Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29.

мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
АЛЕКСАНДРА СМИРНОВ-БРКИЋ
Филозофски факултет
Нови Сад

СВ. АМБРОСИЈЕ МИЛАНСКИ У СИРМИЈУМУ – ПРИЛОГ
ПРОУЧАВАЊУ АРИЈАНСТВА У СРЕМУ

Апстракт: У раду се истражује податак о посети Св. Амвросија црквеном сабору
одржаном у Сирмијуму на ком је усвојене проглашење тзв. Пете сирмијске формуле и
уклоњено шест проаријанских епископа. Овај податак је од значаја за истраживање
аријанства у Срему у другој половини 4. века, јер на основу анализе релевантних
писаних извора из тог периода, с нагласком на преписци самог св. Амвросија, стиче се
утисак да је наведени догађај имао знатно сложенију верско-политичку позадину и да
се подаци Амвросијевог биографа Паулина, морају узети са резервом.

Кључне речи: Св. Амвросије, Сирмијске формуле, аријанство, Сирмијум, црквена
историја

Непостојање одговарајућег појма у Светом писму којим би се изразио однос
између чланова св. Тројства, довео је до једне од најзвучнијих и најистрајнијих
теолошких расправа у раној хришћанској цркви, која је изнедрила бројна
опречна христолошка учења, захваљујући којима је на крају хришћанство
утврдило границу између правоверја и кривоверја. У литератури, како страној
тако и домаћој, аријанство је дефинисано као сложен историјски појам који не
обухвата једно хронолошки, географски ни теолошки јасно дефинисано учење.
Његово порекло се везује за доктрину александријског свештеника Арија, који
је говорио о подређености Бога Сина Богу Оцу и на Никејском сабору 325.
године одбио да прихвати да је однос између Оца и Сина „једнакосушан“ (грч.

Главни протагонисти аријанског учења у Другој Панонији били су тројица епископа: Валенс из Мурсе. Сремска Митровица 2004.6 Међутим. Београд 2011.2 или радикалније решење да је Син „различит“ (грч. стр.3 Посебну важност у црквеним питањима читавог царства.1 отуда за њих назив хомоиусијанци или хомејци. R. 355. добија административни центар провинције Доње Паноније. од којих се многи нису сматрали аријанцима већ правовернима. Hanson. 5 Да ли је изгнанство Арија и његових присталица у Илирик утицало на ширење аријанства у Панонији. зачетника нове јереси. познате као прве четири Сирмијске формуле. M. а утемељио његов наследник Еусоније. Зборник радова. на којима су усвојене проаријанске формуле. даје потпуно другачију и интерпретацију поменутих сабора. а потврдили су је паралелни сабори у Аримину и Селеукији (358). P. који је отворено бранио аријанство. C.. отуд аномејци или пак оних који су сматрали да сваки термин треба потпуно одбацити. op. Познановић (ур. стр. Од времена Првог васељенског сабора настаје теолошко-политичка борба између оних који су прихватили овај термин. Istorija rimskog grada od I do kraja VI veka. Mirković. Хришћански сабори у Сирмијуму IV века. 5 N. у: Д. 28-29. 356. Сандо. представља сложено питање на које наука тек треба да да одговор. и 357. 2 . За време Констанцијевог боравка у Сирмијуму одржана су у том граду четири црквена сабора (351. која је осуђена на сва четири поменута сирмијумска сабора. Други годишњи симпосион. Sirmium. cit. The Search for the Christian Doctrine of God. 4 О сирмијумским саборима и формулама в. Д. C. хомоиусос) или „сличан“ (грч. McLynn. године). Mirković. у време цара Констанција II (337-361). а коју је предложио Акакије из Цезареје. стр.. 6 M. 31-36.4 а одбачен никејски симбол вере. и оних који су сматрали да термин треба заменити изразом „сличне суштине“ (грч. Урсакије из Сингидунума и Герминије из Сирмијума. 1 Термин хомоиусиос је први пут потврђен у Другој сирмијској формули из 357. уп. стр 147-157. Тако се првобитно Аријево гледиште расплињује у више независних праваца. London 1994. 122-124. 3 R. затим сабор у Ники (359) и Цариградски сабор (360). 598f. мај 2010. op. У Сирмијуму се јавља и једно оригинално теолошко гледиште везано за изузетно ученог епископа Фотина из Сирмијума. Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика). Ambrose of Milan: Church and Court in a Christian Capital. cit. Sremska Mitrovica 2006. хомоиос). стр. отуд хомоусијанци или никејци. P. За све оне који су били спремни на компромис у погледу сличности Оца и Сина јавља се још назив семиаријанци или полуаријанци. Hanson. Ову формулу је прихватио и цар Констанције.). хомоусиос). Oxford 1988. стр. године.Српска теологија данас. О термину неоаријанци в. стр. Сирмијум. аномоиос). на пример. Сандо. Хомејци је модеран назив за оне који су прихватили теолошку формулу да је Син „сличан“ Оцу. 79-157. 122. 557f.

col. Зборник радова. Амбросија. крајем 60-тих година 4. Quod dictum exitus confirmavit. ut ab ipsis caesus de ecclesia pelleretur. unde deberes vereri Dei judicum. при избору сирмијумског епископа Анемија. Текст на латинском према J.8 ни не обраћајући пажњу на њих. доводе у питање поузданост ове славне епизоде из живота св. када је дошао у Сирмијум због постављања Анемија за епископа. Et hoc factum non levem adversariis incussit metum. Београд 2011. где . умало је био избачен из цркве. Тribunal. Patrologia Latina. nihil curans eorum. услед моћи Јустине. јесте његов биограф. века. проблем датирања догађаја о којима је реч. мај 2010. Vita 11. 14. Migne. Амбросија. cum illum attrahere vellet ad partem mulierum. tamen te non convenit vel professionem tuam in qualemcumque sacerdotem manus injicere. који гласи: Међутим. apprehenso vestimento sacerdotis. даје објашњење „high level sanctuary“. ibique Justinae tunc temporis reginae potentia et multitudine coadunata de ecclesia pelleretur. главни и једини извор који екслицитно помиње Амбросијев долазак у Сирмијум ради избора новог епископа. дајемо и превод овог дела Паулиновог Живота светог Амбросија (Vita Sancti Ambrosii). vol. Leiden 1976. Паулин. 28-29. gratiam pro contumelia rependens. али се из контекста види да је у питању део цркве за високо свештенство. који у глави једанаестој каже: Sirmium vero cum ad ordinandum episcopum Anemium perrexisset.v. Наиме. владарке у то време. Фрагментарност извора. ait ei. F. tribunal conscendens.7 Како је ово главни извор о догађају који се у раду анализира. да не би он. Mediae latinitatis lexicon minor.Српска теологија данас. Niermeyer. una de virginibus Arianorum impudentior caeteris. у овој антиникејској средини долази до заокрета ка никејском учењу. 27-46C. ut non ab ipso. И док је он припреман у епископској ложи. quae a muliere excitabantur. стр 147-157. s. pacemque magnam Ecclesiae catholicae in ordinando episcopo tribuit. као и њихова провенијенција. према сведочанству црквених аутора. nam alio die mortuam ad sepulcrum usque deduxit. и окупљене гомиле. а као кључна личност у овим променама наводи се интервенција епископа Милана. односно хагиограф. P. ne tibi aliquid mali eveniret. J. Други годишњи симпосион. sed ab haereticis arianus episcopus in eadem ecclesia ordinaretur: essetque constitutus in tribunali. већ јеретици поставили аријанског епископа у овој цркви. ut ipse solitus erat referre: Etsi ego indignus tanto sacerdotio sum. гомилу је 7 8 Paul.

И овај догађај је унео не безначајан страх код његових противника. уп. Археологија и историја Сирмијума. стр 147-157. представља кључ за разумевање политичко-црквених прилика у Илирику у другој половини 4. 259-272. једна од аријанских девица. узбунила жена. Hanson. 667. Старинар. и донео велики спокој правоверној Цркви у постављању епископа. 1971. како се често тога сећао: 'Иако ја можда нисам достојан такве светости. век.). Нови Сад 2001. Bratož. 105-111. стр. 257. стр. 144. Присуство миланског епископа на сабору у Сирмијуму. 28-29. 11 R. која би се могла датирати у 4. чини се свакако необичним. несмотренија од других. . и да ће те неко зло задесити?' Како је речено. јер наредног дана мртву је испратио до гроба. Милин. М. Sirmium I. стр. Међутим. мишљења варирају између 375 до 378. 10 В. скоро деветсто километара далеко од своје епископије. П. C. који је био проаријански настројен. Милошевић. Грађа за проучавање споменика културе Војводине. 50 (2000). Београд 2011.11 Личност која је постављена за епископа. Брукнер. 9 R. Хронолошки и историјски контекст ове драматичне епизоде из живота св. која је пришла епископској ложи и зграбила (његову) свештеничку мантију. јер је желела да га одвуче у женски одељак. године. ни данас не постоји сагласност ауторитета ни у погледу датирања. бр. иако нова истраживања показују да се већ код њега јавља тежња за помирењем са се налази епископска столица. 20 (1999). Зар ниси дужна да се плашиш Божје осуде. бр. али је пронађена базилика која је касније могла служити као саборна црква.Српска теологија данас. без сумње је Анемије. 1983. P. стр. cit. друге дијацезе и штавише друге префектуре. како би га оне саме тамо савладале и избациле из цркве. исто тако не доликује ни теби ни некоме твога положаја да руке полажеш на било ког свештеника. op. Поповић (ур. уп.. št. опроштајем узвраћајући на њену увреду. нарочито у погледу надлежности у црквеним питањима друге епископије. века. Претходни епископ Сирмијума је био Герминије.9 Паулинов текст јасно сведочи и о постојању саборне цркве у Сирмијуму. који ће представљати Илирик на предстојећем сабору у Аквилеји (381). О. Zgodovinski časopis 37. 4.10 У погледу датума постављања православног епископа у Сирмијуму. мај 2010. Он јој рече. Прилози познавању хришћанства у Сирмију. Зборник радова. ни погледу историјске позадине овог догађаја. Амбросија. Археолошка ископавања нису дефинитивно потврдила постојање такве грађевине. тако је судбина потврдила. Cerkvenopolitični in kulturnozgodovinski odnosi med Sirmijem in Akvilejo. Други годишњи симпосион.

стр 147-157. 45-56. Saint Ambrose: his life and times. источни август. стр. обично се потврђује наводом код Теодорета. H. Други годишњи симпосион. западни август. Liverpool 2005. Ambrose of Milan: Political Letters and Speeches (transl. године радио као адвокат у канцеларији преторијанског префекта у Сирмијуму. Валенса и Гратијана.9. 17 Theod. у којој се види да су се они раније те године срели. Милин. 14 D. од које је добијао обавештења о верским приликама. никејцима.1. 88.Српска теологија данас. за овај сабор. године. McLynn.17 Теодорет наводи три документа везана. Едикт је упућен епископима провинција у Малој Азији да неодложно треба да прихвате никејски симбол вере. cit. 47. мај 2010. и спада у ред података који се углавном без проверавања преузимају од ранијих аутора. чиме је Гратијан de facto постао самостални владар Царства. године. 15 Neil B.6-9. Прво. по његовом мишљењу. Oxford 1995. A.12 У овом периоду је дошло до значајних промена и на царском престолу. стр. Београд 2011. op. оставивши за собом младог сина Гратијана (који је још од 367. 429. 148153. стр. царски едикт издат у име Валентинијана. године проглашен за августа) и малолетног Валентинијана II. стр. Notre Dame 1964. Epit. Цар Гратијан је рођен у Сирмијуму13 или његовој непосредној близини у време када је на овим просторима тријумфовало аријанство Валенса и Урсакија. Aur. Liebeschuetz). Аутентичност Паулиновог податка. нема много података. Ambrose of Milan and the End of the Nicene-Arian Conflict. Цар Валентинијан I (364-375). op.. Vict. Зборник радова. 28-29. црквеног писца из 5. те је врло вероватно да му је било блиско хомојанско становиште. 253-259. За Амбросијеву преписку в. века. је неочекивано преминуо од можданог удара. Paredi. cit. H. али је утврђено да је као адвокат са својим братом Сатиром у периоду 365/368. годину. што упућује да је издат између 367-375. тачније са цивилном и војном управом. Tübingen 1995. Ambrosius von Mailand und die Trinitätsthelogie. а сачувана нам је и преписка између Амбросија и Гратијана. погинуо је у бици код Хадријанопоља августа 378. 16 C. који говори о „Илирском сабору“ на ком је усвојен правоверни симбол вере. до 371/373. 13 . J.16 У модерној науци Паулинов податак о Амбросијевој посети Сирмијуму је општеприхваћен. Његов брат Валенс (374-378).15 О Амбросијевом кретању пре доласка на епископски престо. После царског 12 О томе Герминијевим верским погледима више говори М.. W.14 Мек Лин наводи интересантан податак да је Амбросије имао политичке везе у Сирмијуму. HE IV 7. уп. Извори потврђују да је уочи битке код Хадријанопоља цар Гратијан стигао из двора у Тријеру у Сирмијум. која се датира у 378. G. Williams. Markschies. стр.

. J. 283–284. Byzantinische Zeitschrift.20 Теодоретов credo према стилу и садржају припада грчком религијском миљеу. неки аутори сматрају да је и редослед царева који Теодорет наводи као потписнике декрета погрешан. Paris 1918. али не помиње да је он повезан са овим сабором. Телемах. јер је хронолошки немогуће да је едикт донет у време Валентинијана I и Валенса. vol. Све то указује да је Теодоретов податак сумњиве провенијенције и да се не може прихватити као аутентичан. ser. Theodoretus. века. чија се имена наводе: „Полихроније. 259-328. 3.18 Непосредно пре помена овог сабора. док га старији истраживачи делом усвајају в. нити када је он одржан.. стр 147-157. 63-2 (1970). Београд 2011. Такође. cit. Теодорет спомиње и питање три хипостасе Христа. године. M. The Nicene and Post-Nicene Fathers. Zeiller. Даље. јер је први био познат по доследној верској неутралности. P. в. те сигурно не би осујетио своје истомишљенике. P. Historia Ecclesiastica 4. 20 Многи у потпуности одбацују Теодоретов податак R. . 375. иако садржи неке историјске податке. vol. стр.9.Српска теологија данас. F. 19 У коментару 685 Шафовог издања Теодоретове Црквене историје наводе се следеће године као могуће за одржање овог сабора: 367. јер би било ван протокола да Валентинијан I или Гратијан издају едикт поданицима на територији свог савладара у Малој Азији. јер се учење о тројној хипостаси усвојено тек крајем 4. Теодорет је говорио о избору Амбросија за миланског епископа (374. што је била уобичајена пракса још од прве тетрархије. Djakovo 1891. C. што је анахронизам. Асклепијад. Gilliard. Штавише. op. Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l’Empire Romain. Амантије. стил царског писма код Теодорета је неуобичајен због низа библијских цитата и теолошке терминологије карактеристичне за црквене писце 5. Не може се са сигурношћу тврдити на који сабор у Илирику Теодорет мисли. да би помогао стрицу у ратном походу против варвара и да је одсео у Сирмијуму до фебруара 379. године). Arijanstvo u Panoniji Sriemskoj. Pavić. године. New York 1892. али. Зборник радова. 373. што не одговара претежно латинском утицају у Сирмију тог периода. D. то не значи да саборски едикт са његовим именом није издат и без његовог присуства. а његов брат по изразито аријанској афилијацији. II. читава епизода 18 О аутентичности овог дела код Теодорета и проблемима тумачења в. века. Schaff. мај 2010.5. Други годишњи симпосион. Теодорет наводи и сам текст усвојен на сабору у коме се тврди да прихвата „једнакосушност“ (еοοÚσιον) Оца и Сина и одбацују „ариоманијаци“.19 Поуздано се зна да је Гратијан дошао у Илирик августа 378. Клеопатер“. Hanson. Фауст. стр. декрета. едикт је морао издати источни цар. 28-29. Без Теодоретовог податка.

C.Српска теологија данас. Зборник радова. стр. коју аутор потом оповргава. 2. cit. Nature and Purpose.26 који је саставио папа Дамас на сабору у Риму (369) и послао источним епископима. Београд 2011. нити 21 Разлог из ког се верске одлуке везане за Сирмијум могу пренети на читав Илирик. стр 147-157. а вероватно и римском цару Гратијану у Сирмијум. 28-29. анализа Паладијеве Апологије. cit. fasc. који убраја и његову кореспонденцију. О значају Паладијеве Апологије као историјског извора.23 написан у одбрану осуђених аријанаца на сабору у Аквилеји (381).. епископ Ратијарије (данас Арчар у Бугарској). 281-368. 22 Niceta Remes. De ratione fidei 3. R. cit. 576. јер су написани после Аквилејског сабора.28 Веома је необично да велики Амбросијев опус. Маркшис25 је упоредио ставове наведене у апологији са никејским симболом. У одбрану хомојанске струје говори и Паладије.. op. 90. који је био Амбросијев највећи успех и заслуга.. 24 E. Истичем мишљење Маркшиса да је кључно у решавању проблематике Тедоретовог илирског синода и приближавања Илирика никејској догми. 57-66. P. 23 Corpus Christianorum Series Latina (скраћено: CCSL). Hanson. . в. Scripta Arriana Latina I (ed. 45. Други годишњи симпосион. 678. Мarkschies. Сачувани аријански списи побијања Амбросијевог списа De fide јасно сведоче о снази хомојанске струје на Западу. стр. op. в. који је донео правоверну Пету сирмијку формулу. стр. затим Амбросијевим De fide и изузетно значајним фрагментарним документом познатим као Дамасов том. в. 25 С. P. о повратку Илирика21 у проникејску партију. који је био савременик догађаја. op. мај 2010. је чињеница да је крајем 70-их година 4. став по став. он постао политички и верски центар ове дијацезе. vol. Gryson). vol. пада у воду. tom. стр. Brepols 1995. Hanson. The Apology of Palladius. што потврђује да је одржан сабор у Сирмијуму.22 Постоји и трактат анонимног аутора под називом Scholia ariana in concilium Aquileiense: Maximini episcopi dissertatio contra Ambrosium. стр. 28 R. 1(1913). Dekker. уопште не помиње одлазак на неки сабор у Илирику. 149-171. Clavis Patrum Latinorum (CPL). 87 (1982). Mc Lynn. R. стр. 27 Хансон сматра да га је можда Амбросије испоручио. M.27 Поређењем ових докумената.. о чему сведоче и касније жалбе о укорењености и истрајности аријанства у овом региону. C. Arijanstvo u Panoniji Sriemskoj. века.24 у којој се говори о прихватању „сирмијске бласфемије“. стр. Journal of Theological Studies 42 (1991). 688. види се да је садржај Паладијеве „сирмијске бласфемије“ најближи ставовима Дамасовог тома.. Djakovo 1891. Pavić. N. De Spiritus Sancti potentia 1. 3rd ed. рart 1: Nicene Appendices (Tome of Damasus). 26 Ecclesiae Occidentalis Monumenta Iuris Antiquissima (скраћено: EOMIA).

33 Уп.“. и позива се на рескрипт против јеретика недавно објављеним у Сирмијуму. која 29 М.. на сирмијумски сабор и заштити аријанаца. Ruf. Cameron. vol.2. Milan. HE IV 31. ХVI 5. Zosim HN IV 9.30 Ако се сирмијумски сабор догодио за време Гратијанове самосталне владе. C. Други годишњи симпосион.. године. Journal of Roman Studies. La politica antiariana di Ambrogio in: G. стр. HE V 2. vol. Atti del Congresso internazionale di studi Ambrosiani nel XVI. 96-102. quod apud Sirmium nuper emersit. 36 CTh. Валентинијан II (тада малолетан и под туторством стрица Гратијана) и Теодосије (379-395). Ambrosius Episcopus. Hanson. 1974. што ће он и урадити.Српска теологија данас.. 793-794. где ће наставити да подржава аријанску струју у том граду.31 Први сачувани државни закон. како га описује његов биограф. Simonetti.33 Ако се вратимо на Паулинов податак о утицају царице Јустине. у другој половини 378. то даје известан кредибилитет Паулиновој причи. Док је Валенс био отворено проаијански настројен. HE VII 1.32 То нас наводи на закључак да је Гратијан заиста издао некакав верски декрет док је боравио у Сирмијуму. тако занимљив и значајан подвиг постављања православног епископа у Сирмијуму. а потом преместила двор у Милано. HE II 15. године. Зборник радова. centenario della elevazione di sant'Ambrogio alla cattedra episcopale. op. Амбросије ће добити наређење да преда једну цркву аријанцима на употребу. 35 De Spiritu II 2. Gratian’s Repudiation of the Pontifical Robe. Lazzati (ed. Soz.34 По доласку Гратијана у Милано. и почетком 379.5: „.29 Ставови царева према христолошким расправама овог периода били су различити. дакле од јесени 378. издали су цареви Гратијан. године. 34 Осим Паулина в.). који забрањује јеретичке скупове датује се у август 379. 2-7 Dec.. мај 2010. CTh XVI 1. Socr. стр. 32 CTh XVI 5. 31 А.6. стр. јер је Јустина заиста боравила у Сирмијуму и 378/9.36 Значајан фактор који је утицао на промену мишљења историчара о Амбросијевој улози у решавању аријанско-никејског сукоба. 28-29. Валентинијан и његов син Гратијан били су знатно умеренији и трудили се да се не мешају у црквене расправе.1.1. то се не уклапа у цареву верску неутралност или по некима склоност аријанској страни. Milan 1976. 30 R. . 273. cit. жене Валентинијана I и мајке Валентинијана II. P. стр 147-157. Више извора бележи неколико отворених сукоба између ње и миланског епископа.3. Београд 2011.. 58 (1968). 1. Socr. била су истраживања односа секуларне и профане сфере западноримског друштва.35 Овај Гратијанов потез сведочи о царевој религијској неутралности и покушавању одржања равнотеже између никејске и аријанске стране. године.

који су баш у царском ауторитету тражили потврду своје правоверности. Може се приметити. Schools of Gaul: A Study of Pagan and Christian Education in the Last Century of the Western Empire. а аријански напади на њега посведочени код историчара тог доба.Српска теологија данас. 1958. Western Aristocracies and Imperial Court. што је имало за последицу несталност ставова власти према разним хришћанским покретима. . Simonetti. су се појавила у последњих педесет година. а посебно са Амбросијевим супарницима на Аквилејском сабору 381. али и да вештим политичким потезима те исте струје утичу на формирање црквеног устројства. F. Matthews. Иако Паулинов животопис св. Roma 1975. 364-425. Haarhoff. Зборник радова. новија научна литература о аријанству и свим оним религијским учењима која се везују за њега. века била су бурна. стр 147-157. а модерна тумачења изразом хомојанци. потврђују да је Амбросијево деловање имало успеха. него историјским стилом. да су више противници Арија и његових следбеника створили слику о њему као вођи јеретичког покрета. које „православна“ партија назива аријанцима. A. мај 2010. он сведочи о утицају који је овај учени правник и милански епископ имао далеко ван своје дијацезе. као и сачуваним аријанским сколијама. Johannesburg. T. J. Београд 2011. Други годишњи симпосион. Зато је било могуће да римски цареви подржавају опречне струје у хришћанству. Oxford 1975. 28-29. не може се у потпуности идентификовати са сличним учењима која се јављају широм Царства после Никејског сабора.37 Штавише. La crisi ariana nel IV secolo. Амбросија више одише хагиографским.D. 38 M. Верска и политичка таласања у Римском царству 4. 37 J. и да се једнако учење о неједнакости Оца и Сина може наћи и код Еусебија из Цезареје и Лукијана из Антиохије. године. такође показују заокрет од традиционалних погледа на пост-никејско аријанство.38 Првобитно аријанство везано за учење александријског свештеника Арија.

and ordained a pro-Nicene bishop Anemius as the new Sirmian bishop. the notable account of Ambrose’s biographer Paulinus on the episode in Sirmium ought to be regarded as dubious and prone to hagiographic inclination towards exaggeration. the bishop of Milan. мај 2010. Thorough analysis of source material shows that there is no sufficient evidence which proves Ambrose’s presence in Sirmium nevertheless his intervention in the ecclesiastical development of the region. Aleksandra Smirnov-Brkić ST. Ambrose. thus silencing permanently the Arian party there. стр 147-157. Београд 2011. Therefore. visited Sirmium between 375 and 378. AMBROSE OF MILAN IN SIRMIUM – A CONTRIBUTION TO THE STUDY OF ARIANISM IN THE TERRITORY OF SREM The paper examines historical and archaeological evidence which form the basis of the assumption that St.Српска теологија данас. Зборник радова. 28-29. . Други годишњи симпосион.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful