Pojam i modeli demokratije

Pojam demokratije
Demokratija se određuje kao oblik političkog sistema koji omogućava narodu uticaj na vršenje javne vlasti, u kome se upravljanje i javna vlast vrše u interesu naroda, tj. društvene većine, uz garantovanje osnovnih prava čoveka i građanina. Demokratija mora ispunjavati barem dva osnovna kriterijuma: politička prava i civilne slobode. Pod političkim pravima pre svega podrazumevamo slobodne i kompetitivne izbore, dok su civilne slobode nezamislive bez slobode govora i udruživanja. Da bi demokratija bila legitimna njena politička elita mora voditi politiku u skladu sa željama njenih građana i to u dužem vremenskom periodu kako bi se očuvala politička stabilnost. Građani moraju imati mogućnost da smene vladu koja ne radi u njihovim interesima, po unapred utvrđenoj, legitimnoj i mirnoj političkoj proceduri. Osobine demokratije: • • • • • • • • • • transparentnost ograničena državna vlast vladavina prava slobode i prava građana politička jednakost i razumna socio-ekonomska jednakost odgovornost nosilaca političke vlasti dekoncentracija vlasti po horizontalnim i vertikalnim linijama organizovana opozicija izbori za organe političke vlasti sloboda mas medija i aktivno javno mnenje

Arend Lajpahrt razlikuje dva dominantna modela demokratije : većinsku i konsensualnu demokratiju. Po Lajpahrtu, većinski model je isključiv, kompetitivan i suparnički dok model konsenzusa karakterišu angažovanost, pregovaranje i kompromis. Lajpahrt se smatra da je konsesualni model više demokratičan. Ovakav zaključak sledi iz uverenja da u većinskim sistemima većina vlada, dok je manjina u konstantnoj opoziciji i kontinuiranom isključenju iz vlasti. Smatra se da demokratiju mora da odlikuje stalno učešće svih zainteresovanih strana u donošenju presudnih političkih odluka. Takođe u dvopartijskom stranačkom sistemu (odlika većinskog modela) stranačke platforme se ne razlikuju mnogo i nisu u stanju da reprezentuju sve političke interese u zajednici. Ovakvo načelo prestaje da bude demokratsko pogotovo u heterogenim društvima, pa su zato pluralitetska društva najčšeće i konsensualne demokratije, gde se forsiraju interesi manjine. Pluralistička društva su društva suštinski izdeljena po etničkim, kulturnim ,jezičkim, ideološkim i religijskim osnovama. Ove podele igraju i bitnu ulogu u opredeljenju birača za političke platforme kao i u samom političkom procesu. Zbog toga je od izuzetne važnosti da se interesi manjina u ovakvim društvima uvažavaju. Manjine ne smeju biti isključivane iz vlasti jer bi takva situacija doprinela rastu međusobnih antagonizama i osećaju diskriminacije i isključenosti.

Osobine modela demokratije
Kao primere multietničkih društva sa konsensualnim obeležijima Lajphart navodi Belgiju, Švajcarsku i EU (ograničeno). Homogena društva i čiste većinske demokratije su : Velika Britanija, Novi Zenland i bivše britanske kolonije na Karipskim ostrvima. Odlike većinskog (Vestminsterskog modela) Dimenzija izvršna vlast-stranke: • • • • • Izvršna vlast skoncentrisana u jednopartijskom kabinetu Dvopartizam Dominacija izvršne vlasti nad zakonodavnom Većinski i diproporcionalni izborni sistem Pluralizam i kompetitivnost interesnih grupa

Modeli demokratije

1

Federalno-unitarna dimenzija: • Unitarna i centralizovana vlast Koncentracija zakonodavne vlasti u jednodomnom zakonodavnom telu Fleksibilni ustav koji se menja prostom većinom Poslednju reč o ustavnosti zakona ima zakonodavno telo koje ga i donosi Centralna banka koja je zavisna od izvršne vlasti

Klasična liberalna demokratija se vezuje za Lokovo poimanje demokratije i ideju „očuvanja života, slobode i imovine kao osnovnih sloboda“. Pozicija i karakter države su funkcionalizovani s obzirom na te vrednosti. Nejednakosti u bogatstvu, društvenom položaju i političkoj moći su prirodne i neizbežne i vlada ne bi trebalo da čini nikakve pokušaje da se u njih meša. Moderna liberalna demokratija, „liberalizam 20. veka“ – industrijalizacija je dovela do stvaranja ogromnih socijalnih razlika, tako da dolazi do revidiranja ideje minimalne države i počinje da se brani ideja „zaštitničke države“. Ideja individualizma je i dalje naglašena, naglašava se značaj političke participacije kako bi se obezbedile legitimne veze između građana i države. Neoliberalna demokratija – „liberalizam od 70ih godina do globalnog društva“ – nastoji da spoji laissez faire filozofiju sa suštinski konzervativnom filozofijom društva, on predstavlja jedan oblik tržišnog fundamentalizma, tržište se smatra superiornijim u odnosu na državu, ekonomska intervencija je pretnja individualnoj slobodi. Veliki uticaj globalizacije – nacija država postaje „tržišna država“ u cilju stvaranja globalno povezane ekonomije.


• • •

Odlike konsensualnog modela Dimenzija izvršna vlast-stranke:


• • • •

Koaliciona vlada Višepartijski sistem Ravnoteža između izvršne i zakonodavne vlasti Izborni sistem proporcionalnog predstavljanja Korporativizam interesnih grupa

Federalno-unitarna dimenzija: • • • • • Federalna i decentralizovana vlast Jak dvodomni bikameralizam Rigidni ustav koji se menja kvalifikovanom većinom Zakoni podležu sudskoj reviziji ustavnosti koju vrše Ustavni sudovi. Centralna banka je nezavisna

Poliarhična demokratija
Ovaj model ističe kao glavne osobine demokratije participaciju i kompeticiju i pretpostavlja se postojanje moderne države koja garantuje individualna prava, slobodu asocijacije i fer prebrojavanje glasvoa.

Konsocijalna demokratija

Tipologija demokratija
Liberalna demokratija
Liberalna demokratija je oblik političkog sistema koji je oblikovan pojmom liberalizma tj. vrednošću slobode. Razlikujemo 3 vrste liberalne demokratije: klasičnu, modernu i neoliberalnu.

Model političkog sistema dizajniran za multietnička društva. Naglašava se proces pregovaranja između političkih elita, između kojih treba da postoji puna saglasnost o odlukama. Pokušaj da se zaobiđe „vladavina većine“.

Model multikulturalnog građanstva
Nastoji da inkorporira manjinska prava u liberalnu teoriju. Kimlika ističe tri grupe manjinskih prava: na priznavanje prava, prava samoupravljanja i prava predstavljanja.

2

Zastupa se koncept diferenciranog građanstva kao koncept naspram univerzalnog građanstva, jer se smatra da tako diferencirana prava pružaju način ispunjenja liberalnih težnji – moramo da težimo da osiguramo da sve nacionalne grupe imaju priliku da održavaju sebe kao distinktnu kulturu.

(1) postoji visok stepen tolerancije prema opoziciji, koja je u stanju da kontroliše sklonosti vlasti prema ka samovolji (2) stvaranje dovoljno širokih mogućnosti za učestvovanje u politici kako bi se obezbedio stabilan nivo zainteresovanosti naroda Međutim, zapadne demokratije ne obeležavaju samo predstavnička demokratija i kapitalistička organizacija privrede, već i kulturno i ideološko usmerenje koje je najvećim delom proizvod zapadnog liberalizma. Najveći značaj ovog nasleđa ima koncept „liberalnog individualizma“, koji naglašava jedinstvenost svakog pojedinca i ističe postrebu da društvo bude organizovano tako da najbolje zadovolji potrebe i zanimanja pojedinaca od kojih je sastavljeno. Sve zapadne poliarhije nisu iste, što potiče, pre svega, od političkog cilja koji želi da se postigne, i u tom smislu podele na one koje žele da ostvare centralizaciju i vlast većine, i one koje teže podeljenosti i pluralizmu. Lajphart je ovu podelu uobličio podelom na većinsku i konsenzualnu demokratiju.

Diskurzivni model demokratije
Diskurzivna demokratija pretpostavlja komunikativnu racionalnost – preferencije i stavovi nisu nešto dato ili nepromenljivo, već se individualne potrebe i javni interesi otkrivaju kroz raspravu. Politika je proces odlučivanja kroz diskusiju.

Participativna demokratija
Suštinu i smisao politike traži u samom procesu odlučivanja. Ovaj model nastoji da razvije sistem demokratije koji će omogućiti direktnu participaciju i uticaj građanja u procesu političkog odlučivanja na svim nivoima politilke organizacije, kroz različite forme neposredne demokratije

Nove demokratije
Prema Hantingtonu, ovo su režimi koji nastaju trećim talasom demokratizacije. Pad komunizma je omogućio proces demokratizacije koji se zasnivao na liberalnom obrascu Zapada – pre svega, prihvatanja višestranačkih izbora i uvođenja privrednih reformi. Međutim, nove demokratije ne možemo okarakterisali kao „liberalne demokratije“ jer, sa jedne strane, komunističko nasleđe nije moglo biti otpisano „preko noći“, a sa druge, tranzicija je izazvala probleme potpuno drugačije od onih sa kojima se suočavaju zapadne poliarhije. Ti problemi su: (1) političko – kulturološke posledice komunističke vlasti: nemogućnost uspešnog razvoja građanske kulture koja naglašava participaciju, pregovore i konsenzus (2) problem privredne tranzicije – dovodi do drastične društvene nejednakosti, porasta nezaposlenosti i inflacije

Kosmopolitska demokratija
Ovaj model nastoji da proširi okvire demokratiju kako bi izašao u susret globalizmu i globalističkom preuređenju društva i politike. Ideja je utapanje države u globalnu zajednicu pri čemu bi država zadržala neke važnije funkcije.

Klasifikacija savremenih političkih režima
Zapadne poliarhije
Opšte gledano, zapadane poliarhije su ekvivalentne režimima koji su određeni kao „liberalne demokratije“. Stoga, njihovo jezgro čine: SAD, Zapadna Evropa i Australoazija. Prema Hantingtonu, takvi režimi su proizvod prva dva talasa demokratizacije. Režime zasnovane na poliarhiji odlikuju dve opšte osobine:

(3) ponovna pojava etičkih i nacionalnih tenzija usled slabosti državne vlasti Nove demokratije nisu iste, i pre svega se razlikuju po stepenu privredne i ekonomske razvijenosti, tj. po tome da li je reforma tržišta bila sprovedena brzo i srazmerno i bez većih problema, ili preko volje i nepotpuno i time izazvala ozbiljne političke napetosti.

3

postoji i zemlje kao što je Malezija, u kojoj je islam i državna religija, a predsednik duhovni

Istočnoazijski režimi
Opšte je prihvaćen stav da modernizacija znači ozapadnjivanje, tj. da je indsustrijski kapitalizam uvek praćen liberalnom demokratijom. Ovako stanovište zanemaruje razlike između kultura koje su bile pod uticajem drugih ideja i vrednosti, u slučaju istročnoazijskih zemalja – konfučijanskih. Samim tim, postoji poseban sistem azijskih vrednosti koje se razlikuju od zapadnih: (1) veća usmerenost na privredne nego na političke ciljeve – zainteresovani su da podstaknu vlast i obezbede obilje, ali ne i da uvećaju građanske slobode (u zapadnom značenju tih sloboda) (2) država je opštepoštovana, a večito vladajuće stranke se tolerišu – postoji opšta saglasnost da država, paternalistički nastrojena, treba da donosi odluke o privatnim i javnim ustanovama i osmišljava strategije za nacionalni razvoj (3) kult vođe – zbog konfučijanskog naglašavanja odanosti, discipline i dužnosti – ovo često dovodi do autoritarizma (4) porodica – iz velikog poštovanja prema porodici proizilazi i „grupno mišljenje“, što obično graničava mogućnost da se usvoje ideje kao što su individualizam i ljudska prava, zapadno shvaćeni

i svetovni nosilac vlasti, ali postoji neki oblik političkog pluralizma.

Vojni režimi
Vojni režimi su režimi koji opstaju pre svega zahvaljujući vojnoj moći i sistematskoj represiji, i u tom smislu pripadaju autoritarnim režimima. Hijerarhija u političkom životu se određuje u odnosu na mesto u vojnom lancu komandovanja, a svaka vrsta ustanova kojima se može izraziti protivljenje je zabranjena. Postoje različite vrste vojnih režima – oni u kojima oružane snage preuimaju neposrednu kontrolu vlasti (Južna Amenrika), diktature jednog čoveka i sl.

Savremeni modeli institucionalne konfiguracije vlasti
Uređivanje horizontalne ravni organizacije političke vlasti spada u red ključnih i najsloženijih pitanja političke teorije i prakse. Od pravilnog odabira političko – institucionalnog aranžmana vlasti u dobroj meri zavisi egzistencija, priroda i karakter države. U trenutku kada u istorijskom razvoju dolazi do stupnja u kada je potrebno ograničiti

Islamski režimi
Uspon islama kao političke snage je imao ozbiljan uticaj na politiku Severne Afrike, Bliskog Istoka i delova Azije. Sa druge strane, postoje brojni režimi su podizani i obnavljani na islamskim osnovama. Islam nikada nije bio samo religija. To je pre način života koji daje obrasce političkog i privrednog ponašanja, kako za pojedince, tako i za narode. Iz tog razloga, postoji težnja političkog islama da stvori teokratiju u kojoj bi politički i drugi poslovi bili zasnovani na „višem“ verskom načelu. Politički islam je poprimio različite oblike, od krajnjeg fundamentalizma do pluralizma. Fundamentalistički islam postoji pre svega u Iranu– sve zakonske akte odobrava Savet za zaštitu ustava čija je svrha da obezbedi saglanost sa načelima islama. Takođe, šerijatsko pravo se sprovodi kao zakonski i moralni pravilnik. Važi i za Saudijsku Arabiju. Međutim,

kraljevu vlast, morao se napraviti izbor između dva sistema – ili bi se morahu oduzeli lični prerogativi i podvrgnuo njegov kabinet narodno izabranom telu, parlamentu, čime je stvoren parlamentarni sistem, ili bi se, pak, monarh zamenio novim, demokratski izabranim vladaocem, čime je stvoren predsednički sistem. U teorijsko – normativnoj ravni, osnovne premise organizovanja institucionalnih odnosa i procesa kod svakog od ovog dva sistema su prepoznatljivi. Međutim, na terenu empirijske analize dolazi se do zaključka da niti postoje niti funkcionišu modeli čistog parlamentarizma ili prezedencijalizma, već je prisutna izvesna hibridizacija ovih sistema. Takođe, pored njih, u praksi postoje i prelazni oblici ova dva oblika organizacije vlasti, semi – prezidencijalni i polu-parlamentarni sistem.

4

semiprezidencijalizam ili semiparlamentarizam. Prihvatanjem jednog ili drugog sistema, po

Predsednički i parlamentarni sistem, grubo
Istorija konstitucionalizma je večito traganje za magičnom formulom kojom bi se ustanovio idealan ekvilibrijum izvršne i zakonodavne vlasti, koji nikada nije bio pronađen. Predsednički sistem se, grubo rečeno, zasniva na: (1) razdvojenosti tri vrste vlasti i njihovoj organizacionoj i funkcionalnoj samostalnosti (2) izvršna vlast ne završi od parlamentarne podrške (3) predsednik je neposredno izabran. Isto tako grubo može se definisati i parlamentarni sistem, on podrazumeva: (1) saradnju i ravnotežu izvršne i zakonodavne vlasti (2) kabinet direktno odgovoran parlamentu (3) ako postoji predsednik, bira ga parlament i njemu je odgovoran.

njihovom mišljenju, obezbeđuje se pouzdaniji i konzistentniji okvir za funkcionalnu i stabilnu demokratiju. Za polupredsednički sistem je karakterističan neposredno izabrani predsednik i odgovornost kabineta i parlamentu i predsedniku. Polupredsednički sistem kombinuje elemente mekog parlamentarizma sa slabim i nedovoljno uticajnim parlamentom i institucijama predsedničkog sistema, pri čemu prevagu dobija izvršna vlast izražena u instituciji „jakog predsednika“. Sa druge strane postoji i polu-parlamentarni oblik, kancelar demokratija, koja je izgrađena u cilju političke stabilnosti i efikasnosti sistema vlasti. Želja za stabilnošću se izražena političkom suprematijom i konstitucionalnom predominacijom kancelara nad predsednikom republike.

Zašto se opredeliti za jedan ili drugi sistem?

Opšta obeležja parlamentarnog sistema
Prednosti predsedničkog sistema: (1) stabilnost izvršne vlasti (2) „demokratskiji“ način izbora šefa egzekutive (3) simbolizuje jedinstveni i integralni karakter zemlje i predstavlja neku vrstu mosta između različitih partija i grupa Mane predsedničkog sistema: (1) nulti zbir – blokada odlučivanja usled ne postojanja institucionalnih mehanizama za prevladavanje eventualnih sukoba izvršne i zakonodavne vlasti (2) monopolizacija vlasti (3) ne dozvoljava fleksibilnost – ukoliko rad predsednika nije zadovoljavajući, on se gotovo ne može smeniti Prednosti parlamentarnog sistema: (1) efikasnost – sposobnije da uz parlamentarnu većinsu sprovode svoje programe (2) podstiče vladanje u okviru višepartijskog sistema (3) obezbeđuje bezbedniji i demokratskiji konstitucionalni okvir Mane parlamentarnog sistema: (1) nestabilna koaliciona vlada često vodi konstantnoj krizi parlamentarnog sistema Odnos izvršne i zakonodavne vlasti: (1) parlament može da izglasa nepoverenje vladi, a vlada može, obično uz konsultaciju sa šefom države, da raspusti parlament (2) delegirano zakonodavstvo i pravo zakonodavne inicijative u rukama premijera Prednosti parlamentarnog sistema: (1) efikasnost – sposobnije da uz parlamentarnu većinsu sprovode svoje programe (2) podstiče vladanje u okviru višepartijskog sistema (3) obezbeđuje bezbedniji i demokratskiji konstitucionalni okvir Međutim, postoje autori koji smatraju da ni čist parlamentarizam niti čist prezidencijalizam ne obezbeđuju stabilan okvir za demokratiju, te se zalažu za jedan od hibridnih sistema – Izvršna vlast: (1) bicefalna, sastoji se od nejakog šefa države (ima ceremonijalne funkcije) i jake vlade (ima efektivne funkcije) (2) bira se posredno, u legislaturi (3) kolegijalno telo u kome premijer ima poziciju prvog među jednakima (4) postoji personalno preklapanje za zakonodavnom vlasti Princip podele vlasti: izvršna vlast zavisi od parlamentarne podrške. Postoji fuzija, saradnja i ravnoteža izvršne i zakonodavne vlasti. Mandat izvršne i zakonodavne vlasti nije fiksiran, tj. izbori se mogu raspisati pre isteka mandatnog perioda

A na pola puta...

5

Mane parlamentarnog sistema: (1) nestabilna koaliciona vlada često vodi konstantnoj krizi parlamentarnog sistema

Predsednik: (1) bira se na opštim i neposrednim izborima sa fiksnim mandatom (2) efektivna vlast – kontrola izvršne i zakonodavne vlasti, presudan faktor u međunarodnim dogovorima (3) bira vladu i kontroliše je

Opšta obeležja predsedničkog sistema
Princip razdvajanje vlasti: sastoji se u odvajanju izvršne vlasti od parlamentarne podrške. Počiva na principu check and balances –različiti načini na koji izvršna, zakonodavna i sudska vlast kontrolišu jedna drugu. I zakonodavna i izvršna vlast imaju svoj fiksiran mandat dobijen na neposrednim izborima, koji je njen izvor legitimnosti. Izvršna vlast: (1) monocefalna, sastoji se od jakog predsednika u kome su spojene ceremonijalne i efektivne funkcije – on je šef države, šef izvršne vlasti, šef partije i šef oružanih snaga (2) predsednik se bira neposredno (3) predsednik bira vladu i usmerava je (4) ne postoji personalno preklapanje za zakonodavnom vlasti Odnos izvršne i zakonodavne vlasti: (1) postoji fiksirano vreme mandata, samo u izuzetnim slučajevima se to krši (2) delegirano zakonodavstvo i pravo zakonodavne inicijative u rukama premijera, pravo veta Prednosti predsedničkog sistema: (1) stabilnost izvršne vlasti (2) „demokratskiji“ način izbora šefa egzekutive (3) simbolizuje jedinstveni i integralni karakter zemlje i predstavlja neku vrstu mosta između različitih partija i grupa Mane predsedničkog sistema: (1) nulti zbir – blokada odlučivanja usled ne postojanja institucionalnih mehanizama za prevladavanje eventualnih sukoba izvršne i zakonodavne vlasti (2) monopolizacija vlasti (3) ne dozvoljava fleksibilnost – ukoliko rad predsednika nije zadovoljavajući, on se gotovo ne može smeniti

Vlada: (1) Predsednik imenuje Prvog ministra, a na njegov predlog i ostale članova vlade (2) odgovorna je parlamentu koji može da je smeni (3) u praksi ima manje uticaja od Predsdnika (4) ne postoji personalno preklapanje za zakonodavnom vlasti Odnos izvršne i zakonodavne vlasti: Uticaj predsednika: (1) otvara i zaključuje vandredna zasedanja parlamenta (2) proglašava zakone i ima pravo suspenzivnog veta (štrajk pera) (3) ima pravo da raspusti parlament Uticaj vlade: (1) ima zakonodavnu inicijativu (2) pravo da podnosi amandmane na zakonske predloge (3) kako je zakonodavna funkcija parlamenta ograničena samo na ona pitanja koja su Ustavom eksplicitno stavljena u njegovu nadležnost, sve oslae odnose reguliše vlada svojim propisima (4) određuje dnevni red parlamenta Uticaj parlamenta na vladu: (1) izglasava joj nepoverenje (2) poslanička pitanja

Oblici vertikalne organizacije vlasti
Unitarna država
Ogomna većina savremenih država ima unitarne sisteme vlasti. U njima je suverena vlast u jednoj, nacionalnoj instituciji. Pošto je u unitarnom sistemu ustavna suprematija dodeljena centru, svaki sistem necentralne vlasti postoji zahvaljujući njemu. Ovo naizgled stvara nekontrolisanu centralizaciju. Međutim, u stvarnosti, u unitarnom sistemu odnos između

Osnovne odlike polupredsedničkog sistema
Izvršna vlast: bicefalna, sastoji se od predsednika i vlade

centra i periferije je složen i mora postojati da bi odgovorilo zahtevima društvenog života. Dekoncentracija vlasti se može shvatiti kao prenos ovlašćenja državne vlasti sa središnje vlade na izvesne organe, pri čemu preneta ovlašćenja vlasti ostaju pod neposrednim nadzorom središnje vlasti.

6

Decentralizacija vlasti je prenos ovlašćenja državne vlasti sa središnje vlade na necentralni organ, pri čemu necentralni organ nije podrvrgnut centralnom u smislu nadzora nad celishodnošću akata koji donosi. Decentralizacija vlasti de može javiti u tri vida: (1) realna decentralizacija postoji kada se jedan krug poslova središnje vlasti poveri telu koje samostalno odlučuje. Nadzor nad radom tog tela vrši samo sudska vlast, koja se izjašnjava o zakonitosti akta, ali ne i o njegovo celishodnosti. (2) personalna decentralizacija vlasti postoji onda kad se jedan krug poslova prenese u nadležnost nekoj grupi građana, s obzirom na njihova svojstva (pripadnost jednom narodu, jezičkoj zajednici, veroipovesti i sl). (3) teritorijalna decentralizacija postoji kada se jedan određen krug poslova vlasti, ili čak celina ovlašćenja vlasti prenese na neki organ ili telo, čija se nadležnost prostire na jednom delu državnog zemljišta.

Regionalna država nastaje devolucijom, kojom se uspostavlja najveći mogući stepen decetralizacije, koji ne dovodi do njegovog pretvaranja u federalni sistem. Regionalna država se razlikuje od federalne po tome što su moć i odgovornosti regiona izvedeni iz centra, a ne ustavom dati. Regionalne države su uglavnom stvorene kao odgovor na povećane napetosti u državi i posebno kao pokušaj da se udovolji pojačanim regionalnim i ponekada nacionalističkim zahtevima.

Unija i konfederacija
Unija i konfederacija su oblici posebnih veza među državama, a ne oblici jedne države. Razlikujemo dve vrste unija: personalnu (dve ili više država vezane samo ličnošću vladaoca – primer zemlje Komonvelta) i realnu unija (veza dve države koje nisu vezane isključivo ličnošću vladaoca, već i nekim zajedničkim državnim organima, primer je bivša Austro-Ugarska). Konfederacija je zajednica država, za razliku od federacije, nije konfederacija ta koja je suverena, već države od kojih se ona sastoji. Ovaj oblik nastaje usled postojanja spoljne opasnosti ili utvrđivanja međunarodnih položaja. Uređenje konfederacije se ne definiše

Federacija
Federacija je vertikalni oblik organizacije vlasti gde postoji podela države na federalne jedinice – državice, a između federacije i federalnih jedinica postoji ustavom definisana podela vlasti. Federacija može nastati decentralizijom (unutrašnjim preobražajem jedne unitarne države u federalnu) i agregacijom (spajanjem dve ili više država u jednu, federalno uređenu). Sastojci pojma federacija: (1) suverenost – pripada federaciji, a ne federalnim jedinicama (2) pluralitet jedinica (3) participacija – učestvovanje federalnih jedinica u stvaranju državne volje (4) ustav – odgovornosti i ovlašćenja svakog nivoa vlasti deinisani su ustavom

Pojam i obeležja regionalne države
Negde između unitarne države i federacije
Klasična nauka o državi poznaje dva oblika državnog uređenja – unitarnu državu i federaciju. Poslednjih decenija javlja se i treći oblik državnog uređenja – tzv. regionalna država, koja je „nešto između“ unitarno uređene države i federacije. Idejno, ona spaja dobre strane i unitarne i federalno uređene države, a u isto vreme otklanja pojedine slabosti i jednog i drugog oblika državnog uređenja. Regionalna država više od federacije obezbeđuje „jedinstvo u različitosti“, a sa druge strane izbegava preteranu koncentraciju vlasti svojstvenu unitarnoj državi. Ona vodi računa o posebnostima pojedinih delova jedne

Regionalna država

zemlje, daje im pravo na sopstveno organizovanje, ali im ne dopušta mogućnost ugrožavanja državnog jedinstva.

7

Regionalna država se uvodi tamo gde se javljaju značajni razlozi istorijske, etničke, jezičke, geografske ili ekonomske prirode koji zahtevaju da se pojedinim područjima zemlje prizna poseban status.

Akt uređenja: (1) Status regiona sa redovnim statusom se načelno uređuje ustavom, a preciziran regionalnim statutima koji moraju biti u skladu sa ustavom. Regionalne statute donosi najviši regionalni organ, regionalni savet, a potvrđuje Parlament svojim zakonom (b) Status regiona sa posebnim statusom se uređuje statutima koje u obliku ustavnih zakona donosi parlament, pri čemu je slobodan da taj status prilagodi specifičnim uslovima regiona u pitanju

Obležja regionalne države
(1) status i organizacija regiona: Do’s : imaju sopstvene izborne, izvršne i druge organe, raspolažu normativnim ovlašćenjima, kao i nadležnostima u izvršno – upravnoj sferi i imaju izvestan stepen finansijske autonomije, pre svega u smislu ubiranja sopstvenih prihoda. Dont’s: regioni ne mogu imati elemente državnosti i značajna prava na samoorganizovanje kao federalne jedinice, kao što ne mogu ni raspolagati ustavotvornom vlašću. (2) učešće u organizaciji i funkcionisanju centralih organa: u okviru dvodomog parlamenta, regioni učestvuju u obrazovanju gornjeg doma, bilo zajedno sa drugim subjektima bilo sami (3) odnosi dva nivoa vlasti – države i regiona: odnosi su stavljeni u hijerarhijsku osnovu i u zakonodavnoj i u izvršno-upravnoj sferi. Kontrolu ustavnosti i zakonitosti regionalnih propisa mora vršiti ustavni sud, a rad regionalnih organa mora biti podvrgnut nadzoru državnih organa sa pravom ukidanja, odnosno poništavanja nezakonitih i necelishodnih akata.

Nadležnost i funkcije: imaju sopstvene izborne, izvršne i druge organe, raspolažu normativnim ovlašćenjima, kao i nadležnostima u izvršno – upravnoj sferi i imaju izvestan stepen finansijske autonomije, pre svega u smislu ubiranja sopstvenih prihoda. Organizacija vlasti u regionima: (a) regionalni savet – predstavničko telo izabrano opštim i neposrednim izborima (b) regionalni odbor – izvršni organ, bira ga regionalni savet (c) predsednik odbora – predstavlja region i proglašava regionalne propise Kontrola vlasti u regionima: (a) komesar – imenuje ga Vlada, on kontroliše rad regiona (b) Komisija za kontrolu regionalne uprave – kontroliše zakonistost upravnih akata regiona (c) mogućnost raspuštanja regionalnog saveta Učešće u organizaciji centralnih organa: Senat, gornji dom Parlamenta se bira na regionalnoj osnovi, iz svakog regiona se bira po 4 senatora odgovarajući broj senatora u odnosu na broj stanovnika u regionu; pored senatora, u Senat ulaze i bivši predsednici republike i 5 doživotnih senatora „zaslužnih građana“

Španija

Koncept regionalne države u Španiji i Italiji
Regionalna država javlja se kao poseban oblik državnog uređenja u dve evropske zemlje: u Italiji 1948. i u Španiji 1978. godine. Regionalna država se uvodi kao način da se nivelišu geografske, kulturne, etničke i ekonomske razlike između delova ovih zemalja.

Struktura: 17 autonomnih zajednica Akt uređenja: Ustav predviđa uvođenje „autonomnih zajednica“, a status je uređen statutom autonomnih zajednica, koje izrađuje posebna lokalna skupština koju sačinjavaju delegacije pokrajna i članovi oba parlamenta. Kortes na kraju donosi Statut. Nadležnost i funkcije: imaju sopstvene izborne, izvršne i druge organe, raspolažu normativnim ovlašćenjima, kao i nadležnostima u izvršno – upravnoj sferi i imaju izvestan stepen finansijske autonomije, pre svega u smislu ubiranja sopstvenih prihoda. Postoji „Fond za kompenzacije“ koji postoji u cilju smanjivanja ekonomskih razlika između regiona. Svi regioni imaju sopstvenu zastavu i ambleme.

Italija
Struktura: 15 regiona sa redovnim statusom i 5 regiona sa posebnim statusom (Sardinija, Sicilija i 3 pogranična regiona)

8

Organizacija vlasti u regionima: (a) skupština – izabrana opštim i neposrednim izborima (b) savet vlade – izvršno upravni organ, bira ga skupština i njoj je odgovoran (c) predsednik – bira ga skupština, imenuje kralj, on rukovodi izvršnom vlasti i predstavlja region, odgovoran je skupštini Kontrola vlasti u regionu: (a) visoki sud pravde – uklapa se u jedinstvenu organizaciju sudske vlasti u zemlji (b) poseban delegat vlade – koordiniše državnu upravu u tom regionu sa upravom same zajednice (c) Ustavni sud – nadgleda ustavnost propisa regiona (d) računski sud – nadzire ekonomska i budžetska pitanja Učešće u organizaciji centralnih organa: Senat, gornji dom Parlamenta se bira na regionalnoj osnovi, iz svakog regiona se bira po 4 senatora odgovarajući broj senatora u odnosu na broj stanovnika u regionu, plus skupština imenuje još po jednog senatora na svaki.

Uloga izbora u liberalnim demokratijama
Dva su mišljenja o ulozi izbora i liberalnim demokratijama: (1) teorija odozdo prema gore – zanima je u kojoj meri izbori čine vlade odgovornima onima kojima vladaju; najvažnija funkcija je usmeriti komunikaciju odozdo prema gore (2) teorija odozgo na dole – smatra da su izbori instrument širenja vlasti elite nad narodom; funkcija izbora je da poveća legitimnost vladajuće klase U stvarnosti, istina je između – izbori su razmena uticaja elita i birača. Elite dobijaju dodatni autoritet u zamenu za pokazivanje razumevanja za interese birača. Jedino tako birači utiču na vladine odluke – u zamenu za poslušno pridržavanje odluka u kojima su delimično učestvovali.

Pojam, vrste i načela demokratskih izbora
Pojam i vrste izbora
Izbori su nesumnjivo jedan od najznačajnijih delova demokratskog političkog sistema. Oni su najvažniji oblik participacije građana i participacija u kojoj socijalno – strukturalna pozicija ne igra ulogu. Izbori služe za stvaranje predstavničkih tela ili za postavljenje osoba na izbornu funkciju. Na izborima se odlučuje o kandidatima, ali i o stručnim pitanjima. Na izbornu volju građana utiču političke stranke i političke i nepolitičke organizacije svojim predlozima.

Načela demokratskih izbora
Postoje 4 temeljna načela demokratskih izbora: 1. Opšte biračko pravo – svi građani imaju pravo glasa i mogu biti kandidati na izborima bez obzira na pol, rasu, jezik, prihode, imovinu, zanimanje, status ili klasu, veroispovest ili političko uverenje. Ipak, moraju biti ispunjeni određeni uslovi kao što su određeni broj godina, državljanstvo, mesto stanovanja, kao i određeni nivo intelektualne svesti. Tokom istorije, ovo načelo se kršilo na 3 načina: a) b) c) isključivanjem određenih grupa stanovništva (etničke, verske manjine, žene, itd) utvrđivanjem cenzusa (porez, imovina, prihodi) obrazovnim cenzusom

Funkcije izbora
Funkcije izbora su brojne: (1) omogućavaju legitiman izbor upravljača (2) služe za informisanje i edukaciju građana o ključnim društvenim pitanjima (3) političkim partijama i liderima služe kao pokazatelj volje građana, kao i njihovih aspiracija (4) oni su faktor stabilnosti i „ventili“ popuštanja napetosti i eventualnih političkih konfliktnosti u jednom društvu (5) pokazatelj demokratičnosti jednog političkog poretka.

2. Isto biračko pravo za sve – glas svakog birača ima jednaku vrednost. Tokom istorije, ovo načelo se kršilo na 2 načina:

a) b)

klasnim izbornim pravom – biračko telo se deli u određene klase koje biraju

određeni broj zastupnika pluralnim biračkim pravom – jedan glas više vredi od drugog

3. Pravo birača na tajnost – druge osobe nemaju uvid u odluku drugih glasača. Ostvarivanje ovog načela je danas u rukama izbornih organizacija.

9

4. Neposredno biračko pravo – birači samo biraju nosioce mandata, za razliku od posrednih koji podrazumevaju izbornika. Razlikujemo (1) formalne posredne izbore – elektori su podređeni biračima (2) supstancijalane posredne izbore – izbornici su nezavisni i po vlastitom nahođenu biraju nosioce mandata.

3. Normalni izbori Rezultat ovih izbora izražava ravnotežu dugoročnih stranačkihlojalnosti biračkog tela u celini. Pobeđuje vodeća stranka u stranačkoj identifikaciji. Primer: Pobeda demokrata na predsedničkim izborima SAD. 4. Odstupajući izbori Na ovim izborima, stranka prirodne većine izgubi izbore zbog činioca kao što je posrnula

Izbori kroz istoriju
Širenje biračkog prava je u korelaciji sa industrijskom revolucijom i širenjem države – nacije, tj. jačanjem nacionalne svesti. Prve zemlje koje su donele opšte pravo glasa su Francuska, Nemačka i Švajcarska. Pravo glasa za žene je prvo uvedeno na Novom Zelandu (pre 1900), a poslednje u Švajcarskoj 1971. Velika Britanija je zemlja koja je poslednja ukinula nejednako biračko pravo, 1948. Postoje kompetitivni, polukompetitivni i nekompetitivni izbori. Jedino kompetitivni izbori su izbori tipični za demokratsko društvo. Oni podrazumevaju određea načela: (1) izborni predlog (2) naticanje kandidata (3) jednaki izgledi u pogledu kandidovanja (5) sloboda izbora omogućena tajnim glasanjem (6) izborni sistem koji ne sme proizvesti politički pogrešne izborne rezultate (7) ograničenost mandata.

ekonomija ili nezanimljiv kandidat. Primer: Pobeda republikanaca na predsedničkim izborima SAD. 5. Izbori na kojima slabi stranačka vezanost Na ovim izborima, najvažnije stranke gube podršku, ali ne dolazi do novih rascepa koji bi zamenili postojeći sistem. Uobičajeno za zapadne demokratije. Primer: Britanski izbori 1974. u kojima su liberali, mala stranka dobili veliki broj glasova zbog nezadovoljstva birača velikim strankama.

Polukompetitivni i nekompetitivni izbori: pojam i vrste
Za razliku od kompetitivnih izbora, na kojima birači slobodno biraju između najmanje sve ponude, kandidata ili stranaka, u poludemokratijama i nedemokratskim sistemima postoje polukompetitivni i nekompetitivni izbori na kojima je ova mogućnost, na jedan ili drugi način, uskraćena.

Tipologija kompetitivnih izbora
1. Konstituivni izbori Rezultat izbora potvrđuje legitimnost novog režima i služi kao referendum o demokratiji. Često su prelazni jer se široka koalicija, koja se bori na konstituivnim izborima posle pobede raspadne. Primer: DOS, početni postkomunistički izbori u većini istočnoevropskih zemalja devedesetih. 2. Restruktuirajući kritični izbori Ovim izborima se menja snaga stranaka i redefinišu odnosi između stranaka i društvenih grupa. Potpuno restruktuiranje često traje dva ili tri ciklusa kritičnih izbora. Primer: Američki predsednički izbori 20ih i 30ih godina u kojima je iskovana demokratska koalicija New Deala.

Tipologija
1. Dominantna stranka Polukompetitivni oblik izbora, jer se zadržava privid nadmetanja. Vladajuća stranka se služi pokroviteljstvom, korupcijom, kontrolom medija, pa i nameštanjem rezultat glasanja da bi osigurnala svoj ostanak na vlasti. Primer: poludemokratije, npr. Egipat i Singapur.

10

2. Izbor kandidata Polukompetitivni tip izbora jer dopušta donekle izbor kandidata, ali ne i stranke. Primer: manje autoritarne komunističke države (Poljska) i u jednostranačkim sistemima u zemljama u razvoju (Kenija). 3. Aklamacijski izbori Nekompetitivni oblik izbora sa samo jednim kandidatom. Izbor je ograničen na fazum nominovanja kandidata. Primer: totalitarni režimi, npr. Sovjetski Savez.

Jedna od prvih etapa izbornog postupka je dokazivanje biračkog prava koje se vrši upisivanjem u birački spisak. Birački spisak je javna isprava koja služi za evidenciju birača. On je forma potvrđivanja da upisana lica imaju biračko pravo, a neupisana ne.

Izborne jedinice
Obrazovanje izbornih jedinica je jedno od najvažnijih i najspornijih pitanja izbornog sistema, jer broj, veličina i granice izbornih jedinica mogu direktno da utiču na rezultate izbora. Izborne jedinice su teritorijalne celine, u čijim okvirima se rezultati glasanja prevode u raspodelu poslaničkih mesta. Poželjno je da izborne jedinice predstavljaju celinu u etničkom, privrednom, komunikacijskom, prirodnom i drugom pogledu. Formiranjem izbornih jedinica ne sme biti ugrožena jednakost biračkog prava, tj. poslanik bi trebalo da se bira na jednak broj birača. Prema broju poslanika koji se u njima bira razlikujemo jednomandantne i višemandatne izborne jedinice. Prema veličini izborne jedinice, razlikujemo male i velike izborne jedinice. Za većinski sistem je tipičan veći broj manjih izbornih jedinica, najčešće jednomandatnih. Za proporcijalni sistem je tipičan manji broj većih izbornih jedinica, čak i cela država može biti jedna izborna jedinica.

Pojam i elementi izbornog sistema
Izborni sistem predstavlja sistem kojim se određuje položaj svih subjekta u izbornom procesu, određuju njihova prava i obaveze, kao i međusobni odnosi. On precizira mere, radnje i postupke neophodne za efikasno odvijanje izbora prema prihvaćenim načelima i normama.

Biračko pravo
Biračko pravo je osnovni element izbornog sistem i ono može biti aktivno i pasivno. Aktivno biračko pravo je pravo građanina da bira nosioce političke vlasti, a pasivno je pravo građanina da bude biran. Opšte biračko pravo je jedno od najznačajnihig obeležja demokratskih izbora i podrazumeva da svi građani, bez obzira na pol, rasu, jezik, prihod, imovinu, profesiju, stalež, klasu, obrazovanje, veru ili političko opredeljenje imaju pravo da biraju i da budu birani. Za uživanje opšteg biračkog prava uobičajene su sledeće kvalifikacije: državljanstvo, punoletstvo, poslovna sposobnost (sposobnost za samostalno obavljanje radnji), prebivalište i registracija u biračkom spisku. Uslov demokratskih izbora je da bračko pravo bude ne samo opšte već i jednako. Jednako biračko pravo znači da se ono ostvaruje prema načelu „jedan čovek, jedan glas“ i da glas svakog birača ima jednaku vrednost.

Kandidovanje
Kandidovanje je bitna faza izbornog olučivanja u kojoj se određuju kandidati između kojih će birači na izborima izabrati poslanike. Kandidate za poslanike mogu predlagati političke partije ili grupe građana. Postoje dve vrste kandidature: pojedinačna kandadatura i kandidatura listama. Pojedinačna kandidatura je vezana za većinski sistem i male izborne jedinice u kojima se bira jedan poslanik. Na glasačkim listićima su imena kandidata i birači se opredeljuju za njih prevashodno kao ličnosti , su u drugom planu je partijska pripadnost. Kandidatura listama je vezana za proporcijalni sistem raspodele vlasti i veće izborne jeidnicie u kojima se bira više poslanika. Partije i grupe građana predlažu liste kandidata u svakoj izbornoj jedinici. Kandidati ne učestvuju u izbornoj trci kao pojedinci, već kao članovi partijske ekipe.

Birački spisak 11

Prema načinu glasanja razlikuju se zatvorene i otvorene liste kandidata. Na zatvorenoj listi redosled kandidata se ne može menjati a glasanje se vrši samo za listu u celini; partijsko vođstvo određuje redosled kandidata i birači na njega ne mogu uticati. Na otvorenoj listi, birači se opredeljuju ne samo za listu u celini, nego svojim glasom mogu uticati i na redosed i konačni izbor pojedinih kandidata.

Većinski sistem je najstariji i najrasprosranjeniji način raspodele mandata. Kao ključni regulativni princip izbora, većinski sistem primenjen je najpre u Velikoj Britaniji i SAD. Većinski sistem se najčešće primenjuje u jednomandatnim izbornim jedinicama. U tom slučaju, zemlja se deli na onoliko izbornih jedinica koliko predstavničko telo ima članova. Mandat se u svakoj zbornoj jedinici dodeljuje kandidatu koji osvoji većinu glasova. Postoje dve varijante: Sistem realtivne većine znači da je za predstavnika izabran onaj kandidat koji dobije najviše glasova. Ovaj sistem podstiče na smanjivanje broja političkih partija i postepeno vodi dvopartizmu. Različite partije koje imaju bliske političke ideje se povezuju i ističu zajedničkoj kandidata, jer tako imaju više mogućnosti za uspeh. Na taj način, ovaj sistem dovodi do eliminisanja ekstremnih i radikalnih političkih partija i doprinosti stabilnosti političkog sistema i lakšemformiranju parlamentarne većine i stabilne vlade. Sistem apsolutne većine je sistem u kome se mandat dodeljuje kandidatu koji dobije

Sprovođenje izbora
Za sprovođenje relularnih izbora potrebno je angažovanje brojnih insitucija, organa i službi. Osnovni zahtev koji se postavlja je da organi koji izbore sprovode moraju biti nezavisna i nepristrasna tela. Neposredno sprovođenje izbora se sastoji u glasanju birača.

Raspodela mandata
Ključnu fazu izbornog postupka predstavljaju zbrajanje glasova i raspodela mandata između kandidata prema rezultatima izbora. Razlikujemo većinski, proporcijalni i mešoviti sistem. Najbolji kriterijum razlikovanja predstavlja cilj koji se želi postići.

više od polovine ukupnog broja glasova. Može se desiti da niko od kandidata ne dobije apsolutnu većinu. S obzirom na način rešavanja takve situacije, postoje tri podvarijante sistema apsolutne većine: (1) organizuje se drugi krug glasanja u kome učestvuju samo dva kandidata sa najviše osvojenih glasova u prvom krugu (2) organizuje se drugi krug glasanja u kome učestvuju svi kandidati iz prvog kruga koji su prešli određeni prag (3) sistem preferencijalnog glasanja – u ovom sistemu se kandidati rangiraju, ako više od polovine glasača ne stavi jednog kandidata na prvo mesto, kandidat sa najmanjim brojem glasova se eliminiše, a njegovi glasovi se redistribuiraju ostalim kandidatima, prema tome ko je stavljen na drugo mesto. Taj postupak se ponavlja dok neko ne postigne apsolutnu većinu. Sistem apsolutne većine ne dovodi do dvopartijskog sistema, ali doprinosti povezivanju partija. On ublažava političke suprotnosti, marginalizuje radikalne političke partije i doprinosti stabilnosti političkog poretka. U višemandatnim izbornim jedinicama, većinski sistem se primenjuje u dva verzije: (1)

Prestanak mandata
Istekom predviđenog vremenskog roka političkim predstavnicima prestaje mandat, pa se organizuju novi redovni izbori. Periodično ponavljanje izbora predstavlja političku kontrolu naroda nad nosiocima vlasti.

Metode raspodele poslaničkih mandata
Ključnu fazu izbornog postupka predstavljaju zbrajanje glasova i raspodela mandata između kandidata prema rezultatima izbora. Razlikujemo većinski, proporcijalni i mešoviti sistem.

kandidati su grupisani po partijskim listama i glasa se za listu u celini – lista koja ostvoji većinu glasova dobija sve mandate u izbornoj jedinici (2) pojedinačne kandidature i pojedinačna glasanja – kandidati koji dobiju najviše glasova osvajaju mandat.

Većinski sistem

Proporcijalni sistem

12

Proporcijalni sistem se istorijski kasnije pojavio i koncipiran je na osnovu uočenih slabosti većinskog sistema. Najveći broj savremenih razvijenih zemalja koristi ovaj sistem. Proporcijalne sisteme možemo podeliti na ekstremne i umerene. Ekstremni proporcijalni sistemi imaju za cilj da ostvare maksimalnu proporciju osvojenih glasova i mandata. Ovi sistemi se baziraju na jednoj izbornoj jedinici i niskom cenzusu. Umereni proporcijalni sistemi imaju za cilj da ograniče uticaj manjih partija i oni se zasnivaju na većem broju izbornih jedinica i većem cenzusu. Postoje dva osnovna modaliteta proporcijalnih sistema: (1) sistem izbornog količnika (2) sistem najvećeg količnika. Sistem izbornog količnika podrazumeva utvrđivanje broja glasova (kvote) koju partijske liste moraju dostići da bi osvojile jedan mandat. Najčešće se primenjuju Herova kvota i Hagenbah–Bišofova. Herova kvota se dobija kada se ukupni broj glasova u izbornoj jedinice podeli sa brojem poslanika koji se u njoj bira. Taj broj pokazuje koliko glasova vredi jedno poslaničko mesto. Često se desi da na taj način ostane jedan broj neraspoređenih mandata. Za rešenje takve situacije se najčešće koristi metod najvećeg ostatka (neraspoređeni mandati pripadaju redom onim listama koje, nakon podele mandata prema kvoti imaju najveći ostatak neiskorišćenih glasova. Hagenbah – Bišofova kvota se izračunava tako što se ukupan borj glasova u izbornoj jedinici podeli sa brojem poslaničkih mesta uvećanim za jedan. Sistem najvećeg količnika omogućava da se direktno podele svi mandati. Ovaj sistem se često naziva i D’Ontov sistem. Broj glasova koji je dobila svaka lista u izbornoj jedinici se deli brojevima 1, 2, 3, sve do broja poslanika koje se bira u toj izbornoj jedinici. Dobijeni količnici se sređuju po veličini, pri čemu se u obzir uzima onoliko najvećih količnika koliko se poslanika bira u izbornoj jedinici. Postoji i varijacija ovog sistema, Sent – Lagijev sistem, koji funkcioniše kao D’ Ontov, samo uz drugačije deljitelje. U ovoj fazi stari režim se raspada i uvode se demokratske institucije. Demokratska U ovoj fazi totalitarni režim popušta pritisak i ublažava represiju i omogućava otvorenije političko nadmetanje. Politički zatvorenici se puštaju na slobodu, a cenzura medija se smanjuje. Liberalizaciju pokreće osećaj neuspeha unutar same autoritarne koalicije, kada vladari shvate da režim gubi na delotvornosti i legitimnosti. Autoritarna elita popušta pritisak, dopušta opoziciji da se organizuje, a sama pravi strategije opstanka na političkoj sceni. Demokratija je kompromis – ona je nagodba koju sklapaju sukobljenje skupine kada shvate neizbežnost podele vlasti. Skupine koje uviđaju da je nemoguće monopolizovati vlast zadovoljavaju se nagodbom koja nudi makar priliku da se na izborima dođe do nekog položaja. Put do demokratije, tj. demokratizaciju, možemo podeliti u 3 faze: liberalizaciju, tranziciju i konsolidaciju. Prednosti proporcionalnog: omogućava verno predstavljanje raspoloženja birača, olakšava predstavljanje manjina Mane proporcionalnog: teško obrazovanje parlamentarne većine, a kao rezultat toga dovodi do labavih koalicionih vlada

Tranzicije u demokratiju

Liberalizacija

Tranzicija

Ups&downs većinskog i proporcijalnog sistema
Prednosti većinskog: lak za razumevanja, obezbeđuje neposrednu vezu kandidata i birača, obezbeđuje da se izaberu najugledniji i najsposobniji ljudi, poslanik je zavisniji od birača, olakšava obrazovanje stabilne parlamentarne većine i vlade Mane većinskog: omogućava veliku disproporciju broja mandata i glasova, onemogućava predstavljanje manjina

tranzicija je potpuna kad se uspostavi slobodno izabrana vlast sa suverenim autoritetom. Tranzicije se događaju na dva načina: (1) reformom – postojeće elite pokreću mirne promene (2) rupturom – opozicija preuzima inicijativu, a stari režim se ne uništava izvana i to i nasilnim putem. Bez obzira kako je tranzicija započela, u jednom trenutku dolazi do pregovora između relevantnih aktera – tvrdolinijaša i umerenjaka starog režima, umerenih i radikalnih reformista opozicije. Ishod ovih pregovora je najčešće dogovor ovih strana. Do dogovora se može doći ili prihvatanjem stare vlasti da mora doći do demokratizacije ili

13

iznuđivanjem nekih ustupaka koji će rezultirati nepotpunom tranzicijom, što dalje dovodi do „poludemokratije“. Atitudialno shvatanje konsolidacije - demoktratski režim je konsolidovan ako je velika većina stanovnika uverena da su demokratski postupak i demokratske institucije najpogodniji način upravljanja kolektivnim životom u društvu u kome žive i ako je podrška antisistemskim alternativama više ili manje izolovana od prodemokratskih snaga. Konsolidacija je završna faza demokratizacije. Političke elite se navikavaju na novu demokratiju i prihvataju je kao jedinu igru u gradu. Demokratija je konsolidovana kada osigurava prihvaćeni okvir za političko nadmetanje. „Vladari“ dolaze i odlaze sa vlasti na regularan način, na sveopštim, slobodnim i fer izborima. Svi akteri političkog života se pridržavaju demokratije, iako ne moraju nužno da veruju u nju. Ustavno shvatanje konsolidacije - demoktratski režim je konsolidovan ukoliko se i državne i nedržavne snage na čitavoj teritoriji države iz čvrsto ustaljene navike potčinjavaju metodu rešavanja sukoba u okviru konkretnih zakona, postupaka i institucija ustanovljenim novim demokratskim procesom.

Konsolidacija

Tranzicija i konsolidacija demokratije
Tranzicija
Demokratska tranzicija je završena kada je postignuta dovoljna saglasnost o političkim postupcima za dolaženje do jedne izabrane vlade, kada vlada dolazi na vlast neposredno na osnovu slobodnih i sveopštih izbora, kada takva vlada ima stvarnu vlast da stvara novu politiku i kada postoji podela vlasti. U tom smislu, treba razlikovati pojam liberalizacije i pojam demokratizacije.

„Arene“ konsolidovane demokratije
Konsolidovanim demokratijama je neophodno da imaju 5 interaktivnih arena koje jedna na drugu utiču pozitivno, kako bi do konsolidacije u delotvornoj državi uopšte moglo da dođe.

Građansko (civilno) društvo
Samoorganizovane grupe, pokreti, pojedinci, realtivno autonomni u odnosu na državu, pokušavaju da izraze vrednosti i ideje u koje veruju, da stvaraju asocijacije, ostvaruju solidarnost i unapređuju svoje interese. Oni su ti koji započinju i usmeravaju tranziciju.

Liberalizacija može podrazumevati mešavinu političkih i društvenih promena (manje cenzure, veći prostor za organizovanje i aktivnost radničke klase, uvođenje izvesnih garancija ličnih sloboda, oslobađanje političkih zatovrenika, itd). Demokratizacija je širi pojam od liberalizacije, ona podrazumeva liberalizaciju ali zahteva i slobodne i poštene izbore.

Političko društvo
Do konsolidacije demokratije ne može doći ako ne postoji političko društvo. Ono se stvara radi osporavanja legitimiteta postojeće javne vlasti i državnog aparata. Stranke posreduju između države i građanskog društva. Uz političko društvo idu i institucije: političke stranke, izbori, radom. odgovarajuća izborna pravila, politička vođstva, međustranački savezi i zakonodavstvo. Ovi elementi omogućavaju odabir demokratske vlade i nadzor nad njenim

Konsolidacija
Bihejviorističko shvatanje konsolidacije – demoktratski režim je konsolidovan na određenoj teritoriji ako nijedan važniji nacionalni, društveni, ekonomski, politički ili institucionalni akter ne ulaže značajna sredstva u pokušaju da postigne svoje ciljeve tako što će stvoriti nedemokratski režim ili pribeći nasilju ili stranoj intervenciji da bi se otcepio od države.

Vladavina prava 14

Svi značajni akteri, a naročito demokratska vlada i država moraju poštovati i podržavati primat prava – mora postojati konsenzus o ustavu, prihvatanje određenih procedura, kao i postojanje jasne hijerarhije zakona i nezavisan sistem pravosuđa. Po prvi put zakoni se poštuju iznad vladinih direktiva.

U modernom dobu odigrala su se 3 talasa demokratizacije. Za svakim od prva dva talasa demokratizacije nastupao je povratni talas u kojem su se neke, ali ne sve zemlje, koje su prethodno prešle u demokratiju vratile nedemokratskoj vladavini.

Državna administracija
Da bi demokratija odgovorila potrebama modernog društva, demokratska vlada mora da bude sposobna i efikasna kako bi time opravdala svoj monopol na legitimnu upotrebe sile na sopstvenoj teritoriji. Ona mora biti sposobna da delotvorno komanduje, reguliše i formira politiku. Da bi to bilo moguće, potrebno je da postoji državni administrativni aparat – birokratija.

Prvi talas demokratizacije
Prvi talas (1828-1926). Njegovi koreni su u Američkoj i Francuskoj revoluciji. Istinski nastanak nacionalnih demokratskih institucija je fenomen 19. veka. Postoje dva kriterijuma (Džonatan Sanšajn) za određivanje trenutka kad devetnaetovekovni politički sistemi stiču minimalni stepen demokratske kvalifikacije u kontekstu kog veka: (1) 50 procenata odraslih muškaraca ima pravo glasa (2) Postoji odgovorna izvršna vlast koja mora odražavati podršku većine u izabranom parlamentu, ili se bira na periodičnim opštim izborima. Prvi talas demokratizacije je do kraja 19. veka zahvatio zemlje Zapada – Sjedinjene Američke Države, Švajcarsku, Francusku i Veliku Britaniju. Do početka Prvog svetskog rata, kroz tranziciju u demokratizaciju je prošlo još 29 zemalja. Prvi povratni talas (1922-1942) Preovlađujući politički razvoj tokom dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka bilo je okretanje od demokratije i povratak na tradicionalne oblike autoritarne vladavine, ili uvođenje novih, masama okrenutih, brutalnijih i sveobuhvatnijih oblika totalitarizama. Počeo Musolinijevim Maršem na Rim 1922.

Ekonomsko društvo
Ekonomsko društvo posreduje između države i tržišta. Bez značajnog stepena tržišne slobode ne može se ostvariti ni građansko društvo. Demokratska konsolidacija zahteva institucionalizaciju socijalno i politički regulisanog tržišta, kako bi se otklonile velike nejednakosti u društvu i izbegli socijalni nemiri i urušavanje demokratije.

Talasi demokratizacije
Šta su talasi demokratizacije?

Drugi talas demokratizacije
Drugi talas (1943-62). Talas koji počinje pri kraju Drugog svetskog rata, te su faktori Da bi jedna država prešla u demokratiju, ona mora da prođe kroz proces demokratizacije. Demokratizacija obuhvata: (1) okonačanje autoritarnog režima (2) uspostavljanje demokratskog režima (3) konsolidaciju demokratskog režima Talas demokratizacije je grupa tranzicija nedemokratskih u demokratske režime koja nastupa u određenom vremenskom periodu, a brojnošću značajno prevazilazi istovremena tranzicije u suprotnom smeru. tranzicije nedemokratskih u demokratske režime većinski politički i vojni. Većina zemalja koja je u tom talasu prešla u demokratiju spada u tri kategorije: (1) zemlje u kojima su ratni saveznici nametnuli demokratiju -Zapadna Nemačka, Italija, Japan, veći deo Austrije, Južna Koreja (2) zemlje koje su krenule ka demokratiji zato što su zapadni saveznici pobedili u ratu Grčka, Turska, Brazil, Argentina, Peru. Ekvador, Venecuela, Kolumbija

15

(3) prekomorske zemlje u kojima je počeo proces dekolonizacije zbog narastajućeg nacionalizma Drugi povratni talas (1958-1975). Krajem pedesetih godina, politički razvoj i tranzicije režima mnogih zemalja se, nizom vojnih udara, opet okreću ka autoritarizmu. Sredinom sedamdesetih godina, više od dve trećine svih društava na svetu se moglo smatrati autoritarnim.

Osnovni izvori Ustava UK
Tri varijacije britanskog političkog sistema
Razlikujemo 3 faze britanske političke istorije za koje su karakterističke i tri varijacije britanskog političkog sistema: (1) faza apsolutne monarhije – traje do 1688. Glorious Revolution

Treći talas demokratizacije
Treći talas (od 1974 pa nadalje). Započeo je u 25 do ponoci, u četvrtak, 25. aprila 1974. godine u Lisabonu, u Portugalu, kada ja jedna radio stanica pustila pesmu „Grandola Vila Morena“. Najpre se manifestovao na jugu Evrope, da bi se proširio preko Latinske Amerike, Centralne Amerike i Azije. Krajem decenije, ona će savladati i komunističke zemlje (Mađarska, Baltičke republike, Poljska, Istočna Nemačka, Čehoslovačka, Rumunija, Bugarska). Može se uočiti 5 razloga trećeg talasa demokratizacije: (1) problem legitimnosti autoritarnih sistema u svetu u kojem su demokratske vrednosti široko prihvaćene (2) globalni ekonomski rast šezdesetih godina dvadesetog veka, koje je uticao na rast životnog standarda, širenje obrazovanja i veliki rast gradske srednje klase u mnogim zemljama (3) značajne promene u doktrini i aktivnostima katoličke crkve koje su se manifestovale na Drugom vatikanskom koncilu 1963-65, te transormacija nacionalnih crkava koje su prestale da brane status quo i počele da se suprotstavljaju autoritarizmu (4) promene spoljašnjih aktera, EU, SAD i Rusije (5) efekat „grudve snega“, pojačan novim sredstvima međunarodne komunikacije, kojim su prve demokratske tranzicije u trećem talasu stimulisale slične događaje u drugim zemljama i ponudile im model za menjanje režima

(2) faza uspostavljanja ustavne monarhije – od 1689. Bill of Rights do Zakona od narodnom predstavništvu iz 1832. (3) faza dubokih izbornih i demokratskih reformi – nadalje

Izvori Ustava Ujedinjenog Kraljevstva
Magna Carta Libertatum (1215) – razdvaja se kraljeva volja od prava, uvodi se ideja suprematije prava i ističe značaj saglasnosti podanika kao osnova valjanog sistema vladavine. Peticija o pravima (1628) – po prvi put se pominju ideje koje će biti ustoličene u Bill of Rights – zabrana uvođenja bilo kakvih davanja bez opšte saglasnosti u Parlamentu, zabrana kažnjavanja pojedinca bez pravnog osnova i saslušanja, ukidanje prekih sudova, zabrana stalne vojske kranja. Akt o sazivanju Parlamenta (1640) – kralj postaje obavezan da bar jednom u tri godine sazove parlament. Habeas Corpus Act (1679) – uspostavljanje garanija za zaštitu čoveka od samovolje vlasti i policije. Bil o pravima (1689) – kralj više ne može samostalno da donosi zakone, zabranjuje se ubiranje poreza i držanje vojske bez saglasnosti Parlamenta, imunitet poslanika, daje se sloboda govora i rasprave. Akt o nasleđivanju (1701) – utvrđuje se način dolaska na englesko presto, kao i nezavisnost sudstva od izvršne vlasti.

16

Zakon o narodnom predstavništvu (1832) – početak uključivanja jačajući radničke klase i buržoazije u politički život Engleske.

VB kao unitarna država
Ujedinjeno Kraljevstvo je unitarna država, unija koju čine Engleska, Vels, Škotska i

Klasifikacija izvora ustava UK
Ustav se sastoji iz dve velike grupe izvora: I - USTAVNI ZAKONI I PRAVILA (obavezni su):

Severna Irska (1922. Južna Irska se odvojila i stvorila nezavisnu državu). Do 1999. godine, samo Severna Irska je od vanengleskih delova UK imala svoj parlament. Uprava na Škotskom i Velsom je bila poverena sekretarima Škotske i Velsa, koji su, ujedno i članovi Kabineta. Dolaskom laburista na vlast, vertikalna organizacija UK se menja – promenjen je status Severne Irske i data je mogućnost formiranja parlamenta u Škotskoj i Velsu što će oni i učiniti 1999.

1. 2. 3. 4.

istorijske povelje i peticije – Magna Carta Libertatum, Peticija o pravima, Bil o pravima ustavni zakoni koji regulišu nadležnost nekih organa vlasti, građanska prava i slobode – Habeas Corpus Act, Akt o nasleđivanju sudske odluke (case law) običajno pravo (common law)

Problem Severne Irske
Severna Irska više od četvrt veka predstavlja nemirno područje Ujedinjenog Kraljevstva. U oštrom sukobu se nalaze protestanti i katolici, organizovani u posebne političke organizacije: Alisterski unionisti i Demokratski unionisti na strani protestanata i Šin Fein, zajedno sa IRA (vojna organizacija) na strani katolika.

II – USTAVNE KONVENCIJE (nisu obavezni) Ovde spadaju običaji, tradicija i praksa koja je stvarala obrasce ponašanja određenih instituija, npr. Kabineta.

Lokalna samouprava
Engleska spada u red zemalja sa razvijenom ali komplikovanom lokalnom samoupravom. Lokla samouprava se sastoji od 3 nivoa jedinica: okruga, srezova i parohija. U svim jedinicama se biraju lokalna veća na čijem čelu se nalazi mer (u gradovima) ili predsednik veća (u drugim mestima). Lokalna samouprava uživa određen stepen autonomije, a njen rad je velikim delom regulisan aktima Parlamenta. Oblici participacije u lokalnoj zajednici nisu na zavidnom nivou – opadanje interesovanja čak i za lokalne probleme je deo ograničenih mogućnosti građana da učestvuju u donošenju ključnih političkih odluka.

Ustav Ujedinjenog Kraljevstva
Iako nema pisanog ustava, smatra se da je Ujedinjeno Kraljevstvo ustavna monarhija. Ustav UK se može posmatrati kao „skup pravila igre“ koja stoje iznad političkih razmirica i borbi, oko kojih postoji konsenzus i koja su urezana u svest i sistem vrednosti svih građana Ujedinjenog Kraljevstva. Ta pravila, između ostalog, su: suprematija Parlamenta, parlamentarizam, kolektivna i individualna odgovornost, uloga biračkog tela, snažna i kritička opozicija, sloboda, funkcionalna organizacija, poverenje u političare i građane.

Vertikalna organizacija vlasti UK
17

Struktura, parlamenta

položaj

i

funkcije

britanskog

Od reforme iz 1999. godine, ovaj dom broji 690 članova: svetovnih lordova, duhovnih lordova, pravnih lordova i doživotnih perova. Funkcije: pravo suspenzivnog veta od jedne godine na predloge izglasane u Donjem domu. Ovo ne važi za finansijske zakone. U novije vreme postoji tendencija da se Gornji dom ukine ili da se izvrši radikalna transformacija. Predlaže se da se Gornji dom ubuduće bira i to po proporcijalnom izbornom metodu, ili da on bude predstavničko telo četiri pokrajne. Ovakvim reformama, na „zadnja vrata“ bi se uveo proporcionalni sistem i neki stepen federalizacije Ujedinjenog Kraljevstva.

Položaj britanskog parlamenta
Britanski sistem slovi kao parlamentarna demokratija, što daje ideju da je sedište vrhovne vlasti u Parlamentu. Po engleskom ustavu, Parlament ima pravo da donese ili poništi bilo koji zakon, pri čemu nijednom pojedincu ili organu nije engleskim zakonima dato pravo nepriznavanja ili neprimenjivanja tih zakona. U novije vreme, ovakva pozicija parlamenta se teško može očuvati. Ulaskom u Evropsku Uniju, kao nadnacionalnu zajednicu i prihvatanjem njenih zakona, pravila i institucija, kao i potpisivanjem Evropske konvenicje od ljudskim pravima, čime se Evropskom sudu za ljudska prava daje mogućnosti revizije i poništenja bilo kojega akta države, pa i zakona, parlament drastično gubi na svojoj nadmoćnosti. Pored toga, dublji uvid u stvarne tokove političkog života i raspodele moći, pokazuje znatno skromnije mesto Parlamenta u britanskom političkom sistemu od onog koje mu se pripisuje.

Donji dom
Donji dom ima 659 članova koji se biraju na opštim, neposrednim i tajnim izborima. Zasedanja Donjeg doma kraju od kraja oktobra do jula. Kvorum za glasanje nije potreban. U Donjem domu su prevashodno zastupljeni predstavnici viših i srednjih slojeva. Funkcije: (1) donosi zakone, (2) izglasava budžet (3) debatuje o ključnim političkim pitanjima (4) konstituiše i kontroliše vladu.

Funkcije parlamenta
(1) zakonodavna funkcija (2) izbor vlade (3) kontrola i kontrabalansiranje izvršne vlasti (4) odobravanje i izglasavanje budžeta (5) obezbeđivanje demokratičnosti i efikasnosti procesa političkog odlučivanja kroz parlamentarnu raspravu.

Spiker
Sednicama donjeg doma predsedava Spiker, koga poslanici biraju prostom većinom na početku rada svakog novog Parlamenta. Tokom mandata, on stanuje u Vestministerskoj palati i ima na raspolaganju 10 saradnika. Spiker, iako pripada jednoj od partija, nastoji da se ponaša neutralno, te nema ni pravo glasa, sem u slučaju jednakog broja glasova pri odlučivanju o nekoj stvari. Ovlašćenja Spikera: (1) odlaže ili zaključuje sednicu i ponovo je saziva (2) stara se za

Struktura parlamenta
Parlament se sastoji iz tri dela: monarha, Gornjeg i Donjeg doma. Tročlani parlament se sastaje u retkim prilikama i više je ceremonijalnog značaja.

poštovanje Ustava i Poslovnika Donjeg doma (3) održava komunikaciju sa Kraljicom (4) daje i oduzima reč poslanicima (5) po potrebi određuje postupak glasanja i poništava glasanje u slučaju neregularnosti (6) po potrebi preduzima disciplinske mere i poziva policiju u slučaju kršenja pravilnika i rada (7) interpretira pravila procedure i rada Donjeg doma.

Gornji dom 18

Zaštita od opstrukcije rada parlamenta
Giljotina – ograničavanje vremena rasprave i stavljanje predmeta na glasanje posle predviđenog vremena Zaključivanje po odsecima – određeni zakonski predlog se podeli na delove i o njemu se raspravlja u fazama Kengur – pravo spikera da odlučuje o kojim amandmanima na zakonski predlog se može raspravljati

Zakoni koje parlament donosi mogu biti javni zakoni (Public Acts) ili privatni zakoni (Private Acts - individualni zakoni koji se odnose na pojedina fizička i pravna lica). Zakonski predloge može podnositi Vlada (Public bills) i članovi parlamenta (Private members bills). Preko 80% zakonskih predloga podnosi Vlada. Do konačnog izgleda zakona, zakonski predlog prolazi trofaznu proceduru, koja se sastoji iz tri čitanja: Prvo čitanje - upoznavanje Doma sa zakonskim predlogom. Drugo čitanje - načelna rasprava o predlogu, i, posle eventualnog prihvatanja, upućivanje odgovarajućim odborima na razmatranje. Treće čitanje - detaljna rasprava i glasanje o predlogu.

Britanski specificum
Institucionalizovana opozicija – smisao i funkcija opozicije je da kritikuje Vladu i obezbedi alternativnu vladu za predstojeće izbore. Lider opozicije dobija redovnu godišnju platu od države. Poslanička pitanja – poslanici mogu postavljati pitanja iz delokruga Vlade ili pojedinih resora premijeru ili članovima Vlade.

Postupak glasanja
Postupak glasanja je liberalan i može biti usmenim izjašnjavanjem za ili protiv, ustajanjem ili sedeći na mestu, prolaženjem od jedan od dva hodnika koji se nalaze iza spikerovih leđa. Četiri poslanika, spiker i tri zamenika ne glasaju.

Kratka istorija
Parlament vodi poreklo iz Velikog saveta (Magnum Concilium), koji je u 12. veku sazivao monarh i koji je bio sastvaljen od moćnije vlastele i sveštenstva. Velikom poveljom iz 1215. ustaljuje se praksa sazivanja ovog tela. Magnum Concilium se polako pretvara u Parlament, sastavljen od plemstva, sveštenstva i građanstva. Dvodoma struktra se stvara u 14. veku, izdvajanjem Gornjeg doma (crkvena vlastela) i Donjeg dom (predstavnici grofovija i gradova i sitno plemstvo). Reform Act iz 1867. parlament počinje da gubi svoju snagu i stavlja se pod primat izvršne vlasti.

Odbori u Parlamentu
Iako je Parlament organizovan i orijentisan prvenstveno na rad u plenarnim sednicama, jedan deo njegove aktivnosti se odvija u odborima. Dom komuna ima 3 vrste odbora. Odbor celog Doma – deo Dom koji se sastaje u specijalnim prilikama, kad treba raspravljati o finansijskim pitanjima ili doneti zakon po hitnom postupku; radi po drugačijoj proceduri od uobičajene. Stalni odbori – nadležni su za zakonske predloge koji potiču od Vlade. Imaju svoj stalni (20) i promenljivi sastav (30). Prilikom njihovog formiranja, vodi se računa o zastupljenosti partija proporcijalno njihovoj jačini u Domu. Predsednike stalnih odbora imenuje spiker Posebni odbori – formiraju se za pojedine grupe pitanja, posle čega se raspuštaju.

Zakonodavni proces u britanskom parlamentu
Vrste zakona i način donošenja

Mesto, struktura i funkcija britanske vlade
19

Vlada je nastala izdvajanjem užeg dela političkih poslanika iz kraljevog Privatnog saveta krajem 16 . početkom 17. veka. Okviri za osnov i položaj Vlade predstavljaju ustavne konvencije. Monarh je dužan da mandat za sastav Vlade poveri lideru partije koja dobije većinu glasova (ne mesta u Parlamentu!) na izborima. Članovi Vlade moraju biti članovi Parlamenta, jednog ili drugog doma. Jednopartijska vlada otelovljuje načelo većinske vladavine. Manjina je isključena iz vlasti i ima status opozicije.

Funkcionisanje kabineta
Odluke kabineta se donose bez glasanja, zaključivanjem prvog ministra. Nema formalnog zapisnika sa sednica Kabineta. Neslaganje članovi Kabineta mogu izraziti podnošenjem ostavke. Sednice Kabineta su tajne. Administrativno – tehničke poslove obavlja sekreterijat kojim rukovodi prvi ministar. Kabinet ima moć da postavlja i smenjuje šefove parlamentarnih komiteta.

Organizacija vlade (tabela iz sveske) + mlađi ministri pg. 355 Premijer, Atila Bič Božiji
Prvi ministar, ili premijer je prva i najuticajnija ličnost Kabineta i šire političke scene. Izvori njegove moći su brojni: (1) preko budžeta raspolaže sa 1/3 do 2/3 nacionalnog dohotka (2) ima pravo zakonodavne inicijative (3) delegirano zakonodavstvo – pravo Vlade da donosi podzakonske propise koji dobijaju zakonsku snagu istekom 40 dana od njihovog podnošenja Parlamentu (Kabinet donosi 1500-2000 takvih propisa godišnje, a Parlament 60-70 zakona) (4) odlučuje o dnevnom redu i formuliše odluke Vlade (5) kadrovska moć – moć da postavlja i smenjuje jedan broj najviših državnih funkcionera. On formira i smenjuje članove Kabineta i može u svako vreme praviti rokade između poslanika u prvim i zadnjim klupama (6) „kuhinjski kabinet“ – sekretarijat i posebni vladini odbori (7) lider partije (8) lični štab saradnika i savetnika u Dauning streat 10 (9) savetnički tim premijera (10) državna adminisracija (11) odlučuje o raspuštanju Parlamenta

Odgovornost i ograničenja Kabineta
Vlada može da funkcioniše samo ako obezbedi podršku u Parlamentu. Postoji dvostruka ministarska odgovornost: individualno i kolektivno. U slučaju kolektivne odgovornosti, Parlament može izglasati nepoverenje Vladi, i u tom slučaju treba očekivati ostavku Vlade. Nova konstitucionalna realnost dozvoljava Vladi da ignoriše svoje poraze u glasanju o nekim zakonima, ako se narednim glasanjem otkrije da ona ima podršku u Parlamentu i ako nema „veće galame“ od opozicije i štampe. Takođe treba reći da Vlada, u slučaju izostanka poverenja Parlamenta, može da raspusti Dom komuna i raspiše nove izbore.

Administracija
Jačanje pozicije i uloge Vlade je praćeno instititucionalnim i numeričkim jačanjem javne uprave ili administracije. U Civil service ulaze centralni resori i organi uprave koji se najčešće nazivaju komisije, komiteti i saveti. Administracija se najčešće javlja kao „četvrta vlast“, kao glavni pregovarač sa interesnim grupama. Od visokih javnih službenika se očekuje politička neutralnost, međutim, u novije vreme, umesto klasičnog apolitičnog birokrate, na scenu stupa politički birokrat.

Partije i partijski sistemi u Velikoj Britaniji
Ujedinjeno Kraljevstvo ima tipičan dvopartijski sistem, što unači da postoje dve dominirajuće partije, od kojih jedna putem većinskog sistema dobija mandat za sastav vlade. Ustav i pravo ne govore o partijama. Osnovne partije su Laburistička i Konzervativna, pored njih postoji i Liberalno – demokratska partija, zeleni, velški i škotski

20

nacionalisti, pet različitih partija u Irskoj i Britanska nacionalna partija kao ekstremna desnica. Začetke političkih partija treba tražiti u parlamentarnim francijama u 18. veku, na jednoj strani vigovaca koju tražili parlamentarne reforme, i na drugoj torijevaca, koji su podržavali kralja. Kasnije, iz torijevske partije će se izroditi Konzervativna, iz vigovske Liberalna. Laburistička partija će nastati 1900.

Lider: Tony Blair, uskoro Gordon Brown Osnovne ideje: veliki preokret 1997. sa dolaskom Toni Blera na čelo partije (New Labour – new life for Britain); ideologija trećeg puta, Gidens kao guru: socijalizam, u formi državne intervencije je mrtav, generalno prihvatanje globalizacije i verovanje sa kapitalizam mutira u „ekonomiju znanja“, naglašavanje značaja zajednice i moralne odgovornosti, država treba da traga za strategijama nacionalnog prosperiteta u uslovima pojačane globalne konkurencije, prioritet je obrazovanje, privatna svojina polako postaje bitna, pomeranje partije od sindikata ka srednjim slojevima Organizacija: (1) Parlamentarna frakcija - čine je laburistički poslanici, njen cilj je doprinese boljem orijentisanju i snalaženju konzervativnih poslanija u parlamentarnim debatama i njihovom ponašanju u skladu sa partijskom politikom (2) Nacionalno vođstvo – Konferencija je formalno najviši organ partije, sastaje se jednom godišnje da odredi smerove partijske politike, ona bira Nacionalni izvršni komitet koji je najmoćniji organ partije (3) Lokalna partijska organizacija

Konzervativna partija
Lider: David Cameron Dve struje: (1) konzervativna – zastupa pozitivnu ulogu države u obezbeđivanju države blagostanja (2) neoliberalna – slobodno tržište i znatno sužavanje državnih aktivnosti. Organizacija: (1) Parlamentarna frakcija – Komitet 1922 – čine je konzervativni poslanici, njen cilj je doprinese boljem orijentisanju i snalaženju konzervativnih poslanika u parlamentarnim debatama i njihovom ponašanju u skladu sa partijskom politikom (2) Partijsko nacionalno vođstvo – na vrhu je Nacionalni savet. Pre parlamentarnog zasedanja, on organizuje partijsku Konferenciju koja pre svega ima simbolički značaj, sa ciljem da pokaže jedinstvo, veličinu i snagu partije; Izvršni organ Nacionalnog saveta je Izvršni komitet, najmoćniji organ partije (3) Lokalna partijska organizacija * bičevi – „ulje u mašineriji parlamentarnog biznisa“ Socijalna struktura: viši slojevi društva, delovi aristokratije, bogatiji slojevi, veliki biznismeni, farmeri i pripadnici liberalnijih profesija, deo srednjeg sloja i radničke klase. Osnovne ideje: apsolutna individualna sloboda, privatna svojina kao osnova slobode, šanse i nezavisnosti, slobodno tržište i konkurencija, ekonomska politika treba da se zalaže za stvaranje pogodne klime za procvat preduzeća, ali bez hiperregulacije, zalaže se za postojeći partijski i izborni sistem i vojno jaku VB

Osnovni izvori i odlike Ustava SAD
Kako je do ustava došlo
Posle otkrivanja severnoameričkog kontinenta, obrazuju se kolonije (prva Virdžinija 1732), koje su sačinjavale sastavni deo Britanskog carstva. Vremenom, one počinju da se odupiru britanskoj vlasti, donošenjem sopstvenih zakona i opiranjem plaćanja poreza. Na Drugom kontinentalnom kongresu (1775 – 1781), donosi se odluka o otpočinjanju borbe protiv VB, Deklaracija o nezavisnosti (4. jula 1776) i o obrazovanju konfederacije obrazovanjem Članova Konfederacije i večite unije. Ovakva orgnizacija je podrazumevala 13 nezavisnih država koje su na organe konfederacije prenosile određena ovlašćenja. Sva ovlašćenja vršio je Kongres koji je bio sačinjen od delegata država članica. Ovlašćenja su bila malobrojna – Kongres nije imao pravo naređivanja građanima određenih država, mobilizacije, kao ni pravom prikupljanja poreza, određivanja carina niti regulisanja spoljne trgovine. Nije

Laburistička partija 21

postojala ni zajednička valuta. Ovakav vid uređenja je bio veoma labav i 1787. se saziva Ustavotvorna skupština sa ciljem revizije „Članova Konfederacije“. Ciljevi – stvaranje jedinstvene zajednice koja bi mogla da se odupre spoljnoj opasnosti i da očuva nezavisnost, obezbeđivanje interesa buržoazije, zaštita privatne svojine i postavljanje narodne vlasti putem izbora i efikasnim mehanizama ograničavanja vlasti. Postojale su dve koncepcije: (1) Virginia plan – jaka centralna vlast, šire nadležnosti saveznog zakonodavnog tela koje bi bilo konstituisano prema broju stanovnika i državi (2) New Jersey plan – produženje konfederacije sa centralnim zakonodavnim telom u kojem bi sve države imale jednaki broj članova. Na kraju se došlo do srenjeg rešenja – Connecticat compromise – dvodomo zakonodavno telo – Senat (sastoji se iz po dva člana iz svake države) i Predstavnički dom (članovi izabrani od strane građana, svaka država daje broj kongresmena prema broju stanovnika, ima prednost u finansijskim pitanjima). Za donošenje zakona potrebna je saglasnost oba doma. Da bi ovo bilo ostvareno, bilo je potrebno donošenje novog ustava.

Američki ustav spada u „krute ustave“ – osnovni tekst ustava nije promenjen od nastanka, samo su mu priključivani amandmani kojima je osnovni tekst dopunjavan. Njegovoj „krutosti“ doprinosi i posebna tehnika tumačenja ustava koji vrši Vrhovni sud SAD. Ovaj sud vrši i procenu ustavnosti zakona i drugih propisa. Tumačeći ustav, Vrhovni sud je u nizu slučajeva priznavao ustavnost u onim zakonima koji u značili izmenu ustavnih odredbi. Ustavni običaji takođe doprinose njegovoj „dugovečnosti“ - (1) članovi Predstavničkog doma moraju da imaju stalno mesto boravka u svojoj izbornoj jedinici (2) izbornici za izbor Predsednika SAD prenose stavove svojih birača (vezani mandat?), (3) kabinet predsednika postoji iskljičivo kao ustavni običaj, ne postoji nigde u Ustavu, običaj je da Predsednik u kabinet imenuje lica koja predstavljaju najvažnije regione (4) obaveza Predsednika da se posle 2 mandata više ne kandiduje (Ruzvelt prekršio 1940).

Federativno uredjenje u SAD
Organizacija savezne države
SAD obuhvataju 50 država plus distrikt Kolumbija (u kome se nalazi Vašington) i 5 pridruženih država (Portoriko, American Samo, Guam, Northern Mariana Islands, U.S. Virgin Islands). Pitanje raspodele nadležnosti 2 stepena vlasti je rešeno u amandmanu X. Sve države su ravnopravne i imaju isti status u okviru države. Ravnopravnost se ogleda u jednakoj zastupljenosti svih država sa po dva senatora u Senatu. U praksi, ravnopravnost dovodi do favorizovanja malih i zaostalih država – na primeru ekonomije, ove, uglavnom poljoprivredne i konzervativne države blokiraju donošenje progresivnih zakon.

Izvori ustava
Tri su osnovna izvora Američkog ustava: (1) rešenja iz prakse pojedinih država (2) ideje iz engleskog ustava (3) liberalne misli – Lok, Monteskje, Ruso, ali i „očeva osnovača“ – Vašington, Medison, Frenklin, Hamilton i Tomas Džeferson (nije otac osnovač ali je izneo koncept „najbolja je vlada koja najmanje upravlja“).

The constitution i tajna večne mladosti
Ustav SAD se sastoji iz 7 članova i 27 amandmana – (1) o zakonodavnoj vlasti (2) o izvršnoj vlasti (3) o sudskoj vlasti (4) o odnosima u federaciji (5) o promeni Ustava (6) o raznim pitanjima (7) o stupanju na snagu Ustava. Ustav iz 1787. nije uključio Bil o pravima, što će biti urađeno 1791. Postoje dve kategorije u Bilu o pravima: civilne slobode (zaštita građana od neadekvatne aktivnosti države) i civilna prava (obligacije nametnute države da preuzme afirmativne aktivnosti da se zaštite građani od ilegalnih akcija drugih privatnih građana i drugih državnih agencija).

Organizacija federalnih jedinica
Svaka država ima svoj ustav, koji je „Klauzulom suprematije“ podređen saveznom ustavu. Struktura vlasti u federalnim jedinicama slična je strukturi savezne vlasti. Svugde (sem u Nebraski) postoji dvodomo predstavničko telo (Predstavnički dom i Senat) i guverner koji se bira i koji je pandan Predsedniku SAD. Organizacija izvršno-upravne vlasti i sudstva nije unificirana, kao ni lokalna samouprava. Sem u Luizijani, svuda je na snazi Common law.

22

Razlozi uvođenja i postojanja federalnog uređenja
Razlozi za uspostavljanje federacije su brojni: istorijski razlozi (nastala je povezivanjem nepovezanih kolonija), nastojanje da se stvori istovremeno velika i efikasna država, realne ekonomske i geografske razlike među zemljama.

prećutnim ovlašćenjima, Kongres reguliše i one delatnosti koje, mada same ne predstavljaju trgovinu, imaju neposredan ekonomski efekat na nju (npr. proizvodnju). (b) Klauzula o opštem blagostanju – Kongres je ovlašćen da ubira poreze, takse carine i trošarine, da izmiruje dugove i stara se o zajedničkoj odbrani i opštem blagostanju US. (c) Due Process of Law – reguliše korišćenje pojedinih prava, pre svega biračkog, sa ciljem da se onemogući državama da svojim zakonima uskraćuju tj. ograničavaju određena prava (npr. mere segregacije). 3. Vrhovni sud ocenjuje ustavnost zakona – ima mogućnost proglašavanja

Dualan i kooperativan federalizam
U početku u SAD je postojao dualan tip federalizma – federalizam u kome postoje 2 faktora – federacija i federalne jedinice koji su svaki za sebe samostalni u okviru sopstvenih nadležnosti, koje su relativno precizno uređene saveznim ustavom. Međutim ovakav tip federalizma postaje zastareo, što se ogledata i kroz dve krize: Građanski rat 1861 – 65. (Reconstruction) i Velika ekonomska kriza 1929 – 33. (New Deal), posle kojih dolazi do jačanja funkcija centra, tj. preraspodele ovlšćenja u korist saveznih organa. Ovakve reforme su bile neminovne: (1) stvara se potreba za jačanjem uloge države koja se pojavljuje kao jedinstveni subjekt u spoljnoj politici i postaje lider „zapadnog bloka“ u periodu međunarodne zategnutosti (2) dolazi do napretka industrije, tehnologije i usavršavanja transporta, što dovodi do stvaranja potrebe za jakim centrom koji će se baviti ekonomskim planiranjem i napretkom. Iz tih razloga, SAD prelaze na kooperativan tip federalizma – ravnoteža između federacije i federalnih jedinica se remeti u korist federacije, tj. njeni opšti interesi su stavljeni u prvi plan.

neustavnim onih zakona koje izlaze iz „koncepcije o raspodeli nadležnosti“ tj. onih zakona koji za cilj imaju zadržavanje nadležnosti u rukama lokalnih državnih organa. 4. Obrazovanje „američke nacije“ 5. Sistem finansijske pomoći koje savezna država daje članicama radi obavljanja funkcija koje se nalaze u njihovoj nadležnosti, pri čemu se pomoć daje pod određenim uslovima, čime se federalne jedinice kontrolišu.

Horizontalna organizacija vlasti SAD
Kako je sve počelo...
Već je Monteskje došao do zaključka da je najbolji oblik državne vlasti onaj u kome sva ovlašćenja nisu koncentrisana u jednim rukama, nego su podeljena između nosilaca više posebnih funkcija vlasti. Tako je onemogućena koncentracija i zloupotreba vlasti, jer se nosioci pojedinih vlasti drže međusobno u ravnoteži, odnosno, „vlast ograničava vlast“.

Tehnike širenja nadležnosti saveznih organa
1. XVI amandman – Kongres je ovlašćen da uvodi i ubira porez na dohodak, bez obaveze da ubrane iznose deli sa federalnim jedinicama. 80% ukupnih prihoda SAD čini porez na dohodak. 2. Implied powers – prećutna ovlašćenja kojima se teorijski legitimira proširivanje ovlašćenja centra. Primena ove doktrine se ogleda u raznim odredbama Ustava: (a) Klauzula o trgovini – po Ustavu, Kongres je ovlašćen da reguliše trgovinu između država onda kada trgovačka roba prelazi granice između država. Primernom doktrine o

Teorija i praksa
U SAD postoje tri posebne vlasti – zakonodavna (Kongres), izvršna (Predsednik) i sudska (Vrhovni sud). U teoriji, svaka od ovih vlasti ima sopsveni domen nadležnosti, samostalna je u obavljanju zadataka i nezavisna. Međutim, potpuna odvojenost i nezavisnost 3 vlasti značila bi u praksi neodrživo cepanje u osnovi jedinstvene državne vlasti, izazvala bi sukobe nadležnosti nosilaca vlasti i vodila bi paralisanju državnih

23

mehanizama. Iz tog razloga, u Ustavu je predviđen niz ublažavanja i odstupanja od oštre podele vlasti – odnosi nosilaca tri vlasti su regulisani shodno stavu da „vlast ograničava vlast“ – izmišljen je čitva sistem „kočnica i ravnoteža“ sa ciljem omogućavanja normalnog funkcionisanja države, a u isto vreme, sprečavanje da se jedna vlast preterano osamostali i da preuzme odlučujuću ulogu.

• Džepni

veto – ukoliko Kongres usvojeni zakonski predlog dostavi Predsedniku na

potpis u toku poslednjih deset radnih dana pre zaključenja zasedanja, on ga može „staviti u džep“, jer mu je, formalno posmatrano, uskraćena mogućnost da svoj stav iznese u Ustavom mu ostavljenom roku od deset dana. Takođe, za razliku od suspenzivnog veta, Predsednik ne mora da obrazlaže razloge nepotpisivanja. Samim tim, džepni veto ima karakter apsolutnog.

Vreme je učinilo svoje...
Vremenom, dolazi do modifikovanja odnosa tri vlasti, koje je delimično vršeno putem amandmana i tumačenjem Ustava, a prevashodno u praksi, u skladu sa promenljivim odnosima snaga. Otuda je u raznim periodima razvoja SAD bilo moguće govoriti o Kongresnoj vladavini, izrazitoj prevlasti Predsednika, a čak i vladavini Vhovnog suda.

• Izvršni

sporazumi – način na koji Predsednik zaobilazi Senat pre zaključivanju

međunarodnih ugovora. Po pravilu, izvršnim ugovorim bi trebalo da budu regulisana manje važna pitanja u odnosima između SAD i drugih država. Međutim, broj izvršnih sporazuma raste na račun međunarodnih ugovora, a time i osamostaljenje Predsednika.

Check and balances na primeru Ustavnog suda
Odnos Vrhovnog suda sa druge dve vlasti je na osnovu Ustava određen po principu „kočnica i ravnoteža“. Elementi tog odnosa su: (1) Predsednik na osnovu mišljenja i odobrenja Senata imenuje sudije Vrhovnog suda (2) Sudije se biraju doživotno te Predsednik ne može da ih smeni (3) Vrhovni sud ceni ustavnost zakona koje donosi Kongres, a potpisuje Predsednik. Međutim, i pored ovako utvrđenog sistema, Vrhovni sud nije ravnopravan sa nosiocima druge sve vlasti što se ogleda kroz rečenicu Predsednika Džeksona: „Džon Maršal (predsednik Vrhovnog suda) je doneo presudu; neka je sada, ako može, i izvrši.“

Kako Kongres kontroliše Predsednika • Impičment – vidi pitanje 34. • Senatorska
kurtoazija – pre imenovanja nekog saveznog službenika u jednoj od država, Predsednik je dužan da za mišljenje pita senatore uzabrane u toj državi. Tek po dobijanju pozitivnog odgovora on vrši imenovanje. Ako Predesdnik to ne uradi, stupa u dejstvo mehanizam „senatorrske kurtoazije“ kojim će senatori podržati „zaobiđenog“ kolegu i glasati protiv imenovanja.

• Saglasnost
Senata.

zaključivanja

međunarodnih

ugovora

nijedan

zaključeni

međunarodni ugovor ne može stupiti u dejstvo bez 2/3 saglasnosti prisutnih članova

Mesto,

struktura

i

funkcije

Kongresa

u

Sjedinjenim Američkim Državama
Mesto Kongresa nekad i sad
Odnos centar – federalne jedinice: prema Ustavu, Kongres je zakonodavni organ SAD, čija su zakonodavna ovlašćenja ograničena Ustavom, tj. zakonodavnim nadležnostima federalnih jedinica. Vremenom se dolazi do zaključka da ova ovlašćenja nisu dovoljna za ispunjavanje uloge zakonodavca, te je stvorena teorija o „prećutnim ovlaščenjima“, što je dovelo do proširivanja funkcija federacije u odnosu na federalne jedinice.

Kako Predsednik kontroliše Kongres • Suspenzivni
veto - Posle usvajanja u Kongresu, zakonski predlog ide na potpis

predsedniku, posle čega on postaje zakon. Ukoliko predsednik ne da svoju saglasnost, zakonski predlog se vraća Kongresu na razmatranje i ovaj postupak je poznat kao suspenzivni veto. Međutim, Kongres može skinuti ovaj veto dvotrećinskom većinom oba doma, što se retko dešava, te se suspenzivni često pretvara u apsolutni veto.

24

House of Representatives
Odnos Kongres – Predsednik: idejno, Kongres je trebalo da ima ulogu utvrđivanja generalnih pravaca politike i koordinaciju i kontrolu izvršne vlasti. Vremenom, moć i uticaj Kongresa se smanjuje na račun statusa i funkcija predsednika SAD. Predstavnički dom čini 435 postanika biranih prema broju stanovnika. Vreme mandata poslanika je 2 godine. Predstavničkim domom predsedava Spiker koji je pripadnik većinske partije i njoj naklonjen (razlika sa VB). U okviru HoR postoje partijske organizacije: Kokus (Demokrate) i Konferencija (Republikanci). Ove organizacije služe da „priremaju“ svoje članove za sednice HoR, ali njihove odlike ne obavezuju poslanike Zakonodavna funkcija: vidi odnos Kongres – Predsednik. Osnovne inicijative i smernice u donošenju zakona sve više potiču od izvršne vlasti. Kontrolna i kontrabalansirajuća funkcija: odobravanje finansijskih sredstava, odnosno budžeta federacije preko koga zakonodavno telo kontroliše rad egzekutive. Procedura impičmenta: optužbe protiv visokih državnih funkcionera u određenim slučajevima. Pokretanje impičmenta počinje u Komitetu za pravosuđe Predstavničkog doma a završava se u Senatu, koji, u svojstvu Vrhovnog suda donosi odluku o impičmentu 2/3 većinom. Da bi optužba bila pravovaljana, Predstavnički dom mora doneti Bill of Impeachment. Senat čini 100 senatora, po 2 iz svake države, izabranih na 6 godina. Senatom predsedava Potpredsednik SAD, koji sam nije senator i nema pravo glasa. Slično HoR-u postoje partijske vođe. Senat u praksi predstavlja uticajnije telo od HoR, što se ogleda kroz sledeće: (1) Senat (razlika sa VB). Svaka od partija u HoR ima svog predstavničkog vođu (floor leader) kome u radu pomažu bičevi. Gerrymandering – izborna geometrija – prekrajanje izbornih jedinica podešeno potrebama vladajućih partija.

Funkcije Kongresa

Senate

Struktura Kongresa
Kongres se sastoji iz dva doma: Predstavničkog doma i Senata. Na ovaj način se ispunjava koncept SAD kao državno pravne zajednice kako građana, kao i svojih sastvnih delova, tj. federalnih jedinica. Članovi Kongresa ne smeju istovremeno biti nosioci izvršnih funkcija (razlika sa VB), čime se postiže načelo podele vlasti.

obavlja funkciju kontrabalansiranja ili filtriranja unutar same legislative (2) manje je telo te lakše obavlja određene političke funkcije (3) ima značajnije funkcije u oblasti međunarodnih odnosa, odbrambene strategije i energije (4) daje odobrenje na imenovanje visokih državnih funkcionera koje vrši predsednik SAD (5) duži mandat (6) veći administrativni i pomoćni personal (7) uloga Vrhovnog suda u slučaju impičmenta (8) istražna funkcija – ima značajna i široka ovlašćenja, može za svako pitanje od javnog interesa da obrazuje posebnu istražnu komisiju.

Kongresni odbori
Iako nisu predviđeni Ustavom, u oba doma pomažu njihovom funkcionisanju. Postoje stalni (formiraju se za pojedina područja delatnosti) i povremeni odbori (formiraju se za pojedina područja delatnosti, po obavljanju određenog posla iščezavaju).

25

Proces donošenja zakona u Kongresu
Godišnja zasedanja Kongresa počinju 3. januara zajedničkom sednicom oba doma na kojoj nastupa i Predsednik sa svojom Porukom o stanju Unije, koja je, zapravo, program vladajuće partije i predsednika. Zasedanja traju do jula. Kongres se sastaje najmanje jedanput godišnje. Zakonska funkcija je najznačajniji vid delatnosti Kongresa. Pravo zakonodavne inicijative imaju članovi Kongresa i zakonski predlozi mogu se podnositi u oba doma. Postupak donošenja zakona je trofazan.

nesuglasice HoR i Senata se rešavaju u Zajedničkom odboru koji je sastavljen od jednakog broja članova oba doma. Posle usvajanja u Kongresu, zakonski predlog ide na potpis predsedniku, posle čega on postaje zakon. Ukoliko predsednik ne da svoju saglasnost, zakonski predlog se vraća Kongresu na razmatranje i ovaj postupak je poznat kao suspenzivni veto. Međutim, Kongres može skinuti ovaj veto dvotrećinskom većinom oba doma, što se retko dešava, te se suspenzivni često pretvara u apsolutni veto.

Filibaster ili opstrukcije
Za razliku od parlamentarnog sistema u VB, u SAD ne postoji mogućnost zabranjivanja ometanja normalnog rada Kongresa koji može biti vršen na više načina – držanjem višesatnih govora, nepostojanjem bilo kakve obaveze govora o određenoj materiji, itd.

Prva faza zakonodavnog postupka
U prvoj fazi, zakonski predlog se podnosi Predstavničkom domu ili Senatu. Pravo na podnošenje zakona ima poslanik, koji predlog podnosi u pismenoj formi odgovarajućem službeniku HoR ili sekretaru Senata. Po zakonu, predloge ne mogu podnositi predsednik ili državni sekretari. U realnosti, 4 od 5 zakona koji su postali zakoni su predlozi administracije koji samo dobijaju formu poslaničke inicijative.

Položaj, način izbora i uloga Predsednika SAD
Položaj predsednika SAD
Predsednik SAD predstavlja najmoćniju i najznačajniju instituciju u političkom sistemu SAD. Shodno principu podele vlasti, izvršna vlast u političkom sistemu SAD poverena je predsedniku. On se bira na 4 godine sa mogućnošću jednog ponovnog izbora. Ne postoji odgovornost predsednika ili izvšne vlasti pred Kongresom, ali postoji niz principa kojima se Kongres i Predsednik međusobno ograničavaju. Predsednik je krivično odgovoran u slučaju izdaje, primanja mita i drugih teških zločina i prestupa. Nejga optužuje Predstavnički dom, a sudi mu Senat. Postupak optužbe se naziva impičment.

Druga faza zakonodavnog postupka
U drugoj fazi se pristupa analizi podnetog predloga. Najveći deo analitičkog rada se odvija u stalnim ili privremenim odborima. Na sastanke odbora se često pozivaju stručnjaci i predstavnici organizacija, ali i nosioci izvršnih funkcija. Odbori imaju pravo da podneti zakonski predlog izmene, dopune, čak i pripreme sasvim nov predlog. Odbori imaju pravo i da odbace predlog, no, postoji mogućnost Discharge rule - a, po kome predlog o kome je odbor dao negativnu ocenu može da izađe pred HoR ako se sakupi peticija više od polovine članova doma.

Treća faza zakonodavnog postupka
Iz odbora, zakonski predlog ponovo dospeva u HoR, pa u Senat, u kojima se pristupa raspravi o izveštaju odbora, nakon čega se predlog zakona usvaja i odbija. Eventualne

Uloga predsednika SAD
Predsednik SAD je šef izvršne vlasti – on je šef države, sef administracije i vrhovni komandant oružanih snaga. On ima ovlašćenje da zaključuje međunarodne ugovore (uz saglasnost Senata) i izvršne sporazume.

26

Jednom izabran, Predsednik SAD ostaje na svojoj funkciji do isteka četvorogodišnjeg U vršenju svojih funkcija predsednik se oslanja na skup saradnika koje sam imenuje i koji se zove Kabinet. Kabinet ima 13 resora: (1) State Department (2) finansija (3) unutrašnjih poslova (4) odbrane (5) poljoprivrede (6) pravde (7) trgovine (8) rada (9) stanovanja i urbanizma (10) transporta (11) energije (12) zdravlja i socijalnih službi (13) obrazovanja + stalni predstavnik SAD u Ujedinjenim nacijama. Članovi Kabineta ne mogu biti clanovi Kongresa. Oni su samo i jedino odgovorni Predsedniku i imaju savetodavnu funkciju. Pri odabiru članova kabineta, Predwednik brine o zastupljenosti različitih regiona zemlje, rivalskih grupa u okviru partije, pojedincima koji su mu pomogli da bude izabran, itd. U toku svog mandata, predsednik može smenjivati članove. Pored Kabineta, predsedniku u radu pomaže i Izvršna kancelarija, sklop tela, organa i službi kao što su: Bela kuća („kuhunjski kabinet“), Biro za upravljanje i budžet, Savet za nacionalnu bezbednost (organ važniji od samog kabineta po pitanju nadležnosti u oblasti odbrane i spoljnih poslova), CIA, itd. Postoji i niz veoma važnih organa i tela, koji nose naziv komisije, odbori, uprave i koji su u visokoj meri specijalizovani za pojedine oblasti i u velikoj meri samostalni. Ova tela su ovlašćena za utvrđivanje obaveznih pravnih pravila u svojim oblastima, za donošenje tarifa, te je njihov značaj veliki: NASA, Komisija za međudržavnu trgovinu, Komisija za atomsku energiju, itd. mandata.

Izvori moći i uticaja predsednika u američkom političkom sistemu
Shodno principu podele vlasti, izvršna vlast u političkom sistemu SAD poverena je predsedniku. Predsednik se bira na 4 godine sa mogućnošću jednog ponovljenog izbora. Ne postoji odgovornost predsednika ili izvršne vlasti pred Kongresom. Predsednik predstavlja najmoćniju i najznačajniju instituciju u političkom sistemu SAD. Njegova moć proističe iz raznovrsnih izvora: (1) Ustavna ovlašćenja i funkcije predsednika – on je šef države, šef administracije i vrhovni komandant oružanih snaga. On ima ovlašćenje da zaključuje međunarodne ugovore (uz saglasnost Senata) i izvršne sporazume. Samo ove funkcije mu daju izvanredne mogućnosti samostalnog uticajnog delovanja. (2) Ustavom nisu sasvim precizirana, pa ni ograničena ovlašćenja predsednika kao vrhovnog komandanta oružanih snaga.

Način izbora predsednika SAD
(3) Predsednik je lider vladajuće partije. Predsednik SAD se bira posredno, preko izbornika. Svaka država imenuje onoliko (4) Predsednik ima pravo imenovanja velikog broja najviših državnih funkcionera, od ministara i diplomatskih predstavnika pa do sudija Vrhovnog suda.

elektora koliko ima predstavnika u HoR i Senatu zajedno. Za elektore ne mogu biti birani članovi Kongresa, niti bilo koja lica u službi SAD. Svi elektori se biraju po jedinstvenim listama koje podnose političke partije, tako da svi elektori u jednoj državi pripadaju partiji za koju se izjasnila većina birača. Iz tog razloga, onog trenutka kad se obajve rezultati glasanja za elektore, poznato je i ko će biti predsednik. U slučaju da nijedan od kandidata, prilikom glasanja elektora za predsednika SAD ne dobije većinu, Predstavnički dom između tri kandidata sa najvećim brojem glasova tajnim glasanjem bira Predsednika.

(5) Predsednik se „stara o tačnom izvršavanju zakona“ – u krug izvršnih ovlašćenja spada i pravo donošenja podzakonskih akata, pravila i instrukcija. (6) Zakonodavna ovlašćenja – Kongres se poslednjih decenija često odlučuje na prenošenje svojih zakonodavnih ovlašćenja na Predsednika. Nizom zakona, koji sadrže samo osnovne i načelne odredbe, Kongres ovlašćuje Predsednika (ili pojedine organe izvršne vlasti) da svojim potpisima detaljno „urede materiju“.

27

(7) Mogućnost zakonodavne inicijative – Poruka o stanju Unije, kao i priča o 4/5 zakona koje zapravo predlaže izvršna vlast. Pored toga, Predsednik Kongresu upućuje i druge predloge i poruke na osnovu ustavnog prava da Kongresu može „iznositi na razmatranje mere koje bude smatrao potrebnim i celishodnim“. (8) Pravo suspenzivnog i džepnog veta.

Odluke Vrhovnog suda se donose većinom glasova sudija koje su učestvovale u odlučivanju. Relativno su retke odluke koje su donete jednoglasno, a mnoge od njih su donete tesnom većinom. Sudije koje se izjašnjavaju protiv odluke imaju pravo da svoje mišljenje napismeno obrazlože, a to obrazloženje se objavljuje uz odluku. U pojedinim slučajevima, ova obrazloženja će dovesti do kasnijeg menjanja stava Suda o određenim pitanjima.

Ustavni sud kao „prikriveni zakonodavac“
(9) Predsednik je šef administracije koja ima nekoliko miliona ljudi i brojne institucije. (10) Raspolaže ogromnim finansijskim sredstvima preko administracije. Da bi se zakonima mogao sprovoditi Ustav, oni moraju biti saglasni sa Ustavom, a nadležan za ocenu te ustavnosti je Vrhovni sud. Na taj način, Sud postaje „prikriveni zakonodavac“. Istini za volju, Sud ne može doneti zakon, ali može sprečiti primeljivanje zakona,

Vrhovni sud u političkom sistemu SAD
Uloga Ustavnog suda
Vrhovni sud Sad je nosilac sudske vlasti. On ima Ustavom određenu prvostepenu i apelacionu nadležnost u krivičnoj i građanskoj materiji. Međutim, najvažnija funkcija koju on vrši, i to bez izričitog ustavnog ovlašćenja je ocena ustavnosti zakona, tj. tumačenje Ustava. Ocena ustavnosti zakona nije apstraktna, već je uvek vezana za neki određeni spor. Odluka Suda o eventualnoj neustavnosti zakona ne deluje prema svima, već samo inter partes tj. između stranaka u sporu. Međutim, kako u SAD odluke najviših sudova imaju snagu precedenta, dejstvo tih odluka je, praktično, opšte važeće.

čime stavlja apsolutni veto na njega. Vrhovni sud, na taj način, navodi Kongres da se „povinuje“ stavu Suda i da u novopripremljeni tekst unese odredbe koje će biti po njegovoj volji.

Tumačenje Ustava
Ustav SAD važi u nepromenjenom obliku više od dva veka. To je moguće pre svega zbog toga što su ustavne odredbe katkada neodređene i nejasne, ili jednostavno nedovoljno razvijene i nedorečene. U takvoj situaciji, Ustav zahteva da bude tumačen. U početku svog rada, Sud je tumačenju Ustava pristupao isključivo sa pravne strane. Vremenom, Sud pristupa elastičnijem tumačenju Ustava, vodeći računa o svim političkim i društveno – ekonomskim uslovima. U svom tumačenju Ustava, Vrhovni sud može ustavnoj odredbi dati ili onaj isti smisao kakav joj je eventualno davan i do tada, ili joj može dati novi, drugačiji smisao. Kako će Sud tumačiti Ustav zavisi i od sastava Suda.

Sastav Ustavnog suda
Ustavni sud se sastoji od 9 sudija (predsednik + 8 sudija) koje se biraju na „dokle se dobro drže“, što je često i doživotno. Njih imenuje Predsednik, na osnovu mišljenja i odobrenja Senata imenuje sudije Vrhovnog suda. Predsednik imenuje istaknute pravnike sa dužim sudijskim ili advokatskim stažom, pri čemu ulogu igraju i politički razlozi.

Sudokratija
Ideja „sudokratije“ u SAD se vezuje za period vladavine predsednika Ruzvelta i New Deala. Ruzvelt je uspeo da Kongres počne sa donošenjem niza progresivnih zakona na liniji New Deala. Međutim, Ustavni sud, u kome su preovlađivali konzervativci je počeo zakone New Deala sistematski da proglašava neustavnim, čime se opstruirao rad Kongresa i Predsednika.

Postupak odlučivanja 28

kandidata za liderske pozicije (3) glavni izvor „opremanja“ ključnih političkih

Check and balances na primeru Ustavnog suda
Odnos Vrhovnog suda sa druge dve vlasti je na osnovu Ustava određen po principu „kočnica i ravnoteža“. Elementi tog odnosa su: (1) Predsednik na osnovu mišljenja i odobrenja Senata imenuje sudije Vrhovnog sud (2) Sudije se biraju doživotno te Predsednik ne može da ih smeni (3) Vrhovni sud ceni ustavnost zakona koje donosi Kongres, a potpisuje Predsednik. Međutim, i pored ovako utvrđenog sistema, Vrhovni sud nije ravnopravan sa nosiocima druge sve vlasti što se ogleda kroz rečenicu Predsednika Džeksona: „Džon Maršal (predsednik Vrhovnog suda) je doneo presudu; neka je sada, ako može, i izvrši.“

institucija (4) socijalizirajuća, tj. edukaciona – izlažu društvene probleme i načine na koji oni mogu biti rešeni (5) kritička snaga – ukazuju na propuste i neadekvatne radnje vlasti (6) redukcija tenzija i konflikata.

Program i socijalna struktura Republikanaca
Republikanska partija je većim delom partija koja se zalaže za slobodno tržište, manju državu regulativu, veću inicijativu za pojedince, niže poreze, kresanje socijalnih izdataka, jaku odbrana, favorizovanje viših slojeva i suprotstavljanje reformama. Samim tim, glasačko telo Republikanske partije čine bogati biznismeni, viša tehnokratija, stariji ljudi, stanovnici ruralnih sredina i Južniji delovi SAD.

Partije i partijski sistem u SAD
Dvopartijski sistem i nastanak partija

Program i socijalna struktura Demokrata
Pregram Demokratske partije, kao partije levog centra je: veće naglašavanje radnih i SAD su država sa dvopartijskim sistemom. Za razliku od Velike Britanije, u kojoj postoji izražena funkcija liberalne i izvesnog broja manjih partija, u SAD sve partije pored Demokratske i Republikanske su beznačajne. Nastanak dve partije se vezuje za Džefersona i Hamiltona i ideja koji su oni zastupali. Sa jedne strane, oko Džefersona su se okupljali antifederalisti (slaba centralna vlast), kasnije Demokrate, a oko Hamiltona federalisti (centralna vlast, protektionizam), koji će se transformisati u Republikance. Ova polarizacija ne industrijski Sever (federalisti) i poljoprivredni Jug (antifederalisti) s kraja 18. i početka 19. veka nije bila organizovana u političke institucije, te se ne govori o političkim partijama. Sredinom 19. veka, partije se konsoliduju i počinju efektivno da dejstvuju. Republikansku partiju je formalno obrazovao Abraham Lincoln, a Demokratsku Andrew Jackson. Pre svega treba reći da ne postoji formalno članstvo u partijama u SAD. Pre svega postoje relativno malobrojni partijski radnici i podržavaoci partije. Obe velike nacionalne partije su u suštini koalicije partija koje postoje u državama. Otuda se kaže da ne postoji jedna Demokratska partija već 50 njih, kao i što Republikansku pariju sačinjava 50 republikanskih partija. Partijska organizacija se sastoji iz tri dela: partijskog rukovodstva, kongresnog dela partije i Funkcije partija su mnogobrojne: (1) ideološka – štiti postojeći poredak i odnos snaga u njemu, sprečavajuči pojavu drugih tipova partija, pre svega rigidnih (2) regrutovanje lokalne organizacije sa članstvom. potrošačkih prava, aktivnija uloga države, pravednija raspodela dohotka, zdravstvena zaštita, socijalna sigurnost i obrazovanje. Socijalna struktura Demokrata je uglavnom vezana za srednje i niže slojeve, siromašne kategorije, radnike i veliki deo intelektualaca, mlađe, stanovnike velikih grdaova, pripadnike manjih etničkih grupa, katolike, Jevreje i crnce.

Organizacija partija

Funkcije partija

29

• Nacionalna partijska konvencija se sastoji od nekoliko hiljada delegata koje biraju
partijske organizacije po državama. Konvencije se sazivaju svake četvrte godine, pre glavnih predsedničkih izbora, sa osnovnim zadatkom da donesu politički program partija i odrede kandidate za predsednika i podpredsednika na postojećim izborima. Na Konvenciji se bira Nacionalni komitet koji upravlja partijom između dve Konvencije. U njega ulaze po dva predstavnika iz svake države. Srce centralne partijske mašinerije je Centralni partijski štab.

Izborni sistem je većinski i veoma složen, sa velikim ovlašćenjima federalnih jedinica u konstituisanju mnogih saveznih organa. Kongres donosi neke zakone kad je reč o izbornim jedinicama i kampanjama, uslovima za sticanje građanstva i godinama za sticanje pasivnog biračkog prava. Ostalna izborna normativna regulativa je prepuštena državama, federalnim jedinicama. Države su dosta dugo ograničavale biračko pravo raznim vrstama cenzusa, od imovinskog, pa do pismenosti i nastanjenosti. U novije vreme, uklonjena su i ovakva ograničenja, osim zahteva nastanjenosti od 30 dana u izbornoj jedinici u kojoj se glasanje obavlja. Izbori su opšti, jednaki, javni i fakultatvni.

• Lokalne

organizacije: na nivou država postoje partijske konvencije i centralni

komiteti, u okruzima okružni, a na nižim nivouima lokalne organizacije deluju rejoni i mesne organizacije.

Izbori za Predstavnički dom
Poslanici Predstavničkog doma tj. kongresmeni se biraju na dve godine, bez ograničenja reizbornosti, opštim i neposrednim uninominalnim izborima građana po izbornim jedinicama. Za izbor poslanika dovoljna je relativna većina glasača. Ukupan broj poslanika je 435, a broj predstavnika jedne izborne jedinice varira od broja stanovnika, prosek je 480 000 stanovnika. Kandidat za kongresmena mora imati 25 godina, mora najmanje 7 godina biti državljanin

• Kongresni

deo:

najuticajniji

i

najorganizovaniji

deo

partijske

orgnizacije.

Organizacija partije se sastoji od svih kongresmana, odnosno senatora. U okviru Kongresa postoje partijske organizacije: Kokus (Demokrate) i Konferencija (Republikanci). Ove organizacije služe da „priremaju“ svoje članove za sednice, ali njihove odlike ne obavezuju poslanike

Izbori i izborni sistem u SAD
Izbori u SAD predstavljaju značajan politički događaj i verovatno najveći politički spektakl. Oni su glavni oblik političke participacije u SAD kao i u drugim demokratskim zemljama.

SAD i stanovati u izbornoj jedinici u kojoj se kandiduje. Gerrymandering – izborna geometrija – prekrajanje izbornih jedinica podešeno potrebama vladajućih partija.

Izbori za Senat
Senatori se biraju na opštim izborima na šest godina, s tim što se 1/3 senatskog sastava bira svake druge godine. Drugim rečima, postoje tri „grupe“ senatora i svake druge godine bira se jedna od njih. Izborne jedinice čine pojedine države, od kojih svaka daje po 2 od 100 senatora. Postoji mogućnost reizbora. Uslovi za senatsku kandidaturu su da kandidat ima 30 godina, da je građanin SAD devet godina i da stanuje u državi u kojoj se kandiduje.

A ko se tu bira i zašto je to važno?
U SAD se biraju mnoga tela, od raznih organa i tela na nivou državica, preko saveznog nivoa, pa sve do najznačajnijih izbora za Predsednika, Predstavnički dom i Senat. Izbori za predsednika predstavljaju glavni i najinteresantniji politički događaj u SAD. Izbori za Predstavnički dom i za trećinu senatora su bitni jer pokazuju mišljenje mnjenja o predsednikovoj popularnosti i politici u protekle 2, odnosno 3 godine.

Izborni sistem SAD 30

Predsednički izbori

Predsednik SAD se bira na četiri godine, sa mogućnošću još jednog reizbora. Predsednik SAD se bira posredno, preko izbornika. Svaka država imenuje onoliko elektora koliko ima predstavnika u HoR i Senatu zajedno. Za elektore ne mogu biti birani članovi Kongresa, niti bilo koja lica u službi SAD. Svi elektori se biraju po jedinstvenim listama koje podnose političke partije, tako da svi elektori u jednoj državi pripadaju partiji za koju se izjasnila većina birača. Iz tog razloga, onog trenutka kad se objave rezultati glasanja za elektore, poznato je i ko će biti predsednik. U slučaju da nijedan od kandidata, prilikom glasanja elektora za predsednika SAD ne dobije većinu, Predstavnički dom između tri kandidata sa najvećim brojem glasova tajnim glasanjem bira Predsednika. Kandidat za predsednika SAD mora biti lice koje je građanin i rođen u SAD, star najmanje 35 godina i sa prebivalištemu SAD najmanje 15 godina. On mora imati odgovarajuće političko iskustvo i to sa visokih političkih položaja. Gotovo obavezno, on mora biti i dobro finansijski situiran. Prilikom izbora predsednika vodi se računa o pravilu „balansiranog tiketa“ – geografskom balansu po kome ako predsednik dolazi sa jednog kraja zemlje, potpredsednik je, po pravilu, sa drugog. Važan uslov za uspeh u političkom nadmetanju je i pripadnost jednoj od dve partije.

Švajcarska federacija nema svoje političko-administrativno sedište u jednom gradu. Savezna skupština i Savezno veće su u Bernu, Savezni sud u Lozani, Narodna banka u Cirihu. U osnovi švajcarskog uređenja stoji princip podeljene suverenosti ili dvojnog kompetitivnog federalizma sa pretpostavkom nadležnosti na strani kantona, koja se vremenom pretvara u neku vrstu kooperativnog federalizma, jer funkcije Federacije rastu na račun kantona. Funkcije i nadležnosti federacije se ostvaruju na 3 načina: (1) preko isključive nadležnosti (2) u vidu zajedničke nadležnosti – pri čemu opštiji deo reguliše Federacija, a konkretniji kantoni (3) preko prava nadzora.

Funkcije i nadležnosti federacije
Funkcije federacije su: spoljni poslovi, vojni poslovi, celokupno izdržavanje vojske, monopol na proizvodnju i prodaju oružja, ubiranje carina i poštanskih taksa, određena prava oporezivanja, bankarsko-monetarni sistem, železnice i pošte, telefon, radio i televizija, visoke škole, značajna ovlašćenja na području trgovine, kontrola nad saobraćajem, socijalna politika i zaštita porodice. U odnosu na kantone, Federacija ima pravo da preduzima neophodne mere protiv kantona

Osnovna obeležja švajcarskog federalizma
Multietnicipiripi država
Švajcarska je višenacionalna, višejezička, verski i ekomski složena zajednica. Najbrojnije nacije su Nemci (65%), Francuzi (18%) i Italijani (12%). Razlike među kantonima su ogromne u ogledaju se, između ostalog, u razlikama po veličini teriotrije, visini nacionalnog dohotka, broju stanovnika i plodnosti zemljišta. Zvanični jezici su: nemački, francuski, italijanski i retoromanski.

koji propuste da vrše svoje obaveze. Rešavanje sporova između kantona spada u nadležnost Federacije. U evenutalnom sukobu saveznog i kantonalnog zakona, prednost ima savezni. Savezni sud ocenjuje ustavnost i zakonitost kantonalnih zakona, ali nije obavezan da procenjuje ustavnost saveznih.

Funkcije i nadležnosti kantona
Kantoni su u nizu nadležnosti, kompetencija ili aktivnosti upućeni na Federaciju:

Vertikalna organizacija vlasti
Švajcarska je federacija sastavljena od 23 kantona. Tri kantona (Untervald, Bazel i Apencel) su podeljeni na po dva polukantona koji imaju status kantona, tako da faktički postoji 26 federalnih jedinica. Svi kantoni su, i pored ogromnih razlika, ravnopravni.

• Ustav

- kantoni imaju svoje ustave, ali su dužni da traže od federacije „garantovanje

svojih ustava“, tj. potvrđivanje

• Međunarodni odnosi – zabranjeno im je da sklapaju posebne međunarodne saveze ili
političke ugovore, naročito trgovinske i carinske. Imaju pravo zaključivanja odnosa sa stranim državama o predmetima koji se odnose na javnu ekonomiju, susedske odnose i

31

policiju, uz obavezu da ugovori ne mogu da sadrže odluke protivne Federaciji ili pravima drugih kantona.

kantoni šalju svoje predstavnike). Dvodoma dtruktura ima za cilj da jedan dom predstavlja sve građane zemlje, a drugi federalne jedinice i na taj način i građani i kantoni učestvuju u zakonodavnoj vlasti. Savezna skupština odlučuje o najbitnijim pitanjim politike države: o zadacima i učinku saveza, o organizaciji i postupku saveznih vlasti, o obavezama kantona, o spoljnoj politici, spoljašnjoj i unutrašnjoj bezbednosti, reguliše pitanje vojne službe i upotrebe vojske, odobrava budžet i određuje obim poreskih obaveza, odlučuje o ustavnim pravima građana i ograničavanju tih prava, izriče pomilovanja. Iako vrhovni zakonodavac, Savezna skupština je ograničena pravima kantona i građana Švajcarske. Sadržaj ovog ograničenja ogleda se u pravima građana i kantona na referendum u ustavnim i zakonodavnim pitanjima. Izvršna vlast Švajcarske je Savezno veće ili vlada, a Predsednik vlade je ujedno i predsednik države. Savezna vlada se sastoji od 7 članova koje bira Savezna skupština na svakiom prvom zasedanju posle opštih izbora za Nacionalno veće, na 4 godine. Pri izboru, Savezna skupština vodi računa o srazmernoj zastupljenosti geografskih i jezičkih oblasti zemlje. Ona koordinira i planira državne delatnosti i određuje sredstva potrebna za njihovo ispunjenje. Zadužena je za izvršenje zakona i odluka Savezne skupštine, kao i presuda sudske vlasti Saveza. Savezna vlada predstavlja Švajcarsku prema inostranstvu, potpisuje i ratifikuje međunarodne ugovore i podnosi ih Saveznoj skupštini na odobrenje. Čist skupštinski sistem je teško ostavriti u praksi, prvenstveno zbog glomaznosti skupštine koja smanjuje njenu efikasnost. Iako je Savezna skupština najviši organ vlasti kome su svi ostali organi vlasti podređeni , neke specifičnosti položaja i nadležnosti Savezna vlade dovode do odstupanja od skupštinskog sisteam organizacije. To se ogleda kroz: (1) zakone kojima Savezna skupština ovlašćuje Savezno veće da umesto nje donosi akte sa zakonskom snagom (2) „puna ovlašćenja“ – ovlašćenja koja Savezna skupština daje Saveznom veću da donosi propise koji mogu biti, ako je potrebno čak i suprotni zakonima ili Ustavu Od opštinskog, preko kantonalnog, do saveznog nivoa vlasti, ceo sistem prožimaju institucije inicijative i referenduma. Ove dve forme neposredne demokratije omogućavaju građanima učešće ne samo u poslovima lokalne zajednice, već i u zakonodavnim i ustavnim pitanjima kantona i federalne države.

• Ekonomija

–ne mogu sprečiti slobodnu trgovinu i ekonomiju na teritoriji cele

Federacije. Kantoni imaju sopstvene izvore finansiranja ili ih obezbeđuju učešćem u određenom procentu u saveznim prihodima, ili dobijaju subvencije od saveza.

• Vojska - ne mogu imati više od 300 ljudi stajaće vojske.

Skupštinski sistem u Švajcarskoj
Suštinska obležja Švajcarske su: federativno državno uređenje koje garantuje posebnosti i samostalnost kantona, a pritom ne ugrožava efikasno funkcionisanje celine, rasprostranjeni mehanizmi neposrednog i poluposrednog učešća građana u vlasti, kao i međunarodno priznat status neutralnosti. Švajcarsku odlikuje i specifična politička kultura koja neguje kompromis i koalicije i shvatanje nacije kao političke, voljom zasnovane zajednice.

Vertikalna organizacija vlasti
Švajcarska je federacija sastavljena od 23 kantona. Tri kantona (Untervald, Bazel i Apencel) su podeljeni na po dva polukantona koji imaju status kantona, tako da faktički postoji 26 federalnih jedinica. Svi kantoni su, i pored ogromnih razlika, ravnopravni. U osnovi švajcarskog uređenja stoji princip podeljene suverenosti ili dvojnog kompetitivnog federalizma sa pretpostavkom nadležnosti na strani kantona, koja se vremenom pretvara u neku vrstu kooperativnog federalizma, jer funkcije Federacije rastu na račun kantona. Funkcije i nadležnosti federacije se ostvaruju na 3 načina: (1) preko isključive nadležnosti (2) u vidu zajedničke nadležnosti – pri čemu opštiji deo reguliše Federacija, a konkretniji kantoni (3) preko prava nadzora.

Horizontalna organizacija vlasti
Vrhovni organ vlasti u Švajcarskoj je Savezna skupština koju čine dva veća: Nacionalno veće (predstavlja sve građane Švajcarske i bira se proporcijalno) i Veće kantona (u koje

32

Struktura i uloga Federalne skupštine u političkom sistemu Švajcarske
Struktura i način rada Federalne skupštine
Švajcarska ima skupštinski sistem. Savezna ili Federalna skupština je najviši organ vlasti u federaciji. Ona je dvodomo telo i sastoji se iz Nacionalnog veća i Veća država. Ne postoji predsednik Savezne skupštine, u slučaju zajedničke sednice, predsedava predsednik Nacionalnog veća. Veća su ravnopravna i nema specijalizacija funkcija ili nadležnosti među njima. Za skupštinsku odluku je potrebna saglasnost oba veća, ako se saglasnost ne postigne, predlog se odbacuje. Pri većima postoje stalne i povremene komisije kao savetodavna tela.

Skupština donosi zakone, godišnji budžet, odluke o ratu i miru, potvrđuje međunardne ugovore, bira članove Saveznog suda, daje predloge i zahteve Saveznom veću.

Položaj i funkcije Saveznog veća u švajcarskom političkom sistemu
Izbor članova Saveznog veća
Nosilac izvršne vlasti u švajcarskom sistemu je Savezno veće. Ono se sastoji od 7 članova koje bira Savezna skupština većinom glasova na zajedničkoj sednici oba veća. Članovi se biraju na 4 godine sa mogućnošću reizbora. Članovi SV ne mogu istovremeno biti poslanici ili imati neku drugu dužnost u Federaciji.

Nacionalno veće
Poslanici Nacionalnog veća se biraju na 5 godina, na opštim, jednakim, neposrednim i tajnim izborima po proporcionalnom principu, osim u kantonima i polukantonima u kojima se poslanici biraju po normi jedan poslanik na 24000 stanovnika. S obzirom na veličinu kantona, velike su razlike između broja predstavnika pojedinih kantona u Nacionalnom veću. Aktivno biračko pravo imaju svi građani sa navršenom 20. godinom, a pasivno svi oni koji imaju pravo glasa.

Struktura članova Saveznog veća
Prilikom konstituisanja Saveznog veća vodi se računa o njegovoj strukturi, odnosno partijskoj i regionalnoj zastupljenosti. Kriterijumi pri konstituisanju: veličina kantona, višejezičnost, višeetičnost, snaga partija. Iz tog razloga, Savezno veće čine: 2 člana iz najvećih kanona Ciriha i Berna, 1 član iz centralnog kantona fransukog dela Vo, 1 član iz manjih francuskih ili italijanskih kantona, 3 člana iz istočnog, severozapodnog i centralnog kantona (pretežno nemačkog jezika). Pri izboru su takođe zastupljene i tri glavne partije (Radikalnu, Socijaldemokratsku i Konzervativnu) i jednu manju partiju.

Veće država
Veće država ima 46 članova (po dva člana iz svakog kantona, a iz svakog polukantona po jedan), koji se biraju po većinskom principu. Trajanje mandata predstavnika kantona varira od kantona do kantona. Poslanici Veća država platu dobijaju od kantona. Poslanici imaju slobodan mandat.

Organizacija Saveznog veća
Savezno veće je resorski oranizovano, sastoji se iz sledećih resora: (1) Politički departman (2) Departman finansija i carina (3) Departman privrede (4) Departman transporta i veza (5) Unutrašnji departman (6) Departman pravde i policije (7) Vojni departman.

Funkcije Savezne skupštine

33

Savezno veće je kolegijalni i kolektivni organ. Sastaje se oko 90 puta godišnje. Ono je kolektivni šef države. Savezna skupština imenuje predesdnika konfederacije na godinu dana bez mogućnosti reizbora. On nema posebna ovlašćenja.

Izbori za organe vlasti
Važan oblik participacije su izbori za organe vlasti. Međutim, treba napomenuti da je izlaznost na ovim izborima nešto manja nego u ostalim demokratskim zemljama, pre svega zbog postojanja drugih oblika neposredne demokratije.

Odnos zakonodavne i izvršne vlasti
Savezno veće je odgovorno Saveznoj skupštini i radi na sprovođenju skupštinske politike. Ukoliko radi protiv, Skupština može poništiti njegovu odluku. Međutim, Savezna skupština ne može opozvati Savezno veće, niti je ono obavezno da u slučaju spora sa Skupštinom podnese ostavku. Članovi Saveznog veća imaju pravo da prisustvuju i učestvuju u radu skupštinskih sednica, ali nemaju pravo glasa. Savezno veće je glavni inicijator u donošenju zakona i ima mogućnost određivanja roka za stupanje na snagu nekog zakona. Savezno veće je u praksi proširilo svoju moć i krug nadležnosti. Dva su formalna osnova za to:

Zemaljska i opštinska skupština
Zemaljska skupština – skupovi svih građana, najinteresantniji oblik neposredne demokratije; u srednjem veku je postojala u svim manjim kantonima, danas je ostala samo u jednom kantonu i 4 polukantona, više kao atrakcija nego kao ozbiljna institucija. Opštinske skupštine – skupovi svih građana jedne opštine, analogan zemaljskim skupštinama, vremenom gubi na značaju.

Referendum i neposredna inicijativa
U slučaju izmene ustava, pravo neposredne inicijative imaju svi građani Švajcarske, posle čega se taj zahtev iznosi na referendum. U slučaju izmene zakona (kao i opšteobaveznih odluka i međunarodnih ugovora), građani nemaju pravo neposredne inicijative, ali imaju pravo u periodu od 90 dana od dana objavljivana da zahtevaju da se zakon iznese na referendum. Tek u slučaju pozitivnog izjašnjavanja birača, zakon stupa na snagu, u slučaju negativnog izjašnjavanja, zakon se smatra odbačenim. Na nivou kantona, narodna inicijativa i referendum takođe postoje, sem u onim

(1) (2)

zakoni kojima Savezna skupština ovlašćuje Savezno veće da umesto nje donosi

akte sa zakonskom snagom „puna ovlašćenja“ – ovlašćenja koja Savezna skupština daje Saveznom veću da

donosi propise koji mogu biti, ako je potrebno čak i suprotni zakonima ili Ustavu

Oblici neposredne demokratije i participacije u Švajcarskoj
Smatra se da je Švajcarska zemlja koja ima najrazvijenije oblike neposredne demokratije i političke participacije na svetu. Participacija i neposredna demokratija nije samo normativno programirana već i funkcionirajuća, ne postoji samo na mikro, već i na makro nivou. Na ovaj način, povećava se stvarna mogućnost uticaja širokih slojeva populacije. Međutim, o njihovoj kompetitivnosti se može diskutovati. Oblici neposredne demokratije, pogotovo referendumi se održavaju od 15 do 18 puta godišnje na sva tri nivoa (opštinskom, kantonskom i saveznom).

kantonima i polukantonima gde postoji zemaljska skupština. Građani se izjašnjavaju o donešenim zakonima na nivou kantona. Postoji i na opštinskom nivou.

Opšta obeležja političkog sistema Francuske
Kratki istorijski osvrt 34

Uticaj na izvršnu vlast: kontrolor izvršne vlasti, imenuje premijera ali nema pravo da ga Francuska je država koja je u poslednja 2 veka, promenila 16 ustava, tri ustavne monarhije, dve imperije, jednu semidiktaturu i pet republika. Do poslednjeg „velikog obrta“ je došlo 1958. sa 16. ustavom i dolaskom Charles de Gaulle-a na vlast. On je kompletno reformisao sistem, sa idejom da raniji nestabilni skupštinski sistem, sa razuđenom i krhkom pluralizovanom partijskom strukturom pretvori u neku vrstu polupredsedničkog sistema sa jakom izvršnom vlašću. smeni, formalno predsedava vladom, potpisuje njene akte. Uticaj na zakonodavnu vlast: otvara i zaključuje vandredna zasedanja parlamenta, proglašava zakone i ima pravo suspenzivnog veta (štrajk pera), ima pravo da raspusti Nacionalnu skupštinu i raspiše nove vandredne izbore (sem u slučajevima kada vrši izuzetna ovlašćenja ili prvih godinu dana njenog rada).

Vertikalna organizacija vlasti
Francuska je najunitarnija država u Evropi. U osnovi francuske unitarne i centralizovane države stoji ideja da jedna kulturno različita sredina mora imati unitarnu organizaciju politike i vlasti. Srce Francuske je Pariz, koji je središte ne samo političkog, već i ekonomskog i kulturnog života Francuske. U vertikalnoj organizaciji se razlikuju tri nivoa: (1) 36 000 komuna –imaju svoj savet i mera koji se biraju na 6 godina (2) 96 departmana – imaju svoj generalni savet koji donosi odluke o značajnim pitanjima kao što su putevi, stambena politika i deo „welfare politike“ (3) 21 region – nemaju značajne funkcije. Postoji striktna hijerarhija po nivoima vertikalne organizacije, koja se sastoji iz strogog nadzora centralnih organa nad departmanima kao i u nadzoru departmana nad opštinama.

Uticaj vlade na parlament
(1) vlada ima zakonodavnu inicijativu – zakonski predlozi koje vlada predlaže imaju znatno veću prohodnost (2) ima pravo da podnosi amandmane na zakonske predloge i pravo da otvori generalnu debatu o nekom predmetu u oba doma, kao i da podstakne donošenje odluke o zakonskom predlogu oko postoji nesaglasnost Senata i Nacionalne skupštine (3) kako je zakonodavna funkcija parlamenta ograničena samo na ona pitanja koja su Ustavom eksplicitno stavljena u njegovu nadležnost, sve oslae odnose reguliše vlada svojim propisima (4) može da traži izjašnjavanje parlamenta u delovima ili u celini i pre mešanje odbora u te stvari, samim tim i primat nad njima (5) vlada ima specijalna ovlašćenja da može da donese budžet dekretom ako se u Skupštini propusti određeni rok za donošenje budžeta; pored toga, samo vlada može da utiče na povećanje/smanjenje budžeta (6) određuje dnevni red parlamenta, po Ustavu

Horizontalna organizacija vlasti
Izvršna vlast – bicefalna, sastoji se od predsednika (sa svojim kabinetom) i vlade sa premijerom na čelu. Zakonodavna vlast – dvodoma – sastoji se od Nacionalne skupštine (predstavničko telo građana) i Senata (predstavničko telo teritorijalnih jedinica.

Uticaj parlamenta na vladu
Parlament može uticati na vladu na različite načine, a dva su posebno značajna – izglasavanje (ne)poverenja i poslanička pitanja. Pre svega, ako to želi, vlada može izaći sa svojim programom pred parlament i na osnovu njega tražiti poverenje. Drugo, sam parlament može samoinicijativno raspravljati o poverenju vladi - predlog za izglasavanje nepoverenja vladi mora potpisati najmanje 1/10 ukupnog broja članova Skupštine, a glasanje o predlogu se održava 48h kasnije. Predlog je usvojen ako za njega glasa većina od

Uticaj predsednika na izvršnu i zakonodavnu vlast

35

ukupnog broj članova Skupštine. Ako se predlog ne usvoji, u toku istog zasedanja parlamenta nije moguće obnoviti odbačeni predlog.

(6) vandredna ovlašćenja u posebnim prilikama ako: (a) postoji ugroženost institucija Francuske, njene nezavisnosti ili teritorine (b) dođe do prekida redovnog funkcionisanja ustavnih javnih vlasti.

Položaj, način izbora i funkcije predsednika Francuske
Izvršna vlast u Francuskoj je bicefalna i sastoji se od predsednika (sa svojim kabinetom) i vlade sa premijerom na čelu. Predsednik Francuske se bira na neposrednim izborima na 5 godina sa mogućnošću neograničenog reizbora.

Odgovornost predsednika
Iako se smatra da je predsednik Francuske faktički politički i krivično neodgovoran, ipak postoji neka doza političke odgovornosti, makar posredne. Pre svega, građani na svakih 5 godina vrše reizbor predsednika čime mu ukazuju poverenje ili ga uskraćuju. Sa druge strane, kada predsednik iznese na referendum određeno pitanje, moguće je da se građani izjasne protivno njegovim očekivanjima i želji. Treće, postoji institucija 0poziva predsednika – u slučaju njegove krivične odgovornosti za veleizdaju. Kako je veleizadaja širok i krajnje nejasan pojam, o tome šta je veleizadaja utvrđuje Visoki sud pravde kao specijalni politički organ koji se sastoji od po 12 poslanika i

Položaj i funkcije predsednika
(1) standard jambo paket: predsednik države (simbol integriteta, nezavisnosti i

12 senatora koje biraju dva parlamentarna doma. Postupak opoziva pokreću oba dome svojim istovetnim odlukama, apsolutnom većinom svih članova.

kontinuiteta države), vrhovni komandat oružanih snaga, ima pravo amnestije, ima pravo imenovanja nekoliko značajnih političkih funkcija bez ratifikacije (razlika sa USA), ima ulogu arbitra u sukobima različitih interesa i grupa. (2) međunarodna funkcija: međunarodne ugovore. (3) uticaj na izvršnu vlast: kontrolor izvršne vlasti, imenuje premijera ali nema pravo da ga smeni, formalno predsedava vladom, potpisuje njene akte. (4) uticaj na zakonodavnu vlast: ima pravo zakonodavne inicijative, otvara i zaključuje vandredna zasedanja parlamenta, proglašava zakone i ima pravo suspenzivnog veta (štrajk pera), ima pravo da raspusti Nacionalnu skupštinu i raspiše nove vandredne izbore (sem u slučajevima kada vrši izuzetna ovlašćenja ili prvih godinu dana njenog rada). (5) referendum – može da raspiše referendum o tri vrste zakona: (a) koji se odnose na organizaciju javnih vlasti (b) koji sadrže potvrdu nekog sporazuma francuske zajednice (c) kojima se ovlašćuju pojedini subjekti za ratifikovanje nekog međunarodnog ugovora koji bi, iako ne protivureci ustavu, mogao da utiče na rad političkih institucija. simbol poštovanja međunarodnih ugovora, prima

odgovarajuće diplomatske predstavnike, vodi međunarodne pregovore i potpisuje

Struktura i funkcije francuske vlade
Izvršna vlast u Francuskoj je bicefalna i sastoji se od predsednika (sa svojim kabinetom) i vlade sa premijerom na čelu. Prema Ustavu, vlada Francuske ima zamašne funkcije. U praksi, vlada predstavlja znatno niže sprat dvospratne zgrade izvršne vlasti političkog sistema Francuske.

Način izbora
Vlada se obrazuje na taj način što Predsednik imenuje Prvog ministra, a na njegov predlog i ostale članova vlade. Prilikom imenovanja, Predsednik nije obavezan da konsultuje bilo koga, može da imenuje nekoga iz redova poslanika, ali i vanparlamentarnu ličnost. Ono o čemu Predsednik mora paziti pri izboru premijera je da Premijer mora imati poverenje Parlamenta.

36

(3) međuministarski sastanci – sazivaju i Predsednik i Premijer, sazivaju se ad hoc radi

Struktura vlade
Vlada Francuske je sastavljena od Prvog ministra i članova vlade. Ustavom ili zakonom nije propisan broj i vrsta ministarstava. Promene u vladi, bilo personalne ili pojedinih ministarstava se vrše uredbom Predsednika na predlog Prvog ministra. Funkciju ministra vrše lica koja nisu poslanici („ne može se u isto vreme biti kontrolor i kontrolisani“), po pravilu su to visoki funkcioneri i istaknuti stručnjaci. Ministri se različito rangiraju: (1) državni ministri – titula nije funkcionalno određena koliko izražava visoki politički rang, partijski uticaj i lični prestiž (2) ministri koordinatori – koordinatori nekoliko srodnih ministarstava (3) ministri sa porfeljom – ministari spoljnih i unutaršnjih poslova, ministar pravde, finansija, itd. (4) državni sekretari – zamenici ministara važnijih resora ili rukovodioci manjih ili manje značajnih resora Pored ministara, u vladu spadaju i: (1) Ekonomski i socijalni savet – savetodavno telo pri vladi u oblasti ekonomskih i socijalnih odnosa. (2) Državna uprava – sve do novijeg vremena Francuska nije imala dovoljno razvijenu administraciju, dok danas francuska administracija spada u najprofesionalnije i najkompetentnije birokratije regiona.

rešavanja nekog pitanja.

Funkcije i uticaj vlade na parlament
(1) vlada ima zakonodavnu inicijativu – zakonski predlozi koje vlada predlaže imaju znatno veću prohodnost (2) ima pravo da podnosi amandmane na zakonske predloge i pravo da otvori generalnu debatu o nekom predmetu u oba doma, kao i da podstakne donošenje odluke o zakonskom predlogu oko postoji nesaglasnost Senata i Nacionalne skupštine (3) kako je zakonodavna funkcija parlamenta ograničena samo na ona pitanja koja su Ustavom eksplicitno stavljena u njegovu nadležnost, sve oslae odnose reguliše vlada svojim propisima (4) može da traži izjašnjavanje parlamenta u delovima ili u celini i pre mešanje odbora u te stvari, samim tim i primat nad njima (5) vlada ima specijalna ovlašćenja da može da donese budžet dekretom ako se u Skupštini propusti određeni rok za donošenje budžeta; pored toga, samo vlada može da utiče na povećanje/smanjenje budžeta (6) određuje dnevni red parlamenta, po Ustavu

Uticaj parlamenta na vladu
Parlament može uticati na vladu na različite načine, a dva su posebno značajna –

Način rada
Vlada Francuske drži tri vrste sastanaka: (1) sednice ministrskog saveta – najvažniji, saziva ih Predsednik i on određuje ko će im prisustvovati (2) sastanci saveta kabineta – skup svih članova vlade, predsedava ima Premijer, raspravlja se o manje važnim, tehničkim pitanjima

izglasavanje (ne)poverenja i poslanička pitanja. Pre svega, ako to želi, vlada može izaći sa svojim programom pred parlament i na osnovu njega tražiti poverenje. Drugo, sam parlament može samoinicijativno raspravljati o poverenju vladi - predlog za izglasavanje nepoverenja vladi mora potpisati najmanje 1/10 ukupnog broja članova Skupštine, a glasanje o predlogu se održava 48h kasnije. Predlog je usvojen ako za njega glasa većina od ukupnog broj članova Skupštine. Ako se predlog ne usvoji, u toku istog zasedanja parlamenta nije moguće obnoviti odbačeni predlog.

37

Mesto, uloga i struktura parlamenta u Francuskoj
Struktura parlamenta
Parlament je dvodomne strukture. Jedan dom je Nacionalna skupština, kao predstavničko telo građana, a drugi dom je Senat kao predstavničko telo teritorijalnih zajednica. Do 1995. godine, parlament se sastojao u dva redovna zasedanja godišnje, pri čemu je u zasedanju provodio nepunih šest meseci. Od 1995. godine, maksimum zasedanja je povećan na devet meseci. U okviru parlamenta postoje i parlamentarni odbori (komisije), 6 stalnih i nebrojano ad hoc odbora koji traju dok služe svrsi.

Odnos Nacionalne skupštine i Senata
Nacionalna skupština i Senat u ravnopravni osim u sva slučaja: (1) Skupština ima pravo da prvo razmatra budžet (2) Kabinet je odgovoran pre Skupštini nego Senatu. Iako je slabiji od Skupštine, Senat može da odbaci zakonske predloge vlade. No, to pravo je ograničeno činjenivom da Nacionalna skupština može da nadjača Senatski veto.

Funkcije parlamenta
(1) zakonodavna funkcija – prema ustavu donose obične zakone i organske zakone (zakone kojima se uređuje organizacija i način funkcionisanja ključnih državnih institucija) (2) izglasavanje budžeta

Nacionalna skupština
Nacionalna skupština je donji dom ili opštepredstavničko telo građana. Poslanici se biraju na neposrednim izborima na vreme od 5 godina. Nacionalna skupština ima 491 poslanika. Nacionalnom skupštinom predsedava Predsednik Nacionalne skupštine i on ima manji uticaj i rejting nego spiker britanskog Donjeg doma. Izbori za Nacionalnu skupštinu su uninominalni, tj. u svakoj izbornoj jedinici se bira po jedan poslanik, po većinskom sistemu u dva kruga. Zemlja je podeljena na vrlo neujednačene izborne jedinice, te možemo govoriti o svojevrsnom „gerrymandering-u“.

(3) kontrola i kontrabalansiranje vlade (4) centar političkih diskusija i rasprava

Zakonodavni proces
Predlog za donošenje zakona može da podnese vlada, što je češći i „delotvorniji“ slučaj ili poslanik, koji prethodno mora da obezbedi potvrđivanje Biroa Skupštine, Biroa Komiteta za finansije i vlade o njegovoj ustavnoj prihvatljivosti. Procedura za „normalne zakone“: Predlog za donošenje zakona potiče od vlade ili

Senat
Senat je gornji i slabiji dom parlamenta i sastoji se od predstavnika teritorijalnih jedinica, koji se biraju na 9 godina, u trogodišnjim intervalima (trećina po trećina). Senat je posredno biran od strane izbornog koledža koji se sastoji od članova Narodne skupštine i predstavnika lokalne vlasti. Izbori se organizuju po departmanima, a broj senatora u pojedinom deparmanu zavisi od broja stanovnika. Izborni metod je mešovit – u departmanima sa manje od pet senatora se praktikuje većinski sistem, a u onima sa više od pet proporcijalni.

poejdinih članova parlamenta. Predlozi se upućuju Nacionalnoj skupštini i Senatu. Ako su predlozi u pitanju zakona iz socijalne ili ekonomke politike, upućuju se Ekonomskom i socijalnom savetu (koji su u sklopu vlade!), a zatim odgovarajučim parlamentarnim komitetima. Po usaglašavanju primedbi i pripreme izveštaja o zakonskom predlogu i amandmanima, zakonski materijal se vraća u Nacionalnu skupštinu. Predlog se upućuje i Senatu na razmatranje. Posle svih peripetija i rasprava, ako se slože da sve valja, zakonski predlog se stavlja na glasanje. Zakonski predlog postaje zakon ako ga u istom obliku usvoje oba doma. Najzad slede potpisi premijera, predsednika i objavljivanje zakona. Nije isključeno da nekad dolazi do razmimoilaženja između Skupštine i Senata. U takvim slučajevima se obrazuje mešovita komisija za usaglašavanje. Ako ta komisija nije u

38

mogućnosti da dođe do zajedničkog teksta, vlada je nadležna da odluči da li će se donošenje odluke o tome prepustiti Nacionalnoj skupštini, koja onda sama glasa o zakonskom predlogu. Procedura za organske zakone: U slučaju donošenja organskih zakona potrebna je apsolutna većina poslanika, odnosno, svih članova parlamenta, a zakoni koje se tiču promene statusa Senata mogu biti doneti samo na sednicama oba doma.

Parti Socialiste
Lider: François Hollande Kandidat za izbore: Ségolène Royal Smatra se da je Socijalistička partija najdalje otišla u reformizmu i samim tim se okrenua pre svega srednjim slojevima i delovima „nove inteligencije“. Socijalistička partija je jedna od najvećih partija u Francuskoj. U partiji su postojala velika previranja kada je reč o Ustavu EU, tako je zvanični stav partije bio „za“ ustav, dok su mnogobrojni bitni Socijalisti

Partije i partijski sistem u Francuskoj
Partije i partijski sistem predstavljaju najvitalniji deo dinamičnog francuskog političkog sistema. Veliki broj partija odgovarajuće reprezentuje veliku različitost političkih interesa i principa u Francuskoj. Prve partije nastaju još u vreme Francuske revolucije, kada dolazi do podele na žirondince i jakobince. Krajem 19. i početkom 20. veka dolazi do konstituisanja modernih političkih partija. U Francuskoj su partije čvršće organizovane i dublje socijalno utemeljene. Partijski članovi plaćaju redovnu članarinu, prisustvuju partijskim sednicama, usvajaju i propagiraju partijsku ideologiju i učestvuju u drugim partijskim aktivnostima. Međutim, među partijama često dolazi do pregrupisanja i reorganizovanja.

naknadno istupili sa stavom protiv. Krajem 2006. dolazi do izbora za kandidata za Predsednika, na kojima pobeđuje Segolene Royal, čime se i određuje neki dalji program partije – program „trećeg puta“. Segolene je za EU.

Union pour la Democratie Francaise
Lider: François Bayrou (kandidat za predsedničke izbore 2007.) Unija za francusku demokratiju je liberalno – demokratska partija koja se zalaže za minimalnu državu, liberalnu ekonomiju, individualizam, neograničenu privatnu inicijativu, evropski federalizam (zalaže se stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država).

UMP – Union pour le Mouvement Populaire Zeleni
Lider: Nicolas Sarkozy (kandidat za izbore) Nastanak: Posle predsedničkih izbora 2002. i izbora Žak Širaka za predsednika, dolazi do urdruživanja (1) RPR - Okupljanje za Republiku (2) Liberalne demokratije (3) dela UDFa – Union pour la Democratie Francaise (4) deo Radikalne partije u jednu stranku - Union pour le Mouvement Populaire ili UMP. Može se reći da je UMP partija koja je podržavala rad predsednika Širaka. Međutim, od 2004. godine, partija se sve više okreće ka Nicolasu Sarkozyju. On Insistira na postojanju "reda i zakona" što je pokazao kada je uveo nekoliko ključnih mera kojim je predupredio delinkvenciju u francuskim siromašnim četvrtima. Zalaže se za slobodno tržište, socijalne reforme u smeru manje uloge države i smanjenje poreza. Euroskeptik. Ekološki pokret nije toliko snažan i popularan u Francuskoj koliko u nekim drugim zapadnoevropskim zemljama. Oni su najmlađa politička partija u Francuskoj. Partija je usmerena prevashodno na zaštitu okoline, pacifizam, solidarizam sa narodima nerazvijenih zemalja i društveno defavorizovanim grupama.

Nacionalni front
Lider: Jean-Marie Le Pen Nacionalni frot je partija ekstremne desnice. Zastupa liberalnu ekonomiju i autoritarnu antiliberalnu politiku, podržavaju smrtnu kaznu, oštre kazne za sve devijantnosti,

39

hijerarhijsko i organsko ustrojstvo društva, očuvanje i produženje autoritarne tradicije i nacionalizam koje se približava rasizmu. Euroskeptici.

u pravilu da se oni ministri koji se na slažu sa odlukama kabineta javno ne suprotstavljaju donetim odlukama (3) princip ministarske odgovornosti – svaki ministar je lično i potpuno odgovoran za aktivnosti i funkcionisanje svog departmana. Kancelar nema naredbodavnu vlast prema ministrima u delokrugu njihovog rada, kabinet može odbiti ministarski predlog, ali ne može izdavati nikakve posebne direktive koje se odnose na delokrug rada i nadležnosti resornog ministra

Opšta obeležja nemačke kancelarske demokratije
Vertikalna organizacija vlasti
Na vertikalnom nivou organizacije vlati, Nemačka je federacija 16 federalnih jedinica. Svaka federalna jedinica mora imati svoj ustav koji se mora potvrditi sa osnovim principima republikanske, demokratske i socijalne države u okviru značenja Osnovnog zakona. Opšta formula kojom se uređuje odnos federacije i federalnih jedinica je kooperativni federalizam koji pretpostavlja saradnju između federacija i federalnih jedinica u obavljanju državnih funkcija.

Konstruktivno izglasavanje nepoverenja – ako želi da smeni kancelara, parlament je obavezan da pre postavljanja pitanja poverenja odredi novog kancelara, što je u uslovima postojanja dva velika partijska bloka i teških uslova za izglasavanje gotovo nemoguće.

Zakonodavna vlast
Nemački parlament ima dvodomu strukturu i sastoji se iza Bunedestaga i Bungesrata. Bundestag je predstavnički, tj. donji dom nemačkog parlamenta. Bundesrat je gornji dom nemačkog parlamneta. Bundesrat nije izborni dom, već predstavlja skupinu predstavnika koji su imenovani i opozvani od svojih pokrajinskih vlada. On predstavlja 16 federalnih jedinica i aktivno učestvuje u procesu odlučivanja na nivou federacije. Budestag je jači dom.

Izvršna vlast
Izvršna vlast u Nemačkoj ima dva institucionalna nivoa – predsednika i vladu. Vlada predstavlja stvarni centar političke vlasti u Nemačkoj. Politička uloga nemačkog predsednika je r protokolarnog karaktera, od njega se očekuje da je partijski nepristrasan i on nema pravo da utiče na politiku vlade. On predstavlja državu i potpisuje pripremljene ugovore, vrši akreditacije i prima ambasadore. Formalno predlaže kancelara, koga bira parlamentarna većina. „Kancelar demokratija“ – sadrži tri osnovna principa: (1) kancelar princip – kancelar imenuje ministre i formira vladu, organizuje izvršnu vlast i formuliše opšte političke smernice (2) kabinet princip – svi vladini zakonski predlozi koji se upućuju parlamentu moraju prethodno da „prođu“ kroz kabinet. Pravo kancelara da definiše globalnu politiku, a sa druge strane postojanja nezavisne ministarsko – departmanske jurisdikcije se manifestuje

Izvori i osnovna načela nemačkog Ustava
Izvori nemačkog ustava
U periodu od sto godina, 1849 – 1948. godine Nemačka će, s obzirom na soju burnu i revolucionarnu istoriju promeniti 4 ustava. Današnji Osnovni zakon, donet 23. maja 1949. godine predstavlja pravni okvir funkcionisanja političkog sistema Nemačke. Iako pod okriljem okupacionih sila, Nemačka je donela ustav, koji na uspešan način objedinjava tekovine svog demokratskog i ustavnog razvoja. Novi ustav preuzima od Ustava iz 1848. godine princip vladavine prava, ustav i federalizam, od Bizmarkovog ustava iz 1871.

40

preuzima nacionalno jedinstvo, a po uzoru na Vajmarski ustav republikanski oblik vladavine.

iz 1918. uređuje

Osnovne federalizma

odlike

nemačkog

kooperativnog

Osnovni zakon iz 1948. Vertikalna organizacija vlasti
Iako Osnovni zakon predstavlja ustav Zapadnonemačke države, u njemu su date konture za uređenje objedinjene Nemačke, tako da pravno uobličavanje 50 godina kasnije, ujedinjenjem Nemačke nije tražilo donošenje novog ustava. Ustav je fleksibilan i može se dopunjavati dvotrećinskom većinom u oba doma, pri čemu postoje određene ustavne odredbe, koje se tiču federalne strukture države i osnovnih prava koje se ni u kom slučaju ne mogu menjati. Prema Osnovnom zakonu, novi poredak počiva na ideji pravne države i načelu parlamentarnog režima, koji je obnovljen obrascem racionalizovanog parlamentarizma. Restaurirana parlamentarna demokratija je potpuno posrednička, Ustavom se priznaje uloga političkih partija u obrazovanju političke volje naroda, ali samo pod uslovom da njihove namere nisu narušavanje osnovnog liberalnog i demokratskog poretka. Osnovni princip federativnog uređenja je princip funkcionalne raspodele nadležnosti. Po tom principu, zakonodavna vlast je najvećim delom koncentrisana na saveznom nivou, dok najveći deo administrativne vlasti pada u nadležnost federalnih jedinica. Doduše, neka posebna područja poput spoljnih poslova i odbrane zemlje su u neposrednoj nadležnosti federalne administracije. Opšta formula kojom se uređuje odnos federacije i federalnih jedinica je kooperativni federalizam koji pretpostavlja saradnju između federacija i federalnih jedinica u obavljanju državnih funkcija. Do kooperativnog federalizma se došlo iskustvom da apsolutna i čista podela nadležnosti nije moguća. Međutim, kooperativni federalizam je omogućio suprematiju federacije na 2 načina: (a) federacija proširuje krug svojih nadležnosti i aktivnosti putem nedorečenih formulacija (b) ustavnom reformom je uveden institut zajedničkih nadležnosti Saveza i federalnih jedinica, čime su „otvorena vrata“ federaciji da sasvim legalno ulazi u aktivnosti federalnih jedinica. Procedura odlučivanja predviđa da se najveći deo odlučivanja odvija u Bundestagu, a kad odluka zadire u interese pokrajna, saglasnost mora da da i Bundesrat. Ako dođe do sukoba ova dva doma, predmet spora se upućuje zajedničkoj komisiji. Ako se ni u tom telu ne postigne dogovor, sve počinje ispočetka. Na vertikalnom nivou organizacije vlati, Nemačka je federacija 16 federalnih jedinica. Dva su presudna razloga za uspostavljanje federalističkog uređenja: (1) distanciranje od bilo kakvih mogućnosti povratka nacističkog totalitarnog centralizma (2) duga nemačka tradicija konfederalizma kao forme političo – državne organizacije. Svaka fereralna jedinica mora imati svoj ustav koji se mora potvrditi sa osnovim principima republikanske, demokratske i socijalne države u okviru značenja Osnovnog zakona.

Kooperativni federalizam

Mesto ljudskih prava u Osnovnom zakonu
Trauma Trećeg rajha je ostavila dubok ožiljak u nemačkom narodu, a ogleda se i u samom Usatvu – izbegava se bilo kakav emocionalni naboj, nacionalni simboli i zapaljive reči, a čak je i smanjen broj političkih praznika. Dignitet čoveka je najviša vrednost i središte Ustava. Ljudska prava su osnovna kategorija ustava, a ustavom se nastoji da se osiguraju neke garancije u zaštiti ovih prava – na taj način su tvorci ovog ustava komplementirali individualističku filozofiju sa aktivnom, iako ograničenom ulogom države. Valja imati na umu da Ustav govori o pravima a ne obavezama i dužnostima. Ova prava su apsolutna i neuslovljena samo ako se ne koriste da podrivaju ustavni poredak Nemačke. Zakon propisuje da postoje neke vrednosti koje su iznad države. Ova prava se ne mogu suspenzovati ni u vreme vandrednog stanja.

41

Državice su slobodne u organizovanju lokalne samouprave. Skupština predstavlja osnovni

Finansijski federalizam
Termin finansijski federalizam se odnosi na način finansiranja federacije i federalnih jedinica. Kao federacija, Nemačka se sastoji iz različito razvijenih pokrajna. Od 16 federalnih jedinica, može se reći da postoji šest bogatih pokrajna, koje značajno finansiraju drugu, mnogo brojniju grupu siromašnijih pokrajna. U središtu spora stoje 4 grupe pitanja: (1) iznos sredstava koje bogate pokrajne daju siromašnim – smatra da se da postojeći sistem raspodele nije ni racionalan i pravedan; predlaže se lak i ukidanje malih skupih pokrajna – ovaj zahtev je umeren i protiv tri grada pokrajne – Berlina, Bremena i Hamburga. (2) iznos sredstava koja Nemačka federacija izdvaja za siromašne pokrajne (3) poreski sistem – bogate pokrajne zahtevaju da dobiju veći deo „poreskog kolača“ – dosadašnji način raspodele je zasnovan na principu da pokrajne dobijaju novas prikupljen naplatom poreza na promet u zavisnosti od broja stanovnika (4) bogatije pokrajne traže i svoju kontrolu trošenja sredstava koja se ustupaju siromašnim pokrajnama

organ vlasti i donosi osnovne linije lokalne politike i načina njene realizacije. Za lokalnu orgnizaciju važi princip supsidijarnosti – poslovi lokalne vlasti se obavljaju na primarnom nivou, a ako to nije moguće, onda se prenose na viši nivo organizvovanja.

Struktura, parlamenta

način

rada

i

funkcije

nemačkog

Nemački parlament ima dvodomu strukturu i sastoji se iza Bunedestaga i Bungesrata.

Struktura i način rada Bundestaga
Bundestag je predstavnički, tj. donji dom nemačkog parlamenta. Bundestag se bira na neposrednim izborima na 4 godine. On se može raspustiti samo u izuzetnim slučajevima. Jedan poslanik se bira na 60 000 stanovnika. Rad Bundestaga je uređen poslovnikom o radu. Sednicama predsedava predsednik (spiker) i njegovi zamenici. Predsednik poseduje izvesna disciplinka ovlašćenja. U organizovanju parlamentarnog rada najvažnije telo je Savet starijih – upravljačko telo koj se sastoji od predstavnika parlamentarnih partijskih frakcija, proporcionalno njihovoj snazi u Bundestagu. Savet čine predsednik Bundestaga, tri podpredsednika i 12-15 predstavnika svih frakcija. Pored saveta postoji i predsedništvo Bundestaga – ono se sastoji od predsednika i potpredsednika i bavi se organizaciono – administrativnim pitanjima. Rasprave predstavljaju ključni deo plenarnih sednica. U slučaju manje važnih ili neproblematičnih tačaka dnevnog reda, Savet starijih može odlučiti da se ne vodi debata i odmah da se pristupi glasanju. Parlamentarni odbori – daju veliki doprinost radu Parlamenta. Njihovi sastanci nisu javni i oni su mesto na kojima se vrše najdublja razmatranja prilikom zakonodavnog procesa.

Lokalna uprava
Teritorijalo uređenje Nemačke obuhvata 4 nivoa organizovanja: federativni, federalnih jedinica, okruga i opština. Lokalna samouprava u Nemačkoj ima duboko utemeljenje, usled tradicionalne iscepkanosti i šarolikosti nemačkog prostora. Osnovi i okviri organizacija lokalne samouprave uređeni su Saveznim ustavom i ustavima federalnih jedinica. Saveznim ustavom su određene granice prostiranja nadležnosti kako federalnih jedinica, tako i lokalne uprave. Ustavom se garantuje postojanje i delovanje lokalne zajednice, obezbeđuje zaštita suverenosti lokalne zajednice u poslovima njene izvorne nadležnosti i fiksira obaveza opština da imaju odgovarajuća predstavnička tela (skupština), kao i pravo građana da na izborima biraju svoja predstavnička tela. Autonomija lokalnih zajednica pretpostavlja i odgovarajuču finansijsku autonomiju.

42

Posle trećeg čitanja pristupa se glasanju. U slučajevima donošenja odluka koji se tiču

Funkcije Bundestaga
(1) zakonodavna funkcija – čime određuje pravace unutrašnje i spoljašnje politike. Parlament je u zasedanju najveći deo godine, što se može zaključiti iz velikog dela donešenih akata. (2) učestvuje u formiranju vlade – bira Saveznog kancelara na predlog Saveznog predsednika i može da ga ukloni izglasavanjem nepoverenja (ali prethodno mora da izglasa novog kancelara) (3) kontrola i supervizija izvršne vlasti – ogleda se u samom načinu rada i odlučivanja Bundestaga, u procesu razmatranja i izglasavanja, odnosno kontroli budžeta, institutu poslaničkih pitanja, mogućnošću interpelacije, kao i mogućnošću formiranja istražnih odbora (imaju za cilja da istražuju aktivnosti vlade za koje postoji osnovana sumnja da su obilovale zloupotrebom ovlašćenja) (4) parlament učestvuje u biranju predsednika i pola članova Federalnog ustavnog suda

federalnih jedinica potrebna je i saglasnost Bundesrata. U slučaju nesaglasnosti dva doma sastaje se Odbor za medijaciju. Na kraju zakonodavne procedure Savezni predsednik potpisuje zakon čime se on smatra usvojenim.

Struktura i funkcije Bundesrata
Bundesrat je gornji dom nemačkog parlamneta. Bundesrat nije izborni dom, već predstavlja skupinu predstavnika koji su imenovani i opozvani od svojih pokrajinskih vlada. On predstavlja 16 federalnih jedinica i aktivno učestvuje u procesu odlučivanja na nivou federacije. Broj predstavnika zavisi od veličine, odnosno broja stanovnika u pokrajni. Članovi Bundesrata imaju imperativni mandat, odnosno rade prema instrukcijama svojih vlada. Bundesratom predsedava predsednik koji se bira iz redova ministra – predsednika. Funkcije Bundesrata: (1) iniciranje zakona i učestvovanje u zakonodavnom procesu – u fazi razmatranja zakonskih predloga, a zatim posle njegovog prihvatanja u Bundestagu. U slučaju zakona koji se tiču federalnih jedinica, Bundesrat ima pravo suspenzivnog veta (koji Bundestag može oboriti). Ukoliko je reč o zakonima koji bitnije ne zalaze u interese pokrajna, Bundesrat ima samo pravo prigovora, koji Bundestag može, ali ne mora uvažiti.

Tok zakonodavnog procesa
Inicijativu za podnošenje zakona mogu imati Savezi predsednik, Bundesrat, poslanici i vlada. Predlog zakona može ponuditi vlada (najvažniji), 30 poslanika Bundestaga i većina pokrajinskih vlada. Kada je reč o predlozima zakona koji se pripremaju u vladi, prvo idu na potvrđivanje u vladi, pa onda u Bundesrat. U Bundesratu se predlog ozbiljno ispituje u odgovarajućim odborima. Posle toga, predlog dolazi u Bundestag. Prvo čitanje predstavlja upoznavanje sa predlogom. Posle prvog čianja, predlog se upućuje odborima na razmatranje i primedbe (najznačajnija razmatranja). Drugo čitanje je odvija na plenarnoj sednici Bundestaga, na kojoj se posle referisanja predstavnika odgovarajućeg odbora predlaže usvajanje, modifikovanje ili odbacivanje određenog nacrta zakona. Ukoliko se predlozi odbora prihvate nastaje treće čitanje kojim se usvaja dati nacrt zakona, a ako ne, vraćaju se odborima.

(2) bira pola sastava ustavnog suda

Položaj, struktura i uloga nemačke vlade
Izvršna vlast u Nemačkoj ima dva institucionalna nivoa – predsednika i vladu. Vlada predstavlja nešto više od izvršnog organa vlasti. Ona predstavlja stvarni centar političke vlasti u Nemačkoj. Zbog velikih broj partija, vlada je koaliciona.

Struktura i organizacija vlade
Vlada se sastoji od federalnog kancelara, koji je i predsedavajući i šef vlade i saveznih ministara, čiji broj nije utvrđen. Izvršna vlast se više pojavljuj u licu kancelara ili ministara

43

nego u vidu vlade kao kolektivnog tela. Vlada se u svom radu oslanja na moćnu i obimnu državnu administraciju. Na predlog Predsednika Nemačke, parlament bira Saveznog kancelara i može da ga ukloni izglasavanjem nepoverenja (ali prethodno mora da izglasa novog kancelara). Kancelar bira ministre, predlaže ih predsedniku na potvrđivanje i utvrđuje njihovu odgovornost. Osnovni principi ustrojstva vlade su kancelar princip, resornost i kolegijalnost. Savezni kancelar uređuje osnovne pravce politike i odgovoran je za to. Ministri vode poslove svojih resora samostalno i po svojoj odgovornosti. Ministri finansija, pravde i unutrašnjih poslova imaju poseban status tj. pravo veta na one odluke vlade koje su suprotne njihovim odlukama, ili donete bez njihovog učešća. Nastojeći da se maksimalno kombinuju princip reprezentativnosti narodne volje i princip stabilnosti, odnosno efikasnosti političkog poretka, usvojen je sistem kombinacije proporcionalnog i većinskog metoda. Po ovom kombinovanom izbornom sistemu, polovina poslanika se bira po većinskom sistemu (direktni mandati), a druga polovina po proporcionalnom sistemu (po partijskim listama). Prohibitivna klauzula za proporcionalne izbore iznosi 5% za partijske liste, a tri direktna mandata u većinskom izbornom sistemu. Izbori u Nemačkoj su opšti, slobodni, jednaki direktni i tajni. Aktivno i pasivno pravo glasa imaju državljani Nemačke sa navršenih 18 godina. Na izborima učestvuje i po 30 i više partija.

Izborni sistem

Položaj i uloga kancelara
(1) prva ličnost vlade i najmoćnija figura političkog establišmenta – ustanovljava osnovne smerove politike i snosi za njih odgovornost, a svaki ministar vodi poslove svog resora samo u okviru osnovnih smerova. On određuje broj ministara i njihove odgovornosti i upravlja njihovom sudbinom. (2) može tražiti od predsednika da raspusti Bundestag

Izbori za Bundestag
U izborima za Bundestag svaki birač ima dva glasa i popunjava dva glasačka listića, odnosno, dva dela glasačkog listića simultano. Na jednom delu se nalaze pojedinačno imenovani kandidati po izbornim jedinicama, a na drugom su partijske liste kandidata. „Prvi glas“ birači daju za kandidata koji treba da bude izabran po pluralnom većinskom metodu u jednomandatnim izbornim jedinicama. „Drugi glas“ birači daju za jednu od partijskih (aka zemaljskih) lista, koje se ističu u federalnim jedinicama kao izbornim jedinicama. Izborne jedinice su višemandatne, a mandati se raspodeljuju po

Položaj i uloga vlade
(1) predlaže zakone (i to one koji se uglavnom i donose) (2) ima pravo da donosi akte sa zakonskom snagom, za koje je , samo u određenim slučajevima, potrebna saglasnost Bundesrata (3) ima mogućnost da donosi vandredne dekrete – ako Bundestag uskrati poverenje kancelaru, a istovremeno ne predloži sukcesora na to mesto i predsednik ne odluči da raspusti Bundestag, predsednik može proglasiti vanredno legislativno stanje u slučaju da predlog koji je egzekutiva proglasila kao urgentan bude odbijen u Bundestagu (?!)

proporcionalnom metodu. Partijska lista sadrži broj kandidata koji je istovetan sa brojem kandidata koji se bira u datoj izbornoj jedinici. Partijsko rukovodstvo određuje redosled kandidata na listi i taj redosled se posle ne može menjati. Zakonom je predviđena mogućnost dvojne kandidature, odnosno, mogućnost da jedno lice bude kandidat i u jednomandatnim i u višemandatnim odnosno federalnim izbornim jedinicama.

Raspodela mandata
Raspodela mandata se odvija po D’Ontovom sistemu, odnosno principu proporcijalnosti koji pretpostavlja da broj mandata treba da bude procentualno proporcijalan broju glasova

Izbori i izborni sistem u Nemačkoj
44

koji je partijska lista ostvojila u datoj izbornoj jedinici. Konačan obračun poslaničkih mandata na osnovu „drugog glasa“ vrši se tako što se od ukupnog broja mandata koje je partija dobila na zemaljskoj listi oduzima broj mandata koja je partija osvojila na osnovu većinskih izbora u izbornim jedinicama koje se nalaze u okviru date federalne jedinice. U slučaju da partija osvoji veći broj mandata putem većinskog, a ne proporcijalnog metoda, raspodela mandata se odvija po pravilu „dodatnog mandata“. Partija sa više direktnih mandata nego mandata sa partijske liste u federalnoj jedinici dobija pravo da zadrži „prekobrojne glasove“. To uzrokuje i promenu broja poslaničkih mesta u Bundestagu za broj dodatnih mandata. Prohibitivnom klauzulom od 5% se omogućava da u parlamentu bude predstavljena samo ona partija koja na celoj teritoriji Nemačke dobije 5% „drugih glasova“. U slučaju da ne ispuni ovaj uslov, partija ima pravo da bude predstavljena u parlamentu ako dobije tri direktna mandata. U Nemačkoj postoje dve glavne partije – Socijaldemokratska partija i savez Hrićansko – demokratske i Hrišćansko – socijalne unije. U međuprostoru ove dve glavne partije postoji nekoliko partija (Liberalna partija, Zeleni, Partija demokratskoh socijalizma i Republikanska partija) koje su kooperativne i adaptivne, te stoga mogu biti koalicioni partneti bilo koje od ove dve partije. Ovakva konstalacija partija se podudara sa idejom ustavotvorca da sistemski suzi mogućnosti fragmentacije partijskog i parlamentarnog sistema uvođenjem prohibitivne klauzule od 5%. Time je stvoren partijski sistem koji je stabilan i efikasan i doprinosti stabilnosti i konsolidaciji političkog sistema. Možemo reći da je nemački partijski sistem dvoipopartijski sistem. Dve osnovne partije pokrivaju 90% biračke populacije, a uzima se jedna od manjih partija kao partner vladajuće partije u koalicionim vladama.

Izbori za Predsednika
Mandat predsednika traje 5 godina i bira ga Federalna skupština uz mogućnost da bude samo jednom reizabran. Predsednika bira jedno posebno političko telo – neka vrsta savezne izborne skupštine.

Hrišćanska partija
Hrišćanska partija je savez Hrićansko – demokratske i Hrišćansko – socijalne unije.

Oficijelno, to je partija centra, koja se bori za demokratsku organizaciju javnog života na osnovu hrišćanskih moralnih vrednosti i hrišćanske odgovornosti. Ova partija je višestruko složena i heterogena partija, orijentisana ka socijalnom progresu i „pravednom miru svih naroda“. Ova pratija snažno podržava NATO.

Partije i partijski sistem u Nemačkoj
Kako su partije ustrojene Ustavom i zakonom
Ustavom se određuju opšti cilj, položaj, funkcije i karakter političkih partija. Osnovni smisao i obaveza partija je da „doprinesu formiranju političke volje naroda“. Osnovni zakon ističe mogućnost osnivanja partija uz eksplicitno postavljanje dva zahteva: (1) da partije poštuju određene demokratske principe (2) da Ustavni sud zabrani rad neke od partija ako ona, po merodavnim procenama, nije u skladu sa osnovnim principima Nemačke.

U socijalno – ekonomskom smislu, ova partija ističe privrženost principu socijalno – tržišne privrede: društveni progres za sve, jednakost šansi, kodeterminacija za zaposlene, veća uloga studenata, seljaka, roditelja i učitelja, veća participacija građana, ali i naglašavanje lične slobode i svojine.

Socijaldemokratska partija
U početku, Socijaldemokratska partija je bila radikalna leva socijalistička partija koja se vremenom približavala (i približila) prema centru i desno. Od partije koja je prihvatala marksizam, ona postaje partija koja ga odbacuje i prihvata kapitalistički okvir.

Partijski poredak 45

Socijaldemokratska partija nije homogena partija, što je rezultat dugog istorijskog razvoja – ona regrutuje i „leve“ birače, ali i one koji su zalažu za ideje „centra“. Dok sa jedne strane, oteletvoren u liku Šredera, postoji deo partije koji se zalaže za ideju „trećeg puta“ – primat ekonomije nad politikom, borbu protiv nezaposlenosti, otvaranje novih radnih mesta, negovanje bliskih odnosa sa biznismenima, bolje zdravstvo i školstvo, „više pravde“, postoji i drugi deo partije koji je više tradicionalan, i dužan za regrutovanje „levih birača“, a zalaže se za državu blagostanja, veću zaposlenost i socijalna davanja, sporiji, ali humaniji ekonomski rast. Može se reći da je u partiji pobedila „opšteprihvatljiva ideja“ u cilju regrutovanja što većeg članstva – u okviru toga, ciljevi partije su: da pretvori nemačku državu u državu dece i mladih, smanjenje poreskih obaveza, ali povećanje obaveza za milionere, kao i reformu obrazovnog sistema i zdravstvenog osiguranja.

Predsednik ima pravo raspuštanja Sejma, upućivanje poruka Sejmu, Senatu ili Nacionalnoj skupštini, potpisivanja ili obijanja potpisivanja zakona. Suspenzivni veto – ovlašćenje predsednika da poptipiše ili odbije potpisivanje zakona usvojenog u parlamentu. Predsednik može koristiti ovo pravo u slučaju kada postoji sumnja o ustavnosti zakona (obraća se Ustavnom sudu za savet, posle čega, u slučaju neustavnosti, potpisuje i proglašava samo ustavni deo zakona ili vraća tekst zakona radi otklanjanja tog dela) ili tipično pravo suspenzivnog veta, koje, doduše, Sejm može oboriti ako pri ponovnom izglasavanju zakona zakon dobije 3/5 glasova.

Odnos predsednika i vlade
Predsednik učestvuje u izboru, razrešenju i radu Saveta ministara. Predsednik određuje kandidata za premijera, a na premijerov predlog i članove Saveta.

Opšta

obeležja

polupredsedničkog

sistema

u

O prestanku rada vlade učestvuje na dva načina: (1) formalno – ako je prestanak mandata vlade rezultat izglasanog nepoverenja u parlamentu ili ostavke celog saveta (2) suštinski – Sejmu može predložiti pokretanje odgovornosti nekog ministra pred Državnim tribunalom. Vlada ograničava predsednika utoliko što pola njegovih funkcija ona mora da predloži,

Poljskoj
Poljski politički sistem je zasnovan na principu saradnji, podeli i ravnoteži zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Zakonodavnu vlast u Poljskoj vrše Sejm i Senat, izvršnu vlast vrše Predsednik i Savet ministara, a sudsku sudovi i tribunali.

verifikuje ili da mu bude savetodavni organ.

Uticaj parlamenta na vladu
Vladi može biti izglasano nepoverenje u Sejmu: (1) kao posledica zahteva premijera da se Sejm izjasni o poverenju (2) na zahtev 1/10 Sejma, o jednom članu, ili celoj vladi. U slučaju neizglasavanja nepoverenja, ponovno glasanje se ne može ponoviti pre proteka tri meseca, izuzev da taj zahtev podnese ¼ Sejma.

Struktura zakonodavne vlasti
Poljski parlament se sastoji iz dva neravnopravna i nejednaka doma: Sejma i Senata. Sejm je osnovno i primarno predstavničko telo, a Senat sekundarno. U okviru parlamenta postoje i stalni komiteti, specijalne komisije i istražni komiteti. Sejm i Senat su organizaciono i funkcionalno odvojeni, a samo Ustavom predviđenim slučajevima zasedaju i odlučuju na zajedničkoj sednici, kada postaju Narodna skupština. Narodnom skupštinom predsedava maršal Sejma, a u njegovom odsustvu maršal Senata.

Uticaj parlamenta na predsednika
Narodna skupština može da donese odluku o pokretanju postupka smene predsednika Republike, odluku ustanovljavanja da je predsednik trajno nesposoban da vrši svoju funkciju zbog svog zdravstvenog stanja. Takođe, predsednik polaže zakletvu pred Narodnom skupštinom.

Uticaj predsednika na Parlament 46

Položaj i struktura parlamenta u Poljskoj
Poljski parlament se sastoji iz dva neravnopravna i nejednaka doma: Sejma i Senata. Sejm je osnovno i primarno predstavničko telo, a Senat sekundarno. U okviru parlamenta postoje i stalni komiteti, specijalne komisije i istražni komiteti. Sejm i Senat su organizaciono i funkcionalno odvojeni, a samo Ustavom predviđenim slučajevima zasedaju i odlučuju na zajedničkoj sednici, kada postaju Narodna skupština. Narodnom skupštinom predsedava maršal Sejma, a u njegovom odsustvu maršal Senata.

(1) kada obavljaju iste poslove, ali organizaciono i funkcionalno odvojeni - zakonodavna funkcija. Zakonodavna procedura: Zakon može da predloži poslanik, vlada ili predsednik. Sejm prvi razmatra zakonske predloge i kada ih on usvoji, oni se donose na izjašnjavanje Senatu, koji u roku od 30 dana može da ga usvoji sa ili bez izmena, ili da odbije donošenje. Odluku Senata o izmenama ili odbijanju donošenja zakona razmatra Sejm, koji tu odluku može usvojiti ili odbaciti apsolutnom većinom najmanje polovine poslanika. (2) isključiva nadležnost Sejma – kontrola vlade, raspisivanje referenduma, proglašenje ratnog stanja i zaključenje mira, izbor članova Državnog tribunala, razmatranje i odobravanje primene budžeta, razmatranje akata predsednika donetih u ratnom stanju, odlučivanje o sopstvenoj organizaciji i proceduri rada (3) zajedno, u Narodnoj skupštini – donošenje odluke o pokretanju postupka smene predsednika Republike, podnošenja zakletve predsednika i ustanovljavanja da je predsednik trajno nesposoban da vrši svoju funkciju zbog svog zdravstvenog stanja.

Sejm
Sejm čini 460 poslanika koji se biraju na opštim, neposrednim i tajnim izborima, proporcijlnim izbornim sistemom na 4 godine. Mandat Sejma može biti skraćen: (1) samoraspuštanjem (2) raspuštanjem od strane predsednika ako u propisanom postupku Sejm tri puta bezuspešno pokuša da izabere vladu ili ukoliko posle 4 meseca od podnošenja predloga budžeta Sejm ne usvoji budžet. Sejmom predsedava maršal Sejma, on predsedava sednicama, štiti prava Sejma i predstavlja ga.

Karakter i struktura izvršne vlasti u Poljskoj
Izvršna vlast u Poljskoj je podeljenja između predsednika i vlade (Saveta ministara).

Senat
Senat čini 100 članova, koji se biraju na opštim, neposrednim i tajnim izborima na 4 godine. Mandat Senata može biti skraćen u slučanju raspuštanju Sejma, s obzirom da se ova odluka na njega automatski primenjuje. Senatom predsedava maršal Senata, on predsedava sednicama, štiti pravo Sejma i predstavlja ga.

Predsednik, in short
Predesdnik Poljske se bira na opštim, neposrednim, tajnim izborima na period od 5 godina, sa mogućnošću jednog reizbora, po većinskom, dvokružnom izbornom sistemu. Predsednik može biti privremeno zamenjen (ako sam to izabere ili ako Ustavni sud utvrdi da je potrebno) ili trajno smenjen (ako umre, podnese ostavku, sud poništi izborni postupak, Nacionalna skupština utvrdi zdravstvenu nepodobnost ili ga smeni Državni tribunal). Predsednik može biti pozvan na odgovornost i smenjen zbog kršenja Ustava i zakona, ili zbog povrede drugih prava u postupku koji pokreće Narodna skupština 2/3 većinom ukupnog broja članova, a na predlog ¼ članova. Odluku o odgovornosti donosi Državni tribunal.

Funkcije Sejma i Senata
Svoje funkcije, Sejm i Senat vrše na tri načina:

47

Funkcije predsednika Funkcije vlade
(1) vrhovni komandant vojske – ove poslove vrši posredno preko ministra odbrane u mirnodopskom stanju, ili glavnokomandujućeg koga on imenuje na zahtev premijera. (2) najviši predstavnik u međunarodnim odnosima – ratifikuje i otkazuje međunarodne ugovore, imenuje i opoziva diplomatske predstavnik Poljske i prima postavljenja i opozive stranih diplomatskih predstavnika. Ove funkcije obavlja u saradnji sa premijerom i odgovarajućim ministrom. (3) kontrola izvršne vlasti - učestvuje u izboru, razrešenju i radu Saveta ministara (4) kontrola zakonodavne vlasti - raspuštanje Sejma, potpisivanje zakona i upućivanje poruka Sejmu, Senatu ili Nacionalnoj skupštini, pravo suspenzivnog veta (5) oličava državnu vlast unutar države – dodeljuje državljanstva, odlikovanja i zvanja i daje pomiovanja (6) sijaset deklarativno – tehničkih poslića koje sprovodi bez konsultacije sa drugim organima – otvaranje prvih sednica parlamenta, raspisivanje izbora i referenduma i sl. (7) za vreme vandrednog stanja može donositi propise za zakonskom snagom (1) izbor vlade i upravljanje njenim radom, kao i načinom izvršenja njenih propisa (2) donošenje uredbi (3) vrši nadzor rada lokalne samouprave (4) sef zaposlenima u državnoj administraciji (1) predlaganje i izvršavanje zakona; donošenje uredbi (2)usklađivanje i nadzor nad radom organa državne administracije (3) predlaganje budžeta i nadzor nad njegovom primenom (4) unutrašnja bezbednost i javni red (5) spoljna bezbednost (6) kontrola međunarodnih odnosa (7) opšta kontrola narodne odbrane

Funkcije premijera

Savet ministara, in short
Savet ministara je vlada Poljske, kojom predsedava premijer Saveta ministra. Postoji i zamenik prvog ministra. Savet ministara se bira na tri načina: predsednik imenuje kandidata za premijera, koji posle toga sastavlja predlog članova Saveta, o kome se posle glasa u Sejmu na osnovu programa vlade. Ako prvi način ne urodi plodom, Sejm bira premijera i članove vlade. Ako ni to ne uspe, ponavlja se prvi postupak. Ako ni to ne uspe, predsednik raspusšta parlament i objavljuje nove izbore. Vladi može biti izglasano nepoverenje: (1) kao posledica zahteva premijera da se Sejm izjasni o poverenju (2) na zahtev 1/10 Sejma, o jednom članu, ili celoj vladi. U slučaju neizglasavanja nepoverenja, ponovno glasanje se ne može ponoviti pre proteka tri meseca, izuzev da taj zahtev podnese ¼ Sejma. Premijer može dati ostavku koju predsednik može, ali ne mora da prihvati. Rusija je federacija sastavljena iz 6 vrsti federalnih jedinca: (1) 21 republike (2) 48 oblasti (3) 7 krajeva (4) 1 autonomne oblasti (5) 7 autonomsnih okruga (6) 2 federalna grada – Moskva i Sankt Peterstburg.

Osnovne Federacije

odlike

političkog

sistema

Ruske

Vertikalno uređenje

Podela vlasti? 48

predsednika. Rusku vladu čine predsednik vlade, zamenici predsednika i federalni ministri Ruska federacija svakako pripada grupi sistema podele vlasti. Međutim, ako posmatramo realne odnose u Rusiji i izuzetno jaku poziciju predsednika Rusije, zbog čega ovaj sistem dobija karakteristike dominacije jedne državne funkcije nad drugom, izvršne nad zakonodavnom posebno, možemo reći da ovaj sistem poprima odlike sistema jedinstva vlasti. Zakonodavna vlast Federalna skupština je dvodomi parlament koji čine gornji dom, Savet federacije i donji dom, Državna duma. Savet federacije je donji dom ruskog parlamenta i on je predstavnički dom federalnih jedinica Rusije. Ovaj dom ima 360 poslanika, po 4 predstavnika iz svake federalne jedinice, 2 birana na neposrednim izborima i 2 imenovana od strane parlamenta i izvršnog organa federalne jedinice. Državna duma je gornji dom i on je opštepredstavnički dom koga čine 450 poslanika biranih na 4 godine. Federalna skupština je dvodomi parlament koji čine gornji dom, Savet federacije i donji o čijem broju i konkretnim funkcijama odlučuje Predsednik Rusije na osnovu predloga predsednika vlade. Vladom predsedava predsednik Rusije. Po Ustavu, vlada ima ulogu izvršne vlasti, koji se, u realnosti, svode na manji broj manje značajnih poslova u okviru izvršne funkcije, koji su pritom podređeni predsedniku.

Partije i partijski život
Predsednik Rusije je Vladimir Putin i on je iz najjace partije u Rusiji „Ujedinjena Rusija“. Pored nje, značajnije su još i Komunistička, Libreralno – demokratska, itd.

Federalna skupština u Ruskoj Federaciji

Izvršna vlast
Izvršna vlat u Rusiji je bicefalna, sastoji se iz jakog Predsednika i marginalizovane vlade. Predsednik Predsednik Rusije se bira na neposrednim, opštim, tajnim izborima na 4 godine sa mogućnošću jednog reizbora. On određuje osnovne pravce unutrašnje i spoljne politike države, on je vrhovni komandant oružanih snaga. Uticaj na zakonodavnu vlast – ima pravo raspuštanja Dume, suspenzivnog veta (Duma može da ga otkloni 2/3 većinom), predlaganja zakona i ustavnih promena, isključivo pravo predlaganja najviših državnih funkcionera i pravo obraćanja federalnoj skupštini. Uticaj na izvršnu vlast – predlaganje izbora i smenjivanje vlade, uređivanje strukture izvršne vlasti, predsedavanje sednicama vlade, ukidanje propisa vlade i određivanje njenih poslova – vlada je pod punom i potpunom kontrolom predsednika. Vlada Vlada Rusije se obrazuje tako što Predsednik Rusije imenuje predsednika vlade uz saglasnost Dume, a potom i sve ostale članove vlade, na predlog tako imenovanog

dom, Državna duma. Svi poslanici parlamenta uživaju imunitet koji je jednak za sve oblike odgovornosti i vrste delikata dok su na vlasti. Izuzetak imuniteta se odnosi na pritvaranje i pretres, u slučaju da je poslanik zatečen u izvršenju ili na mestu krivičnog dela.

Savet federacije
Savet federacije je donji dom ruskog parlamenta i on je predstavnički dom federalnih jedinica Rusije. Ovaj dom ima 360 poslanika, po 4 predstavnika iz svake federalne jedinice, 2 birana na neposrednim izborima i 2 imenovana od strane parlamenta i izvršnog organa federalne jedinice. Ustavom nije predviđeno raspuštanje tj. ograničenje mandata Saveta federacije.

Državna duma
Državna duma je gornji dom i on je opštepredstavnički dom koga čine 450 poslanika biranih na 4 godine. Predsednik može raspustiti Dumu u 3 slučaja: (1) ako 3 puta odbije

49

da da saglasnost na njegov predlog za predsednika vlade (2) ako 2 puta u 3 meseca izglasa nepoverenje vladi, a predsednik odbije da je smeni (3) ako na zahtev vlade Duma ne izglasa njoj nepoverenje, a predsednik odbije da smeni vladu. Državna duma se ne može raspustiti prve godine mandata i 6 meseci pre isteka mandata, kao ni u slučaju ratnog ili vandrednog stanja.

Pravo predlaganja zakona imaju predsednik Rusije, Savet federacije i Duma kao celima, svaki član parlamenta, vlada i predstavnička tela federalnih jedinica. Pravo predlaganja zakona iz njihove nadležnosti imaju i Ustavni, Vrhovni i Vrhovni arbitražni sud.

Predsednik Federacije

u

političkom

sistemu

Ruske

Način rada parlamenta
Predsednik Rusije se bira na neposrednim, opštim, tajnim izborima na 4 godine sa Domovi federalne skupštine zasedaju na odvojenim i zajedničkim sednicama. Oba doma biraju iz svog sastava predsednika i njegove zamenike koji rukovode sednicama i nadležni su za pitanja unutrašnje organizacije. Domovi obrazuju, kao svoja radna tela, komitete i komisije koji obavljaju parlamentarna razmatranja. mogućnošću jednog reizbora. Predsednik Rusije uživa „neprikosnovenost“ tj. apsolutnu neodgovornost ok je na vlasti. Ako predsednik ne može da vrši svoju funkciju, zamenjuje ga predsednik vlade uz ograničenje da ne može raspuštati dumu, raspisivati izbore niti predlagati promene ustava.

Funkcije parlamenta
Funkcije Saveta federacije: donosi odluke o promeni državnih granica, raspisivanju izbora za predsednika Rusije i njegovom razrešenju, potvrđuje odluke Predsednika o uvođenju ratnog ili vandrednog stanja, kao i o postavljanju visokih državnih funkcionera. Funkcije Dume: donosi odluke o optužbama predsednika Rusije, proglašava amnestiju i bira guvernera i ombudsmana; daje saglasnost na imenovanje predsednika vlade i odlučuje o poverenju vladi. Zajednička nadležnost: zakonodavstvo – učestvuju oba doma, doduse neravnopravno, tek kada Duma usvoji tekst ona ga daje Savetu federacije na razmatranje, koji tekst može da odobri, prećutno posle 14 dana odobri ili odbije. Prećutno odobravanje se ne odnosi na zakone koji se odnose na budžet, poreze, doprinose, finansije, međunarodne ugovore, granice, rat i mir. Čak i ako Savet federacije odbije neki zakon, putem 2/3 većine, Duma ipak može da ga donese. Za zakone koji se tiču zastave, grba, himne, vandrednog stanje, sudskog sistema, ustavotvorne skupštine, promene Ustava ili ponovnog odlučivanja na suspenzivni veto Predsednika, oba doma su jednaka.

Funkcije predsednika
(1) garant Ustava i prava i sloboda čoveka (2) određuje osnovne pravce unutrašnje i spoljne politike države – on rukovodi spoljnom politikom, vodi pregovore i potpisuje međunarodne ugovore, postavlja i rešava ambasadore i druge predstavnike i prima akreditivna i opozivna pisma stranih predstavnika. (3) vrhovni komandant oružanih snaga i kao takav utvrđuje vojnu doktrinu, uvodi ratno i vandredno stanje i dodeljuje najviša vojna zvanja. O uvođenju ratnog i vandredno stanja treba samo da obavesti parlament. (4) raspisuje referendum, odlučuje o državljanstvu i političkom azilu, dodeljuje odlikovanja, zvanja i pomilovanja. (5) uticaj na zakonodavnu vlast – ima pravo raspuštanja Dume, suspenzivnog veta (Duma može da ga otkloni 2/3 većinom), predlaganja zakona i ustavnih promena, isključivo pravo predlaganja najviših državnih funkcionera i pravo obraćanja federalnoj skupštini. (6) uticaj na izvršnu vlast – predlaganje izbora i smenjivanje vlade, uređivanje strukture izvršne vlasti, predsedavanje sednicama vlade, ukidanje propisa vlade i određivanje njenih poslova – vlada je pod punom i potpunom kontrolom predsednika.

50

Opšta Vlada u političkom sistemu Ruske Federacije
Način izbora i mandat vlade
Vlada Rusije se obrazuje tako što Predsednik Rusije imenuje predsednika vlade uz saglasnost Dume, a potom i sve ostale članove vlade, na predlog tako imenovanog predsednika. Ukoliko Duma da saglasnost, postupak je okončan. Međutim, ukoliko ona tu saglasnost 3 puta odbije, predsednik Rusije imenuje predsednika vlade i bez saglasnosti Državne dume, a Dumu raspušta. Vladi mandat traje koliko i predsedniku, osim ako predsednik ne odredi drugačije – zvanično, može da da ostavku, ali predsednik ima pravo da je odbije; takođe, Duma može da joj izglasa nepoverenje i da to predloži predsedniku, al i od toga slaba vajda.

obeležja

političkih

sistema

zemalja

u

razvoju
Opšte karakteristike
(1) duboko ukorenjene hijerarhijsko – piramidalne i ritualističko – parohijalne strukture političke vlasti (2) tradicionalna autoritarna, komunitarna (komunitarnost – postojanje društvene solidarnosti, favorizuju se jake, stabilne i konerentne porodične strukture i familijarni odnosi) i patrimonijalna politička kultura (3) formalni konstitucionalizam – velika razlika između normativno – filozofske ravni i onoga što stvarno jeste (4) nedovoljna institucionalizacija političkog poretka uz visok stepen personalizacije vlasti

Struktura vlade
Rusku vladu čine predsednik vlade, zamenici predsednika i federalni ministri o čijem broju i konkretnim funkcijama odlučuje Predsednik Rusije na osnovu predloga predsednika vlade. Vladom predsedava predsednik Rusije.

(5) jaka, efikasna i sveprisutna paternalistička država, sa razgranatim birokratskim aparatom, postoji politička dominacija birokratsko – vojnih elita i veliki uticaj vojske u procesu kreiranja politike i profilisanja političkog sistema (6) ograničeni i kontrolisani partijski sistem sa dominantnom jednom partijom ili jenom koalicijom

Funkcija vlade
Po Ustavu, vlada ima ulogu izvršne vlasti, koji se, u realnosti, svode na manji broj manje značajnih poslova u okviru izvršne funkcije, koji su pritom podređeni predsedniku. To su: sprovođenje Ustava, federalnih zakona, normativnih ukaza predsednika Rusije, jedinstvene finansijske politike, kao i politike u oblasti kulture, nauke, prosvete, zdravstva, socijalnog staranja i ekologije, preduzimanje mera za obezbeđenje odbrane zemlje i mera za ostvarenje zakonitosti, prava čoveka, očuvanje svojine i javnog reda i borbe protiv kriminala.

(7) izborno – procesualni formalizam i nerazvijenost izbornog sistema i procesa

Klasifikacija Diamonda, Linca i Lipseta
Diamond, Linc i Lipset smatraju da je granica između demokratkih i nedemokratskim režima zamagljena i diskutabilna, a da se unutar nje nalazi širi opseg različitih političkih režima. (tabela str. 2)

51

Pseudo – demokratije su režimi u kojima postojanje formalnih demokratskih političkih institucija služi kao maska u cilju legitimiziranja autoritarnih dominacija. Hegemonistički partijski sistem nije autoritarni režim, ali ni demokratski zbog česte upotrebe državne prinude i zabrane kompeticije opozicionih partija na izborima. On je više institucionalizovan, a manje personalizovan od pseudo – demokratija. Semi – demokratije su one zemlje u kojima su faktička moć lgitimno izabranih nosilaca vlasti i kompetencija političkih partija toliko ograničeni da izborni rezultati ne proizvode istinsku izbornu volju birača. Ovakva režime karakteriše visok stepen ograničenja građanskih sloboda u kojima opozicione političke snage ne mogu da artikulišu svoje interese i zahteve.

Klasifikacija političkih sistema zemalja u razvoju
Najšira klasifikacija savremenih autokratija: (1) tradicionalna apsolutna demokratija (2) teokratija (3) personalistička diktatura (4) militaristička diktatura (5) jednopartijska država (6) plebiscitarni cezarizam Najčešća klasifikacija: autoritarni i totalitarni sistemi Lincova klasifikacija: autoritarni, totalitarni i personalistički (moderni sultanizam, oligarhijska demokratija, kaudeljizam – vladavina militaristički poglavica i kazikizam – vladavina lokalnih političkih bosova) Hantingtonova klasifikacija: (1) jednopartijski sistemi (2) persolnalistički sistemi (3) militaristički režimi (4) rasne oligarhije KLASIFIKACIJA JUGOISTOČNE AZIJE Horizontalni pristup: (1) ograničeno prezidencijale (Filipini i Singapur) (2) neograničeno prezidencijalne (Indonezija) (3) parlamentarne (Malezija) (4) semiparlamentarne (Tajland) Vertikalni pristup: (1) unitarne republike (Filipini, Indonezija, Singapur) (2) unitarne ustavne monarhije (Tajland) (3) apsolutističke monarhije (Bruneji)

Klasifikacija nedemokratskih režima preko mogućnosti izbora
Autodiktature – odbijaju održavanje izbora i traže „auto – legitimaciju“ kroz zahtev da se otelotvori biračka volja ili da se zemlja pripremi za uspostavljanje demokratije Mono – diktature – dozvoljvaju nekompetivivne izbore sa jednim kandidatom, partijom ili jednom listom kandidata Semidiktature – u njima postoji održavanje polukompetitivnih izbora putem kojih oni obezbeđuju demokratsko maskiranje. Na ovakvim izborima, režimska partija se takmiči sa drugim partijama, ali je tim partijama uskraćena svaka šansa za pobedu raznim oblicima izborne manipulacije ili obezbeđivnjaem da se na ključne političke funkcije ne može doći pobedom na izborima.

Semidemokratije vs. semidiktature
Razliku je teško uočiti. Teorijski, semidemokratije daju izborne rezultate koji značajno odstupaju od biračkih preferenci, dok je u semidiktatorskim režimima uskraćena šansa kompeticije za vlast. Razlikovanje ova dva režima možemo vršiti kroz prizmu rasnih i etičkih dimenzija režima. Semidemokratija isključuje ili smanjuje izborni efekat etičko – manjinskih preferenci, dok u semidiktatorskim režimima partija koristi etničke podele da bi sebi obezbedila nelegalno osvajanje vlasti.

52

(4) federativne ustavne monarhije (Malezija) Stepen ostvarene demokratizacije: (1) stabilne demokratije (Filipini) (2) semi-demokratije (Singapur, Malezija i Tajland) (3) nedemokratski sistemi (Indonezija)

reči „sistemski“, tj. Potrebno je napraviti distinkciju između onih režima koji su iliberalni po konceptu (by design) i onih koji su iliberalni sa nedostatkom ili greškom. Iliberalizam po konceptu označava politički sistem koji je rezultat promišljene akcije vladajućih političkih elita, koje imaju ambiciju da kontrolišu građane i političku proceduru. U tom slučaju, politički sistem je složen sistem zakona, pravila i regulativa. Iliberalizam sa greškom je politički sistem koji je posledica lošeg upravljanja, zapuštenosti, siromaštva, bolesti, rata i sličnih aktivnosti koje lišavaju građane mogućnosti da koriste svoja građanska prava i slobode. Politički sistem je rezultat nagomilanih društvenih mana i

Model i obeležja iliberalne demokratije u zemljama u razvoju
Kako je nastala demokratija u zemljama koje ne znaju šta ona znači
Demokratizacija zemalja u kojima demokratija nije pojam koji je utemeljen u kulturu, filozofiju i istoriju predstavlja kalemljenje demokratske prakse i institucija na društva koja imaju bitno drugačije kulturno nasleđe, različite načine organizovanja političkog života, kao i pominjanje ideja naroda i nacije. Sredinom 90ih godina, pojavio se veliki broj zemlja u svetu koje su prihvatile i razvile određen model demokratije koji je omogućavao demokratsku strukturu, ali nije obezbeđivao osnovne građanske slobode. Ovaj model demokratije praktikovale su zemlje u razvoju i on se označava kao „iliberalna demokratija“. Iliberalizam vodi poreklo iz Jugoistočne Azije. Ideja „odmerene“ ili „kontrolisane“ demokratije je vremenom postala praksa u zemljama u zazvoju, posebno u onima koje su pokazale sposobnost da kombinuju neliberalne mere sa ekonomskim rastom i socijlanom stabilnošću. Da bi ovakav režim mogao da opstane, potrebno je da se razvije sistem razlilčitih mehanizama društvene kontrole.

anomalija.

Teza Farida Zakarije
Farid Zakaria iznosi tezu da da bi jedna država postala prava liberalna demokratija, nije dovoljno da se obezbede otvoreni, slobodni i fer izbori, već i ustavna zaštita za princip vladavine prava, podelu vlasti i osnovne građanske slobode. Na osnovu toga, on razlikuje demokratske i konstitucionalno liberalne sisteme. Demokratski sistem: legitimnost sistema se ogleda u odgovarajučoj proceduri izbora vlasti – ovako izabrana vlast smatra da, s obzirom da je opšte izabrana, ima pravo da stvori jaku centralizovanu državu sa pravom i ovlašćenjem da radi šta hoće u cilju ostvarenja „najboljih interesa društva“, pa i da državu „pravi ispočetka“. Konstitucionalno – liberalni sistem: legitimnosti sistema se ogleda u zaštite individualne anatomije i dostojanstva pojedinca od svih izvora prinude (države, crkve i društva) . Vlast izabrana u ovakvim sistemima nastoji da održi red, poredak i da sprovodi politiku napretka, a ne „rušenja i građenja ispočetka“.

Fale:

Iliberalna demokratija, dve vrste
Ako se iliberalna demokratija definiše kao sistem koji dozvoljava politička prava, ali sistematski ograničava i uskraćuje građanske slobode, onda je važno da se odredi smisao

1. Moderni nedemokratski politički režimi 2. Komparativni pristup proučavanja političkih sistema

53

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful