Antropologija za početnike Studenti etnologije i antropologije budućim studentima

Izdavač: Klub studenata etnologije i antropologije (KSEA), Čika Ljubina 18-20, Univerzitet u Beogradu – Filozofski fakultet Tiraž: 500 primeraka Urednica: Čarna Brković Izdavački saveti i prelom: Miloš Milenković Recenzija: Jana Baćević Likovni urednik: Marko Marković Publikacija se može naći na adresi: www.ksea.org.rs

Publikacija je objavljena uz pomoć MINISTARSTVA NAUKE REPUBLIKE SRBIJE kao deo programa Promocije i popularizacije nauke.

SADRŽAJ Uvod: Šta je uopšte „Antropologija za početnike“? Antropologija i film Antropologija i EU Antropologija i književnost Antropologija i nacija Antropologija i ples Antropologija i politika 5 9 17 27 35 45 61

Čarna Brković

Uvod: Šta je uopšte „Antropologija za početnike”?

Pred vama se nalazi publikacija čija je osnovna svrha da antropologiju približi „početnicima”. Antropologija je društvena nauka koja u javnosti ima više imena – etnologija, socijalna antropologija, kulturna antropologija, socio-kulturna antropologija, etnografija. Iako postoje određene, pre svega istorijski i institucionalno stvorene, razlike između svih ovih imena, čitatelji i čitateljke publikacije ne bi trebalo da obraćaju pažnju na njih. Kakva je antropologija koju pokušavamo da približimo ovom publikacijom? Autorke i autori su sami birali teme – i nenamerno, iako verovatno ne i slučajno, tri teksta su posvećena umetnosti, a tri politici. Antropologija se često kreće upravo u tom među-prostoru. Ovde predstavljeni tekstovi su skice za razumevanje i uputstva za pomalo neuobičajno posmatranje različitih domena stvarnosti. Iz njih ćete moći da saznate da se antropologija nekada bavila istraživanjima udaljenih grupa ljudi, ali i da danas proizvodi važna saznanja o savremenim društvenim procesima. Naši zamišljeni čitaoci i čitateljke pohađaju osnovnu i srednju školu, ili se bave nekim drugim društvenim i prirodnim naukama, ili su zainteresovani za izbor profesije svoje dece, ili upravo odlučuju koji projekat intervencije u društveni život Srbije treba podržati, možda prosto traže šta će čitati u narednom periodu, a možda se nalaze u više opisanih situacija istovremeno. Na kraju svakog teksta na stranicama koje slede nalazi se kratak spisak knjiga i radova koji mogu biti korisni ukoliko vas interesuje neka od predstavljenih tema – ples, književnost, film, Evropska unija, nacija ili politika.

Klub studenata etnologije i antropologije

5

Antropologija za početnike

„Antropologija za početnike“ je nastala kao deo programa popularizacije i promocije antropologije koji sprovodi Klub studenata etnologije i antropologije, a podržan je od strane Ministarstva nauke Republike Srbije. U okviru istog programa, članovi Kluba su organizovali jednodnevni seminar za srednjoškolce na Filozofskom fakultetu u Beogradu pod nazivom „Antropologija?“, objavili treći broj studentskog antropološkog časopisa The POST, u saradnji sa Bibliotekom grada Beograda organizovali promociju antropoloških knjiga objavljenih tokom 2007. godine, postavili sajt (www.ksea.org.rs) na kome možete pročitati radove iz časopisa The POST, i naći druge zanimljive stvari. Uživajte!

6

Klub studenata etnologije i antropologije

Ivan Živić

ANTROPOLOGIJA I FILM Iako se film kao ozbiljan predmet antropoloških izučavanja nametnuo tek krajem XX veka, veza između antropologije i vizuelnih medija znatno je duža i njeni počeci se mogu naći još u drugoj polovini XIX veka, mnogo pre nego što je antropologija uopšte prepoznata kao akademska disciplina. Ubrzani razvoj tehnologije fotografije u tom periodu dao je antropolozima koji su tek formirali svoju nauku medij koji, pod idealnim uslovima, dostiže maksimalnu moguću objektivnost u beleženju podataka. Fotografija im je omogućavala da zabeleže događaje, osobe, artefakte i sve ostalo što su smatrali neophodnim u svojim radovima, ali i mogućnost da se ti materijali koriste u naknadnim istraživanjima. Daljim razvojem tehnologije, ali i antropologije kao nauke, fotografija je postala nezaobilazno pomoćno sredstvo, koje je upotpunjavalo naučne tekstove i prezentacije, dajući im uverljivost i dubinu koju pisana ili izgovorena reč nije uvek u stanju da prenese. Fotografija, međutim, nije uspela da se nametne kao samodovoljno sredstvo antropološkog iskaza, pre svega zbog svoje dvodimenzionalnosti. Naime, u analizi vizuelnih medija neophodno je usredsrediti se najpre na dve stvari – sadržaj i kontekst. Sadržaj predstavlja ono što je na prvi pogled vidljivo i jasno – šta je objekat snimanja, u koji enterijer/eksterijer je taj objekat uklopljen i sl. Sa druge strane, kontekst je teže uo čiti i potrebno je utrošiti više vremena da bi se otkrio. On predstavlja priču koju medij koji posmatramo objašnjava – ko su osobe ili mesta koja vidimo, kako su međusobno povezane, kako su se tu našle, ko je i zašto baš u tom vremenu i prostoru odlučio da zabeleži njihovo postojanje, radnje i priče i sve drugo što je neophodno da se sazna da bi se došlo do odgovora na pitanje koje je na početku analize postavljeno. Upravo nemogućnost da se kontekst u potpunosti umetne u sam medij dovela je do toga

Klub studenata etnologije i antropologije

9

Antropologija za početnike

da fotografija bude shvaćena tek kao podrška u antropološkom istraživanju, ali ne i kao celovito naučno delo. Pojavom filma su društvene nauke dobile medij koji, po svojoj prirodi, osim sadržaja iskazuje i kontekst – dok smo u posmatranju fotografija uglavnom primorani da sami konstruišemo priču koju ona opisuje, ideja filma upravo jeste pričanje priča koje objašnjavaju likove, situacije i njihovu međusobnu povezanost. Naravno, odsustvo naracije u fotografiji ne treba shvatiti kao činjenicu, jer ona nije lišena toga, ali u njoj kontekst nije uvek lako uočljiv niti jasan i, samim tim, podložniji je konstrukcijama i naknadnim reprezentacijama. Iz saradnje filma i antropologije vremenom se razvila posebna grana antropologije – vizuelna antropologija, kao disciplina koja se bavi analizom i proizvodnjom vizuelnog materijala u kome ova nauka prepoznaje određenu vrednost. Može se reći da su antropolozi među prvima uočili značaj filma u društvenim naukama, njegove prednosti u istraživanjima i različite mogućnosti primene. Robert Flaerti, koji se smatra jednim od utemeljivača vizuelne antropologije, snimio je 1922. godine film Nanuk sa severa (Nanook of the North) koji se smatra prvim antropološkim filmom. Flaerti je u potpunosti prihvatio u to vreme potenciranu ideju o istraživačkom radu kao suživotu istraživača i istraživanog – dosta vremena je provodio živeći sa ljudima koje je snimao, učeći njihov jezik i tradiciju, u želji da dobije što realniju sliku kulture koju je želeo da filmuje. Proizvod su jako emotivni, životni i ubedljivi filmovi koji pružaju značajan uvid u razmišljanja i živote ljudi koji se u njima pojavljuju. U filmovanju kulture je jedan drugi vizuelni antropolog, Sol Vort, otišao korak dalje – u svom projektu Through Navajo Eyes on je, zajedno sa nekoliko svojih studenata, šest godina proučavao život Navaha u Arizoni tako što je pripadnicima tog naroda koji se do tada (početak projekta je 10
Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i film

bio 1966. godine) nikada nisu sreli sa filmskom tehnikom dao kamere i naučio ih da ih koriste, bez upućivanja u filmske tehnike i teorije slike, analizirajući kasnije materijal koji su oni napravili. Rezultat su sedam filmova koje su montirali Sol Vort i njegovi studenti u kojima se vidi posve drugačiji pristup filmu kao ideji – Navaho su tu ideju shvatili kao deo sopstvenih života u toj meri da je u jednom kadru zabeleženo i ubistvo jednog od njih. Dobar primer filma koji se može smatrati antropološkim, iako to nije po svom opredeljenju, jeste popularni film američkog reditelja dokumentaraca Majkla Mura Bowling for Columbine. To je film koji na poseban način, iako prilično subjektivan i centriran u poziciju autora, koristi društvenu teoriju da bi postavio problem, analizirao ga (uz pomoć priznatih teoretičara kulture) i ponudio njegovo eventualno rešenje. Igrani film kao predmet proučavanja antropologije javlja se relativno kasno. Iako su već od šezdesetih godina prošlog veka počela ozbiljnija proučavanja popularne kulture, uglavnom u radovima poststrukturoloških i semioloških škola u društvenim naukama, prvi značajni radovi o filmu u antropologiji se javljaju tek pre tridesetak godina. Igrani film, međutim, i dalje ne nalazi svoje stalno mesto unutar antropologije, uglavnom zbog ideje da se radi o režiranom delu koje ne predstavlja stvarnost već njenu reprezentaciju i zbog još uvek važeće podele filma na dokumentarne (koji mogu biti i antropološki) i igrane (koji to nisu). Sama ova podela se sve više napušta, jer je činjenica da je objektivni pristup filmovanju kulture često veoma problematičan koncept. Savremeni teoretičari razliku između dokumentarnog i igranog filma vide pre svega u tehnici i produkciji, ali ne i u značenjima koja oni nose. Najekstremnija moderna tumačenja ne brišu samo razlike između dokumentarnih i igranih filmova, već i između filmova i života uopšte, posmatrajući film ne kao refleksiju stvarnosti već kao izdvojenu hiperrealnost koja nije diKlub studenata etnologije i antropologije

11

Antropologija za početnike

rektno povezana sa stvarnošću koja nas okružuje, osim kroz značenja koja delimo. Analiza vizuelnih medija nas dovodi u poziciju profesionalnog posmatrača čija glavna odlika mora biti maksimalna moguća nepristrasnost i pripremljenost za razumevanje različitih konteksta. Treba imati uvek na umu da su vizuelni mediji podložni različitim interpretacijama, ali i da zbog svoje prirode, koju pojedini teoretičari smatraju identičnom ulozi koju je u istoriji ljudskih društava imala mitologija, predstavljaju moćan alat za manipulaciju. Posmatranje, naime, koliko god tako zvučalo, nije prirodna pojava, već pre svega kulturološki proces izgrađen na našim idejama i predstavama o objektu posmatranja. Na primer, ukoliko grupa ljudi posmatra fotografiju mladenaca na venčanju – primer u kome su i sadržaj i osnovni kontekst jasni – mi ćemo dobiti različite komentare od svakog posmatrača ponaosob, u zavisnosti od stepena njihove bliskosti sa ljudima na fotografiji (da li su mladenci naši preci, roditelji, poznanici ili potpuno nepoznati ljudi), pripadnosti zajednici (da li su mladenci iz poznatog okruženja ili su iz drugog grada ili pripadaju drugoj etničkoj grupi), vremenske distance (da li je fotografija iz vremena koje nam je blisko ili ne) i sl. Dalje, ako nađete staru razglednicu vašeg mesta, vi ćete na njoj najpre uočiti promene koje su se desile u periodu od kada je ta fotografija nastala do danas – na ovom mestu se više ne nalazi park nego poslovna zgrada, ova fasada više ne izgleda tako, ovaj spomenik nije danas na tom mestu, tramvaji više ne prolaze ovom ulicom – samo su neki od primera. Međutim, ako razglednicu pokažete osobi koja je u vašem mestu živela u vreme kada je razglednica nastala, ona će tu fotografiju povezati sa ljudima koji su u to vreme živeli u kući koja je na njoj prikazana ili prodavnicom koja se tu nalazila i, uopšte, sa duhom tog vremena. Pro12
Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i film

nađete li svoju fotografiju od pre deset ili petnaest godina sasvim sigurno ćete se zadržati nekoliko trenutaka na njoj. Videćete sebe u tom periodu, setićete se svojih tadašnjih želja, maštanja, ideja i razmišljanja ubeđeni da posmatrate sebe u tom periodu. Ali, ono što zaista posmatrate jeste vi danas koji posmatraju sebe u prošlosti i neizostavno u to posmatranje ugrađujete i iskustvo koje je stečeno između nastanka fotografije i trenutka njenog posmatranja. Jedan opštiji primer nam daje Edvard S. Kurtis, američki fotograf koji je krajem XIX veka putovao Severnom Amerikom i fotografisao starosedeoce američkog kontinenta. On je ostavio za sobom neprocenjivu arhivu njihovih portreta, staništa i svakodnevnog života, toliko obimnu i značajnu da su čak i potomci tih naroda u XX veku koristili njegove fotografije u rekonstrukciji zaboravljenih običaja, alata, oružja ili odeće. Međutim, istraživanja starosedelačkih kultura na područjima koje je obrađivao i Kurtis sprovedena u poslednjih tridesetak godina pokazala su da je on u svom radu neretko pribegavao konstrukcijama – romantizovanju starosedelačkog identiteta iz pozicije dominantne kulture u cilju dobijanja što efektnije i egzotičnije fotografije. Ukoliko danas pristupamo analizi njegovih fotografija, nemoguće je zaobići i kritiku šireg konteksta u kome su one nastajale – ne samo predmeta fotografisanja već i onoga ko je, kako i zašto fotografiju napravio. Pojam posmatranja, dakle, predstavlja refleksiju našeg identiteta i ideja na medij koji posmatramo i nikada nije jednostrana prirodna pojava već interakcija između posmatrača i predmeta posmatranja uslovljena usvojenim kulturnim obrascima. Ova interakcija, koja sa sobom nosi mnoštvo poznatih i još mnogo više nepoznatih značenja, poruka, iskustava i sl. upravo jeste ono što filmove čini toliko magičnim i privlačnim. Baš kao i mitove nekada.

Klub studenata etnologije i antropologije

13

Antropologija za početnike

Preporučena literatura: Perkins, V. F. 1976. Film as film: understanding and judging movies. Harmondsworth: Penguin Books Banks, Marcus. 2001. Visual Methods in Social Research. SAGE Publications Ltd Worth, Sol. 1997. Through Navajo eyes. Albuquerque: New Mexico Press Caton, C. Steven. 1999. Lawrence of Arabia: A Film’s Anthropology. Berkeley: University of California Press Ruby, Jay. 2000. Picturing Culture: Explorations of Film and Anthropology. Chicago: University of Chicago Press Barnouw, Erik. 1974. Documentary - A History of the Non-Fiction Film. New York: Oxford University Press Turković, Hrvoje. 1988. Razumijevanje filma. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske

14

Klub studenata etnologije i antropologije

Ivana Gačanović

ANTROPOLOGIJA I EVROPSKA UNIJA Pojedine kolege sociolozi, sa dozom ironije, pitali su me: „šta to antropolozi misle da proučavaju u vezi sa Evropskom unijom (i globalizacijom), i zašto se opet trude da 'ukradu' sociološke teme?“ U kontekstu inter-studenske komunikacije rekla bih da antropolozi datim temama mogu mnogo šarmantnije da pristupe, i tada bih to izdvojila kao ključni razlog. Ali u kontekstu publikacije koja je pred vama, dužna sam i želim da dam konkretnije razloge. Antropologija EU u etnologiji i antropologiji u Srbiji za sada nije baš razvijena oblast proučavanja, mada je to u svetskim, a posebno evropskim, pa i američkim antropologijama od poslednje decenije XX veka naovamo, jedna od najznačajnijih oblasti, i obično se proučava u kontekstu globalizacijskih procesa. Zato nije začuđujuće što se u domaćem kontekstu sa čuđenjem gleda na one koji kažu da se kao antropolozi bave procesima evropske integracije. Na samom početku ovakvih diskusija treba naglasiti da se pri bavljenju određenim (posebno aktuelnim) temama ne radi ni o kakvom preuzimanju, otimanju ili krađi, već o tome da se teme same nameću istraživačima iz različitih nauka i disciplina; to zapravo znači da je antropologija (kao i druge humanističke discipline i društvene nauke) pod stalnim uticajem „spoljnih“ dešavanja, i da se njene teme na taj način stalno dopunjavaju, iščezavaju i preosmišljavaju. Tako je na red (između ostalih) došla i tema Evropske unije. Evropska unija se u društvenim naukama i humanističkim disciplinama posmatra kao vrlo specifičan politički, ekonomski i obrazovni integracioni proces ili entitet. Često se vidi kao neka vrsta „avangarde“ međunarodnih organizacija, koja je uvela novi model transnacionalnog diskursa. Zato je obično izdvojena kao fenomen kome je potrebna posebna pažnja i analiza. Sami antropolozi su se zainteresovali za ove procese poseKlub studenata etnologije i antropologije

17

Antropologija za početnike

bno početkom 90-tih godina XX veka, iako je evropska integracija započeta još neposredno nakon Drugog svetskog rata, tačnije 1951. godine. Zašto tek tada? Zapravo, u tom periodu tadašnja Evropska Zajednica počela je aktivno da razvija specifičnu „kulturnu politiku“, i zato što je u to vreme, posle pada „gvozdene zavese“ došlo do znatnih kulturnih promena na kontinentu. Dakle, čim se pojavio pojam „kultura“, i sa njim nerazdvojan pojam „identitet“, pojavili su se i antropolozi. EU predstavlja temu za istraživanje u nastajanju, i ako su se antropolozi već odlučili da se bave politikom, EU predstavlja pravo mesto za to. Ona je obično okarakterisana kao proces, jer integracija na različitim nivoima, iako je već odavno započeta, ne izgleda kao da će se uskoro okončati, a prema savremenim društvenim teoretičarima ishodi ovih tokova su potpuno neizvesni. U današnjem stadijumu integracije evropskih zemalja osnovni zadatak EU je rad na stvaranju i jačanju tzv. „evropskog identiteta“, koji predstavlja nastavak relativno uspešne integracije na ekonomskom, obrazovnom i političkom nivou. Stvaranje „evropskog identiteta“ podrazumeva pojačavanje svesti evropskih građana o zajedničkoj pripadnosti, o poštovanju zajedničkih vrednosti1, i o mogućnosti zajedničkog života ljudi bez obzira na nacionalnu pripadnost ili ono što se smatra „nacionalnom kulturom“. Ipak, spajanje ovih različitih država u zajedničko političko „telo“ je veoma komplikovan i višedimenzionalan proces, a ispostavilo se da je kulturna integracija možda njegov najproblematičniji deo. Još od XVI neka evropski narodi i kulture su objektifikovali „sebe“ i „druge“ kroz nacionalne stereotipe, koji su podrazumevali da određeni „narod“ ili „nacija“ predstavlja „zajednicu“ koja poseduje određeni skup

Neke od osnovnih vrednosti na kojima se temelji Evropska unija su liberalnodemokratski politički principi, poštovanje fundamentalnih ljudskih prava, individualizam, pluralizam i vladavina prava.
1

18

Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i EU

karakteristika koje se radi lakše percepije označavaju kao „kultura“, a osećanje pripadnosti takvoj ograničenoj, esencijalnoj grupi označeno je kao „identitet“. Takav način poimanja „sebe“ i „drugih“, kao jasno razgraničenih, često je ishodovao nacionalizmom, ksenofobijom, rasizmom, proizvodeći tako međusobne sukobe koji su kulminirali u dva svetska rata.2 Nakon Drugog svetskog rata, bilo je jasno da takve nacionalne države nisu više poželjan oblik političkog uređenja. Tendencije Evropske unije danas su veoma različite od predratnih: u njoj se teži ostvarivanju interkulturalnog dijaloga između građana svih država na kontinentu, bez obzira na njihovo kulturno nasleđe, religijska opredeljenja, jezik, običaje i sl., odnosno teži se onome što se popularno naziva „slaganje razlika“. Takvim težnjama bi doprinela ideja da se pojedinac samo-percipira izvan granica određene kulture u širem, evropskom, pa i globalnom kontekstu, mnogo apstraktnijem nego što je to nekada bila nacionalna država. Ipak, ma koliko takve ideje izgledale kao poželjne i relativno lako ostvarljive, ispostavilo se da to nije uvek slučaj i da su opiranja takvoj zamisli nažalost veoma česta. Teme i pristupi antropologa u proučavanju EU su veoma raznoliki, ali, kao što sam već napomenula, zajedničko im je što se mahom bave onim
Sami antropolozi su u toku prve polovine XX veka skovali koncept „kulture“, koji je pre svega imao funkciju analitičkog sredstva – pomoću ovog pojma veštački su ograničavali „zajednice“ koje su potom proučavali. Pored toga što je ovaj koncept omogućavao da se određene grupe ljudi poimaju kao esencijalne celine, nepromenljive, homogene i prirodne, što je dovelo do veoma nepovoljnih posledica, od kojih su neke - gore nabrojani rasizam, nacionalizam (u ekstremnim slučajevima i nacizam), ksenofobija – ovaj pojam je s druge strane bio veoma težak za definisanje, pa je zato bio veoma prikladan za najrazličitije upotrebe i zloupotrebe. Dakle, iako je proučavanje „egzotičnih zajednica“ tj. „kultura“ možda i delovalo kao ultra-zanimljiv posao, njegovi ishodi obično nisu bili ni malo „romantični“. Danas taj isti koncept „kulture“ predstavlja najčeći instrument za različite političke strategije. U savremenoj antropologiji je, pak, takav koncept kulture i fiksiranog identiteta odbačen, i smatra se da, u stvari, mi nismo predodređeni da se identitifikujemo sa određenom kulturom, da nam to nije „sudbina“ i da smo zapravo sami kreatori sopstvenih identiteta, koji su obično hibridizovani, promenljivi, koje sami biramo prema afinintetima.
2

Klub studenata etnologije i antropologije

19

Antropologija za početnike

nivoom integracija i problemima koji se označavaju kao „kulturni“ ili „identitetski“. Prema Bornmenu i Foleru (Borneman & Fowler 1997: 497), moguće je izdvojiti tri do sada najčešća antropološka pristupa EU. Prva perspektiva se odnosi na proučavanje političkih centara, tj. elita koje stvaraju politiku EU, kao što je proučavanje administrativnih i političkih kultura (ili „organizacionih kultura“) koje se uspostavljaju i razvijaju u vrhovnim evropskim institucijama (npr. u Evropskoj Komisiji; takva istraživanja su posebno interesantna jer te institucije predstavljaju prave male multikulturalne zajednice ljudi koji dolaze iz različitih država i koji treba skladno da sarađuju – tako da predstavljaju neku vrstu mikro-eksperimenta multikulturalne politike). Takođe, ovakav pristup podrazumeva i analiziranje nekih od pravnih i drugih zvaničnih dokumenata putem kojih se promoviše „kulturna“ politika EU, kao i kritičko razmatranje takve politike, i sl. – to su pristupi „odozgo“. Druga vrsta antropoloških pristupa su pristupi „odozdo“, koji se odnose na proučavanje direktnih kontakata Evropske unije i lokalnih zajednica, odnosno različitih svakodnevnih iskustava pri takvim kontaktima, pri čemu se obično obraća pažnja na načine na koje se EU i lokalni konteksti prilagođavaju jedno drugom. Antropološka perspektiva ovde može pomoći u razumevanju dinamičnog odnosa između etničkih, regionalnih, religijskih, nacionalnih i nadnacionalnih identiteta. I, treći pristup predstavlja fokusiranje antropologa na sfere interakcije, tj. na direktne međusobne susrete između ljudi u Evropi; tu se pažnja više usmerava na to kako Evropljani percipiraju svet u cilju razumevanja zašto se neko ponaša na određeni način, i zašto se, npr. neki bune ili opiru određenim politikama koje dolaze iz Brisela. Ovakvo nabrajanje antropoloških pristupa proučavanjima EU može da pomogne samo u davanju nekakve opšte slike, ali ono nikako ne iscrpljuje teme interesantne antropolozima. Plodne teme za antropološku 20
Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i EU

analizu su takođe i proučavanje odnosa EU prema jeziku, novcu, turizmu, seksu, sportu (Borneman & Fowler 1997: 498), rodnim odnosima, odnosima moći, posebno među vladajućim strukturama i sl. Kao ogromna multikulturna politička tvorevina, EU predstavlja pravu „laboratoriju“ za antropologe, a posebno sa stanovišta problema koje proizvodi. U nekim elementima možemo da vidimo da su nastojanja EU uspešno sprovedena, jer EU ima sopstveni pasoš, himnu (Oda radosti), zastavu, valitu (euro), sopstveni elitni fudbalski šampionat (Liga šampiona) i sl. I to može da nam izgleda kao da je EU dovoljno integrisana i da time podstiče multikulturalnost – ipak, trebalo bi da budemo obazrivi prema takvim zaključcima, a posebno prema prirodi i odabiru same multikulturalne politike. Značajna pažnja antropologa usmerena je i na neke aspekte EU koji direktno dovode u pitanje njene liberalno-demokratske osnove, što se pre svega odnosi na koncept građanstva (po kojima bi slobodni građani trebalo da budu tretirani kao ravnopravni bez obzira na kulturne/identitetske razlike). Ovde konkretno mogu navesti primer česte pojave diskriminacije prema migrantima (posebno onima koji dolaze iz islamskih zemalja, pa tu dolaze do izražaja i problemi koji potkopavaju proklamovanu sekularnu osnovu evropskog identiteta, v. Malešević, 2006), kao i različitim „manjinskim“ zajednicama ili „etničkim grupama“. Kada kažem da se antropolozi zanimaju i za uzroke i posledice obustavljanja ratifikacije ustava Evrope (2005. godine), za sve izraženije aktivnosti islamskih fundamentalista, za probleme koji stoje iza usporavanja prijema nekih novih država-članica u EU, lako se može zaključiti da sva ova pitanja nisu isključivo od akademskog značaja i da su antropološke teorije važne i u smislu da bi mogle pružiti veoma vredne sugestije u javnim raspravama, koje se vode u političkoj teoriji, i posebno u glavnim političkim institucijama koje se bave kreiranjem „kulturne“ politike, tj.
Klub studenata etnologije i antropologije

21

Antropologija za početnike

izborom karakteristika za označavanje „evropskog identiteta“. Dakle, antropolozi bi mogli uticati na revidiranje postojećih političkih i obrazovnih sistema, a posebno u okvirima pojedinačnih država. Identitetska, tj. kulturna politika se najuspešnije sprovodi kroz obrazovni sistem, tako što se ideja o pripadnosti toj-i-toj kulturi postepeno „ubrizgava“ ljudima od najranije mladosti, stvarajući na taj način predstavu o „sebi“ i „drugima“ kao odvojenim kategorijama, pri čemu se obično stiče utisak da tako nemamo mogućnost izbora i da smo prosto predodređeni da budemo, npr. Francuskinje, Nemci, Hrvatice ili Srbi. Ono što antropolozi žele da predlože, ne kao alternativu, već kao za sada jedini način za relativno harmoničniji suživot različitih individua i grupa je da prestanemo da percipiramo sebe i ostale kao „kulturno date“ već da shvatimo da imamo potpunu mogućnost da biramo kako i sa čim želimo da se identifikujemo, da možemo pritom da se predomišljamo, kao i to da treba da tolerišemo tuđe izbore i ubeđenja. Antropologija EU tako može pomoći i u razumevanju, pre svega identitetskih problema koji se javljaju u savremenoj Srbiji, a koji su u direktnom ili indirektnom odnosu sa evropskim integracijama. Srbija je danas u nekakvom procesu priprema, tj. ispunjavanja određenih uslova koji su neophodni da bi se uklopila u pravila, standarde i vrednosti koje integracija u EU podrazumeva. Ipak, verovatno nikome ne mora da se objašnjava da u tom procesu postoji mnogo teškoća i da, na primer, pravno prihvatanje osnovnih principa ljudskih prava ne mora da znači da više nema etničkih, polnih, starosnih, verskih diskriminacija u našoj zemlji. Model Evropske unije kao prostrane zajednice na kojoj zajedno žive i privređuju ljudi sa različitim ubeđenjima, ukusima, veroispovestima, koji govore različite jezike, koji imaju različite predstave o seksu, telu i koji imaju različitu boju kože, ali u kojoj svi dele ista osnovna ljudska prava i slobode, veoma je harmoničan. Ipak, iz različitih razloga veoma je teško 22
Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i EU

ostvarljiv. Antropolozi svojim istraživanjima na razli čitim nivoima, kako lokalnim i na nivoima nacija-država, tako i na onim kompleksnijim nivoima evropskih zajednica, stalno pokušavaju da uvide šta to „ne štima“ u tom sistemu, i kako se može doći do eventualnih rešenja, posebno u našoj zemlji. Ipak, uloga antropologa u javnom dijalogu, posebno u našoj zemlji, ni delom nije ostvarena koliko bi trebalo da bude, i nadam se da ćemo glas antropologa imati prilike da čujemo i van fakulteta i disciplinarnih skupova, kako u zemlji, tako i u „Evropi“. Predlozi za čitanje: Borneman, James. Fowler, Nick. 1997. Europenization, u: Annual Review in Anthropology, Vol. 26, str. 487-515 McDonald, Maryon. 2005. EU Policy and Destiny: A Challenge for Anthropologists, u: Anthropology Today, Vol. 21 (1), str. 3-4 Malešević, Miroslava. 2006. Evropa: kriza identiteta, u: GEI SANU LIV. Beograd: Etnografski institut SANU, str. 9-28 Radović, Srđan. 2007. Globalizacija identiteta u zakasneloj tranziciji: predstave o Evropi i Srbiji među studentima u Beogradu, u: GEI SANU LIV. Beograd: Etnografski institut SANU, str: 45-59 Ribić, Vladimir. 2006. Ujedinjena Evropa: ekonomske, obrazovne i političke integracije, u: Etnoantropološki problemi. Beograd: Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta, str. 61-79 Shore, Cris. 1993. Inventing the 'People's Europe': Critical Approaches to European Community 'Cultural Policy', u: Man, New Series 28 (4), str. 779-800 Shore, Cris. Black, Annabel. 1992. The European Communities: And the Construction of Europe, u: Anthropology Today 8 (3), str. 10-11

Klub studenata etnologije i antropologije

23

Ana Čugurović

ANTROPOLOGIJA KNJIŽEVNOSTI Ako ste se do sada pitali šta će vam čitanje školske lektire, ili ko odlučuje o tome koja će se književna dela čitati kao lektira i koliko će se vremena posvećivati raspravama o njima, odgovore na ova pitanja možete potražiti u antropološkom bavljenju književnošću. Ali to su samo neka od pitanja; sami ćete moći da uočite nova. Antropološko čitanje omogućiće vam da književnost doživite na novi način, i da uočite veze nekog književnog dela sa njegovim i vašim kontekstom, koje bi vam inače verovatno izmakle. Sve u svemu, antropologija kao nauka o komunikaciji, obogatiće ne samo vašu komunikaciju sa književnim delom, već će ukazati i na to kako su književna dela koja ste pročitali uticala na vašu svakodnevnu (običnu i naizgled ničim uslovljenu) komunikaciju. Antropološko bavljenje književnošću može vam razjasniti kako je ona, na primer, neraskidivo povezana sa geografijom i kartografijom, i kako književna dela mogu uticati da imaginarne granice postanu stvarne, a da se stvarne granice pomeraju. Uobičajeno je da se antropološki rad zamišlja kao prikupljanje podataka na terenu. Teren je najpre bilo udaljeno, izolovano i neistraženo mesto nastanjeno društvima bez pisma i istorije. Kasnije, kada su se neke pretpostavke pokazale kao netačne, a opisana mesta kao nepostojeća, antropološki tereni postali su mnogo bliži i nalazili su se u društvu iz kog je i sam antropolog. Antropolog je (ma gde da se nalazio) proučavao ljude slične sebi, a postojanje istorije i pisma nije više bilo prepreka za antropološka istraživanja, već ih je učinilo potpunijim. Konačno, teren antropologa prestao je da bude zamišljan kao mesto (u smislu geografskog pojma) i postao je svako područje ljudske komunikacije. Književnost je u antropologiji malo istražen teren koji istovremeno i mami i odbija istraživače zbog činjenice da je naoko svima poznat.
Klub studenata etnologije i antropologije

27

Antropologija za početnike

U etnologiji u Srbiji najistraženiji deo književnosti do sada je narodna književnost. Ali to je tek deo sveukupne književnosti. Sve ostale oblasti književnosti mogu nam reći isto toliko. Pitanje je samo koja su nam saznanja, i za koje ciljeve, potrebna. Književnost antropologije Antropolozi koji su imali osobene stilove pisanja, odnosno koji su raspaljivali maštu svojih čitalaca, ranije su nazivani piscima sa greškom. Sputani talenat za živo opisivanje izbijao je iz njihovih etnografija, čineći ih zanimljivijim za širu čitalačku publiku, a primamljivijim za kritiku i stalnu podozrivost pripadnika uže naučne zajednice. Uprkos prećutnim zahtevima za strogošću naučnih tekstova, svaki je antropolog razvio sopstveni stil pisanja, po kom je prepoznatljiv. Kao i književnici, antropolozi nastoje da nam društvenu stvarnost što bolje opišu, objasne, ili da je promene, samo što u svom opisivanju koriste drugačija stilska sredstva. Književnost i istorija Književnost nam može ukazivati na istoriju na dva načina. Prvi je da se u književnim delima ogledaju shvatanja, vrednosti i načini izražavanja (i šire, načini komunikacije) perioda u kome su nastala (o tome nam govore u to vreme najčitaniji književni žanrovi). Drugi je ukazivanje na stereotipe koji su u nekom trenutku služili za zamišljanje života u nekom ranijem periodu. Oni više opisuju prilike u periodu u kom su nastali, nego u periodu na koji se odnose. Književnost i etnologija Književna dela mogu da sadrže opise materijalne kulture (odeće, tipova naselja, izgleda kuća), ali i običaja i verovanja karakterističnih za odre28
Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija književnosti

đeno područje u određenom periodu. Ovi opisi se, naravno, razlikuju od etnografskih – o nekim stvarima govore mnogo više, a o nekim drugim mnogo manje, dok neke potpuno izostavljaju. I ovde se treba čuvati upadanja u zamku stereotipa. Kada je u pitanju srpska narodna književnost, na osnovu nje su (re)konstruisana mnoga verovanja i običaji, koji su se mogli odnositi na tadašnje ili ranije periode. U njoj se, između ostalog, provlače i podaci o lepotnim idealima, muško-ženskim i srodničkim odnosima koji su postojali u vreme njenog nastanka (ali i tokom njenog daljeg postojanja). Književnost i geografija Putopisna književnost nastojala je da približi ili opiše različite regione. Međutim, ona je često išla dalje od toga – opisivanje se nikad nije zasnivalo na pukom posmatranju, a njegov rezultat često je bilo udaljavanje. Putopisna književnost išla je suprotnim putem od antropologije, jer je obično polazila od želja i predrasuda čitalaca, a završavala u preterivanju. U njima je zamišljanje sveta uvek podložno pojednostavljivanju i stereotipizaciji. A kao posledica toga, svet je zamišljan sa pomerenim granicama istoka, zapada, severa i juga, pri čemu su strane sveta dobijale i svoja simbolička značenja. Književnost i antropologija Književnost, između ostalog, govori (nekad veoma detaljno) i o svakodnevnom životu različitih društvenih grupa. Kada naučnik ne može da se vrati u prošlost da bi prikupljao podatke o životu ljudi u nekom periodu, književnost mu može poslužiti kao bogat izvor. Na primer, iz književnih dela se može saznati kako su izgledale rodne uloge (šta su bile osobine pristojne i dobre žene, a šta osobine poželjnog muškarca) u nekom pe-

Klub studenata etnologije i antropologije

29

Antropologija za početnike

riodu, kako su se sklapali brakovi, kako su vaspitavana deca, kako postupaju patriote, šta znače određeni gestovi... Književnost i komunikacija Književnost nam može otkriti ne samo kako su se ljudi ponašali, ili kakve su običaje imali i u šta su verovali. Ona nam govori i o načinima na koje su ljudi zamišljali mesta, ljude i sebe, kao i na koje su sve načine komunicirali. Oko određenih književnih žanrova (naučna fantastika bi bila najpoznatiji primer) formiraju se grupe ljudi koje na prvi pogled mogu izgledati raspršeno (i koje u fizičkom smislu verovatno nikada i nisu grupa), ali koje imaju identitete karakteristične i za sva ostala grupisanja (kada se posmatraju u okviru šireg društva u kom postoje). Njihovi članovi stupaju u međusobnu interakciju, ali isto tako komuniciraju i sa pripadnicima drugih grupa i mogu se posmatrati i istraživati kao jedna potkultura. Književnost i nacionalizam U pojavi nacionalizma, značajnu ulogu odigrala je književnost, koja se počela širiti na narodnim jezicima. Može se reći da je ta veza do danas ostala neraskidiva. Utvrđeniji i potvrđeniji jezici doprinosili su širenju svesti o grupnoj pripadnosti i jačanju grupa. Tako je, na primer, u evropskim nacionalizmima koji su uticali na stvaranje novih (nacionalnih) država važnu ulogu odigrala pojava narodnih (ili narodskih) jezika (tj. jezika najvećeg dela stanovnika određene oblasti, koji su obično bili nepismeni). Najbolja potvrda nekog narodnog jezika bila je književnost (kako anonimnih, tj. grupa autora, tako i istaknutih pojedinaca, obično školovanih na nekom drugom jeziku, čija su imena i prezimena bila i ostala poznata). 30
Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija književnosti

Nacionalne književnosti stvaraju i potvrđuju stereotipe koje njihovi čitaoci prihvataju i dalje žive. One pojačavaju svest o zamišljenoj zajednici kojoj njihovi čitaoci pripadaju i stvaraju osnove njenog daljeg zamišljanja. U narodnoj književnosti mogu se, prema različitim potrebama, izdvajati osobine pripadnika određene nacije. Njena rasprostranjenost obično se poklapa sa teritorijom na koju data nacija pretenduje, a željena teritorija može se proširiti i na geografske pojmove koji se u delima narodne književnosti pominju. Kako je srpska etnologija u početku bila nacionalna nauka o narodu, u njenom bavljenju književnošću dominiralo je istraživanje (ali na počecima mnogo više i samo zapisivanje) narodne književnosti, i to srpske narodne književnosti. Smatram da je danas nemoguće suditi da li je to bilo dobro ili loše. No uprkos tome, sporovi ipak postoje. Moje mišljenje je da su oni vredniji zbog toga što nam ukazuju na mnoštvo strategija upotrebe književnosti, koja ne mora nužno biti zloupotreba, nego zbog toga što nastoje da nam ukažu na (sumnjive) neistine. Književnost, antropologija i sporedne stvari Za antropologe književna dela su vredna nezavisno od njihove estetske vrednosti. Njihova vrednost za antropologiju potiče od toga što ona govore o životima ljudi koji ih stvaraju i ljudi koji ih čitaju. Antropolozima nije bitno samo iz kog je perioda poteklo i kom književnom pravcu je pripadalo određeno književno delo. Podjednako važno je i to kojoj je čitalačkoj grupi bilo namenjeno i koliko je bilo čitano, i kako se sve to vremenom menjalo (ako se menjalo). U antropološkom bavljenju književnošću važno je i ono što je u književnim delima napisano, kao i ono što je izostavljeno. Pitanje cenzure, odsustva potrebe ili prosto nemogućnosti da se o nečemu piše ili čita, upotpunjuju naše znanje o proKlub studenata etnologije i antropologije

31

Antropologija za početnike

učavanim ljudima, njihovim životima, razgovorima, ili čak razmišljanjima. *** Antropologija (ili bar etnografija) je osoben stil pisanja. To je nekada bilo (a i danas je između ostalog) pisanje o Drugima, vođeno željom da se jasno opiše kako je biti Tamo (ako ne uplićemo dalje naučne analize). Ali uvek je bilo i ostalo pisanje o upoznavanju i razumevanju drugačijeg, makar ono bilo i u nama samima. Svet u kom živimo manje je uslovljen onim što opažamo, a više onim što zamišljamo. Književnost ne samo da opisuje načine našeg zamišljanja, već utiče i na to kako ćemo zamišljati. Zato smatram da je njeno proučavanje bitno i neizbežno u savremenoj antropologiji. Antropologija neće umanjiti vaše uživanje u pročitanom, ona će samo uticati da vaše čitanje postane dublje, višeslojnije i bogatije. Uz nju će vaš pročitani svet dobiti mnoge nove dimenzije. Predlozi za dalje čitanje: Kovačević, Ivan. 2001. Istorija srpske etnologije I i II. Beograd: Srpski genealoški centar Anderson, Benedikt. 1998. Nacija: zamišljena zajednica. Beograd: Plato Burdije, Pjer. 2003. Pravila umetnosti. Novi Sad: Svetovi Goldsvorti, Vesna. 2000. Izmišljanje Ruritanije. Beograd: Geopoetika Todorova, Marija. 2006. Imaginarni Balkan. Beograd: XX vek

32

Klub studenata etnologije i antropologije

Nataša Bošković

ANTROPOLOGIJA I ETNICITET

-A znate li vi šta je to nacija?-zapita Džon Vajs. -Znam-kaže Blum. -A šta je?-pita Džon Vajs. -Nacija?-veli Blum.-Nacija, to je narod koji živi na istom mestu. -Bogami, ako je tako-reče Ned kroz smeh-onda sam i ja nacija, pošto već pet godina živim na istom mestu. -A i oni koji žive na različitim mestima. -To pokriva i moj slučaj-veli Džo. Džejms Džojs (navedeno prema: Eriksen, Tomas Hilan. 2004. Etnicitet i nacionalizam. Beograd: XX vek)

Šta je etnički identitet? Da li je to nešto „prirodno“, dato? Da li se on prenosi genima? Antropologija se razvija kao disciplina koja proučava Druge, bilo da su to „primitivne“ zajednice, društva bez država ili seljak u srpskoj antropologiji. Time što definišemo ko pripada Drugima, mi posredno određujemo ko smo to Mi. Taj proces obuhvata isticanje razlika (Drugih u odnosu na Nas) i sličnosti (među nama samima). Jedan od načina da se omeđe grupe je isticanje etničkih granica. Etničke ideologije se obično pozivaju na zajedničko poreklo koje se podupire tvrdnjama o osobenim biološkim i kulturnim karakteristikama. Jedan od najvažnijih faktora koji se koristi je zajedničko poreklo. Neretko se tvrdnje o zajedničkim precima podupiru i tvrdnjama o istorijskom tlu na kom odvajkada živi taj narod. Obično se poziva na istoriografske „činjenice“ koje govore tome u prilog. Uzmimo na primer pitanje o poreklu Crnogoraca. Postoje dve suprotstavljene naučne verzije. Prva zastupa stav da Crnogorci predstavljaju posebnu balkansko-slovensku etničku sintezu, druga pokušava da pokaže da su Crnogorci pore-

Klub studenata etnologije i antropologije

35

Antropologija za početnike

klom Srbi i da su sačuvali srpsko etničko biće tokom istorije. I jedna i druga interpretiraju određene istoriografske podatke ne bi li dokazale svoje stanovište. Kako odrediti koja je tačna? I da li se to uopšte može odrediti? Ono što imamo su fragmentarni ostaci na osnovu kojih gradimo naše interpretacije onoga što je bilo. Čak i kada bismo imali mnogo više podataka i dalje ostaje pitanje ko je to pisao i iz koje perspektive. Mi ne znamo šta su te grupe u prošlosti koristile kao kriterijum podele. Koliko daleko treba ići da bi se utvrdilo da se neka grupa izdvojila kao etnička zajednica? Danas se za crnce u Americi sve češće koristi naziv Afroamerikanci. Ovo implicitno govori nešto o shvatanju njihovog porekla, premda je verovatno da bi njihovi preci pre dva veka tvrdili da su oni poreklom Jorube ili Dogoni. Upravo zbog ovakvih reinterpretacija prošlosti može se reći da zajednička istorija podrazumeva mnogo zajedničkih sećanja, ali još više zajedničkog zaboravljanja. Antropolozi i ne pokušavaju da utvrde koja verzija je „istinita“, već pokušavaju da odrede zašto se baš te određene vezije koriste, ko ih koristi, i s kojim ciljem. Komparativna istraživanja „bioloških“ razlika odavno su napuštena u društvenim naukama. Pokušaji da se na osnovu veličine i oblika lobanje, dužine kostiju... utvrde granice nisu urodile plodom. Još važnije, pokazalo se da uspostavljanje razlika na taj način neretko vodi u otvoreni rasizam. Sve češći su pokušaji da se granice etničkih identiteta utvrde preko kulturnih razlika. Pri tome se koriste različiti elementi. Religija je često ujedinjujući faktor, ali da li ona predstavlja granice jedne etničke grupe? Poznato je da su Srbi pravoslavci, ali šta ćemo sa Srbima krišnijancima, katolicima ili ateistima? Hrvati se razlikuju od Srba po

36

Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i etnicitet

tome što su katolici, ali ako bi to bio jedini faktor koji određuje etnicitet, da li to znači da su Španci i Hrvati ista etnička grupa? Jezik se obično uzima kao jedan od najvažnijih elemenata na osnovu kojeg se određuju granice etničke grupe. Ali ukoliko jezik stvarno predstavlja tu granicu šta ćemo sa Romima (ili Jevrejima) koji govore različitim jezicima ali sebe smatraju, i drugi ih smatraju, istom etničkom grupacijom? Ili, šta ćemo sa zajednicama za koje se tvrdi da ne pripadaju istim etničkim grupama a govore istim jezicima? Kao primer možemo uzeti sudbinu srpskohrvatskog ili hrvatskosrpskog (danas bošnjačkog, crnogorskog, srpskog, hrvatskog) jezika. Kao što znamo, raspad Jugoslavije pratila je i podela nekad jedinstvenog na (zvanično) više jezika. Lingvističko približavanje i udaljavanje pratilo je političko. Kao kriterijumi podele mogu poslužiti i druge kulturne odlike kao što su recimo klasa ili psihičke osobine. Ono što je zajedničko za sve njih je da u trenutku kada posluže kao reperi za određivanje razlika među etničkim grupama, ti elementi se predstavljaju kao nešto nepromenljivo, neupitno, stalno. Drugim rečima, kultura i etnicitet bivaju predstavljeni kao večni, jasno ograničeni entiteti koji se mogu utvrditi na osnovu „objektivno“ postojećih razlika. Ali kao što gornji primeri pokazuju, to nije baš tako. Razlike nisu date, niti različiti etnički identiteti „prirodno“ proističu iz njih. Pre bi se moglo reći da se one stvaraju (i/ili naglašavaju) pri izgradnji etniciteta. Odnosno, one su pre posledica nego uzrok u procesu određivanja „Nas“ i „Njih“. Pošto shvataju da se ovaj fenomen ne može objasniti prosto karakteristikama neke grupe, antropolozi, i drugi društveni teoretičari naglasak proučavanja prenose sa sadržaja etniciteta na društvene procese koji proizvode i reprodukuju, dakle organizuju, granice identifikacije i dife-

Klub studenata etnologije i antropologije

37

Antropologija za početnike

rencijacije među etničkim kolektivitetima. Time se upravo ističe da je etnicitet društveni, a ne prirodni fenomen. Kada se tvrdi da su etničke grupe društveno konstruisane to ne znači da se time želi reći da one nisu stvarne, niti da gube na značaju kako su proricali teoretičari modernizacije. Ratovi vođeni na prostoru bivše Jugoslavije samo su jedan od primera koji pokazuju koliko je istraživanje etničke (nacionalne) identifikacije društveno relevantno polje proučavanja. Značaj uloge koju obrazovanje ima u izgradnji etničkih (nacionalnih) identiteta odavno je prepoznat. Masovno, uniformno obrazovanje često podrazumeva širenje jednog „okamenjenog“ pogleda na kulturu i istoriju. Ono nas uči kojoj etničkoj grupi pripadamo i koje su naše kulturne odlike. Zato ono može biti moćno sredstvo apstraktne identifikacije. Analiza institucionalnih praksi pomaže nam da bolje razumemo koji elementi se koriste u izgradnji nacionalnog identiteta, kako se etnički identitet stilizuje i „pušta“ u masovnu upotrebu. A na taj način možemo ga i relativizovati. Bilo da istorijski trenutak u kome se nalazimo nazivamo „postmodernost“, „pozna modernost“ ili nešto treće, postoji opšta saglasnost, kako u akademskim, tako i u neakademskim okruženjima da nam se događa, ili se dogodilo, nešto što nazivamo „globalizacija“. Nacionalne privrede su sve više međuzavisne i uslovljene promenama internacionalizovanog ekonomskog sistema. Nove informacione tehnologije dovele su do promena u količini i dostupnosti informacija. Sve više se govori o kulturnoj homogenizaciji, obično prepoznatoj kao vesternizacija.

38

Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i etnicitet

Kao jednu od posledica imamo i pokušaj prenošenja liberalno-demokratskih načela uređenja država. Države na različite načine regulišu odnos prema etnokulturnim različitostima. Jedno od osnovnih načela liberalnih demokratija bio je da država treba da bude „neutralna“ prema njima. Drugim rečima, praktikovanje kulturnih, etničkih (polnih, profesionalnih...) identiteta bilo je smešteno u sferu privatnog života (što nije briga države) i tolerisano sve dok se time ne ugrožavaju prava drugih. Danas smo svesni da je priča o etnokulturnoj „neutralnosti“ liberalizma samo mit. Postali smo svesni da nisu svi jednaki pred zakonom već da postoje i oni koji su „jednakiji“. Ukoliko ne pripadamo većinskoj grupi (na primer: u Americi belim anglo-saksonskim protestantima) ili ne govorimo istim jezikom ili praktikujemo seksualne prakse koje se ne podudaraju sa javno priznatim društvenim normama, postoji velika verovatnoća da nećemo imati ista prava kao i drugi koji to ne rade. Kao odgovor javlja se potreba za definisanjem prava manjina (etničkih, polnih, starosnih, profesionalnih...). Multikulturne politike definišu čoveka preko kulture koju on praktikuje. Ovo ostavlja prostor grupama i pojedincima da na osnovu pripadnosti određenoj kulturi zahtevaju posebna prava koja ranije nisu bila pod regulacijom države. A šta se dešava kada se ovakav model prenosi u postsocijalističke zemlje (i što nas možda najviše zanima, u Srbiju)? Kako će ovakva politika uticati na shvatanje etničkih identiteta? Ideja da se promenom konteksta menjaju i značenja odavno predstavlja opšte mesto u antropologiji. Jedan od zadataka ove discipline je da proučava na koji način se elementi preneti iz druge sredine transformišu i prilagođavaju već postojećem okruženju. A antropološko znanje se može upotrebiti u promišljanju politika identiteta. Kao displina koja se bavi proučavanjem identiteta, antropologija proučava svakodnevno iskustvo, kao i strategije koje pojedinci koriste u izKlub studenata etnologije i antropologije

39

Antropologija za početnike

građivanju sopstva. U tom smislu proučavanje etniciteta je jedno od važnih polja proučavanja Na prvi pogled čini se da nove reproduktivne tehnologije nemaju nikakve veze sa etničkim identitetom. Međutim, nije uvek tako. Poreklo se kod Jevreja računa preko majke. Odnosno, nije bitno koje je nacionalnosti otac, ukoliko je majka Jevrejka i dete će biti smatrano Jevrejem. Zbog toga donacija sperme nije kontroverzna. Nešto sasvim drugo se može reći za donaciju jajnih ćelija. Ukoliko žena koja donira jajnu ćeliju nije jevrejskog porekla, a žena koja nosi dete jeste, postavlja se pitanje da li je dete Jevrejin (Jevrejka). Ovo je preraslo u javnu debatu o tome šta uopšte znači biti Jevrejinom, gde su granice „jevrejstva“. Pitanje imigranata (posebno druge, treće...) generacije takođe može imati veze sa etničkim identitetom. Kao što bi rekao Kimlika, nije isto biti Amerikanac kineskog porekla i Kinez u Americi. U zavisnosti od toga kako pojedinci percipiraju sebe (i kako ih drugi percipiraju), zavisiće i strategije koje će koristiti u životu. Šta ćemo sa „mešovitim“ brakovima? Ukoliko je mama Hrvatica, a tata Srbin (ili obrnuto) šta je dete? Ukoliko u ovom trenutku zanemarimo institucionalna pitanja (na primer koje će državljanstvo (a) imati ili, ako je muškarac, u čiju vojsku će ići), pitanje koje se postavlja može biti da li će taj pojedinac biti Srbin, Hrvat ili će izgraditi neki novi identitet koji neće biti ni hrvatski ni srpski; ili, u kojim situacijama se će ispoljiti srpski, u kojim hrvatski, a u kojim situacijama etnički identitet neće igrati nikakvu ulogu. Kada se prodavao „Knjaz“ nastala je velika debata o tome ko ima pravo da ga kupi. Radnici su protestovali protiv prodaje stranim ulagačima i zalagali se da ga Divac otkupi. Na plakatima je pisalo da ne damo naš Knjaz nekom strancu. Iako se prodaja jedne firme na prvi pogled može sagledati kao „obična“ ekonomska transakcija, konflikti koji su nastali 40
Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i etnicitet

ukazuju da se aspekti etničkog (nacionalnog) mogu ispoljiti i u oblasti potrošnje. U ovom radu navedeni su samo neki od konteksta u kojima etnički (nacionalni) identitet igra važnu ulogu. Sveprisutnost i kompleksnost ovog fenomena zahteva da se on sagledava iz različitih perspektiva i na različitim nivoima. „Zbog svog uporednog globalnog zahvata i istraživačkog fokusa na lokalni nivo, svog naglaska na kulturu i društvenu konstrukciju, svoje sposobnosti da vidi individualno drveće ali i kolektivnu šumu, antropologija nudi obećanje svetu izvan akademske ustanove: relativizovati predstave o etnicitetu i odupreti se naturalizaciji ili neupitnom preuzimanju etničkog identiteta i nacionalističke ideologije“ (Dženkins, Ričard. 2001. Etnicitet u novom ključu. Beograd (i. e.) Zemun: XX vek, str. 29). Preporučena literatura: Dženkins, Ričard. 2001. Etnicitet u novom ključu. Beograd (i. e.) Zemun: XX vek Eriksen, Tomas Hilan. 2004. Etnicitet i nacionalizam. Beograd: XX vek, Krug Jansen, Stef. 2005. Antinacionalizam: etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu. Beograd: XX vek, Krug, Beogradski centar za ljudska prava Keduri, Eli. 2000. Nacionalizam. Podgorica: CID Kimlika, Vil i Opalski, Magda. 2002. Može li se izvoziti liberalni pluralizam? Beograd: Beogradski centar za ljudska prava Nedeljković, Saša. 2007. Čast, krv i suze: ogledi iz antropologije etniciteta i nacionalizama. Beograd: Zlatni zmaj, Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Smit, Antoni D. 1998. Nacionalni identitet. Zemun: XX vek, Beograd: Čigoja štampa

Klub studenata etnologije i antropologije

41

Igor Koruga

ANTROPOLOGIJA I UMETNOST: ANTROPOLOGIJA PLESA

Iako je umetnost oblast istraživanja prema kojoj antropologija ima afinitete još od svojih prvih izučavanja, tek od pre trideset ili četrdeset godina ova disciplina počela je da posmatra razne umetničke vrste, oblike i tvorevine kao entitete sa značajnim ulogama u određenim kulturnim procesima. U okviru širokog spektra različitih vrsta umetnosti – da nabrojim samo neke: muzika, slikanje, ples, skulptura, nošnja, arhitektura, književnost – antropologija se interesovala i za izvođačke umetnosti3 kao što su ples, pozorište, performansi i rituali. Tuma čenjima i proučavanjima ovakvih umetničkih formi, antropologija je kroz određene društveno-kulturno-ekonomsko-političke kontekste i procese pronalazila njihova nova značenja i funkcije koje imaju u različitim kulturnim sistemima. Na taj način stvorena su razna mesta komunikacije između antropologije i umetnosti, među kojima se izdvaja i antropologija plesa (dance anthropology). Etnokoreologija (alternativni naziv za antropologiju plesa) nastajala je, zapravo, kroz dva procesa. Sa jedne stane, gledano kroz istoriju plesa, javljali su se koreografi i igrači koji su tragali za plesnim formama suprotstavljanim belom baletu kao vladajućoj visoko umetničkoj igri nastaloj tokom XIX veka u Evropi i Americi. Naime, novi koreografi su početkom XX veka uvodili elemente „egzotičnih” plesova (sa svih kontinenata) koji su predstavljali drugost u odnosu na elemente baleta, a to su
Svestan sam da je termin izvođačke umetnosti širok pojam koji obuhvata mnogo različitih vrsta izvedbi zbog kojih danas teatrolozi širom sveta verovatno debatuju oko same definicije ovog termina. Zato želim da ukažem isključivo na one vrste izvedbi koje imaju neku vrstu kolektivnog karaktera (ali i ne samo kolektivnog) i poseban značaj u pojedinim kulturnim kontekstima (kao npr. obredne povorke Dodola u narodnoj religiji Srba).
3

Klub studenata etnologije i antropologije

45

Antropologija za početnike

određeni kostimi, špic patike (baletanke), položaji i figure tela kao i njihova kretanja koji su za cilj imali da se odupru sili gravitacije čime su stvarali i određenu telesnu estetiku. Za razliku od belog baleta, „novi plesni elementi” podrazumevali su drugačiji položaj tela, drugačiju upotrebu ekstremiteta, kičme, mišića i pokreta. Ovi plesovi su uglavnom dolazili iz istočnih kultura i država i u njima su imali jednaku vrednost kao i beli balet u Evropi i Americi. Dobar primer mogu biti plesovi jugoistočne Azije.4 Ovakav proces mešanja raznih plesnih elemenata, brojni teatrolozi i baletski teoretičari uzimali su kao važnu činjenicu za razvoj istorije plesa (pošto su nastajale nove vrste i pravci igre5) kao i u uspostavljanju odnosa sa drugim kulturama (ples je služio kao sredstvo komunikacije, tačka dodira između dve ili više kultura). Sa druge strane, gledano iz antropološkog/etnološkog ugla, ples je bio jedan od entiteta koje su etnolozi izučavali paralelno sa drugim religij
4 Iako egzotična vrsta plesa u odnosu na balet, većina plesnih formi jugoistočne Azije nije bila primenjivana samo u okviru nekog rituala ili magijskog čina (kao što se najčešće misli). Naime, oni su se igrali i na dvorovima. Takođe, većina njih predstavlja i tradicionalne oblike pozorišne umetnosti. Time se ove plesne forme mogu u okviru svojih kultura okarakterisati kao visoko umetnička vrsta igre, baš kao i sam balet na Zapadu. 5 Nakon dominacije klasičnog baleta u Evropi i Americi, prodorom novih plesova sa istoka, došlo je do nastanka novih stilova u igri. Upotreba „egzoti čnih” plesnih elemenata u igri je samo jedan od procesa koji su tekli paralelno i koji su nastali kao otpor prema baletu kao institucionalno, elitno i estetski jasno uokvirenoj umetničkoj igri. Drugi procesi ili otpori odnosili su se na promenu položaja tela, kretanja, upotrebu ekstremiteta, ali nisu nastajali usled mešanja sa plesovima istoka (npr. veliku ulogu je odigrao i ekspresionizam u umetnosti početkom XX veka). Sva navedena dešavanja određivala su istorijski razvoj plesa paralelno u Americi i Evropi, gde je u prvoj polovini XX veka nastao moderan balet kao kontrapunkt belom baletu (najpoznatiji predstavnici su: Isidora Dankan, Rudolf Laban, Rut St. Denis, Pol Šon u Evropi – i Marta Grejem, Mersi Kaningam u Americi itd.), potom postmoderni ples kao suprotnost modernom baletu u drugoj polovini XX veka (predstavnici: Ivona Rajner, Stiv Pakston, Debora Hej, Meredit Monk, Triša Braun, Pina Bauš), i savremeni ples koji se razvija iz postmodernog plesa tokom 80-tih i 90-tih godina, i traje danas sa čitavim spektrom različitih stilova, tehnika i vrsta igre (Pina Bauš, Ana Teresa de Kersmejker, Žan Fabr, Meg Stjuart, Fizički teatar DV8, Ksavijer le Roj, Žerom Bel, Boris Šaramc, Marten Spanberg... lista je predugačka...). Upravo savremeni ples nastaje u vreme razvoja raznih teorijskih paradigmi kao npr. feminizam, studije kulture, poststrukturalizam, postkolonijalizam, kulturna fenomenologija telesnosti – koje su uključene u njegovu filozofiju.

46

Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i ples

skim, ekonomskim, socijalnim i srodničkim aspektima u drugačijim kulturama u odnosu na Zapad, iako je važno napomenuti da je u početku etnoloških istraživanja ples bio tertiran kao element od sekundarnog značaja. Međutim, sredinom XX veka, u kontekstu promena u samoj antropološkoj nauci, istraživanja nisu bila usmerena samo na druge kulture već i na sopstvene tj. zapadne. Pošto su sve više i više nastajale nove plesne tendencije (uz to i performerske), istraživanja su mogla da se usmere i na moderne plesne i performerske izvedbe, koje su takođe bile kulturno utemeljene i koje su oslikavale moderno društvo. Korak po korak, ples je dobio status važnog elementa u određenju neke kulture, pa je time postao deo istraživanja i drugih društvenih disciplina pored etnologije i antropologije (kao npr. sociologije, filozofije, folkloristike, semiologije, muzikologije itd.) Uz to, van granica institucionalnog umetničkog okvira, u savremenom društvu rađale su se brojne ulične i gradske varijante plesa (go-go dance, hip-hop, striptiz). Ovakve vrste plesa, iako neinstitucionalnog karaktera, mogle su takođe da budu istraživane kao društveni fenomeni. Na osnovu ovih procesa, u akademskim pristupima oformile su se dve oblasti koje ples posmatraju iz različitih uglova: 1. studije plesa (dance studies) koje se oslanjaju na umetničkoteorijski pristup plesu, kritički tumače brojne plesne izvedbe XX i XXI veka sa akcentom na zapadne okvire, ali ne isključujući i ne-zapadne forme itd; 2. antropologija plesa (dance anthropology) koja, pored gore navedenog, proučava različite koncepte plesa i plesnih tela iz ugla njegovih učesnika, tvoraca i posmatrača, izučava plesove van okvira Evrope, istražuje načine na koje ples biva odraz identiteta, ideologije, rodnih odnosa i drugih društvenih i kulturnih procesa

Klub studenata etnologije i antropologije

47

Antropologija za početnike

različitih naroda. Antropologija plesa6 zato stalno komunicira sa drugim disciplinama, među kojima su i antropologija pozorišta, antropologija performansa7, folkloristika, sociologija, filozofija itd. Iako koriste različite uglove gledanja, oba pristupa su neprestano isprepletena i predstavljaju jedan drugom čvrst oslonac u teorijsko-metodološkom okviru i praksi. KRATKA ISTORIJA ANTROPOLOGIJE PLESA Bez obzira na to što je antropologija plesa počela da se razvija kao poddisciplina u okviru antropologije tek 60-tih i 70-tih godina XX veka, njeni počeci postoje još od istraživačkih radova klasičnih antropologa: Tajlora, Redklif-Brauna, Malinovskog, Evans-Pričarda, Boasa, Krebera i Mid.8 Međutim, klasični antropolozi su u svojim radovima posmatrali ples isključivo kroz njegove socijalne funkcije, a malo su obraćali pažnju na specifičnosti pokreta i samog plesa. To znači da je ples najčešće bio tretiran kao način kojim se članovi neke zajednice integrišu u kolektiv. Povremeno bi klasični antropolog snimio na diktafonu pesmu koja prati određeni ples, fotografisao izvedbu ili je možda čak i snimio kamerom. Ipak, ovako zabeleženi podaci nisu puno značili za antropološke analize.
Danas se termini antropologija plesa, etno-ples i etnokoreologija uzimaju kao sinonimi. U ovom tekstu koristim naziv antropologija plesa, jer time obuhvatam i teorijski i praktični pristup u posmatranju plesa kao antropološkog i umetničkog fenomena. 7 Ovde treba napomenuti da antropologija pozorišta i performansa imaju sličan status i razvoj kao i antropologija plesa. No ipak, ples je u odnosu na pozorište bio više prisutan u kulturama koje su bile izučavane, iako je, sa antropološke tačke gledišta, bilo teško napraviti razliku da li su neke izvedbe u određenoj kulturi mogle da se odrede kao plesni performansi ili pozorišni akti. Naime, to je zavisilo od samog antropologa koji je posmatrao performativni čin, definišući ga u odnosu na kategorije plesa i pozorišta svoje kulture. Zato bi, po mom mišljenju, trebalo posmatrati ove kategorije kao međusobno povezane, a pristupati im zasebno u zavisnosti od predmeta istraživanja. 8 Njihov rad se vezuje za prvu polovinu XX veka.
6

48

Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i ples

Zapravo, bili su nepotpuni i nedovoljni. Pored dobrog opisa plesne izvedbe, bilo je neophodno čuti i same informante i njihova objašnjenja i stavove. Možda prvi među klasičnim antropolozima koji je imao drugačiji pristup, čime je postavio i osnovu za razvoj antropologije plesa (iako se nije zvanično interesovao za ples u svojim istraživanjima), bio je Franc Boas. Naime, polazeći od toga da svaku kulturu treba posmatrati kroz sopstveni razvoj, tako i svaki ples treba izučavati u okvirima sopstvene kulture. Ovime je Boas odbacio ideju da je ples univerzalni jezik i suprotstavljao se svojim savremenicima jer nije hteo da ples posmatra kao još jedan argument u brojnim generalizacijama pri istraživanjima „drugih”, nezapadnih kultura. Mnogo decenija kasnije (60-tih i 70-tih godina XX veka) Boasovi uticaji su opstali u teorijskim paradigmama pionira antropologije plesa: Adriane Kepler, Anje Peterson Rojs, Džudit Hane, Drid Viliams itd. Ovi začetnici posmatrali su ples kao kulturno determinisan element, kao vid identiteta i kao vid komunikacije u nekoj zajednici. 9 U tom smislu, pored plesa važnost su imali i razni drugi oblici izvođenja (i javnog i privatnog) kao npr: brojni rituali, šamanistički transovi, obredi prelaza, upotreba maski itd. Oni su težili dobrom opisu izvedbi i obraćanju pažnje na svaki detalj plesa i pokreta, crpeli su što više informacija od svojih ispitanika kako ne bi donosili pogrešne zaključke zbog šturih podataka. Takođe, ovakvi pristupi bili su usmereni i na ples u savremenim zapadnim društvima, bilo da je reč o institucionalnom ili neinstitucionalnom obliku plesa. Posebno su u fokus istraživanja dolazile javne izvedbe i plesovi koji su reprezentovali identitet manjinskih grupa, kao marginalizovanih unutar nekog kompleksnog društva (npr. ulične hip-hop izvedbe

9 Komunikacija se odvija među pripadnicima jedne zajednice, čime se oni definišu kao kolektiv i identitetski određuju kako bi komunikacija bila okrenuta i ka spolja tj. ka drugim zajednicama i kulturama

Klub studenata etnologije i antropologije

49

Antropologija za početnike

mladih pripadnika crne rase u američkim gradovima, ili striptiz ples). Ipak, pored ovog pristupa dugo je opstajalo verovanje da ples može da se razume bez posebnog kulturnog konteksta, što je dovodilo do obeležavanja brojnih plesova drugih kultura kao „primitivne umetnosti” i time kao marginalne u okviru umetnosti Zapada. Ovo je posebno bilo prisutno u svetu igrača. Međutim, u periodu između Boasa i utemeljitelja antropologije plesa, javile su se autorke i autori koji su doprineli razvoju antropološkog pristupa plesu. Među njima treba izdvojiti Gertrudu Kurat, igračicu koja je postavila osnove etnokoreologije. Kuratova je nameravala da tokom proučavanja svakog plesa, posebno „egzotičnih”, detaljno zabeleži na papiru svaki pokret tela, mišića, ekstremiteta. Ovakav pristup se u svetu plesa nazva Labanizacija.10 Međutim, ovim pristupom nije mogao da se prenese momenat energije igrača tokom izvedbe, što je bitan element u antropološkom izučavanju i analizi plesa bilo koje kulture. No i pored određenih nedostataka, Gertruda Kurat je postavila ceo sistem izučavanja i teorijske analize koji se zasnivao na antropološkom i umetničkom pristupu, a posebna važnost je u tome što je pokazala da su antropološke tehnike relevantne za studijski pristup plesu. Uz ovo ne treba isključiti ni brojne antropologe kao na primer Mosa, Brdvisla, Burdijea koji su u razdoblju od 50 godina u svojim istraživanjima uključivali telo, pomalo i ples. No to su više bili početni koraci antropologije tela koja se počela razvijati od 80-tih godina XX veka. Za njih, ples je bio sporedna stvar, iako su se bavili telom.

Naziv Labanizacija vodi poreklo od imena Rudolf Laban, evropskog igračkog umetnika i teoretičara koji je uspostavio sistem beleženja u plesu, pokretu i koreografiji u delu Kinetoraphie Laban 1928 godine. Ova studija je i danas primarna u sistemskom beleženju pokreta, koristi se u edukativnim pristupima na svim plesnim akademijama u svetu, a primenjuje se i u drugim oblastima kao što su studije kulture, neverbalna komunikacija i druge.
10

50

Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i ples

Od perioda kada je ples u akademskim disciplinama postao bitan element u izučavanju svake kulture, tendencije u istraživanjima su se prenele i na šire kategorije kao što su prisustvo raznih vrsta politike i rodnih odnosa u plesu, odnosi između kulture, tela i pokreta, prisustvo brojnih plesnih poetika itd. Ove studije dovele su do spoja sa čitavim nizom različitih pristupa, uključujući semiotiku, fenomenologiju, postkolonijalnu teoriju, poststrukturalnu filozofiju i feminizam, kao i do značajnog dodira sa savremenom teatrologijom. U današnje vreme, antropologija plesa je uvedena kao predmet na pojedinim univerzitetima u Evropi, čime je potvrđen njen status antropološke poddiscipline. OBLASTI KOJE POTVRĐUJU POSTOJANJE ANTROPOLOGIJE PLESA Iako je već prikazano da antropologija plesa jeste usredsređena na ples, neophodno je utvrditi društvene i kulturne procese i kategorije sa kojima ples ostvaruje dijaloge. Na osnovu njih, antropologija može da opravda svoje prisustvo u istraživanju plesa i da pokaže kako se antropologija plesa razlikuje od umetničkih studija plesa i teatrologije. Iako su umetnički i antropološki pristup plesu vrlo isprepletani i podjednako neizostavni u proučavanju plesa, bitno je i razlikovati ih kako ne bi dolazilo do zabune u analizama. Jedno je teatrološka analiza, a drugo antropološka. Međutim, takođe smatram da ove dve vrste pristupa ne treba da se posmatraju samo odvojeno već i kroz stalni međusobni dijalog. U radu The Politics and Poetics of Dance, Suzan A. Rid, antropološkinja sa Univerziteta Berkli u Kaliforniji, prikazala je kako su se od 80-tih godina XX veka brojni istraživači usmerili na ples. Antropolozi su u novim plesnim istraživanjima odigrali ključnu ulogu time što su komparativnim analizama kritikovali kolonijalne i etnocentrične kategorije i pokazali da
Klub studenata etnologije i antropologije

51

Antropologija za početnike

ples i pokret mogu biti ključni u stvaranju kolonijalnih, rodnih, etničkih, nacionalnih odnosa i diskursa. Tako autorka ukazuje na neke od oblasti koje spadaju u istraživanja antropologije plesa (Rid, A. Suzan. 1998. The Politics and Poetics of Dance, u: Annual Review of Anthropology, Vol.27, str.503-532): POLITIKE PLESA – Studije u ovoj oblasti izučavaju kako ples može biti posmatran kao izražavanje i praksa odnosa moći i protesta, otpora, kompleksnosti u društvu. Ovakva stanovišta povezuju ples sa oblastima etniciteta, nacionalnog identiteta, rodnih odnosa i odnosa klasa. Kao primer za ovaj pristup može poslužiti članak autorke J. C. Dezmond koja ukazuje da socijalni identiteti mogu biti „označeni, formirani i zaključeni” (Desmond, C. Jane. 1993-1994. Embodying difference: isues in dance and cultural studies, u: Cultural Critique, Vol.26, str. 33-63) kroz telesne pokrete, čime ples i pokret predstavljaju neku vrstu socijalnog teksta (koji je kompleksan i u stalnoj promeni) i čijim „čitanjem” se mogu utvrditi oznake pojedinih grupa u nekom društvu i njihove razlike. To znači da, na primer, klasne razlike i odnosi koji ukazuju ko je dominantan a ko potčinjen u nekom društvu mogu biti dobar razlog za primenu plesa kao otpora takvom stanju. U tom slučaju, ples služi kao sredstvo za stvaranje etničkog/nacionalnog identiteta grupe koja se time bori protiv potlačenosti. Ovaj primer može poslužiti i u proučavanju kolonijalnih odnosa, širenja globalizacije itd. PLES I ROD – ples može da se posmatra kao celokupan skup značenja u kojima su prisutne rodne razlike. Taj skup čine elementi kao što su „telesni rečnik”, kostimi, slike tela, trening, plesne tehnike i brojni diskursi u plesu. Na primer, pokreti muškaraca i žena u kubanskom plesu rumba demonstriraju rodne razlike: dok muškarci vide plesni podijum 52
Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i ples

kao priliku da demonstriraju svoju snagu, hrabrost, muškost, žene teže ka izražavanju mekoće, opreza, gracioznosti, elegantnosti, ljupkosti… Posebno su interesantne inverzija i mešanje rodova u plesovima raznih kultura koji služe ili kao demonstracija moći (npr. muškarci obučeni u ženski kostim parodirajući ismevaju žene i ukazuju na svoju snagu) ili kao sistem otpora (žene koje u raznim ritualima i plesnim performansima preuzimajući ulogu muškarca demonstriraju protest prema dominaciji muškaraca). POKRET, TELO I KULTURA – brojni teoretičari i filozofi su tokom 70-tih i 80-tih godina, među kojima se najviše ističu Merlo-Ponti, Burdije, Fuko, Pirs, uticali na teorijske ideje koje su se rađale krajem XX veka. Pored toga, nastanak novih ideja u feminizmu doprineo je pomeranju tela u fokus antropologije. Mnogi antropolozi su težili ka prevazilaženju kartezijanskog dualizma duh/telo. Kao novi pristup, predlagalo se da dualizam duh/telo počne da se sagledava kao spoj, odnosno stalna isprepletenost ova dva entiteta. Kroz prevazilaženje dualizma, težilo se i ka prevazilaženju drugih dualizama (muško/žensko, spolja/unutra itd.). U radu Promenljiva tela, australijska filozofkinja Elizabet Gros predstavila je novu ideju u proučavanju odnosa tela i kulture (Gros, Elizabet. 2005. Promenljiva tela: ka telesnom feminizmu, Beograd: Centar za ženske studije i istraživanje roda). Ta ideja se zasniva na spoju diskurzivne analize (koju je formulisao Fuko) i kulturne fenomenologije telesnosti (koja se razvija od Merlo-Pontija). Naime, težilo se da telo bude posmatrano kao mesto dodira ili granica spoljašnjih (kulturnih, društvenih) uticaja i unutrašnjih (psihičkih) procesa. Zato je bilo neophodno videti i utvrditi kako diskursi kulture i spoljašnja okolina mogu uticati na pojedinca, kako se ti uticaji prikazuju na telu (da li u izgledu tela? Garderobi? Ponašanju?) i kakve veze ti uticaji imaju sa psihološkim procesima na osnovu kojih se
Klub studenata etnologije i antropologije

53

Antropologija za početnike

pojedinac određuje u prostoru i vremenu našeg sveta. Uz navedenu autorku, ovakvom pristupu se mogu dodati i drugi teoretičari, kao npr. Tomas Čordaš, Margaret Lok, Pol Konerton.... ZAKLJUČAK Želeo sam da kroz veoma kratke i šture podatke prikažem šta se sve podrazumeva pod nazivom antropologija plesa, da pokažem njenu genezu, zatim činjenice koje potvrđuju njeno postojanje i potrebu za njenim opstankom, i da ukažem na puteve kojima bi se ova poddisciplina mogla dalje razvijati. Sama antropologija plesa, kako je već napomenuto, zahteva stalnu komunikaciju sa drugim naukama i pravcima. Ključno u ovakvoj komunikaciji jeste da se u njenom centru nalazi upravo ples. Takođe, objašnjeno je da razvoj plesa može da se posmatra na dva nivoa: jedan nivo podrazumeva istorijsko-umetnički pristup, koji „kroz istoriju posmatra, opisuje i interpretira istorijske pozicije umetničkih (plesnih), praktičnih i teorijskih formacija” (Cvejić, Bojana. Marković, Tanja. Matić, Ljubiša. Mirković, Maja. Šuvaković, Miško. Vujanović, Ana. 2002. Fragmentarne istorije plesa u XX i početkom XXI veka: diskursi, poze i transgresije plesa, u: Časopis TkH – časopis za teoriju izvođačkih umetnosti, br.4, Beograd, str. 19); drugi nivo podrazumeva pristup plesu iz pozicije društveno-kulturno-istorijski-političkog konteksta. U ovom tekstu nije dovoljno razrađen prvi pristup, zato što postoji brojna literatura u kojoj se dosta može saznati o plesu i svim njegovim oblicima (i na istoku i na zapadu). Problem je što stručne literature o drugom (antropološkom) pristupu nema. Odnosno, ona postoji na brojnim jezicima i u raznim drugim akademskim okvirima, ali ne i u našem. Zato sam pokušao makar ukratko da prikažem šta se podrazumeva pod antropološkom analizom plesa. 54
Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i ples

Prema mišljenju Adriane Kepler, iako ima snažan potencijal, ova poddisciplina opstaje i dalje na periferiji antropoloških istraživanja (Kaepler, L. Adrienne. 1978. Dance in Anthropological Perspective, u: Annual Review of Anthropology, Vol.7, str. 31-49). Upravo zbog nedovoljnog angažovanja antropologa, razvoj antropologije plesa postoji, ali je dosta spor. Poseban paradoks je, na primer, to što, iako je interesovanje za antropološko izučavanje tela od kraja XX veka postalo čak neka vrsta trenda (posebno kada je reč o zapadnim akademskim okvirima), u okviru same antropologije tela interesovanje za ples, pokret, pozorište i druge umetničke forme ove vrste izuzetno je malo. Ples, i njemu slične vrste umetničkih izvedbi, imaju ključan značaj u izučavanju tela. Zato se postavlja pitanje: Zašto je interesovanje za ples u antropologiji toliko malo? Možda odgovor na ovakav problem odnosa antropologije i umetnosti leži u tome što da bi ste bili deo ovog odnosa poželjno je imati iskustva i znanje iz antropologije, ali i u umetnosti. Stoga su brojni antropolozi plesa bili baletski igrači koji su imali velika iskustva i u igri i u antropologiji. Ovo me ponovo dovodi do nužnosti za podvlačenjem ideje da umetnički i antropološki pristup svoj „zajednički jezik” mogu pronaći upravo u oblastima istraživanja tela, plesa, neverbalne komunikacije, pokreta, gesta itd. Često se pitam da li su nove antropološke i umetničke teorije iste ili različite (jer se dosta pozivaju na iste izvore). Naime, smatram da njihovi pristupi jesu različiti ali da više ne mogu da se posmatraju kao potpuno nezavisni entiteti. Oni su u stalnoj komunikaciji i isprepletenosti. Dobar primer bi mogao biti model Mebijusove trake: u pitanju je traka u obliku osmice koja, kako god da se okrene, uvek ima jednu površinu (stranu).11 Na taj način treba posmatrati i antropološko-umetnički pristup telu i plesu, koji se može razvijati
11 Za razliku od obične, ispravljene trake koja uvek ima dve strane: prednju i zadnju, ili gornju i donju....

Klub studenata etnologije i antropologije

55

Antropologija za početnike

najviše angažovanjem antropologa. Ovakav model se posebno može pronaći u novim tendencijama savremenog plesa na zapadu (tzv. neokonceptualni ples ili think dance) koji u svojim umetničkim istraživanjima, a potom i izvedbama uključuje antropološke teorije razvijene od osamdesetih godina do danas. Naravno da u dijalogu etnologije/antropologije i umetnosti ne treba izostaviti doprinose npr. folkloristike i semiologije kojima su izučavane brojne performativne izvedbe i rituali u savremenim i tzv. „primitivnim” kolektivima. Ali u odnosu na ovakve pristupe, antropologija može otići i korak dalje, čime svoju saradnju sa umetnošću neće zasnivati samo na izučavanju kolektiva, već i pojedinaca. Zato ovaj tekst nastoji da ukaže na veliku potrebu za udruživanjem raznih disciplina i pravaca, čak i onih ekstremno različitih, zatim za prevazilaženjem brojnih dihotomija koje svojim granicama otežavaju razvoj novih pristupa u antropologiji, i konačno za rušenjem naučnih stereotipa prema hibridnim pravcima, koji upravo mogu doprineti rešavanju problema u koje zapadaju čvrsto ustoličeni i dominantni pravci. LITERATURA ZA DALJE ČITANJE: Kaepler, L. Adrienne. 1978. Dance in Anthropological Perspective, u: Annual Review of Anthropology, Vol.7, str. 31-49 Kaepler, L. Adrienne. 2000. Dance Ethnology and the Anthropology of Dance, u: Dance Research Journal, Vol. 32, No. 1. str. 116-125 Peterson Royce, Anya. 2002. The Anthropology of Dance. Princeton Book Company Gros, Elizabet. 2005. Promenljiva tela: ka telesnom feminizmu, Beograd: Centar za ženske studije i istraživanje roda Cohen, Selma Jeanne. 1988. Ples kao kazališna umjetnost. Zagreb: Cekade Rid, A. Suzan. 1998. The Politics and Poetics of Dance, u: Annual Review of Anthropology, Vol.27, str.503-532 Cvejić, Bojana. Marković, Tanja. Šuvaković, Miško. Vujanović, Ana. 2002. Časopis TkH – časopis za teoriju izvođačkih umetnosti, broj 4.

56

Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i ples

Klub studenata etnologije i antropologije

57

Čarna Brković

ANTROPOLOGIJA I POLITIKA

Na prvi pogled, deluje kao da je sasvim jasno šta je politika. To je ono šta se radi u Skupštini, ministarstvima, tokom opštinskih, parlamentarnih i raznih drugih izbora, ili pri susretu predsednika dve zemlje. Politika se povezuje sa rečima poput: „evropske i evro-atlantske integracije”, „međunarodni odnosi”, „sporazum o pridruživanju Evropskoj Uniji”. Politika se najčešće definiše kao veština upravljanja državom. Međutim, da li politika može postojati bez države? Odnosno, šta se dešava u zajednicama koje nemaju državni aparat? Antropolozi su u prvoj polovini XX veka intenzivno istraživali „egzotične”, udaljene, ne-evropske zajednice – grupe ljudi koje su živele drugačije od evropskih zajednica, i koje se u svakodnevnom govoru obično nazivaju „plemena” (mada, neophodno je napomenuti da to kakvu vrstu zajednice označava reč „pleme” nikada nije bilo potpuno jasno). Zajednice su međusobno bile jako različite, gotovo isto kao što je svaka od njih bila drugačija od evropskih društava. Verovatno jedine zajedničke osobine tih raznolikih istraživanih grupa odnosile su se na ono šta nemaju – istraživane grupe nisu bile evropske, nisu imale državni aparat, nisu imale opštinske izbore, predsednike niti parlament. Antropologija politike je pod-discplina koja se stvara onda kada su antropolozi pomislili da odsustvo države, izbora i predsednika ne znači i odsustvo politike. Istraživane grupe nisu imale birokratiju i razrađen državni aparat – ali to ne znači da su bile „pred-politične” ili „apolitične”.

Klub studenata etnologije i antropologije

61

Antropologija za početnike

Od 1940. godine antropolozi su uvideli da politika može imati različite oblike i da može biti sprovođena kroz različite društvene institucije. Ispostavilo se da su srodničke veze često iskorišćene kao način uspostavljanja političkih odnosa. Saznalo se da postoje grupe od više stotina hiljada ljudi koje nemaju centralizovanu hijerarhiju – jednog vođu, jednu vrhovnu instituciju, jedinstveni aparat. Ted Luelen u kratkim crtama prenosi E. J. Evans Pričardov opis akefalne zajednice – zajednice bez jedinstvenog vođe – kod Nuera u istočnoj Africi: „Rat i prepirke su skoro neprestani. Sredstvima procesa ‘dopunjujuće suprotnosti’, sve veće i veće grupe mogu se ujedinjavati za te svrhe. Na primer, dve grupe mogu međusobno ratovati, ali sklapaju prijateljstvo ako ih treća obe napadne. Da bi se suprotstavile još većoj pretnji, sva tri bivša neprijatelja se mogu združiti. Političko jedinstvo Nuera mora biti određeno shodno situaciji, kako se sve veće i veće jedinice sabiraju prema potrebi, a onda rastaju kad pretnja prođe”. (Luelen, Ted. 2001. Uvod u političku antropologiju. Čačak-Beograd: Gradac, str. 34) Sasvim očekivano pitanje na saznanje da politika u nekim zajednicama ima drugačije oblike od onih na koje smo navikli, moglo bi da bude – kakve to ima veze sa mnom? Zašto bi to bilo važno za društvo u kome ja živim? Cilj antropologije najčešće nije prosto prikupljanje saznanja o različitim načinima na koje ljudi rade različite stvari. Iako je zanimljivo saznati kako neke grupe definišu svoje srodnike, kako sve mogu da sede i u kom položaju su navikli spavaju, šta smatraju ukusnim, na koji način razumeju prostorne odnose, kako uređuju svoje kuće, i tako redom, nakon proste fasciniranosti različitošću, sa prikupljenim saznanjima može se uraditi i nešto drugo. 62
Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i politika

Uviđanje da srodnički odnosi mogu biti pretvoreni u sredstva političkog delovanja navelo je antropologe da pomisle da i zapadna društva možda slično funkcionišu. Mark Abele, francuski antropolog, pokazao je da lokalna, opštinska vlast u Francuskoj, u mestu po imenu Jon, tako đe koristi srodničke odnose u stvaranju lokalnog političkog sistema. Abele je pokazao da, iako pravno bilo koji stanovnik može da se kandiduje za mesto u lokalnoj vlasti, u praksi stvari funkcionišu malo drugačije. Samo osobe iz porodica čiji su članovi već bili u lokalnoj vlasti – oni koji imaju značajne i duge porodične istorije – bivaju izabrani. Politički legitimitet u ovom slučaju obezbeđuju srodnički odnosi. Osobe koje se ne mogu pozvati na dugotrajnu porodičnu povezanost sa Jonom – na primer, oni koji su se tokom svog života doselili u Jon – nisu poželjni politički kandidati. Abele je ovim primerom pokazao da savremeno francusko društvo koristi iste strategije i obrasce mišljenja i ponašanja kao i mnoge „egzotične” i „primitivne” zajednice. Ideja da smo „mi Evropljani” daleko napredniji od „njih primitivnih” očigledno nema smisla. Magija i politika su dva domena koja se takođe neretko preklapaju. Ako zanemarimo racionalizovanu ideju o tome šta politika treba da bude, i pogledamo kako se politika „radi”, odnosno šta se dešava u praksi – uvidećemo da savremeni politički odnosi koriste magijske i ritualne obrasce u različitim situacijama. Međutim, antropologija ne mora samo pokušavati da ukaže na „iracionalnu” – srodnički, ritualno, magijski, emotivno određenu – stranu politike. Antropolozi danas istražuju mnoge savremene uzbudljive teme, poput tranzicionih procesa, zahteva za priznavanjem manjinskih ljudskih prava, načina funkcionisanja državnog aparata, itd.

Klub studenata etnologije i antropologije

63

Antropologija za početnike

Period tranzicije se najčešće određuje kao proces promene/prelaska jednog političko-ekonomskog sistema u drugi (pod „drugim” se najčešće misli na demokratiju i kapitalizam). Antropološko insistiranje na terenskom radu – posmatranju ljudi i življenju sa njima – često postaje najbolji put za otkrivanje i rešavanje problema „idealnih modela” koji ne obraćaju pažnju na svakodnevni život ljudi. Neretko se smatra da tranzicija znači preuzimanje uspešnih „idealnih modela” od zemalja koje su već demokratizovane, i njegovo prosto primenjivanje, odnosno „nakalemljivanje”, na društvo koje tek treba demokratizovati. Međutim, antropološke analize post-socijalističkih zemalja pokazuju da tranzicija podrazumeva splet složenih odnosa koji nastaju zato što barem dva različita ekonomska, politička, moralna, kulturna modela društva istovremeno obitavaju u istoj državi. U preplitanju dva naizgled nespojiva modela društva, pojedinci smišljaju najrazličite načine za prevazilaženje problema – oni svakodnevno pregovaraju oko značenja raznih termina, preuzimaju deo jednog sistema koji im odgovara, i deo drugog, i spajaju ih na neočekivane načine. Takve vrste spojeva nijedan idealni model ne može da predvidi. Obraćanje pažnje na svakodnevicu, na to kako tzv. „obični ljudi” prihvataju i menjaju nove propise, regulative i nova značenja, omogućava mnogo šire, višestranije i plodnije shvatanje tranzicionih procesa. Ako se setimo da je socio-kulturna antropologija nauka koja se bavi kulturom, razumećemo da, onog trenutka kada je kultura postala politički važna kategorija, antropološkinje i antropolozi su mogli da se uključe u političke diskusije i sopstvena naučna saznanja predstave politikolozima, političarima, sociolozima, pravnicima, i tako redom. Kako piše Milen-

64

Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i politika

ković: „Kultura i identitet, a ne samo liberalizam i demokratija, danas su ključne reči i sporni pojmovi savremene političke teorije. Ali o kojem od nekoliko stotina (ne samo antropoloških) verzija koncepta kulture debatuju politički teoretičari?” (Milenković, Miloš. 2005. Postkulturna antropologija i multikulturne politike, u: Senka Kovač (ur.) Problemi kulturnog identiteta stanovništva savremene Srbije. Beograd: Filozofski fakultet, 6174). Ako politika zaista jeste veština upravljanja zajednicom, onda je politiku (način na koji se zajednicom upravlja) moguće stalno poboljšavati. Veliki deo antropoloških radova je usmeren upravo na to kako učiniti prijatnijim, boljim, lagodnijim i lakšim suživot različitih ljudi, grupa i kultura. Ideja da su svi ljudi ravnopravni pred državom i zakonom je sjajna. Međutim, ona prosto nije tačna. Iako treba težiti da svi ljudi postanu pravno, politički i ekonomski ravnopravni, sada situacija u Srbiji, kao ni u drugim zemaljama, nije takva. Neke osobe slabije govore srpski jezik, i zbog toga nemaju jednak pristup društvenim, obrazovnim, medijskim i mnogim drugim resursima kao što imaju tečni govornici srpskog jezika. Neke druge osobe samo zbog svoje etničke pripadnosti ne bivaju upisane u knjigu rođenih – one u nekom smislu žive pored države, a ne u njoj. Neki ne mogu da se upišu na fakultet jer moraju početi da rade odmah po završetku srednje škole. Neke osobe preživljavaju svakodnevno dobacivanje na ulici ili seksualno uznemiravanje na poslu, samo zato što imaju određeni oblik polnih organa. Neki bivaju pretučeni zato što su zaljubljeni u osobu istog pola. Nekada nacionalna ili etnička pripadnost podrazumeva jako ograničen izbor zanimanja.

Klub studenata etnologije i antropologije

65

Antropologija za početnike

Iste te osobe, koje ne govore savršeno srpski jezik, ili ne praktikuju slavljenje slave, ili pripadaju nacionalnoj, etničkoj, religijskoj, seksualnoj, starosnoj, ili nekoj drugoj manjini – mogu osećati podjednako jaku vezanost za Srbiju kao i bilo koji pravoslavni Srbin muškarac. Emotivna veza nije uslovljena religijom, jezikom, nacijom ili polom. Ljudi mogu voleti svoj grad, uživati u njegovim ulicama, biti ponosni na tradiciju države u kojoj žive. Želja da se život provede na nekom mestu, i u nekoj državi, zavisi od mnogo stvari. Antropologija pokušava da pokaže da najmanje što država može da učini jeste da obezbedi svim ljudima koji žele da provedu život u njoj ravnopravan pristup resursima, kao i da im pruži mogućnost da prijatno i sigurno praktikuju svoje identitete. Sa svim opisanim problemima se naravno, može susresti bilo koji građanin ili građanka Srbije. Međutim, u određenim grupama problemi se dešavaju mnogo češće – gotovo na svakodnevnom nivou i svim osobama koje pripadaju toj grupi. Upravo iz tog razloga, u zapadnim zemljama koje su suočene sa istim problemima, javila se ideja o posebnoj zaštiti manjina. Kako je pravednost jedan od ideala liberalnog društva, čini se da je pravedno dati posebna prava grupama koje, zato što ne pripadaju većinskoj grupi, žive u posebno otežanim okolnostima. Kultura manjinskih grupa tada postaje politički važna kategorija. Mogućnost da se u javnom prostoru praktikuje manjinska kultura nije data – i zato država treba da donosi posebne propise kojima omogućava da manjinske kulture nađu svoje mesto u javnoj sferi države. Školovanje na manjinskom jeziku, posebne kvote koje garantuju da će određeni procenat manjina biti zastupljen na univerzitetima, u izbornim telima, u medijima – predstavlja strategiju koja treba da pomogne prevazilaženje problema. 66
Klub studenata etnologije i antropologije

Antropologija i politika

Antropologija analizira kako pripadnici različitih kultura prihvataju suživot i među-kulturnu razmenu. Ova nauka proučava kako država tretira kulturne identitete – kao privatnu stvar građana ili kao kategoriju za koju snosi određenu odgovornost. Antropologija takođe pokušava da smisli kako lakše i bezbolnije prihvatiti ideju da korisnici najrazličitijih kulturnih identiteta mogu želeti da žive u istoj državi, i kako najjednostavnije to uraditi. Iako utopiju potpune ravnopravnosti toliko različitih osoba, grupa, želja i ciljeva verovatno nije moguće dostići, antropološkinje i antropolozi mogu neprekidno proučavati i pružati pomoć u procesu pokušaja dostizanja dobrog društva. Predlog za dalje čitanje: Anderson, Benedikt. 1998. Nacija: zamišljena zajednica. Beograd: Plato Baba, Homi. 2004. Smeštanje kulture. Beograd: Beogradski krug Kimlika, Vil. 2004. Multikulturalizam: multikulturno građanstvo. Podgorica: CID, Zagreb: Jesenski i Turk Kovač, Senka (ur.). 2005. Problemi kulturnog identiteta stanovništva savremene Srbije. Beograd: Filozofski fakultet Luelen, Ted. 2001. Uvod u političku antropologiju. Čačak-Beograd: Gradac Ribić, Vladimir. 2005. Podeljena nacija: srpski nacionalizam i politički sukobi u Srbiji 1990-2000. Beograd: Srpski genealoški centar Verderi, Ketrin. 2005. Šta je bio socijalizam i šta dolazi posle njega. Beograd: Fabrika knjiga.

Klub studenata etnologije i antropologije

67

Likovni radovi

Marko Marković Marko Marković Jelena Vučićević Marko Marković dr Snežana Arnautović Marko Marković

7 15 25 33 43 59

Klub studenata etnologije i antropologije

69

70

Klub studenata etnologije i antropologije

Klub studenata etnologije i antropologije

71

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful