Архимандрит Др ЈУСТИН ПОПОВИЋ

професор Универзитета

Издавач: Манастир Ћелије, Ваљево Уредник и рецензент: Епископ Атанасије Штампа:
Ваљевска штампарија

СВЕТОСАВЉЕ
КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА
фототипско издање

Ваљево. 1993.

ПРЕДГОВОР
Ево ретке књиге од ретког писца.
Јустин (Благоје) Поповић родио се од оца Спиридона и мајке Анастасије, на Благовести 1894
год. у Врањи. Школован је у Богословији св. Саве у Београду, на универзитету у Оксфорду, најзад у
Атини где је промовисан за доктора Теологије. Познавши рано сву сујету и брзу пролазност земнога
живота, он се рано замонашио, као и један други Врањанац, његов старији савременик, Валеријан
Бошњаковић, даровити песник. Као монах Јустин се предао сав богословској науци, због чега се
није хтео примити епископског чина кад му је то нуђено. Службовао је више година као наставник
богословије (Карловци, Призрен, Битољ) док најзад није дошао на своје право место — за
професора Теологије на београдском универзитету. По завршеном II Светском рату био је приморан
напустити и своју катедру и престоницу, и повући се у један мали манастир, Ћелије код Ваљева,
где и сада као молитвеник и испосник продужује неуморно своју духовну и књижевну делатност.
Јустиново прво дело било је о Достојевском, писано у Оксфорду на енглеском, по том
штампано и на српском. То је била права духовна и књижевна сензација. По оцени ближих
познаваоца Достојевског ово дело Јустиново је једна од првокласних и најбољих студија у опште о
генијалном руском писцу. Са јеромонахом др. Иринејем Ђорђевићем, доцнијим епископом
Далматинским, уређивао је кроз низ година «Хришћански живот». Сарађивао је и на «Хришћанској
Мисли», једном у истини елитном религиозно философском часопису. Онда се јавила два велика
тома његовог капиталног дела «Догматика православне Цркве», која га је прочула у целом
православном свету.
Но, по нашем мишљењу, ово најновије дело др, Јустина «Светосавље као философија
живота» надмаша све остало што је овај велики духовник до сада написао, како националном
свешћу и црквеношћу тако и монолитском оријенталском једноставношћу са бујичном речитошћу, и
— што је најважније, бескомпромисним хришћанским убе-ђењем И младићским жаром, што просто
магнетише.
Јустин је непоштедан у критици Европе, јер «нема сумње, каже он, сва је Европа минирана
вулканским противречностима, које ако се не отклоне могу ускоро експлодирати завршним
уништењем европске културе». Но после подробног и оштрог анализирања европских кумира и
измишљених сурогата хришћанства (хуманизам, позитивизам, еволуционизам и др.) наш автор у
ствари не предвиђа уништење европске културе него плаче сухим плачем над њеним гробом. Шта
онда преостаје? Светосавље — за Србе, и не само за Србе.
Светосавље није друго до Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у
богоугодним личностима, првенствено у светом Сави Немањином. Овај термин «Светосавље»
потекао је у наше време од млађих професора и студената београдског Богословског факултета, и
већ је ушао у општу употребу код Срба. Но у овој Јустиновој књизи Светосавље се први пут
претставља у системи као једна потпуна и заокругљена философија живота. «Свети Сава је
најмудрији и највећи српски философ».
Значајно је и то, што су ова предавања управљена била српској школованој омладини,
матурантима и студентима, и још што су држана у време немачке окупације и незапамћеног мучења
српског народа од стране пет спољашњих непријатеља и два унутрашња. Као што је Готлиб Фихте, у
време страдања (иако лаког) и понижења немачког народа под Наполеоном, својим знаменитим
«Говорима немачком народу» правдао и храбрио свој народ, тако је и др. Јустин овим својим
говорима јединим и јединственим за све време трајања Другог Свет-ског рата — уздизао дух и
национални понос српске омладине као наследника и носиоца најсветлије и најузвишеније
философије живота у целоме свету. Ови говори српског духовника, пуни срдачне свежине,
интелектуалне снаге и изузетне смелости, биће увек добродошли српској ученој омладини, и неће
никад застарети. Они ће бити духовна храна и будућим генерацијама, путоказ и заштита од сваке
забуне и негативности; као кишобран и као сунцобран, штитећи душу народну од страха и очајања у
време тешких бура и од злоупотребе слободе у време мирнодобског сунчања.
Народ српски још увек живи у трзајима муке и бола, али — живи и живеће и надживеће.
Нека би му ова ретка књига од реткога писца била од помоћи да живи пунијим, светлијим и

снажнијим животом.
Америка, 1953 г.
Еп. Николај

СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА СВЕТА
Изненађење је бити човек, и то—двоструко изненађење: бити човек у овако грандиозној и
загонетној васиони. Ви то не осећате? ви то не увиђате? Замислите: до овога тренутка ви нисте
постојали, и неко вас сада, али у овом вашем младићском узрасту, са овим вашим сазнањем, са
овим вашим апаратом осећања, са овим бројем чула, одједном изведе из небића у биће и — спусти
у ову дворану. Како бисте се осећали? Гле, светлост је свуда око вас. Шта бисте помислили о њој?
Нема сумње, она би за вас била нешто врло необично, врло фантастично, читаво драматично
изненађење. А боје, а толике боје око вас, шта би сте помислили о њима? Та и оне су, свака за себе
и све скупа, нешто врло необично, врло фантастично, врло драматично. Па бисте угледали један
другога! Шта бисте помислили о себи и о друговима око себе? — Чудна, необична, фантастична
бића: све само изненађење до изненађења, а можда и — привиђење до привиђења!
Изађете ли из ове дворане на улицу, гле: над вама пукло бескрајно плаво небо, око вас врве
људи, јуре аутомобили, промичу трамваји, потскакују деца, гегају старци ... Како бисте се осећали,
и шта бисте помислили о свему томе? — Изненађење до изненађења, зар не? привиђење до
привиђења, зар не? Па још: сунце пламти над вама, полако одмиче западу, нестаје га, и гле, тама
покрије све; а из тамноплавих небеса навиру безбројни ројеви звезда... Шта је све то? —
Изненађење до изненађења,... безбројна изненађења ... Већ сте уморни од њих; а нешто мили у
вама, смањује вам самосазнање, сужава самоосећање, и ви тонете у неки мрак, у неку таму, нешто
као да вас вуче у небиће, и ви бисте викали у помоћ, али, беспомоћни, већ не осећате себе као
себе, као живо биће ... Сан је овладао вама ... Сан? Шта је то сан? Није ли то враћање у небиће? Но
гле, ти си се пробудио из сна. Опет си улетео у биће, из небића у биће. И спопада те питање: када
човек може да спава и сања, није ли и сам од исте материје од које и сан?
Господо, загледајте у људско око ... Какав је то радознали немирко који неуморно лети од
ствари до ствари, од боје до боје? А мисао? Још већи немирко и од нашег ока; стално у покрету, у
вихору, У лету, у полету ка...? Мисао — какво изненађење! Мислити? О! то је таква уметност;
сигурно: уметност над уметностима. А осећање? Ту је тек чудотворна радионица, најчудотворнија у
свим световима ... Обратите пажњу на мисао: како настаје у вама, како се рађа, како наилази?
откуда то она долази: из неке непрозирне пратмине или из неке светле дубине? Мисао, то је
најтајанственији незнанко у теби. А осећање? — други незнанко поред првога, не мање тајанствен
од њега. А инстинкт? — То је нека тама у мени која бежи од сваке светлости; а хвата те, вуче у неке
дубине, у неке несагледне тмине. Где је човек највише присутан, где га има највише: у мислима, у
осећањима или у инстинктима? По свему, човека има најмање у телу, више у мислима, највише у
осећањима.
Моћи мислити, то је изненађење, зар не? моћи осећати, то је друго изненађење, зар не?
моћи видети, то је треће изненађење, зар не? моћи чути, то је четврто изненађење, зар не?
Уосталом шта је то што није изненађење у човеку и у свету око човека? Ако човек иоле озбиљно
посматра свет око себе и свет у себи, не може се отети наметљивим чињеницама које се све
сливају у једно сазнање и једно осећање: овај свет је и у целини и у појединостима — бескрајно
изненађење за свако мисаоно биће, а најпре за човека. Хтео или не, човек је као неки живи
фотографски апарат који снимајући свет и чулима и срцем и душом, свим бићем осећа да је свет не
само непрекидан него и бескрајан филм драматичних изненађења.
А ми? — Ми смо изгубили то осећање света, јер смо се измалена постепено навикавали на
овај свет, на његове појаве, на његова збивања. Уствари пак, ништа фантастичније од стварности,
од наше земаљске стварности. Молим вас, загледајте само у мајушни цветић љубичице или у
сићушно окце ластавице. Зар по своме саставу нису нешто фантастичније од свега што људи могу
замислити? И најфантастичнији роман Жила Верна није ни приближно тако фантастичан као један
мајушни цвет, акамоли као овај свет...
Што човек више размишља о загонетности и интересантности овога света, све га више
прогони мисао: стварност овога света је фантастичнија од свега најфантастичнијег и загонетнија од
свега најзагонетнијег. Ни најдаровитија људска фантазија, па још подигнута на квадрилионити
степен, не би могла замислити фантастичнији и загонетнији свет од овога у коме ми људи живимо.
Претпоставите, овај свет не постоји. И неко надкозмичко Биће, по својој свемоћној вољи и
необјашњивој жељи, одреди вас да по својој замисли створите свет. Притом, вама се оставља

и наша планета. да сте морали макар нешто пропустити. тоне из једне невидљивости у другу. Имате ли за то довољно маште. ми бедни сисари.. реците ми. Велики савремени астроном. пружа вам се прилика да добијете сатисфакцију: изволите створити свет по својој замисли и плану. у какве их сфере и атмосфере ставили? Да ли бисте извесним бићима дали мисао и осећање. не само мали. И наша логика. Материја. А атоми на — електронима. признаје: темељ свега видљивога јесте нешто невидљиво. на пример. сигурни сте. да! вама се нуди боговска почаст: да будете творац и архитект новога света.. Џемс Џинс тврди да је наша планета према универзу као «милионити делић једног зрна песка према укупној количини песка на свима морским обалама овога света» 1 . шта унели као материјал. Та она по самој природи својој није у стању да замисли крај ономе што је невидљиво. или бисте им место мисли и осећања дали нешто друго? Зар бисте у неку врсту бића унели тугу. козмичког света спустите у наш мали. Свака видљива твар својим најунутрашњијим нервом везана је за нешто невидљиво . Јер је наш земаљски свет према универзу као целини. довољно ума. као што су показала испитивања немачког 1 The Mysterious Universe. Ваљда ћете моћи бити архитект једног тако мајушног света. да нисте нешто главно пропустили? О. ето. Да ли бисте пристали да будете архитект таквога света? Шта бисте поставили као темељ. до невидљивости мали.. праелектрони и електрони згушњавају и дају овај видљиви. комете. свуда око нас. љубав? Колико бисте. стр. То знање. једва приметна материјална острвца у космосу. То је парадокс. сигурни и ви и ја. А фотони на — нематеријалном етру! А нематеријални етар на — још нечем нематеријалнијем и невидљивијем! И тако у бескрај. Јер људска логика. дали чула бићу које би личило на човека? Не бисте ли погрешили ако му дате мањи број чула но што човек има. А праелектрони на — фотонима. све је то опкољено неким безбројним невидљивостима и неким безмерним бескрајностима. јесу само. нема се куд. невидљивостима којима нема ни броја ни краја. јелте? Али. на чему бисте их поставили? Погледајте. због чега би се ваш свет срушио пре но што би био готов. оно што је видљиво у свету бескрајно је мање од оног што је невидљиво у свету и око света. сва наша пророковања о њима. а то значи ономе што је бескрајно. Будимо конкретни: ви бисте најпре поставили темеље своме свету. Сва наша знања о свету и човеку. док не утоне у — ко зна какве невидљивости! Немојте због тога осуђивати људску логику. А. како се врши прелаз из видљивог у невидљиво? И опет: како се збива прелаз из невидљивог у видљиво? Како се невидљиви фотони. јесте ли сигурни. шта одредили као циљ? Каква бисте све бића измислили. И ту вам је све веома тајанствено и веома загонетно. Гравитациона тежа држи и одржава у чудесном поретку безбројне сунчане системе. радијум је најстраховитија сила. и још више погрешили ако му дате већи број? А шта би тек било. сузе. довољно снаге? Ево једне подробности: у муњи треба спојити ватру са водом. И човек не може да се одбрани од наметљивог питања: ама шта је најважније у овоме свету? И ако је озбиљно. и наш космос. бол. такорећи. Cambridge. мученички озбиљно размишљао о томе. Али.потпуна слобода и замисли и акције. већ бескрајно мали. скоро ништа од свега тога не разумемо. овај материјални свет? Сврх свега тога. али сила невидљива. 1937. наш земаљски свет. и кроз философију. «Најновија истраживања астронома показују да небеска тела — планете. несагледно. О. овај опипљиви. Они су ту. . неопипљиво. ова наша планета стоји на— ваздуху као на темељу! А ваздух стоји на — безваздушном простору! А безваздушни простор на неким невидљивим честицама које наука назива атомима. У свему се таји нешто необично и кроза све струји нешто невидљиво. или шкргутом зуба. мора одговорити: у овом видљивом свету најважније је оно што је невидљиво. Ако је вашим људским моћима тешко да створе универз. наше сисарско величанство има право да се љути што нас нису питали када су стварали овакав свет? Али. што ми људи. и кроз уметност жудно хита из мање загонетке у већу.. ако бисте му место једног срца ставили у груди десет? Када у свима појединостима израдите и подробно разрадите план свога света. довољно срца. професор Кембриџског универзитета. то пророштво гласи: овај видљиви свет стоји и постоји на — невидљивостима. али је и она невидљива. звезде — која почивају у материјалном етру. Јелте. А електрони опет на праелектронима. Ето. 3. без обзира на то. и кроз науку. И јадни homo sapiens са тугом. Највише Биће би вас снабдело материјалом који би вам био потребан за стварање света. сабирају се у једно знање и једно пророштво. мала. на таквим парадоксима почива овај свет. онда се из великог. Али загледајте озбиљно у овај наш и тако мајушан земаљски свет.

Облачи и пресвлачи. јер има иста чула. језгро видљивог. Материја је. шта је то осећање.000 билион. Видљива је трава. год. покажите ми их да их очима видим. васионски простор је празнији него што се да и замислити. 4 А. У нама гамижу или вихоре све неке невидљивости. 6 Џ. и мртвац би. видљиво је биље. тешка 2. Само једно нема: нема душе у телу. 2 I. . али је невидљива сила која из једне исте земље производи разноврсне траве. стр. по Едингтону. Сунчева маса је. Хабл мисли да запремина васионе износи око 380. А шта да кажемо о самом човеку? О. али је невидљива животна сила која га држи у постојању. милиона. Претпоставимо да само три мушице живе у целој Европи. љубав је нешто невидљиво. вели Џинс. А гле. онда тело умире. врло мали део непрегледног простора васионе. душе која држи тело у животу. Џемс Џинс верује да у тој и толикој васиони има онолико звезда колико има зрна песка на свима морским обалама Земље или капљица у плахој киши која би читав један дан пљуштала над целим Лондоном. дакле. 1938. 20. стр. Ради чега? Ради љубави. Видљива су многобројна сазвежђа.000 милиона. 147. Џинс. — Мајка телом својим видљивим брани своје дете када је у опасности. И још: човек у ствари живи оним што је невидљиво у њему. С. за извесну идеју. претставља само изузетак у свемиру. јетре. изузетак и у космичком простору као што је изузетак у атому» 1 . да је једна осредња звезда око милион пута већа од Земље 3 . Видљив је славуј. 2). Када то невидљиво напусти човека. Видљиво је сунце. билион. а укупна количина материје у целој васиони износи колико и 11. али је тежа њена невидљива. Материјализам и наука. Човек би помислио. плућа. Напротив. милона сунаца 5 . кроз мисао умује. Све у свему: невидљиво је срце видљивог. исте физичке састојке као и жив човек. Видљиви су океани. А гле. различите плодове. Ту се невидљиво са видљивим загрлило страсним загрљајем.000. који садржи толико огроман број звезда био страховито претрпан.астронома Рима. али је невидљива сила која их уводи у живот и држи у границама живота. загрљајем коме нема краја ни у овом ни у оном свету. Џинс.000. али је невидљива сила која их ослањује. Ор. нека ми мајке покажу ту њихову љубав да је очима видим. покажите ми је да је очима видим. да би простор. ви ми их не можете показати. превео Ж. — Човек иде у смрт за извесну мисао. Видљиво није ништа друго до љуска око невидљивог. 3 Звезде и њихова кружења. Ор. 16. G.000. све нека привиђења. Видљива је земља. стр. Вама се. 148. Тако изгледа свет око човека. бар у оним деловима васионе који су нам познати 6 . мозга. стр. Едингтон. али је невидљива сила која га загрева. Звезде и атоми. не свиђа што је душа невидљива? Та и од тела нашег шта видимо? Само кожу. у њему се тек одиграва најинтересантнија и најдраматичнија утакмица између невидљивог и видљивог. An outline of the Universe стр. Видљив је магнет. па чак и у том случају ваздух Европе би био пренасељенији мушицама него што је васионски простор звездама.000. Погледајте.000. можда.000. 1938. Па ипак. али је сила његова невидљива.« А не смемо при том заборавити. св. шта је то савест. кроз уши слуша.000 тона 4 . билиона кубних миља 2 . Београд. јер је све то по природи својој невидљиво. cit. разнолико цвеће. идеја је нешто невидљиво. 148. А гле. али је невидљива сила која их мудро креће и води кроз безкрајна пространства те се не сударају. покажите ми их да их очима видим у њиховој самосталној и вештаствено очигледној стварности! Но. Crowther. мисао је нешто невидљиво. Ако није тако.000. Безбројни су облици у које се облачи невидљиво. Симић. Та невидљива душа и јесте извор свега видљивог живљења човековог. савест је нешто невидљиво. видљиво је цвеће. Београд. душе која кроз очи гледа. и жртвује своје видљиво тело. 5 Џ. а све главне животне функције: функције нерава. све је то сакривено од очију наших. Однос целокупне материјалне масе свих небеских тела према целокупном материјалном простору у свемиру једнак је односу који постоји између дванаест чиодских главица и целокупног простора немачке царевине.000. вели Џемс.000. кроз чула дела.000. cit. Ако није тако. 1938. билион. У овом погледу просто је генијална мисао коју је о 1 Кипријан Керн. Видљива су многа бића на земљи. човек жртвује своје видљиво тело за извесна убеђења своје савести. бар док је на мртвачком столу. стр. — Шта је то мисао. ова огромна количина материје заузима само један врло. 106—Т («Хришћанско дело». Значи: оно што је најглавније у човеку јесте невидљиво. 1936. могао обављати животне функције.000. Да није тако. Ако није тако. срца.

и човек претстављају собом неке невидљиве силе. диже и уздиже до самог Бога. кад год сретнеш човека. превелики Бог урамио је лик свој. Човек је заиста нешто што најмање знамо. између овостраног и оностраног. обдарен боголиком душом. стога не треба ни једног човека сматрати за материјал. Зато. врло снажно. А идући од човека до човека. доведимо до краја своју мисао. 1938. *** Господо. 4. врло сложено. Та боголикост је оно што човека диже изнад свих бића и ствари. између природног и натприродног. Уствари. врло драматично и — са сваке стране бескрајно и бесконачно. мали бог у блату. Paris. за алат. у човека је урамио лик свој. Будимо искрени: сва три света: и космос. 27). стр. Над раскошном тајном света његово се срце мучило као и ваше. земља и човек. Стога је сваки човек — наш брат. Богочовек Христос. шта ја радим? — Само излажем светосавску философију света.човеку недавно изрекао познати биолог Др. мој мили. Нарочито човек. Алексис Карел. по лику Божјем створи га»(I Moj. Зато је сваки човек — мали бог у блату. ми идемо од једне мисли Божје до друге. реци себи: гле. мали бог у блату! гле. из свачега и из свакога неки непознати невидљивко нетремице гледа у тебе својим тајанственим очима. . А човек? — Човек је то исто и нешто далеко више од тога: човек је видљива пројекција невидљивог лика Божијег. јер сваки човек има лик Божји у души својој. Молим вас. само су пројекција невидљивог у видљивом. Свака ствар у овоме свету јесте рам. У свему. по природи христоносац (Јован 1. Да. он претставља у маломе свет свих божанских вредности. изнад свих анђела и Арханђела. јер је у нашем народу први најснажније и најсложеније и најдраматичније осетио колико је изненађење свет и све што је у свету. Зато је сваки човек по природи христолик. те све од бескрајно малог до бескрајно великог има своју божанску вредност. Та мисао гласи: «Сваки је од нас само поворка привиђења кроз која путује несхватљива реалност — la realié inconnaissable — 1 . Зато је сваки човек богоносац од утробе мајке своје. у који је Бог урамио по једну мисао своју. ми идемо од једне иконе Божје до друге. икону своју у блатњаво тело човечије. наш бесмртни брат. 1. невидљивих мисли Божјих. и земља. Идући од ствари до ствари. Али ако смо логички доследни и духовно смели људи. 11. Гле. Др. божанску вредност. прођите га од врха до дна. наука о бићу човековом претставља највише тешкоће 2 . Јер. шта — човек? какав је смисао света. Карел вели: «Треба отворено признати: од свих наука.. Божанско величанство и божанска неприкосновеност човечије личности јесте најскупоценија истина у нашем човечанском свету. Јер док је Бог у ствари овога света урамио мисли своје. обучене у материју. 2 тамо. И најнезнатнији човек претставља апсолуттну вредност. По свему видљивом и невидљивом Он је разлио своје божанске вредности. икону своју. иза густе копрене видљивог протежу се безбројне бескрајности невидљивог. Реците. И самим тим има вечну. Ја то и хоћу: сва три видљива света: космос. какво је осећање света имао мали Растко Немањин? Нема сумње. Видљива природа је материјална пројекција нематеријалних.. 1 L'homme. што најмање познајемо. Разгрни ма шта или ма кога. Ниједног човека не шаље Бог у овај свет без лика свог. прођите од истока до запада. већ си философ. Plon. cet inconnu. нема грубе границе између видљивог и невидљивог. На тајанственој граници између два света стоји благи Господ Христос и сваку душу коју шаље у овај свет обдарује прекрасним ликом својим. од једне фреске Божје до друге. зароните у Растково осећање света. по свему и кроза све видљиво и невидљиво царује и влада — Он: чудесни и тајанствени Бог и Господ. Философ је Растко постао чим је то осетио и младо срце своје питањима изрешетао: шта је свет. стр. у своме већ знаменитом делу: L'homme cet inconnu. Речено је у светој књизи: «И створи Бог човека по лику свом. за средство. А све ствари скупа сачињавају раскошни мозаик мисли Божјих. Он је наш први стварни философ. а какав — човека? Поставиш ли себи та питања. 9). У томе је божанско величанство и божанска неприкосновеност његове личности. мој бесмртни брат и вечни сабрат! *** Господо.

и Растко је увидео да је свака твар — загонетна скривница. загрејан његовим осећањем света. Божјем Логосу. Растко. овостране. Камен темељац — станац свему вечнољудском постављен је једном за свагда. Богочовек је једини међу земаљским бићима божански мудро. јер проповеда Бога. отуда је свака твар — мало еванђеље Божје. Оваплоћењем Он је ушао у матицу огреховљеног света да свет очисти Богом од греха и зла. постао материја. расејана по свима тварима. Али. сагледао тајну света у свој њеној божанској величанствености и свевредности. свет је алогосно и алогично чудовиште. Све има свој божански смисао. осветли Богом. мисао Божје Мудрости. Ти то не осећаш? — Повери се Растку. и на тај начин ушао у матицу наше. јер је све логосно и логично. свака је твар отварала своју круницу и казивала божанску тајну своју. и сви зраци из свих твари воде и одводе вечном и неугасивом Сунцу: Богу Логосу — Господу Христу. Али тајну света и човека Растко је најдубље осетио. највидовитије сагледао и најдраматичније доживео. а човек је свештеник у том храму. да протера из њега грех и његов бесмисао. из сваке твари бруји по мисао Божја. обезлогосује бића и твари јесте грех. већ историски реална вечна Божанска Личност: Бог Логос који је постао човек. од сунца до атома. Узми њега за свог вођа кроз овај загонетни свет. наш први истински философ. мисли вечних. Пођи са њим од једне твари до друге. одбачен је основ света. Тада му се открила вечна тајна света и човека и грануо божански смисао њихов. Црна сила која обесмишљује свет. први међу Србима. бесмислен. од једног бића до другог. и осетићеш. трансцендентни. онда си — прави философ. јер је неуморни гласник Божји. и свим бићем осетио оно што и св. јер логосном суштином свога бића чезне за Богом. Васиона је чаробни храм у коме обитава Бог кроз мисли своје. божанског смисла. и то — божански логос и божанску логику. како? — Еванђелском светошћу. мисао Божју. заводљива тајитељка мисли Божјих. загрејаним молитвом и љубављу. знате ли када? — Када га је Христос повео и кроз овај свет провео. укорените се и утемељите у растковском. божански циљ. постао тело. пун божанске логике. орасположује за Бога. свештеник и првосвештеник. Само уништитељ греха у свету може бити осмислитељ и просветитељ света. апостол Павле: «Све се кроз Христа и за Христа сазда». Јер се само човеку светог еванђелског живота открива божанска тајна. Помоћу тог Бога Логоса Св. Све зрачи Логосом. еванђелско осећање света. Божјег Логоса. Отуда све стреми. једино — Богочовек Христос. Јер у овом свету само је грех безлогосан. у Логосу је и логика. и ви ћете свим бићем осетити: оно на чему стоји свет. у светосавском осећању света. и у сфери људске историје живео и делао као Богочовек Исус Христос. безлични логос. Господо. платоновски. божанске мудрости. божански потпуно објаснио тајну света и човека. мисли величанствених. он. те свака твар зрачи логосном светлошћу. у тој философији света: Бог Логос је не само центар свих бића и твари него је и стваралачка и животворна и кохезивна и синтетичка и промислитељска сила у свима бићима и у свима тварима. божански смисао. несумњиво осетити ову основну растковску истину о свету: свака твар је чувар по једне мисли Божје. божанска логика света. И његово усхићено око говорило је његовом узбуђеном срцу: чуј. вуче Богу. Под топлим погледом његовим. A то је једино Он. гравитира Богу. има свој логос и своју логику. да зацари у њему божански смисао и унедри божанске вредности. To је за српску душу пронашао и утврдио. сем зла. Неразориво језгро сваке твари сачињава мисао Божја која је у њој.решиш ли их растковски. Сваки цветић је мирисна кадионица пред Богом. Одбаци ли се Христос. просветли Богом и осмисли Богом. и. земаљске стварности. У том осећању света. божански логос. Доживео. свет у свима својим појединостима и у својој свеобухватној целини? — Да. Само се на том и таквом темељу може саградити човечански свет. Без тога. божанску вредност. Бог Логос је и ушао оваплоћењем у овај свет да га ологоси. па још са овим неминовним додатком: све у свету постоји ради те божанске логосности и ради те божанске логичности. — то је Господ Христос. Сава је сагледао сву божанску логику и божанску логичност света. апстрактни. има: Бог Логос је једина логика света. A то значи: све у свету. тај Логос света није неки замишљени. безлогичан. од анђела до црва. а свака птичица — раздрагани члан свекозмичког хора који неућутно славослови Творца светова. Божје мисли су као светлосна зрнца. само у Логосу. И заиста. све — сем греха. ти ћеш осетити. Логика света? Има ли овај свет логику. а из свих твари скупа — бруји божанска симфонија мисли Божјих. божанске вечности. божански савршено. извучен . темељ и основ света јесте — Бог Логос. To је свим бићем доживео у најпунијој мери Свети Сава. Свети Сава је први од Срба обрадио и разрадио у себи свето.

у овом грандиозном храму Божјем јесте — служење Богу. И само постојање је логосног карактера. а богослужење је циљ света. овај свет је непрекидно и неућутно богојављење. и идеју. божански логосну и божански логичну . Главни посао човеков у овом свету.. сав живот човеков од почетка до краја. и извор сваког идолопоклонства. Богојављење је природа света. и истину своју. Свети Сава је свим бићем својим и мислио и осећао и делао и живео по Еванђељу Христовом. Као што наука кроз чврсту и густу материју види електроне и фотоне. прозирни вео кроз који он види Бога и осећа Бога. у звездама. јер. И свет је свет Логосом. и све се намах сурвава у хаос. Природно је и логично да се у овој васиони.За Светог Саву. Најбоље се и најсавршеније служи Богу када се живи по Еванђељу Богочовека Христа. и живот је живот Логосом. акамоли у сунцу. Божанском Светлошћу. врело те силе. У свету материје иза свих видљивих појава таји се невидљива сила Божија. они стално остају на површини света.. Кроз свет Бог јавља себе. Пошто је овај свет богојављење. великих и малих. и без Њега ништа не постаде што постаде» (Јован 1. По светосавском схватању: човек и није Друго до — свештенослужитељ. у овом храму Божјем. непрекидно богослужење. од врха до дна — све је од Њега. А и савремена наука тврди да материја зрачи неком пресунчаном светлошћу. свака твар је својим главним нервом везана са Творцем! да. богослужитељ. све је у Њему. Божанском Логиком. живи — служећи Богу. И ти заједно са Растком говориш себи: да. једном речју — целокупним својим животом. богослужење. непрекидно богослужење. . и свети човек божански дубоко види свет. који је српској . «све кроз Бога Логоса постаде. Божанским Разумом. и делима. и мисао. у ђаволов водвиљ. На богојављење човек одговара богослужењем. у сазвежђима. у светосавској философији света свемоћно владају (ова) два основна начела. у лудило.. свака твар је богогласник! да. Листић љубичице. Само ситне — сићушне душе не могу. Шта је материја по светосавској философији света? — Материја је нешто божанско. за прву и последњу истину. Логос је и у атому и у васиони. просијава Логос. јер је и она постала кроз Бога Логоса.. за први и последњи живот. било оно духовно или физичко. ШТА ЈЕ ДРУГО НАЧЕЛО? — ЧОВЕК ЈЕ БОГОСЛУЖЕЊЕ. зар то није мало богојављење? Ластино око. ви сте осетили. и правду своју. и смисао. Томе додајте и ово: свет живи светлошћу. свака твар је богојављење! да. зато је оваплоћени Бог Логос рекао за себе још и ово: «Ја сам светлост живота». израчује. и у свакој од њих по једно богојављење. еванђелска светост обесконачи човекову душу божанским бесконачностима. прозрачује. све је кроз Њега. Прашина им затрунила очи. јер је овај свет он сматрао за величанствени храм Божји у коме се врши непрекидно богојављење. у бесмисао. велико или мало. Свет светли Богом Логосом. па не виде ни Бога нити ишта Божје. А ДРУГО.. живот је живот божанском светлошћу. јер је и саткан од логосне светлости. најмудрији и највећи српски философ. Господо. Зато је оваплоћени Бог Логос рекао за себе: «Ја сам светлост света». Господо. и силу своју. и тако постао. материја и сав материјални свет није друго до провидни. Прво је начело: свет је богојављење. природно је да човек буде богослужење. божански широко осећа његову тајну. Стога материја зрачи логосном светлошћу и божанском логичношћу. свеобухватно богојављење: Богочовека Христа. кроза њ Бог објављује и мудрост своју. јер не желе. ПРВО НАЧЕЛО СВЕТОСАВСКЕ ФИЛОСОФИЈЕ СВЕТА ЈЕСТЕ: СВЕТ ЈЕ БОГОЈАВЉЕЊЕ. Творевину су прогласили за прво и последње биће. A то је идолопоклонство. и доброту своју. Свака твар је извор. акамоли у Творца толиких сунаца!. треба да буде непрекидно служење Богу. и сва се та богојављења стичу у једно огромно — огромно. Кроза све и из свега што ми људи називамо материјом зрачи. и осећањима и речима.. Све што постоји сачињава једну целину. — a тек у Творцу свих тих чудеса! Око човечје не може да гледа у сунце. — зар то није веће богојављење и од једног и од другог? Замислите: Растко бди над тајном светова: пред њим промичу у бескрајним поворкама милијарде твари. Господо. Површински паразити. а друго је: човек је богослужење. нешто логосно. За Светог Саву: свака твар је — мало богојављење. 3). да зароне у божанске дубине света и тамо пронађу божанску логику његову. У свету који је богојављење. и за навек остао. Колико чудеса у једној капи воде. Он непрекидно служи Богу: и мислима. и љубав своју.је темељ испод грађевине света. од врха до дна. Сав живот Светога Саве у овоме свету изграђен је на та два начела: његов живот је био непрекидно служење Богу. — зар то није веће богојављење? А зеница у твом оку. и лепоту своју. стога и не могу ван прашине света. јер свака твар самим постојањем својим објављује Бога. божански високо мисли о свету.

души најпотпуније и најсавршеније открио вечни божански смисао и света и човека. .

јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. поколење поколењу. Са свих страна људождерске страхоте вијају човека. све умире на овом језовитом острву смрти. може ли човек спокојан бити. Као огроман и чудовишан љигави паук смрт је исплела густе мреже око почађале звезде наше. Зашто се даје живот човеку. који ће га дотле млети док га сасвим 1 Тако Црква назива смрт: Сједален. као завршетак његов несумњиво напипати смрт. онда је централа њена човек. Утро. о кукавни заробљеници смрти? Једино: побуна горког осмејка и грч немоћног срца. нема очајније трагедије од човекове. у којој он настаје. човек је од првог момента кандидат за смрт. док нас једног дана или једне ноћи не самеље. да је смрт постала једина категорија. и оно ће вам се вратити изранављено и изгрувано по непролазним гудурама смрти. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру. пуж или комарац. Шта нам остаје. Свест је тужан и страшан дар човеку. И мене меље. пошаљите осећање своје. и најзад — пораз од смрти? Јер ми у медицини. пружите једно чуло своје до краја ма ког бића у историји. технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. To убеђење постало је мором сваке историске епохе. и све нас меље. и он нема куд. пријатељу. у којој се креће и бива сав живот људски. јер га је смрт затворила одасвуд. и оно ће као крај његов. човек човеку. остаје. и не само то. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти. ето то је суморна звезда наша. најуниверзалнија стварност у свету. тамници која нема ни прозора ни врата. . У самој ствари. Ако има трагике у световима.СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ПРОГРЕСА Нека космичка завера постоји против наше планете. и испод ње круже милијарде звезда. Ту немилу догму предавао је у наслеђе отац сину. сва посута хладним пепелом смрти. А чула? Зашто су чула дата човеку: да ли зато да му буду пипци. Рађајући се на свет. и без бунта овај свет примити. Острво смрти. о! несравњено трагичније него бити тигар или овца. змија или птица. и тебе меље. смрт је најочигледнија. Ако човек без предрасуде загледа у историју овог чудног света. И то их побеђујемо делимично и привремено. па можда и престаје. када је одасвуд опкољен смрћу? Замке смрти разапете су свуда. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. када је у овој воденици смрти прикљештен између два воденична камена. но много тужнији и много страшнији дар је — осећање. Господо. у науци. Језовита реалност смрти приморала је човечанство да то убеђење формулише у догму: смрт је неопходност. сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Ма којим путем ишао по овом острву смрти. око ње. који на крају крајева прогута ненасита смрт. Господо. на дугом и страшном путу кроз историју у човеку се толико наслагало и нагомилало смрти. на стазе човекове метнут је мрак. Кроз историју се у човеку изродило једно убеђење: ако у овом свету има ичег неопходног. човек се најзад мора искрцати у — гроб. на којима нема смрти. помоћу којих ће на сваком кораку у историји рода људског напипати смрт? Пошаљите мисао своју по овом острву смрти да вам пронађе смисао човековом постојању. једино острво на коме се умире. мора признати да је овај свет — огромна воденица смрти која непрекидно меље поворке људи. Сваки човек је залогај. него чим се роди — већ је осуђен на смрт. и она ће вам се вратити ојађена и тужна. па све до последњег. бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег. Трагично је бити човек. «всејадица смерт» 1 . када она свуда и у свему наилази на смрт? Зашто се даје осећање човеку. Зашто се даје свест човеку. Шта су триумфи науке. последња. Кроз напаћеног Јова сваки од нас довикује гробу: ти си отац мој. од првог човека. да ли зато да осети како му је гроб — отац а црви — браћа. Ма колико се човек напрезао да превазиђе трагику људског живота. и у њих хвата људе као беспомоћне муве. завршна стварност људског живота на земљи јесте смрт. онда је то смрт. он мора и осећати и сазнавати да стално остаје затвореник у неотворљивој тамници смрти. Реците. нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Излазећи из мајчине утробе човек већ ступа на пут који води у гроб. на којима се не умире. а црвима: ви сте мати моја. борба са смрћу. нема медицине која нас може спасти ове епидемије. зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка. у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. А изнад ње. философије. Петак ваїи. Нема тужније судбе од земљине. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти. Реците. Утроба која нас рађа није друго до рођена сестра гроба.

је ли логичан. непроменљива склопа. Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива. овакав живот. она тиме не решава проблем већ га само констатује и афирмира. и дужност. сви њени творци и борци. И нема другог. професор Кембриџког универзитета. — Реците.. али се сви њени напори сливају у један закључак: у свету владају природни закони који су неопходни и неизменљиви. Многи говоре: наука је сила. онда је то истинити Бог. сви се проблеми у крајњој линији своде на проблем смрти. нашта сав труд. па џелат премаже мач медом. У њему стоје само ове три речи: смрт је неопходност.. тј. На овом проблему пробају се сви богови и сви људи. неиздржљиви ужас. Ја морам извући консеквенце из овог догмата савремене науке: ако је смрт неопходност.. зато је неопходан и неизменљив. наука је мобилисала све своје силе. сведоче једно. И још: тркалиште са свих страна обзидано смрћу. Пошто је смрт једини природни завршетак човека. да би ти било слађе кад ти њиме одруби главу. Све њене буре и олује. пошто је смрт неопходност за све људе. Но какво ми је то човекољубље. Суочите проблем смрти са савременом позитивистичком науком. путем који води од рођења до смрти. Ho реците: зар је сила. 1931. решио је главне проблеме људске свести и савести. кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. тркалиште калдрмисано лобањама људским. . . и никако да је прорију? Сваколика историја рода људског није друго до заглушна афирмација смрти. и — не требају нам. онда људски живот нема смисла: неопходност остаје неопходношћу: човечанство је осуђено на перманентни status quo ante. Проклети били! Господо. затишја и подвизи. Cambridge. као и сви ми. нашта живот. могућан је и прогрес. онда је прави прогрес у основи немогућ. и главно: ужас. — све су то вампири који ми крв сишу. сишу . Ако је у воденици смрти могућан смисао живота. и мржња. приморани смо да верујемо да је цела материјална васиона само један пример за ово. Изгледа. и нема Других богова. — Ето. неко нас је послао на заточење одвратном привиђењу. у самој ствари сила? зар је моћ. је ли оправдан. па и саме васионе. и смрт је природни закон. Она живи својим животом. Јер нашта ми прогрес. и култура. цивилизација. кад умирем сав без остатка? Све то пред чиме се људи клањају: прогрес. To је финале сваког људског бића. баш та чињеница и јесте највеће проклетство за род људски. то тестамент који за собом неизоставно оставља сваки житељ наше планете. Да би решила проблем живота и смрти. овакав човек? Питање прогреса питање је смисла животног. не само немогућ већ и непотребан. изјавио је недавно чувени астроном Џемс Џинс. онда је овај живот — најподругљивији дар.не самељу? може ли мува бити спокојна у пауковој мрежи. Но. отаџбина. када се састоји у томе да ме свечано испрати од колевке до гроба? To је као кад те осуде на смрт. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Али. у коме је смрт — најнеодољивија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет. култура. морал. Одговор пак на то питање могућан је једино кроз одговор на питање смрти. само једно: смрт је неопходност. господо. треба бити искрен: ако је смрт неопходност. свој одговор на страшни проблем смрти наука увија у тајанствену реч: неопходност. Решењем проблема смрти у самој ствари решава се централни проблем.. У светлости нашег садашњег знања. господо. то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. по којој људи као очајне кртице непрестано рију. путује. и рад. Нашта ми прогрес. послао је нас који смо и сами од исте материје од које и привиђење. може ли човек са таквим тестаментом бити спокојан и срећан у овој воденици смрти? је ли могућан. херметички затворена гробница. осуђено на перманентну смрт. Ако ико реши овај проблем. Веле: наука је човекољубива. дужност. и љубав. рад. породица. А васиона? није ли то огромна. у оваквом свету и оваквом човеку: смрт је неопходност. сишу. да васиона није стална. «Верујемо. сваки је човек неизоставно и неминовно смртан.. ма да на огромној скали» 1 . огромна. која је безсилна пред смрћу. у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. и миш у мишоловци? Од ужаса — човек осећа да је овај живот неко страшно привиђење и мрачно заточење. Ко реши проблем смрти. Довољно је и једно око човеку па да види да је наша планета — тркалиште привиђења. која је немоћна пред смрћу. Тај тестамент су свакоме од нас оставили претци наши. 1 The stars in their courses. Јер наука не зна ни за какву промену сем промене која се састоји у старењу. и ни за какав напредак изузев напретка ка гробу. најодвратнији потсмех. Посредно и непосредно. Оваквим одговором наука потврђује чињеницу да је смрт неопходност. и цивилизација. је ли потребан прогрес у свету. наука је моћ.

сабира се у један гром. тиранска диктатура смрти. који синтезира све ужасе..... гле. та сваки људски прогрес шта је друго ако не прогрес ка смрти. ужаса. трагике. Све се оне муче њиме. и кроз многобројне религије човек покушава да победи смрт. вредност. ломити се по њој? Историја рода људског. има. Али. сваке културе пронаћи ћете. неегзистенција. или култура.. И ако што одмуца наука. Но слаба су то крила да би човека могла дићи изнад смрти. Јадно и комично је биће човек.. Многе је наивне европска култура надом окрилила. Овакав одговор потстиче ме на питање: како философија може дати смисао човековом животу. нико од богова. који је тако . онда му ни једна философија не може засладити горку тајну смрти. човек риче од уздаха срца свог.Господо. која није Друго до немилосрдна. против кога нема громобрана.. не апстрактно. апсолутно немогуће. ако је то последњи и завршни закључак. Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је. Зар култура која није устању да победи смрт. — Тако. пред тим врховним ужасом.. Смрт је ослобођење од окова овог страшног чудовишта што се свет зове. која ће данас — сутра самлети и њега и његову културу? Ставите проблем смрти пред нехришћанске религије. Оно што је немогуће човеку. разне философије и нису друго до аритметика песимизма.. Гле. гром смрти. Све њене тековине смрт полако нагриза и отискује у свој мрачни амбис. И том победом решио проклети проблем смрти. која синтезира све трагике. показало се могуће само једном бићу у свим световима. прогрес ка гробу? Сви прогреси у воденици смрти завршавају смрћу. чега ради онда живети? чега ради стварати историју. не априористички. то је не само философија него и религија песимизма. смрт је као и сав видљиви свет: Маја. Чиме? — Својим васкрсењем.. Шта онда? Има ли излаза? — Да. културан у воденици смрти. браманизам га не решава већ негира. ако их прочитате у контексту са смрћу. Најтипичније су од њих: браманизам и будизам. Проблем смрти спада у неку врсту самозваних реалности. учествовати у њој. и нико да му одговори. Иза смрти — блаженство је нирване. и решавајући га. Господо. небиће. Погледајте. Господо.. Заробљен смрћу. Сав електрицитет бола. у самој ствари претставља силу која јој се од многих приписује? Каква је корист човеку од тога што је културан. победити смрт. Смрт их немилосрдно сасеца у корену. сва делатност рода људског кроз историју сведочи и тврди једно: човеку је немогуће победити смрт. не побеђује смрт већ је очајно проклиње. А будизам? Будизам је пунолетство очајања. Пред смрћу она се савија у згрчену нулу. лакша је од ништа. Суочите проблем смрти са европском хуманистичком културом. — Решавајући на такав начин проблем смрти. а око њега подмукло ћути безобални океан смрти. И културни се човек осећа трагично немоћан пред страшилним фактом смрти. или прескачу. стога је смрт неизбежна неопходност. Пред тим врховним злом. или философија. За браманизам. будизам не решава већ прескаче проблем смрти. сва се логика свих философија слива у један принцип: категорије људског мишљења доказују немогућност победе над смрћу. када тако решава кобни проблем смрти? У самој ствари. које синтезира сва зла. и кроз философију. или негирају. Господо. смрт је логична последица трошности човекова бића. праву вредност сваке науке. човеку и човечанству никуда из проклете воденице смрти. Човек је сам. суочите проблем смрти са ма којом философијом. Тајна небића је пријатнија од горке — прегорке тајне бића. обамире у немоћи и очајању сав дух људски и сав род људски. врховна трагика. није ли потсмех над људским бићем и његовим прогресом? He варајмо себе: смрт је тријумф тираније и трагизма. историским фактом васкрсења свог из мртвих. старом или новом. које ваља превазићи силом воље своје. Наша мргодна планета има и сувише центрипеталне силе за све што је смртно. све је то слаба наркоза која никако не може да успава ужасом смрти пробуђену душу људску. решио га не теориски. и авај — пир ироније и комизма. нема догађаја.. И кроз науку. пред том врховном трагиком. Сав је видљиви свет — изложба привиђења. нико од људи. Коме? — Богочовеку Христу. Прогрес? О. па и за човека. нараштај за нараштајем. Богочовек Христос је победио смрт. доживљајем. и осећајући како и њега самог постепено меље док га сасвим не самеље. Када човек са ивице гроба посматра свет. оне га или обилазе. варљива реалност. Смрт је врховно зло. врховни ужас. сваке религије. фактом. сваке философије. и никако не успева. Стани на ивицу свога гроба и измери културу на теразијама своје савести. не само у Еванђељу већ и у историји рода људског. На сличан начин и остале религије не претстављају друго до банкротство пред проблемом смрти. која ишчиљавају у нереалне фантоме. већ догађајем. када му је суђено да живи у воденици смрти гледајући како она немилосрдно меље човека за човеком.

Да се васкрсење Христово није стварно десило већ да су га измислили Апостоли. Да ли у своју многобројност? Та њих је било свега једанаест. ни штапа ни обуће. поражени и поплашени голготском смрћу Христовом. од њега — он постаје могућ. ни нада надајућих се. морали најзад одустати од Њега и престати да шире гласове о некаквом васкрсењу Његовом. гоњени од целог народа. али је тек васкрсењем доказао да је Он заиста живот вечни. У целокупној својој историској стварности и моћи. али је тек васкрсењем победио смрт и дао људима силе да и они побеђују смрт и у души и у телу свом. да Он није васкрсао? He. а не и васкрсао. нити икоји хришћански подвиг. те немоћне очајнике и преплашене бегунце. У том. ни љубав љубећих. И како би они могли укротити народни бес? Када се храбри Петар од страха одрекао Христа пред служавком. али они од свега тога нису ништа разумели. без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика. и сви остали. Господо.силно. Да ли у богатство? Та они нису имали ни торбе. тако убедљиво. ни светитељство Светитеља. експерименталну потврду и објашњење. у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. на живот у Њему. a после смрти Његове зар би они могли стајати онако смело за Њега. кукавички били разбегли од Њега? Чиме ћете објаснити. и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог. какву почаст? Та они су побегли од Њега живога чим је био ухваћен. ни чудотворство Чудотвораца. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења. да Христос није васкрсао. први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. онда оно почиње не од Витлејема већ од Васкрсења. ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа. Да ли у знаменитост завичаја? Та они су долазили из незнатних села. протеривани из града у град. Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту. они би. Својом свепобедном силом оно је наметнуло себе за центар хришћанства. Да је Христос умро. безбројне врсте свакодневне смрти. Молим вас. кукавички разбегли. Да ли у обећања Учитељева? Али. не може се одгонетнути загонетна личност Исуса Назарећанина. Темељ хришћанства је васкрсење Христово. истински прогрес. чиме ћете објаснити неустрашиву проповед Апостола о васкрслом Христу. како ако не тако што их је божанском силом својом крепио васкрсли Господ Христос? Да. да Он није васкрсао. Много пута Спаситељ им је за живота свог говорио о свом васкрсењу. васкрсење Богочовека Христа је преврат. не — победа смрти. могућ је прави. Да вера хришћанска није вера васкрслог. одушевио да проповедају једнога мртваца. Васкрсењем својим Господ Христос је објаснио свету Себе. и рођени од сиромашних. Стога. оних Апостола који су се. у шта би се они могли уздати проповедајући једну такву измишљотину? Да ли у силу своје речи? Та они су били врло неуки људи. где су мачеви. и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа. хришћанства не би било. с правом пита свети Златоуст — ко би се усудио да Га проповеда као Бога и Спаситеља? Ко би за Њим пошао. једино у том факту. Оно је поделило историју на два дела. владарима и народима. Једном речју: целокупно учење Христово тек у васкрсењу Његовом добија своју опитну. своју Богочовечанску личност. и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог. и какву су награду могли очекивати од мртваца. ужарени казани. како би онда они смели помислити да иду у све крајеве света и свуда усађују измишљену проповед о васкрсењу? Када се један препао од служавке. . која непобитно показује и доказује да је неопходност: не — смрт. већ победа над смрћу. све је то чинила сила васкрслога Богочовека. Ако се хришћанство може свести на догађај. у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност. Без васкрсења Христовог хришћанство се апсолутно не може објаснити. ни исповедништво Исповедника. тако непоречно посведочен као васкрсење Христово. a са Њим и Његово учење и Његово дело. Ако хришћанство има почетак у времену. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега — истински прогрес је био немогућ. да. ко у смрт за Њега ишао? Да Христос није васкрсао. усијане пећи. онда је тај догађај — васкрсење Христово. До васкрсења свог Он је учио људе победи над смрћу. на љубав према Њему. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи. До васкрсења свог Он је учио о вечном животу. како су се онда они могли одржати пред царевима. већ бесмртност. а остали и од самог погледа на узе. Но. онда ни остала обећања Његова не би за њих била веродостојна. хришћанство је засновано на факту васкрсења Христовог. To је основни факт. ко би Апостоле. не пође ли се од њега. Да ли у знатност порекла? Та они су били сиромашни. чиме? — Једино васкрсењем Христовим. видевши Га везана. ни вера верујућих. не! Они нису могли ни смели измислити васкрсење Христово да се оно није десило.

Ако је тако. Ако се човек не назида на њему. Црква и није друго до непрекидно и бескрајно продужавање једног догађаја. иде напред. сав живот хришћанина. Кроз свуколику делатност своју: религиску. Да. назидао се на живом песку. ка чему? Нема сумње — ка смрти. Христова победа над смрћу омогућила је бескрајни прогрес човека и човечанства ка божанском савршенству. доживљај. прогресира ка једном: ка смрти. јер сви темељи мимо њега нису друго до живи песак. бесконачна. онда нема ни једне богочовечанске врлине и особине која у животу људском не би могла постати факт. које несрећни житељ ове планете сања. јер би живот био несносна тиранија и неиздржљив потсмех. онда то није прогрес већ маскирани регрес. креће напред. или културни. уписани у кругу смрти. To је најсигурнија мета људског прогреса. Такви су сви прогреси сем прогреса заснованог на васкрслом Богочовеку. није прогрес већ фалсификат прогреса. доживљај. Ако прогрес није у стању да осмисли живот и смрт. Иза свих наших прогреса стоји смрт. или уметнички.Практично убеђење и философска догма: смрт је неопходност. онда су све човекове чежње за прогресом — најпроклетије и најподругљивије својство. бескрајна. да. техничку. без осигурања вечног живота. он је са сваке стране бескрајан и бесконачан као и сама личност Богочовека Христа. То је нови организам. To је факт и догађај свечовечанског значаја и замаха. без осигурања бесмртности за човекову личност. да ме воденица смрти на крају крајева самеље целог без остатка?. догађај. онда нема истинског прогреса у овој страшној воденици смрти. Васкрсењем Својим Богочовек је пробио порочни круг смрти: извршио прелаз из смрти у бесмртност. Кад је васкрсење Богочовека Христа — факт. да обесмрти човека и човечанство. А када се прогрес завршава смрћу. који су једини творци смрти. Факт васкрсења Христовог није ограничен ни временом ни простором. не признају победу над смрћу а говоре о прогресу. Од човека се тражи једно: да усвоји тај факт. догађај. јер су хришћани тиме хришћани што вером у васкрслог Господа Христа по стају чланови Богочовечанског тела Његовог: Цркве. кобним регресом. економску. У том случају. Рођени у воденици смрти. Но сви ти прогреси. — врхунац је и пунолетство песимизма. стварипоклонства. у обесмрћењу и душе и тела. лакеји смрти. одрасли у њој. нова реалност. Реч прогрес у буквалном смислу означава свако кретање напред. философску. људи.. Али ако је смрт завршетак човека и човечанства. Ту нема граница временских ни просторних. рашта онда живети. добро је неопходност. из времена у вечност. најбоље је и најдоследније: замрети у очајној инерцији и извршити самоубиство. он се разраста у многомилиони живот свих хришћана. научну. све пак оно што не савлађује смрт и не осигурава бесмртност . као последњој реалности. јединог победитеља смрти. Зато је васкрсење централни факт: из њега се изводи и на њега се своди сва хришћанска прагматика. али не као човек већ као Богочовек. да доживи тај доживљај. једног факта: васкрсења Христовог. и бесмртност осигурана васкрсењем. Многи не признају васкрсење. Загледајте у тајау људских прогреса. Уствари: истински се прогрес састоји у победи над смрћу. Али и философија васкрсења има своје постулате. нису друго до концентрични кругови. сви људи са свима својим прогресима бивају најзад самлевени смрћу. Прогрес који изневери и напусти човека у смрти. темељ хришћанства и сваког хришћанина.. ево њих: безгрешност је неопходност. У личности Његовој извршио је тај прелаз и човек. јер све одводи у небиће. које је неко убацио у човека. у ништавило. род људски се. Није ли смрт побеђена. да васкрсне себе из гроба свега онога што је смртно. Ако не желимо да намерно заваравамо оно мало сазнања што имамо у срцу. онда морамо и сазнати и осетити да нема истинског прогреса без победе над смрћу. у чијем наручју? — У одвратном наручју аждаје смрти. сви прогреси који нису засновани на бесмртности човекове личности. о воденичари прогреса у воденици смрти? Зар зато. a то ће рећи: у спасењу од греха и зла. Та догма има своје постулате у принципима: грех је неопходност. очигледно. претстављају из себе наивне чаролике бајке и скаске. сједињујући путем вере душу своју са васкрслим Господом Христом. мливо смрти. онда су сви људи без изузетка робови смрти. били научни. није ли смешно називати га прогресом? Паметније је називати га регресом. и ако вам разум није успаван морфијумом наивног хуманизма и срце опијено опијумом културног идолопоклонства. Јер прогрес је само оно што савлађује смрт и осигурава бесмртност човековој личности. Факт васкрсења Христовог је темељ Цркве. или философски. Другим речима: човеку и човечанству нема прогреса без Богочовека Христа. у непостојање. у спасењу од смрти. ви ћете морати открити да човечанство кроз све своје прогресе хита ка једном. бесмртна. зло је неопходност. да би му се што пакосније потсмехнуо.

Најпре несвесно. — ти си из свих чињеница могао извући само један закључак: прогрес је све што одводи Христу и васкрсењу. — ти си само у васкрслом Господу Исусу могао наћи одговор на своје питање. те стога не може бити предмет ничије експлоатације и тираније. јер је Бог извор бесмртности и вечног живота. Христочежњивост је витална сила прогреса. сужен је европски човек. Дилема је врло јасна: човек или Богочовек. и увреде. смрт или бесмртност?. Стећи то осећање Бога и значи: осигурати себи бесмртност и живот вечни. у сваком осећању. нашта нам добро и зло. посао је Христовог човека у овом животу. иза које нема васкрсења... јер до максимума развија у њима осећање Бога. фатални регрес. јер су два корелативна факта. Без тога. у небиће и човека и човечанство. Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. и потсмеха: највећи непријатељ човеку — неопходан је човеку! Реците. сваки грех и свако зло. Осећати Бога значи: осећати се бесмртним. регрес је све што одвраћа од Христа и васкрсења. прогреса богочовечанског. Човек Христове вере живи осећањем и сазнањем да је сваки човек бесмртан и вечан. макар детињске. и опатуљен. загледајте у основне принципе европског хуманистичког прогреса. а човек. Св. није друго до регрес. феноменално сужен. Осећати Бога у себи стално. и шта је уствари прогрес људски. и кроз културу убризгавано сазнање да је човек смртан сав без остатка. и сведен на разломак и одломак човека. у његову метафизику. јер осигурава бесмртност и човеку и човечанству. Изгледа ми: Спаситељево Еванђеље и није друго до практично упутство како човек може себе смртна прерадити у бесмртна. To је формула хуманистичког човека. Опустошен је хуманистички човек. Једно је немогуће без другог. јер гура у смрт. јер је из њега протерано и сазнање и осећање личне бесмртности. A то значи: смртан сам и само смртан. Ако је у човеку живо осећање Бога. Богочовечански прогрес се и састоји у томе што у људима развија и усавршава то осећање личне бесмртности човекове. нашта философија и култура. Отуда само из вере у Бога. *** Господо. и уколико еванђелскије живи утолико јаче потискује из себе смрт и смртност и ураста у бесмртност и вечност. јер грех производи смрт. у свакој мисли. и у бесане ноћи и хучне дане озбиљно питао себе: какав је смисао постојању рода људског. Исак Сирин. Зар не видите да хуманистичка култура систематски затупљује у човеку осећање бесмртности док га сасвим не затупи. Пријатељу. јер се њоме савлађују смрт и смртност. прогресира ка смрти. то суштина његовог прогреса. и све што је човечје. макар најмање. то јест: грех и зло. Пошто је Богочовек Христос једини победитељ смрти. Бог и бесмртност су два корелативна појма. који човека осуђује на смрт. Осећати Господа Христа у себи исто је што и осећати се бесмртним. и почео да бунца?.. макар инсекатске? Да није европски човек. нашта нам прогрес и усавршавање. и човек европске културе одлучно тврди: тело сам и само тело. a осећање Бога не трпи грех већ га изгони из човека. To се сазнање поступно формирало у убеђење које гласи: смрт је неопходност. a то је грех. дављен и млевен у воденици смрти. Практикујући еванђелске врлине. има ли ту логике. a осигурава бесмртност и живот вечни. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности. јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Ако си пак свој лични проблем проширио на цело човечанство. Осећање бесмртности долази од осећања Бога. изгубио и последњу трунку разума. то је Он и једини оснивач и творац једино истинског прогреса. има ли смисла његово . страховито опустошен. и кроз философију. у сваком поступку. из осећања Бога истиче и осећање личне бесмртности човекове. ако си макар једном озбиљно запитао себе: шта је смисао моме животу који овако неуморно хита ка гробу. а затим систематски свесно и намерно у европског човека је кроз науку. и јесте бесмртност. нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу.. А без безконачности може ли човек уопште постојати? И ако може постојати. Смрт — неопходност! Има ли већег ужаса. у ствари је регрес.људском бићу. сувише човечје. Тако је хуманистичком Европом завладала девиза: човек је смртно биће. To осећање бесмртности извире из осећања Бога. живо је са њим и осећање бесмртности које се неуморно бори са свим оним што усмрћује човека. човек савлађује све што је смртно у њему. А без тога зар је човек — потпун човек? O. и смањен. «Шта је бесмртност?» пита велики хришћански философ. јер је из њега истерано свако осећање бескрајности и бесконачности. и одговара: «Бесмртност је осећање Бога».

катастрофално глуп. дегенерисан. мисао бесмртну и вечну. Поверује ли човек свесрдно и искрено у васкрслог Богочовека. против поплаве. када ме из њих вреба смрт. закржљао. сигурно. И хуманистички човек се у етици изједначио са својим претцима: мајмунима и зверовима. Изједначен са животињама по пореклу. Зар се грех и злочин све више и више не сматрају у модерном судском правосуђу за неминовност социјалне средине. хуманистички човек је потпуно у праву што је устима својих мудраца објавио да је постао од мајмуна. истакнути чехословачки писац Карел Чапек. то је штета. а његово срце већ осећа у себи живот Христов. и радити на томе. савлађивањем свега смртнога и сваке смртности. Зато га треба уништити потпуно и без трага. *** Господо. идејно распадање морало се појавити у практичном анархизму и нихилизму. он им припада и по моралу. овештаствен.постојање? Зар без тог осећања бесконачности није он — мртва ствар међу стварима и пролазна животиња међу животињама? Допустите ми парадокс: ја држим да су понеке животиње бескрајније у својим осећањима и бесмртније у својим жељама од човека европског хуманистичког прогреса. онда — да једемо и пијемо. Та нашта ми прогрес. Припадајући животињама. зверовима по суштини свога бића. светосавски човек савлађује тиме смрт и смртност у своме сазнању и осећању. Савлађујући у себи грех и зло. једино Богочовеком. када може. Зар ми нисмо очевици идејног и практичног анархизма и нихилизма који пустоше европски континент? Сабирци европског прогреса су такви да ма како их ви сабирали увек као збир морају дати анархизам и нихилизам. он је само проклети прогрес у воденици смрти. Јер анархија и нихилизам су неминовна. апокалиптичка фаза европског хуманистичког прогреса. Између његових хероја Алквиста и Јелене води се овакав дијалог: Алквист: Има ли Нана какав молитвеник? Јелена: Има један врло велики. већ је бесмртан. тј. за неопходност природе? Пошто у човеку нема ничег бесмртног и вечног. васкрслости. Господо. нема ли? Јелена: Држим да нема. 33). против искушења. Смежуран. победом над смрћу. Алквист: А против прогреса. то је сва етика.. живот бесмртан и вечан. глуп је европски човек. у овом свету бесмртан: његов ум већ мисли мисао Христову. Алквист: И у њему се. налазе молитве за разне случајеве у животу? против непогоде? против болести? Јелена: Да. А ако га има. сва сазвежђа. у практичном распадању европског хуманистичког човечанства и његовог прогреса. другим речима: човек је прави човек једино бесмртношћу. Отуда. Друкчије није ни могло бити.. веровати у прогрес. Идејни анархизам и нихилизам. не верујући у Бога и бесмртност душе. По вашим очима као да тумара питање: како се то постиже у овој проклетој воденици смрти? Ево како: вером у васкрслог Господа Исуса. и најзад увреба? Где смрти има. Ако нема бесмртности и вечнога живота ни у човеку ни око човека. Алквист: Е.. Господо. у његовој се души одмах роди осећање бесмртности. онда је за човека — животињу сасвим природан и логичан животињски морал. завршна. ту стварно прогреса нема. и сједињује себе са Једино Бесмртним: Богочовеком Христом. јер се само на осећању човекове бесмртности може заснивати виши и бољи морал од животињског. осећање да је смрт . у смисао живота. на крају крајева. сва практична етика хуманистичког човека није друго до анархија и нихилизам. Основно је начело богочовечанског прогреса: човек је прави човек једино Богом.. и у његовом животу завладао је принцип: homo homini lupus (човек човеку вук). сјединивши себе са бесмртним Богочовеком. сведена на нагонске прохтеве. а релативизам је отац анархизма и нихилизма. светосавски човек са својим богочовечанским прогресом. Ту муку од европског хуманистичког прогреса осетио је и уметнички изразио у својој трагедији: Rossum's universal Robots. јер ћемо сутра умрети (I кор. релативизам у философији европског хуманистичког прогреса морао је резултирати релативизмом у етици. све културе. када ме иза њега чека смрт? нашта ми сви светови. према хуманистичком човеку и његовом прогресу стоји Христов човек. Светосавски човек. 15. на крају свих крајева. зашто да не изједначи себе са њима и у моралу.

Такав човек је осакаћен човек. и осећа се бесмртан и бескрајан на свима тачкама свога бића.. получовек. од смрти до бесмртности. као пракса. Грех је болест која отупљује. преносећи његово биће у царство Христове Истине? He варајмо себе: сваком еванђелском врлином човек савлађује по мало смрти у себи. За правог хришћанина. Тако се трагично начело хуманистичког прогреса: смрт је неопходност. такав је човек када се разрасте Богочовеком: сав зрачи божанском бескрајношћу и бескрајностима. зар доброта. Тек вером у васкрслог Богочовека човек почиње да бива човек. Он увек иде напред из добра у добро. To осећање личне бесмртности одушевљава и потстиче хришћанина на све еванђелске подвиге. васкрсење у Христу. јер се ослобађа греха и смрти и стиче осећање бесмртности. не застајкује. ако си свом душом поверовао у васкрслог Богочовека. од њега зависи непролазна. Сава у историји нашег народа највећи и најдаровитији неимар богочовечанског прогреса. Саве. ка бесмртности. подчовек. Христов човек се креће путем божанског савршенства савлађујући помоћу еванђелских врлина грех и зло у себи и у свету око себе. као живот свога живота. Бесмртност је главно својство Христовог добра. Отуда је бесмртност неопходна у моралу Христовог човека као осећање. као сазнање. Сва истина свих светова. Саву? Ништа друго до савлађивање смрти и победа над смрћу. као дело. свих бесконачности. у којој се непрестано подмлађује. ван тога нема истинског добра. замењује радосним начелом богочовечанског прогреса: бесмртност је неопходност. да би човека разбудио на бесмртност и живот вечни. има живот вечни. ја сам вам у кратким потезима изложио светосавску философију прогреса. а са њом и грех и зло. који је збир свих бескрајности. кроз свако свето осећање. зар праведност не обесмрћују човека. а кроз то: . да би закржљало и обамрло осећање бесмртности у човеку оживео и подмладио. a са њом и у њој бескрајност и бесконачност. и логичан. преображење у Христу. при томе он никада не стаје. и оправдан категорички императив богочовечанског прогреса: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески — Бог (Матеј 5. Богочовечански прогрес има свој богочовечански морал: у њему се сав живот човеков руководи и динамизира Богочовеком. сав смисао свих створења. Зато је васкрсење Христово најсудбоноснији догађај у историји света. Добро је само оно што је Христово. Црква и није друго до божанска радионица. Богочовек је победио грех и смрт васкрсењем. 48). ти си већ победио смрт. Крајњи циљ његове борбе јесте: васкрснути са Христом. смрт. те човек ни осећањем ни мишљу не досеже до Бога живог и истинитог. бескрајни морални прогрес ка Богу. ка вечном животу. закржљује.. За наше национално осећање и сазнање идеологија и прагматика истинског прогреса дата је у личности и раду Св. из мањег у веће из већег у највеће. A то значи: победити смрт. Осећати Господа Христа као душу своје душе. Јер је Св. сва радост свих бића дати су роду људском кроз васкрсење Богочовека Христа. освежује и окрепљује. и он с радошћу испуњава заповести Христове. свих савршенстава.. Гле. Уствари. и са усхићењем пролази животни пут од небића до свебића.побеђена. *** Господо. те да човек осети Бога и живот вечни као смисао људског живота и на земљи и на небу. човеково осећање и сазнање личне бесмртности и бесконачности. Као тачка која се разрасте у све бескрајности. јер свако застајкивање значи духовну укоченост. и победа над злом и грехом. и јесте бесмртност човекова.. Христов човек пролази у овом животу три главне етапе хришћанског еволуционизма: рођење у Христу. осећања. јер је он рекао: «Ко верује мене. обамрлост. кроз сваку добру жељу и благу реч он прогресира ка васкрсењу. паралише у човеку осећања бесмртности. Савлађујући грех и смрт.. У богочовечанском прогресу човек стално путује Христом као путем Божјим кроз истину Божју у живот вечни и бесмртни. зар смерност. бесмртност је и природна и логична. Зар молитва не обесконачује душу сједињујући је са Богом? Зар љубав не обесмрћује душу уздижући је до Бога? Зар милосрђе. a то значи: савлађивање зла и греха. А све то даровао је роду људском Богочовек Христос својим васкрсењем. Кроз сваку чисту мисао. Стога је сасвим природан. јер је тиме осигурана бескрајност и бесконачност мисли. док је најзад сасвим не савлада и не осигура себи бесмртност и живот вечни. Јер шта је прогрес за Св. живота. прешао је из смрти у живот» . божанска вредност не само сваког човека посебно већ и свих људи скупа. To је оно што омогућава и осигурава бескрајно морално усавршавање.

осигурање бесмртности за свачију душу посебно. За њега је чудесни Господ Исус био све у свему: све у души. над злом. Али ми имамо у Св. Саве имамо остварен програм богочовечанског прогреса. Само вођени и предвођени Св. Нама. невидљиво је даноноћним молитвама води кроз ову хучну воденицу смрти и уводи у царство Христове бесмртности и вечности. из победе над грехом у победу над смрћу. Сави непогрешног и неустрашивог вођа богочовечанског прогреса. изједначујући људско биће са смртним инсектима и животињама. Осветивши и просветивши себе животом у Христу. ми ћемо непрестано ићи из победе у победу. где сва савршенства и све радости збратимљени живе. све у народу. над грехом. У личности Св. све у животу. у Њему. еванђелских врлина. и народ. Богочовечански прогрес остварује се практиковањем богочовечанских. Савом у борби са грехом и смртношћу. живети Њиме. Без Христа: и живот. који душу нашу претвара у бесмртну и вечну. Христочежњивим подвизима он је од смртног прерадио себе у бесмртног. Јер се тиме савлађује смрт и обесмрћује душа. и као појединцима и као народу. У нашој народној историји он је увек био и занавек остао највећи и незаменљиви народни вођ наш из смрти у бесмртност. Зато нема смрти ни у личности његовој ни у делу његовом. све у држави. обесмрћују осећања. једино тако у овој људождерској воденици смрти осигурати себи бесмртност и у овом и у оном свету. европски културтрегери непрестано предлажу и намећу хуманистички прогрес који систематски убија осећање бесмртности у човеку и народу. од несветог у светог. над тамом. и држава нису ништа друго до смрт иза које нема васкрсења. Саву прогрес је ово: стећи Господа Христа. Савладавши еванђелским подвизима све грешно и смртно у себи. Св. Сава је испунио себе бесмртношћу и вечним животом и тако постао «наставник и првопрестолник и учитељ» пута који води у живот. и за нашу народну душу збирно. и срце. за Св. већ по свему што је његово разливена је божанска бесмртност и вечност. из смрти у живот. Сава је постао први градитељ јединог истинског прогреса у нашем народу: победе над смрћу. и ради Њега. од пролазног у непролазног. и душа. . из овог пролазног живота у живот вечни. Другим речима. обесмрћују мисли. Св. и тако. и на тај начин савладати грех и смрт у себи и у ближњима око себе. све у срцу.

устумара мучена растковским питањима: шта је живот? шта смрт? нашто се даје живот човеку када се завршава смрћу? Спопадну ли нас та језива питања. јер се цвећем храни? А кад светосавски озбиљно загледате у неке претставнике наше интелигенције. Основно је начело психологије народа: сваки појединац носи у себи не само судбину своје личне већ и народне душе. и не умрети. Сава ју је одлучно повео путем Богочовека Христа. Од смртног. она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ко се једанпут озбиљно замисли. Пријатељу. Човеком се исцрпљује њен програм и циљ. Када се наша народна душа први пут устумарала на раскрсници између два света. да би могла поћи и ићи путем. од временог — Вечном. Живећи на судбоносној вододелници култура. твоје осећање. укажите му на животиње и биље.СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА КУЛТУРЕ Ми живимо на географској и духовној вододелници између два света. она је била слепа. Хуманизам је њен главни архитект. ко ће нам одговорити на њих: да ли европски човек или Растков Богочовек? Није ли човек задао себи растковска питања. У телу народа нашег. плава птица наша. До њега. њена средства и садржина. душу нашу привлачи метежни Запад магнетском тежом својом. нека пола пође на Исток а пола на Запад. над тајанственим бићем што се човек зове. ма шта осећао. Сва је изграђена на . видећете да још нису изишли ни из анорганског стања. још се није развио у човека. не може смирити док одлучно не пође или путем европског човека или путем светосавског Богочовека. ради те трошне иловачне чауре душе своје. и највећи и најмањи. од човечјег — Богочовечном. пријатељи моји. гангрена коју треба одмах отсећи? Навикавај себе на мисао: народна душа није нешто одвојено од нас појединаца. и бесмртна постати. Гле. и највиђенији и најпониженији. ако се раздели? He треба се варати. ако се раздели? Саме чињенице непоречно одговарају и непобитно сведоче: не може. И нас растржу два света. — твој рад. душе наше испреплетане су међу собом као корење у земљи. Куда ћемо ићи: на Исток или на Запад? Наша душа мора бити херувимски видовита и серафимски слуховита. положај наше народне душе је Судбоносно озбиљан. ма шта мислио. Ако је душа моја загнојила чиром егоизма. устумара у кавезу тела нашег. растковски замисли. Св. наш се човек. Шта га чека на једном a шта на другом путу? Чиме се завршава један a чиме други пут? На чему почива култура европског човека а на чему култура светосавског Богочовека? Европска култура почива на човеку као на темељу. из кога расте једно стабло. између две културе. само се опортунист може односити према њему неозбиљно. Под политираном кором Запада тутње вулканске противречности. Сматрали ко да је виши од животиња тиме што се раскошно одева и храни. захваћен растковским питањима. када се душа наша. зар се отровни гној њен неће разлити по целом организму народне душе? Ако је срце твоје заражено саможивошћу. зар љиљан у пољу није лепше одевен и од славног цара Соломона? зар није раскошније украшен и од раскошне царице Савске? Гле. а све душе сачињавају један недељиви организам. између Истока и Запада. Коме ћемо ићи. будите уверени. и најученији и најнеписменији. јер само животиње и поживотињени људи не задају себи та питања. може ли око твоје гледати. зар ниси постао гангрена у организму народне душе. неминовно извршити духовно самоубиство. још није изашао из животињског стадијума. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас. он је душу нашу окренуо Бесмртном. зар се пчела не храни боље и од свакога Креза. Како онда душа народа нашег може живети. и све мисли душе наше у зенице неослепљиве? С једне стране. јер живе телом и ради тела. гадостима и радостима. кроз њега она је прогледала и први пут угледала вечну Истину и вечни смисао живота. улази у њу са свима својим пороцима и врлинама. он мора или као Растко свим бићем поверовати у Господа Христа. He реци: нека се раздели душа народа нашег. Сваки је одговоран за све. ако га расечеш? може ли царство опстати. или извршити самоубиство. ако га разделиш? може ли срце твоје осећати. Ма шта ти радио. Наша народна душа послата је у овај загонетни свет. који се неће завршити њеном смрћу. а с друге — мами нас спокојни Исток тајанственом красотом својом. и речено јој је: живи — на оштрици мача! Може ли ико од нас без опасности по себе живети на оштрици мача? Није ли за такав живот неопходно да се сви атоми бића нашег претворе у очи неуспављиве. а можда и физичко. под храпавом кором Истока шуме богочежњиве понорнице духа. твоја мисао. прониче сву народну душу. једно дрво. У свакоме има свачије душе.

зато је и организовао систематски поход на природу.. У суштини својој. пред идолима које је сам начинио. јер је то клањање пред иловачом. А зар се нови европски фетишизам не одликује исто тако — људождерством. религијом и политиком. Када греше. без ма каквог бога. бори се. Да би показао и доказао своје боговство. али је није преобразио. и тај поход назвао културом. макар инквизицијом и папизмом. и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари. Он је врховни стваралац и давалац вредности. не богује над њима. у европском костиму. поступцима. — таква је кобна иронија овако устројеног човека. своју политику и технику. Од науке и њених хипотеза — створила је идоле. или човечанство? Нема сумње. и над свима њиховим мислима. бори се за самоодржање — свим средствима. допуштено зло. видљивих и невидљивих. када саможиво љуби земљано. зар европски човек не клања риђој иловачи.софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари. стремљењима. и то — европски човек. своју религију и етику. јер је култура учинила човека робом материје. И културу промовисао за бога. у својој културоманији. већ од политеизма. философијом и културом. европска култура је — повампирени фетишизам. У њега је упрегао своју философију и науку. идола. И он. она је хтела да своју глад за Богом засити стварањем многих лажних богова. културним људождерством? Зар европска култура није устима своје науке прогласила као главни принцип живота — борбу за самоодржање? Шта је то ако не позив на људождерство? He значи ли то: човече. Реците. а посред свих идола на васиони трон егоизма посадила европског човека. не пати од немања богова. европског Далајламу. Човече. Он влада и над људима. He чудите се! — грех не може постојати за човека. људи греше по неопходности. јер све што чиниш. као у Европи. допуштен злочин. претворио Европу у фабрику идола? Готово свака културна ствар постала је идол. заменио бесмртност. макар — троглодитством и људождерством? Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да — нема Бога. Штавише: слабији људи су материјал за јаче. од политике и њених партија — створила је идоле. заменио вечност. заменио душу. од технике и њених изума — створила је идоле. чиниш по природној неопходности. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога. да богује науком и техником. макар мачем и огњем. Живот је кланица. Нигде се толико не метанише пред стварима. зар човек не клања риђој иловачи. Истина је оно што он прогласи за истину. Изгубивши правога Бога. Борећи се са материјом. Но фетишистичка метафизика европске културе практично се изражава фетишистичком етиком. смисао живота је оно што он прогласи за смисао. Очигледна је истина: европски човек робује стварима. човек није успео да је очовечи. У природи влада као врховни закон — закон неопходности. онда је човеку ради самоодржања — све допуштено. заменио Бога живог и истинитог. Он поштопото хоће да овлада природом. Зар не примећујете да је европски човек. осећањима. и — људождерством! главно је: одржати се у животу! Како? —To не подилази под контролу савести. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Самозвани бог поклонички метанише пред стварима. Отуда је наше доба — идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. макар био и лажан. У своме походу против свега натприродног. Знате ли ко је победио? — Иронија. већ од премногих богова. или народ. робом ствари. Позитивистичка је наука објавила: све што бива — бива по природним законима. јер је . — да богује по сваку цену. To је идолопоклонство најгоре врсте. ни за највећи преступ свој — ниси крив. обзидан њоме. Зар нисте приметили како он неизмерно воли да богује. иловачно тело своје. од религије и њених претставника — створила је идоле. да је потчини себи.. он је објавио да су сви светови над нама пусти. мада је у овој васиони као миш у мишоловци. Европа не пати од атеизма. фетишизам у европском издању. добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. И успео да углача неку парчад на кори материје. од моде и њених манекена — створила је идоле. само маскираним. Допуштен је грех. уметношћу и модом. он је тековинама своје културе заменио све надматеријалне тежње: заменио је небо. на којој јачи има право да закоље слабијег. Пошто ни Бога ни бесмртности нема. за кога не постоји Бог. само као материју. Стари незнабожачки фетишизам одликовао се — људождерством. онда сам ја — бог! Ништа тако не воли европски човек но да се претставља као бог. Јер на овој помраченој звезди човек не може да издржи без бога. ако треба. да га сведе на материју. али је она успела да сузи и оповршини човека. сазнаје себе као материју. «Гурманство за стварима» је главна одлика европског човека. и упорно тврди: тело сам и само тело? Реците. када за свој идеал проглашава класу. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема Бога. без Бога и без живих бића. ти ниси крив.

боголиког човека.грех — грех пред Богом. — то је јавна или потајна чежња многих неимара европске културе. Је ли неко данас атеист. јер наша фантазија. ходећи мртвачки сандук од иловаче. али он нема мира и заокружености. Додуше. неизбежна завршна форма европског хуманизма и релативизма. И збиља. релативизам је и логика. протеране су све апсолутне вредности. европска култура систематски потискује из човека све што је бесмртно и вечно. техничких и политичких огранака. све пролазно. уметност појава без суштине. зар није постала — лешина? Шта је човек који пориче душу у себи и у свету око себе? Ништа друго до — униформисана иловача. отргнута од космичке целине. овештаствила га и механизирала. Хуманизам се неминовно извија у атеизам. и ви ћете морати доћи до закључка. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесанс. политирана. јер наше песнике не носи више оно космичко осећање класичара. ако је доследан. Истерали су Бога из васионе. онда — ниједно од њих нема права да себе наметне другима. када се из тела њеног извуче Бог? — Леш. пролази кроз анархизам. када су и једна и друга релативне? Пошто у човечанским световима нема ничег апсолутног. И заиста. бесмртног. Нема сумње. Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари. a прексутра нихилист. Имамо највидљивију средину. . сутра ће бити анархист. и завршава нихилизмом. Личност је обесцењена и разорена. све је дозвољено! Обратите пажњу. онда — не постоји ни хијерархија бића. остао је човек = ствар. са врха човекоманијске пирамиде егоизма. Покуша ли. онда — нема ничег апсолутног. Зар може човек не постати нихилист. најраскошнији патос без етоса. Шта од Европе. а зацарене — релативне. кроз рационализам и волунтаризам. пријатељу. потискује моју. но не само то. Финале је дирљиво тужан и потресно трагичан: човек — бездушна ствар међу бездушним стварима. Тако криза философије постаје криза времена». ни зла нема. и душа хуманизма. Пошто су сва бића релативна. онда — ни греха нема. чији је принцип: нема греха. да је релативизам — отац анархизма. кроз русовљевски натурализам и разбарушени романтизам. Треба се ослободити Бога. када не признаје никакву апсолутну вредност? Идите коритом логике до краја. Она ми личи на чудовишну машину која гута људе и прерађује их у ствари. кроз парламентаризам и револуционизам. хвата се само маленога a у великом се само игра. А смелији међу њима створили су лозинку: треба убити Бога! Најзад је најдоследнији неимар и најискренији исповедник европске културе — Ниче. онда — све је релативно. Нема целог интегралног. европски човек је најзад и сам постао — ствар. и природа. Ако Бога нема. и најшаренију инструментацију. телесна љуштура човека. Метафизички нихилизам европске културе. најживљу радњу без јунака. ни хијерархија вредности. постоји само анархија. Европска култура је обездушила човека. које је њиховим стиховима давало виши звук и њиховим ликовима унутрашњу нужност. али је ипак љуштура. Имамо најбогатији живот. Да. својом философијом и науком. све смртно. смањује му душу док је најзад не сведе на — нулу. Недостаје нам целина осведочења. какво право има ма која од њих. Шта остаје од човека. да су нихилизам и анархизам логички завршетак европске културе. тетовирана. унутрашње хармоније. Имамо најопојније сликарство тона без мелоса. знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам. наша историја нема личности кроз које се изражава цео народ и цело време у најзбијенијој снази. кроз позитивизам и агностицизам. A је ли ко нихилист. a са највишом снагом осведочења и највиша снага веровања. треба ратовати до истребљења. већ сами разломци човека. знај. хуманизам није друго до — нихилизам. виртуозно парализује у њему осећање бесмртности. за измирење човека и света. најбогатију позорницу. када се из тела његовог извуче душа? — Леш. највештију технику без душе. да. хуманизам се није могао не развити у нихилизам. илустрацију. морао се појавити као практични нихилизам. Пошто су све вредности релативне. инсценацију. наш морал нема великих карактера. Имамо режију као уметност с најјачим ефектом. него у последњој линији својој. стварност је над стварностима. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна. изражен принципом: «нема Бога». љуштура је углачана. ни злочина нема. научних. Недостаје нам велика поезија. да себе наметне за највећу и врховну? На основу чега твоја истина. јер му недостаје смисао за целину. збирна резултанта хуманизма и свих његових философских. са масама и марионетама као јунацима. ничег свевредносног. ни бесмртне душе. Кризу европског духа овако оцртава немачки философ Карл Јоел: «Нашем погледу на свет недостаје потез ка целини уопште и смисао за апсолутно. својом техником и политиком. објавио вест: «умро је Бог!» Када нема ни вечног Бога. из које је протеран бесмртни дух.

самилосно. да буде све у свему. кроз коју се пројављује сва многострука делатност православне културе. и из света око себе. Њихово је опхођење са природом молитвено. Изгонећи грех из себе. све што је божанско. кротко. Јер је «царство Божије правда и мир и радост у Духу Светом». шта остаје ако не — смрдљиви леш? Богочовек преображава најпре душу. да осећа Богом. ту се наставља божанско стваралаштво. Тако. Богочовечност је једина категорија. пост и смерност. како се постиже тај циљ? — Једино богочовечанским средствима. укроћује природу и у себи и око себе. А каква је култура светосавског Богочовека? На чему почива она? — Она сва почива на личности Богочовека Христа. Практиковањем ових врлина изграђује се богочовечанска. у Духу Светом. ставља га у акцију. да живи Богом. преображују и природу око себе. светосавска култура. Бог је постао човек. између којих се креће православна. кротост и жалостивост. Преображена душа преображава тело. човек изгони и дивљу и разорну силу. из мрачне у светлу. 20-21). из тамолике у христолику. не непријатељско. већ Богочовек. Светитељи су најбољи примери тога: осветивши. благо. Но да би човек успешно сарађивао Богу. да ствара Богом. Какав је циљ светосавске културе? Циљ је: да што више божанског унесе и оствари у човеку и у свету око човека. који служи Богу. у души освећеној Духом Светим. Стога је светосавска култура: култ Христу Богу. у живот. прерађује душу. Он је тајанствени центар душа. духовним. не сурово. Ту је оличено и остварено најприсније јединство Бога са човеком: ту нити се Бог потцењује на рачун човека. потпуно преображава и себе и свет. којима су дивље звери служиле. He спољње. Циљ је богочовечанске културе: преобразити не само човека и човечанство. ствара православну културу. нежно. Јер царство Божје не долази спољним. у стваралаштво. За њу: тело је близанац душе. лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина — ствара царство Божје на земљи. светосавска култура је непрекидно служење Христу Богу. Јер човеку. To је почетак и завршетак. гле. драговољно. долази до израза. и то наставља човеком. у том стваралаштву. близанац који душом живи. сва твар учествује у свеопштем богослужењу. — објавио је Спаситељ. Кроз вежбање у еванђелским врлинама. све што је људско сарађује. нити само човек. у главним линијама својим. иде из унутрашњег спољашњем. не само у човеку него и у свету око човека. Извуците из њега душу. «Оно неће доћи да се види. а затим и тело. преображава материју. да би човека уздигао до Бога. нада и молитва. Пуноћу и савршенство своје личности човек постиже кроз сједињење са Богочовеком. механичко наметање. нити човек на рачун Бога. Он је и програм и извор свих стваралачких сила светосавске културе. Многобројни су светитељи. Ту Бог ради. мора навикнути себе: да мисли Богом. He само Бог. унутра у души Богом створеној и боголикој. другим речима: да оваплоти Бога у човеку и у свету. A то су еванђелске врлине: вера и љубав. — Нити ће казати: ево га овде или онде! Јер. Бог ствара човеком. а завршава идеалним. човек прерађује душу своју из ружне у лепу. из грешне у свету. Но. човек ствара Богом. богољубље и братољубље. Он је осовина око које се крећу сви светови. Ту се постиже идеална равнотежа и остварује савршена хармонија између Бога и човека. интегралним. При томе. све што је божанско ради. и душом — тело. непрекидно богослужење: човек служи Богу кроз себе и кроз сву твар око себе: систематски и плански уноси Бога и Божје у сваки свој посао. Богочовечанска култура преображава човека изнутра. да би сва природа служила Богу. обогочовеченим човеком. служи природа. у који урамљује христолику душу своју. Упражњавајући ове врлине. не грубо. који су самом појавом својом укроћавали лавове. већ унутрашње. у свако своје стваралаштво.*** Таква је. невидљивим. И тело своје претвара у рам. Уствари. већ унутрашњим. култура европског човека. преобразивши себе практиковањем еванђелских врлина. Почиње се од Богочовека. већ кроз њих и сву природу. не у духу . Њена је девиза: Богочовек да буде у свему први. гладне вечне Истине и Живота. видљивим путевима. Да. медведе и вукове. A све то разоткрива нам циљ светосавске културе. насилно. буди све што је божанско у природи око њега. светосавска култура. служење Христу Богу. царство Божије је унутра у вама» (Лука 17. креће се и постоји. Ради тога човек износи из себе све што је божанско. горњи и доњи. ка коме гравитирају све душе. У центру светова стоји Богочовек Христос. предвођена христочежњивим човеком. до акције. човек стиче власт над собом и над природом око себе. не дивље. они освећују. човек сарађује.

И ради задовољења својих многобројних бесмислених потреба. Он је прво Бога убио. своју бесмртност и вечност. богочовечанске културе. Ево њега: Богочовек Христос је једино осигурање душе човечије. светосавске културе никад није сам: кад мисли. сву пажњу своју.. Божанска бесмртност. ако у мени не будете. Јер је светосавска култура првенствено култура душе. «Каква је корист човеку. а на крају — нечовек. иза које нема васкрсења? Сведите искрено и непристрасно биланс европске философије. Божанска љубав. Но ако озбиљно загледате у трагику људске историје. упражњавањем еванђелских подвига. макар постао господар свих сунчаних система. 22-31). a све остале људске потребе. Јер шта је човек без Бога? — У почетку получовек. кад осећа он — Христом осећа Једном речју: он непрестано живи Христом Богом. и ви ћете видети да су оне у европском човеку убиле Бога и бесмртност душе. толико су споредне. и сва остала Божанска савршенства.човековом (Рим. политике. Богочовек ослобађа човека тираније ствари. А безгрешни Господ рекао је једном за свагда: «He брините се за живот свој. Само кроз духовно органско јединство са Богочовеком Христом. и скупиће је. 14. Свима стварима он одређује праву вредност. Огроман је регистар потреба које савремени човек жудно измишља. одело. културе. — ако сав свет добије.. да је потреба над потребама — одрећи се свих потреба. јер. колико човек испуни себе Духом Светим помоћу еванђелских врлина. Јер су божанска уста Христова изрекла: «Као што лоза не може родити сама од себе. ви ћете морати увидети да богоубиство увек завршава самоубиством. то светосавски човек сву бригу своју. обиталиште (Мат. — пита Спаситељ који се никад смејао није. Шта је то? — Богочовек Христос и све што Он собом доноси: Божанска истина. човек није друго до — седамдесет килограма крваве иловаче. расипа. Божанска вечност. Божанска светост. а ви лозе: који обитава у мени и ја у њему. 17). 32-33. ако не — гроб до гроба? Европски је човек осудио на смрт и Бога и душу. Шта су људи без Бога. сав без остатка. налази свој оригинал. Сетите се Јуде. А пошто у Христовом ценовнику душа људска има несравњено већу вредност од свих бића и ствари. и он поступно изумире. док најзад сав не умре. или шта ћете пити. Истрошили човек душу своју у пороцима и гресима. то јест додаће вам се све што вам је потребно за одржавање телесног живота: храна. Јер све ово незнабошци ишту. Стварима се душа не осигурава. посвећује души. а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?» (Матеј 16. Господ Исус је једини међу људима и међу бићима прогласио душу човечију за највећу драгоценост у свима световима. горњим и доњим. A човекољубиви Господ је давно открио оно што је «једино потребно» сваком човеку и свему човечанству. Човек богочовечанске. 6. и нема другог. тако и ви. науке. распада. јер их све цени Христовом оценом. јер је душу истрошила бринући се о стварима. Ја сам чокот. само један. шта ћете јести. поћи и сјединити се с Њим. упоређене са овом. To је неумитни закон који влада историјом ове планете. У томе је њен трагизам. 33). Све је то само додатак царству Божијем. душа му се суши. Лук. У томе је њено незнабоштво. Када се човек светосавски озбиљно замисли над тајном свога живота и света око себе. и одлучно поћи за Господом Христом. али он има над њима. он ће родити много рода. А култура Запада иште најпре тај додатак. да су готово непотребне. Ту је човеку остављен један излаз. Ето. кад дела. бесмислен. а зна Отац ваш небески да вама треба све ово. јер без мене не можете чинити ништа. — то је мото светосавске. у што ћете га обући . као лоза. људи су ову златну звезду Божију претворили у кланицу. већ поробљава. Над Христовим човеком ствари немају власти. и спалити» (Јов. Hero иштите најпре царства Божијег и правде његове и ово ће вам се све додати» (Матеј 6. безживотан. ако не остане на чокоту. он — Христом мисли. Без Бога. човек налази пуноћу и савршенство свога бића. Ко не остане у мени. човек остаје духовно бесплодан. . па затим себе уништио. осигурање на бесмртност и вечност. по речи Спасовој. 4-6). своју апсолутну вредност. Божанска доброта. Човек је велики једино Богом. Оно може бити у духу човековом онолико. човек може продужити живот свој у живот вечни и биће своје у биће вечно. и у огањ бацити. ни за тело своје. 12. и осушиће се. 25. Једино у Богочовеку. Божанска правда. Није ли тиме и себе сама осудио на смрт. онда мора доћи до закључка. 25-32). Зато је прва и највећа заповест светосавске културе: «Иштите најпре царства Божијег и правде његове. он — Христом дела. неће је моћи откупити.. цивилизације. 26). He учини ли то.. 15. то је «једино потребно» човеку и човечанству. незнабошци ишту најпре тај додатак. избациће се напоље. Сва сунца и звезде не вреде колико једна душа. своју бесконачност и бескрајност. и ово ће вам се све додати» (Матеј 6.

Богоубица је морао постати самоубица.. ви настављате свето дело Светога Саве.. Европски човек није решио проклети проблем смрти. зидана без Христа. Кроз све своје културне изуме европски човек нагло умире и изумире. И сама постала гробље. «Ја хоћу да идем у Европу... европска култура је своје робље претворила у гробље. по Шпенглеру. Али свет. Заљубљеност европског човечанства у себе — то је гробница из које оно не жели. Тип европског човека је банкротирао пред основним проблемом живота. религија.. улепшавате. али је надчовек полудео под самим врхом. за Христовог човека — самопожртвовање. јер нема Бога на њему.Зграда европске културе. када My се светосавски молите. када се Богу молите за оне који вас гоне. и народ на народ. када добро чините онима који вас мрзе. Заљубљен у Европу. када изгоните грехе из себе. која је градове зидала а душе разоравала. техника. а нису оствариле слободу... када светосавски волите свој народ. распириле су у срцима жеље које нису биле у стању испунити. култура православља. Једино је спасење од тога: Христос. расуђује Шпенглер. пођемо ли другом. Устао је човек на човека. и хтео њиме да заврши своје здање. светосавски Богочовек их је решио све до једнога. почела је у десетом веку после Христа. збогом Европо!». и бојим се тамне ноћи што наступа. претворићемо се у бесмртног творца светосавске богочовечанске културе. ви изграђујете. руски мислилац Херцен је дуго живео у њој. За европског дарвиновско-фаустовског човека главно је у животу — самоодржање. Пре Првог светског рата пропаст Европе предосећали су и претказивали само сетни видиоци словенски. Европски човек решио је проблем живота — нихилизмом. «расејан милионима блиставих предмета. народ народ не разуме. и царство на царство. Wille zur Macht претворило се у Wille zur Nacht. *** Коме ћемо ићи: европском човеку или светосавском Богочовеку? Пођемо ли првом. да васкрсне. Политичке револуције се руше под теретом своје немоћи. али је при крају свога живота. Ја сам први који бледим. срушиле су веру. политика. када Га растковски волите. човек чини себе непролазним и вечним. Најхрабрији и најискренији међу њима несумњиво је Шпенглер који је претпрошле деценије узбунио свет својом потресном књигом: Untergang des Abendlandes. — тврди Гогољ. Богочовек — вечним животом. Европски човек је дошао до своје судбоносне вртоглавице. који му распрштавају мисли на све стране. Homo europaeïcus морао је полудети на крају своје културе. па чак и континент на континент. Једном речју: када испуњујете Еванђеље . Први вели: жртвуј друге себи! а други: жртвуј себе другима!.. да сасвим нестане крајем двадесет и другог века. а и кула за њим крха се и ломи кроз ратове и револуције. мора се срушити. ви стварате православну културу... јер нема бесмртне душе на њој. Ноћ тешка ноћ легла је на Европу. знате ли када? — Када светосавски верујете у Господа Христа. када чините милостињу. и сетни Гогољ пре 100 година. Збогом умирући свете. Богочовек га је решио — васкрсењем. и нама је пала у део трагична визија: гле. и сурвао се с куле. За европском културом. када неће остати ни камен на камену од европске културе.. показује и доказује да Запад пада и пропада. Европа се приближује страшној катаклизми. Десет векова зидана је европска вавилонска кула. оне су извршиле велика дела. У њој он свима средствима. Господо. када благосиљате оне који вас куну. Практикујући еванђелске врлине. пуста је земља. Западњачка или фаустовска култура.. пророковао је видовити Достојевски пре 90 година. — и знам да идем на гробље». у свима слојевима. обесмрћујете и своју душу и душу нашег народа. Пусто је небо. али нису свршили свој задатак. која му пружа европска наука. душа душу не разуме. Од Првог светског рата Европа се налази у ропцу. Руше се идоли Европе.. претворићемо се у пролазног мољца. уметност. врло брзо срушити.. када постите.. — изјављује Достојевски. На врх своје вавилонске куле повео је надчовека. философија. а сада се распада и пропада.. И на наше очи збивају се пророштва словенских пророка. настаје култура Достојевскога. — то је кобна страст која пустоши европско човечанство. која је твари обожавала а Творца одбацила. заљубљеност у свој разум. и зато не може. После оног Светског рата то увиђају и осећају и понеки Европљани. и није далеко дан. пре 90 година писао: «Доста смо дуго проучавали црвоточни организам Европе.. нема снаге да се непосредно сретне са Христом». сазидана је огромна — нула! Настала је свеопшта пометња: човек човека не разуме.. свуда смо видели прст смрти.

ако се не уклоне. Смырысь. желите ли да од пролазне постане непролазна. са гневом бори се — кротошћу. где ти је жаока? пакле. Гогоља и Достојевског. чије страхоте ломе тело њено и дух њен. где ти је победа?» Изаберете ли Њега. у ред најбољих и највећих Словена. из времена у вечност.. са похотом бори се — постом и молитвом. Достојевски. свако твоје еванђелско дело. 334. Светог Прохора Пчињског и Светог Јована Рилског. Смири се. могу ускоро експлодирати завршним уништењем европске културе. о апокалипсису Европе. у ред главних неимара православне богочовечанске културе: Светог Саве Српског и Светог Сергија руског. јер је у Светој Гори двадесет година душу своју прерађивао еванђелским подвизима. стр. Ниче. и онда ћете бити непобедљиви победници на свима бојиштима у свима световима. смири пред вечном Христовом истином и правдом! У мојим закључцима о европској култури има много катастрофног. са гордошћу бори се — смерношћу. зависи судбина наше народне душе и у времену и у вечности. док није Богочовека Христа заменио својом философијом и науком. 1 Епископ Николај: Речи о свечовеку. својом политиком и техником. од временске — вечна. тј. шта ће вам учинити човек? шта смрт? «Смрти. Свети Сава је у нас највећи неимар богочовечанске. и тако израдио из себе највећу. својом религијом и етиком. Желите ли да душа нашег народа заблиста незалазном светлошћу. са смрћу бори се — бесмртношћу. Дуго се израђивао тип европског човека. онда изаберите светосавског Богочовека. Он је души нашој пропутио пут из смрти у бесмртност.. Нема сумње. свака твоја добра жеља — неимар је светосавске културе. и повео је путем богочовечанске. Са среброљубљем бори се — сиромаштвом. са ђаволом бори се — Богом!. најбесмртнију и најчаробнију личност у историји нашег народа. Знате ли шта значи: бити светосавски православан? — To значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе. Али. Европа се послужила Христом «само као мостом из варварства некултурног у варварство културно. . знај — ствараш светосавску културу. од смртне — бесмртна. и са њиховим свепобедним Господом Христом. и осталих бесмртника словенских. од неславне — славна. из варварства невештог у варварство вешто» 1 . нека вас то не чуди. sei stolz und glücklich! = буди горд и срећан! — поручује европском човеку завршитељ европске културе. Када мислиш мисао чисту и свету. од човечне — богочовечна. Изаберете ли Њега. Нема сумње. које. гордый человъкъ! = смири се. Свако твоје племенито осећање. горди човече. Стављени на опасну вододелницу између две културе. онда вас нико неће моћи победити ни у овом ни у оном свету. А када сте са њима... принципи и силе европске културе и цивилизације су Христоборачки... јер говорим о најкатастрофалнијем периоду људске историје. зенице наше душе пече огњено питање: европски човек или светосавски Богочовек? Од одговора на то питање. Човече. горди човече! поручује словенском човеку апостол православне културе. Светог Гаврила Лесновског и Светог Серафима Саровског. сва је Европа минирана вулканским противречностима. ви ћете стати у ред словенских бесмртника. православне културе.Христово. православне културе.

такозвани социјални проблеми. Срце је најважнији орган у телу али и највећи слуга тела: оно непрекидно служи и сваком молекилу посебно и целом телу укупно. помоћу свих. подржавају. Логички се намеће закључак: ко реши проблем човека. негиран ради друштва. Нама се хоће друштво у коме се личност и друштво допуњују. муче и човека и човечанство. пометен и помахнитао пред социјалним проблемима као и пред проблемом човека. учи Божанској Истини. учен — неукоме. Да би радила. допустите питање: ко их решава без огња и мача. Проблеми истине и правде. и опет. ни на рачун религије. бесмртни и вечни. неба и земље. малом прсту на руци служи тако фини орган — око. њој сарађује цело тело. Али. да би служило мањему од себе. да би ходила. могу без тебе. и природном и божанском. Богочовека Христа. нози је потребно око да је води и рука да јој сарађује. 28). Ту спадају. Због решавања и проблема човека и проблема друштва на хуманистички начин. Разгледајте тело човечије. руци је потребно око да је води и нога да је носи. зло и смрт. али и сви живе кроза сваког и помоћу сваког. опатуљен. унакажен. као слуга који вас. и слуга је свему што је мање од њега у телу. постало је манија малтене свих Европљана. остаће вероватно тиме што је умео да измисли многобројне проблеме а није био у стању да ни један главни проблем реши у корист свеколиког рода људског. ближњему: сваки делић служи свима. проблематика човека и човечанства у основи је једна иста. механизован. и још финији — мозак. божанској Доброти. нека вам буде слуга» (Мат. у коме човек неће бити потцењен. И који хоће међу вама да буде први. друговања. који «није дошао да My служе.СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ДРУШТВА Ако европски континент остане ичим познат у историји ове планете. идеалном друштву: већи служи мањему. исто тако. једно тело. најпре човека као индивидуу. видљиви и невидљиви. правда која би увек одржавала равнотежу између човекових божанских вредности и друштвених непролазних драгоцености. живота и смрти. ја нога.вом: «Који хоће да буде већи међу вама. од најмалобројнијег до најмногобројнијег: од породице до човечанства. да би видело. али делићи који живе један са другим и помоћу другог: сваки сарађује свима и сви свакоме. на првом месту. расту једно кроз друго и усавршавају једно помоћу другог. али је и длака својом посебном функцијом потребна телу. превиђан. Као у телу: да би расла једна длака на глави. бесмртности и вечности. малтретиран. Но. Што важнији орган у телу. добра и зла. Зашто. Све по оном. служења другоме. роботизован ни на рачун класе. божанској Правди. симбиозе. и постати божански добри. а оно што је највеће — највише се смирава! Тако и у нашем замишљеном. друштво у коме је сваки духовно сједињен са свима и сви са сваким. то одговорнију службу врши. божанској Љубави. богат — сиромаху. тако је сложено тело: оно што је веће у њему веће је зато. Сви смо у организму друштва органски делићи. 27). ни на рачун нације. A то значи: нама се хоће друштво које собом претставља и јесте један организам. He само као оваплоћени човек. ни на рачун културе. а чланови тога друштва су органски делови међу собом: ти си око. 20. у Европи се падало у две крајности: или је човек потцењиван. Зар не видите: смерност је главна врлина која регулише све односе у људском телу: оно што је веће смирава се пред мањим служећи му. у њему имамо најбољи пример друштва. оку је потребна рука да га храни и нога да га носи. Нама се хоће друштво у коме ће се очувати божанска неприкосновеност и божанско величанство човечије личности. нека вам служи. или друштво ради човека. самим тим што је човек. нису друго до проблем личности. ни на рачун науке. божанској Сили. када се сведу на своје основне елеметне. зашто? Зато што је то закон и за најсавршенијег човека. већ и као Бог Логос Он . члан је друштвене заједнице и у њу уноси своју психофизичку садржину и проблематику. али и прст служи и оку и мозгу. Зашто? Зато што проблеми друштва. него да служи» (Матеј 20. па онда човечанство као колектив. јер чува главу и мудри је спроводник зноја. Решавати их. Човек. у коме сваки живи кроза све. зар има већег слуге роду људском од кротког Богочовека? «Ја сам међу вама као слуга» (Лука 22. сваког друштва. али ни један не може рећи другом: не требаш ми. Заиста. мудар — простоме. и сви свакоме. закону Богочовеко. ни на рачун државе. ни на рачун цивилизације. велики и мали. служећи вам смерно. 26-27). сарадње. како бисте знали и могли савладати грех. само помножен бројем свих индивидуа које сачињавају друштво. највећи је тиме највећи што је добровољни слуга свима. објављује Он својим следбеницима. Али. А нама се хоће потпуна правда и за човека и за друштво. без инквизиције и ломача? Европски човек стоји збуњен. он рука. He чудите се томе. решио је и проблем друштва.

своју Богочовечанску личност оставио као Цркву. и личност и друштво. Бог је у свему на првом месту. Све остале вредности. не изгледа ли вам по овом еванђелском свезакону. људи претварају себе у бесмртна бића и постају чланови бесмртног Богочовековог друштва: богочовечанства. И та божанска сила његова . У овом светосавском друштву све се своди на животворну личност Богочовека Христа. Господо. Само јединство циља омогућује идеално решење и проблема човека и проблема човечанства. 27). у томе је његов изузетни значај. утилитарног. нека вам буде слуга. једна иста целисходност прожима све. апсолутно свет. једино на овој планети. свеобимну истину: Богочовек је и суштина. већ Бог најнепосредније историске стварности. кроз сву васиону. Отуда све што је светосавско има богочовечански карактер: и сазнање. Господ Христос је себе сама. He треба се варати: светосавље је светосавље само Богочовеком. и смисао и свевредност Цркве. и проблема личности и проблема друштва. опет логички и природно. апсолутно добар. Он је и постао човек. јер је смисао и циљ постојања Цркве: богочовечанском вером и подвизима све довести у меру раста висине Христове. и воља. што се Бог Логос оваплотио у човека и као Богочовек показао како је божански идеално савршен и човечански реално природан човек у коме се оваплотио Бог са свима својим божанским савршенствима. кроз сву природу.непрестано служи људима кроз сунце. У том Богочовековом друштву људи и живе и понашају се као бесмртна бића. апсолутно мудар. свезакона. и сила. опортунистичког. и вредност. Зато су Његова Богочовечанска уста и изрекла о том закону ово: «Највећи између вас. него и један исти циљ. у категорији нашег. бесмртног. друштво правих бесмртника и правих богоносаца. У чему је тај циљ? Ево у чему: оваплотити Бога и сва божанска савршенства у човеку и човечанству. To је онај бесмртни циљ. и мишљење. Божанском силом својом Он све чланове Цркве тајанствено води обогочовечењу. није ништа друго до — Богочовечанско тело Његово — света Црква Његова. кроз ваздух. Све што је светосавско слива се у једну огромну. богочовечанском јединству са Богом. Као што се из човека. Зар је то могуће? Могуће је са два непобитна разлога: први. Тело Цркве расте Њиме у све бескрајности божанског живота. већ непролазног. Шта је њена суштина? — Богочовек Христос. која би људе одводила најприснијем. или тачније: Црква и није друго до Богочовек Христос продужен у све векове. извија и развија богочовечанство. Јер који се подиже. богочовечанско друштво нимало налик на она која вам теориски или конкретно нуди хуманистичка социологија европског човека. јер је хришћанство — хришћанство само Богочовеком. каквог циља? Сигурно не неког привременог. који је Богочовек поставио. A то. Али.. и осећање. Бог води. Одахните. струји кроз све што сачињава њихову суштину.. људског живота. конјуктурног. тако се из Богочовека. Она је највиша вредност и највиша драгоценост. Остварујући овај циљ. и у свему се на земаљски очигледан начин показао апсолутно безгрешан. ја говорим о светосавској Цркви. апсолутно праведан. а који се понижује. апстрактни.. изводе се из ње као зраци из сунца.. и циљ. и живот и друштво. од почетка до краја. Ви осећате. да Богочовек решава идеално и реално у исто време и проблем човека и проблем човечанства. стога је Црква — Црква само Богочовеком и у Богочовеку. што је човек боголико биће. расте растом Божјим у меру раста пуноће Богочовечанске. служи им истрајно и смерно. Богочовек је глава телу Цркве. није друго до савршена илустрација и непобитно посведочење тог космичког божанског закона. ми се већ налазимо у светилишту светосавске философије друштва. човек на другом. не само од једног истог психофизичког материјала. логички и природно. понизиће се. свеколико Еванђеље Богочовеково. и индивидуалне и социјалне. у личности и друштву. све обогочовечити . и то по еванђелским законима који важе и у овом и у оном свету. Бог ради. до максимума оваплотити у себи Бога и божанска савршенства. други. Бог који је постао човек. и оних који се бар труде да то постану. И то не неки трансцендентни. кроз светлост. јер се све кроза Њ и за Њ сазда. и то с радошћу и благошћу. извија и развија човечанство. те сваки човек може. црпећи га из боголике суштине људске природе. судбинског циља који прати људско биће у свима световима у којима се оно креће. човек сарађује. Уствари. једина глава. да би као Бог дао људској природи божанске силе. и проблем личности и проблем друштва? Јер су и човек и човечанство. Ако пак њихов циљ није исти. И још нешто: Богочовек је донео и раздаје људима божанске врлине и силе. остајући Богом. To је ново. апсолутно истинит. подигнуће се» (Лука 22. замишљени Бог. човек је вођен. ако хоће. или боље. онда између њих зјапи непремостива провалија и њих растржу непомирљиве супротности. живео. само да би их научио том врховном космичком и врховном природном закону божанском: да веће служи мањему.

по светосавском схватању. апостола Павла: «Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје» (Филип. папизам је превазишао Лутера. Богочовек није заувек замењен пролазним «непогрешним» човеком. никада не идолатризирају хуманизам. 18). који га тајанствено помажу у остваривању еванђелских заповести. Православни су тиме православни што непрекидно имају ово осећање богочовечанске саборности. никада се не хвале човеком. Мученицима и Светитељима свих векова. истом светошћу. од васељенске Цркве као Богочовечанског организма.13). Господ Исус је и Истина и Пут: не само Истина него и Пут. Човек светосавске вере. за најглавнију вредност. правду Христову. a то значи: за најглавнију истину. Дуго и напорно Богочовек је смањиван. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека. бити члан Цркве значи: саоваплотити се Богочовеку. и од светих Васељенских сабора. Отступи ли се од богочовечанске методике. постати сутелесник његов. и најзад сведен на човека: на непогрешног човека у Риму. 3. На свима путевима својим они исповедају и проповедају Богочовека. И то прогласио за најглавнији догмат. смерност Христову. да су они вечно живи. и од светих Отаца. јер зна да у томе на тајанствен начин учествују сви Светитељи. Тако је постао папизам који од Христа узима све. ради Христом. уопште све врлине Христове. загревајући га и чувајући га молитвом и смерношћу. Јер се помоћу њих Христос усељује у човека и оваплоћује у њему. преиначаван. јер Богочовек Христос. живећи у богочовечанском организму Цркве. И у лапизму и у протестантизму на место Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. мудрост Христову. човек светосавске вере никад није сам већ увек у друштву свих светих чланова Цркве. први. не човека. 4. него и од светих Апостола. он је мисли са страхом и молитвеним трепетом. његовог дела и његовог учења. Оваквим одступањем од Богочовека. творца протестантизма. све — осим греха. У самој ствари. не у лутеранизму. па често и ништа. Откуда му та снага? — Од самога Христа. осећа Христом. По речи св. једна иста богочовечанска истина. мисли Христом. док у догмату о непогрешивости папе — човека. и не мање непогрешног човека у Лондону и Берлину. а затим богочовечанска организација. истим добром. Из тога логички следи и њено богочовечанско деловање у свету: све што је Богочовеково — оваплотити у човеку и човечанству: оваплотити љубав Христову. Папизам је стварно први и најстарији протестантизам. Јер. за најглавније мерило свих бића . Отуда светосавски члан Цркве живо осећа: да је једне вере са Апостолима. доброту Христову. обогочовечује све што је човечије. неминовно се отступа и од богочовечанске идеологије. Пут којим се једино долази до Истине. живи увек у заједници «са свима светима» (Ефес.непрекидно ради у Богочовечанском телу његовом—Цркви. Јер Црква и није друго до чудесни богочовечански организам. сједињујући људе са Богом кроз благодатни и свети живот. У Богочовечанском организму Цркве сваки верник је као жива ћелија која постаје саставни делић његов и живи његовом животворном богочовечанском силом. Они никада себе не проповедају. и протестантизам који од Христа тражи најмање. радикални протест у име хуманизма против Богочовека Христа и његовог Богочовечанског организма — Цркве — треба тражити у папизму. *** На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. и да све њих једновремено прожима једна иста богочовечанска сила. истим животом. У Цркви је прошлост увек савремена. органски део богочовечанског тела његовог. Истрајно и упорно трудио се папизам да Богочовека замени човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека. никада не остају при голој човечности. He треба се варати: папизам и јесте најрадикалнији протестантизам. Богочовечанска идеологија хришћанства може се очувати једино богочовечанском методиком хришћанства. еванђелским циљевима се стиже само еванђелским путевима. Отуда. Њихово је руководно начело: богочовечански циљеви се остварују само богочовечанским средствима. И када мисли мисао. јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. отступа се од Богочовека Христа. један исти богочовечански живот. Господо. сужаван. ево основних принципа светосавске философије друштва: у свему и по свему Црква је на првом месту богочовечански организам. једном речју: обогочовечити се у васцелој реалности своје човечанске личности. и сву прошлост увек чини садашњицом. који је јуче и данас онај исти и вавек у своме богочовечанском телу непрекидно живи истом истином. И такав човек живи Христом. у коме се сарадњом благодати Божије и слободне делатности човекове обесмрћује.

владике су проглашене за кнезове. Али еванђелска историска стварност непобитно показује и доказује да је Исус Христос по свему и свачему савршени Богочовек. Али у трагичном моменту религиозни хуманизам му је притекао у помоћ. а не Богочовек. и разрадили га до ужасних размера и детаља. а на његово упражњено на земљи место постављен је његов заменик. све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу нема Цркве. А иза свега тога стоји један идол: Menschliches Allzumenschliches. Христос је највиша вредност и највише мерило. папа је постао владар. После рационалистичке просвећености 18. показује то што је Богочовек потиснут на небо. и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. на човека. и својом догмом у непогрешивости човека. Еванђеље је замењено ватиканским зборником канонског права. По примеру непогрешивог човека у Риму. његовом богочовечанском идеологијом и богочовечанском методиком. учињено је то. да човек буде највиша вредност и највише мерило. и у овоме провејава омиљена тежња европског човека.. јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Но и ако догматизиран. али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историском стварношћу. основно начело папизма спроведено у живот од стране сваког човека посебно.и ствари у свима световима. Vicarius Christi папа. западни хришћански хуманизам није могао не задржати у себи све пагубне противречности европског хуманизма. To је основна истина на рачун које се не могу правити никакви компромиси. у суштини својој. Свођењем хришћанства на хуманизам. хришћанство је. Поклици појединаца у протестантском свету: Zurück zum Jesus! Back to Jesus! само су немоћни крици у мрклој ноћи хуманистичког Хришћанства. века. Јер је западно хришћанство. Пошто је извршен «глајхшалтунг» хришћанства са хуманизмом. Треба бити искрен и доследан до краја: ако Христос није Богочовек. свештеници су постали вође клерикалних партија. које су једнодушне у једној жељи: у протеривању Богочовека са земље на небо. Само као Богочовек. па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу кроткога и благога Господа Исуса! Господо. Истина. Стога се не може бити хришћанин без вере у Христа као Богочовека и у Цркву као Његово Богочовечанско тело.. уништавањем свега што не клања папи. најодлучнији хуманизам. верници су проглашни за папске поданике. сваки протестант је поновљени непогрешиви човек. у коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. онда је он најбезочнија варалица. A то значи: систематским уклањањем. са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским. по нашем светосавском осећању и сазнању: хришћанство је хришћанство Богочовеком. ауторитета и власти. еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком. У самој ствари. данас се погдегде у Европи помишља на повратак Богочовеку Христу. века и кратковидог позитивизма 19. Човек. пошто је човека прогласило непогрешивим. Ово може изгледати парадоксално. у којој је Он оставио сву Чудесну Личност своју. нема сумње. претвара хришћанство у . А из дубине векова брује горке речи сетног пророка Божјег Јеремије: «Проклет човек који се узда у човека!». Хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека Христа и свих еванђелских. Јер је хуманизму главно и најглавније. само лишен мистике. и свако одабирање из хришћанства само онога што се свиђа човековом индивидуалном укусу и разуму. да је западно хришћанство претворено у хуманизам. јер проглашује себе за Бога и Господа. Спасоносна и животворна сила Цркве Христове састоји се у вечноживој и свудаприсутној личности Богочовека. спасао европски хуманизам од немиле смрти. Свођењем хришћанства. Јер је у протестантизму. и сада се гуши у очајању и немоћи. У широкој историској перспективи западњачки догмат о непогрешивости човека није друго до покушај. Цркву. богочовечанских вредности и мерила. друштва. А да је тако. али у исто време и — упропашћено. које је напустило богочовечанске вредности и мерила. да се умирући хуманизам оживи и обесмрти. језуистиком и «светом» инквизицијом. упрошћено. зато нема ни правог богочовечанског друштва. европском хуманизму није било остало ништа друго него да се распадне у својој немоћи и у својим противречностима. Може се рећи: протстантизам је вулгаризирани папизам. протестантизам није ништа друго до генерално примењени папизам. Господо. То је последња трансформација и завршна глорификација хуманизма. да све сведе на човека као на основну вредност и основно мерило. Свако замењивање Богочовека ма каквим човеком. нема Богочовека. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини. Каква трагична нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: црква је претворена у државу.

и још мање — робовати њима. Расплине ли се у разне хуманизме. са пролазним покретима и режимима извесних периода историских. и на томе неуморно радили најпре они сами. у томе је бесмртна слава и непролазна величина Светих Немањића. Циљ народа као целине. ништа! . Христове боговечности. «глајхшалтује» са духом времена. А та савест нашег народа стално упућује свима Србима у свима вековима једну молбу. (I Пет. и убогима и богатима. шта је народ? — Поворка ходећих лешева. она ће гласити: Савест српског народа су светитељи. милости и вере. па за њима и са њима и сав српски народ. важи и за државу.површни и беспомоћни хуманизам. Једино својом богочовечанском силом хришћанство је со земље. један савет. Свети Немањићи су тако схватали и народ и државу. и остати Богочовечанско друштво. Свима закон беху еванђелске врлине. 2. хришћанство обљутави. Без еванђелских врлина. и ништа му неће моћи наудити. закон буду — еванђелске врлине! Буде ли тако. 1. Ако ову мисао проширимо и конкретније изразимо. и министрима и владикама. и друштво. Што важи за народ. Народ има праве вредности само у толико уколико живи еванђелским врлинама и оваплоћује у својој историји богочовечанске вредности. светост. ништа. народну савест? а држава — има ли савест? — Свети Немањићи одговарају: и народ има народну савест. ништа. 15-16. Питам вас: има ли народ — колективну савест. српски ће народ савладати све смрти у свима световима. али се Црква нипошто не сме прилагођавати њима. Једино тако Црква ће моћи сачувати животворну и незаменљиву личност Богочовека Христа. У светосавској философији друштва правило је изнад свих правила ово: не прилагођавати Богочовека Христа духу времена. и држава има државну савест. и држава имају се прилагођавати Цркви као вечном идеалу. на челу са Светим Савом. По светосавској философији живота и света: и човек. која није ни за шта. молитве и поста. љубав. осим да се проспе и да је људи погазе. и писменима и неписменима. то је Црква и њено Еванђеље. одузима хришћанству ону специфичну вредност. један завет: нека вам свима. и народ. постане обљутавела со. 9-10.) «Божји народ» који својом историјом објављује божанске вредности и врлине. и осталих еванђелских врлина. и младима и старима. преводећи је из таме небића у светлост Свебића. свима: и управљачима народним и народу — пише монах Теодосије у Животу Светога Саве. со која чува човека да не иструли у греху и злу. исти је што и циљ појединца: оваплотити у себи еванђелску правду. него дух времена прилагођавати духу Христове вечности. у коме људи другују и живе помоћу божанске љубави и правде. Изузетна важност хришћанства за род људски састоји се у његовој животворној и неизменљивој боговечности. и војницима и радницима. и свештеницима и учитељима. У томе. кротости и смерности. Свака тежња и покушај да се хришћанство изједначи. која га и чини јединственом богочовечанском религијом у свету. којом оно осмишљава човечност уопште. постати «свети народ». А држава? — Институција за разарање народне душе и њених вечних вредности. богољубља и братољубља. доброте и мудрости.

СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ВРЕДНОСТИ И МЕРИЛА Када се човек пробуди из сна којим спава у иловачи тела свог. јер се у свакоме непрекидно врши прерађивање природног у натприродно и натприродног у природно. видљиво и опипљиво. На пример. нематеријална. нематеријално. човек заснива на невидљивостима. И убрзо долази до парадоксалног сазнања: људи. њоме све мери и процењује. суштина природног. и сазнају. она је нешто невидљиво. или вредности којом се душа може проценити и исплатити. као и преливање природног у натприродно и натприродног у природно. твоја је љубав нешто невидљиво. Мора се признати: човечији дух је чудотворна лабораторија. док је у твојој души. a caмим тим и његова највећа вредност. ми помоћу онога што је натприродно у нашој природи долазимо у додир са природним и сазнајемо оно што називамо видљивом природом. чим је преведеш у бригу и старање за родитеље. Другим речима: у видљивом свету нема вредности која је равна вредности душе људске. зар није он у исто време и природно и натприродно биће? Штавише. сваки човек је чудотворац. У томе је и преимућство и загонетност. све више увиђа. онда осети да су материја и материјалне стварности око њега у толико стварне. тојест на души. долазе до сазнања о стварностима у спољашњем материјалном свету помоћу свога људскога духа који није материјалан нити има својства материјалних стварности. Мисао је то што човек упознаје. реалне. Јесте ли видели чудотворца? Гле. И пробуђен човек. које су нематеријалне и невидљиве као и она сама. срж природног. невидљивим духом кроз тајанства материјалног. ми смо прво натприродна па онда природна бића. Јер ми људи природним називамо оно што је видљиво и опипљиво. наша прва датост. цео свој видљиви живот. . он је нешто што се не може очима видети. ти си већ учинио чудо: претворио си невидљиво у видљиво. нити чулима проанализирати. натприродно. у колико их његов дух сазнаје као такве. објективне стварности у области трансубјективне материје. да је његов дух — његова највећа и најнепосреднија стварност. јер је у нас натприродно — срце природног. Када човек мисли мисао. У свету видљивих стварности и збивања човек се оријентише својом мишљу. иако неопипљива. У толико је онда природније и логичније да се њоме оријентише и у свету духовних стварности и духовних вредности. и величина људскога духа. ако се не може ухватити у облике материјалне стварности и подвести под контролу чула. материјалних стварности. и вредности — вредноснијој од свих сунчаних система: «Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? или какав ће откуп дати човек за душу своју?» (Матеј 16. Загледајте човека: у видљивом и опипљивом телу живи невидљива и неопипљива душа. нити рукама опипати. и духовно прогледа. Човек?—Та човек је најчудеснија и најсавршенија радионица. у којој се на необјашњиви начин чулни утисци прерађују у мисли. Ми људи. као нарочита врста бића. и процењују оно што је материјално. наша најнесумњивија емпирија. ти си већ постао чудотворац: претворио си невидљиво у видљиво. шта се дешава с њим? — Прекорачује границе природног и ступа у сферу натприродног. У таквом расположењу човек ускоро осети неодољиву истинитост Спаситељевих речи о души људској као највећој стварности и највећој вредности. нематеријално. дух је ипак својом невидљивом суштином мерило свих видљивих стварности у свету материје. њоме која је и за њега самог невидљива. стварности — стварнијој од васцелог видљивог света. везује и спаја не само са светом видљивих. који је по себи нематеријалан. оно што је природно у њему живи оним што је натприродно у њему: тело живи душом. а натприродним оно што је невидљиво и неопипљиво. У самој ствари. натприродно. духовних стварности. напротив. на њеној савести. ипак стварнија од сваке. Штавише: све стварности заснивају своју реалност на мислима духа. мисао о милостињи. ти волиш родитеље. Или. У самој ствари. натприродно у природно. све неодољивије осећа и сазнаје да је мисао духа. И што човек дубље мисли. Чак и крајњи сензуалисти у гносеологији не могу то порећи. у којој се непрекидно врши тајанствено преливање видљивог у невидљиво и невидљивог у видљиво. такозване. вођен својим нематеријалним. нити показати као нека трансубјективна материјална стварност. 26). и свим бићем осећа да то што је у њему невидљиво и натприродно и јесте наша најнепосреднија стварност. као унутрашње осећање. невидљивог и неопипљивог људи и осећају. она више вреди него сви светови скупа. физичког света. натприродно у природно. него и са светом невидљивих. оствариш ли је. помоћу нематеријалног. Али. живот у времену и простору. на њеним мислима. невидљива.

Очигледно је да ову чежњу за бескрајношћу није могла наметнути човеку вештаствена природа. Господа Исуса Христа. философије. што је он сам оваплоћење лика Божјег. природа самог живота тежи за бескрајним животом. живот сваког човека посебно и свих људи скупа. Сав дух човеков: и кроз сазнање. оваплоћује натприродно у природно. у животу. Откуда духу људском та моћ и сила? — Отуда. Ово није произвољан закључак. за бесмртношћу. и на тај начин стално оваплоћује натприродно у природно. за божанском бескрајношћу сазнања.Што важи за људску мисао и осећање. Природно је за боголику душу да чезне за Богом као за својим оригиналом. глад за бесмртношћу јесте исконска. муке и подвиге. Дух људски неуморно чезне за бескрајним знањем. на крају свих крајева. пошто је сама ограничена. природа самог осећања тежи за бескрајношћу осећања. To је данак који сваки мислилац мора платити загонетној мистерији света. целокупним својим животом човек је чудотворац. то значи: оваплоћавати божанске силе које се таје у боголикој души човековој. делима. безграничност. бесконачност. важи за све што је људско: свима својим поступцима. јер свеколико искуство рода људског сведочи о тој моћној и тајанственој чежњи духа људског за бескрајношћу. трансубјективира свој невидљиви дух у свој видљиви свет природе. за вечним животом. А кроза све то он хоће једно: да савлада пролазност. онда откуд она код најсамосталнијих мислилаца? Штавише. ограниченост. Ако се ослонимо на свеопште искуство рода људског и сведемо човека на његове основне елементе. Иманентна духу људском. У свима културама и цивилизацијама. и нема у себи те чежње. коначност. Глад за бескрајношћу. Из васцелог искуства тог избија чежња духа људског за бескрајношћу у свима изразима: у знању. — Господ Христос је одговорио на основни захтев и потребу боголиког и богочежњивог бића човековог. централни факт људске историје: оваплоћење Бога Логоса. све муке духа људског сливају се у један гигантски напор: савладати смрт и смртност. за бескрајним постојањем. за бесмртношћу налази се у самој суштини духа људског. у постојању. човек је сав у тој чежњи. јер је саздан по лику Божјем. или тачније: од природе духа. Једном речју: дух људски хоће бескрајност. она је у њих разрађена у најсложенију проблематику. било у овом или оном свету. само је увод. Али. и кроз вољу. већ по свему чињеничан. 48). Оваплоћавајући те силе. науке. и кроз осећање. Бог је самим тим по бићу његовом разлио чежњу за божанском бескрајношћу живота. Нема сумње. да је духу људском није могло наметнута ни тело човечије. правилна оријентација у овом загонетном свету зависи од духа којим се човек оријентише. Стварајући човека по лику свом. метафизичка глад духа људског. човек се навикава на главни. A природу своју дух човечији казује и показује кроз искуство које својом делатношћу ствара. Она је дух људски гонила ка бескрајности и бесмртности кроз многобројне религије. Исто је тако очигледно. из бескрајности у бескрајност? Ако се ова чежња за бескрајношћу и може наметнути слабијем човеку. на праелементе. Природа самог сазнања тежи за бескрајним знањем. за божанском бескрајношћу савршенства. а омогући и осигура непролазност. сигурно ћемо пронаћи ово: чежња за бесмртношћу је најосновнији елеменат. Све то показује да се чежња за бескрајношћу налази у самој природи духа људског. зар нас све то не потстиче на питање: откуда у духу људском та чежња и тежња за бескрајношћу у свима правцима? Шта је то што мисао људску гони из проблема у проблем. а осигурати бесмртност и живот вечни. Господо. ова боголикост потстиче човека да се богочежњиво пружа и сеже за свима бескрајностима Божјим. мора осетити присуство бескрајне тајанствености у свима појавама. ма с које стране приступио материјалним или духовним стварностима. Човек живи тиме што непрекидно пројицира. за бескрајним животом. на коме почива и у коме се битно састоји сав човек. хоће бесмртност по сваку цену и ма у ком облику. Стога се ова неизмерно гладна чежња бића људског не може потпуно задовољити и заситити ничим до Богом. припрема и предспрема за тај најсудбоноснији чин људске драме: Богооваплоћење? Јер је смисао и циљ човека и свега рода људског: оваплотити Бога и све што је Божје. Као једини логичан излаз остаје поставка: људска чежња за бескрајношћу. . пошто је и само ограничено. јер претвара невидљиво у видљиво. осигурати ма по коју цену. Саздан по лику Божјем. Живети. a то значи: бесмртан. и кроз живот хоће да је бескрајан. Зар не видите. Јер боголикост и јесте оно у бићу људском што чезне за бескрајним Божјим истинама у свима световима. озбиљан посматрач света. Објављујући као главни циљ човековог постојања у свету божанско савршенство: «Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески» (Матеј 5.

не може никада исправити дух свој. У суштини својој пад се човеков састојао у томе што је човек устао против боголиког устројства свога бића. јер је Исус само као Богочовек био и јесте најбољи човек. њоме је одређен човеку као циљ живота: Бог са свима својим бескрајним савршенствима. и најприродније. без зла. на са психолошког. на којој и по којој човек има да израђује и изграђује себе у овом свету. као Једини Безгрешан. У име тог првобитног хуманизма човек је протерао Бога у надчовечанску трансцендентност. А човек без греха је истовремено и најидеалнији и најреалнији човек. 40-42). и најлогичније решио проблем Бога и човека. и глад за бескрајним добром. a то значи: нема ни бољег Бога. човек је одвојио дух свој од свега Божјег у себи. Најбитнији захтеви и потребе човечијег бића задовољени су једном за свагда у личности Богочовека Христа. него је. у савршеном јединству са човеком. он тежи да поврати себи изгубљену боголикост. апсолутно Добро. за бескрајним усавршавањем. и собом претставља најидеалнију синтезу Божјег и човечјег. из своје воље. 10. Али уместо да боголикошћу душе прожме сав свој емпириски живот. и свео себе на чисту материју. то јест без свога природног путовође. Човек. и најцелисходније. како он сам по себи. земаљски реално у себи Бога. ни са историског гледишта. није изненађење за људску природу. напустио Бога и Божје. Зашто? Зато што је Он најсавршеније. при чистом хуманизму. другим речима: човек је саздан као потенцијално богочовечанско биће. успева толико колико је потребно да осети и сазна. а човек — друго. реинтегрирати боголикост бића свог. човек није могао да потпуно обезбожи себе. човек је донекле успео да истера Бога из себе. свесавршена Логика Божанска. оболелог и обезбоженог хуманизмом. Отуда је појава Богочовека Христа у овом свету била и природна. то јест човек без греха. из свога сазнања. и глад за бескрајном истином. 46) и нико од њих није могао указати ни на какав грех у Њему. и логична. свесавршени Ум Божански. Богочовек не само није нешто неприродно и непотребно за човека. она је задовољила основне чежње и потребе човечијег бића: чежње и потребе за божанским савршенством и вечним животом. које су спутане тиранијом богоборачког хуманизма. духовног и вештаственог. али — хуманизам је у ствари основно зло. при својој чистој. Богочовек је подједнако реално показао и Бога у његовом савршенству. за бескрајним постојањем. потребнији човеку од свега другог. Боголикост је суштина суштине човековог бића. бесмртан и вечан. Потенције богочовештва у бићу људском. чији је задатак био да. и човека у његовом савршенству. толико потребнији. друго. који је апсолутна Истина. напротив. да је сам свеистинити Бог и Господ Исус Христос објавио да је Он — «једино потребан» (Лук. a са тим и кроз то показавши нам и човека у његовој безгрешности и савршенству. те тако достиже идеално савршенство. мора се признати: нема у роду људском бољег човека од Исуса. Богочовек ослобађа и даје им моћи да се остваре у бесмртној пуноћи својој. и сав остао при себи и у себи. апсолутна Правда. ни са онтолошког.Боголикост природе људске има двоструки смисао: прво у њој је дата суштина бића човековог. Страшно је рећи. он је истински савршен. Када се непристрасно разматра историја рода људског. и глад за бескрајном правдом. Јер само Богочовек у потпуности отстрањује све муке духа људског. Господ Христос је и могао неустрашиво питати своје најљуће непријатеље: «Који ме од вас кори за грех?» (Јован 8. У самој ствари: у бићу човековом Бог је прво. то јест биће у коме је човек идеално сједињен са Богом и живи у његовим божанским. при свему томе. вођен Богочовеком. Како? Показавши нам реално. на чистог човека. оне су остале да се и у његовом хуманизму појављују у облику чежње за бескрајним прогресом. Оваплоћењем Бога Логоса ушла је у природу људску свесавршена Мудрост Божанска. овостраног и оностраног. «Логос постаде тело» (Јован 1. Свесно и несвесно. и отиснуо се кроз тајанства овога света без Бога. апсолутна Мудрост. у свима борбама крје човек води у своме хуманизму. Кроза све своје хуманистичке носталгије човек у ствари вапије за — Богочовеком. Напротив. и тако стварно изради себе у богочовечанско биће. вођено боголиком душом. Он једини утољава све глади боголиког бића људског: и глад за бескрајним животом. апсолутна Љубав. и у овом загонетном свету живи Богом. И наишао у овоме свету на непремостиве провалије и језиве раселине. за бескрајним знањем. и да остане при чистој човечности. Појава Богочовека Христа у свету људских реалности. И у томе делимично успева. себе у свему уподоби Богу. све своје нормира Богом. бескрајним савршенствима. првобитно зло човеково. Првом побуном против Бога. обезбоженој човечности. и неопходна. и глад за свима уопште божанским бескрајностима. Само као такав. Али. 14). да потпуно избаци из себе боголике одлике свога духа. јер само као такав. то .

свесавршеног и апсолутног Добра. Тек у Богочовеку Христу човек је уздигнут на највиши степен савршенства. Кроз сву своју историју човек се показује као нарочита врста бића тиме што неуморно тражи основну и главну истину. у једну неизмерну и ненадмашну вредност: Богочовека Христа. Отуда је Богочовек прва. овостраног и оностраног. И уопште. Али оно што Богочовека Христа нарочито чини вредношћу изнад свих вредности јесте то што је Он први и једини потпуно решио проблем живота и смрти. У Богочовечанској личности Господа Исуса постигнуто је најрадикалније. изјава: «Ја сам Истина» (Јован 14. јер Он «греха не учини. и узвишен. И проблем истине решен је појавом апсолутне божанске Истине у границама људске природе. Све те вечне Божанске вредности. Па не само Он «греха не учини». 6). дијалектички. Ни највидовитије око не би могло пронаћи у Њему ни трунке зла. јединство Бога са човеком. У људском сазнању такмичи се тајна света са тајном човека. и мисао људска. а тиме и господар над смрћу Васкрсењем својим Он је људској природи заувек осигурао победу над смрћу. из временског у вечно. Као Једини безгрешни и свемоћан. Зато је Он једини у роду људском имао права рећи за себе: «Ја сам васкрсење и живот» (Јован 11. нити се обмана нађе у устима његовим» (I Пет. 2. људско биће као Богочовек. истину на којој стоје и ради које постоје сви светови. јер га је решавао у категорији чистог. A то значи: Богочовек Христос је истина као личност у свој својој богочовечанској пуноћи и реалности. он ипак не губи своју човечност. него је Он. само човек — савршен. вечно добро — све што Христос јесте у својој богочовечанској реалности. Нигде ни у чему није потцењен човек на рачун Бога. показавши у својој Богочовечанској личности оваплоћену. Он снажно осећа и јасно сазнаје како је у њему извршен прелаз из смртног у бесмртно. истински човечанског. и атеистички. најлогичније и најпотпуније јединство живота овостраног и оностраног. људско сазнање тек од Њега и Њиме одређено зна. и проширен. обезбоженог хуманизма. иако је човек нбизмерно узвеличан. а кроз то: јединство сазнања овостраног и оностраног. човек је решавао проблем истине и митолошки. Нема сумње. Јер се Господ Христос у целокупном животу свом показао као оваплоћење. јединство природног са натприродним. решио га прагматички. У његовој Богочовечанској личности учињена је човеку највећа правда. Јер нико није прославио људску природу. и људско срце одређено осећа шта је добро а шта зло. природног и натприродног. Тек у чудесној личности Богочовека Христа јавила се сва вечна Истина без остатка. Стога Христов човек живо осећа јединство овог света са оним. који оличава у Себи најидеалније савршенство свега истински људског. и најосновнија вредност у свету човечанском. јер су сродне суштини боголике душе човечије. 5). Добро је. између овог и оног света. И не само то. реалног и идеалног. као Богочовек. најсавршенија синтеза Божјег и човечјег. A то значи: и живот људски. све што је богочовечанско. Зато је из уста Богочовека Христа изашла најсмелија изјава коју је икада људско биће дало о себи. као очовечење бескрајног. нити Бог на рачун човека. Господ Христос је дао људској природи благодатне силе да може до савршенства успевати у божанском добру а савлађивати грех и зло до коначне победе над њима. јединство осећања човечјег и божанског. највећа могућа правда. и спиритуалистички. целокупни богочовечански живот Господа Христа до и после васкрсења очигледно је доказ да је он заиста оличење бесмртности и вечнога живота. него и надаље остаје човек. и осећање људско премостили су понор који зјапи између човека и Бога. па и човечански. него уопште — «греха у њему нема» (Јован 3. Но и он је коначно и завршно решен тек Богочовеком Христом. прагматички. и материјалистистички. на врх изнад свих врхова. стапају се. оваплоћене у човека. своју индивидуалност. Због тога је Богочовек Христос највиша вредност у свима световима. физичког и метафизичког. проблем добра и зла је један од најтежих и најмучнијих за људско сазнање. реално. a вазнесењем својим — живот бесмртни у вечности тросунчаног Божанства. To је пак изузетно силно показао и доказао својим васкрсењем из мртвих и вазнесењем у вечни живот Божанства. 25). To осећање вечнога живота омогућује и осигурава Христовом човеку и вечност мисли и бесмртност осећања. Јер ништа није човечанскије од Господа Христа. Непрозирни мрак покрива сву .значи: све трансцендентне вредности Божанске постадоше иманентне природи људској. обоговечен. људске природе. и највећа.22). и философски. И то решен не вербалистички. и удубљен до божанских бескрајности. И није га решио. у којима се креће људска мисао и осећање. богочовечански. на крају крајева. Но и ако је на тај начин Христов човек продужен. Имајући пред собом у лицу Богочовека Христа апсолутно божанско Добро у границама људског бића. и теистички. У том тражењу истине. теориски. учовечену и очовечену бесмртност и живот вечни. и прослављен Богом. него битно.

ја сам Мудрост. која се разболела и хаотизирала присуством и дејством греха и зла (Рим. Стога се у Њему. To значи: смисао је сваке твари посебно и свих твари укупно. нити збир учења. Као вечни Божански Логос. Он је живот и свеживот (Јован 1. као Логосу и Логици живота. нити има човека мимо Богочовека. У Њему живот има своју логосност и своју логичност. Својом свесавршеном личношћу безгрешни Богочовек претставља у роду људском једини непогрешни . Зато је Спаситељ и рекао за себе: «Ја сам светлост света» (Јован 8. Разливена самим Господом Христом као вечним Логосом Божјим. ни за бољег човека од Христа. У хришћанству Истина није дискурсивни појам. то је Он као такав у исто време и највиши критеријум свих правих вредности. увек се завршава умирањем и смрћу. свет нам отвара круницу свога бића. јер је Он једини који живот чини живим. У овом свету никакво биће. 4). не као делатник. постаје очигледна тек у светлости оваплоћеног Бога Логоса. налази једино могуће логичко оправдање људског живота у категорији времена и простора. већ жива Богочовечанска личност — историски Исус Христос. Пошто је Он све то у исти мах. једино када се обасја светлошћу оваплоћеног Бога. Шта је живот. А Богочовек је рекао: «Ја сам живот» (Јован 14. Богочовек Христос је истина. и вечном мудрошћу. и хтео је ушима да чује оно што није очима видео. Стога све што није од Њега. реинтеграција твари. 12). Тек обасјан светлошћу Богочовека Христа. Људско сазнање. У Богочовеку Христу почело је оздрављење твари. вечна Божанска Истина сва улази у овај свет. када је највиша вредност — личност Богочовека. а Истина је Богочовек Христос. Све што није од Њега — смртно је. суштина саме Истине. ја сам Правда. Heбо и земља неће проћи док се на њима не испуни сав закон Бога Логоса (Матеј 5. 17). пут у саму Истину. због чега је и речено у светом Еванђељу: «Све што постаде — кроз Њега постаде» (Јован 1. не може бити истинско мерило вредности. јер је васкрсењем победио смрт. јер је далеко нижа вредност од Богочовека. Једино као таква Личност Он је и мерило Истине. и вечном светлошћу. Нека божанска разумност и целисходност разливена је по свој твари. Зато је Богочовек рекао за себе: не само: «Ја сам Истина». људи су наслућивали Истину. He може бити човек. Историја ове планете не зна ни за бољег Бога од Христа. али је нису имали. 6). И када је Спаситељ објавио: «Ја сам живот». може сагледати божански. Мерило Истине је сама Истина. 1. Ван Његове Богочовечанске личности Истина је онтолошки немогућа. Стога је Богочовек и Живот. И с правом рекао. ту се живот претвара у смрт. Отпадање од Њега који је Живот. самим тим. ја сам Светлост. никако да схвати зашто постоји овакав свет у оваквом облику. Он је о себи објавио и ово: ја сам Добро. прави истински живот и мерило живота? — Опет личност Богочовека Христа. логосни смисао твари. и мерило Живота. као да није једна и иста душа и из ушију његових слушала и из очију његових гледала. и вечном правдом. и људска мисао никако да проникне у њен основни смисао. мање од Богочовека. и убедити се у истинитост Апостолових речи: «Све се кроз Христа и ради Христа сазда» (Кол. и показао Себе вечно жива вазнесењем на небо и седењем с десне стране Оца. 18). јер има своју божанску вечност. одвојено од Његове чудотворне и животворне Личности. јер је живот — Њиме живот. није од Истине. *** Пошто је Господ Христос као Богочовек највиша вредност.твар. 3). 6). Богочовек је најбољи критеријум свега Божјег и човечијег и у овом и у оном свету. До Христа. 19-23). нити теорија. већ као свесавршена и вечно жива Богочовечанска личност. Зато је и речено у пресветом Еванђељу: «Истина постаде од Исуса Христа» (Јован 1. 16). и свега што је створено. ја сам Истина. мерило саме Истине. Стога нема Бога мимо Богочовека. Та логосност и логичност овога света. и вечном истином. — јер је сваки смртан. Уствари. Шта је истина? питао је Пилат оваплоћену Истину. не као реч. да Богочовекову истину и правду остваре у себи до крајњих могућности. Тиме што је највећа вредност. него и: «Ја сам Пут» (Јован 14. то је Он и највише мерило свега тога. 8. а не Његово учење. нити учења. и у њој свој прави смисао и вредност. Где Њега нема. У Богочовеку и његовој светлости човек је истински прогледао и прави смисао света сагледао. Богочовек је у исто време савршено открио Бога и савршено открио човека. Вечни живот се храни и одржава вечним добром. са Христом као са оваплоћеним Богом Логосом. не као учење. Нико никада од људи није смео рећи: ја сам живот.

и непогрешиво мерило свих вредности. Него своју огрешити душу. *** Ова светосавска философија вредности. живота. а сврх свега: божанску бесмртност своју и живот вечни. и личних. зато је Он врховна вредност. и правде. и истине и мудрости. Сетите се судбоносне Косовске одлуке! Кроз Светога Кнеза наш се народ определио за царство небеско и на свенародну жртву за њега. Зато је. Ено Еванђеља мајке Јевросиме: Сине Марко. а тиме и због тога највиши и најсавршенији критеријум. Боље ти је изгубити главу. Немој. и светлости. вредност — непролазна. извире из Христа и Његовог Еванђеља. He била ти моја рана клета. и тиме постао највиша вредност нашег народа и наше историје. већ по правди Бога истинога. вечну божанску Правду. као и апостол Павле. вечну божанску Мудрост. и стричевима. богочовечанском мером. устанак против основног принципа западне философије: «човек је мера свих ствари». правде. и царство. кроз све ствараоце и чуваоце светосавских вредности . и отаџбину. Све што је у нашој историји бесмртно. И оно је све од Светога Саве. а да. од прве до последње. Када смо у славном немањићком периоду бирали највишу вредност наше народне душе и наше историје. и општечовечанских. говорити криво. Све у свему: Богочовек је највиша и најсавршенија вредност. све остало сматрао за трице. и народних. сине. Тешким светогорским подвизима. само да Христа добије и да се нађе у Њему. главно је не огрешити се о њу. нарочито молитвом и постом. Најочигледнији и најубедљивији пример? — Свети Сава. Из ње су се иззрачиле. Чим је Богочовек Христос постао за њега највиша вредност. вечну божанску Доброту. светосављем? Да.критеријум и живота. вечну божанску Љубав. и преврат у целокупном схватању живота и света. душа се неће огрешити када живи правдом Божјом. посредно или непосредно. ни по стричевима. светосавско Еванђеље путује из једног српског поколења у друго. Тако је Христос са својим Еванђељем постао главна детерминанта и главна стваралачка сила наше историје. Оно путује кроз све праве Србе. Погледајте. бесмртна и вечна. светлости. и све остале непролазне вредности наше народне душе и историје. једини у мајке. Зар ова Косовска одлука и жртва није предодређена светосавским духом. Свети Сава је уселио у своју богочежњиву душу Господа Христа и сва његова божанска савршенства. и социјалних. када је за њу правда Божија главни регулатор свих човекових односа: и породичних. шта значи? — Значи: устанак и преврат. У њему је светосавска философија вредности нашла свој дирљиви драматични израз: бесмртна душа човекова је највећа вредност човекова. па макар се замерио и родитељу. и своде се на Христа. једина вечита вредност. не води порекло од Светога Саве? А све светосавске вредности. окренута лицем према западној философији вредности. која је то наша историска вредност. он је ради Њега оставио све дотадање највеће вредности: и оца. и као комплекс светосавских идеја и као комплекс светосавских метода. Немој. Богочовек је оличење и оваплоћење свих божанских и човечанских савршенстава. Реците. створено је светосавским Еванђељем. Насупрот том хуманистичком принципу иставља се светосавски еванђелски принцип: Богочовек је мера свих бића и ствари. као зраци из сунца. Само живећи Њиме и по Њему. и у Њему нашао — шта? Све саме непролазне и вечне вредности: вечну божанску Истину. ми смо кроз Светога Саву и остале Свете Немањиће изабрали Христа Бога и Његово Еванђеље. и богатство. Ни по бабу. и мајку. еванђелском. Светосавље. доброте и мудрости. једини вечити критеријум истине. велико и славно. и добра. изводе се из Христа. Косовско Еванђеље није ништа друго до светосавско Еванђеље продужено кроз векове. и браћу. огрешити душе. она је и природна и логична последица светосавске философије вредности. човек стиче све непролазне вредности и оспособљује себе да сва бића и ствари мери непогрешивом. и целоме свету. сине. свевредност.

у свима кризама — савест. A по светосавском Еванђељу. оно нам је било непогрешиви путоказ. сјединио са њом. но и у том страшном случају: Боље ти је изгубити главу. учинио га савешћу њеном. у свима тминама — сунце. па макар све демонске силе удариле на те. што га је Свети Сава својим апостолским и светитељским радом и трудом унео у народну душу. у свима робовањима — врело оптимизма. и: све решавати «по правди Бога истинога». Откуда то.и идеала. Hero своју огрешити душу! . увек се при дилеми приволети Царству небеском а не земаљском. у свима смртима — спасење. шта значи: бити Србин? — To значи: Богочовека Христа сматрати за највишу вредност и волети га више свега. у свима тугама — утеха. На свима историским беспућима. да светосавско Еванђеље постане нашим народним Еванђељем? Отуда.

Да ли Кант? — Али. и мачем и огњем остварује своје пророчке снове. — све је човечански реално. Он ни у ком случају није лајбницовска затворена монада. Да ли Мухамед? — Али. Човек је нешто што треба усавршити и довршити. човек свесно и несвесно. Ниче је у необузданој чежњи за вишим. А када се у историји рода људског трага за савршеним и довршеним човеком. Да ли Буда? — Али. широко и дубински доживљујући драму људскога бића у којој Мефистофел игра главну улогу.СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ПРОСВЕТЕ Просвета претставља чињеницу. али и божански савршено и довршено. Значи. непознатог. измучен несавршеношћу и недовршеношћу људског бића. и он није савршен и довршен човек. Шекспир је доживео човекову несавршеност и недовршеност у безброј паклених трагичности. и он није савршен и довршен човек. Мухамед јури овом планетом. Да ли Мојсије? — Али. тако и Његова правда. Да ли Толстој? — Али. Толстој је дошао до таквог душевног немира да је пред смрт. човек је својим бићем отворен према другим бићима и према другим световима. ако је истински човечанска. мучен крвожедношћу свога пакла и сладострашћем свога раја. и физичким и психичким. фанатички усхићено газећи преко лешева кривоверних. ко? Да ли Платон? — Али. и стално посведочавану свеколиким искуством рода људског: човек је несавршено и недовршено биће. са намером да побегне од себе сама. и Његова вечност. из жеравичног сазнања своје несавршености и своје недовршености. световима вечних идеја и идеала. Стога је главни циљ просвете: усавршити и довршити човека. и оставио га на милост и немилост неизвесног. посведочену. и Његова бесмртност. вијан аждајски немилосрдним осећањем своје човечанске несавршености. све религије. усавршио и довршио Божјим. Његова човечанска истина — божански је савршена и довршена. све науке. све културе сведоче о томе. Да ли Гете? — Али. mehr Licht! јасно показао колико је несрећан отишао из овог у онај свет. вољно и инстинктивно. полудео. повео људско биће у горње светове и оставио га на тамошњим путевима зачуђено и запрепашћено. савршеним и довршеним човеком. Значи. и незасладиву горчину свога људског бића заслађује пророчким визијама о неком будућем Месији и Спаситељу. он није савршен и довршен човек. у неиздржљивој агонији духа. у своме сталном и непоштедном ратовању са несавршеношћу и недовршеношћу људског бића. Значи. Да ли Ниче? — Али. Значи. и Његова милост. и он није савршен и довршен човек. у својој ненаситој жудњи за Савршеним и Довршеним. мора поћи од те очигледне чињенице као од основне логичке поставке. Гете је својим претсмртним криком: Licht. од своје тужне несавршености и трагичне недовршености. Значи. и Његова самилост. побегао од куће. Значи. Значи. и он није савршен и довршен човек. Значи. Свим својим животом. Платон се претворио у стрелу чежње за горњим световима. и он није савршен и довршен човек. и он није савршен и довршен човек. Мојсије стално вапије за неком помоћи с неба. Буда је сва тежње људског бића за савршенством сатерао у онострано царство вечне неосетљивости и несаосетљивости: Нирвану. A усред њих — Он. али непрестано уткива себе у грандиозно и несагледно ткиво космичког свеживота. Једном речју: у Њему је сав човек божански усавршен и божански довршен. Све философије. Значи. и Његова лепота. . He чудите се томе: све човечије Он је преобразио у Божје. Али. од првог до последњег човека: тужна поворка несавршених и недовршених људи. Просвета. Тако редом. Кант је из тесне чауре рационалистичког критицизма све што је људско бацио у амбис метарационалне «Ствари по себи». Да ли Шекспир? — Али. и он није савршен и довршен човек. гоњен страшним невољама свога народа и своје личне беспомоћности. Његова човечанска љубав — божански је савршена и довршена. језивог. немилосрдно се намеће неодољиво питање: чиме усавршити и чиме довршити човека? Ма с које стране посматран. онда кроз наше сазнање вихори пламено питање: ко је савршен и довршен човек. вулкански бурно осећајући трагичну несавршеност и неподношљиву недовршеност људског бића у свима димензијама и стварностима овога света. и он није савршен и довршен човек. Његово човечанско добро — божански је савршено и довршено. тајанствени и чудесни Богочовек: божански савршен и човечански реалан.

који се труди. Саткан од светих врлина. и целокупним својим бићем ради на остварењу постављеног циља у свима областима људске делатности. светли и просветљује. Просвета је свим својим бићем условљена светошћу. У њој је Бог увек на првом. трансцендентним. и нико други и ништа друго ни у једном од постојећих светова. већ Богом непосредне земаљске стварности и људске конкретности. овај закључак би гласио: Христос је тај идеални човек. Сава је постао светим помоћу Једино Светог: помоћу Богочовека. и божанска лепота. еванђелско. то су? — Свете еванђелске врлине: вера и љубав. јер је највећи српски светитељ. све што је светосавско. он је божански усавршио и довршио себе. срце људско тражи кроз своје религије. он главном аортом свога бића стално црпе све бесмртне силе из вечно живог Богочовека. у Њему су дате као најочигледније људске стварности и земаљске конкретности. Просвета је само пројекција светости. 48). ви нећете бити у стању да то учините. A то значи: савршеног и довршеног човека. Богочовек Христос. она му осветљује сав свет. И божанска истина. А Свети Сава. те је и све његово постало свето. Због свега тога. прави просветитељ је у ствари само светитељ. кога људска просвета тражи као свој циљ. и Његову божанску истину. као свој идеал. ни савршене лепоте. и Његову божанску љубав.Ви не верујете? — Пробајте. Он у исто време даје људима сва потребна средства и све потребне силе. И то не неким апстрактним. а човек на другом месту: човек и живи и мисли и осећа и дела Богом. вечно. и Његову божанску доброту. мисао људска. просвећује. и божанска правда. философије. Он носи у себи «Сетлост света» (Јован 8. она осветљује пут који води човека у бесмртност и живот вечни. и као циљ просвете. у идеално праведног. наднебеским. . и тиме просветљује. српске. Загледајте озбиљно и објективно у унутрашњу архитектонику светосавске просвете: и план. и од Њега. Зато се осећа бесмртним и вечним још у овом свету. помоћу којих људи могу остварити тај циљ. У крајњој линији. а те силе. порекло свега светосавског јесте Богочовек. И што је изузетно и јединствено у свему томе то је ово: сва божанска савршенства у Христу су човечански реална и конкретна. као свој смисао. народне философије просвете. Јер. и душа. и нико други и ништа друго. Он је тај савршени и довршени човек. Али. 12). правда и истина. и божанска доброта. Са Њим. када то чини. Стога је у роду људском само Он. Зато светитељ зрачи. Господо. на еванђелско. Остварене. и као циљ свеколике људске делатности. богочовечанско. нада и трпљење. Све су њене вредности — божанске. зрачење светлости. јер је осветио себе. *** Свети Сава је највећи српски просветитељ. и он види његов вечни смисао и његову вечну вредност. зато и у сваком другом човеку види бесмртно и вечно биће. и као циљ културе. и грађа. ми се већ налазимо на главном колосеку светосавске философије просвете. и дух. у идеално савршеног и довршеног човека. милосрђе и доброта. замислите или савршенијег Бога од Христа или савршенијег човека од Њега. Са њом. ни савршене истине. постићи то божанско савршенство. Јер. бесмртно. несавладљивих тешкоћа. и стоји и пада. пост и молитва. Али. као што су опет тама и смрт синоними. Јер ни индивидуална ни колективна мисао људска не може замислити ни савршенијег Бога од Христа ни савршенијег човека. шта је савршен човек. a то значи: човек се просвећује Богом. Да. шта је то светосавска просвета. своди се на богочовечанско. светитељ светли. и програм. ми људи знамо шта је прави човек. сви њени методи — еванђелски. A то значи: наше. обогочовечио своје биће. Окренут ка просвети. откуда он? — Од Богочовека Христа. Нема савршеног добра. свака од њих низведе у човека по млаз те светлости. Такав човек зна и прави смисао света и прави смисао живота. све је — еванђелско. откуда она? — Од Светога Саве. даје божанске силе да све што је Његово учини својим: и Његову божанску правду. 12). све — богочовечанско. по коме сваки човек може израдити себе у идеално доброг. шта је идеалан човек. наш човек и наш народ. ове врлине дају светог човека. и божанска љубав. културе. И то без великих. имао право да од људи тражи божанско савршенство: «Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески — Бог» (Матеј 5. Светлост света је у исто време и «Светлост живота» (Јован 8. кротост и смерност. Живећи Њиме. У Њему имамо образац. науке. А та средства. кога род људски. уметности. Еванђелске врлине су спроводници божанске светлости. а да их човек не нађе оваплоћење у Његовој личности и остварене у Његовом животу. — и да то божанско савршенство постави и као циљ живота. платоновско-кантовским Богом. У нашем човечанском свету светлост и живот су синоними. Богом који је постао човек и у категорији човечјег дао све што је божанско. јер Он свакоме.

О томе нам речито говори тропар Св. човек као воља. и дише. Човек је пре свега и изнад свега рационално биће. Јавља се Русо: човека треба вратити природи. И са заносом пророка и . еванђелска праведност и живи. Али. а и хистеричне вриске. она у исто време осветљује и просветљује. он је испио европском човеку стваралачке животне силе. и осветио их помоћу еванђелских врлина. просвету без освећења Духом Светим. рационалистичка философија. и у њима почела да трага за пореклом човека. политике. светитељи су просветитељи. бурама и земљотресима. а све остало у човеку и сувише је споредно. и то просветљење кроз освећење Духом Светим. Човек као чуло.то је и добро. Свети Сава је Духом Светим родио и препородио своју духовну децу.Без светитеља нема просветитеља. настаје питање: шта је то што чини природу самог човека? — Чула. У том смеру хуманистичка просвета се дала на стварање новог човека. наш је народ занавек изједначио појам просвете са појмом светости. ослањајући се на животињски свет. Европа је затим кренула међу нижа бића од човека. а протерати из њега све што је натприродно. без светости нема просвете. технике. Ренесанс је многа срца залио надом. прво: удаљавањем европског човека од Христа. To нам казује и сама етимологија српске речи: просвета. просвету без усавршења и довршења човека Богочовеком. Србе. друштво без Бога. и расту један са другим и један помоћу другог. човек се не може свести ни на чула ни на разум. и живе. Пропуштено је оно што је најглавније у човеку. и друштво и свет уредити без Бога. човек сведен на чула. само су светитељи истински просвећени. Насупрот њему. и зрачи. To се може извести. то је — нови човек. Када се одбије оно што није потребно човеку. а свјет значи светлост. протествују волунтаристи у философији. — то је прави човек. Али. Русо је много захватио од природе и унео у човека. Јер су божанску светлост разлили по целом бићу свом практикујући еванђелске врлине и тиме потисли из себе сваки мрак греха и таму порока. просвету без Бога — измислила је Европа у своме хуманистичком идолопоклонству. то је прави. Освећујући. друго: кидањем свих веза које га везују са горњим. Духом Христовим. на челу са Декартом и Кантом предлаже нов тип човека. Та ватиканизам је сасушио био европског човека: својим вампирским схоластицизмом у философији и људождерским језуитизмом у етици. разум и чини човека човеком. онда остају чула која и чине човека човеком. Сва природа човека изводи се из чула и своди на чула. Да. која долази од црквенословенске речи: просвјешченије. Светост је светост божанском светлошћу. и тако спречити његову смрт. И све то оличио у Светом Сави као свом првом и највећем светитељу и просветитељу. он је на првом месту воља. Научен Светим Савом. Тако и у просвети. Стога су у нашем светосавском народном сазнању Црква и школа нераздвојни близанци: они и постоје. као творцем. Тада је у свет европске троме и сушичаве мисли улетео Ниче са својим олујама. И Европа се дала на посао: почела је стварати човека без Бога. главно је: просветити човека и човечанство без Христа Бога. да би могло претендовати на главно место у његовом бићу. У свему томе главно је једно: и човека. План за тог новог човека је класично прост и једноставан: у новом човеку не сме бити Христа нити ичег Христовог. створила на неки начин човека без Бога. непосредан. е да би. To је: човек као разум. *** Просвету без светости. које предводе Шопенхауер и Штирнер. Било је не мало радости. човечанство без Бога. груб. истински човек. цивилизације. науке. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости. моде. сувише је примитиван. — у томе је сва Русовљева емилска етика и педагогика. без просветљења нема просвећења. просвета у ствари значи просветљење. Свеједно је да ли се то идолопоклонство појављује у обожавању папе или у обожавању културе. он није ни једно ни друго. Тражећи новог човека. природан човек је најбољи човек. што је природно. Сави. и дела светлошћу. рапав. Еванђелска светост. те просвета значи просветљење. када је Европом прогрмела хипотеза да је човек постао од мајмуна и од других сисара. невидљивим световима. Зато што су освећени и просвећени Духом Светим. одговара сензуалистичка философија у лицу Лока и Јума. носиоцем и раздаваоцем светости и светлости. појам просветитеља са појмом светитеља. без Христа. увек првом и увек највећем. Најпреча је потреба: обновити европског човека хуманистичким духом старе Јеладе. Да.

Наука о души која не признаје постојање душе! Може ли бити већег апсурда? Али тај апсурд је неприкосновена палата у којој живи њено божанско величанство: европска хуманистичка Psychologie ohne Seele!. Надчовек је смисао земље и циљ историје. Први је: треба убити Бога. Отуда је надчовек уствари подчовек. знате ли ко? — Експериментална психологија. европски хуманизам је извршио своју мисију: створио је новог човека. подчовек до потчовека. шта претставља он? Исечак човека проглашен за човека. Господо. све сами одломци и разломци човека. — Трећи принцип: главно је — воља за моћ. Русовљев природни човек није друго до получовек. — објављује Заратустра. па самилост? и зар без свега тога човек може бити човек? Ах. акамоли најкомпликованије на земљи биће — човек? Та у целом животињском свету. — Други принцип: He штеди ближњега. човека без Бога и душе. А Ниче је један једини инстинкт прогласио за — надчовека. где — надчовек? Гле. јер су у њему несметано узрасла сва природна зла. безобзирна и непоштедна воља за моћ. која пустоши Европу и кроз хуманистичку философију. с оне стране истине и заблуде. па још мажена од хуманистичке просвете. Другим речима: обезбожен и обездушен човек — робот. која би била искована само од једног инстинкта. шта је у суштини надчовек. To је. то треба још гурнути.. од чега је сачињен? Сачињен је од четири главна принципа. интегралног човека. човек без Бога и без душе. бескрајни свет људских осећања. А локовски човек као чуло. А шопенхауеровско-ничеовски човек као воља. човечуљак је човек као разум. А где је свет. човек је прелаз и пролаз ка надчовеку. не бојте се: «умро је Бог. је саграђен? — Само од једног инстинкта. Све сам закржљали човек. хуманистичка просвета европска створила је све неке човечуљке и њима населила Европу. и најзад претворила. човечуљак је човек као чуло. Али. Зар не примећујете. и то је карикатура од човека. па макар то био и инстинкт самоодржања. инстинкта самоодржања. Што важи за надчовека. он живи с оне стране добра и зла. homo faber. Ми присуствујемо трагичној изложби: европски човек без Бога кроз хуманистичку просвету дегенерисао је у човечуљке. Надчовек. човек је нешто што треба савладати. Да. он не постоји као индивидуална личност. Човечуљак је Русовљев природни човек. «Шта је мајмун за човека? Смех и жалосни стид. не и кантовски човек је карикатура од човека. нигде целог. важи и за све његове хуманистичке претке. он је из Шопенхауеровог волунтаризма и Дарвиновог еволуционизма извео смео и логичан закључак: ако је мајмун прелаз ка човеку. А пред њом клањају многобројни европски роботи као пред непогрешивим божанством. Господо. ето у шта се претварала. човечуљак је надчовек. И то исто треба да буде човек за надчовека: смех и жалосни стид». у патуљке. овај Бог био је ваша највећа опасност». али постоји као колективна сила. објавио свету своје еванђеље о надчовеку. — нема више опасности по вас. у којима је и наш рај и наш пакао. нова наказа од човека. па савест. Али. — Четврти принцип: све је допуштено. где је тај нови човек. допустите. зар се од једног инстинкта може саградити и најмања бубица. А робот је тиме робот што не признаје ни Бога ни душу. a то значи нечовек. Али. У томе га нарочито подржава. надчовек је најдаровитија карикатура човека на овој звезди помраченој. и кроз хуманистичку цивилизацију. и кроз хуманистичку просвету и кроз хуманистичку културу. по свему. од чега. за надчовека нема ни добра ни зла. што пада. A то је већ нови подчовек. јер му је одузето све што је натприродно. To је европска хуманистичка наука о души. Све сам човечуљак до човечуљка. обраћа се Заратустра својим ученицима.пламеног песника. «Ви виши људи. завршена је драма хуманизма: створен је нови човек — надчовек. Psychologie ohne Seele. и кроз хуманистичку науку. нема ни једне мушице ни прамушице. a то значи: карикатура до карикатуре. фабрика робота. само нова карикатура. homo technicus. Европа од . Страснији у мислима него у осећањима. Господо. у коме има преко шест стотина хиљада врсти животиња. Од Русовљевог ембриона хуманистички човек се развио у надчовека. Али. ренесански човек завршио се надчовеком. с оне стране савести и одговорности. али без виолинисте. Тако се изградио специфичан тип европског човека: холбаховски l'homme-machine. шта је он? Разломак човека проглашен за човека. А кантовски човек као разум. — зар без тога човек може бити човек? He. нечовек до нечовека. чиме личи на човека? Где је ту душа са својим бескрајностима. нема више сметње да се јави надчовек. Разгледајте хуманистичку изложбу нових људи: получовек до получовека. а получовек је исто што и подчовек. зашто да човек не буде прелаз ка надчовеку? Да. Јер шта су чула без душе? — Виолина са пет жица.. Ако хоћете. превазићи.

нашег божанског брата и вечног сабрата. Желео бих да сте из свих мисли које сте чули. 7) школа је друга половина срца Богочовекова. уметност. народним и државним установама. и увек је значио. Стид и срамота.. то је њен «нови човек». човек = робот. нико никога за брата не признаје. његова просвета. Господо. нашег . интернационалних. у какав ниједан континент није запао никад. његова култура. и како ће протерати таму из себе? Са свима својим светлостима човек без Бога није друго до свитац у бесконачном мраку ове васионе. 5) истинска просвећеност се постиже светим животом по Христовом Еванђељу. оно је душа наше душе. добија своју непролазну вредност када се освети и осмисли Богочовеком. земљорадња. и друштво. шта је циљ просвете. националних. свих делатности стоји Богочовек Христос и његов Богочовечански колектив: Црква.. без Христа. Под трагичним утицајем доситејевштине европска хуманистичка просвета створила је у нас сукоб између цркве и школе. што светије човек живи. У том мраку нико никога не распознаје. Просвета без Бога увукла је Европу у такав мрак.Ренесанса до данас. наше историје. и протерати из њега све таме. врховни принцип. животворни принцип и сила наше душе. и из народа. овим је завршен кратак преглед философије светосавља. који за наш народ значи. а Црква је прва. А човек без Бога. Ко има очи да види. А робот. Разгранато. свих идеја. и из друштва.. европски човек већ неколико деценија врши постепено самоубиство. и потпунце је спровести у свима школама. и човечанство прочитају у контексту са Богочовеком Христом. салили у себи једно убеђење. проблема и збивања? Зар се већ нису све погасиле. 4) свака људска делатност: философија. његова философија. може видети: на овој планети није било беднијег. светли и просвећује једином неугасивом светлошћу и једином истинитом светлошћу у свима световима: Богочовеком Христом. занатство. то је најбеднији тип човека. Њу никаква тама. то су ситне свећице које он пали у помрчини земаљских и космичких збивања. и у свима просветним. нашег човека. А све те свећице шта значе у бескрајној ноћи и мрклом мраку индивидуалних. ако не: просветити човека. и нација. ово би убеђење гласило: светосавље је непресушни извор свих животворних. просвета. разлистано. без те једине неугасиве светлости. 8) у центру свих центара. једина истинита светлост. осветлити све његове поноре и јаме. катастрофу. Господо. то је бољи васпитач и просветитељ. човек без Бога и душе. од прве до последње. срце нашег срца. Она једина прогони све таме и из човека. И она нас учи да се и проблем човека. А његова наука. од најниже до највише. 6) светитељи су најсавршенији просветитељи. његова цивилизација. вечни стид и вечна срамота Европе. култура. Светосавска просвета зрачи. не може ни угасити ни обузети. Под утицајем доситејевштине и наш се човек почео механизовати. па ни тама Европе. роботизовати. у свемоћ хуманистичке цивилизације. нашег народа. Јер доситејевштина и јесте лакомислена вера у свећом хуманистичке науке. и проблем човечанства. расцветано и оплођено у младим душама. Она. *** Господо. његова техника. живот нашег живота. наказнијег и нечовечнијег човека од европског робота. осветљава до дна свакога човека. како ће развејати космички мрак који са свих страна наваљује на њега. и из свих осећања која су их пратила. и проблем друштва. и Европом је полегао густ и тежак мрак и попала је непрозирна тама? Кроз доситејевштину та тама је захватила донекле и нас Србе. и проблем нације. наука. постоји само један излаз. могу лако и јасно и схватити и решити само када се и човек.. ово убеђење: светосавље је ентелехија. и из државе. Који? — Прихватити светосавску просвету. социјалних. 2) усавршавање човека Богочовеком бива помоћу еванђелских врлина. Јер је самоубиство неуклоњиви пратилац богоубиства. стваралачких сила наше народне душе. и у свакоме нам открива нашег бесмртног. 3) просвећен човек у сваком човеку види свог бесмртног брата и вечног сабрата. у свемоћ хуманистичке културе. у свемоћ хуманистичке просвете. Пошто је убио Бога и душу у себи. у свемоћ хуманистичке технике. Да бисмо избегли завршну катастрофу. главне смернице и одлике светосавске просвете могле би се формулисати овако: 1) Човек је биће које се најидеалније и најреалније може усавршити и довршити Богочовеком.

народног срца. и у историји нашег народа и у животу сваког појединца. и наш народ. европске хуманистичке науке. нашег народног прогреса. једном речју: умире и изумире све што је светосавско. наше народне просвете. стварали и живели светосавским духом. једном речју: наше народне историје. ми ћемо напустити нашу величину и оно што нас чини великима. Напустимо ли Светога Саву. у свима областима живота делали. Урадимо ли то. и наш народ. и наша породица. У том мртвом мору европском нема живота ничему светосавском. европске хуманистичке просвете. А ми напуштамо Светога Саву. нашу вечност и оно што нас чини вечнима. летописима које никакви мољци не могу нагристи и покварити. и наше срце. Све што је истински велико. и наше друштво. данашњим потомцима Светога Саве. . европске хуманистичке цивилизације. европске хуманистичке религије. Да се то не би десило са нама. нашег народног живота. потребно је од свега потребног: да се сваки од нас испуни светосавским животворним духом. велико је. нашу бесмртност и оно што нас чини бесмртнима. како би и наш човек. онда ће име и нашег човека и нашег народа постати бесмртно божанском бесмртношћу и вечно божанском вечношћу. само зато што је оваплоћење светосавског духа. и наш човек. бесмртно и вечно. знате ли када? — Када нас понесе мутна и прљава река европске хуманистичке културе. и бити записано неизбрисивим словима у вечним летописима неба и земље. наше народне културе. када нас понесе и однесе у мртво море европско. вечно је. у њему поступно умире и коначно изумире и наша душа. нити икакви разбојници украсти и уништити.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful