Sumrak Gota

Uspon i pad kraljevstva u toledu (565-711) Autor: Harold Livermore

Napomena prevodioca

Goti su narod koji je Evropi pozajmio bogatu istoriju i veliku kulturnu zaostavštinu. Ovaj skraćeni pregled istorije Gota sa posebnim osvrtom na kraljevstvo iz Toleda je samo deo te istorije. Zbog potrebe da tekst bude skraćen a da se ne izgubi smisao i da se prikaže bar deo kraljevske genealogije, prikaz nekih manje važnih ličnosti je izbačen. Važno je napomenuti da su gotskim kraljevstvom vladali kraljevi i biskupi i da su zakoni donošeni na crkvenim koncilima (savetima) koji su zatim završni akt potpisivali i slali kralju na usvajanje. Biskup je imao moć da kralja kruniše ali i da ga skine sa prestola što se par puta u istoriji i desilo. Gotska i španska imena i toponimi su pisani u skladu sa srpskom tradicijom i izgovorom. Neka manje poznata imena su pisana originalnim pismom. Ovaj tekst je namenjen za upotrebu studentima opšte istorije a naročito studentima germanistike. Ulfiasov prevod biblije je jedan od najznačajnijih dokumenata za proučavanje istorije germanskih jezika. Zato je istorija Gota važna za proučavanje studentima na više fakulteta. Moguće je da se u budućnosti pojave i redakcije ovog teksta koje će biti objavljene na sajtu http://scribd.com Vladan Golubović 06.02.2014 u Požarevcu Email: admin@creativewebdesign.info

Uvod:

Kada je Luis Dies del Coral napisao svoje „Silovanje Evrope“ 1954 godina, upitao je: Ko su bili ti Vizigoti koji su tako grozno upropastili našu Evropu? Jesu li to bili već formirani Španci? Ovo pitanje dolazi iz poglavlja „Evropa viđena iz Španije“. Sa gledišta Evropljana ovo zahteva pitanja: Je li već bilo Španaca u 6. Veku? Jesu li ti Vizigoti koji su opljačkali Rim 410. godine i izgubili Španiju pred najezdom muslimana 711. godine ljudi koji su nastali kao varvari sa teritorije koja se sada zove Transdunavska Rumunija i jesu li to isti ljudi koji su bili idealizovani u Španiji u 15. veku kao primer hrišćanske plemenitosti i kavaljerstva. Tempora mutantur et nos mutamur in illis (vremena se menjaju i mi se menjamo u njima). Oni koji prate rimsku tradiciju, često Vizigote predstavljaju u skladu sa njihovom varvarskom prošlošću. Međutim, današnji Vizigoti jedva da imaju tragova u sebi nastalih u toj drevnoj prošlosti. Rimljani su došli u direktan sukob sa Vizigotima u vreme Konstantina prvog, koji je prešao donji Dunav i ušao u Transilvaniju, ubedivši neke Vizigite da služe u njegovoj istočnoj armiji. U to vreme, većina Španaca su bili pokoreni, istočni i južni skoro pola milenijuma i nisu predstavljali pretnju imperiji. Istočna obala je bila pod protektoratom Grka, koji su joj dali naziv Iberija, po reci Ebro. Jug je bio osvojen posle poraza Hanibala u drugom Punskom ratu. Feničani su više bili trgovci a manje osvajači. Njihovi naslednici, stanovnici Kartagine su pred kraj svog postojanja uspostavili kraljevstvo Tartesos, koje je kontrolisalo dolinu reke Baetis, današnji Gvadalkivir. Rimljani su svim tim teritorijama dali ime Španija, odnosno Hispania. Proces romanizacije je započet na jugu i nastavljen je zapadom zemlje. Jedinstvo zemlje je održavano trgovačkim putevima, mostovima i postajama konstruisanim pod nadzorom rimskih arhiteketa i vojnih inženjera. Gradovi su kopirali rimsku arhitekturu a institucije i njihovi lideri su se hvalili svojom „latinštinom“. Podela zemlje na Citerior i Ulterior je zamenjena podelom na provincije. Beatika je bila mirna, sa Seviljom kao centrom civilne administracije. Nekada grčka obala je postala skoro u potunosti rimska, ali je uzela grčko ime Tarakonenzis po nazivima Tarako ili Taragona, što je bilo ime za uporište, tvrđavu koja je bila podrška za ulaz trupa i robe koja je išla vojsci na severnoj granici. Imperator Avgust je pokorio planinske predele Asturias i Kantabria i nagradio svoje veterane, Emerite zemljom na teritoriji pod nazivom Emeritenzis, koja je postala centar provincije Luzitanija, ime izabrano u slavu nekadašnje rimske dominacije u Ulterioru. Velika teritorija između Kartagine i Toleda, na reci Tagus, je bila poznata kao Kartaginenzis. Peta i poslednja provincija je bila osnovana pod nazivom Galicija, na severo-zapadu, formirana u ranom trećem veku.Stanovnici Galicije su i dalje zadržali svoje plemenske konvencije, zato što se Galicija sastojala od tri Konventusa, lokalnih administrativnih centara. Brakarenzes, sa glavnim gradom koji se zove Braga. Lucenzes sa centrom pod imenim Lukus ili Lugo i na kraju Astures ili Astorga Pod kontrolom grada Astorge.

Kasni Rimljani i rani Goti
Duga vladavina imperetora Konstantina prvog videla je ulazak nekih Vizigota u istočnu armiju. Takođe je uvela u igru i uspavanu ulogu religije. Imperator Pontifeks Maksimus je bio vođa rimskog kulta, kojem je bila obećana večnost posle smrti.On je bio podanik i saveznik Jupitera i njegove armije su se borile pod znakom Jupitera. Sve ovo je dovedeno u pitanje širanjem hrišćanstva koje je otpočelo tri veka ranije, kada je osnivač vere razapet na krst. Njegova učenja su bila usmena. Poruka se širila ličnim kontaktom ali i pismima malog broja entuziasta, od kojih su mnogi imali surov kraj kao i njihov učitelj. Konstantin prvi je prihvatio ovu religiju i doneo joj i vojnu silu. On je ujedinio imperiju, ipak održavši njenu podelu na dva dela i osnovao je novu prestonicu istočnog dela carstva, prvobitno nazvanu Vizantija a kasnije primenovanu u Konstantinopolj. Istočni deo je imao svoj senat ali je više bio ustrojen po grčkom modelu i po grčkoj filosofiji. Hrišćanstvo je dospelo u Španiju preko trgovaca i vojnika koji su služili u imperijalnoj vojsci. To je bila urbana religija i tgovci su je uspostavili u gradovima. Mnogi špaski gradovi su vremenom dobili i svoje svece koji su postali zaštitnici crkava i bazilika. Konstantinova tolerancija i njegov prelazak u hrišćanstvo su proslavljeni na prvom koncilu španske crkve u Iliberi, na Granadi, na kojem su 19 biskupa i 24 sveštenika dovedni iz drugih provincija prihvatili kanone vladavine po kojima hrišćani moraju da se razlikuju od drugih. Na suprot tome, istok se više brinuo o definiciji božanskog , o čemu je postignut koncnzus na saboru u Nikeji 325. godine. Dogme usvojene na tom saboru nisu zadovoljile sve, niti su donele kraj kontraverzama. Oni koji nisu prihvatili zaključke tog sbora označeni su kao jeretici. Najžešća debata je bila o osnivču religije. On je bio čovek ali takođe i božji sin i zato drugačiji od drugih ljudi. Među onima koji su tražili jednostavno i logičko rešenje bio je i Arijus, sveštenik iz Aleksandrije čije su argumente mnogi sveštenici prihvatili kao ubedljive. Konstantinova osnovna briga je bila da održi ujedinjeno carstvo. Zato je španski biskup Hozius iz Kordobe svetovao Konstantina da je strogo pravoslavlje najbolje za očuvanje jedinstva crkve. Arijusova smrt nije umanjila uticaj njegovog učenja, ali je smrt imperatora bila uvod u nestabilnost imperije. Imperija je bila podeljena između njegova tri sina od kojih je Konstancije bio sledbenik Arijusove jeresi. On je najduže i živeo od svih konstantinovih sinova i bio je blizu toga da ujedini carstvo i da u njemu ozvaniči Arijevo učenje. U to vreme su neki Vizigoti, koji su nastavili da služe u istočnoj armiji, počeli da prihvataju arijanizam. Za varvare je ovo bila značajna prednost jer im je dozvolila da budu nezvisni od rimskog biskupa. Ipak, ovo je uticalo na jako mali broj Vizigota koji su

bili nepismen, iako su se sećali da su njihovi preci bili prvi varvari koji su ubili rimskog imperatora u borbi. To je bio Decius, avgusta 250. godine.

ERA ALARIKA
Ko su onda bili ti Goti koji su opljačkali Rim, doveli do kraja njegovu slavu i formirali svoja kraljevstva u zapadnim provincijama? Sudeći po mitovima, to su bila germanska plemena, iznikla iz Skandinavije, koja su prešla Baltik i našla se u istočnij Nemačkoj i na poljskoj obali. Odatle su nastavili ka jugu i istoku do Karpata, odakle su podeljeni, ušli u Dakiju, dok su drugi produžili ka stepama Ukrajine i Krima, gde su postali poznati kao Greutingi ili Ostrogoti. Oni su sigurno bili Germani ali nisu bili nomadi ili moreplovci već farmeri-zemljoradnici koji su u korpus svog naroda apsorbovali i druge narode koji su bili pod uticajem njihovog jezika. Koliko su Goti u Španiji znali o svojoj prošlosti ostaje nepoznato. Njihova dela su prenošena usmeno, koristeći epsku poeziju. Od davnina su Grci putovali obalom Crnog mora i osnivali svoje gradove Tomi i Histrija blizu delte Dunava. Herodot, pišući od 480-420 godine stare ere, opisuje običaje Skita i pominje Gete kao najbrojnije i najuređenije varvare. Grčkim arhitektama je bila potrebna autohtona pomoć u izgradnji i tako su na toj teritoriji prestavljeni zanati i umetnost. Među Rimljanima, Ovidije, koji je bio proteran u Tomi, piše veliki broj poema i tvrdi kako mora da nauči sarmatski i gotski jezik. Najpoznatiji od Vizigota, Alarik se pojavljuje u 4. veku. Njegova želja nije bila da bude kralj već general u rimskoj vojsci. U to vreme je bila pokrenuta vojna „Italijanska kampanja“ kojoj za vođu nije izabran Alarik već rimljanin Timazijus. Alarik je dobio podršku od Gota iz Trakije i Makedonije kao pobunjenik. Kada se Alarik ponovo pobunio, nije mogao da dođe do Konstantinopolja ali je ušao u Atinu i zauzeo Pireusovu kapiju koja je služila za snabdevanje grada. Atinjani su ga dočekali malom proslavom i gozbom. Alarik je pokušao da uđe i na Peloponez ali se povukao da osvoji Epir i Jadran.

Imperator Teodosije je umro januara 395. godine. Njegova najpoznatija akcija je donošenje edikta po kome je hrišćanstvo jedina zakonska religija svih njegovih podanika. To je tzv. Milanski edikt. Godine 409. Alarik ulazi u Rim i zahteva priznanje njegove vladavine. Imperator Honorijus naređuje blokadu svih luka i blokadu Alarika koja brzo dovodi do njegovog kraha. Alarik dozvoljava svojim ljudima pljačku grada, koja ih je na kratko zadovoljila, ali je još i ubrzala njegovu propast. Pošao je na jug, nadajući se da će na silu preko neka luke otići na neko ostrvo. Ubrzo je umro i sahranjen je u reci Kosenca. Njegovi veliki planovi su propali. Nije bio priznat, niti je imao svoje kraljevstvo. Uništio je drevnu slavu Rima ali je njegova armija bila netaknuta i imao je naslednika, sina Atalusa koji je još uvek mogao da bude fatalan za Rim. Alarikov naslednik je bio njegov zet Ataulf. Ataulf i gotska armija su godine 410. Morali da menjaju svoje ciljeve. Krenuli su ka Raveni. On je imao jedan adut koji Alarik, koji je pokušao da sa trona skine Honorijusa, nije imao. Zarobio je najmlađe dete imperatora Teodosija prvog, Galu Placidiju. Ona je sada bila mlada žena od oko 20 godina. Gotski biskup i istoričar Jordanes, pišući 550. godine, kaže da je Ataulf oženio Galu u Forumu Livija. Nijedan drugi pisac ne piše o tome a Jordanesova dela su mešavina zapisane istorije i gotskih legendi. Čak i da je bilo tako, Honorijus ne bi priznao venčanje po Arijevom obredu. Bez obzira na sve, Rim je bio opustošen, njegovi stanovnici osiromašeni i gladni. Postoje priče da se i kanibalizam javio u gradu.

Vizigoti u Akvitaniji
Ne postoje podaci o Ataulfovom maršu na zapad 412. godine. Ideja da je to bila migracija čitavog naroda nije podržana nijednim dokazom. Najverovatnije su to bili samo Goti koji su bili u službi rimske armije. Došavši do Narbone, on im nudi glave Jovinusa i Sebastijana. Ubio je Sebastijana i poslao Jovinusa Dardanusu, koji ga je pogubio u Narboni, jula 413. godine. Glave su bile izložene u Raveni 30. avgusta. Goti su se ulogorili u blizini ali je luka bila blokirana da bi ih sprečili da dođu do Afrike. Ataulf je sad pomislio da je u milosti Honorijusa i oželio je Galu po svim

rimskim običajima. Brak ga je uveo u kraljevsku porodicu i doneo mu dvoje dece, jedno od njih sin, koji je dobio ime Teodosije. Pod pritiskom Materijalnif problema Ataulf se iz Narbone seli u Barselonu. Ulogorio se van grada i tu ga je zatekla smrt sina Teodosija. To je bio kraj njegovih imperijalnih ambicija. Ubio ga je Sigerik, brat Sarusa.

SUEVI, VIZIGOtI I RIMLJANI
Vizigoti su bili 90 godina naseljeni u Akvitaniji dva. Ostavili su izneneđujuće malo značajnih tragova svog boravka. Vizigoti nisu trošili svoje pare na građevine, nego na mnogo prizemnije stvari. Osim, možda, crkve u Tuluzu, izgleda da oni sami nisu ni crkve zidali, već su delili već postojeće sa katolicima. Goti su se fizičkirazlikovali od mnogih Rimljana. Bilisu viši rastom i krupnije građe., sa svetlom kosom i bledog tena. Njihovi arijski biskupi su ih krštavali germanskim imenika, često toliko izmenjenim da se njihovo poreklo nije moglo prepoznati.

Toledo i Sveti Isidor

Toledo se nalazi na brdu krunisanom tvrđavom Alkazar. To je bio forum Oretana ili Carpetana. Na severu grada postojao je cirkus, skoro četvrt milje dug. Bilo je više hramova, grad je imao pozorište ili amfiteatar, danas jedva prepoznatljiv. Pretpostavlja se da je i gvožđe pronađeno jer je grad kasnije postao poznat po dobrim i kvalitetnim mačevima koji su se tu proizvodili. Hrišćanska crkva je imala centralnu poziciju. Njen zaštitnik je bila Sveta Laokadija za koju se samo zna da je stradala od Dačana. Toledo je imao manastir Agalija, izvan grada, osnovan od Heladijusa, koji umire 633. godine kao starešina manastira. Goti po tradiciji nisu bili urban narod i postojala su seoska gazdinstva u blizini. Imena su bila važna Gotima i oni su spremno usvajali i strance, sve dok je vladavina bila njihova. Crkva je uvek bila samo za Rimska imena, toliko dugo da su izvorna germanska imena zaboravljena. Kada je 633. godine Toledo četvrti odobrio zakon po kome vladar mora da bude čisto gotskog porekla i rođen u zakonitom braku, to je samo bilo priznanje već odomaćene prakse. Oni koji su imali rimska imena, mogli su da uđu u vladajuću klasu ali nisu mogli da očekuju da će ikad da vladaju. Rimsko društvo je imalo tri vrste građana, po stepenu slobode koju su imali. To su, slobodni, oslobođeni i robovi. Goti su sebe smatrali za slobodne a degradaciju, i potčinjenost telesnom kažnjavanju za najveću sramotu. Oni su razlikovali „seniores“ od „mediogres“, koji su bili duplo brojniji. Sveti Isidor je bez sumnje bio značajna ličnost svog doba (560-636). Pretpostavlja se da je bio brat svog prethodnika, Leandera, koji je bio 15 godina stariji i sin Severijanusa, Guvernera Kartagine, koji je pobegao od Grka sa celom svojom porodicom. On nije verovao Grcima i nadao se uspostavljanju novog društva koje bi kombinovalo rimsku kulturu i gotsku snagu. Njegovi rani radovi su prigrlili klasična i hrišćanska učenja, i u svojim „Etimologijama“ on pokušava da destiliše suštinu svega rimskog. Sevilja je bila sedište klasičnih i religijskih studija. Tu je bio organizovan prvi sinod 619. godine, na kome su bili prisutnidevet od deset biskupa dioceze i dva ilustra sa sizebutskog suda. Kralj Sizebut nije uspeo da povrati Kartaginu od Grka ali je poveo dve kampanje koje su bile neuspešne. Sizebut je umro februara 621. godine, a nasledio ga je njegov sin Rekared drugi, čija vladavina je trajala samo dve nedelje. Isidor kaže da je Sizebut umro prirodnom smrću, mada mnogi sumnju da je bio otrovan. Naslednik Rekareda je bio Svintila, muž Sestre Rekareda drugog. Takav izbor kralja nije bio po gotskim pravilima. Isidor kaže da je Svintila izabran „božjom milošću“. Njegov zadatak je bio da odmah povrati Kartaginu. Tačan datum predaje nije poznat. To je omogućili Isidoru da napiše u

svojoj istoriji Gota da je Svintila bio prvi kralj koji je vldao celom Španijom pod jednim skiptrom. Za Isidora i za Svintilu je bilo važno da se vladavina učvrsti uz pomoć crkve i rimskog prava. Na savetu crkve nazvanom Toledo 4, koje je zasedao u decembru 633 predsedavao je baš Isidor. Bilo je prisutno 62 biskupa i sedam delegata. Kralj se lično pojavio i pročitao svoj „tomus“ i svoje preporuke, nakon čega se povukao i vrata su bila zatvorena. Niko nije mogao da ode dok se sastanak ne završi. Na kraju sastanka potpisano je 75 kanona. Sveti Isidor je umro nakon nekoliko nedelja. Nema podataka o daljoj istoriji Gota sve do svrgavanja kraljevstva sa sedištem u Toledu.

Vizigoti trijumfuju
Kindasvint je bio postariji varvarin koji je, pošto je bio hrišćanin, mogao da se ponaša čudno. Biskup Eugen, u poemi koja nije bila namenjena za javnost, opisuje ga kao čudovište. Mnogim Gotima je on predstavljao tradicionalnu težnju ka vlasti. Pravp prvorođenog se pokazalo neprihvatljivim. Želeo je da se nametne Rimskoj crkvi i da što pre oformi savet u Toledu. Zvali su ga pius, ali justus u Tuju. Njegove kampanje nisu zabeležene. Eugen drugi je bio pesnik a ne istoričar i zato su istorijski podaci nepotpuni. Kad je Eugen prvi umro, Kindasvinta je zahtevao naimenovanje Eugena drugog, ranije monaha u kraljevskoj kapeli a zatim arhibiskupa (631-651). Bio je učenik Svetog Isidora. Bilo je nesporazuma ali je koncil crkve ipak održan 18. oktobra 646. godine. Samo 30 biskupa i 11 drugih zvanica su bili prisutni. Biskupi nisu davali garancije kraljevskoj porodici ali su upozoravali da niko ne sme da ugrozi gotski narod. Eugen drugi je bio u službi od 646- 657. godine. Njegova dobrovoljna ostavka sugeriše njegovo neslaganje sa tiranijom svojih gospodara i njegovim neuspehom da reformiše autokratiju. Zakonski sin kralja, Rekesvint je doveden u zagrljaj crkve. Braulio i Selsus, duks Tarakonzenisa i biskup Eutropijus su poslali kralju „sugestiju“ da treba da naimenuje princa koji je bio mlad i dovoljno jak da izdrži napore ratovanja. Kindasvint je pristao na to i od 20. januara 649. godine delio je vladavinu sa svojim sinom. Sačuvani su novčići kovani u to vreme sa likom oba vladara. Dvostruka vladavina je potrajala 5 godina dok Kindasvint nije umro u novembru 653. godine. Rekesvint je sazvao koncil u Toledu 16. decembra 653. Prisustvovala su 4

metropolitana, onaj iz Narbone je bio odsutan, 52 biskupa, 11 delegata, 12 opata i 18 ilustara iz palate. Kralj je održao dug i nadahnut govor, citirajući Svetog Isidora. Završni akt su svi potpisali i poslat je u palatu na usvajanje.

UNIŠTENJE ŠPANIJE
Vambina vladavina se neslavno završila 14. oktobra 680. godine. Pronađen je u nesvesti u svojoj palati i mislilo se da će da umre. Julijan ga je proglasio za nesposobnog da obavlja državne dužnosti i morao je biti smenjen. Naimenovani su Ervig, sin grka Ardabasta i Kindasvintov nećak Siksilio. Vamba je poslat u manastir Pampilego gde je proveo ostatak svog života. Ervigovo stupanje na presto je ozvaničeno crkvenim aktima 9. januara 681. godine. Mnogi su verovali da je Vamva prevaren u korist Erviga i da se radilo o zaveri. Nema sumnje da je Ervig bio Got samo po majčinoj strani i to po usvojenju. Njegovo venčanje sa Vambinom nećkom Liuvigontom ga je dovelo u milost kraljevske porodice. Ime Vambine supruge nije zabeleženo, niti da je imao dece. Ervig umire novembra 687 u Toledu odradivši svog naslednika. Bio je to Egika, jedan od 5 članova palatinske hijerarhije. Mišljenja o vladavini Egike su kontadiktorna. Isidor iz Beja, pišući oko 750. godine , posle muslimanskog osvajanja, verovatno u Sevilji, kaže da je progonio i pljačkao Gote, ponižavajući ih na najgore načine. Borio se u tri kampanje protiv Franaka i u sve tri je bio poražen. Arapi ne kažu mnogo o istoriji naroda koje su porobili, a Grci retko opisuju njihove gubitke. U Konstantinopolju je grčko-rimska imperija doživela više osvajanja, i mada su vladavine kalifa kratko trajale, praksa poligamije je osiguravala naslednike vladajućih porodica. Egika se više plašio pobune svojih jevrejskih podanika nego strane invazije. Sudar Gota i Arapa se desio jula 711. godine na obali La Handa. Obe vojske su se posmatrale danima pre nego što je bitka otpočela. Kralj Roderik je ubijen a mnogi gotski plemići su pobegli. Njegovo telo nije pronađeno. Mislilo se da je njegovo telo završilo u moru. Nasuprot nedostatku grčkih i latinskih referenci o ovom događaju, ima puno arapskih. Levi Provensal koji ih podrobno proučava u svojoj „Istoriji

muslimanske Španije“, primećuje da je hronologija jako konfuzna i kaže da navodi samo podatke koji su najverovatniji. Među Gotima se širi mit o izdaji. Isidor iz Beje misli da je Roderik prigrabio vlast krađom a ne vrlinom, i da su Goti koji su mu prišli bili privučeni željom za vlašću i da je Roderik zato izgubio i kraljevstvo i domovinu. Isidor nije poštedeo ni metropolitane koji su pobegli u Rim, napustivši svoje parohijane. Posle svog uspeha, osvajači su oduzeli gotskim plemićima konje i ujahali odmah u Toledo. Mugait ibr ar-Rumi je određen da preuzme Kordobu. Novost o pobedi se brzo širila. Siromašni Berberi su bili privučeni obećanjima o zemlji i počinju sa naseljavanjem. Ovim je kraljevstvo Gota u Španiji i zvanično prestalo da postoji.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful