You are on page 1of 9

ta je dervi ispovedio o smrti: Dervi i smrt Mee Selimovida (Zdenko Leid i Juraj Martinovid *ur+: Knjievno djelo Mee

Selimovida, Sarajevo: Akademija nauka iumjetnosti Bosne i hercegovine, 2010, str. 51-62) Ahmed Nurudin gubi veru u boga i pravedni poredak na zemlji onda kad njegovizemaljski poslovi krenu loe, kad njegov brat dospe u zatvor, a njegovi napori da makar sazna razlog tome ostanu bezuspeni. Vera u boga i pravdu mu se vrate kad se njegovdrutveni poloaj popravi a sasvim nezavisno od bratovljeve smrti, koju niko ne moeda promeni i kad sm postane kadija, zastupnik boije pravde. Na samom kraju romana Nurudin opet gubi veru u boga i pravdu, i taj gubitak ponovo koincidira sa okolnodu dasu njegovi poslovi krenuli loe, ovog puta fatalno loe. To jeste jo jedan u nizu detaljakoji neto govore o Nurudinu, o vrstini njegovih uverenja i o izvoru iz kojeg ih crpi, alinije ovde pomenuto zbog analize njegove psiholoke motivacije, nego zbog podsedanjana ono to ini okvir romana Dervi i smrt : Nurudinova ispovest poinje i zavrava senjegovim neverovanjem u boga, pa ni u metafiziki i etiki poredak koji bog obezbeujesvojim postojanjem. Nurudinovo kadijsko vradanje veri samo je privremeni prekid,kolebanje, kao kad kod pouzdanog vernika nastupi trenutak religiozne krize, ali poslekojeg se sve vrati na poetak: Nurudin odlazi u smrt bez vere i u boga i u pravdu. Naslov romana, meutim, nije Dervi i pravda niti Dervi i bog, nego Dervi i smrt . I pravda i bog tu imaju znaajno, ali u odnosu na smrt ipak samo podreeno mesto. ta jeta smrt iz naslova? Uprkos istorijskim kostimima Selimovidevog romana to je sasvimmoderna smrt, smrt kako je razume nihilista. Kada posle gubitka vere Nurudin po prvi put misli o smrti, ovako je zamilja: I onda se ne desi nita, ne bude nita, bude nita. Inita, svejedno. Nema nieg posle smrti: ni susreta sa tvorcem, koga ionako nema, ninagrade i kazne. A kad blizina smrti postane stvarna, Nurudin je odbija s uasom: Ne,nikako! Ma ta da se desi, hodu da ivim, na jednoj nozi do smrti, na suroj litici do smrti,ali hodu da ivim! (374). A na samom kraju, kad vie ne pokuava da mobilie svojeivotne snage za otpor, zapisuje mnogo citirane rei: Jer, smrt je besmisao, kao i ivot(390).Izgleda neobino da neko ko je do tog saznanja doao oseda potrebu da ga i zapie. Akosu i ivot i smrt besmisleni, onda nema mnogo razloga da se sveukupnom besmisludodaje jo ta jedna reenica. U optem besmislu ivota i onog to dolazi posle njega lake je, loginije i doslednije uzdrati se od tog zapisa. Nurudin se ne uzdrava jer je tareenica krajnja taka njegovog ivotnog puta, poslednje saznanje do kojeg je doao,ishod dugake ispovesti koja ispunjava roman Dervi i smrt zakljuak kojeg nije biosvestan kad je svoju ispovest poeo da zapisuje. A kad je stavi na papir, on sasvimdosledno ostavlja pero i ne pie vie. Ne samo to se posle te reenice nema ta

vie redi,nego i sve ono to joj je prethodilo izgleda kao sasvim nepotrebno i besmisleno Na ovo pitanje je teko odgovoriti bez osvrta na tradiciju ispovednog anra i njegove preobraaje u moderno doba. Svakako najslavniji primer tog anra su Avgustinove , kojima je autor preobrazio neoplatonski solilokvij i utemeljio novi anr uvoenjem nad-adresata, kako bi Bahtin rekao, kojem je njegova ispovest namenjena.Avgustin se obrada bogu i pie u njegovu slavu, a oba znaenja su sadrana u latinskojrei : i pohvala bogu i ispovedanje greha. U prvih devet knjiga Avgustinopisuje lutanja due bez utoita u bogu, a u preostale etiri, koje slede posle njegovekonverzije, umeta svoj, pa onda i svaki ljudski ivot, u sveobuhvatni kosmiki poredak koji mu daju pravi smisao i znaenje. Ispovest je, pre svega, zapis konverzije i pokajanja:Avgustin ispoveda vreme svoje zabludelosti, nepoznavanja ili nepriznavanja istine sveta.Ta ivotna cezura, trenutak konverzije, jeste strukturno sredite ispovesti, ali moralnoznaenje teksta poiva na povezanosti konverzije i smrti. Ispovest je moguda zahvaljujudiAvgustinovom poverenju u ideju milosti: ini samnom ta god hodes, kae on bogu, evoti moj ivot, koji ionako tebi dugujem, uzmi moj ivot u obliku teksta, s poverenjem se predajem tvojoj milosti i znam da des samnom uiniti najbolje. su, zapravo, jedan ekstenzivni ugovor o povratku vlasnitva. Stanar je shvatio da to to je smatraosvojim uopste nije njegovo, i u obliku dugakog priznanja vrada ga pravom vlasniku. I toini sa radodu, s poverenjem, s uverenjem da povratkom vlasnitva spasava posed kojisamo koristi, da pravi vlasnik najbolje zna ta s tim posedom treba initi, i da de ubududestanar biti osloboen lutanja, muenja i traenja odgovora. Sad i on zna reenje zagonetkeivota i to verifikuje ovim ispovednim ugovorom. On, naravno, od tog ina oekuje idalje koristi za sebe, na primer, da mu onaj u ijoj su ruci ionako svi posedi, u trenutkuuruavanja ovog privremenog, svojom milodu obezbedi povoljan trajni smetaj. Zatosve to ne bi moglo da ostane privatno, neto izmedju njega i boga, zato mora da budeverifikovano u obliku javne isprave koja se nudi i drugima na uvid? Moda pustinjaci totako rade, sklapajudi usmeni ugovor s bogom o restituciji vlasnitva, ali Avgustin seispoveda da bi ga i drugi sledili. Zato ti dakle pripovjedam u sitnice tolike stvari?, pitaAvgustin boga, i nastavlja: Oito ne zato da po meni sazna za njih, nego da k tebiuzdignem svoju ljubav i ljubav onih koji ovo itaju (...). Ispovest je obradanje bogu smolbom za milost, a istovremeno i itaocima s nagovorom da slede. Njega se moe imora slediti zato to njegova ivotna putanja predstavlja prelazak iz zla u dobro, i zato to je njegova transformacija iz negativnog u pozitivnog junaka istovremeno i potiranjesmrti.U osvit modernog doba, Rusoove kao da ponavljaju Avgustinov gest obradanja boijoj milosti i potiranja smrti: Neka trublja sudnjeg dana zajei kad hode, kae autor na poetku svoje ispovesti, ja du s ovom knjigom u ruci stati pred najvieg suca. Redi duglasno: Evo ta sam radio, ta sam mislio, ta sam bio. (...) Prikazao sam sebe onakvimkakav sam bio: kojiput vrijedan prezira i podao, kojiput dobar, plemenit i uzvien. Ali itakav, istovremeno grean i nevin, Ruso je siguran da na stranom sudu nede biti drugogoveka koji bi mogao da bude bolji od njega, i da de i bog to shvatiti. Nimalo sluajno

Ruso ponavlja i kompoziciju Avgustinovih

: negde oko kraja druge tredineknjige nastupa otkrovenje, trenutak u kojem ispod jednog hrasta, kao Avgustin ispodsvoje smokve, Ruso shvata ta je to dovelo ljudski rod tu gde jeste, i krede da pie svojerasprave koje i drugima treba to da otkriju. Taj trenutak deli njegov ivot na pre iposle, ali, za razliku od Avgustinove, njegova konverzija je sasvim sekularna. Ona gaizvodi iz stanja mira i spokojstva, a uvodi u neprestani rat sa drugima, takav da sve ono pre konverzije izgleda kao rajsko stanje iz koga je Ruso pao u svet greha i zla, u baono to je u svom otkrovenju prepoznao kao uzrok moralnog propadanja oveanstva.Suprotno Avgustinu, Ruso svoj ivot pre otkrovenja vidi kao stanje nevinosti. Obeispovesti su egzemplarne, u smislu da na primeru jednog ivota ponavljaju dve razliitefilozofije istorije. I dok Avgustinova ispovest vodi kroz ivot greha do iskupljenja u veri,i negativnog junaka pretvara u pozitivnog, Rusoova vodi od iskonske nevinosti ka grehu,od pozitivnog junaka do junaka upletenog u negativnost sveta ali ne naputajuditemeljno uverenje s poetka knjige da je on svejednako nevin, da de svi itaoci njegovihispovesti to modi da potvrde, i da de vinje bide to umeti da prepozna u asu u kojem se bude odluivalo o njegovoj smrti ili venom ivotu. Ispovest je upudena i njima, i njemu,kao dokazni materijal na svakom ljudskom kao i na stranom sudu.Vremenski jo blie nama, istu strukturu ponavlja ispovest Kamijevog junaka Mersoa izromana Stranac . Ova kratka knjiga naizgled teko da moe izdrati poreenje saAvgustinovim i Rusoovim ispovestima, ali ima vie nego jedan razlog da se to pokua.Dok Selimovidevo blisko poznavanje Avgustinove i Rusoove knjige ne mora da bude pretpostavljeno iako se poznavanje, makar u grubim crtama, teoloko-filozofskihkoncepcija koje ove knjige ilustruju podrazumeva kod svakog evropskog itaoca, bududida one proimaju itavu evropsku kulturu i mogu se upoznati i iz drugih njenih naracija njegovo poznavanje Kamijevog dela je sasvim izvesno i u literaturi o Selimovidu na to jeved ukazano. 4 U Derviu i smrti autor kao da je namerno ostavio znak svoje lektirenazivajudi Ishaka na jednom mestu pobunjenim ovjekom (85) umestopobunjenikom, i tako ponavljajudi smisaoni efekat na koji je i Kami raunao naslovomsvoje knjige LHomme rvolt (1951). Stranac je fikcionalna ispovest glavnog junakaMersoa ne zato to je pripovedana u prvom licu, kao i mnoge druge pripovesti koje zbogtoga ipak ne bismo nazvali ispovestima, nego zato to i strukturno i tematski sledi pravilaovog anra. Fikcionalna je i zbog toga to je teko zamisliti oveka kakav je Merso kakoseda za sto da u pisanom tekstu razotkrije i sauva lutanje svoje due u odnosu na boga, pravdu i smrt, i da to jo ini bukvalno do svog poslednjeg asa, do trenutka kad se prednjim otvaraju vrata koja vode na gubilite; a ispovest je ba zbog toga to Merso, utrenutku svog otkrovenja koje je i ovde, kao i kod Avgustina i Rusoa, postavljeno u poslednju tredinu knjige ni o emu drugom i ne govori. Njegova konverzija pokrenuta je blizinom smrti, i ne sastoji se u pribliavanju ili predavanju bogu ovogreligiozno ravnodunog oveka, nego u osvedivanju i formulisanju onog osedanja koje jei pre toga u sebi nosio, ali koje se tokom ove konverzije pretvara u ubeenje vredno dase saopti drugima. Pre nego to se susretne sa svetenikom, Merso se koleba izmeu dvaosedanja: ivot nije vredno iveti, a opet ushiden je pomilju na dvadesetak godina koje bi jo mogao da proivi da nije osuen na smrt. ivot je vrednost samo pred licem smrtikoja ga ponitava. Jer smrt je samo nitavilo, nema nieg ni iza ni iznad nje. Svetenik mu nudi perspektivu prokletstva ili spasenja posle smrti, perspektivu koja neposrednoodreuje vrednosti u ivotu: neto postaje vrednost ako nas pribliava spasenju, anevrednost ako nas od njega

udaljava. U toj perspektivi ivot je sredstvo da se zasluionaj drugi, veni ivot, i samo sa te take gledita moe da se opravada. Merso u to neveruje, jer ne veruje da ima boga koji bi mogao da garantuje istinitost te perspektive. Nema boga kojem bi ova ispovest mogla da se uputi kao pohvala, ali nema ni greha da seispovedi; kad nema perspektive venog prokletstva ili spasenja, onda sve u ivotu postaje jednako vredno, ili jednako bezvredno. Sve jedno je ta radi i kako ivi, samo dok moeda jo ivi. U tom trenutku otkrovenja Merso svoju misao prenosi na majku: sigurno sei ona, kae, na domaku smrti osetila ovako oslobodjenom i spremnom da sve opet proivi. Taj zahtev da se ivot vrati kao isto, moda i da se veito vrada isti takav kakav je bio, jeste najveda moguda afirmacija ivota i istovremeno najradikalnija mogudakritika svake religije zasnovane na ideji onostranosti. Osloboen straha i nade, Mersootkriva svoju boanstvenu slobodu i eli samo da bude, to due i to vie: nema dobra izla, treba iveti ne bolje, nego vie. A ako nema boga koji odreuje smisao ivota ivrednosti u njemu, onda je ovek bog. To je Mersoova dobra vest, njegovo jevaneljenove ljudske slobode koje mora da prenese i drugima; zbog toga se nada da de nagubilite biti ispraden uzvicima mrnje, isto onako kako je Isus bio ispraden u svojestradanje ali stradanje koje je bilo uslov trijumfa njegove istine meu ljudima.Paradoksalno, kroz imitatio Christi Merso se nada da de uspeti da poniti smisao Hristove poruke. Na kraju, izlazi da Stranac i nije tako daleko od Avgustinovih , bar kad su u pitanju vorine take anra. I Merso se razvija od negativnog ka pozitivnom junaku: odetiki indiferentnog ubice iz nehata pretvara se u propovednika nove vere u ivot, verekoja daje prednost imanenciji nad transcendecijom; od onog koji luta, ne postavljajudimnogo pitanja o ivotu i svetu, Merso posle svog otkovenja postaje, makar i u poslednjem asu, propovednik koji zna. Razlika je u tome to Mersoovo konano znanjene osuuje i ne okajava njegov prethodni ivot, nego ga potvruje zahtevom da se vratiisti takav kakav je bio. I kroz taj zahtev Merso iznova odreuje znaenje smrti: od ulaskau navodno pravi onostrani ivot, ona postaje negativna potvrda vrednosti ovostranogivota. Daleko do toga da je besmislena, smrt je uslov smisaonosti: tek kad je suoen sasmrdu Mersou se otkriva neprocenjiva vrednost ivota. A kao i kod Avgustina, ili kaokod Rusoa, i ovde je moralno znaenje teksta sadrano u povezanosti otkrovenja,konverzije, i smrti. Konverzija se deava u pogledu na smrt, kao rezultat potrebe dase za nju pripremimo, kao priprema naeg individualnog naina da umremo. Mersoovaispovest nije namenjena nikakvom nadadresatu, jer takvog nema; ali, poto mesto super-adresata u Mersoovom svetu zauzima ovek, dakle drugi ljudi, i on se, kao i Avgustin, a jo vie nego Ruso, ispoveda oekujudi sledbenike. Njegova ispovest treba da postaneegzempalarna pria iz koje de drugi, koji jo nisu imali susret sa vlastitim otkrovenjem,nauiti kako da gledaju u smrt.Kako se roman Dervi i smrt otvara kad se ita kao ispovest, i da li je to uopte mogude?Roman ima formu naenog rukopisa, tanije naene ispovesti, ime ved i sam pozivana takvo itanje. Da bi ono bilo produktivno, neophodno je u Nurudinovoj ispovesti pronadi osnovne crte tog anra i videti ta se sa njima dogodilo. Ispovest bi, dakle, morala

da sadri obradanje bogu sa opravdanjem vlastitog ivota, i obradanje sledbenicima sa preporukom da takav ivotni put i sami slede; kod Kamija su ova dva obradanja saeta u jedno bududi da je u odsustvu boanstva ovek postao bog, obradanje sledbenicima jeistovremno i obradanje bogu. Ispovest bi, dalje, morala da sadri jasno razlikovanje pozitivnog od negativnog oblika ivota, i ili pretvaranje negativnog u pozitivni, kao kodAvgustina, ili prepoznavanje prolog ivota, ili jednog njegovog dela, kao pozitivnog,kao kod Rusoa i Kamija. Takoe, u ispovesti bi se morao nadi trenutak otkrovenja, ilikonverzije, objavljivanja pravog znanja onome ko se ispoveda. A, najvanije, tootkrovenje bi moralo da bude upravljeno prema smrti.Ahmed Nurudin poinje sveano, najavljujudi zapis svoj o sebi, zabeleen razgovor sasamim sobom solilokvij, prethodnik ispovednog anra da bi naao neko reenje, da bi video sebe kako postaje, kako se menja i preobraava, udedi se to nije oduvek bioto to je sada. Poetak njegove ispovesti kao da lei posle trenutka konverzije tanije,de-konverzije jer se tu Ahmed Nurudin pojavljuje kao ne-vie-vernik. U jednomtrenutku, on kao da ponovo nalazi mir sa verom od koje se udaljio i udi se sebi kako jeikada mogao da posumnja, ali taj trenutak ne traje dugo i ne donosi nikakvu promenu: to je samo pokuaj neuspele konverzije, pa Nurudin zavrava svoju ispovest u istom stanju ukojem poinje da je pie.Postoji i druga mugudnost razumevanja Ahmeda Nurudina. Konverzija i de-konverzija suradikalno razliite: dok prva uvodi u jedno razumevanje sveta, svog mesta u njemu i uodnoenje prema smrti, ova druga samo izvodi iz toga, ne nudedi nita za uzvrat. Na poetku romana Ahmed Nurudin je bez uverenja, koje je izgubio, i tek treba da se uvrstiu novom razumevanju sebe, sveta i smrti. On je u potrazi za svojim otkrovenjem. Krozitavu njegovu ispovest pojavljuje se samo jedan, ali vie puta ponovljen, nagovetaj da bi Nurudin mogao da pronae prolaz iz negativnog, koje je odbacio, kroz prazninu ukojoj se nalazi, do pozitivnog razumevanja sebe i sveta, prihvatanja smrti koje bi iz togausledilo. Taj prolaz kao da mu nudi, ili na njega upuduje, njegov novi prijatelj Hasan. Onizgleda kao neko ko zna tajnu za kojom traga Nurudin. Recimo da se ta tajna zovehasanizam. Nurudin sm, i vrlo elokventno, objanjava ta ga to i privlai i odbija u hasanizmu.Volio sam red, strog, derviki, kaze Nurudin, svaka stvar treba da ima svoje mjesto,kao i sve u svijetu, ovjek mora da stvara red, da se ne izbezumi (109). Hasan se slaeda bi takav ureeni svet bio dobar, ali ne veruje da ovaj svet moe da izdri nametanjestrogog reda: Dobro bi bilo kad bismo mogli odrediti cilj i namjere i stvoriti pravila zasve ivotne prilike, da uspostavimo zamiljeni red. Lako je izmisliti opte propise,gledajudi iznad glava ljudi, u nebo i vjenost. A pokuaj da ih primjeni na ive ljude,koje poznaje i moda voli, a da ih ne povrijedi. Teko de uspeti (110). Nurudinveruje da red, preglednost, sistem i aksiomatsko miljenje moraju biti svojstveni bidu, ida oni koji pristaju na nered, odsustvo sistema, nepreglednost i haotinost ivota ive u jednom lanom, nedovoljno shvadenom svetu. ovek koji svoje miljenje i nain ivotasaobraava istini sveta, misli Nurudin, mora biti ovek reda, aksioma, doslednosti, ovek proraunat i pedantan, jednom reju neto kao inovnik, to to je Hasan bio u Istambulu ito Nurudin postaje pred kraj ivota. Hasanisti, medjutim, ne veruju u objektivnu

strukturu, u veitu vrednost i zauvek utvrena znaenja. Oni misle da se strukture morajuuvek iznova stvarati, vrednosti afirmisati i interpretacije proizvoditi, da je bolje ostati unekom nepotpunom sistemu sa otvorenim smisaonim horizontom, nego u zatvorenom,utvrenom i dogmatinom svetu. Za Nurudina je Hasanov arm i privlanost upravo unjegovoj sposobnosti da ivi bez sigurnosti koju daje stabilni i determinisani horizont, aistovremeno ga to najvie i odbija kod Hasana: Zastani na neemu, za miloga Boga,odredi se, pronai oslonac. U svemu si nesiguran (278). ovek mora da uljebiivotno kovitlanje, misli Nurudin, da ne bi izludio (277). Na ovom mestu bi bilo lako i

jednostavno, moda suvie jednostavno, nastaviti u pravcukoji je ocrtalo Nieovo tumaenje nihilizma koje rei iz prethodnog pasusa eksplicitno prizivaju pa ustvrditi da se Nuridinova teskoba sadri u postepenom pristajanju na poziciju pasivnog nihilizma, a da je Hasan od samog poetka vedri i aktivni nihilista. Aliiako bi Nurudinu, naroito s obzirom na zakljuak o smislu ivota i smrti do kojeg nakraju svog ivota dolazi, ova kvalifikacija moda i odgovarala, Hasanu ova drugasvakako ne bi. On je neto mnogo manje pretenciozno od aktivnog nihiliste: Hasan jeovek koji je od nedoslednosti i nestalnosti nainio svoj smisaoni horizont. Nedoslednostu ovom kontekstu treba shvatiti kao suprotnost Nurudinovom zahtevu za metafizikim,aksiolokim i etikim redom, onako kako ju je u eseju Pohvala nedoslednosti predstavio Leek Kolakovski. 5 Dosledan je, po Kolakovskom, onaj ko raspolaeizvesnim brojem optih i neprotivrenih postavki, pa uporno nastoji da u svemu to radi iu svim svojim pogledima na ono to treba raditi uvek ostane u najpotpunijoj podudarnostisa tim optim pretpostavkama (125). Apsolutna doslednost je identina sa praktinimfanatizmom (127), i dovodi od traginih sukoba. Svet vrednosti, podseda Kolakovski, nijelogiki dvovalentan svet; u njemu ima vrednosti koje se uzajamno iskljuuju, ali ne prestaju da budu vrednosti, tako da je izbor izmeu njih nemogud. Dok doslednostzahteva da se izmeu jednakopravnih vrednosti naini nekakav izbor, nedosledni ljudiodbijaju da biraju izmeu njih. Nedoslednost je prosto naprosto prikrivena svest o protivrenosti sveta, kae Kolakovski (128). U Derviu i smrti i Selimovid pokazujekako su nedosledni ljudi, kakav je Hasan, izvor tolerancije koja je mnogo blagonaklonija prama ivotu i ljudima nego praktini fanatizam odanosti jednom principu: Hasan odbijada na preac presee ljubavni trougao izmeu slugu u svojoj kudi, i eka priliku u kojojde se reenje samo od sebe pojaviti tako da niko ne bude ba preterano osujeden. To neznai da su nedosledni ljudi slabidi i mekuci: nedoslednost je nemoguda u elementarnisituacijama, kae Kolakovski, kakve su rat, ubijanje ljudi, tortura, tiranisanje onih koji nemogu da se brane. Tu svaka nedoslednost prestaje, kao to i Hasan pokazuje svojomstrasnom brigom za postradale u buni u Posavini. Ali i u tome se Hasan pokazuje kaoovek mnogo naklonjeniji ivotu i vrednostima, a naroito pojedinanim ivim ljudima,nego oni koji, kao Nurudin, hode da svoje ponaanje i miljenje dosledno skude utakozvanim prvim principima. Hasan nigde nije ba sasvim kod kude, ni u Istambulu, ni uBosni; pa kako mu dom nije nigde, on pristaje na to da uvek bude na putu, kao nekakavmetafiziki delebdija. To odbijanje da se ovek skudi u jednom principu i u jednojvrednosti, ta nedoslednost zbog koje ga Nurudin osuuje, spasava Hasana jer mu

omogudava da nikad i ni u emu ne ide do kraja, da iz svakog sistema moe da iskoi i pre nego to se ovaj pokae kao nedovoljan i manjkav, ne ekajudi, kao Nurudin, da seteorijski sistem spasenja sm razotkrije kao aparat smrti. A u meuvremenu, privremenautoista nalazi u ljubavi: za oca, za Dubrovanku, za hadi-Sinanudina, za nesrednike izPosavine, ak i za Ahmeda Nurudina. On svakako bolje od Nurudina zna kako se ivi,svesniji je protivrene prirode vrednosti izmeu kojih stalno moramo da biramo, i ljude bolje razume od dervia, a ne izgleda kao neko ko nodima bdije boredi se sa svojimdemonima i vagajudi takozvane prve principe; on kao da svojim primerom pokazuje da

jeonaj neposredni, strasni aspekt ivota jedini pravi ivot koji imamo. Ali Hasan nijeaktivni nihilista takvu figuru treba potraiti, kad je o Selimovidevom delu re, pre uAhmetu abi, pesniku-umetniku iz Tvrjave .Hasan, dakle, bolje od Nurudina zna kako se ivi. A da li zna i kako se umire? Jer, iHasan de jednom umreti: umiru i neni i tvrdi, i hrabri i plahi, i dervii i delebdije.Kako umiru hasanisti? Selimovid je Nurudinu ponudio da se pred smrt preobrati uhasanistu i iskupi svoj derviki greh ljubavi za naela pre nego za ljude, tako to je u poslednjoj nodi pred njega izveo njegovog sina. To je trenutak u kojem negativni junak ispovesti ima jedinstvenu priliku da se preobrazi u pozitivnog, kao Avgustin ili Merso, ida postane propovednik novog znanja hasanizma, nedoslednosti koja odbija da se ustaliu bilo emu, da bilo ta osim ljubavi za ivot i za druge ljude proglasi prvim principom.Hasanisti, ljudi bez vere, nemaju boga da mu predaju svoj ivot, koji ionako nije njihov, pa nemaju ni nadu da de im pravi vlasnik njihovih ivota to odustajanje od neega to jesamo privremeno bilo njihovo nadoknaditi davanjem drugog, trajnog i venog. Oniljubav prema ivotu, prijanjanje uz njega, predaju onom koga vole: investiraju svojuljubav prema ivotu u ljubav za ivote voljenih. I tako vole ivot kao takav, makar gaiveo i neko drugi. 6 Hasanisti vole one koji de ih nadiveti. Tako smrt, iako je samoulazak u nita, postaje manje besmislena, a i ivot poinje da izgeda smislenije ako jemogude ljudsku elju da se traje, makar na jednoj stopi prostora, kako Nurudin u jednomasu pomilja, videti ostvarenu u onome ko nas nadivljuje, koji ostaje iza nas da trajemakar jo neko vreme. To je moglo da bude Nurudinovo poslednje saznanje, njegovakonverzija na kraju ivotnog puta, preobradenje u hasanizam koje treba ispovediti da bise preneo drugima.To je ideja koju je u brojnim intervjuima sam Selimovid zagovarao kao znaenje romana Dervi i smrt , sve dok i itaoci i tumai nisu poeli da je ponavljaju sa istim arom. Ali junak ove ispovesti ovom idejom nije zaveden, pre izgleda kao da je eksplicitnoodbacuje. Trebalo bi da verujemo da Nurudin priu o susretu sa svojim sinom zapisuje usvom poslednjem satu: ved je u tekiji, straari su napolju, mladid, posle zavrenograzgovora, spava u susednoj sobi, samo se eka zora pa da Nurudin krene u smrt. Tajtrenutak pred pogubljenje Kamijevom Mersou slui da oblikuje svoju filozofiju, koju jenesvesno iveo, i da je objavi i drugima. Teko je i zamisliti povladenije mesto za nju:kraj ivota, kraj ispovesti, kad de se redi ono najsutinskije ako ne tada? Ne izgledaverovatno da Nurudin zapisujudi ovu epizodu samo prekraduje vreme za njega vremenauskoro nede biti i on to zna. S druge strane, ova dijaloka epizoda ne sadri u sebi nitato zahteva da je ba Nurudin zapie. Osim reenice kojom Nurudin konstatuje da nije sposoban za nenost to je ved i samo po sebi oigledno iz njegovog ponaanja premamladidu nema u njoj prikazivanja stanja Nurudinove svesti, o kojem bi samo on smmogao da podnese izvetaj. Mogao je, dakle, tu epizodu da po mladidevom svedoenjudopie i Hasan, ako ona ved treba da se tu nae, a da Nurudin svoje poslednje trenutke provede razmiljajudi o besmislu svega, pa i pisanja ispovesti. Selimovid je, meutim,hteo da Nurudin do poslednjeg trenutka pie, i da kao poslednji svoj zapis ukljui epizodukoja mnogo snanije od njegove poslednje reenice svedoi o

neutenom saznanju skojim on odlazi u smrt. Nema konverzije u hasanizam. Pred nitavilom smrti ni drugi, makako voljeni, nisu utoite. Investirati svoju ljubav prema ivotu u ljubav za ivotedrugih, i tako voleti ivot kao takav, voleti one koji de nas nadiveti i time uiniti smrt,ulazak u nita, manje besmislenom to je samo niz jezikih figura i nita drugo. Umirese, neopozivo i neuteno. Ahmed Nurudin je do kraja derviki dosledan, i nede otidi unitavilo dok i to poslednje, najvaznije saznanje ne objasni. Eto jo jedne antinomije uromanu Dervi i smrt : autor nas uvereva da je poruka romana vrednost ljubavi i nenosti,a njegov junak, koji roman ispoveda, dolazi do suprotnog zakljuka da pred licem smrtini ljubav ni nenost ne znae mnogo. 7 Zato se, dakle, sve do svog poslednjeg asa Nurudin ispoveda, i kome? On nema bogakojem bi mogao da preda svoj ivot u obliku teksta i da ga zamoli za milost i oprotaj. Neobrada se ni ljudima sa zahtevom da ga slede. Iako svoj ivotni put jasno deli na nekolikoetapa mladost, u kojoj je imao sposobnost za ljubav i nenost, zrelo doba, bez ljubavi inenosti ali provedeno u posvedenosti veri i bogu, i poslednja godina ivota, u kojoj jeizgubio veru a nije povratio sposobnost za ljubav i nenost Nurudin izmeu njih neuspostavlja nikakva hijerarhijski odnos koji bi nam omogudio da odredimo ta je tupozitivno a ta negativno. Uz to, Nurudin sasvim eksplicitno otklanja mogudnost dase to vreme ljubavi i nenosti shvati kao pozitivno vreme njegovog ivota, premakojem bi sve drugo bilo samo udaljavanje od spasenja, time to ljubav i nenost, ponuenu u dvanaestom asu, odbija u susretu sa svojim sinom. Isto tako, Nurudinodbacuje i ponuenu mu konverziju u hasanizam: on bi radije da postane kadija i da ponovo pokua sa redom, preglednodu, sistemom i aksiomatskim miljenjem, svezasnovano na veri koju je ved jednom izgubio, i koju ni u tom ponovljenom pokuajunede uspeti da zadri. Nema, dakle, ni otkrovenja koje u ispovednom anru omogudava prelazak iz negativnog u pozitivni oblik ivota. Od svega onoga to ispovest,tradicionalna ili moderna, treba da ima, Nurudinova zadrava samo ovo: bez boga, bezsledbenika, bez otkrovenja, bez preobaaja u pozitivno, Ahmed Nurudin se i daljeispoveda, i njegova ispovest je upravljena prema smrti. Ostaju, na kraju, samo te dvestvari u romanu Dervi i smrt : pripovedana ispovest i smrt.Ali ved i to je mnogo, jer nas dovodi do samog praga onoga to ovaj tako temeljnonihilistiki roman, sa poslednjom reenicom koja zvui kao poziv na samoubistvo, kazujeo tome ta se deava onima koji nisu sposobni za konverziju, koji znaju da na kraju svakomora da umre sam, i o tome kako takvi pripremaju svoj individualni nain umiranja Nurudinov prijatelj Hasan takoe zna da postoji neka povezanost izmeu pripovedanja ismrti, i to objanjava u svojoj prii o viegradskoj spahinici koja je izgubila sina jedinca.Spahinica tuguje za svojim sinom, priziva vlastitu smrt i duti. Kad je Hasan obmane da je poznavao njenog sina i izvue je iz dutanja, ona poinje da pripoveda o sinu, i ne samoto prestaje da ali dok pria, jer ga je videla savrenog i ivog u svojoj prii (276),nego i prestaje da priziva vlastitu smrt (276-277). Njeno postojanje, do tada upravljeno kasmrti, ispunjava se pripovednom fikcijom, reima koje oivljavaju umrlog mladida, ali seispunjava i ivotom koji nede da se prekine, nego hode da traje. ivot joj se vrada ondakad pone da pripoveda o svom mrtvom sinu. To pripovedanje je takoe upravljeno

prema smrti, jer se raa iz nude da se sa smrdu (drugog) nekako izae na kraj, ali njegovrezultat je proizvodnja ivota u onoj koja pripoveda. To to ona tri godine docnije umire,nita ne menja na stvari: spahinica umire sluajno, ili nuno, svejedno, kao to umiru svi,i neni i tvrdi, i hrabri i plahi, i dervii i delebdije. Ali je te tri godine ivela,zahvaljujudi svojim vlastitim priama, umesto da leedi sa tekim kamenom na grudima priziva smrt. Tom priom Hasan kae da pripovedanje upravljeno prema smrti nitiotklanja niti priziva smrt, nego proizvodi ivot.I Nurudin poinje da se ispoveda onog asa kad na njegov ivot padne senka umiranja:kad mu ubiju brata i on izgubi veru u onog koji jedini izbavljuje od smrti. Ispovedanje jeu poetku voeno njegovom potrebom da uspostavi red, preglednost i sistem koji nestajuiz njegovog ivota kad izgubi oslonac u veri: da de se nadi neko reenje kad raun budesveden, i da de u kukama slova ostati neto od onoga to je bivalo u meni, pa se vienede gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam ta je bilo (11).Okaeni o kuke, ti pramici ivotne magle bide spremni za inspekciju, a u njima de se pojaviti nekakav red i sistem, jer mora biti reda i sistema ak i u ivotu koji se ne upravlja prema redu koji je u svetu zaveo bog. Ali, njegovo ispovedanje se otre toj nameri i poinje da ivi vlastitim ivotom, ne prekida se mada se usporava ni onda kad se zanovog kadiju preglednost, red i sistem nakratko obnove, jer je, jednom pokrenuto,zadobilo svoju novu svrhu: Jo je suvie ivota u mome srcu (...) Moda i zato to ovo piem: nisam klonuo, otklanjam smrt, zapisuje na kraju Nurudin (388). Ne leim satekim kamenom na grudima: ivim. On ne kae: ja piem zato to u meni ima jo ivotakoji trai da se izlije u ispovest, nego u meni jo uvek ima ivota zato to piem i dok god piem. Kao i kod Hasanove spahinice: pripovedanje upravljeno prema smrti proizvodi ivot. Pred nitavilom smrti ni drugi, ma kako voljeni, nisu utoite ali jeste pisanje, pripovedanje, ispovedanje, koje do zadnjeg asa, koji ionako doe svima, punisrce ivotom.