Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Војислав Илић

ПЕСМE

„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не
преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.
Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање
дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2009.

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Војислав Илић

ПЕСМE
Садржај
I ............................................................................................................................................................................... 1
ЗАДОЦЊЕНИ ПУТНИК....................................................................................................................................................... 2
МОЛИТВА .......................................................................................................................................................................... 4
НАД БЕОГРАДОМ.............................................................................................................................................................. 6
ЉУБИМ ТЕ, ДУШО! ........................................................................................................................................................... 8
ЕЛЕГИЈА ............................................................................................................................................................................. 9
МОМЕ МИЛОРАДУ ......................................................................................................................................................... 10
ЗВЕЗДА............................................................................................................................................................................. 12
ЗВОНИТЕ, ЗВУЦИ............................................................................................................................................................. 13
ЉУБАВ ............................................................................................................................................................................. 15
ЉЕЉО .............................................................................................................................................................................. 17
ЉУБИЧИЦА...................................................................................................................................................................... 18
ДУХ ПРОШЛОСТИ............................................................................................................................................................ 19
СЛУТЊА ........................................................................................................................................................................... 20
НА ДРИНИ........................................................................................................................................................................ 22
ЈЕДНА НОЋ....................................................................................................................................................................... 23
ЖРТВА.............................................................................................................................................................................. 25
ТИБУЛО............................................................................................................................................................................ 26
ПРОЛЕЋЕ.......................................................................................................................................................................... 27
НА ВЕСЕЉУ ...................................................................................................................................................................... 29
САН................................................................................................................................................................................... 34
НЕБЕСНИ ЗВУЦИ.............................................................................................................................................................. 38
ЈЕСЕН................................................................................................................................................................................ 40
ВЕЧЕ ................................................................................................................................................................................. 42

ИСПОВЕСТ........................................................................................................................................................................ 44
ГРМ .................................................................................................................................................................................. 50
ПЕСМА ............................................................................................................................................................................. 51
ПОД ЉУПКИМ НЕБОМ... ................................................................................................................................................ 53
ЗИМСКО ЈУТРО................................................................................................................................................................ 54
АНЂЕО МИРА................................................................................................................................................................... 56
НА СТЕНИ......................................................................................................................................................................... 58
ЕЛЕГИЈА ........................................................................................................................................................................... 59
У НОЋИ ............................................................................................................................................................................ 60
ЉЕЉО .............................................................................................................................................................................. 62
ЛАДА ................................................................................................................................................................................ 64
ПОСЛЕДЊИ ГОСТ ............................................................................................................................................................ 68
Т*...................................................................................................................................................................................... 70
[НА СЛИЦИ ТИЈАНИНОЈ]................................................................................................................................................. 72
ЕЛЕГИЈА ........................................................................................................................................................................... 73
ГОСПОЂИЦИ Н* .............................................................................................................................................................. 74
НА ТИЧАРУ....................................................................................................................................................................... 78
ГОСПОЂИЦИ Н* .............................................................................................................................................................. 80
(СИВО, СУМОРНО НЕБО...) ............................................................................................................................................. 86
(ТО ЈЕ БИЛО - СЕЋАШ ЛИ СЕ?)........................................................................................................................................ 87
(ВЕЧЕ ЈЕ ОДАВНО ПРОШЛО... )....................................................................................................................................... 89
СУМЊА ............................................................................................................................................................................ 90
МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА ................................................................................................................................................. 92
(ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) ............................................................................................................................ 94
ФАНТАЗИЈА У НОЋИ........................................................................................................................................................ 96
ИСТОК .............................................................................................................................................................................. 99
(ПОД НОГАМА МОЈИМ ОТИМЉУ СЕ ВАЛИ) ............................................................................................................... 101
У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ СИМИ Ј. АВРАМОВИЋУ ................................................................................................. 104
СТАРА ПЕСМА................................................................................................................................................................ 105
ОМОРИКА...................................................................................................................................................................... 107
ЦИГАНЧЕ........................................................................................................................................................................ 109
АНЂЕО ТУГЕ ................................................................................................................................................................... 111
ОПРОШТАЈ СА ШАЈКАШКОМ ....................................................................................................................................... 112
НА ЧАРДИ ...................................................................................................................................................................... 114
(ПЛАШЉИВО И МИЛО ЛАНЕ) ...................................................................................................................................... 116
ВЕЧИТА ХАРМОНИЈА .................................................................................................................................................... 117
НИМФА .......................................................................................................................................................................... 118
ПРЕД ТРОЈОМ................................................................................................................................................................ 119

ОВИДИЈЕ........................................................................................................................................................................ 121
(O ГОРДИ, РАЗВРАТНИ РИМЕ)...................................................................................................................................... 123
НА ВАРДАРУ .................................................................................................................................................................. 124
СА ФОРУМА ................................................................................................................................................................... 125
(ПОДИГНИ ЗАВЕСЕ ТЕШКЕ)........................................................................................................................................... 127
НОЋНИ ГЛАСОВИ .......................................................................................................................................................... 128
НА МОРУ ЈЕГЕЈСКОМЕ .................................................................................................................................................. 130
АРНАУТКА...................................................................................................................................................................... 133
ПЕТРАРКИ ...................................................................................................................................................................... 134
У ПОЗНУ ЈЕСЕН .............................................................................................................................................................. 136
ПЕСНИК.......................................................................................................................................................................... 137
У ПРОЛЕЋЕ..................................................................................................................................................................... 138
ДРУГУ ............................................................................................................................................................................. 139
ЛЕЛЕК............................................................................................................................................................................. 141
ЧЕКАЊЕ.......................................................................................................................................................................... 143
НА ГРОБУ ВОЈВОДЕ ДОЈЧИНА У СОЛУНУ .................................................................................................................... 144
СВЕТИ САВА ................................................................................................................................................................... 147
(ВЕКОВИ СУ ПРОХУЈАЛИ...)........................................................................................................................................... 150
ПОМЕНАК ...................................................................................................................................................................... 151
ЗИМСКА ИДИЛА............................................................................................................................................................ 153
(ШТЕКЋЕ ЛИСИЦА ГЛАДНА...) ...................................................................................................................................... 157
ТУРСКА........................................................................................................................................................................... 158
ЈУТРО НА ХИСАРУ КОД ЛЕСКОВЦА .............................................................................................................................. 159
ЧЕТИРИ ПЕСМЕ КАЛИФЕ АБУ-ЕЛ-РАХМАНА ............................................................................................................... 160
(СТОЛЕЋА ДРЕВНА СУ ПРОШЛА...) .............................................................................................................................. 168
ВЕКОВНИ СТРАЖАР....................................................................................................................................................... 169
У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. М. М. Х......................................................................................................................... 172
ПОСТАНАК ЉУБИЧИЦЕ................................................................................................................................................. 174
ОБУЋАР И ЊЕГОВ СИН.................................................................................................................................................. 175
МОЈОЈ МУЗИ.................................................................................................................................................................. 177
ДАНАЈА .......................................................................................................................................................................... 179
(ДОСАДА, МАГЛА И ТАМА...) ....................................................................................................................................... 180
ХИМНА ВЕКОВА ............................................................................................................................................................ 181
(НЕ ЗИДАМО ДОМ КАМЕНИ) ....................................................................................................................................... 183
У ОСАМИ........................................................................................................................................................................ 185
з* .................................................................................................................................................................................... 186
ЕЛЕГИЈА НА РАЗВАЛИНАМА КУЛЕ СЕВЕРОВЕ ............................................................................................................. 188
КЛЕОН И ЊЕГОВ УЧЕНИК ............................................................................................................................................. 190

(ЗАРОБЉЕН ПРОМЕТЕЈ СРПСКИ) ................................................................................................................................. 194
БАБАКАЈ ......................................................................................................................................................................... 195
ЗАПУШТЕНИ ИСТОЧНИК............................................................................................................................................... 197
(СУВА, КРЖЉАВА КРУШКА...)....................................................................................................................................... 199
ВЕЧЕ НА БРОДУ ............................................................................................................................................................. 200
НИОБА ........................................................................................................................................................................... 201
(КАД СЕ УГАСИ СУНЦЕ…)............................................................................................................................................... 203
МУРАТОВО ТУЛБЕ......................................................................................................................................................... 205
(СА ПОГЛЕДОМ УГАШЕНИМ) ....................................................................................................................................... 207
II .......................................................................................................................................................................... 208
МОМЕ ГАРИКУ .............................................................................................................................................................. 210
СПОМЕН......................................................................................................................................................................... 213
ОРГИЈЕ ........................................................................................................................................................................... 217
ГРАЂАНСКА ВРЛИНА..................................................................................................................................................... 222
МАСКЕНБАЛ НА РУДНИКУ............................................................................................................................................ 225
ТЕЛЕГРАМИ ................................................................................................................................................................... 228
[МИЛАНУ САВИЋУ] ....................................................................................................................................................... 230
ИЗ БЕЛЕЖНИКА ............................................................................................................................................................. 232
ЈЕДАН МОНОЛОГ МЛАДОГ СЛЕПЧЕВИЋА................................................................................................................... 237
(СТАРО, СРЕЋНО ДОБА...)............................................................................................................................................. 241
ДВА ПЕСНИКА................................................................................................................................................................ 242
ПРИЈАТЕЉУ ................................................................................................................................................................... 244
СРБИН У РАЈУ................................................................................................................................................................. 248
ЕЛЕГИЈА ЈЕДНЕ ЗАЛУТАЛЕ ДЕПЕШЕ............................................................................................................................. 250
РЕАЛИСТА...................................................................................................................................................................... 252
III ......................................................................................................................................................................... 253
ПАСТИР .......................................................................................................................................................................... 255
ВАРТОЛОМЕЈСКА НОЋ.................................................................................................................................................. 258
ЦАР И АБАТ.................................................................................................................................................................... 260
ТАМАРА ......................................................................................................................................................................... 268
ПЕЋИНА НА РУДНИКУ................................................................................................................................................... 272
ЉУБАВНА ПРИЧА О ДОНУ НУНЕЦУ И ДОНА КЛАРИ................................................................................................... 277
ПЛАЧ АФРОДИТЕ НАД АДОНИДОМ ............................................................................................................................ 282
КОРИНТСКА ХЕТЕРА ...................................................................................................................................................... 286
(KЛИЧЕ ВЕСЕЛО ГАЛЕБ НАД ПЛАВОМ ПУЧИНОМ МОРА).......................................................................................... 293
ОПСАДА БЕНАРЕ ........................................................................................................................................................... 294
СМРТ КАТОНОВА........................................................................................................................................................... 302
МРАМОРНИ УБИЦА ...................................................................................................................................................... 305

ЉУБАВНА ТРКА ............................................................................................................................................................. 309
ГЛАСНИК СЛОБОДЕ ...................................................................................................................................................... 314
(У ТВРЂАВИ БЕОГРАДСКОЈ ...) ...................................................................................................................................... 317
УСАМЉЕНИ ГРОБОВИ .................................................................................................................................................. 318
АМОР НА СЕЛУ .............................................................................................................................................................. 328

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ I ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 1 .

А без крила збора о полету нема! И под хладним даждем... И увело лисје на земљицу пада. Боно тиче снева своје миле сеје: Како зраком лећу далеко. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 2 . Одлетеле тице у далеке земље Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи. Све обави јесен магловитим велом. Нит се из сна креће. Болној тици тако протицаху дани. Куда топло сунце целе зиме греје. далеко.. И у благом санку из прошлости давне..да тиче сахрани.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗАДОЦЊЕНИ ПУТНИК N е дижу се више са шарених поља Лагани лепири и свилена стада. нит очи отвара И снег тихо веје . оборене главе.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1880. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 3 .

Па му се моли молитвом благом: О. у страшан дан. И с душе гони несносан сан. Тихо и бôно. Боже. Ка небу зрачни управи лет! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 4 . кроз ноћни мрак. душа ми леће Тамо. И души мојој крепости даје. У горки часак. Анђелским крилом нека ме штити. где вечни борави Бог. А суво грање зашушти благо. Љубећи први зоричин зрак Светиње пуна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОЛИТВА K ад јекну звона с црквице старе. Кроз живот овај мучан и клет А смрт кад дође. чувај. нек са мном онда. анђела мог! Анђела оног што блуди ноћу.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 5 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1880.

можда. са челима бледим. можда.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НАД БЕОГРАДОМ S помениче неми прохујалих дана. израз дубокога бола? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 6 . и сада често. кад те кроз ноћ гледам.. То је. .. 3ашто ти је чело суморно и тавно? Да л' се сећаш. Укажу се људске горостасне сени: С размрсканим грудма.Занесени чаром освајачких снова Далеко од крила домовине своје? Јест. крвавих мегдана. Што падоше редом под зидине твоје... Шапат који тихо умире и тоне. Што дигоше у зрак твоје име славно? Ил' гробове бројиш туђинских синова. И ја слушам шапат непојмљивог збора. И уснама хладним у крвавој пени.

. можда. Твоју седу главу Не положи у гроб тако бурно време! Можда чекаш снова поништену славу. Што их сруши смрти оружана рука У данима славе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ То су. колико снова. надања и мука Заривено лежи у камењу твоме.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 7 . у помаму своме! И ти јоште живиш!. речи које клетвом звоне? О. Тај блеђани призрак будућности неме? 1880.

ДУШО! S умрачак пада..само нисам ја! Немир ми стискô уморене груди. тишина се свија. Несрећно срце што љубити зна! Кроз тиха поља срдашце ми жуди Далеко тамо. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 8 .. Ил' да јој шапне поветарцем благим: Љубим те. у бајнији свет: Да злато своје иза санка буди Уз гласак фруле. више него свет! 1880. Вечерња звезда трепери и сија: Весело све је .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЉУБИМ ТЕ. У милу тоне васиона сва. душо. уз уздисај клет.

И нигде зрака од живота нема.. Пролетњи давно изумро је крас. сече магловити зрак.. А студен ветар са увелим лишћем Таласа. А из села малог Вечерњег звона разлеже се глас.. И страхом срце учас се притаји Гледајућ мутно на јесењи дан Ах. Кад живот пада као тихи сан!. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 9 . 1880. Кишица сипи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЕЛЕГИЈА H ладна је јесен... и суморно вече Над пустим пољем разастире мрак.. шта су снови и бескрајне жеље.

И у болним твојим грудма Васкрснуће живот нови. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 10 . Сећаће те свију снова. И блаженим миомиром Успаваће твоје груди И сневаћеш.Док те звоно Смртном песмом не пробуди. . Старе жеље. Кô што вене росно цвеће. Али овај цветак мали Увенути никад неће. стари снови. Вечно ће ти мирисати Са мирисом прошлих дана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОМЕ МИЛОРАДУ U венуће младо доба. Оживеће премалеће. Што просања младост рана.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 11 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1881.

1881. блага. Васиона сва.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 12 . мирна. Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је. Бледи месец сја.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗВЕЗДА N оћ је ведра. И звездице миле Расипају зрак. Па је покри мрак. Само једна трепну. У милини тоне Васиона сва..

Уморни грлећ свет. И срце дрхће . А вече кад се на земљу спрема. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 13 . кад зора рана Истоком распе крас. тонем.. Па сву ноћ будан кад поглед склопи Анђелак мили мој: 3воните звуци. звоните звуци. и нашто звуци.и речи нема Да жељи прида лет: Разбивши харфу о камен хладни.. Z воните. Ја склапам поглед свој И стрепим... Кад чујем шапат твој! О звучне струне немирних дана! Чувајте слатки глас За поздрав дана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗВОНИТЕ. ЗВУЦИ. 3воните онда њој... звуци.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 14 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1881.

Ал' ноћ кад падне. Да. Живота у њој трепти зрак.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЉУБАВ O што ме. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 15 . Тавна се спушта ноћ.. срце. Младост јој име зна! И стократно је срећан свак Те песме ко је плен.мирно спи. Све жив о снева сан. бајна ноћ! Почињем песму ја И те је песме силна моћ. У светле снове пада свет. гониш ти. И светли чека дан. тија поноћ шири лет.. И мориш духа моћ? Сунце је зашло .

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 16 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И бол је сладак њен! О. пусти да њом певам ја И срећу. бол и јад: Јер тешко теби ако та Изумре песма кад! 1881.

мили дан. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 17 . Кô љупки. Уз лиру и тимпан. јада мог. Ширећи слатки јад И стрелом рàни моју груд. Уз лиру и тимпан! 1882. Кô љупки. мили дан. Весело игра млади бог. И весô лети светом свуд.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЉЕЉО U чудној cpeћu миља свог. Весело игра млади бог. Несташко рàни млад! И с чудне среће.

висока трава. скривена од целог света. нит славуј песмице поје. и слатко мири. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 18 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЉУБИЧИЦА M еђ густом травом. Е. Мирно и тихо љубица цвета плава. Већ диже стабло и цвета. И буди срећна у дивљој и пустој страни Кô плави цвет питоме љубичице. Природа дивља суморна крила шири. тако и ти разведри анђелско лице. И лепо лисје нежног и бајног цвета Стрњика крије и густа. Стрпљењем својим што себе штити и брани! 1882. А лепи цветак не свија лисје своје. Нит поток тече туда.

. и благим небеским гласом. 1882.. ил' кроз ноћ суморно блуди..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДУХ ПРОШЛОСТИ S а старих руина.већ плава зорица руди. Он с тугом буди прошлости давно време. И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе. Кô бледи призрак умрлих снова и јаве И тихом песмом. Па сву ноћ прати суморне ове гласе. И пастир иза сна се буди. Док песма тоне у бескраје неме.. Диже се прошлости дух. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 19 . Он тајом жуди. И смерне звезде трепере чудним красом.. Озарен буктињом славе. слуша. И залуд одзив чека . Све стрепи.. кад поноћ царује свуди.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 20 . Прам његове густе косе Јецајући ветри носе И где паде. Ах. Густи бршљан да се вије. крста кије. Вранац коњиц пољем бежи. И док мртав јунак лежи. Ал' се и он брзо вине.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СЛУТЊА [ то се мути зора сјајна? Затшо тужи цура бајна? Сунце зори не излази. Драгој драги не долази. за мртве ко да мари? Само гавран ту шестари. Као одзив бојној труби. Момче једно самрт љуби.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И губи се у даљине . . ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 21 . . Што се мути зора сјајна? 3ашто тужи цура бајна? 1882.

у недоглед тавни. Дрино.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ДРИНИ K роз тучна поља и питоме равни. Ти шириш твоја шуштајућа крила.а где ли ћу стати. Срдитим током. можда. водо мила! Обале твоје шаренило краси. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 22 . . И гоним . Оставља росно цвеће. Таласи мили! Равнодушно тако Остављах и ја све што љубљах јако. О. знати! 1882. Кô љупки венац невестинске власи. Ал' твој се талас равнодушно креће.Судба ћу.јурим .

кад га жеља свлада.али не зна где? И лаки шушањ из мисли ме трже. о. Где бурјан расте. и предео пуст Пред мутним оком губи се из вида. Кроз тихо вече и дубоки мрак. и копрену врже. Било је вече. Сањиви бршљан никао је густ.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЈЕДНА НОЋ N а трошној клупи. И опет мени беше пусто све Кô младом орлу. И ноћ се узви. близу старог зида. Што напред хоће . бајне ноћи! мислио сам тада. То беше анђô неспокојства мог. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 23 . По небеском вису Кандила бледа сипала су зрак. И будни попац певао је близу.

А сањив бршљан из траве се диже Ја страсно грлих њезин мили стас. А он јој благо до косице стиже. 1883..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ На бледо чело пратиоца свог. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 24 .. И венцем уви расплетену влас.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЖРТВА O кићено цвећем од мирисне траве. Где жртвеник букти. А плам пуца.. И наивна радост. и наслада скупа. Јагњешце се бело у Делфију креће. И весело јагње на жртвеник ступа. Са његове главе Шаренê се траве и мирише цвеће. Кратковечним венцем рогове му краси.. 1883. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 25 . гори .и живот се гаси.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТИБУЛО P ред хладни Венусов кип. цели град. На крилу одмора свога Ромула вечни град спокојно. квирит млад. А он је сневао сан . И с чудне статуе те сањиве не своди очи. под сенком питоме ноћи. И чудни гледаше лик. застаде немо. и он је чуо сам: Несрећни Тибуло наш. Кроз бурни. што тајни збораху гласи. 1883. а он је стојао будан.и прекор из сна га трже. зачуђен. богови нека га штите! Он љуби хладни кам. И снова тавна ноћ распусти чаробне власи. И зора сину већ. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 26 . И гледа бајни рад. Тибуло. тихо је дремô. А квирит стоји млад.

И копни снег. бајни крас. И с фрулом пастирском благо стапа се његов глас. И вредни ратар облази пола. И цвеће расипље свуд и славуј песме јој пева.поље и дола. Природа љупко свија невини. оштри плуг. И бурно мумла и ври . брег. Разбивши срдито лед. И сунце здрави поља. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 27 . Припрема семе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРОЛЕЋЕ P ролеће мило на земљу слази. с планинских висова тавни' Сребрни поток шумно управља светли скок. Студене зиме губе се трази.и пада у цветне равни Блажени ток Како је чаробно све! Кô скромна стидљива нева. И све је срено .

и стидљивим красом Заварај. љуби. Спокојни. Док весник зоре не поздрави гласом Весели дан! 1883. бледи сан. кад сунца изумре моћ. О мили анђеле мој! позвана божанским звуком. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 28 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И густи луг. душо. Припреми чаробне дворе. И мрачни ките се лузи. И ветрић шумори немо и живот поздравља млад Подмлађен зове нас свет. са песмом кликнимо друзи: Да живи над! И ти. плави вео и тиху сањиву ноћ И грли. Све слави пролећа дан. Над ружичасти наш свет да Љељо узвије руком.

сања све. И тајна сила. Што нас је бригом сламô Све живо ћути. С досадом нек се баце. жив и луд. Расипље свете жŷди. Безбрижни Бахус. Уклон'те дакле с места тог И воду и мудраце! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 29 . друзи! Наша ћуд Весеље нама гради. света моћ. И небом трепти тиха ноћ. прекор строг.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ВЕСЕЉУ (УСПОМЕНЕ) V ећ бурни данак тоне. Наравствен нектар. Весело. Топола трепти само. гле. Где грожђе своје сади. Царица бурних људи.

кô и тад. слатко мири. страсно стари дом Облази жељом живом. благе равни.мину сан. и млади пастир слуша клик. мили друг. Па бурно. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 30 . И дух се с песмом стапа. и очи жудно склапа. у сутон пева тавни. И песмом здрави шумни луг И цветне. У ком сам и ја сневô. Покривен маглом сивом. мили друзи! Беше дан. И сања ведри драгин лик. Ал' час је куцнô. Над њоме тихи. мајска ружа око нас Чаробно. Ах. и самац гором блуди с њом. .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Гле. Под њоме славуј. сањив крас Пролетња нојца шири. И сад сам будан ево! А славуј пева.

вина дај! Заборав оно даје. благи лет. И груди моје мори јад. Хебо моја. још се сећам на тај дан. Кад ми је венац дала. ноћи. Гле. О.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Месецу. И тужно сипа мирис свој. Што кити моје власи. Ширећи неми. Лелуја цвеће мило. већ је свенô венац мој. ружи. И срце моје тужи. И гордо чело краси. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 31 . До врага с њоме! Занос тај Студеним зраком сјаје О. Кроз овај мили пољски свет Лахора бледо крило. Он мучи само живот свој И тугу своју снажи. Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи.

Не трепти чисто лахор драг. Крај њега моји друзи. И суза мрачи поглед мој. И сав бих живот дао свој За часак онај лепи! Колико пута паде ноћ. И душа моја стрепи. И још је силна она моћ.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па први поздрав. И све у славу пијем њој. Колико дана прође. Минерва моја мала. Дубрава мирно спава. први сан. И нигде жива јава! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 32 . Поклоник миле власти. И свуд се шири покој благ. У снове што ми дође! Ја дижем златни пехар свој. У славу прве сласти! Ал' шта сте стали? С вина тог Врте се до и лузи На тирс наслоњен дрема бог.

И тавна поноћ шири лет И свија густе власи. Просуто лежи вино. 1883. Под гордом круном царства свог Немирни дан је синô И све за благи одмор зна О. О. Мени се јако спава. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 33 . Тако је! Мирно дрема бог.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Оборен пехар.. мени бруји глава.. Буктиња већ се гаси. какав умор! Милу сен Залуду срце снива. Спокојства. погажен цвет. И заман тражи облик њен Њу време маглом скрива. мира хоћу ја!.

Снове шарене. шарно цвеће. Хладном кишом овлажене Ћуте равнице И ја склопих уморене Своје зенице. На огњишту пламен лиже Камен студени. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 34 . Сунце трепти. сунце сија Зраком леденим. Сневао сам премалеће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ САН H ладна јесен магле свија Пољем зеленим. Бистар поток. И у куту слике ниже Мртве јесени.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 35 . Сури орли узлетају Горском висином. Живот убави! Сањалачки гора брују. Да ме поздрави. Кô да цели живот дрема.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Руже румене. Ја запитах украј мене Поток. Свет изумро. Никог нема. А по странама Наранџа се стидно руји Међу гранама. А потоци беласкају Цветном долином. ружице: „Где су људи? Где су жене? Камо дечице?“ А ружице ћеретају С благим лахором.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 36 .“ Моју душу туга узе С такве новости. Бољи народи. Гласно су се церекали Поред прозора.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И потоци жуберкају Тајним жубором: „Место људи. Санак минуо. са висине Дан је синуо. 1883. Лепши свет ће да засија. Пуни жагора. И окисли врапци мали. што их змија Од нас одроди. пун милине. Сузе радости. А када је. Блед. Али моје беху сузе. магловит.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 37 .

Смртноме створу дају питому. у часу тишине бајне. И у том слатком часу пожуда адска се гаси. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 38 . светило ведрога дана. Побожну душу диже лахора благи лет.. тихо спушта копрене своје скут. Ту. небески гласи. У мирном ходу своме свршава дневни пут. И тихом. Над њима вечност тавна Спокојно. зрачни свет. И песмом својом снажи самртни људски род. рајском песмом он слави љубав и бога. Светови доле блуде. дигнув руку своју спрам зрачног погледа свога. И круна божијег труда. И смерна душа види небески. У току бурних дана ти благи. Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне.. рајску ћуд.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НЕБЕСНИ ЗВУЦИ N а крилу рајских снова. Херувим с пажњом следи времена бурни ход.

И слатки мирис буди и шумор. света љубав таласа људску груд. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 39 . Тако у бледи сутон на мирне и цветне равни Бисерна роса пада. тих и благ.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И смерна. 1883. И лахор свеж и драг Ковиље густо стреса и лети у бескрај тавни.

И сан лагано пада. Пухором посут грозд у једној подигла руци. И слатко смеши се на њ. са снопом златнога класја. Кад магла покрије равни И влагом испуни зрак. Питоме и благе ћуди. Припрема она сад спокојне вечери и дане. И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји. ту прошлост васкрсне древна.ал' И то губи се брзо.. И жетву богату нуди. Док дремеж не свлада све.. И гатке времена давни'. И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом . До саме мирисне траве.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЈЕСЕН K ô горда царица и бајна. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 40 . На полу јесен стоји. Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно Пуцкара црвенкаст плам. Са њене дражесне главе Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1883. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 41 .

подвивши репину лено. Гонећи весела стада Безбрижно пастир млад у звучне двојнице свира. И само час по час зајечи шарена дола Од шкрипе точкова колских. А његов космати пас. Све грли мир и сан. Покашто заурла само Суседов стари пас. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 42 . светило небеских двора. Копрена дубоког мира Увија поља и равни. Кроз маглу диже се већ .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВЕЧЕ R умене пруге већ шарају далеки запад. Румене пруге се гасе И бледи месечев зрак. Клонуо почива свет. Испреже ратар плуг и стоку уморну поји. И ђерам шкрипи све и вода жуборећ пада. Корача упоред с њим. Са мирних далеких поља Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема. дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. ил' позно дошавши с рада.и нема.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 43 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1883.

У мени вера губи се и мре. ништа! Ил' боље рећи: ја верујем све. О многом чему мислио сам ја О благо оном ко не мисли ништа. Пријатељу драги. Трпи и живи!. мање јада зна! Весело чедо Аркадије цветне. За мене живот отрован је цвет. без крма и наде... шта је кам. Тај мање тужи. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 44 . Он не зна шта је трње. На мору бурном људскога живота Прерано ја сам упознао свет: За мене живот ништава је сенка.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИСПОВЕСТ I N а трошном чуну. Ја ништа више не верујем.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ За кршне кланце он је слушô можда. Над људском душом њихова је власт. Многа је мајка закукала тад! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 45 . И војску своју жртвује и царство. Море живота оне страшно муте. овладатељ света. Презире гордо у заносу све. Акцијум виде неизбројне жртве. Али по њима није ишô сам. Триумвир силни. И. поразу и јад Многа је звезда утрнула тада. грозно павши. Несрећи људској почетак је страст. По цвећу шеће као паун млад. Његов се никад не колеба над. Пожар галија. За њега свет је перивој од ружа. II Бурне су страсти извор многих зала. од љубави мре. Његова душа језеро је мирно.

Слаби и снажни цео људски род. Ја ништа више не признајем. Прошлост је њина пепео и пра'.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Чудни су пути којим страсти воде. дакле. Ал' све што живи ове путе зна: Садашњост њина непобедљив град је. кукњава и плач: У борби с њима не помаже ништа Блажена мудрост.тако мора да је! Залуд је. На трошном чуну. Оно нам даје веру и обара. III Све што год живи . За владе силног Августа.свом се паду клони. Па кад је тако . Променом време означава ход. очајнички мач. у Риму. без крма и наде. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 46 . ништа! Ил' боле рећи: ја признајем све. У мени вера туби се и мре.

Корачај мирно по ускоме путу. Ал' бурне тежње људског самољубла Створише папу . није он сам: Хиљаде гину на распећу своме. те се умом крећем Међ сјајне звезде. Ал' шта ме гони.. И буди скроман . Хиљаде људи ждере жар и плам! У крв огрезну. И Рим је опет онај стари Рим! IV Истина где је?. и форум.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Умире Христос. И снова светли заблиста се над.и створише с њим Читаве војске грозних Торквемада.. Иди својом стазом. И цирк. Ал' познај себе. Ах. и поље.. И снова вера из крви се диже.. и град. трупином се покри. у пучине дно? Какве ме тамо очекују тајне? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 47 .истина је ту. па да познаш њу.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Има ли краја тумарање то?

Тавним се вечност заогрће плаштом,
Ал' слаб је разум да га дигне с ње:
Погледај напред - не види се ништа,
Погледај натраг - ништаво је све...

Кô сморен путник у дубокој ноћи,
Што заман баца мутни поглед свој,
И разум људски тако исто лута,
И страшно кличе у невољи тој

Ал' нигде гласа... Нигде станка нема,
Уморну своју да окрепи моћ,
Одјек се губи, сустаје и пада,
И свуд се шири ноћ, дубока ноћ!

V

Само кад прошлост пробуди се древна,
И старе среће загреје ме жар,
Очајне сузе помуте ми поглед,
у души сине заборављен чар.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

48

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Ја љубим онда, ја верујем онда,
Срећне младости обузме ме крас,
И моје лире дрхтајући звуци
Свој сањалачки кроз ноћ шире глас:

Прошлост је гробље. Преко сурих плоча
Тумара седа старост. Коров густ
Покрива стазе и гробове неме
И сав предео, суморан и пуст.

На трошни спомен она спушта главу,
А поветарац лелуја седу влас...
Срце се ствара у кам, душа леди,
А на уснама изумире глас

И само сузе теку... Тавна прошлост
Понова сине, као лепи сан,
Небо се, можда, грози, земља стреса,
Ал' робље своје не испушта ван.

1883.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

49

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ГРМ

M

уњом опаљен грм на суром пропланку стоји,

Кô црн и мрачан див. И густе травице сплет
Горди му увија стас - и горски несташан лахор
Лелуја шарен цвет.

И зима дође већ, и својом студеном руком
Покида накит сав и гору обнажи сву,
Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи,
А он ће бити ту.

1883.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

50

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ПЕСМА

[

арен лептир шири крила

Кроз пролетњи свет,
Па их свија задовољно
Са цвета на цвет.

Кад помамни оркан дŷше
И помрачи дан
У бокору рујних ружа
Он почива сан.

А кад сунце снова сине,
3амирише свет,
Он спокојно опет лети
Са цвета на цвет.

Што ја тужим? Што ја венем?
Што да плачем ја?
Кад ми срце тако лепо
Уживати зна!

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

51

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Ја сам као лептир мали,
Башта ми је свет
Певајући кроз њу летим
Са цвета на цвет!

1883.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

52

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ПОД ЉУПКИМ НЕБОМ...

P

од љупким небом Аркадије сретне

Питом и љубак нихао се цвет,
Ал' једног дана из долине цветне
У туђ је пренет свет;
Где хладни Бореј дŷше, и снегом засипа равни;
Где славуј не пева слатко у тихи сутон и тавни;
Где црна бреза само, под ветра студеном руком,
Кô тајни призрак се ниха, и тужним шумори звуком.
И цео божји дан
Он гледа пуста поља, где гола стрњика расте,
И снева други сан.
Тако и прошлост моја преда мном тихо се буди,
Мој поглед исто тако кроз пусте пољане блуди,
И моје желе тако, што срце у мени драже,
Топлије небо траже...

1883.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

53

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ЗИМСКО ЈУТРО

J

утро је. Оштар мраз спалио зелено лисје,

А танак и бео снег покрио поља и равни,
И сниски, тршчани кров. У даљи губе се брези
И круже видокруг тавни.

У селу влада мир. Још кико устао није,
А будан петао већ, живосно лупнувши крилом,
Поздравља зимски дан - и звучним ремети гласом
Тај мир у часу милом.

Ил каткад само тек звиждање јасно се чује
и тежак, промукô глас. То ловац пролази селом,
и брзе мамећи псе, погурен у поље жури,
Покривен копреном белом.

Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе
А свежи, јутарњи дах прелеће долине мирне,
И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом
У голе гранчице дирне...

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

54

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 55 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1884.

Ал' осећа грање. Па прекрстив руке на блажене груди. не виде га људи. са гранчицом крина. Рујну зору чека. Осећа га лахор. И анђео мира. кроз дубоку таму. Спусти се пред олтар у пустоме храму. Анђео се спусти са рајских висина. Не виде га звери. нико се не буди. да небом заруди. Све поспало ћути. На староме торњу поноћ откуцава И у томе часу. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 56 . па слатко ћарлија.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНЂЕО МИРА N оћ дубока влада. и све живо слава. па се тихо свија.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 57 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1884.

у далек свет. Брујећи у току своме. што храшће столетно ломе. У рано пролеће тамо сурови горштак се вере. над понор нагнут. кô лахор што стреса крилом Зелени вити клас.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 58 . И бурни његов лет Са горском студеном струјом у цветне потече равни. И пева суморну песму о тужном растанку своме. И стена на двоје пуче. мајкину душицу бере. 1885. У туђ. Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле.. И чудни његов глас У мени душу стреса. Слушајућ срдите вале.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА СТЕНИ Z евсова пламена стрела на стену удари доле. И смело.

јесенској ноћи. Спомен љубави тајне зелена покриће трава И вечни заборав с њоме. знај да љубав моју ни вечност отела није. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 59 . На моме спомену суром Истрвен натпис биће тад. слушајућ познате звуке. и терет љубавних јада. зелена трава. 1885. Ни густа. И са мном. којој сам певô млад. што сунце нада мном крије. занавек можда. Хоћеш ли с тугом тада побожно склопити руке За покој умрлог знанца? Хоћеш ли појмити тада Нејасне речи моје.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЕЛЕГИЈА P рестаћу и ја скоро. И тајни уздах мој? О. Ни хладни прекор твој. У тавној. Но ти.

И тавне ноћи повија се сен. окићену цвећем. И слушам шумор кроз дубоки мрак. У засенак њен По уској стази ја се будан крећем. Уокруг мене тишина је само. светао и чист.. И гледам земљу. на зелени лист.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У НОЋИ Z а даљна брда бели дан се скрива.. И жудно пијем миришљави зрак. Кроз брсно грање бледи месец сја Ја блудим даље. кô да вечност снива. Дубрава нема. На шарен цветак. Потмуло хуји.. И баца искре на гранчице младе. Ал' куда? и камо? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 60 . Преда мном поток вије се и краде Кô сјајна пруга..

ја бих до зорице ране. нити срце зна! Почива земља. почивају људи. Ал' моје срце. Блудио тако по тишини тој. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 61 . 1885. Па ипак. И тихо шире тајни шапат свој...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Нит разум каже. али моје груди. СлушајуЋ како дотичу се гране. Осећам чисто како дише ноћ. спокојства слатког не познају моћ.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 62 .“ А лукави дечко тужно спусти главу И плакати поче: „Свет и мене гони. И ниче први цвет. издала ме снага. стари?“ „Идем на небо горе. синовче. Гле! Ја једва идем. Он слави Љеља сад. А љупки. Животом дахну подмлађени свет С планина даљих набујаше реке. сретнувши седога старца. И руке су моје малаксале давно Држи ово цвеће!“ Растужен и збуњен старац стењући рашири руке. поведи ме горе. немирни Љељо. И ја сам сироче. на земљи места ми нема. за мене слабо већ мари. рече: .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЉЕЉО S тудена зима с мразевима оде. И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да ређа.Куда си пошао.. Јер вреднu ратар. Хладнога Бореја. А и како неће.

сада.. 1885. пењи се на моја леђа.“ Љељо се попе. он рече спокојно тада: „Но. И тако с њиме пред богове стиже И небо грмну од смеха и јеке. Кад ступи уморни старац. а Бореј се диже. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 63 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А кад је свршио посô. синовче драги. украшен читавом башто Зелене кукуреке..

и вредни. За њоме пролетњи лахор из мрачних планина стиже. одморни људи. и звери горске. И птице. високих гора водопад потече брујом И тихе потопи равни планинском. поље и њиву И мутне растури вале у хучном полету своме. мрсећи срдито гриву. на свет се радосно јави: Из мрачних јазбина вуци. Кô дивљи. Да прими подмлађен живот из руку божице свете. Све прену из тешког санка и све се радосно крете. Он пуста прелета пола. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 64 . ливаду. и све се понова буди. Што стење ваљају с гора и храшће столетно ломе. И вечно љупка и млада. И топло заблиста сунце на зреник ступајућ ближе. што год осети живот. Све. На снежни Коледов престо мајка се подиже Лада. разуздан коњиц. Жагор се од свуда зачу. сребрном струјом. Са древних.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЛАДА S тудена зима је прошла. из земље сићушни мрави.

Са лаким трепетом и љупким његове рогове злати. зелена трава земљу је покрила веће. Јер сниска. И њене божанске груди испуни осећај среће.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 65 . Јелен је. И росно гледаше цвеће. Под њоме. Венцима пролетњег цвећа невине китећи груди! Једнога топлог дана. На своме цветноме трону штедра је седела Лада. Вече се спуштало благо. над понор спустио главу. И рујни вечерњи зрачак. Нездраве. што земљи сунашце прати. Зелена спавају поља и влажне црне се њиве. пролетње магле сунчаним гонећи жаром. танку и плаву. И тада У сува и тиха поља пастири погнаше стада.. И цветно стресајућ грање ветар је хладнији бивô. И Лада гледаше земљу. под велом маглице сиве.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Двадесет пријатних дана дуваху ветрови. у немој даљи. А гдегде у росној трави прво је цветало цвеће Под зраком топлога сунца бујна се природа буди. Тамо на суром вису кроз маглу. Пролетњи данак се скривô. Крај сниских ограда свуда висока трава се пружа. у скоку своме. Већ шесет пута је Сварог обишô земаљским шаром. под сенком мирисног хлада. Где бршљан узвијен ћути и дивља вије се ружа.

Божица подиже очи и груди притиште јаче. миле и благе. у мирно сеоце сиђе И тихе вајате и стаје нечујним ходом обиђе. Лепи Љељо. у нежној бризи. Са стрелама злаћаним.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Од свуда провеја струја тишине. а страшан вихар се диже.и Љељо на земљу стиже. Владај људским животом! Још песма престала није. Ал' нагли подуну вихар и танку копрену смаче Са њених мраморних груди. Брсно се заљуља грање . пролетњег сунца последњи трептаху зраци. па тихо кроз ноћ се краде. Над главом божице свете Сребрни прапорци звоне и кола Љељова лете. несташни! Са цветнога престола. У њима упрегнут пантер. поражен Љељовом стрелом. Лада. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 66 . Одједном забруја песма. Где топлог. Обиђе поља и горе . Са ланцима ружичним. И Лада с чуђењем заста и песму слушати стаде: Лакокрила љубави. Владај нежним срцима.и поглед на запад баци. Уморну пojeћu душу мелемом љубави драге.

и тихо затресе листак. И пантер урла и риче .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Барабар с голубом лети над мирним. Свуд блага тишина влада. Кроз тавне пољане и мирне Магловит. У своме станишту милом Славујак у сну се прену и нагло лепршнув крилом Отреса студену росу. Само што бистра вода с кладенца роморећ пада. заспалим селом.ал' бурно граби и јури! У томе чудноме часу. А Љељо лодбочен стоји и зрачним бичем га жури. од зрачних пловећи двора. И вихар дувати стаде. 1885... ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 67 . Месечев бледи зрачак озари врхове гора. немирни лахор кад и кад лагано пирне.

. У крчму уиђе нагло Чудноват некакав гост. Из празних шупљина очних студена пустош се шири У руци држаше косу. држећи дебелу књигу. И ситна кишица сили и густа царује тама. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 68 . И својом мртвачком руком записа сопствено име И затим у буџак оде. што згурен. усне му грозно се смеше. Кад самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме. крај топлог плама. Крчмар је дремао мирно.. У крчми никога нема. Утом се куцање зачу. То самрт ледена беше. Из танке полутаме Страшно се кезила отуд. Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола. Претура дебелу књигу. Напољу мртвило влада. Ветар је са влажном руком Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОСЛЕДЊИ ГОСТ P оноћ је одавно прошла. Осим крчмара старог.

1885. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 69 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Звиждећи кроз празну крчму суморним и страшним звуком.

. Крај мене. Мирна си била.. И небо да ће раставити нас. да ће скоро доћи Растанка нашег нежељени час. Тавно бледило по чеоцу твоме. Кô дим. То беше предзнак. ширило се свуд.ах. Валови туге у тренутку томе Бурно су моју таласали груд. Из гроба заман дозивљем те ја. Јесењи ветар у лице ме бије. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 70 . и ја сам ћутô. Удар судбине обишô ме није. кô магла да ће радост проћи. душо стајала си ти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Т* P од нама лисје шуштало је жуто. Обојим нама тужни беху сни.. Кô признак смрти.

Не види тугу. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 71 . 1885.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Природа ћути око мене сва Ћути. Ни вреле сузе по лицу ми бледом. не разуме јад. и живот гони својим редом. Ни смрћу твојом оборен ми над.

Залуд их човек натраг зове. Безбројне слике лете с њим За један дан. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 72 . за један час. Па као и њих нестаје нас. Спокојно оне зраком плове. 1886. И само тужна успомена Остаје даље за времена. Ни молбе наше ни наш јад Не чују оне више тад.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ [НА СЛИЦИ ТИЈАНИНОЈ] \ ивот је људски што и дим.

.. на том суром стаблу њезино драго име Још време штеди зар? Срце се моје буди. И густо горско грање пећине чува неме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЕЛЕГИЈА P од сенком древних шума потоци тихо стреме. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 73 . Гле. мрачни поглед суморно гором лута. Чаробни чува свет. и моја прошлост с њиме. Под небом даљног југа Почива она сан. Орошен љубе цвет. И мог пролећа чар Али ње нема више. и с травног свога пута Туђинац хитам блед. Прошлости тражи след. Над њоме шумори папрат и верног не чује друга У мајски ведри дан. Ту мутан. 1886. Ал' све је тако тужно.

Зашто се вечно сећам вас. Моје је право однô ђаво. Тужна мисô На љубав нашу и на све Нагонила ме. мило дете. Ал' сећање ме гони живо И успоменâ моћни глас! Ко сморен путник из туђине. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 74 . Ја.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГОСПОЂИЦИ Н* P о воли своје судбе клете. те сам писô Лакомислене ретке те. Из даљине вам пишем ја. збиља. А обазривост .бол и јад 3а прошлом срећом. Ал' ви ћете ми дати сад. на то немам право. Коме је мрзак живот млад. Прогоњен страшном буром зла. Мени је самом јако криво. А мислећ на вас.

И сан. црни врат. Са својим витким гранчицама Жалосна врба баца сен. Jypeћu нагло са висина. ноћ без сна. Док близу њега мирно пасе С босанском робом верни хат. И дан без мира. Пруживши дуги. По какав Турчин из Зворника Спокојно пуши чибук свој И ћутећ гледа на таласе. мрка лика. кипти зној. У слободноме току свом Шуми и тутњи хладна Дрина.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ На обалама бујне Дрине Ја често сањам онај град У коме буру прве страсти С веселом песмом сретах ја. испуњен чудне сласти. По њеним мирним обалама. И ковитла се преда мном. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 75 .. Као једини накит њен. Ритови. У томе хладу. њибе и врбљаци Наоколо се шире свуд. Кад сунце жеже..

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А кад се поглед водом баци. До спруда пешчан стоји спруд. Кâ горда слика исполина У облаке се диже Цер. Удвајајући ноћи крас. сред планина. Кад сунце спусти косе зраке. Па слушам. И чак далеко. Дубоким санком земља спи. Спокојан. 3агрми песма из даљине И тамбурине звучни глас. А мисô моја жури тада Северу даљном. И једнолико. Ја самац блудим по обали. Душа ми чудне снове снева. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 76 . сред тишине. тих у миру том. где сте ви. Сакривајући у облаке Босанских гора даљни ред. И тихо падне сутон блед. како шуме вали У немирноме току свом. И ноћ звездана тихо пада. Где прибежишта тражи звер.

.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 77 . Одакле иде? Ко је пева? И шта ли значи смисô њен? 1886.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И ове песме сва је плен.

Пастир под њим хлад ужива чекајући благо вече. Са лиснатом својом круном храст се диже од старина. нит секира оштра сече.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ТИЧАРУ N а тичарском равном пољу. она пева целог дана. Не плаши се од кобаца. Њега муња не удара. Мала једна тица живи од старина. кити бежи од сељана. под копреном њина хлада. о тој лепој малој Тици причају се чудне бајке: ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 78 . од вајкада. Он никô поврх гроба удовице неке младе. Међ жбунастим гранчицама. где протиче хладна Дрина. Она пева целе ноћи. Што силни јаничари исекоше у комаде.

Са лиснатом својом круном храст се диже од старина.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ То душа мале кћери над гробницом миле мајке. Венуло је мало дете. тешка сета. Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати могô. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 79 . јасан цвркут хорио се са висина. где протиче хладна Дрина. Нестало га једног дана и никада дошло није. 1886. На тичарском равном пољу. нит секира оштра сече. И од овог тужног дана протекло је врло много. И преда мном шумила је валовита. И у души презирô сам насилнике целог света. Њега муња не удара. хучна Дрина. што му земља мајку крије... А жалостив. Под њим сам се одмарао у спокојно мајско вече Срце ми је узимала горка срџба.

У коме има госпођица (Салона наших прави крас!). У коме има сјајних двора.гробља два. Прорицô дане славе свете У патриотском жару свом. И виши свет и нижи свет. ја и сада Звуцима лире здравим вас Из околине шумна града Што славом својом дичи нас. Непознат јоште с правим злом. позориште. болних тма. Болница једна. И поред тога . ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 80 . И фармацента и доктора. Коме сам граду као дете. У ком је све што срце иште И што напретку даје лет: Различне школе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГОСПОЂИЦИ Н* P оклоник муза.

бледа лица. Као да свака жели рећи. С хришћанском тугом ја сам тада Волео бурни овај свет. пролазећи! Стидљива скромност бог је мој. збиља. И моја љубав. Слабачке груди. слаби стас. Кад је у младом срцу мом. вечно млада. И забринуто чело младо. тужан глас.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Жеманство. Трептала бледа Татијана И романтични Ленски с њом. Кад са поздравом приђеш њој: „Остави наду. Искаше себи сродан цвет. И разнежени.“ Некад сам имô врло радо Та бледа лица. Кад сам по сву крај Пушкина Лепота женских сневô чар. И плашио се Ањегина. Кад сам у мраку неме ноћи ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 81 . И неговао срца жар. танак глас. То беше узор оних дана.

А с њоме оде бледи лик! Чедо пролетњих. И покрио га смрти мрак.занесен у самоћи Сањао страсну.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 82 . И . Ал' време. И проклех горки живот свој. мрачан хлад. Под густим кровом брсних грана Што граде дубок. Ни животворни сунце зрак. стабло пало. Јер ја се тада сетих тебе. Ја још једнако волим њу. госпођице. Ал' опростите. И ја га гледах испред себе.. Увели. бледи цвете мој. благих дана. цветак млад. Што дирнух руком жицу ту. Небо му није росе дало. време! Све то преста Кô слатки санак. слаби клик. прву ноћ. „Плачевне“ страсти давно неста. Лисје му свело.ах! . њену моћ. Мени је драго њено лице.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Познао љубав. Једном сам видô.

звучан глас. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 83 . вашу влас. јасан глас. И мене онда мине јад... Где вечно млади трепти мај.. сећаћу се целог века Као пријатног. Преко јаруга и јендека Кад сам за вама трчô ја! Ветар је силно пољуљиво Ваш танки вео. Тим нећу да вас морим сад. слатког сна. Ја волим кад се насмејете. Кад детињасто и весело Ситница каква дирне вас.. Но даље с тугом!. Мило дете. Ах. Шта ли смо цвећа погазили. А у зраку је одјекивô Безмерно сладак.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Као суморног Алгијери Њеног ме лика води сјај Кроз освећене рајске двери. Ја волим ваше ведро чело И ваш сребрни. То бог једини само зна! Но ви сте онда срећни били.

И живот.. Дисала нагло ваша груд. Вас већ није. Младост се губи. мирно тече дан. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 84 .то ја знам! Тромо и мирно теку часи. Досадно. Мрачан. А ваше косе и витице Мрсио лахор као луд. тешко ми је: Младост и живот сан је. све то мре. Пламен је лизô ваше лице. сан! 1886. Остајте збогом...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А с вама срећан бејах ја. гине све. младост.. како ми је . И то је прошло. Са сурих гора магла стиже. тихи дô А суро небо сузе лије. Суморна јесен живот гаси. Јато се врана с криком диже У опустели. Ах. јесењи дан је то. Кроз пуста поља блудим сам Јесења магла земљу крије.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 85 .

. Све мрачна обори јесен.. Убоги спровод се креће. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 86 . 1886. по земљи гранчице леже. малено кљусе Лагано таљиге вуче. Побожно и полако. а врат је пружило дуги И кипта досадно сипи. погружен у смерној туги. А доле.. А по каљавом друму. скрхале ветром. Мршаво. СУМОРНО НЕБО. Изгледа као да самрт уморну природу стеже. суморно небо... и све је пусто и тавно. Без живота је све.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (СИВО. Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже.) S иво. И она тихо мре.. и спровод пролази тако.

мирно спава. Небо ћути. Кад још нигде није било ових људи. моја ружо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ТО ЈЕ БИЛО .пре милијун можда лета. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 87 . А прохладни ветар душе са висова Хималаје. Ти си била. А ти спаваш. овог света. нити чујем жива јава. Као стражар тавне ноћи бледи месец тихо сјаје. а ниже нас Гангес тече. све спокојно. слатко сањаш.СЕЋАШ ЛИ СЕ?) T о је било . И сада се живо сећам на тихотно једно вече: Ти почиваш на мом крилу. Ја сам био сам господар од звериња и од тица. миље моје.сећаш ли се? . Он разноси слатки мирис и лелуја косе твоје. моја лепа невестица. земља ћути. цвеће моје! Око мене никог нема.

И прохладни ветар душе са висова Хималаје. И задрхта у тишини. 1886. А на чистом. Ја сам знао откуд усклик: то бенгалски тигар риче. пун ужаса и страхоте. Или демон оковани подземнога бога виче. плавом небу бледи месец тихо сјаје.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Само негде у даљини чудновати крик се оте. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 88 .

малених тица звучни је стао хор. и слушам у ноћи тој Испрекидани уздах... Ил' каткад одјекне звучно протегнут. Само Дунаво шуми у мраку и самоћи.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 89 . У шумарцима густим Безбројних.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ВЕЧЕ ЈЕ ОДАВНО ПРОШЛО. јасан глас. Нежно ти стежем руку.. По долинама пустим Умукô људски збор. ) V ече је одавно прошло. И стидљив шапат твој. и бурно дисање твоје.. 1886. А по обали цветној ми сами блудимо двоје. То рибар рибара кличе по тавној дубокој ноћи.. И њихов сурови усклик долеће чак до нас. Поноћ је спустила вео.

и у ноћи дуге. Али моја сумња. И ја дуго плаках у лутању своме. а многа се дигла. Још никако није своме крају стигла. Кад уживах љубав у чистој слободи. замишљено чело. „Хајде . Ја још љубљах тада и веровах слепо. Многа царства пала. Ал' она се јави једне бајне ноћи.ти ћеш са мном поћи Да тражимо пута. Њено бледо лице. Векови су прошли и времена дуга.рече сумња . ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 90 . кô и моја туга. Но полазак беше пун борбе и туге. И у ведре дане. па се дигнем с њоме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СУМЊА U раној младости познô сам је лепо. И у свему видех савршено дело. што истини води.“ Ја истину волим.

Да се натраг вратим у пределе сретне. И скромно верује да у тихој ноћи То сâм господ иде преко мирних гора. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 91 . 1886.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А моја ме мудрост мами сваког дана. Где сребрни вали тихога Јордана 3апљускују поља и обале цветне Где безбрижни пастир у чудној самоћи Слуша тајни шумор са Мртвога мора.

Што ми огњем распаљују груди.. Нити летим у небеске стране. Моја душа од детињских дана Стремила је у бурноме лету У пределе заношљивих страна.. Неком чудном. Где радошћу све живо мирише И вечитом хармонијом дише. Сад не жалим обмануте наде. А жеља је огњевитих много. та ко би разумети могô. 2. непознатам свету. [ та ја хоћу? Чему срце жуди? Ах. Моје давно погубљене дане! Ја не иштем нежног сажаљења ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 92 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА 1. Ја не тражим пријатеље младе.

Хладно пљујем на светиње ваше! 3. 1886. непознатој страни И у вашем пријатељском кругу Подигните напуњене чаше. Ваши борци мене мало плаше. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 93 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Од ледених и паклених људи: У данима горкога мучења Њиним ледом замрзô сам груди. Пријатељи. Но јесењи када стигну дани. Наздравите своме верном другу Из младости. сетите се мене У далекој... из прошлости ваше А ветар ће поздрав ми донети Кроз дубраве и мрачне врлети. И на пут се ластавица крене.

Него се гордо срета с њом.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 94 . Никада можда нећу Твој мили више чути глас.. Никада неће рука моја...све је сан. НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) Z богом!. Расплести твоју густу влас.. И све то зашто? Ја сам знао: Туга и радост .. Грлећи тебе у самоћи. Служећи верно богу свом: Свршетак игре смрт му спрема. Нити ће икад више моћи Чаробна сенка тавне ноћи У загрљају наћи нас. И док сам слатки санак снивô. С гордошћу ја сам очекивô Растанка нашег тужни дан. Ал' он од смрти страха нема. Тако побожно факир пада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ЗБОГОМ!.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 95 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1887.

. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 96 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ФАНТАЗИЈА У НОЋИ D вороги месец над нама се сија. Од самог стакла. И тихо трепте колутови мали. уз чаробне лире. боравиште вила. Мамиле песмом млађане пастире... Језеро плаво пред нама се нија. Милијун лета од онда је равно На месту овом пећина је била. И ситни вали међу њом жуборе. Висока трска узнела се горе. Шумори трска и жуборе вали. Оне су ноћу. врло давно. А ја јој причам: .Давно.

Да. На таласима санано се нија. И тихо трепте колутови мали. А ветрић пирка и жуборе вали. А у ноћ опет у стакло претвара. песме и уздаси. Безбројно свећа. Љубавни клици.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И сваки онај који тамо сврати. и сад често у немој тишини. Па склапа очи. Засветле опет у стакленом двору И опет бајни захоре се гласи.“ Злато ме слуша и дисање скрива. до у саму зору. Кад месец светли у плавој даљини Царица вила са дна се извија. Никада више натраг се не врати. кô да прошлост снива. Пећина дању у камен се ствара. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 97 .

Препелица мила Нагло се прèну и отресе крила. 1887. И бледи месец над језером сија. А ветрић пирка и трска се нија.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А шум се зачу. Па изви главу и слушати стаде. Ал' опет брзо у санак се даде. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 98 .

о хајде са мном.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 99 .. пролетњи цвете.тужно столећа над њима лете. чаробне путе. Суморна старост ту се са бујном младошћу срела.. Где мирне газеле пасу и рајске тичице лете И Гангес вечито шуми. И сањалачки . и њине пагоде свете И Гангес поред њих шуми. На даљне. ми смо већ стигли тамо. Над њима бокори шуште и ружа мирише рујна Већ много векова тавни'. одломци времена давни'. мој љупки.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИСТОК H ајде. Носећи свештене вале са даљних индијских гора У недра сињега мора. Носећи свештене вале са даљних индијских гора У недра сињега мора. Да.. Око нас младост је бујна. Гробнице канова силних трава је висока сплела. И древне палате њине. у крило чуднога света! Хајдемо где палма расте и ружа и лотос цвета. Под нама руине стоје.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1887. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 100 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ПОД НОГАМА МОЈИМ ОТИМЉУ СЕ ВАЛИ) P од ногама мојим отимљу се вали. Обале су пусте и пољане мирне. Силан је и страшан њихов бурни лет. А над мојом главом узнели се ждрали.. Они журно лете у далеки свет Они журно лете у пределе југа. ил' одбегли мај? Куд ми сетни поглед у даљине блуди? И чега се тиче горки уздах тај? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 101 . умирући глас. Шуми као болни. Тужно шуми трска кад је крилом дирне. И губе се тихо у даљине плаве. С криком лете ждрали више моје главе. А студени ветар лелуја ми влâс. Где се цвећем краси постојбина друга.. Што сам тужан тако? Шта ми тишти груди? Увенула младост.

мисао моја за вама се креће. И к небу се диже од измирне дим. путници ждрали! С ове суре стене. Где молитва шуми по чудној самоћи. Ах. Остављен и тужан дозивљем вас ја: Вас прогони зима у пределе југа. Ил' младости моје усномена нежна? О. И шум тихо струји од Мртвога мора. И мирисне шуме древнога Ливана. Валови столећа о коју се пене. Где поклоник сêди у чаробној ноћи. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 102 . Где на земљи влада вечно премалеће И млађани живот разлева се свуд Где спомени стоје од исконских дана. Смерно двори бога и беседи с њим. Из предачког краја мене гони туга. Где јесени мрачне не царује ћуд. Маховином седом што се крије сва. И тишина веје са прастарих гора.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Буни ли ми душу та природа снежна.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 103 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1887.

. АВРАМОВИЋУ K ад протече младост што нас служи сада И покида живот све жице весеља. И нестане давно многих пријатеља Кад јесењи ветар с непогодом дуне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ СИМИ Ј. И тајни се одјек захори у миру. 1887. Знај: то јече моје покидане струне. И свега се сети .. Васкрсне ли тада наше младо доба И долети спомен са веселим звуком. Кад нас борба смори и невоља свлада. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 104 . Ти се благо насмеј на дверима гроба.и одмахни руком. То удара прошлост у сребрну лиру.

Та ме песма сећа на времена млада. Ах.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СТАРА ПЕСМА T о је стара песма коју читам сада. шта ли сам пута у тихој самоћи С тајном тугом читô сваки њезин ред. У њојзи је песник о истини певô. мрачна песмо! Ко је тебе писô? И у коме гробљу лежи отац твој? Страшан је и тужан твој суморни смисô ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 105 . Дан љубави рајске. И замишљен ћутô по читаве ноћи. Мрачна нека туга у песми је тој.. о којој сам сневô. И слободе дан. О истини горкој: све је лаж и сан. Прошлост је у њој.. Суморан и блед. Чудна.

Ти си душу моју отровала собом.. Ти си мени наде сахранила све..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кô и живот мој. Са животом. 1888. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 106 . Моје мисли ти си помирила с гробом. не.

давно некад. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 107 . где широка липа мири. Усамљена оморика црне своје гране шири. Ах. пуну бола. Он затвори свога сина у високу кулу стару. И на њу се одзивала друга песма одоздола. тужно лисје на вечну те тугу сећа. жељно гледô у долине А у вече певао је сетну песму. С горком тугом бацајући сузни поглед са висине Царски син је. ја знадем њену прошлост. Цар је слушô песме ове. Њено тавно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОМОРИКА U дубини тавних гора. па у гневу и у жару. кô и прошлост другог цвећа: Видиш оне развалине на висини мрачних гора? То су тужни споменици разорених царских двора.

Она зове свог драгана што у тврдој кули чами. А суморна оморика над њеним се диже хумом. И песма се болно хори по вечерњој тихој тами И песма се болно хори и болнији гласак бива. 1888. И хори се тужна песма што пастирка пева млада. И сурвали сјајне куле и капије и дворане.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Од то доба бацајући сузни поглед са висине Царски син је с мрачне куле жељно гледô у долине. Тамо густа липа мири и свилена блеје стада. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 108 . Ал' на њене сетне гласе одговора нигде жива! Векови су прохујали и провели бурне дане. Она значи вечну тугу и пева је с тихим шумом. Више њих се папрат диже и с руина шушти стари'. И с грактањем орô сури узвија се и шестари.

Веселе око моје. иако. са дивљом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЦИГАНЧЕ B езбрижно и мило дете. жена и звери. ватрено око.. Скакаше безумна војска од људи. Како си чупава страшно! Ах. Кад Бахус подиже војску на плодне индијске стране. И древне индијске горе оглашаваху криком Истока бујне кћери. Из твојих очију. Ја читам страсну повест које се многи још сећа. подигни витице своје.. зашто бих крио? Дирнуо пехар нисам. у вихорима страсти. тако ми Баха! и ја сам међ њима био. Додај ми златни пехар.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 109 .. На земље мирисног цвећа. лане. твоје уснице рујне И страсно. Циганче. помамном виком. и груди свеже и бујне. Но ти ми објасни сада шта чиним ово и гди сам? Ја видим да сам пијан.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 110 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1888.

Божанска нека туга светли се са њеног лица И она сузе рони. Спустивши блеђану главу на звучну. 1888. дајућ му криоца своја. под венцем од љубичица. сребрну лиру. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 111 . Музо. јер то је сестрица твоја. По дубравама тавним Њезина чудна песма болно и слатко јечи.. Са покиданих жица Последњи акорд звони. Анђео то је туге. И њима тугу гони Она га у небо диже. У њојзи очајник тражи утешне и миле речи. хајдемо њојзи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНЂЕО ТУГЕ S а распуштеном косом.. Ја видим небеску слику.

. ево. кад с рогља песма ври. и сунце над њима јарко. Варљиве слике ваше: кристалних вода сјај. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 112 .. Гледô сам у летње подне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОПРОШТАЈ СА ШАЈКАШКОМ R авна шајкаша поља. И сниске. И рујне вечери ваше.. мили крај. остајте збогом и даље. И све у санку спи.. Прохладни. кудраве шуме. час. Кад месец спокојно плови и блиста изнад мене. Ал' где је кристална река и сенка питомих шума? Преда мном рудине пукле и равна пола та. кад сунце прижеже жарко. Син мрачних рудничких гора искрени поздрав вам шаље: Небо нек чува вас! Ја волим кућице беле са трском покривене. Растанка нашег куца последњи.

љуби мене. И слаби његов ход. А сунце подневно жеже и жеђ му умара груди. жеља је моја сва. Љуби та равна пола.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Врела прашина лети са равна и глатка друма.. И види кладенац бистри и травни види пôд. и мање вина ми нуди. 1888. И љуби. И бићу срећан ја. ах.. Нада мном сунце сја. Тако уморни путник по равни пешчаној блуди. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 113 . Зорице моја мила! Српкиња увек ми буди.

Ђерам се уморно сагô. Силан кô млади бог. Још пустара твоја спи.. Пићу с тобом као с братом.. На рудину пусти хата. стасити и витешки! Уморног од бесне трке одјаши хата свог. Сунце је на зреник стало и врео трепти зрак. баратом Бићемо се. знам. Гараво. а орô лагано кружи. Куцнимо се ја и ти. Док ноћни падне мрак. А већ после. Ах. И густе заглади брке и пехар подигни тешки.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ЧАРДИ S нажни Арпадов сине. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 114 . пустарско чедо. Да не пијем сам. вино нек нама служи.. Још не тутњи са Карпата.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 115 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1888.

лудо? Та лутак лепши те чека. Лутке и лýтка нека. ведри сан. Ја знам шта будна сневаш у тихе. Но. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 116 . ја разумем огањ. 1888. Остави играчке своје. ти му знаш већ име.. зашто црвениш.. који те хвата. И зашто с тугом чекаш празнично светли дан. И чије име с плашњом спомињеш у самоћи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ПЛАШЉИВО И МИЛО ЛАНЕ) P лашљиво и мило лане.. И страх. што груди загрева твоје.. остави играчке своје За жртву свештених пената. О. Не забављај се тиме. звездане ноћи. Кад с ока твога бежи детињски. Ах.

Силази Дијана светла.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВЕЧИТА ХАРМОНИЈА N а чисто. Из своје вечите урне Безбројне милијарде звездица по небу сипа. срце. да крила слободно шири По тавној ноћи тој. лазурно небо са благим. У струји вечитог мира Мирисни ћарлија лахор под светлим небесним сводом. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 117 . запојен њима. Кô Еолова лира. и ти се смири! Вечити склад и покој нек блаже немир твој. 1888. И дух. нечујним ходом. Светови у миру блуде. О.

А месец двороги светли. С румених усана њени' Трепташе чаробни припев: „Ја љубим у самоћи. Живљаше нимфа млада. у доба пролетњих дана. Да вечно остане тамо.. 1888. исконско доба.. и расте зелена трава. Болно-слађане песме. Пастиру. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 118 . Она је певала песме у ведре. И бистро језеро шуми и ветрић уљуљкан спава. звездане ноћи.“ И пастир иђаше њојзи. Где дивља ружица цвета. На обалама цветним Тишина влада само.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НИМФА T амо где густи бршљан шумори с лиснатих грана. И благи покој влада У древно. ходи к мени. занесен мислима сретним.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРЕД ТРОЈОМ D ан је окончан бурни. о громовниче Кроне. Пред капијама Троје. И смех се разлеже њихов и трубе њихове јече. Чуј! у даљини тавној кимвали сладосно звоне. Страшне ахајске чете на равној пољани стоје. и зрачи са висине Бакарне шлемове њине. И Феб буктињу пали. Пред капијама Троје Страшне ахајске чете на равној пољани стоје. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 119 . У славу сутрашњег дана. И Феб буктињу пали. Чујем ли варварски усклик ахајских песама бојни'? Ил вапај тројанских жена у овој крвавој војни? Не! У логору своме. Кресиду Грци љубе. и зрачи са висине Бакарне шлемове њине. уз песме и гласне трубе. Дан је окончан бурни. То њини пехари звече.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1888. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 120 .

Публије замишљен седи. А ветар звижди и тоне.. На харфу. И небо. тибарске обале снива. и струне суморно звоне. занет. земља и море. Над седом његовом главом Орао одважно кличе. Вали суморно брује.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОВИДИЈЕ N а суром далеком Понту где борје столетно краси Томитске пределе мрачне. Седе му пале власи. Сунце се у магли гаси. Јуначки звижди Гет. у земљи магле и снега. поред њега. све се у магли скрива. шŷми и шири лêт. И с њима горди Рим. уздише тихо с њим. А сêди прогнаник. гонећи страшнога вепра. И тихо дотиче струне.. И ветар. А кроз урвине снежне. што с мора дŷше. И мразним крилима својим лелуја седу влас. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 121 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кô умирући глас. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 122 .

где му је гробница света? Под мрачним. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 123 . суморним небом варварских и дивљих Гета. Но зато он вечно живи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (O ГОРДИ. РАЗВРАТНИ РИМЕ) O горди. Царице векова тавних. а вечна мумија ти си. 1888. развратни Риме! Ти сузе видô му ниси.

. о реко српска! Столећа тако се губе И као таласи тону у море вечности тавне. А доле. Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе. вечито стење гордо се у небо диже. 1889. кроз уске кланце. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 124 . Где споменици стоје народне прошлости славне. И пада. са страшним шумом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ВАРДАРУ S уро. Над урвинама тавним орли се с облаком боре. синути слобода мила. О вали. И наш ће орао бели широко развити крила Над урвинама твојим. И ја ћу стојати ведар где сада погружен стојим. Вардар се пени и стиже. у сиње Јегејско море.. Aлu ће. кô рајски феникс.

окружен светином Рима. уј. Пред силном светином римском то подли Насика збори. У Корнелијином двору. ено.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СА ФОРУМА . вика се радосно хори. ено. Пред силном светином римском то Тиверије збори. без нежне туге и страха. и сила робља. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 125 . у дивљој страсти. Лукаво. Чуј. и Јелин. Храбрећи младога Граха. А сенатори подли и страшни ликтори ћуте. И шума копала њини' Претећи к небу се диже и блиста на висини. Он тогу трибуна римског и венац од мирте прима. Шумно се пљескање шири подобно бурноме мору. и Сармат.. Кô тучне статуе Крона помамно стресају копља И већ. са форума. у збору своме. Проклетство с форума грми. вика се радосно хори. тражећи к победи путе. И дивљи Гал. На златној колесници. Кô црни гаврани кличу и Вуку лешину Граха.. са форума.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1889. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 126 .

и окна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ПОДИГНИ ЗАВЕСЕ ТЕШКЕ) P одигни завесе тешке. С далеких обала морских безбројне галије стижу. и журно дижу. где сунце уморно спава. Над њима галеби лете. склопивши очи. На њима богате робе с далеког долазе Понта. и шалоне. Двороги месец се диже и море озарава. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 127 . Погледај како сунце у плавој пучини тоне. стихове из Корана А с плаве пучине. Ту правоверни клања у јутро и вече позно. 1889. Смирне и тиха Хелеспонта. Из бујне Провансе. ено. И ређа. вију се. Он хвалу Пророку шаље за срећан свршетак дана. Топовске чељусти страшне на море зијају грозно.

Кроз вечерњи сутон пуцањ се разлеже И док све у миру и санку почива Изненадни шум се диже и разлива. што на мору леже. Још не свиће зора. з. Где се вите куле са обала беле. Тамо куда прошлост од искони дрема.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НОЋНИ ГЛАСОВИ 1. И топови стрше с мрачне цитаделе. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 128 . 2. За Олимпом сунце у тами се скрива. И јуначки клефта на пљачку се спрема. Са галија царских. Чудан неки узвик задрхта у ноћи И потону глуво у тавној самоћи. N а пучини плавој тишина почива. још не поју петли.

Шуми своје песме заношљиво страсне. и небо. А море. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 129 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Сладострасно бледа Дијана ми светли. и обале бајне Разливају шапат и узвике тајне: То природа јужна. 1889. у вечери касне.

И храбри синови твоји. у чудном заносу своме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА МОРУ ЈЕГЕЈСКОМЕ N а цветној обали морској. Сплетоше безбројне венце међ венце победа своји'. Тамо. у подне жарко. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 130 . Сведоци векова славни. Миртове шумице тамо свештене обале крију. мудрости и вечне славе. Уз громке ударе лира и Риге и Бајрона. Са дна се подижу морског Олимпа висови тавни. Где светла царица југа са цветног диже се трона На пепелишту своме. становник далеких гора. Где.. клефта уморни спава. И сањалачки шумно таласи подножја бију. Ја слушам потмули ропот Јегејског сињега мора. Преда мном пространство пукло. И слађе мирише цвеће и шуми пучина плава И славуј весело пева.. у сусрет дана бела. Да клефте сурова душа. О завичају цветни. Љубавне ноћи снева.

И скромни Химен влада. полу-луда. на коме замишљен стојим. Полу—умна. Истина божанска лежи у древној прошлости твојој. миртова шума спокојством и негом дише. Кад дух слободан беше. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 131 . дивља. као игра вала. Али је протекла младост. Од раног детињства свога ја сам. с пастирком иђаше сретно У град и поље цветно. Но ко верује мору. у души својој. по цветним пољима твојим. О шуми море! У дубинама твојим Ја дух огледам свој. Историја силних страсти То је бурна младост моја. и сумња опака више Не потреса ми душу. Где пастир. Кад изненада почне страшан и грозни бој? Шуми. Где тиха. Бунтовничка. Где сада замишљен стојим. Ја тражим склоништа сада. окићен венцем. Као игра карневала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Уздишући Филомела Чека да се јави с неба Колесница зрачног Феба. Блудио по истом крају. раскалашна Права смеса разних чуда.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 132 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1889.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АРНАУТКА S а сурих камених брда. С нарамком трња и с пушком. А твоје косице русе Лелуја јутарњи ветар. Јуначки каприс ме мучи гледајућ одважност мушку Са којом походиш кланце.ал' кад ти угледам пушку Душа ми задршће само. 1889. Ти слазиш. И диже фереџу твоју. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 133 . А срце нагне у пете. љубави вична и боју. . гонећи чупаво кљусе. Крв ми у главу нагне. Адиле драга. где орли с кликтањем лете.

и светле вечери мајске. Бесмртном вечном славом. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 134 . И песма трепери чудно. Ти си певао љубав у којој не беше наде. На твоме језеру плавом Чаробни стихови И шуме. Замени жарки дан. Младости златни сан. Лаурин слави крас.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕТРАРКИ K рај пустих обала цветних. И славом покрио светлом воклиски бајни цвет. Хори се његов глас. у самоћи. И страсне јулијске ноћи. Болном и чистом песмом здравећи бурни свет. у мајској ноћи. Давно сам испио пехар љубави И среће рајске И бацио га о тле. Вукући убогу мрежу. То рибар. И сад. кад ветрић таласе нија. И мирта сладосно шуми И Веспер на небу сија. у позне дане. у празник бесмртне Ладе. и дуго.

Како га дирнеш руком. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 135 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па где су љубавне сузе? Где светле надежде моје? Ил' све се сравнити може са давно умрлим звуком? Јест! Љубав лептирак то је што губи небесне боје. 1889.

уј како јауче ветар кроз пусте пољане наше. Мутно је небо сво.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У ПОЗНУ ЈЕСЕН . Мутно је небо сво. Фркће окисô коњиц И журно у село граби. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 136 . 1889. Са криком узлеће гавран и крŷжи над мојом главом. И с репом косматим својим огроман зељов с њом А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља. И густе слојеве магле у влажни вала дô... И густе слојеве магле у влажни ваља дô. Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом.. И већ пред собом видим убог и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби..

И с њиме. Кô вихар.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСНИК I забраник свештених муза. Он проповеда правду и за њу гине он. у чистој. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 137 . и с ње се не диже нигда Ниједан лажан глас. и море столећа тавни' Покриће гробове њине. с божанске ризе и песма његово шуми У страшан дан и час. Ал' светли живи Крон. Умреће истине људске. крај зрачног трона. Љубави опште крас Он слави на лири својој. небесној правди Живеће вечно он. он тамјан мирисан пали У храму чистоте чедне. 1889. Као свештеник смерни светлога Крониона.

Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа. 1889. И том песмом слави дане Васкрснућа и весеља.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У ПРОЛЕЋЕ P ремалеће кад засија. Спокојније песме слуша Болно слатких успомена А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља. Зазелени тавна гора. Као росом умивена. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 138 .

и сочне оливе плод. и мајске руже. друже мој! Два верна и снажна роба под руке повести могу Потомка Ромула храброг. А кад јутарњег Феба огласе далеки петли. На празник светлога маја похитај. Дарови божице штедре на столу одавна стоје: И поморанџа слатка. Светли се глатки пôд. У разговору мудром. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 139 . Ах. Тад збогом. Док Веспер на небу светли.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДРУГУ S то је припремљен давно. Ми ћемо славити мудрост и тихи живот свој. и мирта. На столу амфора блиста и скромна вечера с њом. то бар није грех! Да не оскврни тебе и твоју грађанску тогу Поруга или смех. Мирисом народа и смирне миришу одаје моје. љубазни друже. У мирни овај дом.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1889. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 140 .

Где евлија свете провођаше дане: Где бисерни талас плавога Јордана Орошава стране. На обали пустој. Они журно стижу од свештене Меке. Пролеће је стигло. Он је ноћас стигô од свештених страна. ситне вале броји: Клепеће весело и на једној нози Непомичан стоји.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЛЕЛЕК N а обали пустој. И доводе лето. лелек.. о праведни бози! Хаџи—баба. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 141 . Више плаве реке Све његово друштво лелуја се ето. лелек. ситне вале броји: Заклепеће кашто и на једној нози Замишљено стоји. о праведни бози! Хаџи—баба..

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 142 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1889.

Он дише свежину ноћи. А њега ханџар мој. У тавно зеленом сâду мирише травица мека. Жагор је одавна стао. И небо над нама шири звездани вео свој Не бој се евнуха. 1889. где мирта слађано мири. и небо над њиме шири Звездани вео свој. Ах. Ијоно. он тебе чека. Заветни чека те часак и драги чека твој. И фонтан јасније шуми у пустом дворишту твом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЧЕКАЊЕ U тавно зеленом сâду. И евнух уморни дрема на меком наслону свом: На стара његова крила угашен чибук је пао. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 143 . тебе загрљај чека. јагње.

3.. Па и овај спомен. Јесте неми сведок о витешкој сили. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 144 . 2. P о светим пољима отаџбине моје Многе свете хумке растурене стоје. где замишљен стојим.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ГРОБУ ВОЈВОДЕ ДОЈЧИНА У СОЛУНУ 1. Где витези врли у данима славе Положише главе. где пролеће влада.. Гроб до гроба лежи и сведочи јавно Да гинусмо славно. Од капија тврдих Виндобоне града До обала цветних. Међе царства свога гробницама својим Ми смо бележили.

Место тужних звона хориће се трубе И наши плотуни. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 145 . А и нашто црног кипариса грана? Дан помена стиже. пепелишта тавна Походиће тада наши милијуни. 5. 7. ни зелена трава Твоју свету хумку не покрива собом. Дојчине-витеже! Ал' је никла слава Над сравњеним гробом. О витези српски. Тога славног дана Одслужена биће. што окове кида. на коју се сећа Толико столећа! 6. Син мајке Агаре и презрени Јуда Са побожним страхом обилазе туда: Смрт славећи твоју. Страшно панихида. Ни црни кипарис.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 4.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1889. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 146 .

калуђери. Светлости ми душа хоће. где се божје име слави. а над њима сова прну И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну. настојник се отац јави. што ме ноћас вама води. Презрео сам царске дворе. Клонуло је моје тело.“ Зашкрипаше тешка врата. царску круну и порфиру. Он буктињу горе диже. часни оци. И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру. Да посветим живот роду. А на прагу храма светог. И примите царског сина кô најмлађег свога брата . и нема се поноћ хвата. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 147 . уморне су моје ноге Ал' је крепка воља моја..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СВЕТИ САВА K о удара тако позно у дубини ноћног мира На капији затвореној светогорског манастира? „Већ је прошло тавно вече. Са буктињом упаљеном. манастирска тешка врата. отаџбини и слободи. а одмора слабе ноге. Отвор'те ми. Седи оци. отвор'те ми тешка врата. изнад своје главе свете..

“ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 148 . помршене густе власи. пољуби му чело бледо. безазлено босо дете. мило чедо. Али чело узвишено божанствена: мудрост краси. 3а руку га старац узе. А кроз сузе прошапута: „Примамо те. Високо му бледо чело. чудећи се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И угледа.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 149 .

) V екови су прохујали од чудесне оне ноћи. Векови су прохујали и многи ће јоште проћи Ал' то дете јоште живи. јер његова живи слава.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ВЕКОВИ СУ ПРОХУЈАЛИ.. 1889. свети Сава. син Немањин. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 150 .. Јер то дете беше Растко.

Ал' плави поменак јоште мирише у тавном лугу. грљаше драгог под небом Палмире цветне. И он нас на љубав сећа. Столећа древна су прошла и ноћи минуше сретне. И помињући прошлост. И он је мирисô благо са светлог њезиног чела. Сад.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОМЕНАК U тавно зеленом саду угодни хладак се шири. У цветне чашице ове лила је најдраже сузе. Санљиво жубори поток и ружа пријатно мири И плави поменак цвета. и слатку тугу. Пред гордом царицом цвећа Нежно те његово лисје на скромност и туну сећа. Психеја. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 151 . на чедност. блудећи плачна. кад љубав небо јој узе. сретна. венац је од њега плела.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 152 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1889.

По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола. И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува. Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој. И мачак на банку дрема. и цела природа ћути. То се комшија Панта. Кроз таму вечери бледе Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију. И листак последњи вене од зимског студеног даха. Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије. Па испод појаса вади листове дувана сува. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 153 . И кад их изгњави добро. Вихори снежнога праха По пустом вију се пољу. сигурно. из горе враћа. И тавне. високе горе. А око огњишта сниског озебла дечица седе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗИМСКА ИДИЛА Z има је покрила снегом долине и пола равна. Па журно испреже стоку и чељад по кући псује. Затим се разговор чује. он онда напуни лулу. И гавран над њима гракне.

Петар му истину каже. У једно студено јутро. Живљаше убога жена са малим јединцем својим. А снег од осам стопа поља је и горе крио. Те једном да види јоште умрлог јединца свога..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А деда овако прича: „Одавна. Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више.. И зовне светога Петра. То беше немирни Павле. (Сад не знам којега лета. у селу нашем. огрне свој топли ћурак. То буде господу криво. Иако то беше давно. Памтим га и сада лепо. на коме оконча Павле. Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко Вртећи вретено танко. кад мајке не беше дома. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 154 . Да јој бар место каже. Она је молила бога. Реке се замрзле рано. Зашто та жена плаче. у младим данима мојим. Богу се досаде молбе. Ал' Бунопарта је онда на Руса пошао био) Зимо је велика била. Људи га тражили ваздан. Хиљаду осам сто. А јадна његова мајка плачући живот је клела.

па златне јабуке једе.' Једне вечери. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 155 . Ко те је довео амо. Још многа некаква деца јабуке једу и седе. Ми смо од њега чули како је на небу био. децо. на цветном поду. А доле. Међ њима јагањци блеје и звонца сребрна звоне. Павле се поврати кући. И многи лептири лете по рајском мирисном цвећу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Узме палицу. Јер нам је причао увек о рајском животу своме. И рајске. и пођу да Павла траже. у белом и чистом руву. шарене тице на мирне обале слећу. . што често пролазе селом: Полумртав је лежô на снежном сеоском друму. Па мајку да слушаш лепо кад своме дому се вратиш. Али од тога дана мајку је слушао лепо. Нађу га у самом рају . Кириџије га нашле. да рајске јабуке млатиш? Силази са воћке доле! Обуј се и натраг иди. дакле. . блед и занет са јако прозеблим телом. Кроз цветне пољане рајске бисерне протичу реке. Уморан.О Павле. Он се попео лело На рајску лиснату воћку. чапкуне један. А господ подвикну тада: .

заната ради.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ После је.“ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 156 . у варош отишô с њоме.

. У селској чађавој крчми свирка се и песма чује.) [ текће лисица гладна и вихор пољаном душе. А око појата селских са риком облазе вуци.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ШТЕКЋЕ ЛИСИЦА ГЛАДНА.. он лено отвори очи. На сниском огњишту старом Огроман мачак дрема крај огорелог пања... Кад вихор налети јаче. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 157 . ситно хоре се њихови звуци И тону у јасној ноћи. Па зевне немарно дваред и опет спокојно сања. И једнолико. 1889.

преда мном градови леже И мирна. вињага густа се вије Ил' шуми на висини. Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава. огроман скелет. И змија одвратно мили и гуштер по травном поду. убога села.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТУРСКА K ô изумрли давно. Ту гнездо јеина вије. Ено на суром вису урвине вековне стоје Кô страшан. Изгледа као да човек ни руком дотакô није Што су столећа бурна одбила у мрачном ходу Са кула и платна градских.. 1890. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 158 . Са мрачних домова њини И древних. И као прастаро гробље лиснатом врежом их крије.. камених платна.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 159 ..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЈУТРО НА ХИСАРУ КОД ЛЕСКОВЦА S а пустих. далеких поља јутарња магла се диже. И хладни ћарлија ветар. На мушком његовом лицу мрачна се замрзла збиља А бол у крепкој души. Чуј! У долини тамној затутњи недељно звона. 1890. И пошто окрете поглед на зрачно пурпурни исток. У граду живот се буди: Тамо убоги ужар износи мангале своје. Он журно у скоку наже и оде у маглу плаву.. А тамо суморни Турчин озбиљно ножеве нуди. Или замишљен пуши. Јелен се у гори прену и журно подиже главу.

Мрсећи помамно гриву и ноздре ширећи снажне. Потомке Омајида на гозби поклати дао. Јер још у очи гозбе на бесна парипа седе И парип кô стрела нàже у таму вечери влажне. где варош Кордова цвета. Обори калифат стари и на трон кордовски дође. За мудре његове владе процвета Кордова славна. богате лађе и силни каравани ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 160 . Мухамеданске Мавре он живо скупљати пође. Царици Шпаније плодне синуше велики дани! Шарене. Под чудним и жарким небом. Да јој ни древни Багдад ни Гасна не беше равна. Од страшног његовог ножа један је умаћи знао. На ужас Азије целе и древног Вавилона. за љубав калифског трона. Омајид Абу-ел-Рахман млади склони се од ове беде. Јуначки Омајид—Рахман искрсну једнога лета.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЧЕТИРИ ПЕСМЕ КАЛИФЕ АБУ-ЕЛ-РАХМАНА K ад је Абдала—бен-Али.

Када сам прошлога лета за топлу Африку ишô И узгред Кордову. И он је тражио тада угодно и мирно место. И све што бага хвали. весело беше и сретно. Делећи радости свима Он није могао често да радост подели с њима. уморан од дневна рада. У врту расла је палма са својом лиснатом главом. Сањао завичај мили и своја времена млада: У једноликоме шуму широких палмових грана Он је слушао поздрав младости и цветних страна. Јер спомен на мрачну прошлост њега је мучила често. Он песме певаше ове.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ На њене базаре многе стизаху свакога дана Из Андалузије даљне и жарких афричких страна. Природа оживе чисто под руком уметних Мавра. У врт се претвори варош. Њу је калифа Рахман бежећи понео собом. Са хума. Где плави Еуфрат тече. Кадикс и прибрежја обишô ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 161 . Да души олакша само. уз удар сантуре гласне. Када га Абасиди хтедоше венчати с гробом. Но Рахман не беше срећан. обала и Алгавра. И тако. обраслог травом. Под њом је калифа нежни. у ноћи касне. Са песмом иђаше ратар кроз гору и поље цветно.

И ја сањам опустеле дворе. Усред мрака и поноћи мирне Мисао ме у прошлост однесе. И ја их преведем с пажњом и. И ружица сладосно мирише. Где детињство сахрањено спава.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Случајно и ове песме набавим на путу тада. Где спокојно Арављанско море У даљине неме ишчезава. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 162 . ево. I ЗАВИЧАЈ Кад поноћни поветарац пирне и с Алгавре мирисе донесе. Ту источник хладном струјом тече. И усклик се по пустињи хори. Тамо мирта у вечери касне Слатким шŷмом о љубави збори Песма грми уз сантуре гласне. штампам их сада.

да њиме освежим груди. И струјом валова бистрих поји се и тело снажи. Из древне Басоре иде. Па затим караван скупља и жури свештеној Меки И с њиме ишчезне тихо. Божје сунце нек вас вечно краси. И хладни вâли га крепе. И путник. никад се не гаси Над пољима Арабије сретне! II НА ОАЗИ Жарко је приспело подне. Под сенком палмових грана он благог одмора тражи...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И пурпуром украшено вече Благим миром и топлином дише. Ал' нигде кладенца бистрог. У мору пешчане степе. путник. Мила поља и долине цветне. И да. што сморен по песку блуди. дише. штедро. с богатом робом. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 163 . при јасној звонаца звеки. И ја сам туђинац. водећи караван собом.

Од постанка свога па до свога краја. облаци одакле летите По лазуру чистом. без бола и без завичаја. вечно Тужан. Ил' шумно падали у Кедронску низу Вама је свеједно. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 164 . дижем своје очи. вечито хладни. без пута и стазе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Пророк је. Ал' ја. III ОБЛАЦИМА Облаци. путујете мирно Без цели. Где ни палме нема ни травне оазе? У вечноме ходу шар огњеног сунца Нежно вас облачи у пурпурну ризу. По бескрајном мору без конца и трага. Кад се данак смири и сунце угаси. Без цели и пута. Ил' појили росом висове Ливанске. вихором засуо стазе. у гневу своме. Ви. Да моје уморне ноге по вечној пустињи газе.

И џигит npoлeћe с коњем. Моју нежну тугу само суза вида. И копље Високо блиста ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 165 . IV ПАЛМА У Алхазарскоме врту висока палма се диже Из мога завичаја. А племена моја у пустињи беже Од крвавог ножа страшних Абасида.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад ноћ тавна падне над пустом Алхазром. Поклоник пролази туда и струју ледену пије. Отаџбина моја далеко почива. У жарки летњи дан С Алгавре прохладни ветар лелуја њезине гране. И суморну поноћ јеина огласи. и бели башлик се вије. И она снева сан: Под њеним кореном слатким пустињски источник Шуми Око ње пешчано море и жубор кладенца чиста.

журећи на базар шумни.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А деца севера тавног. они не појме сладост чудесних санова твојих. о. Сирото дрво моје! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 166 . с мазгама пролазе туда тражећи добити своје.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 167 .

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 168 . Бришући спомене древне. 1890. За владе Манојла Сретног. вароши и земље плодне. и њих су на јавност дале Две старе. и славна Кордова паде. звездане ноћи бијући веслима дружно. Алхазра који се зове. учене куће Переса и Гонзале И њих су певали тада веслари шпањолски тужно У тихе. Под арагонским мачем јекнуше дубраве родне.. Но тужне песмице ове Нађоше у једном двору.) S толећа древна су прошла од Рахманове владе: Боабдил побеђен беше.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (СТОЛЕЋА ДРЕВНА СУ ПРОШЛА. И пожар обузе села..

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВЕКОВНИ СТРАЖАР K од Просека. У подножју Вардар шуми И високо баца пене. Ту једино дивља коза Кроз урвине мрачне блуди. хладне стене. И с тутњавом ломи гране О вечите. Где с тутњавом Вардар стиже. Ал' над висом штô се диже Парајући магле плаве. древног града. На висове стења тога Не достижу живи луди. Кô огромне развалине Под небо се стење диже. Живи један сведок стари ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 169 .

суре стене. Пет векова он стражари. Без одмора и без смене. И застрашен дуго блуди По суморној. А тај вечни. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 170 . тавној гори. Над суморним урвинама Столећима што стражари.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Српске снаге. српске славе. Пет векова он стражари С ове страшне. А кроз кланце бурни Вардар Са тутњавом баца пене. И туђинац чује усклик. И кликтањем оглашава Дивну славу праотаца. Са висова што се хори. сури стражар То је царски орô стари. Он облаке крилом туче И огњене муње баца.

хладне стене. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 171 . 1890.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И ломи се с мутним валом О вечите.

о друже нежни! . кô буром дирнут цвет. U часу радости слатке.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. И сузе и наде своје тамној повери ноћи. Јер ће ти он у безумљу да слатке оскрвни наде И превратиће радост у горки само јед Отровом лукавих речи. Не допуштај . кô мајски ведар дан. Украси гордошћу себе. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 172 . Кад срце бурно куца и слатки бежи сан. спокојне душе слушати смртно звоно И с узвишеном надом чекати крајњи час. ил' горке жалости своје.у храму душе младе Да твоје идоле позна лукави људски глед. За радост и боле твоје Да не зна овај хладни и бурни овај свет. Слатко је кроз живот проћи и небу вратити оно Што души дарова небо кад на свет посла нас. У мраку и у самоћи. М. Кад душа твоја стрепи. М. Х. И ведро. А сутра буди ведар.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1890 ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 173 .

И нежна кô њено лице Изниче стабљика танка у младој пролетњој трави. Високо над њеном главом Шарена дуга се пружа. Божица стидно се трже. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 174 . И Арес с осмехом стоји. И груди заклони брже. 1890. јутарња роса на травну земљицу паде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОСТАНАК ЉУБИЧИЦЕ J унона. Ал' чиста капљица једна из груди матере младе Кô светла. дојећи сина на своме облаку плавом. Осети над главом својом глас свога љубљеног мужа И поглед обрати горе. И на њој зелени листак и цветак азурно плави Невине љубичице. И јасно затрепта тамо. А Химен са свога трона Благослов ниспосла штедри на место где паде она.

Зелене палмове гране. у очи Лазарев-дана. И дете дисаше бурно. И звекет звонаца јасних свечаност казује њину. Пламен је лојане свеће Озаравао бледо убоге и влажне куте. где мемла царује права. Син жалоснога крпе на црним ритама спава. која се у њима крије ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 175 . и у сну запева јасно: Осана Давидовом сину! И стари крпа се трже. И сања сутрашњи празник: кô лица анђелски чиста Око Исуса Христа Многа се скупила деца. Станиште нужде љуте. Сеђаше обућар бедни за сниским и старим столом Kpпeћu брижљиво нешто. А у буџаку једном. прљавој изби. Ни наду на лепши живот. Он речи појмио није.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОБУЋАР И ЊЕГОВ СИН U мрачној.

1890. и нежна туга га узе. жилавом руком Обриса топле сузе. И кратки отури чекић и тврдом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Али је певање чуо. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 176 .

под заставом слободе Мој дух се глупости смејô на њеном шареном трону И грубој сокачкој луди. И колебљиви дух Прèну се од гласа твога. Нарцису фанфарону. А разврат једнако живи и груба сила с њим. и гордо потресе лира Мој очарани слух. Ја се колебам снòва. не чуше небесне звуке ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 177 . и ја се не смејем више Над смрадним гробом тим. Ти си ми пружила лиру. На развалинама духа ја нађох изворе туге: Но глуви за речи твоје. и робу салонске моде. кô светли ђеније мира.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОЈОЈ МУЗИ S небесне висине своје. И препорођен тако. Древни се идоли скрише. Векови минуше тако. Спустивши клонулу главу на своје уморне руке.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ни власници. И кип Саиса древног обнажен сад је тек: Живот је оргија гнусна над којом без трага лети За веком мрачни век. Застор је подигнут свети. ни слуге. И сад не тужим више. 1890. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 178 .

1890. Но светла младост је прошла. И ти снуждена стојиш на њеном обронку травном. На олтар љубави твоје Ни бакар не пада више. обилном кишом. И громовника с њоме. силно заљубљен. Време је изрило боре по твоме чеоцу тавном И златне нестаде кише.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДАНАЈА N екад је громовник. ишао теби Са златном. Јер старост већ је дошла. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 179 .

кô тајно некакво звоно. И светла васкрсну младост. Шта значи јецање боно? И онај суморни усклик и слатки онај над... И лира загрми моја Очајним и страшним звуком И ја се препадох силно. Што у акорду једном. магла и тама. 1890. И с њоме пропала вера у борби и у злу. и својом уморном руком Додирнух сребрне жице.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ДОСАДА. МАГЛА И ТАМА. И сумњи и вери мојој израза даје сад? Ја гневно потресох лиром. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 180 .и нека очајна сладост Душу ми прожме сву... На слаба колена своја Ја звучну узимљем лиру.) D осада. И жице пукоше јасно .

И тада поред мене Мртвачки пролази спровод у немом свечаном ходу. На пусту обалу седам. И звижди са хладног стења. деца и жене. И ја. И влажни. Одакле долазе они? И куда вечито греде Тај спровод с песмама грозним? И кога односе они у крило вечности седе У вечерима позним? Ћутећи пролазе они. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 181 . Химну векова тавних. Ту свако казује место Трагове разорења. и вечно по мраку блуде И од времена давних Бескрајни океан шуми суморну и хладну песму. Кипарис зелено тавни и коров шири се само. А маске на лицу носе и луди. уморан тешко са даљна некаква пута. гробовски ветар океан таласа тамо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ХИМНА ВЕКОВА N е знам је л' на сну само ил' збиља одлазим често У чудан предео неки.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1891. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 182 .

Љубав братска тебе зове.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (НЕ ЗИДАМО ДОМ КАМЕНИ) Не зидамо дом камени Против мрачне непогоде. Олуј шуми по долини С олујом смо друговали На Дервену и на Дрини. Нека муња небо пали.. Ти. Храм витештва и слободе. што читаш ретке ове. У витешко коло ходи. Но храм славе и витештва. Не боји се бурних дана Коме душом бура леће: На пољани од мегдана Као оркан он се креће.. Своме дому да те води: Да слобода нових дана Из братскога сине збора ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 183 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Од Дунава и Балкана До Јадранског сињег мора! Да буктиња свести јасна На славу нас вечну сећа Као звезда неугасна Кроз године и столећа. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 184 . 1891.

И мисао. Руку диже и светове благосиља. А чују ли дах божији милиони. И засија бледи месец на висини. По камену тихо струји вода жива. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 185 . Дах што струји по далекој васиони? Дух га чује у шумору тавне ноћи. Кад уморан у осами свет почива. Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних. И уз песме анђеоске. што се рађа у самоћи. пуне миља.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У ОСАМИ K ад одјекне славуј-песма у даљини. 1892.

одбачен небом.. да бурни смириш дух: Да седмоструни кимвал и звучна опије лира ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 186 . ја сам грешио горко. Ах. Твој говор. И ја сам расипô лудо све благо духа свог. невине сузе лијући на твоје крило. прљави базар срце сам бацао своје. гробан сан И љубав. И препорођен к теби узлети блудни дух. Ти сиђе с висине тада. Сладости кајања нежног познадох у тај дан. Све што је некада било Мени се учини тада кô мрачан.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ з* S духовне висине своје ти си ми пружила руке. очара мени слух: Кô демон. ја слушах небесне звуке. и мржња моја. На градски. Јер дневне истине људске биле су мени бог. И чисте. Но светли идеал добра и нежни анђео мира.. анђелски нежан. Кô древни раскошних што је.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 187 . с дакијских обала снежни'. Небесни позив дала земаљском бићу мом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Празничном својом песмом мој очарани слух! И данас. анђеле нежни. мила. Јер ти си чистотом својом и собом. 1892. одвојен судбом. у слатком жару свом. Ја славим тебе.

Кô звук. А с њоме радости моје кô рајски један час. Обманули ме друзи. За отаџбину. и младог друга свог. Песму о болу вечном. и вера. Надежде вараху мене.жене. Спокојство и дане своје ја сам жртвовô слепо. Прошлост је протекла моја кô бурна планинска река. О појте песму о тузи! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 188 . кô пуста пећина нека. И ја сам остао самац.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЕЛЕГИЈА НА РАЗВАЛИНАМА КУЛЕ СЕВЕРОВЕ P утниче с обала цветних бисерне Ипокрене! Певај ми песму о тузи. И силе духа мог. па и над. Па и топлина жеља. И у њој суморно звони мој слаби и празан глас. љубав. изгубљен давно. За све што беше лепо. Садашњост моја је пуста. љубав И друзи. И све је пропало редом: завичај. Као блуднице .

где нема живота више. и песма грми. И тријумф живота вечног. Да с гордих бедема градских варварске гомиле брише. И по камењу твом Ја ступам уморном ногом.. и живот трепери млад. о појте песму О тузи. И смех. Крај влажних зидина твојих гомиле камења стоје И урна бачена лежи. тело без духа свог. И гавран суморно гракће с каменог врха твог. О древни Северов граде! И ти си мумија једна. По теби павит се шири и гнусна змија се краде. празан град. Ја сањам бескрајно мрачан ил' ипак драги сан: Сањам о вечном миру. Он живи лелуја покров и крепи вечни сан. А где је некада Север подигô тврди стан. У мајски ведри дан.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Смртно је моје тело разорен. да име урежем своје На саркофагу том. У коме почива живот минулих векова давно.. С уздахом ја је примам. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 189 . С развала прастарих кула.. О појте суморну песму.. 1892. с одјеком празан град. Кад ветар лелуја вреже ил' шуми у вече тавно. А доле Дунаво бруји и густи шуморе лузи.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КЛЕОН И ЊЕГОВ УЧЕНИК Ученик . Ја слутим. Симбол је и земља. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 190 . Клеон Све је само симбол што ти види око. нежни симбол младости и цвећа. И поточић бистри што нам жубор шаље. сваки цветак мами. као света гора. На древни ме Олимп у осами сећа. и небо високо. Тавни вео ноћи или светлост Феба. Звук који се хори из празне даљине. естити Клеоне. верујем: ту је драга Флора. Страшан у самоћи. кренимо се даље! Сваки жбун ме себи. Флора. А суштина оно што он собом значи. И вис Филопапе у јутарњој тами. Све што душу твоју и ведри и мрачи.

оно што ме гони Да плачем ил' певам у часима лепим. Кад барбитон тугу или радост звони. којој наћи треба Правога имена. Пред том вечном тајном ми стојимо немо. То је спољни додир ове вечне тајне. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 191 . Ученик На овоме пољу Нек слобода моја сахрањена спава. Јер Истина цела не даје се ником. И општење њено и људскога духа. Кô саиски мудрац пред Истине ликом. Није главно. Јер што поглед види спрам светлости сјајне. Одговора неће на питање наћи Ни Истини целој пролаза и пута. Но суштина тога. дакле. потпуне целине.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Одсев је истине. Главно је: што стрепим. И слутиће вечно. И све што се косне нашег будног слуха. А разум ће људски по мраку да лута. Вео с лица њеног дићи не умемо. Век за тавним веком у вечност ће саћи.

који друго значи: Нагонити разум да вечно тумачи. Каква мрачна мисô: спавати у ноћи. Ах. И јутарња стража кличе у даљини. ево. Заљубљени пастир своје стадо гони. у чистој вери На посао дневни покрећу се они. чујем. Под теретом сумње пролазио туда! Каква страшна мисô: све што видим. Сматрати за симбол. Кога не познајем. Кô плашљиво лане да се вечно боји Да слути и чека. Све радошћу дише. И. С Акропола тврдог узвици се хоре. Те да кратки живот загонетком трујем. страхом испуњава. И дух. И знати да неко поред одра стоји. А душу ми. Даљни исток пламти као рујно море. Само једну мисô. Да позлати главу царици. погледај доле: од капије Рони Одморни се људи с буктињама крећу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јер Истина твоја потчини ми вољу. Као млади фаон по росноме цвећу. у самоћи. Само слутњу своју налазити свуда. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 192 . Атини. Зато да би онде где си вером дисô.

И у храму кимвал тајанствено звони. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 193 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ На храму су давно отворене двери. 1892.

1892. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 194 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ЗАРОБЉЕН ПРОМЕТЕЈ СРПСКИ) Z аробљен Прометеј српски трајаше суморне дане Прикован за хладну стену.. Ал' страшни куцну час: Из мрачних долина српских са струна гусала јасних Зазвони силан глас. И прилив титанске снаге напрегну његове руке Кô жиле немејског лафа.. И Титан. кô награду га баци Испред гуслара седог. јер гусле слободу звуче! И Титан размахну плећа и тврди. огњени челик Са страшном грмљавом пуче А дух се под небо диже. Тама је владала јоште А месец сипаше светлост са чела божански бледог. дохватив месец.

Силне војске и војводе оне. Лаки чун се као перце нија Изнад стене и провала мрачних. Мир је вечни оковао широм Споменике изумрлих дана. Древне горе почивају с миром. Ту се Дунав о кланце разбија. растављен од пољана зрачних. Од Кавказа до грозне Шалоне ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 195 . А у дане бурног пресељења Страшне чете Хуна и Авара.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ БАБАКАЈ C рн. Ту ступаше у времена стара Легионар преко мрког стења. Наваљене рукама титана. Изумрли древни великани.

.. Но над хуком речном. Сам Бабакај суморно се диже Мрачни борац на бојишту вечном. Што с грмљавом око њега стиже. 1892.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Што им пола бејаху мегдани! Вали брује. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 196 .

кô израз паклених мука. окружен високом травом. Ту сам некада и ја замишљен слазио често У мајске вечери јасне. Лисје је шумило тада. И валов. Ту беше за мене место Тајних и слатких жеља. И криве њезине гране. Суморно над њиме стоји. Гонећи весела стада. Некад је на ово место по стази. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 197 . тихо и тавно. Из празних камених груди Не струји бисерки талас у жарке јулијске дане. Док бистра и хладна вода у урну мраморну пада. зараслој давно. самртне жеге усамљен источник бране. С крчагом на рамену слазила пастирка млада. И пастир певаше песме у вече. изваљен давно. Сува кржљава крушка. Наказно пружене горе. кô црна огромна рука. Од суве. Кроз пусте и мирне стране.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗАПУШТЕНИ ИСТОЧНИК R азорен источник стоји.

кроз места бескрајно мила.. Да плодоносни талас не шуми весело сада? Где су дријаде нежне са кривим и оштрим српом? Где су питома стада? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 198 . широко.. И вали животних сила Преливаху се тада из моје млађане душе Пространо. топлином љубави дŷше! Ко забораву мрачном предаде иоточник живи. вољно. премирућ чисто.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И прелива се тихо. Где ветрић.

1892.. И криве њезине гране Наказно пружене стрше с изразом паклених мука.. Кô да ме последњом снагом од мисли очајних бране. кржљава крушка.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (СУВА. Суморно нада мном стоји. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 199 . КРЖЉАВА КРУШКА.) S ува. кô црна огромна рука.

Крај платна сурваних давно. Тако речито песма и тако сантуре звечи! 1892. гомила Турака седи И стари некакав дервиш. Он сетно у жице бије. Убоги рибари блуде и мреже бацају своје Кад вече онеми тавно А брод се с тутњавом жури. Месец је изгрејô бледи И тама обале крије. и звуци суморно звоне И песма премире тужно. Тихо. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 200 . суморно пева. не појмим речи. где празни чардаци стоје Као скелети страшни.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВЕЧЕ НА БРОДУ G оре на равном крову. Ал' с болном некаквом мишљу на душу падају оне. Ено и Ада-Кале. Не схватам.

Над травним дечијим гробом. Са беспомоћном тугом руке је клонуле свила На своја уморна крила. Ал' ова свечана туга мисао буди ми другу: ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 201 . И онда кад славуј пева и мајску поздравља зору.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НИОБА U хладу жалосних врба. Сливена од хладног туча Ниоба очајна стоји. без искре надежде зрачне. И самрт суморну кличе И онда кад хладни север опусти зелену гору. И плави поменак ниче. Што тупо преда се гледа. ја разумем смисô жалосне јелинске бајке И њену бескрајну тугу несрећне и болне мајке. Ах. Трепери жалосно грање над главом Ниобе плачне. где вале поточић броји.

. О плачи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ко беше уметник отац што своју опева тугу. Ја снове чудесне снујем И тешко јецање неко у врту далеко чујем. 1892. И туч оживе собом? А грање трепери мирно. статуо тучна! Јер он је у теби гледô Последње. можда. чедо.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 202 .

кô мало сребрно звоно Запева цео сâд. и доле.. а један очајно кличе. старински неки јад. И старо. Један се церека лудо. Гласова све јаче бива и ваздух чисто ври. Бели се занија цветак. И поља. Из мрака.. столетно храшће зашушти монотоно Старинску некакву песму. из неба. горе. Духне ненадни вихор и све се иза сна прене. извиру чудесне приче. И речи тајанствене Са усана мојих тада одгоне сан и смрт. кад лахор ћарлија слађе Кроз опустели сâд Ја сиђем усамљен у ноћ. Оживи цео врт. земље. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 203 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (КАД СЕ УГАСИ СУНЦЕ…) K ад се угаси сунце и тама на земљу сађе И велом звезданим својим покрије бурни град.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 204 . 1893. Но моје немирне душе неопевани јад.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Као духови зли. Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени. Они се отимљу бурно и сву ноћ певају мени Кроз опустели сад.

Пусто почива Тулбе и над њим орлови круже. А ветар пољаном душе и густе лелуја руже. Мир вам јуначки преци. што самрт примисте часно! Мир вам на пољу смрти. И једнолику песму извија из снажних груди Гонећи мршава стада. столећа минулих давно. у жару пламене битке. Где данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди. Осамљен сведочи тако за дело божански славно. Ту данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди. Споменик прошлости бурне. И једнолику песму извија из снажних груди Гонећи мршава стада. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 205 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МУРАТОВО ТУЛБЕ U дољи Косова равног. где месец трепери јасно И ноћ дубока влада. Сад мир мртвачки влада. Где Мурат положи главу и паде од сабље бритке.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1893. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 206 .

Ви сте моје бледо лице Росним венцем обвили.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (СА ПОГЛЕДОМ УГАШЕНИМ) S а погледом угашеним. Ја сам слушô речи ваше С њиним слатким отровом. И горко сам насмејô се Под мртвачким покровом. И о мојим боловима Са уздахом зборили. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 207 . 1893. На мртвачком одру своме Лежао сам међ вама. С прекрштеним рукама.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ II ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 208 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 209 .

мани занос драг.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОМЕ ГАРИКУ G ариче. тајни падне мрак. добри ђак Жуковског и Пушкина. Ту бурних жеља силна моћ Не мори људске груди Спокојно овде пада ноћ. Нек дрвен скиптар носи враг И круну од картона! Под скромном сенком дома мог Спокојство леност пружа. Спокојно зора руди. Силази с твога трона. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 210 . драги мој. Спремићу доста вина. Где мирно дрема мали бог У жбуну мајских ружа. И с мудрим збором. кô мирни. И ја. Чим тихи.

И њен те немар дражи. ради ње Мамона који кади. И ако мудри овај збор Неслоге дигне старе. у пехаре! Ал' ти се ломиш? Поглед твој Талију само тражи. Ти цели живот дајеш њој. Ах.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Обичај то је стари Изменићемо поглед свој На многе важне ствари. то је. све. Тај човек има добар смер. Он музу пази као кћер И њојзи даћу спрема. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 211 . Јер оркан често дува. Све што је скромно гони. И то ме само теши још. Штета што мозга нема! Поклоник музе. живот лош. Наш Ментор што је чува. збиља. Утопићемо братски спор У вино.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кресиду од ње гради.. драги. Најзад се све продаје.. С барјаком срамне страсти. А њена мила. И круна твоја с чела твог Талијом. Презреће редом блага сва За канкан и балете. 1883. Затим се пољуб даје А најзад. И једног дана вила та. Теолог с важним видом. Јер прво поглед. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 212 . гола груд. Заједно с нашом драмом. драги. самом Презрена биће дана тог. Талије српске ведру ћуд Развратним својим зидом. то је јад. Позваће к себи занос луд 3а роба своје власти. Невино ово дете. после нâд. И тако чува Ментор луд.

И немир прође војни. И јунско вече спушта мрак. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 213 . Сребрну харфу скида. И анђô мира. Све мирно дише. И бојне трубе суров глас Не тресе српске равни. Рата бог С мутног се губи вида. И блага ноћ се нија. с миља свог.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СПОМЕН V ремена мрког мину вид. И с благим миром здрави нас Оружја успех славни. Копрену немо свија Трепери звездâ бледи зрак. На мирног дома тврди зид Положен мач је бојни.

И залуд кличе вртар млад. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 214 . Рањене наше груди. И ђени Српства тако бди. Да њезин мелем крепи нас.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ О. Док туга дух нам мрачи. звони. А твоје песме бајки сан. Гробнице ћуте неме. Обори земља љута. Надежду нека значи! Кô после буре ветар млад Што вртом тихо креће. На лепше време. Сломљено гледа цвеће. Ал' многи од њих давно спи На смрти хладном крилу! Осам је пута цветô цвет. лепши дан. И тужно гледа цветни сâд. И њих нам збриса смрти лêт. Толико свену пута. харфо! Мили глас Утеху нека буди. И децу зове милу.

Над гробом који хуји.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Њих густа тама крије сад. Љубишин призрак свêтô. И само ветра бурни хук. Под крилом од зефира. Суморни спомен стреса нас У часу благог мира! И тавни спомен среће зле Жалости сузу спрема. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 215 . И немо. Кô равним пољем зелен клас. млад. И тајном речју збори све: Јакшића овде нема! Парнаса нашег Тиртеј сêд. гордо време. страсно бруји! Тамо где мирта шири хлад И време блажи груди. Главаша песник драги. Увелих дана тавни рêд У санак прима благи. Кô звучне лире громки звук Очајно.

гордо време. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 216 .. Приморја чедо мило. И немо.. Осам је пута цветô цвет. Толико свену пута. Походи неба зрачни двор И мира љуби крило. тихо блуди. Обори зима љута! И залуд кличе вртар млад. Кô српских гора млади бор. И њих нам збриса смрти лêт. Гробнице ћуте неме Њих густа трава крије сад. 1883.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Спокојно.

и леђа окреће свима. И најзад. А ти га учтиво прими. цело је зборио вече. то је доиста мучно! Ко сваког с радошћу прима. и тек ће увече стићи. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 217 . Па. кô сунце с ведрога неба. чувени песник. па онда овако кажи: „Господин на дому није. промуклим гласом. да вам не буде дуго . Тај с тешком досадом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОРГИЈЕ N емати нимало мира . најзад.“ Да. и части. идоли јавнога мнења. са сузним очима рече: „Истина то је јасна. и поштења. Јер љупка спољашност тада пред нама изгуби цену Кад човек обману позна и пустош осети њену.та то је доиста псећи! Лало! затвори врата. па слушај шта ћу ти рећи: Дође ли познаник какав да моју маленкост тражи. Чувари свакога добра. Синоћ сам дошао доцкан. То беху личности важне.можете слободно ићи. (Зашто бих истину крио!) Са неким одличним људма до беле зоре сам био. Слепчевић.

ви заштитиници мира! Зашто ме ова хука немило мучи и дира? Зашто овакав занос. Сви смо му за право дали. и појмив дубину јада. што жељно преслушах тамо. с довољно нервозном мином. богови силни. за доказ сопствене свести. А да л' га слушати желим . Ал' каж'те. са којим многи се дичи. Уврсти пијанку нашу под наслов: пријатне вести.“ И чувши беседу ову. што самом љубављу дише. У зноју лица свога што своје стихове пише. Јер ова жалосна луда ни бога нема. а он се жалосно смеје. и сви смо пљескали тада. најмањем створу. Мени. на подлост и порок личи? Зар жарке беседе оне. Већ ми је постао мрзак са овога плачевног вида. држећи боцу са вином. ни стида: Где год ме увреба само. Промумла кроз зубе нешто. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 218 . И одмах после тога.од шале барем да пита. Не беху ништа друго до празни прапорци само? Мој бледи парнаски сабрат. Редактор једнога листа. Већ узев стихове своје с безбожним ачењем чита.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да младом народу нашем озбиљно помоћи треба. Па мирно из џепа вади дактиле и хореје.

својом га глупошћу драже.и ко је преда мном вређа Нек добро унапред смисли куда ће склонити леђа! Јер честит и поштен назор за мене светиња то је.вели. (бар тако у песми каже). и слабе уставе ломе. Сећам се једнога дана.и чујте назоре моје: Дужност је Србина сваког да своме народу служи. . Дрскост и страшна збиља у бурном вртлогу своме Све већма обалу плàве. господо. И ја их.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Њему је досадан живот.опет је при чаши било. вели. ал' много више пило Сваки је зборио гласно о ствари којом се бави. .„Штампајте стихове своје. Што здрав и чисти смисô далеко у неман вуку. Док се од свега тога не створи урнебес прави! Редактор с нервозним лицем страшно је кезио зубе И гневно млатећи руком речи је сипао грубе: „Ја појмим лојалност. И ту се прилично јело. И човек с препашћу гледа прљавих таласа хуку. Па живот устреба л' само . „Како да казним људе? искô је мишљење моје. имам . А ја га светујем лепо: . .и живот нека му пружи!“ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 219 . И критичари.

Што ће у своје време користи донети свима: Јер цела галама ова (из горког искуства знамо!) Ништа и није друго но бесна оргија само. затвори врата. И он је занесен слушô беседе крупне и важне. Груди му дисаху бурно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Међ нама сеђаше деран. то је већ дошло довде: Лало. што важне личности слуша. Но.“ Да ли сам имао право. Слепчевић то је. И то је најпреча дужност. И лажне јевтине сузе свирепих крокодила. добри богови.и ја ћу с изјавом прићи: За вас ће најбоље бити одавде што пре отићи. „Пријане. а очи беху му влажне. од које користи има. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 220 . што шири шарана крила.рекох му најзад. невина некаква душа: По целом изгледу срећан. А ви ми у срце онда улијте божанске моћи: Како бих презрео подлост. Ал' ко то долази амо? Шта очи пред собом виде? Какав је оно човек што к мени у кућу иде? Богови. ви. . па кажи да нисам овде... И кад ме нагони живот да к њима узморам поћи. . знате! Зато вас искрено молим да мира тихог ми дате.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 221 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1884.

.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГРАЂАНСКА ВРЛИНА S трог и узвишен преда ме је стао. Ах. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 222 . И када речи благослова збори. Сталан кô стена. и пре сам га знао. Да. он је једнак и кад клетве баца. мудар као змија. У мудром збору народних отаца Разговор његов пристојно жубори. Чело му ведро. познајем га. правде и врлина. а поглед му сија Кô јасна звезда на небеском своду Он тиранина мачем повргава. Он белим крином роба увенчава. Он чува народ и брани слободу.. Оружан мачем и гранчицом крина. И срца има спрам бола и туге. Он правду штити а неправду гони. Он теши оног који сузе рони. Са светла ума.

У дворанама државничких већа. У древној Троји.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јер су му равна господа и слуге. Његове трубе само успех звоне Под заставама Марса и Белоне! Он младост пази. И дарове неба Очински нежно у душу јој сади. Украсе сјајне у грађана млади'. Риму и Атини. Но цар велики са којим се бори. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 223 . Речју их крепи. А душман ако народу му прети. Што горду Москву у пепео створи: Он беше већи у пламену њеном. Од како служи правди и врлини. Одважност лава и чистоћу Феба. Ја га познајем пре много столећа. Речју и делом он увек предњачи У светој служби отаџбине своје. У страшне дане да одважно стоје Бранећи народ и његова права. Видео сам га у мору пламеном. а делом јуначи. Са мачем уме за народ умрети.

Он никад није тако тужан био. из Србије иде! 1886. Он. Траг на рукама од хладних окова: Изроди нек се тога знака стиде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад бура бесни и кад игра глава. ја сам видô.. И нашто брига и бледоћа ова? Ах. Сутон се хвата. нема сумње. макар да је крио. А он је тихо приступио меки. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 224 .. И нејасне сени У танкој магли скривају се редом. Но туга беше на лицу му бледом.

Одборници биће гомила сатрапа. Крај његових ногу скупиће се звери: Медведи. место круне. И већ ових дана Позваћемо госте и са других страна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МАСКЕНБАЛ НА РУДНИКУ I код нас овамо маскенбал се гради. Госпођице лепе и госпође младе Представљаће голе нимфе и најаде. Председник одбора о свему се стара. Позвати су стари. Од силнога смеја да развали груди. кад га смеј пробуди. позвати су млади И одбор је склопљен. За весеље такво и за љубав њину. мајмуни. мачке и пантери. Али му на глави неће бити круна Него. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 225 . Та и сам ће Рудник. Јер је он одређен да представља цара: Имаће на грудма орден златног руна. Сам начелник пристô да представља свињу. чаков или капа.

Него ту се друштво забринуло цело: Да ли сељак има просјачко одело? Једна мудра глава реши збрку целу: Та нек дође сељак у своме оделу. али доста стара. Сваки свога „фаха“ да се држи строго: Тако смо позвали и једног сељака. Цар је на то пажњу обратио много. Да представља собом хромога просјака. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 226 . Набавила руво од једног жандара.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Једна лепа госла.

Али слабо богами да ћу казати где сам. како вам се свиди? Црни домино 22. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 227 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ето то је програм. јануара 1887. нека свако види: Пишите нам Срби. г.

А депутати разни ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 228 . је ли већ стигô И шта међ вама ради? „Брка“ Брци Београд Богдан је још јуче стигô. Наш Богдан Поповић млади. И јављамо вам ово: У част је његову Ренан Држао поздравно слово. Заставе свуда се дижу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТЕЛЕГРАМИ Академији наука Париз G еније људскога рода. Јавите. Париз је окићен сјајно.

После је и Греви дошô И шампањ заједно пили. Зола и Феље Јутрос су код њега били. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 229 . И Сарду. Не могу чланови наши Да му се надиве сити. „Академија наука“ 1887.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Из целе Француске стижу. У Академији ће сутра Свечана седница бити.

Хладни ветар с Краљевице? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 230 . еститам ти Ново лето. око ногу. (То још могу. А женскама оно ресто. хвала богу! Око флаша. На које сам жељно чекô Иако је осми прошô Иако ми ниси рекô: „3богом остај!“ кад си пошô..) Је л' пријатно небо оно.. Не знам како живиш тамо. И да л' ти се свиди место? Овамо се „ждере“ само Пола плате крчми дамо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ [МИЛАНУ САВИЋУ] . За „невине“ твоје груди И за ведро твоје лице.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Ти се можда сећаш сада,
Каменице, Новог Сада?
И сремскога рујна вина,
И тврдога Варадина?
Па и мене, па и оче,
Па и оне гостионе.....

1888.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

231

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ИЗ БЕЛЕЖНИКА

1.

S

лободна земљо, по којој се крећем,

Славићу тебе увек, кô и сада,
И твоја поља, окићена цвећем,
Где пасу твоја свилоруна стада.
У теби влада ред и благостање,
Па и твој народ нарави је ретке:
Забава му је - коло И певање,
А занимање - сточарство и сплетке.
Он се у томе извежбô толико,
Да га под сунцем не надмаша нико.

2.
По теби реке беласкају хладне,
(Једна се од њих Чемерница зове)
По њима лети, када сумрак падне,
Брђани дођу и пастрмке лове
По сву ноћ драгу... Сребрни таласи

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

232

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Суморно бију о обале мирне,
И трска шуми и трепере гласи,
Поноћни лахор кад је крилом дирне;
А чамац лети и таласе реже,
И једнолика песма се разлеже.

3.
Ах, шта сам пута у јулијске ноћи
Блудио самац крај пустих обала,
И слушô песме по тавној самоћи,
И шум и жубор разиграних вала...
Плаво Дунаво, сећаш ли се мене,
И да ли чујеш познаника стара
И ви, обале, цвећем покривене,
И ви, колибе убогих рибара?
Давно сам ваше напустио вале
За друго цвеће и друге обале.

4.
Судба је хтела да се страшно шали,
И оборила је громове на мене;
И моји дани, као бурни вали,
Разбијаху се о гранитске стене.
Несрећна љубав беше свему весник!

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

233

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Истина, отад даде ми се згода,
Те политичар постадох и песник,
Велики песник свога малог рода;
Сад благостању не надам се вишем,
С успехом вексле и стихове пишем.

5.
Тамо, где Дрина кроз питоме стране
Са бурним током орошава цвеће
Жалосна врба где савија гране,
И бео лелек на спрудове слеће
Потражих мира. Слушајући вале
Ја сам, суморан, забављô се с тиме;
И с виком терô преплашене ждрале,
И њено слатко спомињао име,
И дан за даном терао у лову,
И певô песму отприлике ову:

6.
„О крива Дрино! Ти си красна река
(Ниси ни бурна ни луда, да речеш).
Ал' какав бол те гони издалека,
Те тако криво са тутњавом течеш?
Несрећна љубав да л' и тебе гони,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

234

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Те плавиш пола и обале росне?
Твој бурни талас твоје међе рони
Измеђ Србије и јуначке Босне.
Шуми, ах шуми, с благословом бога
Нека нам уши оглуну од тога.“

7.
Обуци, музо, свечано одело,
Свечана ј' песма, коју ћу почети;
Суморан глас ће бити кô опело,
Ил' као уздах, што из груди лети.
Сутон је пао... Дан и сунце оде,
Ал' душа с тугом светлости се сећа.
Упалићемо буктињу слободе
Место лојаних новинарских свећа
А њезин пламен није тако мали,
Он може, музо, небо да запали!

8.
Тугу ћу своју поклонити роду
И гробовима отаџбине своје,
Да силно јекне усклик за слободу
С усана твојих и са лире твоје.
Безумно, страсно, са смехом и плачем,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

235

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

А оружани мржњом на тиране,
С буктињом, лиром и са бритким мачем,
Прославићемо осветничке дане
И као звона грмићемо тада
Са равних поља и са барикада.

1888.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

236

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ЈЕДАН МОНОЛОГ МЛАДОГ СЛЕПЧЕВИЋА
„...Кратка смо вида“
Кошутић
Подне је. Млади Слепчевић седи у својој соби и баш се озбиљно дао у мисли. Косу је
ђенијално растурио, а за ушима има држаље и перо.

S

трашна јулска жега и мори и пали,

Снуждио се листак, не жуборе вали,
И кад ветрић пирне кроз ту жегу љуту,
Врео прах се диже по равноме путу
Па се вије, кружи и све шири бива,
И кô лаки вихор у небо се скрива.

Боже, шта да чиним да себе разгалим?
Хајде једну лулу прво да запалим,
После ћу да шарам, да дувам и бришем
И јуначке песме О слободи пишем.
Замислићу Туре и почећу потом
Што ћу бесно Туре да сравним са скотом.
Потом ћу да викнем, нек се небо стреса:

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

237

Старо храшће пало и шибље се диже.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Крви. Па ил' да се стресе. Краљеви се руже.. Треба песма моја „да зашкрипи зуби'“ Читаоцу да се усколеба душа. Читам песме наше. Али једва храшћу врх корена стиже. Какво је то доба. какви су то људи? Чудан неки укус завладао њима.. мрда уснама и пише но брзо оставља перо. то не иде. Аја. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 238 . Треба штогод страшно.згнуша. Треба збиљских мисли и стихова груби'. Намрштићу чело. почећу овако: Зграби перо иза ушију глади косу. Свуд се новост тражи и одмах се прима. Мора мислен човек јако да се чуди. оставља га и сасвим се озбиљно nреда мислима. Врло добро знадем. само крви. Привикаће људи да Јакшића крадем. Познато је ово. и још више меса! Та то није тешко то је барем лако. Узме понова перо. или да се . ужасно и ново. Аја. то не иде.

Па порез. па различне трице.. па прирез. Атланти. У загрљај теби с нестрпљењем хитам. Узима песме „Угарци“. Па дневни журнали. Мој амице слатки! Ходи к меки амо. То је против Шваба и против Маџара. завали се у столицу. А за грешне Турке нико и не пита! Ил' ако се песма и захори стара. Да ти срце плаче и црвени лице. И данас и вечно тебе ћу да читам. куда ово лети? Каквој вишој цели или вишој мети? Кад народом српским само мржња влада: Зар славити братство.. титани и остала чуда. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 239 . а судије туже. чита их и заспи. то се данас чита. Са тобом се данас ја разумем само. Чега нема туна! И народна права.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Попови се куде. Сви чекају само да затутње звона И топовске паљбе са Неве и Дона. потребе и буна. Боли људске душе певају се свуда. мир и „љубав“ тада? То се данас иште. Куд се ово жури.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 240 .

.) S таро.. срећно доба. Либералне твоје битке и скандале Кад је песник српски дар божански каљô И нализан често под столом се ваљô Кад врлина беше не мислити много. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 241 . тебе многи жале.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (СТАРО. Кад се и Слепчевић прославити могô! 1888. СРЕЋНО ДОБА.

Како су се дохватили за чупаве своје косе! Па како ли изгребани један другог бурно носе! Проговара први песник: „Заслужујем боље место. Неки тутањ чујем оздо и паклену неку грају. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 242 . Ја сам певô о слободи и страдао за њу често.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДВА ПЕСНИКА D ва песника сретоше се на дверима божјег раја. Мора да је страшно нешто. Свадили се око тога и хтели се чак и тући: Ко је од ког заслужнији и ко треба први ући? Бог је чуо њину вику. Свети Петар журно сиђе. два песника. И застаде разјарена два сабрата. Иди. И слободу васкршавô из мрачнога њена гроба. одакле се чује вика. јер то није забадава. Ударима моје лире будио сам бедног роба. Петре. кад и мени бруји глава. Кô да врази целог пакла на царство ми јуришају. ходи амо. па разгледај. И како се сусретоше. па не знајућ шта је тамо. Он дозивље светог Петра: „Оче Петре. подиже се силна граја.

Од те песме осветничке крунисане стрепе главе. не пуштам вас због стихова. Ах. рече Петар. Него зато. колико сирочади над мојим се гробом моле. и припада праведничко прво место. Којима је моја песма ублажила тешке боле! Ја сам видо сузе њине и плакао с њима често. Обојицу пусти с миром у пределе вечног маја. Моје песме вечном правдом и милошћу срца поје. Меки. чудна песма хорила се из даљине. мене првог. Пусти. да заузмем боље место. „Али знајте.“ 1888.“ Други песник проговара: „Заслуге су веће моје. Да је често умекшала победничко срце ледно. дакле. Јер сам певô о слободи и страдао за њу често. што је богу додијала ларма ова. Као тамјан што се диже са олтара у висине. У њеноме они такту чују звекет из даљине И топовску страшну паљбу и шкрипање гиљотине. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 243 . дакле. молила се тако чедно. ова граја. Моја тужна. Хорила се тако болно.“ Светом Петру мучна беше ова вика.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Мојом песмом невољници васкрсење своје славе.

Шта се мене тиче Ладино весеље.. Већ је прошла зима и пролеће влада. који сваког снажи..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРИЈАТЕЉУ 1. путем овим. 2. Бадава се молиш. На престолу седи плавоока Лада Природа се бујна из мртвила буди И зеленим плаштом заогрће груди. Као дивљу зверку или зеца ловим. D а суморне мисли и тугу одстраним. 3. Ал' тај млади живот.. Рашчупан и страшан ја пред тобом стојим. Хоћу. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 244 . са песмама својим. с тобом да диваним. Немило ме дира и душу душу ми дражи. драги друже. Згода ми се дала да те..

Ето ту је агент што заљубљен ходи. чак и руке мири. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 245 . И са којом штедро пролеће се дичи? 4. Ето ту је мати са две своје кћери. Углађен и спреман по последњој моди. 5. Све је „феш“ на њему. И салонским тактом и милином дише. све чисто мирише. Одмерено. Да у свему буду правилни манири. Читају романе и спремају собе. За којима јуре градски каваљери: Ема је тек зимус клостер оставила. б. с пажњом. Зар са сумњом својом да међ госте уђем? Зар да буним радост што им тако личи. А Олга јој сестра несравњено мила. Рукавице носе до лаката обе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ или чија радост или чије жеље? Кô суморни путник на празнику туђем. Ето ту је песник са дугачком косом.

Ето ту су деца нашег бурног века.на доброме хату. 7. наш грађанин славни. Само се за пропаст узајамно криве. Па шта ме се тиче њихово весеље. 8. И сва она група. Ето ту је Нестор. И кô бесно псето мрзио је воду. Почевши од момка до зрела човека. што тумара сада. Он је просед човек. Свак за себе ради. Имућан и виђен чиновник државни. Радује се нешто и нечем се нада. али свеж и чио. Ласкао је подло у песмама роду. Ал' је барем име заслужио славно. 9. Имање и морал шћердао је давио. Кад би се врлине цениле по врату.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ С избијеним оком и руменим носом. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 246 . сви за себе живе. Са врлина својих на коњу би био Али шта: на коњу? .

И када их чујем на каквоме већу. што им тако личи.да им звоне уши! 1889. И са којом штедро пролеће се дичи? 10. Слушаћу их хладно... У најдубљем миру Покидаћу жице и разбићу лиру. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 247 . Ја нећу да певам. И звиждаћу тако . Зар са мрачним челом да међу њих уђем? Зар да кварим радост.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Или њине наде или њине жеље? Кô суморни путник на празнику туђем. ал' спорити нећу: Гадићу се само у срцу и души.

брига и туга не гуши. И учених људи. Ево овде има блага свакојака.а шта друго знамо? Та то један Србин и разуме само. Но слободно ишти што ти драго души. ево. не зна се од чега. Али Господ прими у насеља њега. У којима пише шта ли доле раде.рече . дакле. И затресе тужно својом главом седом: „Подајте му. Какве нове сплетке пред изборе граде?“ Окрете се Господ анђелима редом. и добрих јунака. у рајске висине. . И рече му Господ: „О љубазни сине! Доспео си.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СРБИН У РАЈУ U мре један Србин.“ А Србин ће њему: „О Господе јаки! Ја бих жељно искô новина ма каки'. Нек те.“ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 248 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1890. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 249 .

да кô сунце сијаш. Сватовима неким разносач ме даде. Јер уместо среће. Десила се са мном грешка једна мала. Било нас је доста . Те тумарах дуго без правца и пута. место где се плаче. Кô што грешна душа по вечности лута. Те по ручку девер читати ме стаде: „Сажаљевам случај који судба узе. С тобом и ја тужим и проливам сузе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЕЛЕГИЈА ЈЕДНЕ ЗАЛУТАЛЕ ДЕПЕШЕ G розно је и страшно. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 250 . муке ме је стала. У мени је неко депеширô другу И на смртни случај изјавио тугу.душа ми се тресе! Те чиновник тако побрка адресе. И несрећа моја тог се часа заче: Одох где се пева.

“ Смутише се гости.вели . Шта је после било? Одмах ћу вам касти: Виновник се није сакрио од власти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ти се данас. ал' признати ваља: То је са мном била непријатна шала. Кад се тога сетим. Дрхтала сам чисто. чесна и поштена. враг јој . срдито ме зграби: „Вратите је натраг. ја се само јежим. Мене су у кошар преместили.баби!“ Изјурена тако кô рђава жена. Ал' послови таки са нама се десе. Грозно је и страшно. Кад расејан човек удара адресе. у вику се дали: „Каква је то шала?“ „Зар се тако шали?“ А кум. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 251 . Из коверте своје дође ми да бежим. у црно завијаш. постар човек. знате. А њега казнили с четвртином плате. друже. 1891.

А наш бедни стихотворац? Још ће даље шому пити. И анђео његов тако попадија одсад биће. А тајно је за комшиком неутешне сузе лио. Идол му се испросио за некаквог богословца. Ових дана удар стиже несрећнога стихотворца. И та бедна амфибија волела се с праљом неком. Јешће с попом поскурице и рађаће поповчиће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ РЕАЛИСТА P ознавô сам стихотворца у сећању мом далеком. С њом је суви хлебац јео. а суботом шому пио. 1891. Нападаће љубав јавно. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 252 . а тајну ће љубав крити. Склопиће му тавне очи каква Јулчи или Роза. А када га самрт стигне. кô ледена сува проза.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ III ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 253 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 254 .

Загледô се пастир у даљну даљину. А далеко тамо. Где заносно славуј о љубави збори. Окићена цвећем.. где се гора диже. Сад се опет лако међ овцама јави. плавом небу ближе. И занесен поглед хитро му се креће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПАСТИР T ихано се нојца на земљицу свија Па лагано живо копреном увија. кô у светом храму. Свуд је тихо. Где поточић тихо жубори. Тако трепти светлост са чела му бледа. час на цвеће слеће. тоне у сумрачак плави. Час у небо оде. Сневајући рајске чари и милину.. Сад се губи. Само месец бледи осијава таму. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 255 . Кô кандило бледо пред господом света. немо. жубори.

на мирисно цвеће! Памет му се мути. Да јој срећан падне на мирисне груди! Гледа пастир.. А нејасна жеља распиње му груди.јаде! . Какву болна душа у заносу снива Небрежљиво плови. Па по њему .. Бледи месец гледа чудновату јаву. Ал' зајеча гора. Па га гони. На уснице моми . распустила косе. креће. Па зрацима шара површину плаву.кô закован стаде: У језеру плавом чудна мома плива. Снуждило се цвеће. па се чуду чуди. запљуснуше вали! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 256 . умукли славуји. срце бије јако. да превали.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И блудећи тако на језеро паде. Нигде живог гласа гором да забруји! И поноћ се блага вијну. где и она слеће. И пастир се креће језеру полако. Занесени нек их таласићи носе! А таласић сваки једном жељом жуди. гледа.

И кроз чарну гору. суморнога лика. 1880. Па студеном струјом обалицу љубе.. Само лаки вали у кругу се губе. мирно. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 257 . тишина је нема.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Где је пастир? Мома? Нестало их! Нема! Свуд је тихо. Јасно звонце звони с овна преодника..

и дечица вриште мала. С ког људски разум постаје срца плен. И тавни плашт увија зрак и свет. бурни запад припрема оркан и пламен. И крик ужаса и јад. Лахора благим летом Непокренут повијен снева цвет.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВАРТОЛОМЕЈСКА НОЋ N ад умореним Паризом тавна се спушта ноћ. Поздравља мучке вечности хладни сан. Смућени. наги стреме. Тишина мртва. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 258 . Уз пуцањ пушака и звекет мачева оштрих Неверног краља огласи страшни рад! Колињи храбри. Кроз тавне одаје хори се њихов плач. победâ љубимче гордо. И тавни облаци бацају страшну сен Свечани. поражен пада ван. мртви мир прекида потмуо тутањ. И праћен подсмехом и грубим поздравом робља. И час већ стиже! С опалих звонара страшно Грунуше звона. Ах. С проклетством павши.

Ликује Карло. 1881. оцеви.. благим ветром Непокренут повијен снева цвет. плач'те мајке. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 259 . Трупине синова ваших вашег су лаковерја знак! Гле.. И тихим. Увија плаштом поражен смрћу свет Тишина мртва. вечна тама покрива њихове груди. плачите горко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Но заман! Свирепом руком изоштрен и хладни Над њима сева освете крвави мач! О. И светла ока гаси се и трне зрак. И гробни мир и поноћ.

љут и сед. и стар. Живео је абат сед. Где се лије сласт и мед. На престолу Албиона. Ћудљив. Глас његове чудне среће До цара је стигô веће. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 260 . Владао је Јован цар. „Но мој драги. У пределу Кентербери.“ он му рече. И жељан га узе плам Да абата види сам. И за владе ове звери. „Ко толико блага стече.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЦАР И АБАТ СТАРА ЕНГЛЕСКА БАЛАДА J ош у стара доба она.

Прво. Та ти. Ако овог часа ти Одговора не даш три. море. оче седи. Кад на мојој глави сја Освећена круна та? Друго ћеш ми одмах рећи. знај. Боље живиш него цар!“ „Господару“. Колико ти владар вреди. С благословом Бога мог. реци. „Храним слуге. не. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 261 . сêд и стар. оче! Благо твоје У ризнице пашће моје. Заслужио цео сјај! Грабио си што си могô Сјајних слугу имаш много.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Непоштењем он је. Све у славу цара свог!“ „Не. абат на то. трошим злато.

рока ти. знај. Ил' ће с тобом бити јад. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 262 . сило јака! Откуд мени памет така? Дај ми. И у Кембриџ тужан стиже. ето.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ За колико могу прећи Цео овај бели свет. Ал' нека је као свето: Не будеш ли спреман. И предузе дале пут И у Оксфорт стиже љут. Твом животу биће крај!“ И смућен се абат диже. царе. мислим сад?“ „О Господи. оче. пази што ти велим! Ја одговор одмах желим. Ал' најкраћи да је лет? Треће. За недеље само три!“ „Три недеље? Даћу. Шта ја.

синко. Освећена круна та? Друго морам одмах рећи. чуће се!“ абат на то.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И сутон је подô меки.Оче седи. Кад на мојој глави сја. Колико ти владар вреди. не добије. шале није. Цар то рече. Прво рече: . „Не питај ме више за то! Јер за четир' дана тек. Ал' најкраћи да је лет? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 263 . За колико може прећи Цео овај бели свет. На питање жеља зли' Одговора моја три. Кад га срете свињар неки. Па је прошô и мој век. И запита узгред то: „Да л' се чује ново што?“ „Ах. Ако.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

А треће ми строго вели,
Да одговор одмах жели,
Ил' ће са мном бити јад:
Шта владалац мисли сад?

Сад се мучим и пребијам,
Ал' се ничем не довијам;
Та ту једва ђаво зна,
Да одговор прави да!“

„Не брин'те се, свети оче,
Мудрог често луде уче;
Мантију ми дајте ту,
И дајте ми свиту сву.

И свињар ће можда знати
Одговора мудрог дати;
Буди само на то склон,
А познати неће он.“

„Чудна посла, смешно дело!
Узми свиту и одело,
Јер смо, збиља, слични ми,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

264

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Јер на мене личиш ти.“

И са свитом свињар пође,
И у Лондон весô дође,
И краљ диже поздрав свој:
„Добро дошô оче мој!

Јеси л' спреман, хоћеш знати
Одговора мудрог дати?
Ил' иначе, биће зло,
Ја узимљем благо сво.

Прво реци, оче седи,
Колико ти владар вреди,
Кад на мојој глави сја,
Освећена круна та?

„Кад је продан неба дика,
За тридесет сребрника
Наш побожни, светли цар,
Дваесдевет вреди бар!“

Цар се на то у смеј дао:
„Но, то видиш нисам знао!

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

265

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Аи ко ће то да зна,
Да сам тако јевтин ја!

Но ал' сад ми мораш рећи;
За колико могу прећи
Цео овај бели свет,
Ал' најкраћи да је лет?“

„Јаш'те сунце место хата,
И за дваесчетир сата
Проћи ћете земљу сву,
И бићете снова ту.“

„Врло добро!“ цар му рече,
„Један дан и једно вече,
То је, збиља, кратак лет,
За широки овај свет!

Ал' сад пази што ти велим,
Ја одговор одмах желим,
Ил' ће с тобом бити јад:
Шта ја, оче, мислим сад?„“

„Ти сад мислиш: поп се зноји,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

266

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

А пред тобом свињар стоји;
С опроштењем нек се зна:
Код абата служим ја!“

Цару ово смешно паде,
И слатко се смејат стаде;
Па је весô, па је рад,
И абату прашта сад.

А свињару, што је лагô,
У награду даје благо:
Јер ко ведру шалу зна,
Заслужује блага сва!

1882.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

267

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ТАМАРА

B

урни Терек шуми, тече,

И срдито игра вал,
Па пред собом земљу сече
Кроз неравни Даријал.

По обали росно цвеће
Чаролијски вије сплет,
Ал' где орô небу леће,
Лепши тамо ниче цвет!

Над обалом, небу горе,
Тамарин се диже двор,
Сваке ноћи, сваке зоре,
Ту је шала, смеј и збор

Ту се свако жељом слади,
Да угове само њој,
И царица, шале ради,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

268

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Диже једном пехар свој.

Бурни Терек јури брже,
Бруји, тутњи Даријал
И Тамара пехар врже
У срдити, мутни вал:

„Гле! Кô златни пехар јàко,
Над ким влада моја моћ,
Нека смело пође тако,
За насладе једну ноћ

Па нек љуби моје очи,
Нека грли вити стас;
Нека зора са истока
Загрљене нађе нас!“

Што у њеном беше гласу,
То подсмешљив тврди лик,
И све стаде у ужасу,
Игра, шала, смех и клик.

Ал' се диже спрам престола
Дагестански млади кан,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

269

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Око му је пуно бола,
Кô јесенски, мутни дан.

Он се нагло из сна трже,
Отуривши чибук свој,
Па на срце руку врже,
И овако рече њој:

„Алах знаде шта је стварô.
Његова је света моћ!
Ја те љубим, ох Тамаро!
Буди моја једну ноћ.“

Опет жагор разви крила,
И сантура звони с њим,
И свечано са наргила
Дизао се хладни дим.

А кад сутра на висини
Милозрачни сину дан,
Хладној реци, у дубини,
Лежао је млади кан.

И Терек се чисто жури,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

270

И са пеном даље јури Кроз неравни Даријал..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па срдито баца вал.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 271 . 1883.

нит листак шумори.... ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 272 . Налакћен на столу он је мрачно ћутô. Па нити се диже.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕЋИНА НА РУДНИКУ T рипут црни гавран загракта и прну Над мрачним кулама Островице града. А деспот огрнут црним огртачем. нит му руци пође.. Мрачан поглед баци у даљину црну. Почивају мирно рудничке планине Ал' његову душу црна слутња пара. Кад свештеник стари у одају дође. И Бранковић дозва свештеника стара. Нити поток шуми. Оборен му пехар и вино просуто. Суморно грактање као крик се хори И губи се нагло у неме даљине. А деспота Лазар подиже се тада. Но немирно звецка мамузом и мачем. Воштаница тихо на столу му гори.

а ја ћу умрети. Има једно дивље и суморно место. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 273 . „Звао сам те ноћас. А на томе месту пећина је нека. И у њој језеро. На које сам некад одлазио често. Опустеће сјајни Бранковића двори: Али тајну своју ја не смем понети.. Кад се Рудник пређе и малена река. зато сам те звао: Оче.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Као тајни ужас да му душу мори Но безумно рука полетела мачу. Кад се крик ужасни још једанпут зачу. А језеро мртво никад се не креће. седи свештениче. Јер содомски грех ми ум и душу мрачи. Тајну што ме мучи и душу ми мори! Исповест ми треба. Крик његов ужасни мој свршетак значи. не шумори цвеће.. ја сам мајку своју отровао. Са њених висина Не вије се бршљан. Чуј. Но кад камен падне или реч се рекне. Хладна пустош бије из њених дубина. над мојом главом црни гавран кличе. Неће много проћи.

Све сам сада казô. И тамо сахран'те. Деспот даде душу у Божије руке. А ти моју душу препоручи Богу. Да ми гроб не куну у седа времена. сад умрети могу. А кад треће ноћи Почиваше Рудник у крилу тишине. Ви пођите тамо. Када самрт стегне моје груди болне. Да ми нема трага за позиније доба. И на дну језера копајте ми раку.“ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 274 . размакните волне. Преко мога гроба Нек се метне тешка крстача гвоздена. И потоне душа у вечноме мраку. Мучио се деспот до пред саму зору. А у зору челник изађе и рече: „Господо витези! Свршене су муке.“ Тако деспот сврши. Цело ово вече Сановници српски стојаху на двору.. Као вал огромни на сињој пучини И потону у ноћ.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У хладној празнини стократно одјекне.. Глув некакав шум се разли по самоћи.

. Од потмуле лупе и песама свети'. Преплашена можда од румена зрака. Мрки копљаници Оборише ћутке копља наопако. близу до обале. Тупо звони добош у немој самоћи..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Са рудничког виса. нигде жива знака! Само каткад сова крикне и полети. Два и два се крећу по узаној стази. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 275 . Хор отпева онда суморно опело. И крст преко њега. Напред иде чета снажних копљаника. И хôр свештеника Оглашава поноћ светим молитвама. Мртва.. по суморној ноћи. пуста поноћ.. Уставама јаким размакоше вале. спрам буктиња сјајни'. Кад стигоше месту. Мртвачки се спровод полагано слази. И мир вечни наста. А за њима слуге с рујним буктињама И мртвачки сандук. У црноме руву. Изгледају они кô духови тајни. Ископаше раку и спустише тело. И над мрачним гробом Зашумори вода и покри га собом.

1887. Њу не краси бршљан нити росно цвеће: Хладна пустош бије из њених дубина. Но кад камен падне или реч се рекне. У хладној празнини стократно одјекне. А језеро мртво никад се не креће. И кренуше натраг погружени јако... ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 276 . А остаде пуста и празна пећина.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Погасише свеће седи свештеници.

А ту ружу жарко љуби Дон Нунец од Алкантара. Он о њојзи само снива. А волô је нежну дону Свим млађаним својим жаром. Ал' она се не одзива.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЉУБАВНА ПРИЧА О ДОНУ НУНЕЦУ И ДОНА КЛАРИ U Севиљи цвета ружа. Већ две ноћи како пева Дон Нунец од Алкантара. И на дану и у ноћи. Ал' кад паде треће вече ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 277 . Удовица дона Клара. Он је зове тако нежно. Дон Нунец је млад хидалго С мамузама и гитаром.

Већ две ноћи и два дана Како слатки отров пије. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 278 .. Она посла седог Мавра. Забацивши звучни гитар На широка своја плећа. Млади Нунец ишао је. А кад свану трећа зора.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Смилова се дона Клара. Он пољуби дона Клару. Већ две ноћи и два дана Како страстан заспô није.. Он је дрхтô кад је стигô До мирисне собе њене. Мамузе му ситно звече. Где га позва лепа срећа. Да проведе младог дона Кроз одаје њених двора И редове од колона. А мач звони о степене.

Ал' она се не одзива! Већ две ноћи како пева Дон Нунец од Алкантара. И на дану и у ноћи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И забаци русе косе. Смилова се дона Клара. А кад паде треће вече. Већ две ноћи и два дана Како слатки отров пије. А кад свану трећа зора. Већ две ноћи и два дана Како страстан заспô није. А ту ружу жарко љуби Дон Нунец од Алкантара. Удовица дона Клара. И удари у гитару: „У Севиљи цвета ружа. Он о њојзи само снива. Он је зове тако нежно. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 279 .

И забаци русе косе. И удари у гитару: . Док румена зора сване. злато моје. И удари у гитару: „У Севиљи цвета ружа. о хидалго. Он је слушô о лепоти. Ал' ту ружу не познаје Дон Нунец од Алкантара.“ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 280 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Он пољуби дона Клару. Ја ћу стражар да ти будем.Склопи очи.“ Тако пева младо момче У љубавном своме жару. Ја сам њена собарица. Удовица дона Клара. хидалго. Одмори се. Ал' и она сад се диже. слатко лане. Ал' јој није видô лица: О.

Насмеја се и он благо. што му драго. најпосле. И прошапта.“ 1887.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Засмеја се несташница. љубећи је: „Па. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 281 .

што су сретно С дивљим се вепром биле..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЛАЧ АФРОДИТЕ НАД АДОНИДОМ O звезде на висини. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 282 . На тле су пале цветно... Тешко мени! Његове бујне косе Несташни ветри носе. О Ехо. Кô кедар оборени.. Поклони гласак другу. Он ћути. Без моћи и без силе. Кô цветак миришљави. Што блед и мртав лежи У суморној долини. Чујете л' моју тугу? Ја плачем у тишини. по даљини. А руке.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Где сте ви миле зоре. У твоје бистре вале Бисерне сузе лила. Суровог. Кад је божанском ногом Блудио по пољани И звонким својим рогом Гонио снажног вепра. Ту сам. И одсад њега звати ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 283 . Спустивши руке своје На своја бела крила. И ви пролетњи дани. Мамила песмом њега. у тавне ноћи. И тужна. источниче живи Сребрне горске струје! У жарко подне ту је Тражио одмор благи Мој нељубљени драги. у самоћи. страшног звера. И лава и пантера? О. Ја ћу. без миле наде.

Вече се спушта благо С мирисом И милином. И у свом боном санку. благим миром. носи широм. С мирисом и зефиром. С прохладним. Ви травне. И чајка тромо кружи ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 284 . Ја ћу. Ти. И ви обале морске. Ехо. Чувајте спомен друга. вите стазе. Блудети кроз пољане. Са орошена луга Адонидово име И сваки цветни кутак Испуни само њиме. у ведре дане. У ноћи и уранку. И ви пећине горске.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И с тугом спомињати Његово слатко име. И ветар бије с гора. Довека бићу с њиме.

бледи Фебе. У брачној нашој ноћи. Да гледам густе власи. по даљини.. Буктињу још не гаси.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ С обале сињег мора Над равном површином. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 285 . 1888. Ви звезде на висини. Видите л' моју тугу? Ја плачем у тишини. Што блед и мртав лежи У суморној долини. Поклони гласак другу.... 3астани. О Фебе. Да гледам чело бајно. Сузама молим тебе: Светли нам. сунце сјајно. Ехо.. Ти светли у самоћи. О. бледи Фебе..

И Тибар јасније шуми. Са равног Марсовог поља. хајдемо у доба оно Кад Хелагабала Август владаше богатством Рима: Хајдемо у цветне земље где Тибар весело шуми И седам подножја љуби. И по глаткоме друму вихор се прашине диже. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 286 . нежно се грлећи с њима. Поноћ је одавно пала и месец на небу светли. Покашто бахат се чује. А поморанџа слатка мирише у самоћи И Рим почива мирно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КОРИНТСКА ХЕТЕРА K рилата божице моја. Стубови Капитола и горди Пантеон с њима Кô црне огромне масе дижу се у небо горе. То стража ликтора блуди и кличе по тавној ноћи. Но близу форума самог. Фркћу уморни коњи и лаке кочије лете. Задоцњен жури се квирит и у град уморан стиже. гонећи кочије златне.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 287 . У цвету младости прве љубљаше Ипоник Хелу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У храму Изиде бледе. Свилени пеплони њини по поду мраморном пали. звуци се весели хоре: То Хелагабала Август саиску божицу слави. И пламен љубави блиста са њених образа бледи'. жељан вечерњег мира. кô тучне статуе Крона. На коленима светли сребрна и звучна лира. Кô слике титана мрачних. Крај царског његовог трона.. крај царских ногу. Између стубова древних Гомиле развратних жена са дивљим криком се вију. Што собом стидљивост чедну и женске лепоте крију. На копља наслоњени. А ниже. на стуб је притискô хладни. Но ко је тај бледи младић што тако усамљен седи На пустој тераси храма? Он. На степеницама златним коринтска хетера седи. четири Сармата стоје. Весеље ври и бруји. И с њиме претори силни.. Она је подигла очи и страсно Августа гледа. Бледо. под венцем питомих ружа. високо чело.

Кô црне њихове власи. Но свану и дан жалости. Ах. И сиње.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И јутро живота њиног радост је красила штедро. Под буром детињске страсти. плаво и ведро. Подобно мајскоме цвећу. На цветној обали морској они су седели често У светле вечери мајске. Што га Психеја драга са тајним трепетом слуша. И они слушаху с чежњом шуштање мирнога мора. Пијући из златне чаше невине љубавне сласти. У тихи Коринтски залив Стигоше једнога дана синови гордога Рима Са галијама својим. Са тавних коринтских гора Ветар је мирисним дахом мрсио њихове власи. и небо. дубоко море. они се свијаху дружно. Узеше и лепу Хелу. На глас љубави њине оживе природа цела. и Хела отиде с њима! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 288 . тако се и жеље њине Плетоше у један венац. никад небеска љубав не нађе за лице своје Чистије огледало од њиних невиних душа: Светле кô кâпи морске. А кад се кретоше даље. а нежне кô слатки уздах.

далеко море. Ипоник у Рим се крете. Он сања о даљној земљи и њеним пољима цветним. Где стоје спомени вечни за ране његовој души. усамљен сада. Ипонику би било светлије и лакше тада. Лијући на врели песак сузе љубавних јада. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 289 . Где је у светле ноћи и Хела седела с њиме. ево. Тамо куда је некад са Хелом блудио срећан. И.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да је кипарис црни покрио огњиште њено. Он чује потмули ропот Јегејског сињега мора. Ал' он је пружао руке на сиње. И види галеба јато што над њим с кликтањем кружи. Он је седео самац на пустој обали мора. Он је прстима својим из њених сребрних жица Извио чаробну песму у славу невине Хеле И с лиром и тугом својом остави пољане родне. Он звучној поклони лири све звуке младости вреле. Но ипак не беше самац. Сада је с безумним болом клицао њезино име. У дому разврата гнусног он сања обале пусте. Погружен у болу своме. И вале Јадранског мора здравећи звуцима сетним.

И страсно. Он диже високо чело и косе забаци бујне. Кô тутањ подземља мрачног. кô уздах невине душе. јецаху сребрне струне. И жарки. чудесни пламен запали његово лице. И распршташе се силно под сводом мрачнога храма Зачуђен диже се Август и баци к тераси поглед. Као молитва чиста.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И струја љубави прве обузе његове груди. Јер грозни. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 290 . И звуци јекнуше благо и јаче и јаче грме. Хетере рукама крију све тајне лепота својих. и премираху болно и тихо њихови гласи. с животом који се гаси. И полупијане жене јурнуше до царског трона. Ил' као последњи јаук. несвесно. дивље удари у њене жице. Престаде весели шапат између стубова древних. И као плашљиво стадо збиле се у густу таму. кô узвик гневнога Крона И затим. Где звуци звоне и јече и бледа царује тама. пророчки звуци грмнуше над њима силно. тише и тише.

И по степеницама светлим безумно полете к њему. И бледо.. Коринтска хетера лепа угледа свирача бледог. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 291 . Женски. мртвачко лице са тогом покрише тада. А када последњи удар огласи сводове хладне.. Ипоник познаде Хелу. Присуство највишег оца у мрачном. У храму тишина влада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јер осећаху тада. у чудном овоме часу. Крај кипа Изиде бледе Она у болу паде. развратном храму. Четири сармата снажна приђоше трупини њеној. очајни врисак проломи тишину нему.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 292 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (KЛИЧЕ ВЕСЕЛО ГАЛЕБ НАД ПЛАВОМ ПУЧИНОМ МОРА) K личе весело галеб над плавом пучином мора. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 293 . И мирта сладосно шуми под небом жаркога југа И песма однекуд грмну. 1889. Уз удар сребрних струна. Извесно левента неки поздравља срдачног друга.

Сву тугу људскога рода примајућ у своје груди. гордо се диже. Они су примали самрт од ножа Браминих слугу. где Лхас весело цвета.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОПСАДА БЕНАРЕ — ОДЛОМАК ИЗ ПЕСМЕ „НА РУШЕВИНАМА 1. раскошном југу. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 294 . на цветном. на крају бурнога града. Град многољудни сада. Под небом пољана родних. Он је. одбеже само. На пустој обали речној. Од свију Будиних слугу што храбро падаше тамо. Јер га је проклео Господ да вечно по свету блуди. T ри бурна минуше векâ откако у љутом боју Падоше синови Буде. трајао суморна лета. Бен-Касим. А цветна Кашмирска поља покрише њихова тела И на долини страшној где пропаст грозна их стиже. У кршном Тибету доњем. бранећи науку своју. Муж плашљив и слабе душе. у горкој тузи. Долине свештеног Ганга натопи крвца им врела. Бенара.

И већ с победом Азок к Бенари поносној стиже. кад вихар весело стиже. Као лавине снежне с индијских висова тавни'.. Тамо Бен-Касим често по ваздан усамљен ради. А дом је Касимов био удобна пећина нека. Шумори висока трска. Они се ваљаху бурно у плодне бенгалске равни. А над пространим ритом јато се вивака диже. Кад црне браминске војске оружјем гонити заче. После их углади лепо и плавим индигом шара. И Брама задрхта тада од руке његове јаче.. Носећи крваву самрт и живот не штедећ ником. Затвори изворе бистре и тврду опсаду диже. Суморне његове чете јурнуше са дивљим криком. У силном Лхасу граду Већ махараџа Азок преузе јуначку владу. А помоћници верни здравље и рука вредна. Он сече високу Трску И од ње чибуке гради. Три века минуше тако. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 295 . Са танким и оштрим ножем он шаре по њима ствара.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Где пастир у рâно јутро свилена догони стада. Имање старчево беше магарац и мазга једна. Он нађе склоништа себи. Пред домом жубори река.

и река сањиво тече. и ти му отварај пута. Далеко. Сеђаше Бен-Касим дуго и у ноћ гледаше благу. звезданој ноћи И као силовит акорд потону у тихо вече. У равницама плодним. камених кула Бенаре. Но Азок пролазе не зна. дакле.“ 2. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 296 . Касиме. Устани. Небом се осуше звезде. Бен-Касиму се тада вечерња утвора јави И проговори старцу. Касиме. у самоћи. Господ ће младошћу вечно да твоју украси главу. где Гангес весело тече. А палма шумори чудно. отиди у град и продај магаре своје. и залуд борба је лута. Јер те је изабрô ноћас. безбожна града. Остави пећину своју и журно потеци тада До тврдих. на своме каменом прагу. кроз облак прозрачно плави: „Господ. Тајни се стрже усклик по јасној.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Једне вечери тако. да видиш његову славу. који те гони. кроз речи говори моје. Ту махараџа Азок (победа нека је с њиме!) Као бенгалски тигар бори се за моје име.

палмове шуме. Али се бораху јоште. Базар је затворен давно. кличе. У многољудноме граду још један кладенац оста. злата и трске шећерне с њима. падаху клонулим телом. Град многољудни овај кô бели лабуд се вије Из густе. И танке поквари луле што воду спроводе граду. Диже се Бенара гордо. ни песма у вече тавно. И смех се не хори више. Но сад је у граду пустош. Јер махараџа грозни смртном их обрече јаду. По улицама пустим купе се и блуде псине. Са онакаженим лицем и бледим. С далеких обала нилских и древних јапанских страна К Бенари стизаху лађе и мноштво каравана. Све се ту жури. што платна његова крије. На њима богате робе и слатког растиња има: Кашмирских шалова. погађа и живо збори. И тигар суморно риче и шакал из даљине. С базара негових шумних вечита вика се хори.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И мирта сладосно шуми у чудно звездано вече. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 297 . Крај њених зидина славни Свештена протиче река и плодне спавају равни. Од градске капије свете Већ трипут одбише они крваве Будине чете. силни грађани некад. мртвачким челом. И.

Да се на градска платна удари са свију страна. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 298 . Једнога дана Азок нареди војинству своме. тихи и тавни. Често се грађани жедни са стражом тукоше тамо. Кад се с обала Ганга весели зачуше гласи.. На песку обала морских војинство пије и једе. Да благослови војску И светло оружје с њоме. У мору кандила сјајних блиста се свештена река. То Азок приноси жртву господу и богу своме. да јуриш предузме главни.. па и ње не беше доста. Са лађа. Тражећи прљаве капи. Да секирама оштрим сву шуму секу и ломе. с обала. И даде велику жртву у сутон. Ноћ миришљава сађе и месец небеса краси. Узалуд пробаху с града да смету радове њине. Тукући стрелама оштрим с капија и висине Јер мноштво лествица дугих спреми се још истога дана. И звонко падаху с глава бакарни шлемови њини. с кула из близа и далека Шарени фењери светле и рујне машале с њима. А са жртвених места дижу се стубови дима. Затим сагради лестве.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' вода нечиста беше. да усне оквасе само И страже страдаху тако у мраку и долини.

И јуриш отпоче зором. коњица стојаше ћутом. и кад се изврну с града. У виду змајева. Унутра. Сипају кључало уље и пале њихове груди. А горе Миђанин варвар са ножем и праћком љутом. Већ коњаници први у трку бацаху стреле На градска гвоздена врата. Да снажним рукама својим прикаче лествице горе. Но силна Брамина војска још страха и плашње нема У опсађеном граду крвави отпор се спрема. И даљни претвори исток у сиње. и храбри људи. И грчевито шкрипе. И груди широко дижу и коса њихова гори. Споља страшне се боре. Безбројно нападача са риком на земљу пада. хала. змија и грозних горгона. Прште високе лестве. А озго јуначка момчад.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А Азок и мудре раџе на хуму травноме седе. А кад румена зора озари високе горе. код главних врата. И дух се растаје с телом.. Војска се са страшном виком к Бенари кретати стала. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 299 . и жене.. пламено море. У грозним мукама гину са крвљу и пеном белом. на платна и куле беле. Из разваљених уста потмули ропот се хори.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Страшно је беснео Азок, гледећи погибао своју,
И призва господње име у љутом овоме боју.
И господ саслуша њега, јер баш у часу томе,
Јави се Бен-Касим журко на бесном парипу своме,
Он се дохвати тајно бедема и тврда града,
И кресну балчаком кремен и базар запали тада.

Одбрана задрхта градска, јер тавни облаци дима
Покрише, у часу, небо и сунце огњено њима.
Кô страшан, огроман језик, пламен се под небо диже,
Љуто се повија, пршти и сјајне дворове лиже.
Силна се забуна деси и Азок развали врата,
Па с бујном дружином својом нагони у варош хата
Залуд се Брамини боре и љуте њихове страже,
Све, с виком очајања, у тврде пагоде нàже.
Но рука убиства хладног и ту их сустиже грозно,
Где с идолима својим падаху до у ноћ позно.

Тако разори Азок и сравни Бенару с прахом,
И целу Индију цветну испуни пакленим страхом,
И за тим освоји Делхи и цветни Караџи узе,
Сејући за собом пожар, убиства и многе сузе.

Много је времена прошло откако Бенара паде,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

300

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Кад на развале њене чудноват туђинац стаде,
Водећи за собом хата. Он је кроз сутон тавни
Бацио замишљен поглед на пусте и тихе равни.
Са русе његове косе башлик се спустио доле,
А бели, широки бурнус груди му покрио голе.
То беше Бен—Касим главом... Кô путник с далеких мора,
Он гледа у чудно вече с развали браминских двора,
И целу његову душу обузе суморна сета
Над спомеником мрачних, минулих и древних лета
А сова с развала кличе и месец на небу сија,
И ветар суморно дŷше и црни кипарис нија.

1889.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

301

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

СМРТ КАТОНОВА

K

ад су пред царским мачем, код Тапсе и Фарсале,

Квиритске легије грозно са древном слободом пале,
И тиран, под царским венцем, лукаво праштајућ свима,
Сурово погази ногом свештене законе Рима

Тада се насупрот њему подиже сенатор један.
Он презре лукаве молбе, слободе и правде жедан:
„Умрла слободо римска, тако ми квиритске среће,
Свет може дворити њега, ал' Катон грађанин неће!“

И Катон одржа клетву. На гозби код свога сина,
Он призва Корвуса храброг на пехар самоског вина,
И кад је Утику малу покрило суморно вече,
Он мач загрли тада и мрачно, с уздахом, рече:

„Буди ми још једном веран, о друже времена славни'
За славу врлине римске, што нагло у нама тавни;
Крвави диктатор Цезар, подобан мрачноме богу,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

302

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Са својом бешчасти руком свештену грађанску Тогу.

Ко ће да форум штити кад часних грађана нема?
Кад храброст тирану служи, а сјајни Капитол дрема?
Кипарис гробницу крије и густа, зелена трава,
Где, с чистом љубављу к роду, праведни Тулије спава.“

Тако збораше Катон. Кад поноћ суморна дође,
Роб један упали факљу и Корвус са гозбе пође;
И Катон отпусти сина, што оде готово с плачем,
А затим, разгрнув тогу, страшним се удари мачем.

И онесвешћен паде. Пробуђен у пустом трему,
Дигнувши над главом факљу, роб један прилете к њему,
А одмах, за робом својим, и син се Катонов трже,
И журно дошавши оцу, лекара доведе брже.

Силвије, чувени лекар, ученик мисирских мага,
Увеза пробијен трбух и насу мелема блага.
И свест се Катону врати и крвца преста да тече,
Он поглед обрати сину и сталним му гласом рече:

„Нека је проклет и презрен лукави избраник рода,
Што мирно пред собом гледа кад земљи мре слобода.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

303

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Боле је презрети живот у ропство који нас баца,
И, веран слободи, сићи у крило праотаца.“

Кад сврши разговор овај, он страшно изврши дело:
Раздерав завоје своје, утробу дохвати смело,
И залуд прилете робље - утроба пуцати стаде,
И Катон завали главу, и мртав пред сина паде.

1890.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

304

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

МРАМОРНИ УБИЦА

Z

а време Анџела славног живљаше у древном Риму

Силвије, убоги вајар. Под кровом нужде и јада
Он је трајао дане, непознат и презрен често,
Смрт гладну гонећи мучно заслугом скромнога рада.
Међу светила римска, запојен насладом таштом,
Силвије ступао није са својим издртим плаштом
И својом анђелском тугом. По какав пропали племић,
Ил' бекрија свирач, са шпадом и гитаром,
Друштво је његово било. Јер он је волео песме,
А њих је скитница свирач певао с љубавним жаром
Бијући у гитару. Тако је, у друштву С њима,
Пјанчио покадшто сву ноћ по крајњим крчмама Рима,
Забачен од целог света.

Сунце се гасило јасно,
Када се Силвије једном од куће подиже касно.
Вече је пролетње било. Под небом црне се ждрали,
О пусте обале реке ломе се румени вали,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

305

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И магла увија рâвни... У топлој његовој души
Звук тајне, нејасне среће зазвони болно и драго,
И вајар, несвесно чисто, у стару капелу уђе,
Из које молитва бруји уз пратњу оргуља благо.

Било је вечерње свето. У тами и тишини
Трептаху небесни звуци божанског Палестрини,
Кô усклик његове душе. Пред самим олтаром светим,
Са црним дугачким велом, клечаше некаква жена.
Плаве и сузне очи она је подигла горе,
Кô бледи анђео туге. Свилена одећа њена
У складним борама својим падаше по поду доле,
А њене скрштене руке бејаху до пола голе.

За киме плакаше тако? И ко је управо она?
То бедни, убоги, вајар није ни знати могô,
Но он је дрхтао чисто. Од ове вечери чудне
Протече вечери доста и дана протече много
А од ње ни трага више. Но туга, што здравље руши,
Учини од тада преврат у болној његовој души.
Силвије од ове ноћи сто пута осети јаче
Сву пустош живота бедног и ништавила свога;
Одсад је банчио чешће, кашто се по крчми тукô,
Хулећи одвратном псовком и људе и самог Бога.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

306

За неком несвесном тежњом. Тако га и тавна поноћ пред ликом каменим нађе. пред олтаром. Поносит пред целим светом ропски си служио мене Кô слику чистоте рајске и вечно млађане жене Ал' ме видео ниси. Идеал. „Чудиш се!“ ускликну она. што бићем твојим без твога пристанка влада. „Па ипак. Од прве младости твоје Ја живљах у души твојој. оваплоћен је сада. Напољу мртвачка тама. ево. Силвије замишљен стаде. без мисли и без плана. И поче резати мрамор. Слазећи нечујно чиста са свога мраморног трона. Зато сам. Твој вечни идеал. И слика чудесне жене Из хладне. У помраченоме уму Он је будио слике од ране младости своје. Ал' није дознати могô од куда то? и ко је? Скрстивши уморне руке. Он се је сећао лица што давно некада виде. давно се знамо. И тихо приступи њему. он дуго стојаше тако.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Тако једаред пијан дохвати челично длето. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 307 . мраморне грудве искрсну једнога дана. чудесна слика с мраморног подножја сађе... Кад страшна. Силвије безумно викну. И лице небесно моје.

Сав позив живота твога Свршен је с рађањем мојим. И ти ћеш умрети сада. по вољи самога Бога. страсно. Заклоњен. Али ће Римљани сутра с дивљењем гледати мене Кô образ врлине чедне. у тишини. Јест. Силвије на земљу паде. Кô сузна Ниобеја. Јер ја сам чаробни лептир. 1890.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Изашла преда те једном са светим. Твој светли духовни поглед отад је дражи ми био. И рука суморне смрти дотаче његове веђе. небесним жаром. А дивна статуа мирно на своје подножје пређе. И душу његову испи. На усне његове младе Она ледене усне приљуби безумно. а ти си чаура био. Твој живот рàд мени беше. ти ћеш умрети сада. мраморна жена рашири камене руке И притиште га силно.. кô узор најлепше жене.“ И страшна.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 308 .

У Лисинског храброг пана Има блага кô у мору. Па запевај песму стару О Љубецком и Океани. Ал' његова кћи Океана Беше украс целом двору. Па како ли бије стрела Из ручице пане лепе. о кобзару. Од Њемена па до Буга.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЉУБАВНА ТРКА S тегни жице. Колико је Пољска дуга На четири своје стране. Није било такве пане. Кад Океана јаше смела ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 309 . И суморну тугу мани.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кроз подолске равне степе.“ Пан Љубецки диже очи И погледа коња врана. рече нежна пана. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 310 . Али једног мајског дана Запроси је витез вредан. И у једно исто доба Са дворишта оба језде. Па на коња хитро скочи. „Хоћу“. А на другог млада пана. Да тркамо испред града Стигнеш ли ме? Бићу твоја. што се носе Са далеких сурих страна. „Али имам услов један: Пре неголи хтеднем млада Оставити поља своја. Бујни ветри. Лепршају њене косе И скутове сарафана.

У даљину лети сиву. И он виде. Кличе пана. Над седлом се мома наже. Коњ Океанин мрси гриву. Па од чуда и срамоте ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 311 . Руку диже и бич пуче. И све ближе мети стиже. Пригнувши се као гуја.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И јурнуше. као звезде. као чајка. Јер их спази близу мете. И с фрктањем. И огањ га узе свега. А за њоме витез гмиже Кô чивутска таратајка. На пољану коња оба. кô олуја. како лете Коњ и пана испред њега. А мамузом вранца туче. И Љубецки главу саже.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 312 . Па окрете коња врана. Удари га мамузама И прескочи младог пана. Срећо моја. Па се изви као стрела И са врана коња скочи! Три пута се преметао Пан Љубецки у висини.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Заигра му срце живо. ти ме прати! А да стигнем пану своју.“ На огњене своје очи Сад натуче шапку с чела. А четврти доле пао И нашô се у прашини. Љубав ће ми крила дати. Засмеја се млада дама. Што ни у сну није снивô И његов се усклик оте: „Кô у љутом досад боју.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 313 . Он с грацијом шапку Тури. А Океана пусти тада На пољану хата врана. 1890. На десно је наби уво. И потом се хитро жури. Шта Љубецки чини сада? А Љубецки већ на мети. „Бољег имам“ рече млада И загрли свога пана. И Љубецки јурну пешке Као јелен преко поља! Зачуди се пана млада И не може да се сети. А љубавне муке тешке.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' је пану снажна воља. Да дотера скупо руво.

А с бедема порушених. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 314 . Ал' он гордо дигô главу. Што времена ток суморни у мртвоме миру броји. Многи борац за слободу. Ту Дунаво хладно шуми. и у шуму мутних вала Јецање се чује ноћу с мрачне куле и обала. у мукама нечувеним. Скончао је дане своје под високим кровом њеним.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГЛАСНИК СЛОБОДЕ U тврђави београдској стара кула и сад стоји. Страшна сова јасно крешти и стража се у ноћ кличе. На лицу му тежак умор а у оку пламен југа. тешка њена брава шкрину И тавничар бледог странца посла кули у дубину. а с ње пада коса дуга. доста давно. где кржљава зова ниче. Једног дана.

(на груди му лева пала) Па говори стражи својој. И потомак храбрих Грка с Маратона и Платеје. дух слободан ено гди је. мрак нека ми тело крије. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 315 . Страшно одби снажним крилом и у ноћ се изви црну. син Јеладе. Да не клону у надежди белој зори. Опустеће двори ваши. јасном дану. Дух ће овај гласник бити за народе на Балкану.“ У том часу с мрачне куле орô сури нагло прну. Да сачека ново доба. мајско сунце коју греје. а остаће кула стара. општа љубав које ствара. Он подиже руку десну. Ал' дух мој ће тек да живи. што се збила крај машала: „Отманова мрска децо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ То је Рига.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 316 .

и у шуму мутних вала Јецање се ноћу чује с мрачне куле и обала А с бедема порушених..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (У ТВРЂАВИ БЕОГРАДСКОЈ .. где кржљава зова ниче. Страшна сова јасно крешти и стража се у ноћ кличе.) U тврђави београдској стара кула јоште стоји. Ту Дунаво хладно шуми. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 317 . 1892. Што времена ток суморни у мртвоме миру броји.

Занета силно узорима старим. Са кратком јопном и у кринолину. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 318 . Ја баш слабо марим Хоће л' је когод читати ил' неће. Сад што му драго. Да седу прошлост не поштујем здраво.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ УСАМЉЕНИ ГРОБОВИ 1.. О златно доба дугачких капута С педантски круто уздигнутом јаком! И вас је време уклонило с пута. И ја је не бих дизао из гроба. P есничкој причи протекло је доба. И ваше госе покрило је мраком. Романи данас „уживају право“. И моја муза старински узлеће Узлеће смело у светлу висину.. 2.

Модерна лица .као што је Нана. Хладна јесен влада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Вас више нема. музо. Под небеским сводом. Сад нема страшно укорених књига. Модерни укус царује међ нама. А ми синови с невољом и бедом. И наш се укус изменио много. 4. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 319 . Да. Но почни. Срећни мужеви који нисте знали Шта су „сезоне“ и модни журнали! 3. Место хероја са дугим пушкама И резовима оштрих јатагана. Кроз голо грање влажни ветри бију. Сад читам Повјест древних Абдерита. Све се је живо изменило редом: Мајке се наше помириле с модом. Но те лектире већ ми душа сита. Којим би вола „поразити“ могô. стигло време сасвим нових брига.

. Не чује уво веселога гласа.. 5. звижди и јауче. крст се један диже. А сниже плоча. А црна Дрина хучно се таласа. А маховина и коров покрива. Одакле села босанска се виде Изјерен мало. киша мирно пада. На пустом пољу гаврани се вију. Па валом својим о брегове туче. 6. Па диже магле са висова тавни' И као облак ваља их у равни. Ковиље расте и купина цвета. На хумку гавран грактајући слета. Под свелом травом спокојно почива.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Небо је мутно. одваљена давно. а Зворнику ближе. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 320 . Но даље од ње. Руши је време суморно и тавно. А ветар шуми. Слева крај друма што Лозници иде.

7. Здје погинувшег у цвјету младости. Ја приђем месту где је плоча ова.“ И даље нисам прочитати могô. И видим плочу. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 321 . Док он ствари веже. Да растурене понамешта ствари. И спазим на њој урезана слова: „Под сим каменом почивају кости Јове Лазича из града Зворника. пени се и тече. А ја се сиђем да исправим ноге. Јер слова беху истрвена много. От Сали-аге сербскаго крвника... И преврће се у кориту своме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад сам први пут путовао туда. Пустошна јесен овладала свуда. А Дрина шуми. Било је мутно новембарско вече. И бедни стомак од труцњаве многе. Мој кочијаш стари Устави кола баш на месту томе. Разгрнем коров и дугачке вреже. Кô тешки болник.

И звала сина што у њему труне. Ко је тај младић што овде почива? Је л' имô рода или верне љубе? И где су они? Је ли она жива? Ил' све одавно вечни санак снива? Можда је некад у минуло доба Старица мајка долазила туне. Сури споменик старих поколења Над сниском хумком угажена гроба Живо ме сети страсти и мучења. И мисô врати у минуло доба. растурене. И лила сузе више рâна гроба.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 8. где вас јоште није? И ко да прича историје ваше? Вас. маховина крије По пределима отаџбине наше. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 322 . А сêдо време камење обара. Где се мученик у смрти одмара! 9. Тужни гробови.

11. Од ове ноћи протекло је доста. Она се гиба. таласа и пени. У мутној магли колеба се Дрина. Кад мој кочијаш дође.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Плакала дуго и дуго га звала. лагано увија. У чистом зраку нијају се ждрали. кола су приправна.“ Кренем се даље. Но шум се хори из дубина њени'. С босанских планина Студени ветар звижди и ћарлија. Ласте долећу са зимница своји' ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 323 . Доклен и сама у гроб није пала? 10. па ми рече: „Можемо ићи. Бог би то знао! Новембарско вече Падаше тихо као магла тавна. И северац клети Не душе више. Што сметова оста. А мрак је тихо. То тихо копне између врлети. Отишла зима.

Затечем старца поред тога гроба. Кô седа слика старца Осијана. у рујној вечери. 13. Једанпут тако у пролетње доба.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И бео лелек на пустој обали На једној нози замишљено стоји. Са благим лицем. Где пасе своја свилоруна стада: Стар и замишљен. И чинило се да погледом мери И даљне горе и немирну Дрину Као одломак изумрлих дана. Сед и узвишен. цвркуће и пева! 12. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 324 . Кад млади живот и свежина влада. кô патријарх стари. ћутећи. Све живо кличе. гледô у даљину. Све драго вече и васцеле ноћи. Он је. Под небом бруји чудновата врева. у тихој самоћи Он ми је причô чудновате ствари.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Седећи тако поред свога стада На маховини и суром камену. врло давно. 14. Диже се крадом преко хладне Дрине. Он ми је причô: да је. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 325 . у невино дете. Несрећну рају мучио је јавно. паша од Зворника. да би спасô сестру. под заклоном мрака. А месечина обасјала бледа. А већ делије почеле да прете Пуцају ноћу. Он ми је тихо казивао тада О старим људма. да је њему даду. Те доби име „српскога крвника“. 15. о старом времену. Те седи старац огроман изгледа. Кроз уске решме из дугих пушака. Заиште. Нејаки Јово. дакле. Живео Сâли. Некако он се загледа у граду У лепу Јелку.

кад је Омер-паша Робио Босну и племиће њене. А чак позније.. Где је? Да л' је жива? Ил' и њу. Отиде Јелка Салијином дому. на овоме месту Погибе мучки од заседе њине. измеђ туђа робља. И никад о њој не сазна се више.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' овде паде. И њену тугу и невоље њене? 17. ваљда. Где никог нема да је бар помене. Делије тада дограбише мому. И с њиме оде и одведе жене И Јелку. А власти турске разбојнике скрише. Зелена трава одавна покрива Усред незнаног. С њиме се здружи крвопија наша. можда.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 326 .. 16.. далекога гробља. А ову плочу и крст више гроба Родбина диже још у оно доба.

Можда на морској високој обали. И по далекој пучини се губе. А вали шуме и зраци их љубе. кличе и узлеће. Када лето мине. 1887. Као да носи поздрав отаџбине. Где тихо шушти кипариса грана И кликће галеб и шуморе вали Гроб њезин стоји.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Под топлим небом азијатских страна. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 327 ... Цвркуће слатко. Ту ластавица весело долеће.

и сан је чудноват снио: Кô одоздо. Јуче је одвише пио. J утро је стајало красно. Још бледа владаше тама.. У једноме мирноме селу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АМОР НА СЕЛУ 1. Са сниске. сеоске цркве звоно је јављало свима Да света недеља свиће и празник доноси њима. и после пронесе с њоме Шубару општинског ћате. јутарња звезда на небу трепташе јасно. за пакост опет. живине и људи много. А он на пољу заста до самог сеоског храма И прекрсти се трипут. у мутном вртлогу своме. божије дете. И светла. сеоски пијани кравар ухвати једнога дана Амора. А ноћас. Страшно прашину узви и онда у село стиже.. Понесе кметицу прво. И ова бујица плаха. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 328 . А кравар на посô крену. од мирних поља вихор се ненадан диже. далеко од наших страна.

И кравар. нит много времена прође. Он није дувао много. И песма славујска звони у ведро звездано вече. храни. зевајућ гласно. времену. И кравар помену Бога. И село у часак прену. говеда погони тада На равни сеоски пашњак. Где кравар обично дрема кад сунце на зреник стиже. Једино после се сећа Холује и кметске жене и њених пуначких плећа. Вратнице лупају селом и жустро певају петли. где бела пландују стада. У дољи река се светли.. А крупна сеоска марва на зборну пољану пође. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 329 . Затим се искашља јаче. Исток се у пурпур осу и сунце одскочи горе. Пастири дањују лети и састају се оде: Седну. И дан огреја сјајни. Док најзад изгуби смисô. ил' говорљив какав чича По вас дан шарене бајке о даљним земљама прича..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Он је напирô снагом. Сањиво затури главу и у рог дувати заче. подвију ноге и онда разговор воде О стоци. Ту дивље цветају руже и бистра речица тече. Звуци се од свуда хоре. Близу самога села густа се шумица диже. ал' спасти није се могô.

„ја управ тебе и требам. у густом папрату доле он голо детенце спази. мада је последњи плахô И отимао се дуго. А малу дрвену стрелу од њих је држао свако И гађаху се њима. пастирче-дете. Од смеха. Што босом ножицом својом безбрижно обали слази И церека се гласно. цвркута. Звездана. И газда-Стеванов Кића за њиме у трку лете. Ал' данас зачуђен стаде Кад његов пијани поглед на цветну обалу паде. ето. што мирно граничи село. „А. Он стеже Амора малог. чудо се десило цело. Кô свакад чинио што је. И баш овога јутра. у овој шуми. Кмету ћу ја тебе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И. чекај!“ узвикну кравар. што птице плашиш. Кића је преплашен ћутô. Тебе. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 330 . Амор и Кића Гађаху пастирку малу уместо шарених тића. Управо. Кравар окрете главу и очи обрати своје Пут густе зелене шуме. Њихове косице бујне ветар је мрсио лако. зверко. трке граја се у небо диже. одавно по шуми вребам. А то је овако било.“ Зборећи ужасно тако. А тицâ за јатом јато над њима весело стиже.

Зверајућ. Кмет. овај. дакле. те говор прекину даље. „Ал' прво накричи. свињар ми треба. завара женскиње вешто. Крајичком кецеље своје заклонив образе мало. погледа Амора благо. Имаш ли оца и мајке. Једини општински ћата. Јер. И народ из цркве наже. па нек му одећу прави. „Чиј' си“. вели. А клисарица. детенце драго. Служба је свршена давно. Клисар је још јутрос зором отишô до блиског града. да мале чакшире справи. Кад голо и наго скиташ?“ Но сузе малога бага Тронуше доброга кмета. И малог Амора онда с краваром кметици шаље. „кажи ми. Ал' шта је кравару стало До њених детињских суза! Кад подне на земљу паде. Он узе Амора. И звук последњи звона одјекну јасно и равно. застаде мало крај сниских црквених врата. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 331 . човек побожан јако. И пошто отиде народ. дуго су шушкали нешто. Она окрете главу. ил' барем тутора свога.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Но туга Звездану узе и она зајеца љуто. опет. и с њиме пред кмета стаде.“ И подне пристиже тако. рече му најзад.

Исприча кметици редом све што се од јутрос збило. Боже. снажна и сниска. да обед на време справе. И гледи кметицу нешто. опет. Засук'ла рукава оба и малко открила недра. у мутвак склониле главе. А вредне редуше. Кметица била је сама. Те кравар ушара много. тихоме селу Подневна зачу се лупа: редуше с обедом журе. а онда и саме ноге. Јер мушки одоше крчми управо од божијег храма. Па пође кметовој кући. Најпосле укрсти очи. Кравар је ишао селом. И сад проводи шалу. У крају дворишта равног гранати орах се диже. ал' Бог ће један га знати Зашто се присети нешто и прво у крчму сврати. Кад вредна кметица поче да хладну ракију точи. Па журе. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 332 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А намигуша жена сама је остала сада. По мирном. Ту кравар у хладњак седе кад дома с Амором стиже. И попи по једну с ногу. вичу. Док суве космате псине под стрехом уморно жмуре. лупају. па. вукући препуна ведра. здраво му мило! Кметица. Док га издаде говор. Убрзо тишину целу Прекиде ђермова шкрипа. А затим истресе многе.

Жега га сустиже потом. И жедна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И сасвим изгуби памет. извол'те чути. А небо свој тавни вео безбројним звездама осу. Отпоче лукави Амор да душе њихове мути. Подне је минуло касно. И тако. Кметица затури главу и засмеја се таде. отврдла земља пила је вечерњу росу. Жарки се испуни ваздух прохладом вечери свеже.. Па гурну кравара тако да овај на земљу паде И чисто рикну од среће. најзад. не зато што беше срећа. онако. дудово грање уморна живина леже. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 333 . несташни Амор.. И већ на тавном небу сунце се гасило јасно. 2. На густо. „Како се. Већ бедном кравару селском што. „Кметице!“ рече јој смешно. управо у глувом добу. имаш?“ И онда подмигну грешно. Да после једнога сата под кућним лежаше плотом Без свести и сазнања. Но срећа потраја мало. буклија трећа Одузе сва чула редом. Лукави.

кметица кравара љуби. Речи га коснуше ове. Побожан будући здраво. поражен од ове беде. И после двадесет лета она га обману лепо! Хиљаду различних мисли са сумњом љубавном стиже. они Спавају и хрчу тако да цела одаја звони. опет. Под топлим губером. с кметицом својом осташе у соби сами. кô мирис ишчезе у ноћној тами. И спази кметицу с кметом. Отвори четворе очи.. о кмете.. опет. и ово туби. Он јој је веровô слепо. Но смисô овде је јасан. а зефир хлади му ноге. Па слатко. Метнувши крај уста шаку Он кмета хлађаше крилом и реч му прозбори таку: „Достојна презрења сваког. Но кмет се пробуди ипак. Кметица тргне се кадшто и онда окрене нице. Он смућен лагано седе. радо је толковô снове.“ И затим кô звук. И замисли се много. од жеге ваљада многе. Амор се над њима наже. Па уђе у кметов вајат. Кмет. Невиђен. он поглед баци Куда кроз уску баџу падаху месеца зраци. подигô губер. спокојно сања. Кмет. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 334 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Пажљиво устаде горе и онда остави собу. Почеша кукове лењо. Промрмља нејасне речи и смех јој озари лице.

Јекнуше весели звуци у сусрет гранулог дана. И ђерам са јасном шкрипом к небу се високо пењô. И стид га толико узе: дође му да чисто бега! Та. стојећи тако. И свест се кравару врати. С истока јутарња звезда кô искра огњена гори. И петô запева јасно. Он уста. Јер он се. Тако га свежином прожма да кравар лако се стресе. Дижући лагано кову. у томе часу. Раскречен.. И утом. да кметску заводи жену И домаћицу чесну. Но. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 335 . пијан да није био.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да брижно одмахну руком и онда горе се диже И вајат отвори тихо. још дуго лупао главу. што хладни ветрић с крила је зориних тресе. Он се је сећао свега.. сећао и тога јасно Да је кметицу позвô у забран општинског ћате Уочи Ђурђева дана. а зашто . он не би за царску цену Зборио онаке речи. И роса. Сад кравар потхвати кову. крај свега другог. Ноћ се клонила зори. са свију страна.и сами знате. приђе ђерму и кову закачи лењо. сад је већ било касно. кô Лазар на позив Христа. Зора се засија чиста Кад кравар подиже главу. Кравар би. диже је и онда сасу На своју буновну главу.

Амор се засмеја здраво. Божанске његове груди дисаху свежину дана. онога истога часа Зајеча зелена шума Од њиног веселог гласа. тромо бришући гуњче. он Кићу застаде веће. Јасика и јаблан вити обалом шуштаху ти'о. Њему се учини таде Да ово лукаво дете све тајне његове знаде. Но како и Амор дође. И разрогачи очи.“ Амор је весело ишô. То беше свињарче . Кравар се лагано крете. А хмељ и дивља лоза беле им стабљике свио И ситно трепери тамо. Гонећи свињу и прасце.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да га не викну неко и трже на светлу јаву. Идући бодро и лако. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 336 . јутарњи ваздух што пирка са тавних гора. шапташе: „Погано дете. А поглед гуташе чисто лепоту околних страна. И. И с њиме Звездана ведра брала је пролетње цвеће. Кад стиже обали речној. Хитну се на њега блатом и оде на сокак право. збиља. Природа оживе чисто с безбрижне њихове шале. јер драга беше му зора И оштар. И река забруја живље носећи сребрне вâле. Изгледало је. Одевен у селско рухо кравара погледа тако Да овај претрну само.Амор.

Штавише. У струји весеља свога. Обиђе судницу своју и рано у крчму стиже. отхукну само: „Дај. И зашто гледаше крадом ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 337 . Он. И то га болело здраво. Крчмар се зачуди јако Што догна брижнога кмета да дође сабајле тако. Ступаше невести зори по зрачној небесној дузи. Хајд што је певала. диже. кô никад дотле.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да цела природа тоне у мору рајскога миља. радећи по своме двору. Он није имао моћи Да враћа кметицу своју са стазе којом ће поћи У све преласти греха. збуњен је био.. А она. најпосле. Измучен љубавном сумњом и кмет се. Премире од силне чежње. Све канда осети блискост Амора.“ И пође ракију пити. у раку зору. тешто! Ал' та веселост беше овај пут сумњива нешто. донеси једну. И кмет осети ово. Певаше.. После онаквих снова. љубави бога. Да не примети само. И дан. и пошто по крчми гледну. И ову забуну своју од ње је пажљиво крио. збуњен. Преко свог обичаја. кô млади женик ког с песмом спроводе друзи. вели. 3.

протокул и књиге твоје?“ И поче да страшно псује. Из просте навике. Јер кмет се помаче само. И гнев се будио тихо. силно се заљуља таде. Ногом му удари трбух. да и он попије коју. А пиће чињаше своје. како га већ Господ сазда. јарост на оних двоје. ал' то му изађе скупо. Ћата је стајао сметен.. па диже обрве своје: „Ту ли су. Зар један пијани кравар?! Зар она кметица једна До сада супруга чесна и домаћица вредна?! Он поче очајно пити. и кмет се од бола саже. збиља.. Лагано бркове сŷче. Наиђе однекуд ћата. Кад спази у крчми кмета. И страст га обузе силна да се ма с киме туче. И прилика му се даде. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 338 . Идући на дужност своју. И само зајеца тешко. Подмигујући вазда.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад кравар од куће пође са својим рогатим стадом? Ова га мисао уби. а он се подмигну глупо. писаре. И сад настаде призор погибли и битке праве! Јаросно узвикну ћата и бурно на кмета наже. Док за врат пуче му шамар. Шубара паде му с главе. вели.

Да заспа кô мртвац прави. Подобан смушеној мачки. Подиже шубару само. Још тама владаше густа. Прилично времена прође докле се разабра мало и к себи забуњен дође. Јер она и није знала Да је владањем својим повода за битку дала. замаче у своје дворе. Па онда истија тако у страшно хркање пређе. Те ћата устаде с њега. Кмет само издиже веђе. псујући санћим. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 339 . од грдне бруке. плесну се у снажне руке И подбочи се само. Тако се десило чудо. Дигнувши напитог кмета. дотера на њојзи боре. Скиде му одећу горњу и онда донесе воде И хладном водом га поли.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Издиже палицу горе. И упре колена своја о трбух беднога кмета. Но кмет у овом часу већ беше у занос пао. А он се бунован трже и онда лагано уста И поглед около баци. под орах гранати оде. те глас по селу пуче: Кмет се с општинским ћатом кô сарош по крчми туче! А кад га донеше дома. сад ћата понова слета. И онда. ал' пијан на земљу паде. кметица. Затури с чуђењем главу. јер ипак дође му жао.

И трипут палицом куцну. Осети некакву студен. усамљен ходати пође.“ он тихо збораше себи. „Не. Покадшто заструји ветрић у тами поноћи мирне. Па и кметица. у мисли занет.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Он виде да није вајат но чардак на коме лежи. Дубока царује поноћ и нигде живога јава. И лаки пролети шушањ кад грана гранчицу дирне. А озго у самоћи Безбројне трепере звезде кô бледа кандила ноћи. Но та га уплаши мисо. и онда хукати стаде. Сва чељад на дому спава. Он тихо одаји приђе где Амор безбрижни спава. Тишина владаше свуда. „И она да греши тако!“ Толико рећи је хтео... И глава тешка му здраво. Огрну чохани ћурак и на двор лагано дође. то је божија воља. Узбуђен. Онда му на памет паде Сва брука што јуче беше. ко сабласт права. Он није изрећи смео. а кожа чисто се јежи. И Амор отвори очи. И брзо потоне у ноћ. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 340 . Познаде у тами кмета и одмах на ноге скочи. „Иначе по крчми пијан никад се тукао не би'. Па тако. ето.

Но прво упали лучу. А уз пут и Кићу срете. А кмет лагано за њим. Ту мала пастирка седе. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 341 . И онда иђаху тако. А свежи подухну вихар у њене образе бледе. 4. Пред њима бисерна река. Док. И мирно звиждати стаде. У рâни освитак зоре Звездана на ноге уста. И свиње погони тада у поља влажна и пуста. Кроз зору црквени тороњ светли се издалека. А Кића чопоре пусти. И она уздахну ти'о. „да идеш у цркву са мном. најзад. нек светли на путу тамном. рече му газда.“ И после кретоше оба у тихе божије дворе. А у сутону бледом Дах рâног прозорја духну и звезде гаснуше редом. Напред је ишао Амор. стигоше реци. ћутећи до неко доба. Подви лагано ноге и крај ње тихо се спусти. дигнувши буктињу горе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Устани“. Спојише чопора оба.

На осенчену реку и тихе.. Дође јој да плаче чисто.. И она уздахну опет.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Од села лавеж се чује. И чудна нејасна сета душу јој детињску узе. живот се светао буди. А прошле сниваше ноћи где. Она се засмеја нагло и онда на ноге скочи И зглади витице руком. док вихар однекуд стиже. И кмет са момком иде. Пови се.Буктиња светли се тамо. некако тромо. на једно ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 342 . И све се лагано креће. и наже Звездани ближе. До сада безбрижне ћуди. гледаше на исток тавни. да боље види.. То рече од жеље саме. но стидне беху јој сузе.. И прошапута нешто. . И у тој прохладној тами Они се играху дуго. Сад слатка некаква чежња обузе њезине груди.. рече му. И с њених детињских груди ненадно покривач диже И залепрша скуте. лутају сами По тавној дубини шумској. А то јој бејаше доста. „Погледај“. А затим затури гуњче кицошки. 3вездана. Кад Кића подиже очи. Изретка промичу луди.“ Кића се лагано диже. с Кићом. Те према веселом Кићи толико стидљива поста Да се изгуби чисто. „само!“ и пружи пут села руку. далеке рâвни.

И пред њим несташни Амор. А она обори главу. међутим. све докле пред цркву стиже. Ал' отуд нагло се сроза и доле пред кмета паде. Лавеж се и граја диже.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ раме. А кмет је. „Но није никако клисар. Набрзо и сâми Амор на посô својски се даде. а кмету буктињу даде. „Тамо некога има!“ јаукну са притворном стравом. па тако и самог њега Љубопитљивост страшна овај пут обузме свега.“ И кмет је. комотан. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 343 . Пропе се на једно окно. па руком лупати стаде. И подбочи се гордо. Надвири у окно прво. најпосле. Храм беше затворен јоште. И тихо чупкаше руком високу пролетњу траву. ал ту је клисарка главом. море!“ Кмет се очајно дерô. „Отвори једанпут. те Амор двориштем сађе Да вајат клисаров гдегод и њега самога нађе. светлећи буктињом тако Да селске надражи псине. ишô поражен и брижан јако. Те ларма паклена луче. човек. кô село да негде горе. Најпосле испаде неко. Што путем праћаше кмета. из вајата.

најзад. и клањајућ му се нице. „Господе. лепо. најзад.“ Мислећи донекле тако. збуњена здраво. Ал' шта се дешава ово?“ уздахну кмет у себи. Он чисто гуташе оком облине њенога стаса. Обоје осташе сами. Али. Кмет се не реши одмах да у дом клисарев уђе. И стид га за дете узе. градећи љубазно лице.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Буктиња засветли јасно. „Ту има нечисте силе. где сенка владаше густа. Јер. а пред њим . Па ни пет ни девет.општински ћата. и није лепо. Те Амор у село оде. Клисарка навали с молбом. јер на то не беше слепа. Штујући одаје туђе. Да и кмет пропусти. хвала је теби. јер светли буктиња пуста И кмет га уочи добро. Језа некако слатка. Очаран. без једног гласа. па рече да кући иде. ја видим довољно јасно. Он штурну преплашен у мрак. пристојност уопште не да Да једно невино дете комотну клисарку гледа. Клисарка упази ово. Иако овакву напаст упазих малчице касно. Амора пред собом виде. Ал' вајда беше му слаба. но кмета ненадно шчепа ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 344 . И њега подузе језа у овој угодној тами.

Склоност да сваком прашта. Јер њено неверство подло паде му на памет сада. Он се на углед сети. Јер му је пољубац. И цео догађај овај сврши се. топао и сладак био. ипак. А нешто и љуте жеге.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И загрли га силно. раздраган чисто.. Истера свињу и прасце и пође на равно поље. Ватра га обузе тада. Да.. Али се покаја за то. коју је с насладом сејô. Но кмет се отрже снажно. најпосле. Но. Чим Амор у село стиже. звук му се по тами хори! Тај звук га у душу такну. па дакле и својој жени: Један једини случај у пламен освете смени. Љубавној забуни целој. мораде на реку поћи. Он се је. ипак. и он се затресе лако. те букну у њему пакô. насмејан и добре воље. што преврат у њему створи Он рог краварев зачу. у души божанској смејô. Неверство црње му дође. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 345 . уморан тешко од бдења последњих ноћи. Сва гордост у њему букну на продрзљивост њену. При том се још нешто деси. тиме: Клисарка састанак пољски заказа довече с њиме. и на жену своју. И затим покуша одмах да лице направи важно. мада је кајање крио. на чељад и своју жену.

А ћата. У души гризô се тиме: Откуда кмет да дозна. Опипа кукове прво. затим се пипку по глави И онда развали уста. И онда ето ти бруке. А над њим сплете се шатор од шумског мирисног цвећа. И упрепашћен стаде. Јер поглед кад напред врже. спавô Безбрижним и равним санком. још кроз ноћ пољаном оде. кô људско створење право. па. збуњен кô селак прави. И заспа. а чуће срамоту целу. Он виде крилато дете. Ишô је где ноге хоће и куда очи га воде. збуњен. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 346 . Поражен толиким чудом ни с места кије се макô.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Тамо у густом хладу где лисје трепери лако. кô свако дете.. не мислећ дуго. Јер оно подмукло дете јавиће целоме селу. Амор је. а још се тукао с њиме! Па клисар кад чује само. Загрокта на своје прасце и оде на место друго.. међутим. Снажна се његова крила лагано развише с плећа. Дуго је стајао тако. Одећу с досадом скинув. Ту ћата нагло се трже. он леже заморен јâко. У туђ нечији забран. А свиња. међутим. Бежô је од самог себе.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Но после. А ћата. ни многе његове сузе Не растужише ћату. Јер он га за ухо узе. а каза и оно ресто. Но уз пут кравар га срете. И веза криоца богу. сматрајућ бога кô звер ил' слично нешто. и чисто у некој страви. четврта пристиже ока. где и он беше. Судници поведе њега. кад дође к себи. ал' кад ме не слуша нико. Прво га запита строго. „Ја лепо говорим кмету. Кад за сто. и прâво да позна стање.“ пијући кравар је викô. С високих лиснатих грана Тајанствен и општи шумор разли се од свију страна И дах свечаног мира. Ни молбе малога бога. Ко је? Откуд му крила? И што се по селу смуца? Има ли. оца. и сврши чудесно дело. Отпоче истрагу своју с важношћу И врло вешто. А ћата прилете смело.“ Затим се нализа тако да пијан тихо се скљока. да чисто речима пуца. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 347 . Потрча сад кравар крчми да чудо народу јави. и зна ли рођења место? Амор му показа име.. С обале подухну вихар. Гордећ се оваквим ловом. да узме на саслушање. пита га. он дуге накида вреже.. И с пажњом Амору приђе да њиме крила му веже. „Та такви доводе олуј.

Но истом у градски хатар што журно грабећи стиже. заструји топлина нека. Протегнут и раван удар. Но тада угледа само бескрајну пучину плаву. И старешини среском са писмом у град се крете. каже. покадшто само. Да ово крилато дете с прилогом под један шаље.“ Састави спроводно писмо и јави „срескоме“.. узјаха и узе дете. Па онда пандуру селском Амора и писмо даде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Но ћата подмигну на то! „Батали!“ одмахну само. „Ми. И лаки задрхти удар брујећи издалека. Кô голуб. Он се преврте трипут и гласно засмеја само. А пандур оседла коња. Паде. Он к небу подиже главу. даље. С румених западних страна Изретка. летећи тамо.. Те пандур задржа кљусе. Чисто и светло вече. најзад. узви се и нагло диже И оде под небо горе. Амор се продрма само. и вече уочи Ђурђева дана. овакве тице по перју и гласу знамо. После омаре дневне ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 348 . Радосно протрља руке и онда ходати стаде. 5.

Гледећи пред собом. И звук се проломи с куле. Кметица лепо се спреми и онда у забран пође. Грмнуше потмули гласи.. преплашен страшно. И клисар над веђе своје подиже широку шаку.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Далеко пламена муња с мрачнога видика севне. да олуј спречи. Идући пољаном дуго. кад земљу обави тама Попе се. што бурно наже. пре нег олуј дође. кметица времена доби Да појми дубину греха. Прикупи конопце снажно. огњено и бурно вече. на звоник старога храма. Но. помрси његове власи. И страшан вихар се диже. И половину неба за часак осветли зраком. Тежак. У томе истоме часу Одзва се страшнији удар у сусрет овоме гласу. Ал' поља шуштаху доле у мртвом. загушљив ваздух прохладне нијаху струје.. А звоник застења чисто. смућен. И ветар. Као весници страшни пламена и олује. И онда утрне нагло и мир се зацари с мраком. Ал' он је вукао звона И као господњи узвик свечано грмљаху она У мраку и олуји. пропе се и онда клече. дубоком мраку. Њу зној мртвачки проби ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 349 . А клисар.

Два-трипут збуњено стаде.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 350 . И виде пољане пусте како их увија вече. Но њега не беше тамо. А муња изретка блесне и ветар затресе грање.. Кô да је престао живот под струјом мртвачког даха. Од бола. Ниоткуд живога јава. у пустом пољу. И просто пољаном јурну. И онда од страве неке. Зашто да презре мужа и брзо посрне тако? И ради кравара јадног?!. страха грунуше њезине сузе Као бујица плаха. док. сад к небу подиже руке. Покрише огњени запад. Где кравар требаше доћи. И она. И страх јој силније букну. кô црни градови неки. уморна тешко. Сама. уморна клече.. Само облаци тавни. Изгледа као да живот у миру дубоком спава. Кметица очајно скочи. Она се стидела јако. покривши рукама очи. у живу журбу се даде. И грешна жена се стресе од неисказаног страха. од стида. најзад. По тешкој потмулој јеки. Она је бежала дуго. Сумња је паклена узе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Од мисли на крајње дело. Клонула осети жена све своје очајно стање. Стравична тишина нека владаше у пољу само.. Она је журила нагло кроз трње и густу честу Док мртва уморна стиже у забран скровитим месту.

а Бог је истина само. „Сан је. он путем стаде И тихо почеша главу. лажа. Он стаде кô дирек право. мишљаше. И мучно дође му тада. Зар све што човек снива Мора се на јави збити. Набивши на главу гуњче. Он је грабио нагло и згурен мислио тако. јер своју сопствену жену Упази крај селског друма. Но муња кад плаха сену. Чудећ се самоме себи и своме ружноме делу. Кô тежак. збиља? Двоумећ. пронесе потмуле звуке. Он смућен над њоме клече. Но није кметица само. громовит прекор. Зловољан на самог себе. да буде истина жива? Не. Олуја страшна се диже. сети се како му рече. Налик на звуке звона. у томе часу.“ И кмет се најежи чисто. Коме се и зашто свети? И где се кренуо сада? Он јетко одмахну руком и назад окрете селу. А ваља подуже ићи. „Ићи ћу у цвеће данас“. јер пљусак осу се јако. И дуго стојећи тамо. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 351 . Но удар црквених звона до њених ушију стиже.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А ветар. И кмет се кренуо беше на позив клисарке тамо. то не мора бити. Однекуд на ум му паце: Греши ли кметица.

И онда. 1893. А дотле олуја стаде. А озго. Трже се. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 352 . Једва се помаче с места кад слатку угледа јаву.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И задрма је руком. с висина тавни'. захвална Богу. и обви руке око његових ногу И очи подиже к небу. Кметица подиже главу. И мужа над собом спази. Равни удари звона тоњаху у мирне равни. И један светао зрачак кроз тавне слојеве паде И поља обасја собом.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful