You are on page 1of 10

UNIVERZITET U NIU FILOZOFSKI FAKULTET DEPARTMAN ZA FILOZOFIJU

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA SISTEMATSKA ETIKA I

OLIMPIZAM

Mentor: dr Radomir Videnovi

Student: Sokol Markovi

Ni, januar, 2014.

Vano je uestvovati!, Neka najbolji pobedi!, Sport nema veze sa politikom! ,Bre, vie, jae, dalje!. Kroz vekove su se ule razne izjave u slavu i velianje olimpijskih igara i olimpijskog duha, I sportskog duha uopte, mada su se uie i razne kritike i napadi na olimpijski pokret,a postoji i ona izreka koju je jo pre dve i po hiljade godina izgovorio mudrac sa Samosa: ivot je nalik na olimpijske igre: jedni trguju, drugi gledaju, trei se bore. Ve posle ovih nekoliko reenica jasno nam je da je pria oko olimpijskih igara i olimpizma vrlo kompleksna i puna kontroverzi. Od osmog veka pre nove ere, pa do dana dananjeg olimpijada je prola kroz ogromne transformacije, menjala se zajedno sa okruenjem i situacijama u ljudskom drutvu, spajala razliite narode i kulture, razvijala solidarnost, jednakost, prijateljstvo i slavila ljudsko telo i duh, kao i zdravu sportsku konkurenciju. Pored svih ovih pozitivnih aspekata moramo napomenuti da je olimpizam ne tako retko posluio i u negativne svrhe propagirajui odreene vladare i vlasti, ideologije, politika ureenja. Na alost na olimpijskim igrama su se deavali i teroristiki aktovi kao i brojni incidenti i pretnje po bezbednost takmiara i uesnika. Bez obzira na te negativne situacije, olimpijske igre i dalje odolevaju svim pretnjama, njihova organizacija i dalje predstavlja veliku ast i presti za organizatora, a olimpizam kao pokret neprestano jaa i postaje uticajniji u kulturi i u obrazovanju mladih u mnogim zemljama zapadnog sveta. Pre nego to nastavim sa daljim izlaganjem, moram razjasniti jednu bitnu stvar. Olimpijske igre i olimpizam su dva razliita pojma. Olimpijske igre su postojale mnogo pre pojave olimpizma koji predstavlja etiku potporu samim igrama. Olimpizam je relativno moderan pokret koji je za kratko vreme podlegao raznim izmenama u samoj njegovoj ideologiji, raznim statutima, definicijama ta olimpizam zapravo jeste i tako je postao podloan mnogim osporavanjima i kritikama, dok je sa druge strane postao mono oruje u rukama savremenih vladara, sistema, pa ak i medija. A sada vratimo se nastanku i istoriji olimpijskih igara, a potom emo govoriti o olimpizmu. Prvi verodostojan zapis o odravanju igara u Olimpiji datira iz 776. godine pre nove ere, mada postoje istoriari koji su skloni tvrdnjama da su se igre odravale jo od 13. veka p.n.e. O nastanku olimpijskih igara postoje mnogobrojne legende koje ne moemo uzeti kao verodostojne podatke zato to su se u to vreme odravala mnoga sportska nadmetanja tog tipa, pa se ne moe jasno utvrditi da li se odreene legende odnose ba na olimpijske igre, ili na neko od konkurentskih takmienja. Tokom osmog veka p.n.e u antikoj Grkoj su pored olimpijskih postojale i panatenejske, pitijske, nemejske i istmijske igre, ali su spletom

-1-

politikih okolnosti olimpijske igre nadvladale slina nadmetanja. to se tie igara iz 776. godine stare ere, poznato je da ih je organizovao kralj Elide Ifit, povodom sklapanja primirja sa kraljem Sparte, kojim su zaustavljeni njihovi meusobni viegodinji ratovi. Tokom pet dana, koliko su trajala olimpijska takmienja, vladao je sveti mir: sva neprijateljstva u helenskom svetu bila su privremeno obustavljana, kako bi i uesnici i posetioci mogli bezbedno da prou kroz zaraene krajeve. Te prve olimpijske igre su imale samo jednu discipline, a to je bila trka na jedan stadij (trka na 185 metara). Ovo je bila jedina disciplina sve do 15. Antikih olimpijskih igara. Kasnije su, kako su godine prolazile, dodavane mnoge sportske discipline, tako da ih je na vrhuncu antikih igara bilo dvadesetak. U poetku igara takmiari su bili obueni u laganu sportsku odeu, kao i dananji sportisti, A onda je tokom jedne trke, trkau Orisipu iz Megare spala odea i on je trku zavrio go. Ubrzo su i ostali takmiari odbacili odeu, tako da su se od tada sportisti takmiili goli. Na antikim olimpijadama je enama bilo zabranjeno da uestvuju, pa ak i da budu gledaoci. Tokom vremena igre su postajale sve vaniji dogaaj, a svoj vrhunac su doivele tokom 5. i 6. veka pre nove ere. Poznato je da su olimpijski pobednici slavljeni kao heroji i uivali su najvee poasti. Bili su bogato nagraivani, postajali su predmet sveopteg potovanja, ak su i oslobadjani poreza. O tome koliki je znaaj u antikom svetu pridavan igrama govori i podatak da su u treem veku pre n. e. Grci poeli da raunaju vreme prema Olimpijadama, etvorogodinjem intervalu izmeu dva takmienja. Antike olimpijske igre su imale veliki drutveno politiki znaaj, a takoe I verski znaaj, jer su bile odravane u slavu vrhovnog boga Zevsa. Prelaskom iz starog u novi vek I nastankom hrianstva olimpijske igre sve vie gube na znaaju, posebno od trenutka kada je hrianstvo postalo zvanina religija rimskog carstva. Dvanaestovekovna istorija antikih igara se zavrila 393. godine kada ih je kao pagansku svetkovinu ukinuo rimski car Teodosije I, a olimpijsko svetilite je po njegovom nalogu bilo srueno I naputeno. Crkva je sportska nadmetanja i fiziko vebanje smatrala za jeres, jer je propagirala skromnost u svakom pogledu. Svi sportski objekti su zatvoreni 529. godine za vreme vladavine Justinijana II. U srednjem veku, kada je na dravnu vl ast veliki uticaj imala crkva, sport i sve vrste nadmetanja su bili sputavani, jer su odvlaili misli od Boga kako se tada propagiralo. Od zabrane koju je uveo Teodosije, oznaivi tako konanu pobedu hrianstva nad paganskom kulturom antike, do raanja modernog olimpijskog pokreta proteklo je 1.500 godina. Odluka o stvaranju druge generacije Igara, po uzoru na one antike, doneta je 1894. godine na Meunarodnom kongresu u Parizu, na inicijativu francuskog barona Pjera de

-2-

Kubertena, koji je predano radio na pridobijanju pristalica za njenu realizaciju po evropskim zemljama. Meutim, ideja o obnavljanju davnozaboravljenih olimpijskih takmienja postojala je i mnogo pre nego to se ovaj istoriar i pedagog za nju zainteresovao. Najstarija takva nastojanja datiraju jo iz esnaestog veka jedno od njih je bilo takmienje koje se upravo pod nazivom Olimpijske igre odravalo tokom nekoliko godina u Kotsvoldu, u Engleskoj. I u Parizu je, neposredno posle Revolucije, tri godine zaredom (1796-1798) organizovana Olimpijada Republike, a bio je ustanovljen i Evropski olimpijski pokret. Britanski lekar i veliki zagovornik olimpijske ideje Vilijam Bruks (Brookes) organizovao je 1850.godine u Ma Venloku lokalno takmienje pod nazivom Olimpijske igre, koje je sam sponzorisao, a deset godina kasnije i Olimpijsko drutvo u Venloku. Takmienje pod nazivom Godinje igre Olimpijskog drutva Venlok odrava se i danas. I u Grkoj je tokom devetnaestog veka bilo vie pokuaja obnove antikih igara (1859, 1870. i 1875. godine), mada oni, i pored zalaganja jednog broja entuzijasta i novca koji je bogati trgovac i filantrop Evangelis Zapas (Zappas) uloio u njihovu pripremu, finansirajui i rekonstrukciju antikog stadiona Panatenaik (na kome su i odrana dva takmienja), nisu imali naroitog odjeka. Podstaknut Zapasovom olimpijskom vizijom, a nakon serije lokalnih priredbi u Venloku, za iji je uspeh, kao promotor i sponzor, sam bio najzasluniji, Bruks je 1866. godine uspeo da u Londonu, u Kristalnoj palati, organizuje prve britanske nacionalne igre, takoe nazvane olimpijskim. Mada tim igrama, kao ni onim koje su se odravale u Venloku, Bruks nije nastojao na doslovnom oivljavanju antike tradicije, ve pre na dostizanju nekih antikih ideala,kako ih je on video i razumeo, njegovo ime i znaaj su, kako pie D. Jang (Young), neraskidivo uvezani u mreu olimpijske istorije kako zbog formiranja organizacije sa antikom olimpijskom filozofijom i organizovanja atletskih igara pod tim imenom i sa tim idejama, tako i zbog snanog uticaja na De Kubertena. Tako, upravo se Bruks s pravom moe smatrati preteom modernih Olimpijskih igara. Bez obzira na pojavu raznih entuzijasta koji su pokuali da obnove olimpijske igre samo jedno ime se istaklo i ostalo zabeleeno u istoriji kao ime osnivaa modernih olimpijskih igara I tvorca olimpizma, a to je Pjer De Kuberten, francuski istoricar i pedagog koji je ostao nabolje upamen kao sportski delatnik. Baron Pjer de Kuberten je rodjen u Parizu u plemikoj porodici. Njegova porodica je poreklom iz Normandije, u kojoj je on provodio mnoga leta u dvorcu Mirvil, blizu Avra. De Kuberten je odbio da se povinuje elji porodice i posveti vojnoj karijeri. Isto tako, odbacio je obeavajue mogunosti da politiki napreduje. Kada je imao 24 godine, odluio je da uzme ivot u svoje ruke i da se posveti
-3-

ostvarenju nekih svojih snova. Matao je da vrati uzvienost sistemu obrazovanja u Francuskoj i da reformie francuski staromodni i neinventivni obrazovni sistem. Kubertenov otac bio je umetnik, a majka muziarka. Rastao je, dakle, u kultivisanoj i aristokratskoj sredini i okruenju. Uvek je bio duboko zainteresovan za pitanja obrazovanja. Za nj ega, ono je bilo klju budunosti celoga drutva. De Kuberten je bio aktivni sportista i praktikovao je vie sportova boks, maevanje, jahanje. Bio je ubeen da se iz sporta crpi moralna energija i branio je svoje ubeenje sa velikom upornou. Kuberten je nakon posete britanskim i amerikim univerzitetima, od kojih su neki negovali uspomene na starovekovne olimpijske igre ostao trajno "inficiran" idejom olimpizma. Tim vie jer je kao pedagog shvatao vanost sporta i fizike kulture u razvoju mladog oveka. De Kubertenovim eljama za obnavljanjem starovekovnih, antikih igara pogodovalo je i to to je rastao meunarodni interes za sve to je antiko, jer su nekako ba u to vreme arheolozi (pogotovo nemaki) otkrivali, do tada skrivena, istorijska mjesta poput Mikene, Troje itd. Kuberten je bio toliko ubijeen u svoje stavove u vezi sporta I obrazovanja, da je u dobi od 31 godinu, poeleo da oivi olimpijske igre. Objavio je svoju elju i nameru na sastanku francuskog Udruenja atletskih sportova, iji je bio generalni sekretar. Niko od prisutnih nije mu vjerovao i njegov stav dobio je mravu, kurtoaznu podrku. Bez obzira na prvobitni neuspeh, ideju o zajednitvu meu narodima i nadmetanju mladih ljudi na sportskom polju, Kuberten je poeo da realizuje 1894. Na kongresu na Sorboni, koji je odran od 16. do 23. jula, dobio je podrku meunarodnog auditorijuma da prve Olimpijske igre modernog doba organizuje u Grkoj, domovini te manifestacije. Tom prilikom formiran je i Meunarodni olimpijski komitet, koji je dobio zadatak da organizuje igre u Atini, a za njegovog predsednika izabran je Grk Demetrius Vikelas. Na Olimpijskim igrama u Atini, koju je otvorio grki kralj Dord I, takmiio se 241 mukarac iz 14 zemalja, a podeljena su 43 kompleta medalja. Sportisti su se nadmetali u gimnastici, atletici, biciklizmu, maevanju, tenisu, rvanju, streljatvu, plivanju i dizanju tegova, a takmienja u jedrenju i veslanju nisu odrana, iako su uvrtena u olimpijski program. Meunarodni olimpijski komitet, po zavretku manifestacije, odluio je, uprkos velikom protivljenju Grka, da se sledee igre odravaju u drugim zemljama i to je bio jedan od kljunih razloga to je ta manifestacija brzo stekla ogromnu popularnost koja ne prestaje do dana dananjeg. Tako poinje istorija modernih Olimpijskih igara, a da bi Igre opstale kroz sve ove godine bilo je potrebno stvoriti teorijsku potporu, tj. olimpijsku povelju. Olimpijska povelja je

-4-

temeljni dokument koji izraava osnovne principe I ideje olimpizma. Celokupni rad I organizacija Meunarodnog olimpijskog komiteta se temelji na ovoj povelji. Ona propisuje uslove I pravila odravanja olimpijskih igara. Olimpijska povelja zapoinje sa est temeljnih principa od kojih prvi glasi: Olimpizam je ivotna filozofija kojom se slave i sjedinjuju u uravnoteenu celinu kvaliteti tela volje i uma. Spajajui sport sa kulturom i obrazovanjem olimpizam eli da stvori nain ivota koji se temelji na radosti koja proizilazi iz napora, obrazovnoj vrednosti dobrog primera i potovanju univerzalnih temeljnih etikih naela. Ovim pravilima definiu se osnovna usmerenja olimpizma kao filozofije i naina ivota, stanja uma i tela, vaspitnog i obrazovnog delovanja uz pomo sporta to predstavlja sredstvo u cilju skladnog razvoja mladih u olimpijskom duhu koji karakteriu razumevanje, solidarnost, prijateljstvo, fer plej, a iskljuuje svaki oblik diskriminacije. Iako se na prvi pogled vidi da je olimpzam zasnovan kao pozitivan pokret koji e pruiti etiku potporu olimpijskim igrama i usmeravati uesnike posmatrae igara ka telesnom i duhovnom usavravanju i razvoju zdravih moralnih vrednosti, olimpijske igre su esto puta podlegle loim uticajima politikih i drutvenih okvira i zbivanja I posluile u svrhu propagande razliitih reima. U okviru olimpizma sport I politika su se preplitali na razliitim nivoima. Sa jedne strane postoji zdravo sportsko nadmetanje I konkurencija u cilju napretka oveanstva, dok se sa druge strane sportisti esto tretiraju kao sredstvo za promovisanje ideologije odreenih politika, jer nije uzalud reeno sport je rat prijateljskim orujem. Moe se postaviti pitanje da li je pobeda na olimpijskim igrama pobeda sportiste, drave, sistema, politike, ili je to velianje snage ljudskog tela I duha pomou sportskog nadmetanja? Da li je cilj olimpizma stvaranje pozitivnih vrednosti meu ljudima, ili stvaranje atmosfere u kojoj je masa pod totalnom kontrolom, a sportska borilita su u stvari bojna polja gde se drave bore za prevlast i mo bez upotrebe oruja. Zapravo, moda je profesionalni sport trenutno jedno od najjaih oruja u savremenom voenju rata. Sport je od davnina bio omiljeno i popularno ''oruje'' vlasti. Brojni primeri kroz istoriju, pa ak i iz daleke prolosti, svedoe o vrstoj vezi sporta i politike. Oduvek se shvatala velika mo sporta, i zbog toga koristila u razliite svrhe. U antikoj Grkoj su se organizovale panhelenske igre, koje su bile agonistikog karaktera, sa ciljem da se stimulie omladina da veba. Znaaj ovih igara je bio viestruk. Stari Grci su shvatali da samo zdrava i snana vojska moe biti korisna u ratnim pohodima, a za to je, naravno, bilo potrebno svakodnevno fiziko vebanje. Isticanje i slavljenje pobednika igara, kao heroja, je bio jo jedan stimulans za to. Jedan od razloga za organiz aciju panhelenskih igara je I svojevrsna zabava za ljude uz jelo i pie, a samim tim i odreena kontrola istih. Za
-5-

vreme trajanja olimpijske godine, svi ratni sukobi su bili prekidani i tako je skoro godinu dana vladao mir, koji je imao veliki znaaj za prosperitet grkih drava. Takve masovne manifestacije su se koristile i za promociju i irenje filozofskih i politikih ideja vladara tog vremena. U Rimu, gde se rad i fiziko vebanje smatralo za sramotu, igre nisu imale stimulativni znaaj, u smislu vebanja omladine. Rimski vladari su igre vie koristili kao vano politiko sredstvo za pridobijanje irokih narodnih masa, to najbolje opisuje krilatica ''panem et circenses'' (Hleba i igara). Zbog toga su se, u to vreme, gradili veliki objekti, kao to je Cirkus Maksimus, koji je mogao da primi ak 300.000 gledalaca. Sve ove igre u Rimu sluile su za smirivanje socijalnih nemira, i zbog toga su igre 354. n.e. trajale ak 175 dana, a za vreme gledanja celodnevnih programa, gledaoci su dobijali hranu i pie. Pored ovih igara, Kornelije Sula (80. g.p.n.e.) i Julije Cezar (46. g.p.n.e.) su pokuali da prenesu olimpijske igre iz Olimpije u Rim, sa ciljem da se promeni odnos Rimljana prema fizikom vebanju. Ovaj pokuaj predstavlja jo jedan pokuaj politikog uticaja na drutvo kroz sport i sportske manifestacije. Bojkoti i politike akcije su sastavni deo istorije modernih Olimpijskih igara. Tokom I i II svetskog rata takmienja nisu ni odravana, na Hitlerovim Igrama u Berlinu, 1936. godine, uee je odbio Sovjetski Savez, one u Melburnu 1956. godine bojkotovale su panija, Holandija i vajcarska zbog sovjetske intervencije u Maarskoj, u Montrealu 1976. Godine nisu uestvovale mnoge afrike zemlje, protestujui protiv odluke MOKa da dozvoli uee Junoj Africi, Rodeziji i Novom Zelandu, a moskovsku Olimpijadu 1980. godine bojkotovalo je preko sto zemalja zbog sovjetske invazije u Avganistanu, dok su, zauzvrat, Los Andjeles bojkotovale zemlje Istonog bloka. U Minhenu 1972. su odrzane teroristike akcije kao i u Atlanti 1996. godine, a 1968. godine protesti crne pesnice amerikih atletiara protiv rasne segregacije u Meksiko Sitiju. XI Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine- Vladajua Nacional-socijalistika partija na elu sa Adolfom Hitlerom je nameravala da iskoristi Olimpijske igre kao poligon za promociju nacistikog reima i demonstracijuarijevske superiornosti nad ostatkom sveta. Iz tog razloga se organizaciji oviholimpijskih igara pristupalo na, do tada, nevienom nivou. Svi dravni sistemi subili u slubi organizacije olimpijskih igara. Ogromna materijalna sredstva su uloenau infrastrukturu, izgraen je stadion kapaciteta 110.000 mesta, hala za 20.000 gledalaca,pokriveno plivalite i jo mnogo toga. Potrudili su se i da okupe 4.066 takmiara iz49 zemalja uesnica, to je do tada najvei broj uesnika u istoriji olimpijskih igara.Koliko je to, za tadanje vreme, bio impozantan broj takmiara najbolje govori da je na X

-6-

olimpijskim igrama u Los Anelesu bilo 1.408 takmiara. Sve navedeno je imalo s amo jedan cilj - da se svetu prikae nemaka (arijevska) ekonomska I graditeljska nadmo nad ostalim nacijama i rasama. Cilj organizovanja olimpijskih igara u Berlinu oslikavaju rei Karla Dima, generalnog sekretara Organizacionog komiteta olimpijskih igara i jednog od glavnih ideologa nacistikog sporta: Mi hoemo svetske igre, jer hoemo da pokaemo svetu ta moemo! I sam Adolf Hitler je pokazao pravu prirodu olimpijskih igara u Berlinu kada je, i pored svoje najave da e igre ponuditi svetu sliku jedne miroljubive Nemake, odbio da prui ruku Desiju Ovensu, amerikom ampionu u atletici, zbog toga to je bio Afroamerikanac. XXII Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine ostae upamene po odluci zemalja takozvanog zapadnog bloka da bojkotuju Igre zbog neslaganja sa politikom i ideologijom zemalja istonog bloka. Bojkotu su se prikljuile 64 zemlje. Amerikim sportistima bilo je zabranjeno uestvovanje, dok su neke zemlje dopustile svojim sportistima da se takmie, ali kao pojedinci, pod zastavom olimpijskih igara. Odmazda za ovakav potez zemalja zapadnog bloka usledila je ve na sledeim igrama. Politiki reimi, takozvanog istonog bloka koji je se sastojao od 14 zemalja, odluili su da bojkotuju Olimpijadu u los Anelesu 1984. Zanimljivo je to da, iako se radi o sportskom takmienju, sportiste zemalja iji politiki vrh je odluio da bojkotuje olimpijadu, niko nije pitao da li ele da uestvuju ili podravaju njihove stavove. Politiari nisu marili za godine tekih priprema i treninga sportiste za najvee takmienje na svetu, ve su smatrali da su ciljevi njihove politike najvaniji. Sportisti su morali da private odluku politiara svojih drava, bez obzira na svoje elje i ciljeve ije su ostvarenje ekali moda i ceo svoj ivot. Zato su mediji, i kod jednih i kod drugih, vrlo veto i uporno koristili ove bojkote za propagandu i promociju svojih politikih nalogodavaca i finansijera. Najtraginija situacija na olimpijskim igrama se dogodlia 1972. godine na igrama u Minhenu kada su palestinski teroristi ubili 11 izraelskih sportitsta. Od te olimpijade posebna panja u organizovanju igara se posveuje borbi protiv terorizma, tako da se vea panja poklanja bezbednosnim proverama olimpijske infrastrukture nego samim sportistima i uslovima i kvalitetu terena i opreme. Primeuje se da je organizatorima igara tee da odgovore na bezbednosne izazove koji prate igre nego na izazove sportskih deavanja, jer retko koja olimpijada je prola bez najava teroristikih aktova to vidimo i kod ovih najnovijih zimskih olimpijkih igara u Soiju.

-7-

Na osnovu predhodnih zapaanja moemo zakljuiti da se olimpizam, kao i sport u celini jo uvek nalazi razapet izmeu etikih normi olimpijske povelje koje predstavljaju sve ono pozitivno u sportu i razvoju fizike kulture i zdravog stila ivljenja i politikih i kriminalnih uticaja koji bacaju senku na sve vrednosti sporta i filozofije olimpizma koja se prema oveku, odnosno sportisti ponaa kao prema cilju, a ne kao prema sredstvu. Olimpizam se pokazao kao pogodno tlo da se pozitivne vrednosti jedne ljudske delatnosti kao to je sport zloupotrebe u svrhu kapitala i moi, a sportisti se, umesto u slavu tela i duha, bore za promociju zastave, partije, vladara, boje koe, boje novca.

-8-

Literatura: 1. Ljubodrag Duci Simonovi, Filozofski aspekti modernog olimpizma, 2001. 2. Ljubodrag Duci Simonovi, Olimpijska podvala, 2007.

-9-