Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Милутин Бојић

ПЕСМЕ

„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не
преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.
Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање
дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2009.

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Милутин Бојић

ПЕСМЕ
Садржај
ЛЕППТА................................................................................................................................................................................... 2
ПНИМА ЩТП ПЛАШУ ............................................................................................................................................................. 4
ВЈЕРУЈУ ................................................................................................................................................................................... 6
МЛАДПСТ ............................................................................................................................................................................... 8
ВРАНЕ ................................................................................................................................................................................... 10
МРТВИ БПГПВИ ................................................................................................................................................................... 12
ППСЛЕДОИ ШПВЕК .............................................................................................................................................................. 15
ЗАЉУБЉЕНИ ДАВИД ........................................................................................................................................................... 21
САЛПМА ............................................................................................................................................................................... 27
БАЈКА П ЖЕНИ ..................................................................................................................................................................... 33
ГРИФПС ................................................................................................................................................................................ 35
ХИМНА ................................................................................................................................................................................. 38
ППЉУБАЦ............................................................................................................................................................................. 40
МПЛИТВА ............................................................................................................................................................................. 42
РАЗВЕЈАНЕ ВАТРЕ................................................................................................................................................................. 45
ХЕРПСТРАТИ......................................................................................................................................................................... 47
ППД ЛЕТОИМ СУНЦЕМ ...................................................................................................................................................... 50
ЗЕМЉА ПЛУЈЕ ...................................................................................................................................................................... 52
ВЕРА ...................................................................................................................................................................................... 54
DEUS DEORUM ..................................................................................................................................................................... 56
СВАКИДАЩОА ПЕСМА........................................................................................................................................................ 60
СТРАХ .................................................................................................................................................................................... 62
СЕВЕРНИ БПГПВИ ................................................................................................................................................................ 64
ЈЕСЕН НА ВАРДАРУ .............................................................................................................................................................. 66
ХИМНА ППКПЛЕОА ............................................................................................................................................................ 68

....................................................................................................... 82 МЕЋАВА............................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................ 119 IX .................................................................................................................................... 121 XI ........................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................ 129 XVII ............................................................................................................................................................................................................................................. 94 СЕЈАШИ ................ 127 XV ...................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................... 135 XXIII ..................................................... 101 БЕЗ УЗВИКА ......... 125 XIII ..................................................................................................................................... 77 ЈЕЗЕРА ..................................................................................................................................................................... 103 ПЛАВА ГРПБНИЦА ............................................................................................................................. 131 XIX .................................... 109 I .......................... 123 XII ...................................................................................................................................................... 136 XXIV .......................................................... 113 V ................................................................................................................................................................................. 80 ПШИ ............................................................................ 89 СИНГИДУНУМ .................................................................................................................................................................................. 112 IV ............................................................................ 111 III .................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................... 134 XXII ............................................................................................................................................ППСЛЕДОИ ИМПЕРАТПР ............................................................................................................................ 132 XX .................................................................................................................... 99 НЕРАНЧИН ЦВЕТ .................................................................................................................... 116 VII ........................................................... 137 ........................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................ 118 VIII .............. 114 VI ............................................ 110 II .................................................................................................................................................... 126 XIV ............................................................................................................................. 120 Х ................................................................. 85 КРПЗ ПУСТИОУ ........................................................................................................................................................................................................................................................................... 133 XXI ..................................................................... 92 БЕЗ ДПМПВИНЕ ................................................................................................... 130 XVIII ............................................................................................................................................................................................................ 87 КАП ПРПМЕТЕЈ............................................. 128 XVI ....................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................... 105 СПНЕТИ.......................................................................................................................... 96 НА ПСТРВУ..............................................................................................................................................................................................................................................................................................................

................................................................................ 166 XLIII......................................................................................................................... 142 XXX ................................................................................................................................................................................................ 145 XXXII ........................................................................................................................................................................................................................................................................... 156 XXXVIII ........................................................................................................ 152 XXXVI ................................XXV ............................................................................................................................................................................................................................................................... 164 XLII.................................... 168 .............................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................. 144 XXXI ..................................... 160 XL.................................................................................................................................................................................................................................... 162 XLI............................................................................................................................................................................................................................................................................................................ 139 XXVII ........................................................................................................................................................... 138 XXVI .......................................................................................................... 150 XXXV ........................................................................................................................................................................................................................................................................................... 146 XXXIII ................................................................................. 154 XXXVII .................................................................................................................................................................. 148 XXXIV .......................................................................................................................................................... 140 XXVIII ........................................................................ 158 XXXIX ....................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................... 141 XXIX ..........................................

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЈА ХОЋУ ДА СТВОРИМ ПУНО СНАГЕ ДЕЛО ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 1 .

И гледаш кад јутро из ложнице ступа. И не видиш ништа и корачаш даље Плачући што небо само сумор шаље. Но не видиш сунце у бари сред кала. мислиш ли. можда. Гледаш како грана за граном се суши И прелива јесен изнад морских вала Уморнога сунца хиљадама шара И мре тисућ боја шумом четинара.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЛЕПОТА Т и гледаш водопад како се пенуши. Гледаш како месец млеком брда купа И сањива роса јутром с ружа капље. О. И осећаш маглу што штипа и гуши. И слушаш клептање изгладнеле чапље. постоји Лепота ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 2 . Слушаш фијук ветра крај речних обала.

У царству лепоте жена круну носи. Анђео и демон тобом с неба слећу — Тобом Господ живи. светови се крећу. непојамна ником? Блудећи је тражиш стазама живота. тобом самрт коси. Очајно је кличеш својом грубом виком. А вретено своје Парка кад размота. Тобом зло се цери. Смућен ћеш чезнути за слућеном сликом Незнане Лепоте.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Далека и чудна. у теби све је: Тобом цвет мирише. Чуј. Тобом поноћ блуди. (1910) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 3 . тобом звезде трепте. тобом сунце греје. тобом горе цепте. Тобом небо плаче.

Ја хоћу да радим. Ја хоћу да створим пуно снаге дело. Да саломим леност овог млаког друштва. Да не кукам после како немам среће. у њу ступам смело. Сада! Плач не трпим: плач се грозно свети. Како је за борбу слабо моје плеће И како су људи стене глухе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОНИМА ШТО ПЛАЧУ Ј а хоћу да радим не губећи време. ја тражим живота. Пуног женских ћуди и мушког мекуштва. Да челичним длетом чврсти камен парам И да створим дело што времену прети. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 4 . Не плашим се борбе. Кидајући себе. Не плаши ме моја властита Голгота. неме. ја хоћу да стварам.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (1910) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 5 .

Дуге су борбе тај закон завеле. Заклапам гробља изнурених дана. што ти би хтео. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 6 . — Верујем себи. Верујем себи у дане презрења. Верујем себи у дан разорења.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВЈЕРУЈУ В ерујем себи у дан искушења. не плашим се речи: Ја имам Бога. Но залуд божју искру људи желе: Пашћеш под јарам као и свет цео. Верујем себи и снагом титана. А трнов венац сам је Господ сплео. Погрдних речи вал када ме плави. Кад реч се туђа испред мене стави. Победном песмом смрт кад демон слави. пред ким се не клечи. Јер не плашим се лешева што веле: И ми смо хтели то.

Кад ми у лице смеје се и пљује.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Верујем себи у часове таме. коју мој Бог само чује. Кад јечи тартар и кад бакар бљује. Чаробних мага и сатирског плеса. Молитвом. (1910) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 7 . Дижем се изнад луциферског беса. Верујем у час и погрде саме. Верујем себи у часове чаме.

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 8 . јауче и пије. Шибајући тела обнажених жена У даире лупа. Како пламти небо. очајне и дрске. Како свира ветар и вапију трске. кад бих могао. Стотину бих ствари у један мах хтео. певао. Што бесни од бола. а несрећан није.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МЛАДОСТ Ј а знам само хоћу. Као какав дивљак азијских племена. а не знам шта хоћу. како плачу брезе. да тај бол без бола из груди му гоне. Свирао. Затим тражи песме дотле нечувене. Бежао бих у свет. на небо се пео. тражио самоћу И. без реда и везе Мелодије луде.

крв струји кроз мене И стотине струна у свести ми звоне. Да се троши. То сазрела младост неког циља тражи: Хтела би из душе. из срца. бесним. да се небо усталаса. (1910) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 9 . Тада. Хулим Бога.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И ја праскам. као човек кога Господ прокле. из груди. крши. и бесни и луди. докле Не клонем сав сможден као трула маса. Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи. У коштац са судбом! Тада праскам.

То вран један крикну. А над њиме сиви облаци се гоне. Јато за њим грну.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВРАНЕ Г ледао сам дуго како лете вране. без циља летеле су вране. свестан своје моћи. зачу се у ноћи. истоветне. Црне. Све крај мене пада у њихове нити. Како је ужасно с другим једнак бити. И водио циљу браћу своју црну. Црне као младост кад у неврат тоне. У даљини запад каткад блеском плане. А он је кликтао. пун страсти. Тишина: пролазност И вечност се боре. Без крика. страшну причу зборе. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 10 . Ћутећи су вране летеле у ноћи. Ала је ужасно с другим једнак бити! Крик један.

пошавши стазом на којој се пада. Што. а стид јој образе црвени. (1910) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 11 . Чини ми се тада Да сам био сличан каквој чедној жени. Те вечери Воља роди се у мени. Трза се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја сам задрхтао.

Грцамо у сну вечних маскарада. А чини нам се то је песма дана. Разлупали смо богове и горди ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 12 . А чини нам се да здерасмо маске. У вечну ноћ нас наше воде зубље. тонемо све дубље. Песма спасења и живота млада. Кријемо прошлост с похлепношћу врана. пали смо ниско. У ноћ зала је погребосмо целу. Мремо без свести.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МРТВИ БОГОВИ М удрости доста! О. Сами у своме грцамо опелу. Будућност својим љуљушка нас крилом. Раскрстили смо са прошлошћу гњилом. А чини нам се сунце нам је блиско.

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 13 . И слични дивљој Атилиној хорди. затрне Последњи спомен прошлих великана? А светлост камо да из магле црне Води нас Богу? Бога. О ја бих радо приче праисконске. А над њим сјакте Вавилонска слова.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Слушамо голих речи празне праске. Пустош без искре светлости што плама Свуд око нас је. Зар је већ јесен човекових дана Посула иње по срцу. И сад без вере у магле јесење Дршћемо бледи и плачемо стравно: Срушеног храма дави нас камење. Жртвенике смо развејали давно. а нама се чини Истине зубља да гори у нама И да нас води небеској висини. Бога камо? Истина ваша и наука нова Вечито гробље умова је само.

У дуге.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја волим бајке: младости су пуне. Нек' моја срећа сања и на лажи. У њима јек је трубе јерихонске. А најмудрији гробари га плаше. кишне и јесење ноћи Крај разрушених гледам жртвеника. Бесциљан живот без вере и моћи Блуди по магли и грца без крика. Више је волим но науке ваше: И луду младост моје око тражи. (1910) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 14 . Док ваша срећа по гробљима труне.

Кад небо трепери. царује тишина.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК Д авно раскрстивши с Боговима палим Не преза. Кад се река вала мрачна кô сабласти И црни се борје. Та свечаност пуна чаробности неке Тако је далеко — пуна чаме гнусне. Мрзи благе ноћи кад миришу страсти. Не зна шта је мрзим. Камено му срце не осећа више Сунце што обесно гори врх планина. кад блиста ведрина. Он немарно дише мирис младе смреке И с досадом гризе испуцале усне. не стрепи. ни волим ни жалим: Одвратно му небо и видици сиви. мирно живот живи. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 15 .

с које сјај је слао. живети можда некад беше срећа! Он би сад да спава. Познао је давно. Сунце што блештећи на западу трне И расипа јару и у крви грезне. све мирноће мрака. Живот мре. Све гласове чудне. свеже ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 16 . што певају живот. У свом сјају гордо силази у безне Док се покрај вода свеле врбе црне. Увела блудница. Ах. И то сунце моћно чини му се као Нека измождена и продана жена. Сада пун досаде богова се сећа И смеје се Богу који васкрсава. Сада без ознака Затвара их мирно у мртвачки ћивот. И без воље. Све маштаве тајне. А она раскошно открива рамена. за векове спава. Он сања.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Сунце што из вода дрхтав уздах сише И кô пару пење до плавих висина.

било још у оне дане Кад детињско срце тражи огањ свети И хоће плодове нигде неубране. Љубав. ''Љубав. Јак као небеса и — готов да клоне. Хоће ли зар да нешто рече То трзање груди последњег човека? Лажући сам себе погледом је пио Плаве женске очи у које се тоне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јављају се слике из младости ране. Трза се. Љубав!. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 17 .. Љубав! Каква шала Љубав!.. На врућој обали у раскошно вече. Кô светињом неком опијен је био... то је. Кад жути одблесак крије магла нека. Љубав. Волело се некад. И тада се сети. Ах. — Шта то беше? Можда извор зала?'' И он стеже чело. — Он се чудно трза. Онда кад је Амор још ширио мреже И отровне стреле слао на све стране. Али ипак. да. слике да убрза.

Господе. светила ноћи. — — Па зашто разумем целу васељену? Чуј! Страха и вере ко ми дати може? Узбудити душу чамом сатрвену? Сурвајте се стене!. све бешње... ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 18 . у недра твоја мрачна и бескрајна Сав бол свога ништа најслађе је скрити. И то разумем. О. изнад моје моћи. Не!. О. мој жељени Боже. Страст у њему само буктала је жудно..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — — Са светиње брзо прах тајне је спао И осрамљен идол дрхтао је блудно: Он је ниској страсти име Бога дао. Но ни тебе нема. Мрак се само јаче стере. — — ''О. Јурите. разблудна тајно. И празнина зјапи и небеса ћуте. дај ми оне људе вере Којом Давид негда вероваше у Те! Господ ћути. да ток вам решити не умем. Све бешње. За мене нема тајне.. што не оста тајна? Зар и ти мораде расветљена бити? Ај.

Да. Ви сте мислили васцела лепота Не спава у божјој искри ваша срца. Познаће се живот! У мени драж сва је. Сад из мене само Ум слуша и гледа. Јер ја немам срца. што сав живот значи. Ви мишљасте кад се позна сва нагота Свега што кô тајна у души се зрца. Али ви сте гробљем створили ме живим. Зар њој да се дивим?'' (1910) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 19 . До наготе гадне сваки Идол свлачи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Проклети предаци! Умом пуним леда Сахранисте срце. а го разум шта је? Иронија моћи.

С ОЧИМА ОД ВАТРЕ ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 20 . ЦРВЕНА ЖЕНО.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТИ.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗАЉУБЉЕНИ ДАВИД И пред вече уста Давид са постеље своје. Давид шири очи крупне и црвене Кô вечерње небо врх пешчаних степа. Стакластих очију и сребрна репа. ИИ Давид посла да пропитају за жену и рекоше: Није ли то Витсавеја кћи Елијамова. Крик Цара Јудеје пригушен се чује: ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 21 . И тражи у поноћ сласти непијене. З) С траст је закликтала на лешини Вере. а жена бјеше лијепа на очи. Страст што седи косе и што недра дере. Страст што чини усне модре и зелене. и ходајући по крову царскога двора угледа с крова жену гдје се мије. жена Урије Хетејина? (II књига Самуилова. XI. 2. Док оловно срце стеже се и цепа И челична змија сикће на њ и пљује.

С распуклих усана руј ми време стрло. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 22 . Очи модре као чивит из Сидона И мирне кô небо у индијске калме. Ведре као подне. старост крв ми трује. Кô дан божјег суда. Твоје око просу дрхтај мојим месом. Сањиве кô ритам осионске псалме. Тисуће иноча стезаху ми бедра. Од страсти су моја усахнула ребра. жедан сам те врло! Мој дан пун је зиме. А данас ми очи устрепташе бесом И зазвони душа ко харфа од сребра. Оне беху беле ко снег са Селмона. слатке кô плод палме. Друге беху црне кô крила грифона.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ''Жено млечна тела. гнојава ми недра. Срце ми је восак. песма њина беше као шумор кедра. дивље као зебра. Сув језик приону за увело грло.

Слапи твоје крви да ми ране росе. Он хукну. Кад осетих оков Микхиних усана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја хоћу да чупам твоје златне косе. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 23 . цар државе свете. И гризући свилу шареног дивана Јецао је плачем разгневљене сете. Где прах звезда сребром мије васиону. Оков пољубаца! А сад оков злата. док рука пожутела клону. Рушио сам куле. И отворив врата гледну пут Ливана. Да у мени рикне младост оних дана Кад Саулу певах химне ум што носе. С поља шуми песма са палмових грана. Хоћу младост златним урешену ресом. Место мрамор-тела гној неситих рана. Нада мном сикташе крик посмртних јата. сатирао чете — А данас сам жељан крви из твог врата!'' И сруши се Давид.

пуне мириса и нара. дршћу стабла гола. И густ задах вина и знојавих уда Био је уз луду игру пјаног цара: Звонио је бакар и музика луда.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И урликну: ''Жене!'' Док његове очи немо у мрак тону. да сласт лоче пуну Из крвавих уда и раздртих плућа. Вртом игра пламен. Док је бела тела. Робињице топле. расточена смола. велом обвијене. Примицале. Цар дохватив Псалме трипут у њих пљуну И баци их у дно оргијскога стола. босе и румене. А просуто вино из стотине суда Кључа. ври кô врела. Сосана и харфи бесни оркан груну. пијана и врућа. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 24 . Блештала је светлост и била је јара. Пуне топлог сна су. Цар резао ножем.

без животна знака! Дајте ми да сањам оно што бих хтео. Њен дах. До ножа прсти су му склизли. јер пред њим црн се вео смаче. никад сите. спржи цвећа ките! Свежине ми дајте и свечаност мрака! Смрди крв и уље и свилене рите! Мира. И кад грешном усном Врх свог рога таче. Где се прозри. Цар стаде.'' Заћута. Ону жену чисту кô дан из бајака. А увела уста гризу тела врућа. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 25 . вечна мира. Виде Порок како рог двогуби држи. Видех је у реци у дан пун и врео. На једноме крају звук се Среће изли. сунцем прожмана до сржи. И Господ би пијан крај ногу јој мрео. ме кô ветар из пустиња пржи..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Колутаве очи светле. ''Доста! Гаси луче.. Крик Греха на другом тутњаше све јаче.

крикнув пун силине: ''Уријина крв ће очај да ми спере!'' А Град Свети спава под велом тишине. (1911) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 26 . док покајници у сузе су бризли. Страст је закликтала на лешини Вере.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ''Грех је отац Среће. С ножем у ноћ јурну. Бол син Величине!'' И.

ричем од трзања срца мојега. Хајде да се опијамо љубављу до зоре. Месечево млеко кад посребри путе ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 27 .. 17. (Приче Соломонове. (Књига о Јову. А коса.. 30) Окадила сам постељу своју смирном. И нема здрава места на мени. VII. некад свилена и плава. (Псалам 38) Поцрнела је кожа моја и кости моје посахнуше од жеге. XXX. Мирише кô лишће свелих љубичица. Сред збрканих снова кад занеми јава. алојем и циметом. 18) С иве очи тону у мрк бакар лица. Крвава и бела Јованова глава Јавља јој се обноћ.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ САЛОМА Изнемогох и веома ослабих. звона кад заћуте. да се веселимо миловањем.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И кад сладак мирис проспе смоква зрела. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 28 . Да у мушком недру очи јој се скрију. Да пехаром крви сваки целов плати. Истрошену снагу да у неврат проспе. Које многа усна квасила је врела У дане трептања крви и мишића. Да им срчу очи. Пахуљице модре старост лицем оспе. док се чаше лију И удара задах ложнице и пића. Чело пуно змија кô страшна Медуза. Хтела би да руке још једном се вију И стежу мермерне голе мушке гњати. И набрана уста још једном би хтела Да окусе младост разблудних младића. Тад јој дрхте руке увеле и жуте. Да у вечно ништа пољупцем се врати. И замућен поглед црвени од суза. Јер празан је живот. кад у јесен доспе.

Животе. Салома је стара. спарушкане дојке. као пара. Сунце пржи мушка раздрљена недра. Салома. кô дим. Кикоћу се. У облак се диже кâд од мандрагоре И губи кô живот.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Клецаве су ноге. капље мирис нара. Салома. животе. на ме пада слана! Рањаве ми ноге од трчања бриде: ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 29 . Црвене се тела. О. живите живот уз звуке сосана! За вас цвате лоза. Ја сад слушам ветре са Нилових страна И сунцем печене појмим пирамиде. миришу девојке. блеште мушка бедра. слушај. ''Вај. Црне жиле — оков самртничких уза. лузима лепојке. бруји песма ведра И сланом се пустом крици здравља оре. * Уцвала је лоза. како ми уста за пољупцем горе! Вриште младе срне.

драж. . Плодови ме ваши блудној страсти уче! Зрелост. без крви и сока. срећна кад ме муче.О. док ме груди боле. пуна мириса и смоле. ноћи.. С јутра стража би ме пијану нашла И шибала бичем по жилама вратним. вама испивени Удови се грче. мекота! — О. сунце. Док ме очи. О. Дај ми моћ да сишем језера дубока ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 30 . о. дрвета..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јурила сам као да сам с ума сишла И тражила жене које још се стиде. По пристаништима прљавим сам ишла И тражила страсти у чамцима блатним.И жене ми пише страст до кости голе! И у шаторима вриштала сам ратним. Срећна када мучим. . уста. милости мени: Немоћ ми и пустош празно срце жуче. Као урма што се вечито зелени.

црви лешом збрани! Трава из мог тела! Нови живот ниче? Ври живот у гробу. Ливадама новим нови ветар брише.. Чини јој се неки мужјак у долини. Садашњост ми дајте.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Испод врела песка. Шкрипе трошне кости и уди што вену. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 31 . никад више. О. над њим криче врани. И у смртном трену. грли га и сише. све јаче Да собом сагорим. кости. Ново лишће шушти. Даље прошли дани! Снаге! Смрт у моме срцу гробља заче! Смрад. прах и снови!''. Моја душа плаче И пламене сузе теку ми из ока.. Авај. нов се поток миче. пепео. У немоћи вришти и мре у горчини. Снови. али Салома никад. Чека га и чезне. У сну јој се чини Још љуби некога. ја у свему. све бешње. што нов живот кличе.

Из уста просипа крв и жуч и пену. Салома. Бели осмех модрим лицем се разлива. умире и снива Бесни танац. Салома.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Модре. Тако мру на југу. (1911) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 32 . раскош Иродова дома. Отворила уста. црне нокте у песак зарива.

Рој мушица дршће изнад речних става. У златноме бакру тоне сунце јужно. И тражи у сунцу да свој одглед смотри. крвав. Нејасних облика једно Ново чека. пун длаке и зноја. Лежи сиров.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ БАЈКА О ЖЕНИ Љ убичастом паром дише Земља сана. Врућ. Зрелост једрог дана празна му је сена. На црвеном жалу слет ждралова снива. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 33 . Са досадом Човек сву ту раскош мотри. Усијан се песак бели и прелива. Задрев у небеса ред планина спава. Врх мртвога мора крикне која врана. запахнут миром и музиком боја. Модри су чемпреси сагли главе тужно.

Са јелових гора слазила је Жена.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Скуп раскоши. сунца. (1911) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 34 . — и одједном он се страшћу зацерека. нестално ко пена.

црвена жено. Тражиш моје хоћу. о страсна царице сатира. Страсна као море. да твој жар га сатре. с очима од ватре. И сиктању твоме мој грч бола прија. Одлази. Дубоко у мене зарила си нокте. а пијан од злости. Гризем сама себе и јаучем док те Осећам где пијеш моје мушке рси. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 35 . Измрвљен и крвав. И разлупај мрамор нимфијских кумира. И сажежи косе и разгубај усне. разблудна кô змија. И рашчупај недра крв на њих да пљусне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГРИФОС Т и. Ја у дивљем вриску чупам своје прси. Ја осећам: понор очију ме гута.

Испила сву младост и дрхтање сока. На надгробној твојој урезао плочи Грифоса праћена керувимским јатом. Луче нове вере хтео бих да дижем За векове нове кô знак васкрсења. Смрвљену до смрти засуо те блатом. Великом и страшном клетвом из дубина Мртву бих те клео луд од очајања. Ја.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А твој луди танац прожима ми кости. Пио бих у болу и. Апостолским звуком симфоније једне ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 36 . Док би твоја дојка ледена и бела Голицала гробље мог спрженог ока. Твој ниобски осмех мозак ми полута. сулуди Јуда палог поколења. што кô крај сфинкса у прашини гмижем. чупао бих ти усне. Јецао у поноћ песму покајања. пијан од вина. Целовом би једним спржила ме цела. Ај. Ја. врат и очи.

Ти си луди демон.. моје усне за уснама жедне. Орао што жртву диже и крвави. Душа хоће вечност пољупцем да рече. А измрвљен мозак тражи смрт у блуди: Дршћући те грлим руком што сва пече. Али.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Певао бих химну што умрле буди. што љубећи дави. Авај. Пропињу се теби испуцале усне. (1911) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 37 . сфинксе врели пожудних усана.. А крв у кап једну стопи се и згусне. Ти си врело подне мог блиставог дана.

јер у души чујем Крик вечите жудње. Хоћу те. Животе. бескрајне. и. кô кобац вас кљујем! Док дамари прште и играју жиле. Тад врлине певам дубоким опелом. Рођен сам да будем пророк оној чети. Сласти. Истурених уста пијем снагом целом Сласти. Тонем у дубине. и страсно те штујем. Постала си симбол у болу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ХИМНА Ж едан сам те. сласти дубоке. кô идол свети. у сети. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 38 . У вртлогу страха ја о теби снујем. Што ће ведра чела силно тебе хтети. Љубави н Срећо. где се свесно скриле У дремежу тихом снене кћери Тајне.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (1911) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 39 .

Крши се и пишти и сева и пара. Мрзи легендарних ноћи чеда свела: За њу младост Бог је.. . Јаук голих грана мртве из сна буди: Кикоће се време у вечитој смени. опкољени вриском. Опијени мржњом. Разјарен се оркан с небесима коље.. Наша чудна љубав до нискости нага. Све тутњи у снази напрегнуте воље. Бичевана река модри се и пени. а страст јој је снага.Јануар фијуче у сутонској студи. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 40 . Припијене усне до крви смо гризли. Полусмрзнут Нептун с Адом разговара.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОЉУБАЦ М и смо деца среће и живота зрела.

видех. Певајући псалме неке вере свете. И хиљаде шара. Играху кô очи два пантера сродна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Моћна су нам ребра дрхтала под стиском Прстију. (1911) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 41 . врелих кô страст лавља. Наша чудна љубав до нискости нага. Сплет њихов невидљив васељеном иде И. Које гушио је њихов поглед дечји. јуре чете Упивши у мене сав свој поглед зечји. а страст јој је снага. Тај пољубац душе пио нам је до дна. Ми смо деца среће и живота зрела. Мрзи легендарних ноћи чеда свела. Вековима тако кикоћу се они. Плашљивих фауна. Док небеса сива биваху све плавља. За њу младост Бог је. тек кад у нама звук срца зазвони. што међ њих незнано су склизли. Њихове се чете оживљене виде.

Бога моли Југовића Мајка. Сакривена од светине. хладна. тајанствен кô бајка. клечи. А док ветар звижди на пољани. Сама. Звезде трну што су сву ноћ сјале. Давно снахе под умором пале. Ветрова се небом гони хајка.. без речи ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 42 .. У царској дворани Мрачан престо. Стид је да се са гомилом вајка. Бога. А сотона само из прикрајка Са смехом јој пружа пакла клуче. Бога моли Југовића Мајка. моли Југовића Мајка. Камен ћути и небеса муче.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОЛИТВА Н оћ је пуста. без суза.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Бога моли Југовића Мајка. (1911) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 43 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

МАЧЕВИ ДАЧКИ, СЕКИРЕ ЈАПОДА...

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ

44

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

РАЗВЕЈАНЕ ВАТРЕ

К

роз векове дуге пале се и трну

Ватре лудске моћи, вере и сазнања,
На њима се греје Ум пун покајања,
И, застрашен, њима ноћ разгрће црну.

И ватре се гасе тихо или с праском
И нове се дижу кô химна раздања
А сав стари блесак у пепелу сања,
Разочаран таштом гордошћу и ласком.

Мисао умрлу прах незнања заспе,
Али авет њена, подсмехом презрења,
Срами охол идол младих поколења,
Што чезне да стару лаж из себе распе.

То је вечно иста прича исте патње:
Обучен у исти облак искушења,

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ

45

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Звездар тражи жудно изворе спасења,
И клоне и чека дан смрти и пратње.

Умрла је слава херојства и скаске,
А спомен немоћи, Молох свих времена,
Ждере нове жртве, којима је цена
Обешчашћен ловор и клик глупе праске.

Бог истине само пепелиштем лута,
Где мисао људска смрвљена се згара;
Он је увек ту, кад гробље се отвара
И просипа сузе од кута до кута.

Он, гробар џиновских угаслих ватара.

(1912)

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ

46

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ХЕРОСТРАТИ У мрло је време покопало барде. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 47 . А с магленог врха крупан снег се силаза. Уморно је сунце стварања и нада. У разритом врту нестало је стаза. Само нема Прошлост своју децу хули. Сва та прошлост свој је одиграла танац: Вратити се неће. Где Ум. Ми. Док Будућност празна тутњи као у сну. А дубока поноћ гробнице расклапа. Прошлих дана крај нас тече маскарада. труну алебарде. Сумњом се поштапа. синови њени. И све ми се чини: то смо негда чули. И чекамо дан да златне кише пљусну. трошни старац. Спавају хероји.

Залуд наша длета и напори дуги: Ни рушити ништа ми немамо више. Да бисмо их свесно сагорели сами. ноћ нас ужасава. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 48 . У буктињи нашој нестало је плама: Херострати ми смо без факље. Куда из тамнице са седморо брава? Куда. Стид нас да без венца мремо у осами. А Молох зажарен целу вољу гута.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ На путањи блатној непознат смо странац. Плачемо кад поноћ пред очи нам навре. Страх нас је од сунца. без храма. и храмове већ су порушили други. Наш хор слаб је њине трубље да замени. докле ће тако иронија мозга Лутати и мрети попут снежна прама! Лозама је нашим саломљена розга. док нас Минос у ланце не спута? Изнад наших глава леден ветар брише. И дижемо с муком горостасне лавре. О.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (1912) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 49 .

срче Расточенога сунца туч. А зреле воље бију струне. И шушњем чезне столет храст: Господњих суза жели сласт. немо жеље мру.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОД ЛЕТЊИМ СУНЦЕМ К ако опојно мирише липа И тихе ноћне сени мру. Да жудно желе суза сласт. Груди су тако песме пуне. Док црвен бакар зраке сипа И тешко дише влат у сну. Дубоко. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 50 . А грех у сенци нарда хрче И загашени среће луч Мре. док га сунца мије туч. Све зажарено сише.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Заспала срећа тешко спава. А над њом жуди јасмин снен. Кад пожар који снагом доји Пепелом заспе звезда прах. Похотно шуми јасмин снен. (1912) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 51 . Грунуће снаге вулкан плах. Срећа ће химну да запоји Просуће венце ружа Бах. Лицем јој бол се разиграва И страшћу дише зрели клен.

Легије римске и хорде Татара. секире Јапода. И питом народ кад је пао на њих Збратимио је орлове и челик. Или витези с византијских вода. старог господарства сита. Вековима се врх лешева клало А земља.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗЕМЉА ОЛУЈЕ ''Не додируј ме!'' М ачеви дачки. када би пало И њему мачем опело очита. С позорја борци тонуше кô сени. Ту. Све ново жели. Сировом душом постао је велик. Крвавили су ова поља стара. да. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 52 . где је мржња Већих против Мањих.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А земља им је жедно мозак пила. О. Крвљу су текли сви потоци њени И дражила их Власт и дрска Сила. Ево су дошли стари господари. Ветар кости развејава. земљо олује. Јеси ли сита крви што спасава? Ти ћутиш. Мрко ти чело страшне капи шкропе И чудне химне изнад тебе хује! Заразно твоји миришу олтари: Ту век врх века у стенама спава. (1912) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 53 . И тако вечно ове исте стопе. Крв нова сити.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВЕРА Тада дохвати се очију њихових говорећи: По вери Вашој нека вам буде. Док сенке сумње видике јој рубе? Видиш ли чете што не знају стати. онемеле. у сутону свести. (Матеј IX. Што. 3) Благо народу који зна трубну поклич. да ли чујеш горде трубе? Видиш ли Веру што гробљима гази И химну кличе у снегу и влази. Сен снаге скупив у челичне пести. ст. 29. — И отворише им се очи. где се очај јати? ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 54 . Бог славе грми. сг. (Псалам 89. 15) Г осподе. Стег у крв боду. 30) Глас је Господњи над водом. (Псалам 29.

Како си поштен. Но за сенку славе Они ће дати отупела чула И мрети свесно крај дедовских кула. Како си велик.. Очи су твоје од славе гордије. ти незнани сине.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ О. Пошљи клетве и безверје страве.. Да. Што смехом плаћаш млаз крви херојске. Пред чијом руком падају ордије! (1912) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 55 . У врлетима Маркових домова! . о Боже богова.. И тебе ове смрвиле би војске.. згажени крине! Речи су твоје од псалма гордије. пошли муње!. Јер претимо ти. ти.

Да с крвавим сунцем питаш: Чему беше Сав тај тутањ бакра и воњ рана мучних? У ложници дворској твој се чуо шапат. док се врти тарантела. бродовље. И у Пантеону твојих руку тапат Беше пљесак мрежи паукова рада: Мирно ти си тако калпаке и списе. повијена чела Певаш смртну песму гробљем фараона Или пишеш. Хордама хероја где тисуће мреше Крстарила ти си врх калпака тучних. Пропаст изнад врата блудног Бабилона.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ DEUS DEORUM П орђалих уста. Врх библиотеке Афричкога Града. Механе. хетере и ловор ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 56 .

Врх гранитних кула и мостова надних. Где пауков застор векова је говор. Где читаве 'рпе почетака ћуте. чуваш пуст и мрачан форум. И у својој соби видим те сву голу. Ти. Седиш изнад Сата и бројиш минуте. ти Deuѕ deorum. Твој смех је у сваком стиху марсељезе Пратио сву хучну гомилу што мрви. Чујем те у хуци пуног градског шума И низ видим зуба великих и гадних. А кад моја рука крадом перо такне. И још увек луташ врх људских изума. Вечита Сумња. Сенка твоја игра преда мном на столу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Засипала прахом покајничке мисе. И тад. О. и Белом Краљу у дан смртне језе Пљунула си главу. пљујеш мртве борце. с пуно крви. Идоле скрнавиш. згрчена. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 57 . А кад поноћ смири улице и дворце. Ти.

И гомила мозга што већ продре свуда. Цео зид се један кô завеса смакне И ја видим само ред смрвљених лава. ја се питам: Куда? (1912) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 58 . запахнут Тобом. Ловори што нису звуке среће чули: Мрави растурени стазом што кривуда. Крај њих леже књиге. папируси трули. задршћем без јава. Тад.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Твој осетим стисак.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КОРАЧА ДУГИ НИЗ МРТВАЦА ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 59 .

уставите свој демонски трк! Младост неће доћи више с венцем ружа. Сунце мучно бије кроз облака слој. Гробар брзо блатна затегнуће ужа И кô предзнак пашће лист свео и мрк. Кô на пиру смрти разлупане чаше. О. да ме сунцем доји. Нека Кронос стар Дâ ми вечно Данас. А ја залуд мирис. Јер јулских је дана све то мањи број. не даље. дани. Развејава бура расцветани бадем.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СВАКИДАШЊА ПЕСМА Д ани. С ветром нек Лепота ''Еое!'' запоји: ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 60 . како тутњи ваш џиновски хук! Ко распукло звоно плачу зоре ваше. залуд сунца крадем. Како пун је страве прошлих ноћи мук! Дани.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Још хоћу да срчем испечени нар. (1913) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 61 .

Чијих коња копите су риле Црвен мрамор и бронзане стубе. смирне магле сиње? Место пира. Што јесење кад вас засу иње Тражили сте манастирска бдења? Нашто тамјан.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СТРАХ В и. што нисте с трубама и хордом Химне звонке просторима вили. кипарис и вења! О. Крвили се са татарском ћордом Из лубања празних вино пили? Зашто нисте јесен дана стрли Бисер пићем из змијскога пакла ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 62 . што Визант тресли сте пун силе. Копљем дворско пробијали кубе.

Јер бих знао да су моји преци Из биљура. (1913) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 63 . не из чаше лимне. Пили живот и мрели у звеци! Мене плаши ваша црна риза И велика манастирска бдења: И потомку можда нога клиза Можда и он тражиће спасења Испод грања чемпреса и вења. тада бих певао вам химне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кап последњу срчући. док грли Врат вам она што нас с неба смакла? О.

И бише деца Светом Речју збрана. У њином оку блиста мир гробова И протежу се. И док пољима њихов кикот звони. И у раскоши јужнога растиња Кô ведре цуре Палестине. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 64 . А тужном песмом плели венац снова. Ликови хладних северних богова. кô сенке јаблана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СЕВЕРНИ БОГОВИ Д ошли су млади са северних гора С мирисом снега и јелова иња И вером туге и облачних зора. Секиром рили земљу што се рони. они Пили су пожар и небеса сиња.

А увек тужне. И охоло су стег живота вили. Што пили су им крв боговског жара И Богу Себе пружали су руке. . тужне плели звуке И часно мрели у Беди и Сили. И. И сад у оку њином се одмара Сен давно мртвих северних богова. (1913) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 65 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Синови Моћи костима су крили Дедовском крвљу поља покопана. крај својих ватара Вере су нашли у песмама снова. осамљени. И стрпљиво су сносили пауке.

Кости синова по дну ти се ломе. Кô привид видиш војске које громе: Још памтиш јаук после свежих рана. Кô уздрхтало лишће тобом круже Сени дедова са часним путиром. кô да слава рику ти помела. Јаблани шуме. Док око тебе јесен веје миром И са падина свежа гробља туже. Звони кô одјек напукнута шлема. дудови и смокве. Јер с поља твојих крв још није спрана. пун даха с опела. Твој лом кроз кланце. И док гробове прва јесен кади. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 66 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЈЕСЕН НА ВАРДАРУ У морно клизиш кроз поља голема Мрк.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Као да виде још крваве локве,
Значајним шумом што у срца сади

Свечану збиљу. А под њом сазрева
Вера и понос. Но свемоћ не трубе.

Славе пут што га Вечни Закон дубе
И грме рођај сахрањених днева,

Кад расклапа се гробница царева.

(1913)

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ

67

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ХИМНА ПОКОЛЕЊА

1. ВАСКРС

С

вуд јесен мрка разапела нити,

Камење плаче и прозебле гране,
А Покољење Суза болом кити
Гробове своје још непокајане.

Те сузе беху смоласте и вруће,
Сузе џинова које Господ укле,
Пред којима су звезде среће стукле,
А сумњом прано ишчезло чезнуће.

А на дну мора плачна очајања
Замрзла Вера, снегом покривена,
Проклињала је јесења времена.
И једне ноћи чу се дух Познања.

Под облацима у магли и праху

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ

68

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Заблесну пожар, и с кркљањем бљуну
Васкрсла снага и бесвесно груну —
Јер у тој страви векови се клаху.

И урлало је, кркљало и врило
И у лавовским канџама се мрело,
У реци мозга стварало се дело
И причешће се из лубања пило...

И Поколење Крви тад се роди.
Кô Бог ватрени смрт из себе шину,
Бокоре крина низ падине рину
И груну пољем што у бесмрт води.

Поколење се Крви тада роди.

2. ПОХОД
Преко језера, равница и стења
С китама ружа, гранчицама врења,
У трку јуре синови Рашана,
Победу кличу деца раздрагана.
Кршни и млади и ведри и смели
У час, кад пехар отрова се прели,
У блеску,

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ

69

Кад гацаху сметове. Балканске тискаше цветове. Крв се пенуша. Груша. стижу. Оклен кô вијор груне Пожар за четом која наступа И у крвавом се зноју купа. Звеци. О. како јуре. Сташе Гордо на врхове снега пуне. Рију. Комеша.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Треску. Стегове дижу. смело Венчаше чело врело Ловором узабраним По литицама. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 70 . По витицама. По косама враним. Што браше. Сеци Са звизгом. Вију.

Тисућ зеница — Све мре и гасне У славу славе часне. А деца буде Прошлост што спава И ломе. Громе. гвоздена кова. З. јаучу кланци. Тутне долине. Циктај стреса Сложене 'рпе меса. Оштрице телеса рубе И снаге грубе У месо рију зубе. Тисуће груди. Албанске стене ледом посуте ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 71 . смет завејава. Небеса траже нова и нова. Док ветар звижди. И ненасити. звоне пропланци.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Леш до леша. РАЗМАХ Прште небеса. Тисуће људи. Трубе трубе. Тисућ мишица.

где се сурвава. Где се од ноћи дан ужасава. Марички ветар главе коси. Проричу ужас њихове трубе. које Преко језера стегове носе. Челичне зиде мозак роси. Где црноменске вих'ре љубе.. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 72 . На плави. А смет колоне завејава. сижу и ветре грле И кличу силни клик победа. А разјарена Деца Дана Стижу кроз пустош. осенчени пламеном славе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Дршћу и слуте. Бизанту хрле Синови славни славних прадеда. цветни кут Јадрана. И пију жудно дах мора сиња И.. Гацају горде чете. Тутње поносне легије што се По голетима фијучним роје. И урла пустош буђена из сна И цикће поноћ погледа рисна. С косама пуним сна и иња Кланце и мора здраве! И нагле.

прасну.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А сам Вукашин васкрсава. стреми И дивљим оком бесно лута. Кô с неба грумен звезда сроњен. Као челична рука стиснута. сунце с небеса скине. Проломи зиде.. хита. И плану. Слуктању предан Он чека гневно удар један. дршће. Пени. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 73 . да плане. шинув. да њом се муње пакла сруче И. Мој народ дахће. Хрхтава снага хита.. хуче. Закрвавише се старе ране. Чека. И са свих страна судбом гоњен. хола. Пркосни месец с мунаре скиде. да сунце отме поносна. да као лава шине.. Ја видим дивљу.. страсну Крв прадедова. Славом се пита — У неврат гони победна кола. Неми.

Још неусахла крв копни и воња. СПОМЕН Велбужд! Дан славе. Краљевић седа на крвава коња И кличу трубе. Одмарао се од ноћи и дана. Растурив своју позлаћену косу. Топот се ломи о надне челенке. А кад се поноћ низ падине просу. дан царског крштења. да му размах прате.Под врућим сунцем вриштај коња глуши. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 74 .. Тајац пољем гази. Млаз младог сока искра и пенуши.. А челом мутне навлаче се сенке. Свежи мртваци ћувиком се јате. Белбужд! Чујеш ли.. Челичном речи да славе и суде?. .. Ограшја ћуте. Кад први ловор свест Будућег опи И паде сребрн усклик Провиђења И лину царска крв да жезло шкропи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 4. У сенци вења један цар Балкана. то се мртви буде.

Кад небо славе вратнице отвара. И. Дочекујте нас. ФАНФАРЕ Ужежите нам луча светлост пуну. с пуно сунца.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А Поколење Сунца с гора слази. невесте скрхане. И дајте палу царску круну! Ископајте је из гробова. Ево ти. Ево ти славе — жељенога госта. Граде. 5. Патријарх седи нек обнови часе. Нек спровод крене преко царска моста. старога бегунца. Старице. Фанфаре златне славу нека груну. Да каде ране деце изабране. Дочекујте нас. да се Заблиста сјајем уз јеку фанфара. Кличите пород што за славом плови. Бацајте пред нас венце сунцокрета. пред нас венце ружа баци. челични јунаци. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 75 .

Но лубања се венац слаже И тужна врба вечност сања.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кличите бајке. Мишице жељне миловања. Ограшјем пустим север цвили И заборава бокор цвета. блесак чили. То мајке палу младост траже. пој и благослови! 6. Вртови копне. ГРОБОВИ Корача дуги низ мртваца И месец свеже хумке мије И дуге сенке јаблан баца И вечне наде тајац крије. Победу кличи. (1913) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 76 . понос младих чета! Господе. Јаучу плоче и дрвета. нове нараштаје зови.

И хуји поноћ пуна смртне слутње. цар је њихов с њима. Ноћ византијска. Љубичаст вео изнад мора блиста. а из магле тутње Азијски хати. (Персијски стих) Х ор модрих звезда мрким небом плови. Последњи борци царевине штуре. сладострасна. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 77 . Чувају куле и зидине суре. иста Кô она кад се роди Господ Нови. совуљага је закликтала своју ноћну песму на кулама Афразијаба. и блешти врх воде Сребрн реп шајки што по мору броде. Плећа му дршћу. Као прост војник. А само сенке с лицем кô од лима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОСЛЕДЊИ ИМПЕРАТОР Паук је исплео мрежу своју у царској палати.

Да спасеш свете иконе и мошти. да ли ће војска испивена. (1913) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 78 . Којој из ока кикоће се жена. Разбити ветре што за влашћу сижу? Сав народ клечи у стравичној пошти. гледа где гази Нараштај нови стазама долина. Царе...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Чује се рзај коња који стижу. опустивши мач. Царе. Цар. чујеш ли сва црквена звона? На свету војну позивљу те она. јер кроз ноћ кô да спази Два плава ока тек рођена сина. Но гле! Последњи херој срамног чина Замахну мач.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МУЧЕ МЕ ТВОЈЕ ОЧИ НИКАД СТАЛНЕ ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 79 .

ја у вас тонем препун снова. кроз светост тишине. Кô позив чујем нови звук ветрова. А врх њих само зимске звезде сјаје? Туђ поглед као сен преклизи њима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЈЕЗЕРА Г реју ме твоје очи пуне магле. што се над њих сагле Кô трепавице. Мир пружате ми. Или се на дну њином борба збива. докле из даљине. Жуди се распу у колуте дима. Преко гробова. Кô језера су где се оцртава Предзимско небо. Да ли тугу таје За вечним сунцем које им се скрива. И мрке тисе. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 80 . Очи. што над њима спава.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (1914) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 81 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОЧИ М уче ме твоје очи никад сталне. зелено опалне. Њин господски поглед свуд ме прати. Чујем реч њину кô властиту грижу. У звездама их видим кад се роде. А пати Што крв ће твоја у њу да се утка. Челичне. Час модро плаве. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 82 . Кристалне И меке као пахуљице снежне. оне до кости ми стижу И сижу Разорне. Ја бивам нема и безвољна лутка Изнад које се низ облака јати. Час смртно црне. час кô осмех нежне. мутне кô пролетње воде.

(1914) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 83 . које мртве усе згрћу. За туђи ујед на мени се свете И прете Те очи које не тамне ни смрћу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Неизгладиве као вечно клете Пољане.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У КЛАНЦИМА СЕ МОЈА ДУША ВИЈЕ ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 84 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

МЕЋАВА

Б

ескрајна и бела пољана почива,

Као мртав херој залеђена трупа,
Коме бели покров ловоре прикрива.
Све је пусто, као да клетва приступа.

Кроз тишину гробну храстова и ива
Ни погребно звоно не чујем да лупа.
Кô надгробне плоче стрче брда сива
И глечере густа сумаглица купа.

Већ данима тако без промене све је:
Ни цика, ни сузе у тој полутами;
Чак ни небо да се руменом засмеје.

И подне и поноћ једнолики, мукли.
У тој јези као и богови сами
Да су се пред болом у амбис повукли.

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ

85

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Само бели бездан пахуљице веје.
(1915)

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ

86

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

КРОЗ ПУСТИЊУ

Л

утасмо пустињом одмереним ходом

Без огњишта свога, огољена раја,
Али сумња нашим не застре се сводом.
Не тражисмо Бог да сиђе са Синаја.

Не тражисмо да нам пошље заповести,
Ни да Мојсеј плоче ломи разочаран,
Нити у сутону утрнуле свести
У стени је извор поуздања стваран.

Пустиња је наша страшнија од оне
Којом ишао је народ изабрани.
Појени смо крвљу вриштеће Горгоне,
Но сумњом нам нису затровани дани.

И рекнеш ли ипак, да се мора стати,
Учињено биће, јер судија ти си;

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ

87

Оном коме смрт је игра сред сараја? Тада залуд плоче слаћеш са Синаја! (1915) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 88 . И тад залуд плоче слаћеш са Синаја. чиме. Но тада и твоје погрепшће се име. Да се њом испишу грозни летописи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Последњу кап крви бесно ћемо дати. Чиме славу своју доказаћеш.

О. А снег нада мном своју воњу слаже. У кланцима сам а ваздух ме дави. Ћути. Јер сунца нема да глечер открави. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 89 . Звезда за звездом очајно се гаси... где се патња крије. душо. кô тамнички ланци. Разлоге знадем. залуд сунца моје очи траже! У кланцима сам и реч моја трне И моја вера и понос се гаси.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КАО ПРОМЕТЕЈ У кланцима се моја душа вије И чини ми се они исти кланци Кроз које прођох. ћути. Срам тешки пада на још младе власи. Преда мном стоје завејани пути. Нада мном лете облачине црне. Стежу ме.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (1915) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 90 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МИСАО НАС ЈЕДНА РАНОМ ЗОРОМ БУДИ ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 91 .

Китњасту и младу у сутону. али данас. слушаш Шумор снажних река. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 92 . Снио сам те лепу. јер су твоје чело Браздале године и време је плело Златан венац којим невернике кушаш. јао! Разривена зјапе твоја горда недра.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СИНГИДУНУМ Н оћас сам те снио. Златна На тврђави твојој зрцају се платна. што врх тебе клизи. Окружена плавим висовима. Докле у даљини по стењу и низи У сутону плавом зрео живот цвета. Сањао сам твоје торње и кубета И свечану холост. престонице бела. Горди сведок моћи и крвавих дела.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Са храмова твојих песма није ведра А на твоје чело црн је сумор пао. А градом препуним самртнога даха Одјекује тупо бат туђинске страже. Улицама пустим густи снег се слаже. Изнад кућа дршће лик туге и страха. (1916) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 93 .

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 94 . Жудња једна ноћу сажиже нам груди: Шта ли ради жена? Страх нас један зором кô опело буди. Страх један нас гони с помраченим видом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ БЕЗ ДОМОВИНЕ М исао нас једна раном зором буди. Брига једна вас дан у стопу нас прати. Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати? Брига једна зором кô џелат нас буди. Брига једна сву ноћ нагриза нам груди: Је ли жива мати? Жудња једна зором у освит нас буди. Жудња једна вас дан у срцу скривена. Мисао нас једна целог дана прати.

(1916) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 95 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Страх један нам ноћу мржњом пуни груди: Сестре су под стидом? Бол нас један зором као труба буди. Болом једним кришом плачу наше груди: Где су деца наша? . Болом једним свака налита је чаша.. где изгледа мати С неверицом сина..Само један пут ће одговора дати: Преко реке крви и мостом лешина Дому своме стижеш.

И хладној степи. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 96 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СЕЈАЧИ К ô луталице које клетве прате. У пустињама. С далеког југа. Панонске кличу ране затрвене. Кроз векове смо крв нештедно лили: Још ангорске су пољане румене И кланци Карста. стидом обливене. Чекамо смели своја гробља нова. мада без рода и крова. И. С лешина наших сите беже вране. наш ледени брате! Охоли. Ево нас к теби. што су крв нам пили: Једренске сени. И још се редом наше кости сеју По острвима и у воде стране. са судбином Јова. кад сунце стане. где самуми веју.

згашене и сиве. И кô Ахасфер. Мртваце тамо остависмо живе. казне зар не беше доста? Време је жетви. кога Господ укле. Ево нас к теби. које патње прате. Господе. мада без рода и крова. И Васељена њива наша поста За семе части — које сунцу сиже.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А ватре древне. Кô луталице. Спремни смо гробља да сејемо нова. са судбином Јова. Уздахом шаљу посланице мукле. С чежњивог југа. наш ледени брате! Охоли. Време да плоча с гробова се диже. дан косидбе стиже. Тражимо равни до у бескрај пукле. (1916) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 97 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ БИЋЕШ ВЕЧНО НИШТА ОД ДАНАС ДО НАВЕК ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 98 .

Само наша душа у ту вечер страсти Мрка је и хладна кô недра дубина. Врх нас заман лоза просула је цвасти: Недирнут је гитар и пехари вина. А под густим хладом неранџина грања Млади љиљан пева богочасне псалме. Сањива у вео облачи се мрачни. Озбиљних чемпреса нежна шапутања Прижељкују шумор кактуса и палме. Кô невеста бела.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ОСТРВУ Н ечујно пучина примиче се хриду. кад у чедном стиду Са трептањем чека на пољубац брачни. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 99 . И алге се ноћас љубе сред оргија И окреци поје своје мадригале.

Опростите. Нама које ветар у ваш кутак шаље. поверите њему Звук песама наших осталих за нама. Хвала вам.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Само за нас тренут славља не избија И ноћ нам не поји љубавне кимвале. носећи на шлему Срму ваших ноћи палу по гранама. Да ваш врт нам пружи сан и исцељења: Ми идемо куд су богови прорекли: Преко сланих гора путем васкрсења. где чама на згариште седа. Ми ћемо отићи. А кад Господ дође. што наше освежисте трубе. што смо уморни се стекли. Јер нас хвата језа и северац свира Кроз недра. (1917) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 100 . Јер храмови свети нашега свемира Остали су иза урвина и леда. Опраштајте клетве и пирујте даље. Опраштајте зато наше речи грубе.

хучном риком брак тај благослови! ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 101 . И ми смо женици стигли из далека. заспи нас. Младенци смо. што су дошли на венчање! И невеста наша. О. О. Нити нас је судба за робље довела. Јер невеста жудно на жалу нас чека. случајем не зови То знамење видно. неранџин цвете. О. Царске твоје ките судба нам додели. окити нам чела! Нисмо за плач дошли ни за покајање. нераџин цвете.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НЕРАНЏИН ЦВЕТ О . Чека га са стегом и трубама бојним. Са венцима рајским свежим и опојним Чека драгог свога крвавога лика. заспи! Море. неранџин цвете мирисни и бели. Слава Победника.

наше сунце. пухор златни распи! (1917) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 102 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Сунце.

од града до града. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 103 . као усред земље родне. Отаџбина наша са патње је знана. Мирни смо на гозби у светској дворани И кад небрат пије мирис нашег цвећа. кушам те. и врх нас кад се буре свише. Ми.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ БЕЗ УЗВИКА Н и чудног ни новог за нас нема више. И. Бесмо мирни. Све су земље нама и драге и сродне. лутамо с трубама Од кута до кута. Ни гробови старих умрлих столећа. Она је у крви наших вечних рана. као литија. такву је погреби! Зато нама нису океани страни. судбо. Лутајући ми је носимо у себи. Сред сјаја.

час с децом. стадом и љубама. И кад разгрнемо пепелишта снова. Понављамо скалу што познасмо рано. свуда већ смо једном били. Стари ће се дани уз реч да помену: Слушаћемо ватру и веселост њену. Чини нам се. Кô домаћин што се вратио из лова С песмом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Час сами. (1917) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 104 . Зато нама данас ништа није страно. Носећи стегове и власти и пада. с којом јутрос у планину крену. којом други једва мили. Скалом судбе.

где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЛАВА ГРОБНИЦА С тојте. лежи брат до брата. Зар не осећате како море мили. То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца. А уморним летом зрак месеца шета. Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом. кô наш ум бескрајна. галије царске! Спутајте крме моћне. Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили. апостоли јада. Прометеји наде. Ту на дну. Лежи гробље храбрих. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 105 .

Стојте. Али ово гробље. Мрачна као савест хладна и очајна. галије царске! На гробљу браће моје Зави'те црним трубе. где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту. где се вали љубе! Јер проћи ће многа столећа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Тиха као поноћ врх острвља јужна. Колевка ће бити бајке за времена. кô пена Што пролази морем и умре без знака. Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомина? То велика душа покојникā лута. Да дом сјаја ствара на гомили рака. Сахрањени ту су некадашњи венци ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 106 . Где ће дух да тражи своје корифеје. И доћи ће нова и велика смена.

клизите у ноћ црну Побожно и нечујно. Тамо изнад сина повесница бива. Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве. галије царске! У име свесне поште ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 107 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И пролазна радост целог једног рода. галије царске! Буктиње нек утрну. Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ' недра земље и небеског свода. А кад опело свршим. да опело служим Без речи. поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари. Јер тамо. Зато хоћу мира. Стојте. Веслање умре хујно. далеко. Стојте. Да мирис тамјана и дах праха здружим уз тутњаву муклу добоша далеких. Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе. без суза и уздаха меких.

какво не виде небо јоште Над овом светом водом! (1917) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 108 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Клизите тихим ходом! Опело држим.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СОНЕТИ ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 109 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ I О . вај. Место усред врта нађох се пред гробом. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 110 . Где истине зубља непрестано гори. ја данас спазих бинске даске И тамо где мишљах искрени су збори. Али. О. стара је прича да носимо маске И сви да смо глумци бољи или гори И за лаж да Господ сам нам идол створи И арену пуну маглине и праске. И с презрењем где се прате светске ласке. У костур се труо претвори сав блесак. Данас паде идол и сав сјај се отре. Одакле с презрењем на ме змије мотре. разумем пада страховити тресак: Ја сам био глумац и пред самим собом.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ II О . Као Ахасфер да бесциљно блуди. ипак се буди У атмосферу олуја и студи. Да лажем себе у ком новом храму Душа се моја сама себе боји. сазнања и жуди. из ког. Клета од оних за којима жуди. вечно саму. Којој се прашта све и све се даје? И ти си мирис у ком беда спава Златни сан. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 111 . Јер види себе пусту. зашто ниси ти та жена права. Где зимске звезде прах таштине таје! И место мира нов пут ми предстоји. вај. Жена што луди и мрви и суди. Утока мисли.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ III Ј ер видео сам све у теби тада: Сунца и сестре. Као икону од зла што спасава. И зато данас нећу часе јада И болни уздах цвета који вене. Да запамтим те увек такву исту. пуна магле снене. Стог бежи таква. Мада у мени крик страсти је сћуткан. Звуке и боје. У мозак мој је дах твој био уткан. Распи се у прах кô звезда свемирна — И да те сањам блештећу и чисту Што ти не беше она Жена права? ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 112 . Јер још си лепа. реч и дрхтај пене. матере и сене. маглена. прозирна.

Косе дах мора и шуштање шума. Усне скуп сласти. Светове нове. Па ипак ја сам само сан ти дао. Циљ си ком воде сви пути. но светове своје! Ноћас за тебе само желим знати. Те ноћи то сам само рећи знао. звезде. Пред ким се ништи гордост људског ума. Стварајмо собом видике и боје. час понизност слуге. А мислио сам целог себе дати. осмеха и туге. све пруге. Срце звук песме што пожудно бије. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 113 . дуге.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ IV З а мене ноћас васељене није. Реч час заповест. Очи су твоје сунца.

И туга Билог из вијуга веје: Сећа се данас страсне чежње. Одјек се мрзне. коју младост греје. И док ум слепо по словима пипа. Ја читам писма. Јер прошлост врх њих већ остави трага. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 114 . Но ноћас пахне неким гробним хладом. Што оде у ноћ без збогом и крадом. Још шум му чујем кроз маглине плаве.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ V Ј а читам данас твоја писма драга Из којих топла наивност се смеје И чедна љубав. где је Сахрањен спомен на лет белог јата. но сумор ме хвата. а ноћ на ме сипа Лептира мртвих покидане главе.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја чекам тице да се снова јаве. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 115 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ VI Б ол ме и туга научише вери У празном храму. докле чиле Сунчани зраци још топли и рујни. Та два се звука расуше по храму Замрвши као шум најтање свиле И иконостас зави се у таму. древних списа. кестена и тиса. Чух јецај срца што саблаз испашта. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 116 . И гордост која божанством се мери Засу ме дахом старих. уз шум кипариса Чуо сам одјек сахрањених миса И чуо Бога који љубав прашта. И. Као два зрна сребра. уз шум јела. Тада се зачу одјек једва чујни.

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 117 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Две скамењене сузе то су биле.

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 118 . али снови сласти. Куцањ твог младог срца које воли. кô шумор набујалог храшћа. као сан на тиче мило. Кад с богова се буду венци спрали. И кад избледи твој осмех и очи И све се биће у сен Прошлог сточи И смешна буде суза што се проли И подсмех мноме проспе дах свевлашћа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ VII С нови су моји теби вредност дали. Но не кајем се што се тако збило: Знам да се свесно лажи гнездо вило. Остаће. Снови су били. Звук твога младог срца што је било По својој вољи и по својој власти. Чућу.

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 119 . Јер дршћеш препун пурпурнога праха. жељан сам твога загрљаја.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ VIII Т и идеш од ње. У твој се дрхтај ненадно увлаче Осмеси њени фини. Стани. Мириса њеног осмеха и даха. И њеном оку ти си дао сјаја. сунчани зраче. ти. јер не знаш шта у себи кријеш. мада Сам ниси знао на шта сјај твој пада. Ти си јој косе миловао. Сав око мене хоћу да се свијеш. У душу моју дубок дуби корен. Зраче. кô тон јада Тих осмеха је моја душа рада. Не распи живот свој случајем створен.

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 120 . Само твој поглед моје очи слуте И чујем смех твој кога нема више. И топло ми је у том предвечерју.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ IX Ј адују стазе у вечер јесењу И модра река огрће се ћутом Леденим сребром а по велу жутом Уморног лишћа дршће пухор туге. Док ступа позна јесен у паперју: То твоја душа шуми и мирише. Гробнички покров скрио је све куте. Мрак тешко спава у храшћу и клењу И прожима ме песмом давно снутом А у ваздуху пепелом посутом Привиђа ми се одсјај танке дуге.

Зар ниси горда као бесцен урна У којој лежи прах мртвих царева? А ти си тужна. Љубави чедне последње прамење Сазрео цвет се расуо нечујно. Умрлог Бога ми би васкрс хтели. Сунчана јутра. Разумем. Стид ти образ прели. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 121 . Ова ноћ светла и бурна Тражи у нама блесак палих днева. Уморно плачу пољане и стење.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Х У теби ми је младост погребена. подневно пламење. Модро је све што беше тако рујно. Опело чујем и песма црквена Сипа на мене маглине јесење.

Задња звезда догорева.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Поноћ је. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 122 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XI С евер је плео гранама опело. Побожно зима спуштала се с гора. Из свога сиво-плаветнога двора. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 123 . Зима је царски вео пољем плела. али покушава. Све чари које даље југу броде И раскош зиме да у себи сточи. И јаблању се грчила имела. Јежи се река и иње је бело Као низ ситних папратових спора Превлачи слојем залеђених бора. Али од свега што се оцртава У огледалу неслеђене воде Ја видим само твоје топле очи. Река се мрзне.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 124 .

где се свесно мири Безбрижна веселост и старачки сумор? Мириси нас гуше. С тајанственог брда поклопац се диже. У дну пећине се блиста натпис: Умор. Збори нам о Новом с пуно сласти мамне. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 125 . Води ли нас гробљу. Ређају се боје пресветле. препун чежње пламне. но циљу смо ближе. Кидајмо их! Али низ је њихов вечит. Препун неситости. претамне И игре мириса слатке и помамне Кидајмо их пре но издахнути хтедну. Но све их је више. а стаза се шири.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XII Ч уј како је ноћас шум цветова речит. Из свакога цвета хоћу по кап једну.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XIII И срешћемо се опет једне зиме У маглен сутон пун увелих нада. Али још свесна свега што се збило. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 126 . и маскарада Прошлих целова. Но то ће бити за тренут. а потом У наше очи леш ће маја лећи И тај тренутни осмех ће изрећи Суд над некада вољеним животом: Оно што тада звасмо живот цео Беше тек један мали. Ти нећеш бити ни страсна ни млада. снова. серенада Прхнуће као прездравело крило. Блеснуће стари твој осмех и њиме Ти васкрснућеш све. светли део.

Песме свих сотона и свих серафима Хтела си у један кип свих снова слити. пре но смо се срели. Ти сплет својих жеља невиних и слабих. свих лета и зима. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 127 . И рекосмо реч. Душу пуну празних осека и плима. Душу. Вођени нејасним лутали смо дуго. да бих Загњурио душу са сновима свима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XIV Т ражио сам једно ново небо. чији кути беху лажи сити. што не рекосмо ником На сусрету првом. Уздахе свих ноћи. Кô да назирасмо мраком једно друго. Обоје за истом жудили смо сликом. мада нисмо хтели Ми смо се волели.

час крвљу преливен Чува један сонет на дну душе скривен: На уснама твојим спомени се јате. Проснили смо бајке умрлих времена. Час хладан и као од олова сливен. сав јаук. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 128 . И сад знамо само један акорд: Волим. час модар. Што час блед.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XV Н из спомена спава у томе коралу. Сву хучност. сав сумор. Свег пакла. Час једар кô песма што поздравља свате. свег раја одсвирасмо шумор. На њима одсвирах пољубаца скалу. час болно разливен. Осетили дражи сталности и мена Што су нас створиле понизним и холим. сву срећу. Шум беше час звонак.

И сад. удаљен. а твог уздаха се плашим. дуго. И кад не бих хтео ни име ти знати. доле. .Гледаш дуго. Смркова шуштала је шума. Зора тече током. кад си сузним оком Гледала у моје очи што те воле.. Хтела си да видиш у дну душе. Али твоје очи. негда смело холе Видео сам тада како ћутке моле.. Да ли спава љубав или вешта глума. . кô што чиних пређе. Свуд тихо. Твој ме тужни поглед као сенка прати. видим твоје веђе.Чудна љубав влада у срцима нашим: Сад те волим.. Не умем да грешим.. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 129 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XVI П амтим зимско јутро.

Неоскрвљена срећа док се снива. Стани. Јер кô у бездан. у те се улива Дах стрепња. отпочела сетом И танком мрежом једноликог ткива. Стани сад док се млади сан ужива. Али ти идеш немо својим током Следећи једном промислу дубоком. стани. Сад кад смо сами ја и небо твоје.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XVII Н е бежи. да ти се исповедим. ноћи. За сваком зимом и за сваким летом. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 130 . Ти не разумеш реч ни поглед сани. Чедна и хладна реч Вечитог пратиш: Ни с ким да кличеш и ни с ким да патиш. што ће уздахе да броје.

Кô задњи херој војске која гине. Он зна да то је предговор опелу: И њему спрема смрт одећу белу. Он гледа како лишће киша кида. Но неће моћи никад да је скине. Он хоће младост и румена крила А ми смо брали цветове априла. Кô борац хтеде достојно да падне и смрћу песму о лепоти дадне: Камени Пан се у рој звезда расу. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 131 . Дршће у своме јадноме оделу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XVIII Н оћас смо чули Пана како рида. И он задрхта збуњен у том часу. Литију лета испративши целу.

Цвет тужан. И узбрао сам. И дрхтао сам крај раскоши што је Нудила своје мирисе и боје. Љубави једне крваве. Што мене за свог кумира је хтела. Плавио ме је дах лепоте страсне. што ми још мирише груди. бео и у куту скривен. кô кришом. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 132 . И тад утекох сав стидом обливен. а касне. Охол кô лепе краљице из басне. Расувши мирис уздисања врела. Искушења је зацарио тренут. пун жуди Цвет један.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XIX В аскрснуо је један бокор свенут Пун вреле боје младалачки јасне.

Он сад чудно шушти као да ми вели: ''Волео си онда и кад север цвили. кад ме умор свлада. не знам песму јада.'' ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 133 . Пољана је иста И ведра и млада. кад смо овде били Крај овога жбуна. довољан себи. а небеса чиста. Изван душе своје ти се срећи надаш. да се самом себи дивим. Проспавам мразеве с облацима сивим И будим се. а због прошлог страдаш. Садашње не појмиш. што сад зелен листа. Но твој поглед лута.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XX З виждала је зима. јер он Прошло жели. По коме пролетњег сунца сјај се блиста. А данас си тужан. И заспаћу вечно. Ја.

и сав да се свијем И да ме очи твоје воде рају. буди сведок мога искушења! И вратићу се чист.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXI С ву тугу своју у те бих да скријем И да. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 134 . И само теби. Кришом од људи сузе своје лијем. кô у родном крају. Само твој да сам. О. у свет пун гада И вратићу се без греха и јада. буди црква и Бог мог спасења. од свег бола већи. На твоме недру. теби ћу га рећи: О. друкчији но што сви ме знају. Мој бол је велик. У кут где боли и уздаси стају: Из твога ока да утеху пијем.

Да стане... Тисућ мириса у загрљај збира И растура их стазама свемира. жури свом циљу све даљем.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXII П о олују ти ноћас поздрав шаљем. И док се твоје око тихо шири И око тебе низ мириса плете. Нек нађе твоје око које спава! И нек твој лепи лик му тутањ смири. Да чујеш моју душу пуну сете. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 135 . Слушај како ми шум раскошно свира И сањив сутон са облака спира И пахуљице нагле расејава. тутњи. да те помилује меко И да отхуји далеко. далеко. Чуј.

О.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXIII Ч итаве ноћи сажижу ме. И све је пусто у околу целом И раскош боја звони ми опелом Кô сјајни пролог неке патње грозне. чему сјај тај што дан очарава Кад моја срећа на дну Прошлог спава? И тихо јецам сред вечери позне. И жудим косу твоју тако меку. пеку Негдашњи снови проживеле среће И тешки сумор сагиба ми плеће И само чујем смрти тешку јеку. све веће. све дубље. Очајна неман црном косом среће А око грли пучину далеку. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 136 . А чежње моје.

Да срце кришом тајну сласт проснива У капљи светој што се ћутке слива.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXIV С ав сјај што нећу крај мене се јати. А ја ћу тихи. Неће кô круна и дар судбе бити. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 137 . Но никад можда та невина жеља. тихи сумор снити. Та лиска крила од чедности беља. ја бих хтео сав тај раскош дати. Последња мета остварена с муком Тутњава вечном пратиће ме хуком. О. Сва празна ласка страсно ме целива И хучном игром жуђен идол скрива И оргијама сунца ход ми прати. За којом жудно сав мој живот пати.

Дубока љубав болом скрите ране: И када зора у пурпуру плане И сутон румен зрелом пева воћу. И као грешник без свести и вере Приносим душу огњу што се пуши. Ја скривам своју очајну самоћу А суза посред дивљег смеха кане. Кô бела авет што крв сише ноћу. И Бог још један у души се сруши. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 138 . Кô црна слика немоћнога Хоћу. како боли на дну душе сане. А небо модрим звездама се оспе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXV О . усне затрепере И жудња цикне и морем се проспе. И очи блесну.

Да појми душу и идоле њене. Забринут гледам небеса што ћуте. Да исплачем се у његове скуте. И ништа нећу од живота овог Но милостивог неког Христа новог. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 139 . А само поноћ тешки чекић кује. И грозни Тартар медну лаву бљује И јуре патње да наде замене. Амвона нема да ми очај чује. Опрости чежњи која себе трује. И сву ноћ тако пустим градом блудим И тебе тражим и свој олтар жудим. Смрзнут је талас да барку покрене.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXVI Н еми су за мене олтари кô стене.

појен срећом нашом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXVII З авршила се једна тиха драма. Да тобом задња заврши се гама. црном руком вашом На старом крсту позлатисте слова! ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 140 . Шинула бура над нежношћу саном. Ветар је цвеће разнео пољаном. Стара се прича поновила снова: У стари гроб је дошла туга нова А мислио сам младалачком чашом Да певам химну. О. Ти не знаш шта се одиграло с нама. дуси. зашто. Ти си ми срце узела што плама Да пакосно се сладиш новом раном. данима душу варала би маном.

О. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 141 . треба да се вене. А сад је тужно свуд куд око трене. јадни моји кринови и лале. Разбијте бисер. Треба да се вене. Немамо сунца. јер су црне сене Пале на извор ружичасте пене И дробе ахат и црне корале.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXVIII О . Нећете више у јутарње смене Осмехе чути и клике и шале. Некад мирисом к себи сте ме звале И беле лиске за пољубац дале У час кад речи и кад боје плене. Спустите главе. седеф и корале И лијте сузе. јадни моји љиљани и лале.

у кал где се пада. Но. о којој тек се привид има. И моје очи греха су се криле. Вај. ноћи. Презрео сам вас. Далеко моје одбегло је јуче Јер никад више зрак згашене луче У вашем недру не може да плане. треба. Руку под руку. кô боце од лима Кад њене руке о врат ми се свиле. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 142 . данас туђе сте и стране. опет с вама сада. И видех у њима Сву чар. авај. моје ноћи миле. Ноћи лутања и винскога дима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXIX Х одите опет. Тад друго вино усне су ми пиле Зенице њене.

туђи. моје ноћи миле.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Туђи смо. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 143 .

Оркан је роб му био с пуно части А он је море шибао што риче. кад га таче Најслађу кап да посрче занесен. мека. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 144 . И он се опи од детинске страсти. И једног дана Нимфа топла. Даде му пехар препун чедне сласти. Усред Маја јесен! И он кô кепец блуди сам и плаче. И у трк пусти у поља далека Зауздан оркан и сунчане зраке. И сад.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXX В ечерас. мала. И једног дана усред игре лаке Она му разби пехар. чуј крај једне приче: Био је један џин свемоћне власти. ено га.

Стопила худе сметове што снеже И уздрхтала и жедна и жудна У крвавом се загрљају слила. Кô танки вео и кô магла студна. Уз праскав пожар растопљене смоле С вриском фауна и нимфи. што голе У сусрет јуре. Пијући пламен. да стопе и спрже Растанка звоно. кроз вијор што реже. што се врх њих свила. Наша су срца што се вечно воле Скрхала стреле. што звони све брже. што су се заболе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXI К ô устремљене две буктиње свеже. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 145 . И крше стабла и кидају мреже. Здеравши чежњу.

нек ти рекне тај пољубац. Песма усана што се крвљу росе И преко вода чежњу страсти носе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXII О . звуке и звезде и боје. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 146 . И кô победник што гине на мети Уз шумни пљесак. што се Свршава новим пољупцима. да је То усклик жуди која вечно траје. крај у њему стечем И да ти њиме песму сунца речем Кад раставити усне значи: мрети. Купећи сунца и цвеће и краје. Жуд лудих ноћи када разум стаје Да спусте теби на усне и косе И да усаде у зенице твоје Мирисе.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (1916) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 147 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXIII И гра пустим гробљем тежак дах багрења. Ја сам био мртав или живе ствари. Ја поздравих сунце и небеса плава Кô мртваца старог који васкрсава. А два стара врана на црквеном крову Гракћу кô да мртве из гробнице зову. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 148 . А кад сутра зора расу своје чари. само одећа се мења. И чу се громор кô ломњава стења. И авети пуне ноћнога прамења Причаху ми чудну повест у ноћ ову: Старе душе тогу обукле су нову — Стари дах је. Јер све беше исто: дрвета и сени И небо и земља и лептири њени.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (Без датума) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 149 .

Заплакаћеш горко болом срца жива Што си чар лепоте сточила у шалу. И кад једног дана твоју главу малу Осетиш да јесен пепелом покрива. Иди путем којим душа мртва бива. Тад ћемо се срести.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXIV О длази од мене и тони у калу. Далеко. Тад ћеш осетити како се таласа У твом срцу љубав спржена очајно И моје ћеш око које слава греје Осетити како поносно се смеје. Путем где се младост тренутно ужива И предаје лудом и порочном валу. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 150 . бескрајно Биће наше душе тога боног часа.

но доцкан.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Појмићеш. шта остаје трајно. (1917) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 151 .

Но још нам гуја плете мукло мреже И бриге наше младе главе снеже. Јер људи ћуте кад векови плачу. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 152 . Последњи гутљај бола је испијен.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXV Г услари. Гуслари. где сте? Питах на све стране. Већи сте од нас! Из гробља се зачу Из сваког срца већа песма тече Но што је могло гудало да рече. где сте? Враг наш је разбијен. где сте? Стег наш је развијен И крв је пала и гробље је свеже. Устајте светле да славите дане. Гуслари. Синови храбри литицама леже А народ цео у црно завијен.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (1917) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 153 .

када мру тренути. Већ да ми се душа на души одмара И да милују ме благе руке витке. Јер у сутон груди пуне су ми плача. сваки је сутон непријатељ за ме. И тад као херој после страсне битке Одморишта хоћу без страсти и жара. Можда је то скривен бол што дању ћути А у сутон јасно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXVI СУТОНИ В ај. У моју душу сумња се прикрада. Јер видим да смртна хармонија влада У тој мешавини светлости и таме. Осећа како се у старост корача. Море пролазности дан свирепо гута ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 154 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Хладно за бол душа што у њему плута. Страх ме од самоће кад време корача. (1917) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 155 .

ка Великом Храму. Свакидашња прича. Презрену од свију. То болно сазнање осмех неба биће. Кад те мимоиђем уплакану.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXVII Н емој да се кајеш кад ме будеш срела На светломе друму. За те. Ти си тако хтела. одевену у подсмех и рите. Но мој горди осмех тај уздрхтај скриће. саму. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 156 .. Ти си тако хтела.. Завијена у грех и порочну таму. Мада ниједан ти поглед нећу дати. уморна и свела. Не оплакуј тада своју болну драму. Гледаћеш из кута. И док моју главу свеже руже ките. Ипак у мени ће спомен задрхтати.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (1917) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 157 .

Заосталу част да ланцима обмота И из душе твоје крикне полугласно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXVIII О проштај ће доћи и за те. но касно Доћи ће у јесен твог палог живота. Бићеш свакодневна слика ситних жена. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 158 . Рашчупане косе. раздртих рамена. Као најстрашније сручена срамота. Очајно презрење свог властитог пада. потамни лепота И утрне око ватрено и страсно. Кад избледи младост. И бол на њу пада као киша позна. Тај опроштај тада збориће ти јасно. Кад прљава душа ничем се не нада. Опроштај ће доћи кô пресуда грозна.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (1917) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 159 .

сав патњама сморен. Рећи тако топло. И ја као лудак у бунило падам И хтео бих да се само теби јадам За тај бол који је баш од тебе створен. И ником не могу бол у срцу скривен. тад мој бол те воли И док моју душу Твоји греси тлаче. кад ме бол због тебе сколи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXXIX З ашто кад ме твоја реч горко заболи И када кроз тебе све у мени плаче. у тешки терет кô од туга сливен. Кô очајник с чијег чела сјај се смаче. Желим те тад. Бол. Привлаче ме теби све више и јаче Неки непојамни таласи и тмоли? И када те мрзим. ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 160 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (1917) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 161 .

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 162 . горди. А кад руб црвени сунцем с јутра блесне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XL СВЕШТЕНИЦИ Н аша плаха младост не осећа бездну. Нити да у сузи очи нам замагле: Наше су се очи с побожношћу сагле Пред гробљем богова што у срцу грезну. Нека урла Кербер! Цепте трске многе. Ми у белом руху кô афрички жреци Грехом новом Јуди опраћемо ноге. Ка животу бола наша срца нагле И за страшћу туге једра прса чезну. За њу пут је греха беласање магле. душе свесне. Ходамо кô херој поносит у јеци Новом храму бола. Смрт нити нам страсти нити срца резну.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (Без датума) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 163 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

XLI
СЕДАМ СМРТНИХ ГРЕХОВА

О

, грешио сам свих грехова седам,

Гордост и гнев ми задаваху ране.
Кад љубомора мојим оком плане,
Презриво грешне покајнике гледам.

О, ситио сам утробу без мере,
Лаком на срећу био сам и бивам
И о лепоти тако слатко снивам,
О, грешио сам свим гресима вере.

Па ипак бедни сви су греси ови
Кад сладострашће поји живот срећом
И тражи змију из раја измаклу.

О, сотоном ме, о Боже, назови
И дај ми моћи да снагом све већом
У грехе тонем и да стремим паклу.

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ

164

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

(Без датума)

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ

165

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

XLII
КОМЕДИЈА ЉУБАВИ

У

моран сам, драга, од љубави наше

И кô тешки терет на очи ми пада
Несвестица пуна и среће и јада,
Кô пијанство после искапљене чаше.

Вај, знај, мене такве нејасности плаше.
Моја јасна душа вечне среће рада
Узбуђена дршће и губи се када
Засити се, кад кô херој сабљу паше

После много борби и пресит победа,
Јер никада краја том нереду реда!
Равнодушно слушам глас ти истоветан,

А до скоро ја сам трептао сав збуњен,
Кад ти такнем усне, свет за мене цветан,
А данас те жалим као цвет окруњен.

ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ

166

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (Без датума) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 167 .

Ту болницу где се од досаде пати.'' И рећи ће Господ: ''Рај ти нећу дати. Твоје сунце ме је учило да грешим. Јер земаљских тајни да ми даде кључе. Ни пакао нећу: створићеш га рајем. Ја сам хтео разлог живота да решим И чух глас твој да ме земној сласти вуче. А ја ћу му рећи: ''У најцрњем мраку Твоју реч сам чуо гвоздену и јаку И због њих починих своја дела луда. И нећу му рећи да се за то кајем.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XLIII ГРЕШНИ СОНЕТИ (СИН ЗЕМЉЕ) З агрмеће Господ у страшни дан суда. Награду добијаш кô ни један човек: ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 168 .

'' (Без датума) ПЕСМЕ – МИЛУТИН БОЈИЋ 169 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Бићеш вечно ништа од данас и довек.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful