Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Борисав Станковић

ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И
СТАРИ ДАНИ

„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не
преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.
Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање
дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2009.

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Борисав Станковић

ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И
СТАРИ ДАНИ
Садржај
ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА ............................................................................................................................................2
ПРВА СУЗА .......................................................................................................................................................................... 3
УВЕЛА РУЖА ..................................................................................................................................................................... 11
СТАРИ ДАНИ........................................................................................................................................................... 35
ЂУРЂЕВ-ДАН .................................................................................................................................................................... 36
У НОЋИ ............................................................................................................................................................................. 42
СТАНОЈА ........................................................................................................................................................................... 51
У ВИНОГРАДИМА ............................................................................................................................................................ 57
НУШКА .............................................................................................................................................................................. 64
НАШ БОЖИЋ .................................................................................................................................................................... 69
СТАРИ ДАНИ .................................................................................................................................................................... 77
ОНИ................................................................................................................................................................................... 86
ПОКОЈНИКОВА ЖЕНА .................................................................................................................................................... 103

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 1 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 2 .

доносећи свежине и мириса са зелене и шумне Ћошке. Сунце греје и све пржи. а на лицу му се не види ни трага од каквог напрегнућа. и испод великих капија у хладу седе и разговарају се. немо и мирно. које беху искрпљене белим концима. Само покаткад заћарлија ветрић са Пљачковице и Крстиловице. испод дудова и лозинака*. округлим. умора или неугодности. дебелим устима и сивим. Беше кратких руку. опасан с неколико појасева. струља и улепљена коса. Жене. све се то на њ смеши. А он код сваког застане. и сваки ће вам одговорити: „А. Па те његове сиве. нија на једну страну. после ручка. Ко њега није познавао? Запитајте ма кога за њега.. насмеју и узвикну. доња посувраћена усна. то је наш Димитрија!“ А тај њихов Димитрија беше за чудо. Иш’о је у исцепаним чакширама. у масним. само у кошуљи. готово блесасте очи. И усред ове благоте. стопалама. боса. прљавим минтанима. дугуљасту главу са меснатим ћошкастим лицем. У двориштима поливеним водом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРВА СУЗА Ч им дође недеља или други који празничан дан. пуним. на ногама свињски опанци из којих стрчаше навек слама место обојака. обарају каменицама зреле дудиње и трешње које виси преко зидова на улици. којим је увек закићен. Кад њега спазе сви се покрену. на асурама лешкарају старији луди. даје му цвећа. те изгледа да му је лева нога краћа од десне. дебелих ногу са врло великим. Деца гологлава. Осећа се омарина и велика жега. Кад иде он се клати. Ниоткуда какав шум или усклик. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 3 . Димитрија. из ма које капије. кад нешто подиже или вуче каква натоварена кола. а на ћепенцима дремају момци и други беспосличари. Деца се одмах скупе око њега и дирају га. све је То изгледало гломазно. за време највеће врелине и жеге. неспретно. јак врат са кратким. Чаршијом се чује жуборење воде што тече олуком. тишине и неког полудремежа искрсне он.. без израза очима. скупе се жене и девојке. једнако смејући се и гледајући мило. тихо и понизно. к’о нико развијен. девојке и луди. Имао је велику. зивка га и дира. напрегнутим жилама. Све је тихо. тромо и дивље! Требало га је само видети. маше рукама.

. Никоме није био на сметњи. јелеци. Па кад доста накупи. уцрне га чађу или другом којом бојом. Тако. Опасао би се. ушио би минтане. Ни на једном месту није се задржавао. јак и иш’о кроз нос. Ишао је од куће до куће по махали. овај му само подвикне: — Диж’ се! Он устане и помакне се са тог места па легне на друго. Или узме па стане да га туче. ујутру. Једноме исцепа дрва.. крочи. И то све певајући. Свакога је слушао и сваки га је хранио. Она је умрла одмах чим га је родила. клатећи се. једнолико и смешећи се оним својим широким. сад!. Да кажете: е је био немарљив. појаси се откаче и вуку за њим те дижу прашину. трпи. минтани све се то разлелуја. Узму па му пола главе обрију.. трећем очисти шталу и истимари коња и волове. да му се оно и не види. смејући се и гледајући мило И понизно у онога који га зове. Овај га и са тог места отера. лежи и сунча се. Уби се он кицошећи и гладећи. И тако га муче по читав сахат.. По неки узме. И тако је проводио дане. Само шајкача и коса остаје онако како их намести. замирише зеленило. на улици. макар на крај махале. руком мане. он учини. Али никад није могао да се људски обуче и одене. из опанака почне да испада слама. Свакоме по нешто уради. није. полако.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Увек накриви шајкачу на десно око тако. Димитрија се повлачи. реп од животиње. А глас му је био крештав. Дрвари га тад виђају по планинама где се пентра по гудурама и осојима тражећи љубичице и кукурека. отвореним и празним осмехом. Једино што му беше као нека страст. расклимата и одвеже.. али све на један глас. чеше и гледајући га мило и понизно — смеје се. Махала га очува а и сама не знајући како. онда се враћа и свакој кући у махали даје по неколико стручака.. њега нестане. тај само изиђе на улицу и викне: — Димитријо! — Сад.. А и други су га накарађивали. Али све му је испадало наопако и чинило га смешним. пошто се умије и прекрсти. Био је син неке просјакиње Назе. Што год му се нареди. почео би да се облачи. закити се цвећем око ушију к’о девојка. то је: песма и кићење цвећем. помогне или штогод начини. А он им се смеје и гледа их мило кад му кажу како је леп. уз зид. Ево! — Чуо би се Димитријин оштар глас из неке куће. клати се и пева разне песме. другоме полије башту. па кад он. и наквасив косу водом он је руком углади и потапка. и кад га овај пусти. и метнув руке под појас иде он. до шеснајесте године није се знало којима највише ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 4 . стег’о јаким кајишем појасеве и чакшире. Он ћути. све се то раскопча. Кад коме што он затреба. Узице му се одвежу и бију га по ногама. Кад пукне пролеће. Али чим пође. давао му стара одела и штале или кујне у којима је спавао. И учас би се он указао где иде трчећи. прикаче му остраг неку крпу. чакшире му се смакну. или нешто друго.

А и сам попа томе се слатко смејао. обећава му. метне му своју ручицу на раме. и смешећи се. Кад је добре воље он га зовне. Онда би набрао цвећа за Тоду. а ти одмах да се ошишаш и обријеш. нежно. Он узме. па. Уста јој беху мала и танка. тихе и чисте. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 5 . Димитрија гологлав. враћа се Тоди и показује јој своју накарађено ошишану главу. смејући се. те му одреди као неку плату. скачући с једне на другу ногу. чекајући да га она позове. јер те нећу више волети. Она се није њега стидела. мало испупченим челом. И свако јутро. припијене уши. да ти волиш Тоду? Димитрија би га погледао забленуто. каже му. шалећи се. — Кажи. као што су већином код нас. онако накарађен. и гледајући је усплахирено. попадија пак да ће му тад дати свилену кошуљу и гаће. човек.. измислише да он иде попи зато што се загледао у попину кћер Тоду. И по некад сама Тода дође до њега. За њу он не беше мушко. очи светле.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ долази. договори се. узети га за зета. — Е добро — рекла би Тода — кад ме толико волиш. умио се. очистио двориште и остале кутове. те да је полије. Немој да те видим прљава и необријана. Најзад попа. ситне. А беше лепа Тода! Не беше то бујно. већ средње. Али то а не беше чисто. овај га тад узме и накаради. или сад ћу да се наљутим? — вели му она мргодећи се и окрећући се тобож љутито од њега. к’о парицом прорезана. девојке и момци како би му се што више смејали. пита: — Је ли Димитријо? — А? — промуцао би он. Жене. гледа је нетремице и нија се. заустави га. помогне при облачењу и чешљању.. шта му је Тода наручила. пита га: — Волиш ли ме? А он сиромах муца и крије поглед од ње. Кад буде готов. ако буде вредан и тако леп. — Зар истина. Он оде до бербера. већ обичан свакидашњи створ. донео јој воде и сео би на праг од њене собе. па би брзо оборио главу и побег’о. Од тада сваки ко га сретне. да ће. Шири руке. али кад узе седамнајесту тад поче чешће попи долазити. у споразуму са виђенијим људима из комшилука. и. једва говори: — Оволи-и-ко! — И све више шири руке да би јој доказао колико је много воли. пре изласка сунца устао би. већ нека средина између а и и. којом му се куповаше одело. крупно чељаде. Густу плаву косу никад не могаше добро очешљати већ се увек она дизаше испод марамице и у нереду покриваше јој цео врат и мале. Беше округла и светла лица са сниским. рашири руке. мало и вито.

кад је види. Тода га погледа. Тода справљаше дарове. а сама гозба. ево већ је од среде отпочела и Бог зна кад ће се свршити. нежне маље испод косе. долазе они сваког дана и доносе поклоне.. она прсне у смех. и сав радостан истрчи на улицу.. Човек млад. и оно колутасто. дарове и помажу. минтан. нехотице задрхти душа. кошчат. Ма да беше тек у шеснајестој години. Груди јој се тресу. ’оћу — а ’оћеш ли и тад да ме волиш? — Те још како Димитријо! Тада. кога ми ти изабереш! Хоћеш ли? — ’Оћу. Родбина. благ мирис што га задахне пред њеном појавом. љупкост и драж. — Их. Мушки иду под вајате. А и сам се Димитрија томе радоваше. ипак се јављаху просиоци. широка лица и уста. Попа их избираше. за сад начињену ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 6 . груд омекша и чисто осети неки тих. Попа. кад се удам. кад се уда. Димитријо? — Оно. Ове недеље треба да буде венчање. знаш. Димитријо! — вели она — кога ћу!.. свадба. око врата и при крају образа. обуко нову. те им помажу да што пре и лепше наспремају дарове. па кад га види онако блесаста а озбиљна. а рупице око усне одскачу. самац. ’оћеш да се удаш? — Хоћу! — А кога ћеш? — пита је он озбиљно. а женске у кућу код Тоде н попадије. а господин. што се показиваше при сваком њеном покрету. подбрадак игра. оне фине. еј! — Кличе он. шајкачу и црвене опанке.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А још кад се боље загледа она нежност и финоћа беле и провидне јој коже. — — — И то би! Запроси је учитељ са села. човек висок. хладњаке и ту пију и веселе се. Човеку. познаници. — Еј. Ето. а Тоду већ нису ни питали... фамилије и свекрве оних момака који се јављаху за Тоду. комшије.. купићу Ти нове чакшире. па свакоме кога нађе прича: шта ће му Тода купити. а попадија гледаше и посматраше куће. Колико пута он дође к њој и пита је: — Тодо? — Шта је. Такав је обичај. једва приметно руменило при дну јој лица — онда се тек осети сва милина. па шта ће боље? Попа је даде.

“ Које се тако тужно. За твоју мајку. замршене. Одмах иза ње беше Димитрија и исправљаше јој боре на венчаној. Насред кујне гори велика ватра. надгледа и дочекује госте. оканица и точење пића. са пожутелим прстима од дувана. бујне косе и певајући ону тужну песму: Да ли те је жалба за твоју мајку. њему се нешто смрче. који до тада никад није пио. чак и перуником.. а око ње кркћу лонци и котлови јела. И Димитрија. а младожења стопарцем. он се никако не одвајаше. Бубањ бије. После венчања опет је било весеља. Кад дође младожења са сватовима. у недељу. У суботу.. Димитријо! — рече попа кад га овај зачуђено погледа. било је венчање. увече. тад се опи. па се само шета. а око кујне. (ма да га је попа грдио па хтео и да бије за то) закитио се цвећем. зурла јечи те се чује чак иза вароши. Па онда као луд. милу и уздрхтану. И све би добро било. чу Тодино силно јецање. он се тад одвоји од ње гледајући је зачуђено и пренеражено.. згурени уз зид. Тоду изведоше онако лепу. смешка. белој хаљини. Али тек у ноћ настаде права свадба. из баште. он. одвајајући влас од влас. па сав црвен.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ мантију. Па још кад га Тода дарова новом кошуљом. руком. чак до очију. витлао се и сваког је часа трчкарао час ка Тоди... уста га засврбеше и погнув главу. Димитрија. није знао шта да ради од силне радости и толике среће. чује се прасак лозинке и цврчање печених јагањаца. све утапкане ради игре. само да не слуша оно: — „Да ли те је жалба. Око широких. да га попа уторак не позва и нареди му да преже кола. Узалуд га жене и девојке гураху и грђаху да не иде за њом. Али кад у зору почеше другарице облачити Тоду у невестинско одело и плетући јој дуге. Димитрија обуко ново одело. браду сваког часа глади својом коштуњавом. ознојен од силна рада. Преко његова космата лица просуло се смешење те изгледа да сваки живац и влас трепти.. Јело се.. Она иђаше полако. за твога татка? И кад он.. по дворишту се витлају и преврћу деца. спреми! ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 7 . просипало до миле воље. пило. — Зар не знаш да Тода треба да иде у село? — Хајд. плач свију жена па чак кијање попино. трчи. смеје се и пева колико га глас држи. Тек кад се Тода окрену и боно смешећи се ману му руком. развучених уста лепрша се поносан осмех. јер је вечерао заједно с Тодом и она му је налевала чаше. Димитрија се опет опи. — Кола. увив кошуљу око себе. час међу госте. начетали се просјаци и остали гладан свет. а проседу. побеже чак иза куће. играо махнито. смерно и тужно. и показујући сваком оно стопара. одбацујући од себе рукама нешто. Ујутру. целу ноћ се је пило и веселило. из подрума допире звекет чаша. бесан од неке среће и радости трчао је. Глади је и развлачи. и отегнуто разлегаше у ово свануће.

Одједном се окрену и брзо отрча Тоди. поглед му се смрачи и засврбе га нешто око слепих очију.. брежуљци и простране.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А Димитрија се згрнуо па ништа не разуме. осећајући као неку насладу у топлини крви која га поче обливати по лицу. са стиснутим прстима.. Тода беше усред другарица и рођака. тата. сувом ваздуху осећаше се она свежина и драж што влада у летње дане пре жеге. — кола одзврјаше! Димитрија се стресе. јецање Тодино. — ’Ће иде? — промуца он. ићи ће наша Тода. око главе и по коси нешто сврби. Димитријо. до само што осећаше како га по телу. Димитрија уђе и стаде пред Тодом. Све се праштаху и плакаху заједно с њом. Докопа се за чело и косу и поче се грепсти тако јако... Одједном чу како кола стадоше пред капијом. ногама. Сунце је сијало. стисну главу и скочи па полете за колима на улицу. и. Димитријо? — упита га она кроз плач. Тода му приступи ближе и упита га благо. у врела. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 8 . што си зинуо соме? Он једнако ћути. као да беше нешто тамно. — ’Оћу. У чистом. — Ићи ће. — Кажи... влажна усташца. баште. дуваном засађене њиве.. кажи ти твојој Тоди! — ’Ће идеш? — рече он с Муком и погледа упитно по осталима. али и ти ми се не бој — рече му благо Тодина мати. Ни мишић му се не помаче. — Шта ћеш. Остале жене узеше га грдити. Не бој се ти. Виде кола на коју страну одоше па се пусти за њима. И настаде трка.. — Говори. голица и струже. Попадија је загрлила па је љуби у њене свеже обрашчиће. сви они чуваће те и пазити као ја. леђима. па попин дрхтав благослов. плакање и угушено ридање осталих.. Али он само ману руком и истрча. Отпоче се чешати. натрашке изиђе из собе и завуче се под амбар у башту. Али то чешање беше грчевито... и. све се је то зеленило и мирисало. снази. виногради. И он се све више и више драо. — Димитријо! — викнуше сви пренеражено кад га видеше онако крвава. тешко и гломазно. Па готово бежећи. да крв потече. Димитријо. па кад је виде онако уплакану и врелу. околина. Завуче се и поклопи ничке к’о нека клада. у глави. али не бој ми се ти! Ево мама. па онда како сви изиђоше. Он диже главу. Пред очима.. Он се поче чешати.

Одједном кола почеше брзо силазити низ пут. ето. — Шта је. Димитрија је за њима трчао да их стигне. али га глас издаде. свога га обузимаше и лепљаше се по његовом. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 9 . сунце јој обасја косу.. и дрхћући целом снагом. туп глас налик на кркљање. тргла се. никад не опране. чакшире му се смакле. врат и груди из којих је била силна јара. он је трчао. забезекнутост или нешто друго? тек он осети умор. Зној га поче пробијати и његово црвено. клатио се и батргао. те се струља. — Да ме видиш?! — поче она тронуто — Црни Димитријо. ваљајући се.. Димитријо? — пита га она болећиво и благо. уноси се у њу и пружа јој час леви. Хтеде да виче. чисто лице тако близу. Једном руком држаше га за подбрадак. Њој се сажали кад га виде таквог. убезекнут наднесе се... Наже се к њему. кажи зашто си такав? — пита га она. да ли страх. полете за њима. а овај је обухватио и пригрлио руком. дође до њих. дигнув руке. — кркља он и тресе се. наслонила се на мужа. Сунце је сијало. Димитрија напреже сву своју снагу и крикну: — Аууу!. Он им се поче приближавати. растресен.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кола су ишла полако. и он се поче бесно издизати. груди.. меснато лице поднаду се. Усплахирен. наслони се на кола. Појаси му се распасали. силно дахћући. Почеше и мушице налетати на лице. блесаст поглед. већ је само за колима трчао.. он се није бранио.. космате. Једнако дахће и гледа је широким погледом у коме беше срећа и вечита. осврну се. а прашина која се дизаше од његових распасаних појасева и одвезаних опанака. — Кажи. зину и упре у Тоду широк. прашину и зној а све му се ближе и ближе примицаше. крвљу и знојем. умрљаном лицу. Кола се одмицаху и умало да се изгубе. видим!.. А он само дрхти. али му се ноге укочише. Тода га чу. — Да те. — промуца он. Тода. раздрљан. — Кажи. узневереност. укочила и гледа га уплашено. минтани разлелујали те се виђаху црвене. ропска понизност. суза засја у њеном лепом оку и она га узе за главу и привуче к себи. — Крик беше ужасан. Сунце му грејаше баш у лице. Димитрија се стресе. батргати и махати рукама и ногама. И падајући.. Кола су ишла.. отворених уста и избечених очију.. опанак спао па га удара по нози и саплиће. а капа му пала. Брисаше она ону крв. да он осети додир њене косе са чела. чист је зрак бљештао и ударао га по очима засењивајући их. позна га и заустави кола. Сав упрљан. црни Димитријо? — А-а-а. а из грла му се отимао промукао. гледао. Ено већ виђаше Тоду како разапела сунцобран. мрка коса осветљена лелуја ше. Али. крв и прашину.. час десни образ да их она чисти.. крвав. гледај ме! На! — И поднесе му своје лепо. лице.. а другом поче марамицом брисати му лице.

! — Јекну Димитрија падајући. о. — На! Па сад! — марш! — Викну он и ошину коње тако силно да кола полетеше одбацив Димитрију далеко од себе. ко зрно грашка. доња усна. а Димитрија остаде на путу. чисто зазирући од његова гадна изгледа. — Их... спрам сунца. Сунце га је пекло. лежао је он тако не дајући никаква знака о себи. мушице налетале на њ а он се није ни мицао. сијала је — прва суза. Само на његовом црвеном.. све то задрхта и устрепта. у коме беше и пао. окрену косо и не гледећи га. намрштен. — Не. госпо. (1898) ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 10 . Мишићи око јагодица.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Димитрија устрепта и зажмури. пун гнушања глас њена мужа који се. испод ока. подбрадак. Кола се учас изгубише. — Тодо! — шану он.. У истом положају. Одједном се његово лице преобрази. меснатом лицу. та доста! — чу се оштар. баци му динар.

преко кога се прелазило на намештане. кратком. Капија беше велика. Испред куће беше стари бунар а око њега наслагане велике плоче од којих је отицала устајала. сан потока што поред куће тече са високим тополама. Више бунара била је винова лоза. широка. иђаше ти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ УВЕЛА РУЖА (ИЗ ДНЕВНИКА) „— — — О пет сам те сневао! Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан... С густим. Слађе је сневати него ли збиљу гледати и гушити се од наврелих осећаја. старих шимширова. Да. опасана бошчицом. са похрђалим алкама и испод које се могаше човек провући у свако доба. а насред дворишта стари дуд — „шандуд“. ви две живеле сте лепо и тихо. развалина од зидова. а иза њега ваша башта ограђена заваљеним и испрекиданим плотем. Каква ли беше тада! У шалварицама. самотна живота. А ти беше увек. Је ли. Како да те не памтим ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 11 . сан тамних вечери. Нешто од непродатих њива у селу. џамија. Али хвала и сну. лак. кад месец сија а из обасјане даљине допире звон од клепетуша и тиха. слађи је сан. а нешто и од наднице твоје мајке. тесном минтану са широким рукавима. брестовима и меком. гломазна и заудараше на чађ. сан старе.. стара. каменове. Са улице била је ограђена високим зидом. вештицама. вампирима и „сајбијама“ . сан детињства и младости. сан младости и среће! Хајде да сневамо: Били смо комшије. хладна. успоменâ и тешка.. приземна и местимице окречена. од свију комшијских девојчица најбоље и најлепше обучена. Баште наше беху раздвојене потоком. С леве стране беше одмах поток. турских конака. Твоја мала кућица. Продали сте у селу ваш посед и дошли у варош. у лаким папучицама и повезане главе. Отац ти и старија сестра умрли. овеће. скоро зидана. скриваше се у дну баште и од ње се виђаше само кров са новим цреповима. црна барица по којој патке цео дан батргаху.. испуцаних стабала од крушака и кајсија. али тебе кићаше и гиздаше као најбогатију. Твоја мајка иђаше једнако у сељачком оделу. А ход ти беше брз. Твоја мајка само тебе. поцрнеле и чађу сву испуњене куће са великом баштом ограђене тарабама и пуне цвећа. монотона песма пастира у „дудук“.. памтим ли добро? Ви бесте са села. Наша кућа беше стара. моја мајка само мене имађаху. скори досељеници. опалих стреја са слепим мишевима. Па сан топлих ноћи кад ветар душе и лишће креће. сан и ништа више. младим врбама. сува. увек влажном травом. густим џбуновима и грмљем. а ти с мајком остала.

Цео дан је проводила у гостинској. коленима притисла платно. повезана црном шамијом и то тако да јој се само нос и очи виде. свога свекра. И ти си увек трчала. Увек је чистила златно и сребрно посуђе и сваки час га намештала у гостинској соби како би истакнутије стајало. грожђа и крушака што вишаху на таваницама. а око ње ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 12 . у златним оквирима и то почађале. Подвила она ноге под шалваре. скочиш на нашу страну. Дакле од целе некадашње богате и знане породице само ми бесмо остали. пробуди ме светлост свеће. Њене суве руке само лете. једном га руком држи затегнуто и палцем притисла шав. Јерусалима. И све то нагомилано. тргнем се из сна. златне паре? ОД тога ништа нисам видео. Говорили су да она има читаве бисаге пара. дугуљасте образе избило једва приметно руменило. радовала си се кад би те моја мајка послала зашта и као да си се тиме и поносила.. по рафовима велики „сахани“. скупоцена али пожутела платна и свилене тканине које почеле већ да се осипљу. А имала си и зашта. поцрнелој соби. а? — Мајка те зове! — И ти не гледајући на мене. Беше богатих старих икона. првобитним цртежима. у ноћи. које је узела од мог прадеде. У њој је било нагомилано све богаство које беше преостало: као стари персијски ћилим.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ кад долажаше к нама? Прелазиш преко потока а ручице си дигла увис. Прелазиш ти. лако као срна. Она је ретко ишла другима. како не би и они нама долазили и видели нашу сиротињу коју је већ цео свет гледао... стиснуто у малој светлости. па онда занихав се. Раванице. а бујне ти коврчасте косице пале по челу и око ушију. са оштрим. силно. И сви су се чудили како ми излазимо на крај. Јер мучно беше мојој матери приступити. Никад њу није могао ко да види. и уздигнувши главу. Само ја и она живели смо од моје масе. слике Божјег Суда. да се не каже: како ништа не „печали“ већ једе готовину.. Пећи. брзо. кад је овај умирао. Као да сад и њу гледам где погурена. Вади из њих стара. Била је поносна... Зато сам бабу звао увек мајком. Мати ми скоро за оцем умрла. а другом шије брзо. сребрни „зарфови“ за шоље. плесниве. претура по својим сандуцима и долапима. сниској. која беше лепо намештена. час на десну страну. Само често. Плаве. Отац ми беше умро пошто упропасти гоТово све имање на разне послове који му никад нису полазили за руком. издаваше оштар а често и загушљив задах. Твоја уска недра и још тањи пас превијају се час на леву. отрчиш матери која те пошље да јој нешто купиш у чаршији. одмереном понашању истицаше се нека скривена и осетљива достојанственост. Увек је она била у тој соби и дотеривала и чистила намештај. гледаш где ћеш да ступиш. нагнула се к свећи и нешто ради. тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за госте. повучена. по миндерлуцима велики јастуци. на леђа бацила стару. Сем плетива и шивења ништа друго пред осталима није узимала да ради. На твоје бледе. превијајући се и избацујући из шалвара твоје мале ножице у белим чарапама. већ плеснива одела. позлаћени чираци за лојане свеће. „чупавци“. у свиленој антерији. да она ради какве тешке послове. прво опробаш камен да ли је он доста сталан. Али ко би дошао. помешано с мирисом од сувих дуња. Чак су ме неки и запиткивали: да ли виђам код ње старинске велике. где се она скупила. велике очи оборила си доле и ногом бираш на који ћеш камен стати. сребрно кандило. И ја се тада дижем и гледам. — Ах! Ево ме! — велиш стајући преда ме — шта си ме звао. а које је он опет предузимао више ради света. чохану гуњу. У целом њеном тихом.

— Спавај ти чедо. однеси им.. заспиш. Улази она тихо. Ишла је и она брзо са прекрштеним и завученим рукама у недра и то погнуте главе. сува. Обиђи да видиш! Мати узима. увек се склањала и била у бризи. у нашој топлој соби. по мени. не! Ех. Твоја те мајка увек остављаше идући на рад да седиш код нас. И. У том дође са рада твоја мати. Ја је гледам. — На. па кад види да сам то ја.. топле пазухе.. спавај. и ма да је изврсно јело. и. да видиш. што си бедан! — вели она благо. Јер једно што нам бесте комшије. Рукама пипам око себе постељу. по крајевима као да се чега бојала и склањала с пута свакоме. играјући се. тако згурен. носећи под пазухом остатак од свога ручка. филизење и прашење дувана по њивама. Па да би ме умирила. Прозори собе ћилимом застрти. Ја се згурим у њен скут.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ разбацано по пет. вама. И тако ми бесмо сви скупа. груди јој откријем. хитра. она тихо и гледајући понизно у матер. да ништа не види и гледа до само свој рад: окопавање. ти. — Не. осећајући на челу њен дах и додир топлих јој уста. — Ниси ти спавала! И ја ћу да се дигнем. Моја вас је мати радо имала. моли је: — Еве. Изгледаше да је ништа не интересује. — И почнем да устајем из постеље. јер ме је дете целог дана слушало. понизно. уморна. сви ми. А кад ми што год добро скувамо. а она равна. брза.. она га опет узима. завучем руке у њене смежуране. а твоја мати повучена. како би то изгледало да она То једе само из доброте те тиме да твојој матери учини по вољи — милост. ’аџике. заједно. наслоњена на колена моје матере. Нека окуси Стана. оставља рад и леже са мном. она опет ставља примедбе. неосетно зближисмо се и постадосмо једна кућа. са прекрштеним рукама. Нана је спавала па сам се дигла на „подранку“. онда мати пошаље. али ти знаш боле. она доноси нама. Колико пута ти код нас. — Што не спаваш? — А што ти? — питам је. Ако твоја мати што добро умеси. не трчиш и вијеш се по улицама и чаршији! Ти си била жива. шест парова готових кошуља. да се споља из собе светлост не види. једе.. друго што од познаника и родбине не имађасте никога. Ја га истина. зато вас је она призивала и дружила се с вама више као из неког сажаљења и мислећи да вам даје неку милост и тиме своју дужност испуњава. чудим се и питам: — Нано?! — А? — тргне се она и баца рад. полако заспим! А ти? Беше сваког дана код нас. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 13 . уза зид. И тако ја. да то не би изгледало као поклон. оне..

Затичеш ме где дижем заклопце са јела и од сваког по нешто узимам. — Па нема ништа. И оне одлазе. она се препадне од толике твоје смелости па прилази и узима те од ње. ’аџике. да не би изгледало да она хоће да иде у друштву с њом. Доносим вама.. После јој казује од кога је садашњи газда ту њиву купио. Нарочити момак то однесе на гробље. Уморила се. После се ти пробудиш и онда вечерамо. Дај ако има што да ти понесем. скупиш мрве са софре.. Маријо. занесе се. уз зид. Ја и ти заспимо. па чак нам и постељу простре. седа. а твоја мајка слуша је жељно. — Хајде. држећи те заспалу на крилу. — Што је. Ти долазиш с пуним чанком свачега. И мајка ти. Мати мете у чанак пшеницу. Кад изредим тако све куће у комшилуку односећи и доносећи. казује до ситница о свима садашњим газдама „скоротечницима“: шта су пре они били. Твоја мати донесе што год од ваше куће. подаље. онда пробирам што је најлепше за мене. чивлуке. дан мртвих? То је једини дан када мати намести и спреми. — Нека спава. јела. зачине. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 14 . Све сам послала. Јуре они и грабе ко ће што пре и лепше и боље место заузети пред портом гробља. После вечере ти полијеш све. Маријо. а оне две наставе разговор до неко доба.. Ујутру. Око њих се тискају и јуре ка гробљу просјаци. код ког служили. трешње. и. кестење. ја онда разносим по комшилуку „задушницу“. тражи од ње штогод да јој понесе. Улице и чаршију закрчиле жене с корпама. места и градове где су били. После отпочну разговори. казује јој колико је то годишње доносило. Онда јој набраја некадашње наше њиве.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — ’Бро вече! — вели тихо.. клима јој у повлад. мати спреми велику котарицу и наслаже све: пите. с којим се имањем граничило. не пустиш на земљу него је држиш? Мало ти и онако досађује па још и ово. И онда. Прво доносим вама. вечерамо заједно. да оне прво окусе кувану пшеницу. из ког су села дошли. као што смо се и договорили. Прича она. на који је начин То после отишло. можда ћеш ми уз пут што затребати. ’аџике. а и с оним што ми имамо. Моја мати је пита код кога је тога дана радила и на чијој њиви. кад су ишли на хаџилук с дедом... пошто се да кокошкама. винограде. а ви ми у мој чанак дајете од ваше пшенице и поскурица. чекам тебе да дођеш те да заједно ручамо. Цигани и Циганке носећи велике торбе за јело и тестије за пиће. а на лицу јој се види задовољство што моја мати то њој прича и говори. Седи. одмори се. дома нема нико да те чека. Твоја мати дође. па кад те види заспалу. — Нека. као никад. Седи. размести собу.. поскурице и друго: као ораје. како су се обогатили. нека — прекида је мати. јелом и пићем. Ја остајем код куће. са опуштеним рукама и заваљеном главом на материну крилу. Онда набраја. Али хајдемо. Па знаш ли — кад дође задушница. Кад дође време да се иде на гробље. а мајка ти опере судове.... па отпочне да прича свој живот.

али је ти и не доврши. загасиш ватру на огњишту. Опереш сахане. ти ми у чашицу дајеш воде место ракије. прво би наше двориште почистила. па онда ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 15 . И да би све то изгледало као озбиљан ручак. И затим се опет врати кући да ту останеш. излетимо напоље. а ти само трчкараш. те да нас сунце греје. Ти се љутиш. док се наше матере. па онда ваше. доносиш. Она само сањаше некадашње богаство. пошто ја напуним све џепове орасима и кестеновима. После си учила да шијеш и кројиш женско одело. прво би нама извадила из бунара воде и донела. озбиљно. да повратим изгубљено имање. И то хитро. држећи се за руку. — Ево. уздигнутим шалварама.. што остане од њега. гурајући оно у уста што ми дајеш. Учио сам се прилично. прекрстио ноге и пуним уста. доносиш ти пред мене велику тепсију.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Што не чекаш? — велиш ти набурено. лепо и јако поклопиш судове јела да не би могла која мачка или пас што да узму. И онда узимаш па све мећеш у сахане. — А што ти не једеш? — питам те. Шта више. запљускује свежина и мирис зеленила. Она може и после. пошто затворимо кухињска врата. ти све онда дижеш. За све време основне школе и ниже гимназије не беше ничега необичног. са засуканим рукавима. да једе. ти у мах све то свршиш.. узимајући тако озбиљно улогу домаћице. узми! — велиш ти озбиљно и пружаш ми. чекај! — Па брзо. па онда кашике и виљушке (које ће бити сасвим непотребне — пошто ћемо прстима јести). Је ли — да је овако било? II А после? Мајка је моја желела. хлеб. пазећи да се не упрљаш. да ја постанем оно што мој отац не беше. — Немој. Даде ме у школу. али највише пшенице с орасима и шећером. хитро. И тек онда доносиш јела.. Ја те не слушам већ једнако узимам и једем. — Па такав је ред — одговараш ми озбиљно — мужу жена треба најбоље да дâ. ређаш их око ватре. После. Све средиш. седаш спроћу мене подвивши колена и пробираш што је најбоље. А није знала сирота она да се опадање породица не зауставља тако лако и брзо. Сад ћемо заједно да једемо. да се не би познало. Али не! Ниси била ти само код своје куће већ и код наше. Да чекамо. Ако ли не? — нећу ни ја! Ево. И затим. уздигнем и још лепшим сјајем обасјам већ помрачено име наше. Прво на њу мећеш поскурице. у башту и поток. па још и на првом колену! Шта је о томе она знала. исплакане. зидаше своје куле на мени и можда баш јој и то даваше снаге и онолико дугог живота. А и тебе мајка уписа у школу. Ја сам сео.. врате с гробља. с главобољом. смејући се.

све је било по старом. ниско! И да је чак то доста од нас. мека маховина. Само су се наше куће сваког лета све више угибале и губиле у зеленилу. Све је било по старом и дани су ишли. Ти долазиш тихо. Преко његових глатких каменова нахвата се нежна. што? — А у твојим плавим и чистим очима толико је искреног саучешћа и туге што сам ја љут. застајкујући. ти си штогод шила или плела. мислио о томе. Али ’аџика је ’аџика! Зар ће она још и такве да гледа?. пружаху чак до — стид ме је већ! Нашто спомињати све оне жеље и наде. и већ почеше износити којекакве ствари. све више се и више шираху. крушке. што си је ти служила и дворила као рођена кћи. подстицане успоменом мога „високог порекла“ и охолим материним поуздањем у мене. Једно. питаш ме: — Шта ти је. а опет није хтела да прекида овај наш живот. по комшилуку почеше већ да зуцкају. идол и најсветије биће. За Божић. цепам хартије и бацам од једа књиге. љут. И. оне ране.. да си много доле. износе зли језици. већ почех да се заносим амбицијама које. сматрајући се срећном ако ми је испуниш. причају о нама и да нас. Којо? — Ништа. ах ја.. ниско. Увече би дошла са наднице кући. што вас је сажаљевала. као што рекох... да ја одмах омекшам и отпочнем да се с тобом шалим и разговарам. Тополе су расле и ишле у вис. на прстима и. али сам опет ћутао. свакад бивали заједно. вишње и дудови све више дебљали и укрштавали се. И мати се томе чинила невешта. убитачне зрелости. ишла на рад. текли једно за другим брзо. слушао. То паде у очи комшијама. Ја и ти смо опет. Ускрс по читаве дане остајала би ти код нас помажући матери. врбе разграњавале и крхале. што ти допуштамо да си код нас. рано. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 16 . а наравно да сте ви у томе најгоре пролазили. јер је била уверена о немогућности ма какве везе. а друго. знао сам ја то. ти наши млади дани испуњени срећом и безбрижношћу. а ујутру. За тебе бејах Бог. Ето. Колико пута ме затичеш. Колико бих пута чуо где говоре о томе и то као са неким сажаљењем помешаним злурадошћу: — Ех. угнићу се. па јој не дају да мрдне. То ме је убило! Као што рекох. а ја читао. Поток се прошири и искривуда. Али ја. — Па не љути се. Замишљен сам. Опет смо заједно вечеравали. да ми као рођену брату угађаш и да ме гледајући смешиш се благо и трудиш да погодиш сваку моју жељу. те да нас служиш. иако бесмо још деца. трава постаде бујнија и тамнија. матере су се разговарале. кајсије. неосетно. А и ми смо се мењали и расли. Ја сам само то знао. да ти ниси за мене. Увиле се око оне старе жене. којом смо се чак и поносили?. А твоја мати као и пре. Подметало вам се неко улагивање и силом гурање код нас.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ вама.

шапћући: — Па шта хоћеш? — Ништа! — И привукох те силно да се твоја глава наслони на моју. али ме ти силно одгурну и крикну. подбрадак се испунио и заокруглио. што читах. Стиснух те јаче. кад је видех како се испунила и пролепшала. На лицу ти беше нека чудна. тесне и уске груди заокруглиле се и издигле. Стаде до мене. чисто и светло. Случајно ми поглед паде на твоју руку и чисто се тргох. били смо деца. — Тако! — А пламен ми обузе бледе и суве образе. уснице ти дођоше руменије а при крајевима тамније и оштрије.. Приђох ти. топла светлост. И од тада се ти преобрази. ти осети мој врео дах и уздрхта. а десном руком поче прелиставати књигу коју читах. Целим телом беше ти наслоњена на мене. — Што ме гледаш тако? — упита ме ти зачуђено.. Одједном уђе и ти. Ти ме.. Али и томе дође крај.. — Ух! — Чекај! — И пођох к теби. Левим лактом се наслони на моје раме. обвих је око твог пâса. — Немој! Туга ми је! Ноге почеше да ми дрхте. дигнувши руке. ти се угибаше. Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти подавала безазлено. али се брзо трже и скочи. Сам ти ход постаде опрезнији и мекши. клону. лице изразитије. Из целе тебе избијала је топлина. Загледах даље а оно облина руку ти истицаше се доста приметно из минтана. који никад у животу више не осетих. Угибање твоје заобљене снаге постаде топлије и страсније. хтедох да окренем главу. ти се угну и слатко насмеја. нежна румен. пâс ти постао витак и обал. Јаче те к себи привлачих. После и рамена ти се испунила. опојан мирис. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 17 . Светлост је долазила кроз прозоре и јасно осветљавала све. образи нам се протрше. мекота и неки чудан. подаваше и нагињаше к мени. а на јагодицама избила једра. Очи ти беху као потамнеле и превукле се влажном маглицом. — Читаш ли? — питаш ме и нагињеш се да прочиташ оно. гледаше забезекнуто и широко. Отворио сам оба прозора гостинске собе и бех засео те читах неки роман. Сећаш ли се тога тренутка? Тек што сунце да зађе. Погледах ти у лице и тек тада видех како ти је оно пуно. Но ти беше право дете. Али не! Само си ти била дете а не и ја. — Не! — И побеже. Ја сам био већ зрео.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да. Пружих руку. како ти се врат очистио од маља.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Опет смо се виђали и то сваки дан. Долазила си, служила нас и помагала нам,
али више ми се не приближиваше онако смело и отворено. Избегавала си да останемо
сами. Као да осећаше неки страх од мене. Нестаде нашег тепања и миловања. Сета се
често спушташе на твоје чело. Често, врло често затицах те, где си, чистећи наше
двориште, стала. Наслонила си се леђима на дирек, метла ти испала из руку, а ти
оборивши главу тареш чело и намешташ косе и то полако, мучно. Уста ти скупљена
више на плач него ли на осмех.
— Шта ти је? — питам те задовољно јер знам да о мени мислиш.
— Ништа! — одговараш ти и узимаш метлу да поновиш чишћење.
— Да не мислиш о Николи? (твој, из комшилука, најдрскији удварач а у исто
време и највећи опадач).
Ти би се тргла. Полако би подигла своје крупне и влажне очи. У њима је било
толико прекора и туге, да би сваки прочитао твој нем и болан јаук што беше у њима:
„Што ме толико мучиш?“ И кад би ти осетила да сам ја баш то исто и прочитао,
оборила би брзо поглед и зацрвенивши се рекла би:
— Можеш да говориш шта хоћеш!
Ето тако је то било! Знао сам ја: да нећу наћи верније, истрајније и ропскије
љубави од твоје; знао сам, да би ме неговала и чувала к’о очњи вид... Знао сам ја све то,
па ипак... Да, ниси ти била богата, из знане куће и ниси била виша од мене. Пече ме!
Боли! Али и ја нисам свему томе био крив. Јер, колико пута уморен и обузет сумњом
да можда нећу оно бити чему тежим, колико пута, кажем ти, одрекао бих се свега. И да
онда, уз тебе, љубљен, проспавам свој сан. И да у тој истој, сниској, гостинској соби,
под жмиркавим кандилом и почађалом иконом издахнем као што су и моји претци...
Али мати? Улази она тихо, поносно. Увек обучена чисто, са белом марамицом
око врата. Седа спроћу мене и пита ме за школу, за другове из богатих породица. Да ли
се и они уче као ја? После, како јој је пре неки дан тај и тај трговац казао:
— А, ’аџике, твој унук?!...
— Па, шта могу ја? Дете на то пошло. Друго неће ништа... Мучимо се —
одговорила она.
он.

— А не, не! Добро је пошло оно. Не пометај га... Познаје се чија је крв! — рекао

И тада, смешећи се, тарући задовољно своје суве руке, отпочиње да прича, већ
толико пута казиван, свој живот. Да изводи порекло наше породице, описује живот и
навике наших предака. Набраја њихова велика имања, градове у којима су били и
трговали, лица с којима су стајали у при јатељству, као: паше, кајмакаме, владике и
људе за народну ствар, који су у оно страшно време долазили и налазили помоћи и
сигурна склоништа у нашој кући.

ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

18

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

— Ех, не знам што ме чека, а све знам што прође! Не гледај ти мене, чедо. Нана
је твоја стара. Наша је кућа била прва. Ми смо били знани, поштовани и свуда
признати... Сад? — Бог тако рече — посрнусмо мало. Хвала му. Његова воља. Али хвала
му што ми бар тебе остави, тебе искру, чедо моје, те да има ко ће ми очи заклопити. И
да могу, кад на онај свет одем, да могу, сине, да кажем, кад ме мој човек а твој деда
запита: „Жено, кога остави тамо? Да се не угаси наше огњиште?“ — да могу тада, чедо,
да му кажем: „Ја остави’, човеку, повелико и од тебе и од мене. Огњиште се наше не
угаси, већ се још више распали и рашири...“ И сузе, кашаљ — почињу да је гуше.
Деде сад кажи ми тога, који би тад на тебе мислио? Ко би смео да јој каже:
— Нано! не љути се, али ја не могу толики да будем. Страх ме је од толиког. Не
могу нано, страх ме је!...
Јесам ли ја то смео? Не! Загрејан, потресен, клицао сам „Напред!“ И пошао сам.
Знаш ли, кад се спремах да идем у другу варош ради веће школе? Ти пре
неколико дана не избиваше од нас. С мајком спремаше ми ствари. Чарапе, кошуље,
пешкири, све ситнице, читава девојачка опрема, за час прође кроз твоје руке и наслага
се у мој сандук, помеша се са дуњама, јабукама и крушкама, које ти кришом гураше, да
нико не види. А кад дође дан за полазак, твоја мати дође да ми пожели срећна пута,
тебе не беше.
— А Стана?... — упита зачуђено моја мајка.
Мајка ти се збуни, поцрвене. И, онако малена, она се још више згури и
прошапта:
— Не знам, ’аџике. Знаш ти њу, оде тек на неку страну, па је тамо и Бог
заборави.
Али ја сам осећао, знао и са неком сигурношћу могао бих те наћи где у твојој
башти, под дудом, у трави, поклопљена ничке и увивши главу у твоју „бошчу“ јецаш и
плачеш за мном!

III

Ах! — Али не смем да пуштам на вољу својим осећајима. Силом их задржавам да
бих што краће исказао оно што би. А било је много штошта, што се не може лако
казати. Доста боли и ово, а камо ли и остало.
Ја сам продужио школу. Ступио у живот, у бујан, необуздан лет, за који мишљах
да иде по васиони, а оно, у истини, кретао се по обичној, свакидашњој калдрми.

ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

19

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Младост! Да ли је ње икада било код мене? У чему беше она? Не! Ја нисам имао
младости. Ја никад не осетих чилост духа, свежине мисли и брз, топао, оптицај крви у
мени. Никад ми снага не заигра од здравља и бујности. Никад се не осећах тако чио,
свеж, лак, да бих могао да се утркујем а да пода мном земља тутњи, да кличем
гледајући у сјајно, модро небо; да ме опија и заноси свеже зеленило и да ме истински
раздрага шевина и славујева песма из грмља. Славуја чак нисам познавао, никад га
нисам видео нити бих могао да разликујем његову песму од песме обичног коса... Зар
је то младост? Увек бех сув, изнемогао и блед. Чак ми је бледоћа и годила. Мој корак
беше тром, немарљив и несигуран. Мој поглед или мутан или грозничаво светао. Имах
врло честу главобољу или несвестицу. Па и само учење беше ми мучно, тешко,
неугодно.
Кући сам долазио сваког распуста. Мати ме дочекиваше сва пресрећна. Само би
јој око засузило кад би ме видела бледа и испијена. Увече, намештајући ме у постељу и
подмећући јорган и јастуке да не озебем и питајући ме шта волим да ми се за сутра
спреми, одлазила би говорећи:
— Спавај, чедо, одмори се. Не брини и не учи толико, тешке биле те ваше
науке?!
— Тешке, нано!
И испочетка бивало ми је време бављења код куће пријатно. Започињао сам
неке радове, учење предмета. Поправљао сам се. Ти си опет долазила. И заједно с
матером трудиле сте се да ми што боља и укуснија јела зготовите и да што више теја и
лекова приправите. Ви две ишле сте као сенке не дишући, не дајући чак ни муви да
зуји. И једнако сте радиле за мене, гледале, слушале мој дах и погађале из ока ми
желе. С тобом сам се разговарао врло ретко. Више пута узимам и дирам те: те за овога,
те за онога. Како сам, тобож, чуо, да си се с неким састајала и да си му што поклонила:
чарапе или мараму. Ти се запрепастиш, образи ти побледе, очи засјаје и кршећи руке
молиш ме, кумиш, да ти кажем онога ко ми је то казао:
— Кажи ми, кажи, жива ти мајка твоја! Кажи ми га, па да му насред мâле главу
разбијем.
— Зар си ти таква? — питам те смејући се и уживајући у твојој муци.
И ти не престајеш да ме молиш. Чак и сузе ти пођу, док ти ја не кажем, да сам се
шалио. Теби лице сине радошћу и сва срећна велиш ми:
— Молим те, па немој други пут тако да се шалиш!...
И сви су говорили да ти мене чекаш. Неки су ме чак и питали. Али као у шали и
као сажаљевајући те.
— Ама, она, Бога ти, баш тебе и никога, а?

ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

20

али сам ћутао. пуна. И ја сам знао. Мрзело ме је чак о томе и да говорим. Раскомоћен. доле. Упила ми се беше ти у памет. Јела ми постају тешка. изазивах успомене и слике некадашњег миља. И тада сам о теби ретко разбирао и чуо. ја сам дрхтао.. на дну. Нисам знао шта да радим. Ти ваши мили и пуни страхопоштовања погледи. Сва се беше предала послу. и топио гледајући те тако лепу. красну и развијену. да ту сву своју лепоту. Борио сам се. онда бацам све и једва чекам кад ћу да одем.и од мене“. близу. додавала си: . И брзо натукох шешир. ти и мајка досадне са вашим вечитим угађањем и дворењем. кад зелено и чисто модро небо срце драга и пуни га опојним. Али једног дана. — И стварах те. у оној полутами. раздраганим миљем — тога дана изиђох из собе саломљен од силне ватре и узбуђења. Било ми је тешко и мучно при помисли да ће те други грлили и љубити. милину. раздражен. Твоја једра. — узвикнух и скочих. И одлазио сам пре времена. То је било све. Јер кад ми ова тишина.. да није било те твоје слепе преданости.. кад сунце клони и расипа жарку румен. чини ми се Мопасана. Ништа ми се тада не допада.. још не протеклог извора. Пређох преко потока и стадох иза грања да те видим где си. поверења и љубави. у алеји и окопаваше млади лук чистећи га од траве. и после поздрава од свих.. — Стано! — Викнух. Као да ме је гушило то ваше неговање. али ипак си била нешто друго. — Шта сад да не?. почиње да бива монотона. Гледах те. Али ти беше испред мене. Ти се трже и ослушну. — Зове ме неко? — упита се ти и брзо руком дохвати кошуљу на грудима. ломио. Сви су знали зашто нећеш и више ти се светили него што су те сажаљевали. Ну ово бављење код куће убрзо ми је постајало досадно. Ниси се удала. мучио. Сем кад си писала материна писма. у први сумрак.. Али ти?! Нисам те сматрао за вишу од остале.. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 21 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ех! — одговорио бих ја и окренуо одмах разговор на друго. Била си само у јелеку и шалварама. — Луд сам! Будала! Што патим. Не знам шта ми је било.. На главу си овлаш бацила белу шамију да ти сунце не пече лице. грљах. Нисам хтео да те дâм другоме. нешто. Кошуља ти се на грудима беше откопчала и заврнула те се виђаше мали део белих ти недра.. Хтедох дуже да останем али поче пуцати суво и труло грање под мојим ногама. Из ваше баште чујаше се удар мотике. а хладовина већ преду зима маха над жегом. кад из топле земље бије сувота и драж. да ће други пити љубави из тебе. ја бих знао шта да радим. целивах твоје рујне усне и опијах се од мириса твоје косе. узаврео и стискајући вреле усне на моје голе руке. мучим и сатирем себе?!. раскошна снага срце ми је кидала.. огрнух капут и изиђох из куће. уредност. Целог тог врелог дана лешкарио сам по кревету читајући и маштајући. што ме је спречавало да поступим као и са осталима. тек у процвату. читајући. А овамо? Ох. Тог чистог. љубав и срећу има. Хладовине истина беше доста у соби али ипак беше и жеге која пробијаше кроз завесе у полутаму..

Бог зна шта сам тада осећао. Ти спази ту забуну. — Тета ли ме зове? — И хтеде да прођеш. Ти дрхташе. сочна трава набујала. Залогаји ми запираху. око којих се нахватала мека. гледајући те строго. Бејах луд. — Дођи овамо.. кршећи се. Али ја сам се надао томе погледу и начиних лице тако хладно. Дође ми тешко и неугодно. зато дођи после вечере овде. дође и хтеде проћи поред мене. забацујући лактове. руке дрхтаху а прсти беху ознојени. Нокте сам утискивао у дланове само да се уздржим. Једва сам се држао на ногама кад осетих твоју топлу близину.. Вече паде. Тек по који цвркут незаспале тице и друго ништа... Ти брзо остави рад и трчећи. Покајах се. Подузе ме свежина. десно. Месечина изиђе. Чекаћу те. па полако. Лице ти побледело. Мека. дођох иза куће на поток. Кроз грање пробија месец те осветљује тамнозелену воду која полако жубори. уздрхта и наслонив се на грану од вишње. Влага потока још више ме дирну. Нисам знао како сам вечерао. промиче. мирно. не. Хтедох да се удаљим. Гледаше ме погледом којим хтеде у дно моје душе да продреш. прса. кријући се. Стани. Хоћу! И ошинувши ме сјајним. наставих: — Имам нешто да ти кажем. Чекао сам те. — Не. Извалих се на траву. Досети се.. — А што ти? — упита зачуђено. — Ништа — рекох — звао сам те — и онда хладно. руке беху све у зноју а срце удараше тако силно.. Топих се и нестајах. да свака сумња одлете.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ја те зовем — рекох јаче и изиђох из грања. срећним погледом отрча заносећи се. — Ако могу. — одговори ти збуњено. па плану. Из ваше баште ништа се није чуло. беласка се и милећи прелива се преко глатких каменчића.. њихајући лево. у уснама ни капи крви не беше. да сам га и ја чуо. Вратих се. Бојала си се. доћи ћу. јако. После вечере одмах се дигох и рекох матери да ћу ићи у кафану. али нисам могао. мислећи да те ја зовем ради матере. шану обамирући од плашње и среће: — Па шта?. куда ћеш? Ти стаде. — Ја те зовем. Глава ми је горела. зелена маховина.. ја. — Онда не долази! — И хтедох да се удаљим. отсечно. Ја планух. а више моје главе склопило се грање и лишће. Положио сам дланове на влажну траву и ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 22 .

мртве тишине и овог тихог жуборења и беласкања воде спрам месечине. — Ох! — Тресеш се ти. ти. И пригрљену. и привукох те... и осећам додир твоје меке. Знао сам да си то ти. Ти грцаше и плакаше. једну твоју клонулу. Одједном плашљиво. Седох. Ухвати ме страх..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ премирах од слике коју стварах. Ја сам стајао као укопан. Одједном чух лаки шушањ. осећах ти лаку трзавицу и топлоту тела. загњурим га у твоја бујна. седох до тебе. ти?. — Волим те! — О-о-х!. Унапред сам решио како ће бити. топла недра.. паде капља на твој образ. увив моје лице твојом косом. — И све те више стисках. Сузе ми навреше. муком одвајаш твоје усне од мојих. држах те. посадих у крило. мене луда и бедна. топле коже и сишем. Страх од ове глуве самоће. Пружи ми руку а она ти беше врела и сва ознојена.. Кад се прибрах. страсти.. паде и бризну у плач... ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 23 . Страх неописан и неисказан.. подвих моје руке под тобом. туга. Само вода жубораше и месец нас местимице осветљаваше. окрећући се и за зирући од свачега... и. Дрхтао сам као прут.. нежне. Шум биваше јачи. — Да ли ће икада бити душе која ће ме овако волети?! Одозго. тешка... — Слатка си! — И упих моје усне у твоје тако дубоко и јако.. грљах. страх од нечега што се у мени буђаше и свега ме поражаваше... Ах! И место радости. Нисам знао шта да радим. — Волим те! — Ох. ох! — грцаше ти. — Ево ме — шану плашљиво и врело. Срце ми се стеже. окренух твоје зажарено и уплакано лице спрам мене и наслоних га на мој образ. плакаше и вијући се љубљаше ми руку квасећи је сузама. сишем.. — Па се загрцну.. тихо. раскопчам ти јелек. љубљах. са укрштаних грана густе врбе. Ђипих... потпуно припијену узаме.. Стиснух само јаче песнице у трави и зауставих дах. Како ћу да те метем у крило.. волим.. — Волим те. — Ти. топлу и пуну руку пребацих преко мога рамена. дође ти њихајући се. среће. — Ох. Хтедох да устанем али не могах. — И једва.. обузе бескрајна велика. — Стано?! — тргох се уплашен. Осећаји ме поплавили. волим!. Ти се трже уплашено.

Не повратих више те ноћи кад месечина сја. и онда сва угрејана. Ти кликну: — Е па то је. борећи се. неосетан пољубац..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Не бој се — рекох ти шапћући и тронуто — то врба плаче. време је! — И заиста први петли певаху. ујутру.. Страх ме је било да ко не види и дозна.. каква сам? — уплашено па окренувши се од мене поче дотеривати у ред одело и косу.. Прилазим на прстима. — протепаш. брзо се сетиш да сам то ја.. када ја прелазим преко потока. кад се брегови и виногради губе у беличастој магли. коса око тебе у нереду а прса уздигнута и разголићена.... лак. већ нисам хтео да изгубим оно поштовање и углед који имах код њих а особито ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 24 . кад сенке дрвећа падају и шире се. беласкање воде спрам месеца одмицаше и губљаше се полако. на простој асури. увила. Вратих се. у полу дремежу. па онда запевам: Ој вечери. задржиш мој пољубац. ој слатка чекања Ој ви ноћи моји бели дани!. бежим док не изиђем из ваше баште. Плачем. до само сузе?! . Бојим се да моја сенка не падне на тебе и заносећи се. хладовина биваше јача и жубор. — Ти си.. На прелазу у вашу башту ти заста. Нисам се њих. долазим пред кућу где ви. заклопих очи. Иди! — И брзо те опустих и устадох. — Још мало — одговорих ти само да те обрадујем. окрену се и.. — И оде. Твоја се мајка скупила. рујне и полуотворене усне тих. И онда полако.. па пада на тебе. Ох.. већ ноћи! Ја не могу више. — Ух. натмурен и зловољан. И ти — не дани. кад се пробудим. а уснама. руке беле. Испратих те. усред дворишта. узалуд је све! Прошло је... Месечева зрака дрхти. а нарочито моја или твоја мати... — Страх ме је — говораше ти унезверено. и оде! Не поврати се! Шта могу сад ја. вреле. — Иди. идем кроз вашу башту. легох. пуне забацила више главе.. дижем се незадовољан. Шта? — Још колико имаш да учиш? Да знам. Увиђао сам да ово не може остати тајна. врела и миришљава. испружих руке и обамирах од слатке. упита ме: — Нећеш да се љутиш? — Не. кријући се у сенци дрвећа. отресем тих ноћних мађија и чари. ти — кад те пољубим. ти се пробудиш. Узалуд су сузе. па знаш ли кад те тргне из сна мој пољубац. лаке и тајанствене сете и туге. бојао. лично. покрила главу и спава. А петли певаху.. ти и мајка спавате. сагињем се и пу штам на твоје влажне. Ти си од топлоте збацила покривач. И онда. жмурећи и не пуштајући ме тражиш моје око! Али после.

А и глас ти дош’о мекши. Певаш целог дана да се ори башта. Свршаваш већ. Први пут.. Подајеш ми се. видех јој неопрану кошуљу. не. Дао Бог. кад месечина бледа. Ти ми беше једнако у памети и због тога још више се једих.. кад је човек стар он се подетињи. кревет. опет устајем и долазим к теби и љубим те. То ме жацну. планух и скочих љутито. кад устадох опет бунован и зловољан. Не љути се. и онда седе спроћу мене с плетивом. Стиснула смежурана уста.. Чекаш ме. као у бунилу. Али кад падне ноћ.. После једне такве ноћи. Верујеш ми као свецу и сва се сјаш од среће. Ја мало окусих. И тада сам се заклињао да више нећу с тобом имати посла. испод беле марамице око врата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ код твоје мајке. Ето. Ти се од неко време баш. мати ми донесе доручак. баш кад хоћеш — викнух и бацих табаке. — Не једе ми се. Говорио сам себи и убеђивао да ово није лепо и часно од мене. Ох. не бој се ти. свршио сам! — Не. Као да ме нечија рука ухвати за срце и стеже га јако. чудна. Знао сам куда је циљала. чедо. мене. топлији. Прсти руку јој беху помодрели и избодени иглом. — И застаде. а кроз кожу виде се десни. Знаш. — Па друге године и пре овога времена си иш’о? Ваљда имаш сада мало да учиш. онда. Рано је. — Што питаш? — одговорих туробно. сјајна. Погледах је зачуђено. поток. — Та не љути се одмах. Нисам могао да једем. па га онда опусти те да се што више рашири и разлије горчином. Тек сада спазих да јој је још оно старо одело али већ уласкано. — Има времена. Зато сам дању бивао онако поносит. Њено смежурано лице беше покривено тамним пегама. мека. — Зар сам ја крив што смо ми сиротиња? Ево. — Баталићу школу. кад се све утиша. Из тог њеног погледа видех да она све зна. моју собу... Мати ме погледа. што ја проклета? Не љути се ти. синко! — Кад будем свршио. — Кад ћеш у школу? — упита ме кратко. — Што не једеш? — упита ме. — Па да знам. Имамо још. Куда ће нас све то напослетку одвести? Јер ти одбијаш просиоце ради мене. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 25 . обасја све. знаћеш.

Она је плела. у црн повој да ме повијеш. и тргох се уплашено.. што ја. па је опет брзо обори. неугодности и беса који је у мени полако кипио и ширио се. Одједном диже главу. нему и задовољну. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 26 . тихо. увучена и као са неком плашњом. па?! . приђе к мени. — А како си ми ти? — упита ме рукујући се. — поче она — хајде кад ћеш већ ту твоју да удајеш? Зар не видиш колика је и каква? Зар хоћеш да ти неку срамоту метне на главу? А. и изокретање разговора још више ме испуни гневом и једом. узбуђена и кришом. — Ја тек само онако рекох. а тако и споља. плаче. уђе твоја мати али некако још више згурена. У соби се ништа није чуло. Видиш да нема никога! — и онда хладним... час на матер. седе. окренух се од матере само да је не гледам онако хладну. Заћутасмо обоје. пуним неког презривог саучешћа гласом. ’аџике. дрхтала и застајкивала у говору. И затим. али. — Шта хоће и чему ово? — питах се уплашено јер се бојах да се ови увијени. њу једну. охолим.. а друго све знам.. а сва беше уплашена. — Седи. И онда отпоче да казује и набраја твоје дарове што си спремила. него ли то.. имам. немој слатка мајке. Боље мртву у „ковчег“ да ме испружиш.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ово навлаш избегавање. — И опет је загуши плач. Погледах матер. ’аџике — поче мајка ти прибирајући се и бришући очи шамијом. играше јој задовољан. Јер беше радни дан па сви отишли на посао.. то дете. Зар сам ти толико накривела. ваљда чекаш некога? Твоја мати сагла главу. и као са неким гнушањем. ’аџике. Уплаших се и дигох да изиђем. моли: „Мајке. — Не плачи. ’аџике! Радите ли? И пошто њој пољуби руку. Али. Седох а сав се тресох од неког чудног гнушања. Маријо . окрену се твојој матери која се још више згрчи уза зид. Као да ишчекиваше нешто а од тога се плашила. заустави ме мати. — Знам ја све. зари у крило и бризну у плач. први пут тако и оштро. подсмех. Маријо — рече она. да знаш. идући натрашке. — ’Бро јутро. погледа матер. тресе се и дрхти. с осмехом. — Ако нисам била кума и старојковица.. Одједном полако. јер око смежураних уста. грцајући: — ’Аџике. клекну уз зид по свом обичају и узе да запиткује матер за неко платно које мисли да тка за тебе. те то хоћеш. — Ама.. Ето. као са неким страхом бацала је кратке. збори она. као увек. а у њеном гласу осећаше се неко саучешће помешано са задовољством. нејасни говори не односе на нас. Говораше она. тајанствене и плашљиве погледе час на мене. рукама стисла колена и тако нагнута слуша. — И то „да знаш“ нагласи..“ А ја њу само. зар то? Пун страха. једак.

. столица из оближње кафане и остале потребе из сваке куће у комшилуку.. кад се врати и рече: — Свршено је! — И онда брзо однесе ствари: чаше. страшне насладе и задовољства. Кости ’аџике. Усклици. Ох. смех. да одморим! Расипа се по поље. она... клупа.. ситости и злураде.. лако. испит. светећи се мени који час се радовах што се отресох тебе.... час опет дрхтах и плаках силно. разговор разлегао се из ваше баште коју почеше утапкивати и крчити за игре. — Јавља се. стока уведе у штале. уздигоше се и почеше пиштати по обасјаним и мирним висинама.. Моја мати ни речи утешне. узеше од мене... Чисто не веровах да је то она. И паде вече. до вечер. — А ти хоћеш? — Хоћу — дахну она силно — што да не?. Мати се диже дотерујући шамију. Дахире. И онда настаде трка. крештав... Људи се вратише са рада. кријући се да ме ко не спази и види!.. IV ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 27 . крештећи и пиштећи. у те висине. како се беше занела око твог спремања.. Моја мајка Високо. хладовина и сенке падоше. дахнух што сам те скинуо с врата.. јурење. Вели: само ако хоће. па.. Поражен мојим кукавичлуком дрхтао сам као прут. И онда. Опет лишће зашумори. — А јавља ли се који? — упита је мати. а у њима као да беше неке демонске. ћеманета зајечаше. — Хајдемо — рече јој — чекај ја њу да.. сахане код вас што ће требати за твој испит. шоље.. доношење столова. а што ви нисте имали. Нема ни он никога. па одмах. јак. тајанствене среће што ми те отеше.. затим се пресвукоше и дођоше вама на весеље и „радост“. има нешто од имања и ово наше што је. као да није ништа знала. јако. Одслужио војску. — Момак добар?. само на материном оку спазих још неосушену велику сузу. Ја? Испрва као да се ослободих. — Као сваки човек. сув глас Циганке Салче запева под твојим прозором кад те другарице почеше облачити..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја сам само дрхтао и стрепио.... Све се слеже. поносито а твоја згрчено и заносећи се. Што она луда и бесна мисли? И одоше. Као да те ти гласови понеше са собом горе. опет изиђе месец и обасја све.. Сваки дан. Бојао сам се... Не знам шта је било и чиме су те нагнали да пристанеш. али ме после ухвати страх.. Али она... Ево баш јутрос опет онај Никола послао наводаџику..

. опет тај поток. ко ће алу да засити. ради. По недељу дана дома не долази нити што доноси. жива ватра. Чудна и тешка туга обузе ме. мучи и туче од оног њеног бесника. ко се оженио и удао. стадох. отвори дућан. синко! — Одмахну она руком. опет оно бујно зеленило. давај. и тешка.. пропаде — узедоше га душмани на врат! Сад је кријумчар.. допреше гласови песме. Ларма. Низ поље иду. те себе. А лепо поче испочетка. тополе и врбе ме сретоше. напуни га еспапом и отпоче да ради. али и оно кржљаво — Бог зна да ли ће да остане.. Продаде им све њиве и винограде. пресвисну од туге кад виде оно дете како се бије. са улице. Хајдучку главу. Узе. И давај. Ти отвори брзо врата. неугодна. ношаше! — Ха-ха-ха! . Изиђох и стадох на праг од кујне. продао њиве. пропао. Сејменску песму. бабо. синко. помешана са болом и саучешћем. али од уличног високог зида не могах ништа видети. — чу се бесно гроктање и затим пуцањ пушке. Одједном кроз рупу на собним вратима. иде по надницу. Месец беше насред неба те не беше великих сенки. Бог да је прости — рече мати и погледа ме. чу се твој тих. — Мани. ни црном Циганину Господ да не дâ! Умре. Вика се утиша.. Сетих се тебе и уплаших. — Што беше. Мати спремаше вечеру једнако причајући о теби. али. Али га ђаво натера те се мало задужи код Доктора.. — Унутра! — викну мати бојећи се да ми се штогод не деси.. И онда за тебе: — Марија умре. још брже их затвори за собом као бојећи се ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 28 . дете и кућу држи. Ето на! Из чаршије. Имају једно женско детенце. те са промуклим гласовима и великом јачином уздизале су се и распростирале. зурле и бубњеви. исплаћуј. песма и свирка све се више приближаваше и јечаше. А она. бабо. Почесмо вечерати... Уздигох се на прстима да што год спазим. Кад треће године дођох и стигох увече. сејмени. црница. ту ли си? Нисам могао да се макнем од силна. ради дуван. да је само видиш. знаш га. — Е? — тргох се. Он се пропи. па душа да ти заплаче. Уђох. А он.. Мало по мало преклопи му имање. Понекад би се тек уздигла чија капа и рука. бабо. певаше. Бубањ и зурле све су јаче пиштале и биле. осећаја. опет беше месечина.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Две године нисам кући долазио. Он миран. Мати отпоче да ми прича и казује све промене које се десиле за време мога осуства: ко је умро. Кога дочепа у своје руке тај више читав не изиђе. дрхтав глас: — Тето.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

чега. Па одмах, уза зид, држећи у крилу повијено детенце седе ти сува, бледа и
испијена. На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта
висаше ти; кроз шамију провириваше твоја коса занемарена. Била си у прљавој
кошуљи, искрпљеним шалварама, из којих вираху твоје, од силна рада развијене,
пљоснате стопале са испуцаним прстима.
Стресох се. Мати изиђе за тобом да затвори кухињска врата.
— Стано?
— Ти? — викну тако силно и уплашено, да се препадох. Док сам жив тај узвик
слушаћу. Само не могу да га опишем, како у њему нечега и престрашеног, и болног, и
очајног бејаше. Беше ђипила. Зверала си, дрхтала, нијала си се и као хтела где да
побегнеш. После се једва прибра, постоја мало, и, уздахнувши силно, опет седе
укочено уз зид. — Ти си, господине? — шану а неки нов, стран, понизан, учмао и
безживотан твој глас препаде ме. У њему не беше ни трага о каквом осећају, топлини и
болу. Као да си ме сад први пут видела у животу, такав беше твој глас.
— Ја, ја! А ти?
— Ето, хвала Господу!
Мати се врати из кујне где беше затворила врата за тобом.
— Где је? — упита ме. Па кад те виде уз зид, оборене главе, скупљену, згрчену
над дететом у крилу, брзо узе дете од тебе. — Што си ту села? ’Оди, приђи... Што се
бојиш? — И узе те за руку дижући те.
— Нека, тето, нека — браниш се ти — и онако ти много досађујем!
— Хајде, хајде! ... — И остави у страну дете, тебе посади за вечеру. Ти си погнуте
главе ишла, села, узела залогај, али тако невешто као да први пут једеш. Мајка те
нуткаше, меташе пред тебе јело. Ти си једнако, онако погнута, ваљала тај залогај у
устима. Узалуд си пробала да га прогуташ, али ниси могла. После бризну у плач.
— Тето, тето!
— Не плачи, ћерко! Писано је!
— Црно писано!
— Не ’ули Господа! Ћути чедо, ћути синко! — И узе твоју главу, мету је на крило
и милујући те по коси, тешила те је и утишавала. — Ћути, ћути... Господа имаш, ако
мајке немаш... Ћути чедо моје!...
— Нана моја! И њу он... ох!... — грцаше ти. — А зар нам је зло мислила и
говорила: „Николо, синко, немој бре чедо тако! Ви сте сами, никога свога немате, а ево
Господ вам даде ово пиленце, овога црва... па немој синко!“... А он само удри, псуј,

ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

29

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

вичи. Мене већ што... али узме њу па је тера од куће зими, а она, нана моја слатка, да
се не би чуло, да не би свет после то... ах! она целу ноћ проведе око куће, кријући се да
је ко не види, мрзне се и умре! Остави ме...
Одједном чу се крхање плота, пуцање грања и глас:
— А чекај ћерко мајчина. Ако је ’аџика није Бог! Чекај ти! ...
И затим рупи у двориште, подскакујући с ноге на ногу, мали, распасан, заносећи
се, твој муж, Никола. Отпоче да лупа на кухињска врата. Ти си се скаменила, мати
мене гледа и као да ме погледом моли: да се не љутим на тебе, што нас он узнемирава.
Он гурну силно врата и уђе. Ти се одједном диже, истрже од матере и излете у кујну
пред њега, да га зауставиш.
— Не, Николо! Сладак, мили Николо, не улази! — Молила си ти, сиротице моја,
јер си се стидела да ја њега, твога мужа, видим таквог. Молила си га, вила се око њега
и заустављала га.
— Ја! Што? Кој ми што може? А ти?... — И одгурнув те ногом од себе, уђе он к
нама, клатећи се и заносећи, с распасаним појасима, извученим минтанима, у
опанцима и високим, дебелим чарапама. Око појаса беше му празан „реденик“ од
куршума, а до нега велики, касапски нож. Његово црно, меснато и подбухло лице, са
водњикавим очима и великим устима, беше тако сурово и силно, да се човек нехотице
окретао од њега... Уђе он заносећи се.
— ’Аџике мори! Што? — Али се брзо трже кад ме спази, скину капу и погледа ме
неодлучно. Затим баци капу, насмеја се тупо, па, ширећи руке пође ми у сусрет. — А ја
те, брате Косто... — Па опет застаде и поче упитно и као зачуђено гледати час у мене
који стајах озбиљан, час у матер.
— Што, Николо, не идеш да спаваш? — рече му мати мало блаже, али то тако,
као да има једино мени да захвали, што га и сад као и увек не грди, већ моли.
— А? — промуца он. — Идем ’аџике! — рече нагло и хтеде да узме дете. Саже се
али се повађаше. Мати му истрже дете и позва те, да га ти узмеш. Ти уђе, брзо узе дете
не гледајући ни у кога, и још брже изиђе. За тобом изиђе и он ћутећи и поводећи се.
Изиђох и ја за вама. Узалуд ме мати заустављаше мимиком. Чим се он виде у
дворишту, окрену се, и кад ме не спази, он поскочи, дође до тебе и стисну те за косе.
— Дом! — викну он потмуло и гурну те тако силно да ти посрну пригрливши
дете и умало што не паде. — Дом! Немаш ли кућу, него код ону стару вештицу си?... А,
а?... — И опет измахну да те удари по глави. Ти само заклањаше дете и тихо,
преплашено мољаше га:
— Не, не! Немој сад, овде! ... Чуће!...

ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

30

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

— Ко, ко, ко? ... Он!... А што он? Што је он? И њега ћу ја... А ти њега, њега? Чекај,
ћерко моја кога ћеш ти? Њега, а, њега? — И онда бесно, држећи те за косе, поче те
ударати, гурати и водити кући...

——————————————————
Слушам како сухо грање пуцка, гледам где месечина сија, тишина се
распростире а сув, некако оштар, и као стар ваздух пуни ми груди, гуши ме и натерује
на кашаљ... И ко зна докле би тако стајао, да ме не трже неко зврјање чекрка и неки
тих, дубок, као из земље глас... То долажаше из ваше куће. Нагох се, приступих и
отворих очи да видим... И видех тебе, где под младом кајсијом, на сред дворишта,
погурена „моташ цевке“ спрам месечине а једном ногом клатиш корито у коме
спаваше твоје дете. И тако клатећи се, нихајући се час напред, час назад, ти — или
певаше или плакаше... Ко ће то да зна?

V

Беше почетак зиме кад на глас тешке болести моје старе мајке опет дођох. Из
гостинске собе виђаше се мала светлост. Уђох право тамо. У први мах не могах ништа
да распознам због мале светлости, паре и дима дуванског. Тек после видех пуну собу
људи и жена. Они беху устали, помакли се и начинили ми места ћутећи. Ниједан ми се
од њих не приближи и утеши. Бојали су се. Моје господско одело, хладно, укочено
држање уздржаваше их. На поду, близу зида, на асури и старом покровцу беше бачен
„јорган“ — покривач, а из њега уздигнута и осветљена са стране свећом виђаше се сува,
к’о восак жута, с великим челом, упијеним образима и увученим устима тако да се
вилице и нос умало не додириваху — људска глава. То беше она! Кркљање тупо, тешко,
ретко и мучно извијаше се из њених груди које се и не мицаху. Кад уђох и назвах:
„Добро вече!“ то кркљање поста јаче и претвори. се као у неку врсту гласа:
— Кољ...љ...јо!
Жене се згурише и прошапташе:
— Сирота. Чула да је дошао, па га зове.
Приђох јој ближе. Сагох се. Узех је за ,руку суву, црну, хладну, и принесох је
устима да је пољубим. Стресох се. Чудно и тешко и неугодно, као неки страх, осећање
обузе ме кад осетих додир те суве затегнуте коже на костима руке. Да ли то беше страх
од смрти? Не знам. Само се сећам да сам дрхтао као прут од неког страшног осећања.
У том се једна жена диже и пође вратима погурено.

ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

31

у само свануће. Како се није подавала болести. ноћу. да се не „пометем“ од учења.. Нисам знао где да идем и шта да радим. звала: „Којо. Чак сам се бојао да је мртву видим. Стано? — упиташе те.. Чувала је. зађох иза куће. није могла да наиђе на врата собе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Што не седиш. И како је тражила моју слику. Изиђох. Да бих избегао поздраве и изјаве сажаљења од жена и људи који почеше долазити и доносити јој свећу. како није давала да ме зову бојећи се... овог вечера. И онда се сви ослободише. — А не — трже се стидљиво она — не спава ми се. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 32 . Сви се насмејаше.. да не гледаш.. па сад задремала. врат увуче. дуго и плакала! У том поче она да се превија и грчи. тетка! — рекох јој благо и тронуто. како ме је. погледа ме плашљиво и понизно. Приђоше ми и руковаше се. који сад беше мучно познати. Уста јој се изгубише у грлу. Па онда отпочеше — да би ме утешили — причати како је последње дане провела. збуни. — Да нацрнем кућу и видим дете да не плаче — одговори ти затварајући врата. — Иди спавај. хајде брзо“. Са неком свечаном тугом и скрушеношћу слушах како је спремају. испаде лула из зуба. гледала дуго. док сам ја путовао. Којо. Сви скочисмо око ње. Остале. свршим. већ сам кришом бацао поглед кроз прозор у гостинску собу у којој она беше спремна да је види свет и припали јој свећу више главе. изиђох. јер ми је било тако неугодно. — А што? — Па не ваља се. Она издахну. Једна баба ми приђе и благо рече: — Изиђи сине. која беше задремала уз „мангал“ жара. како је ломила ватру у мангалу место у пећи. У том једној баби. како сама. као да би је оправдале. кад је почела да губи језик и свест. рекоше ми: — Две ноћи није спавала. Ујутро. Баба се трже. Јер ми је у аманет оставила. свилене хаљине које беху у једном завежљају који је она још у животу спремила за своју смрт. Млад си. Обећала сам јој да ћу је спремити и лепо јој вежем „чајку“ како је она везивала.. Једва сам чекао да прође овај дан и да је што пре сахраним. како је хтела да падне у бунар не могући да се врати у кућу.. у поток. него онако. како шуште њене старе.

Ми никоме не сметамо. чини ми се с јелом. скучена и пропала у земљу као да се бојала од нечега и зато скривала. са улице оронуо зид и покривен тулузином и прућем место црепова. пролазом. а у леву неки суд. — А зар ти нећеш да је испратиш? — Не могу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јер он беше усахнуо. рука женска. дрвеће исечено а земља гола. без смелости и јачине. Ја сам стајао и гледао те како погнуте главе идеш. мали прозори излепљени хартијом — све то изгледаше тако мало. једва чујно. нарицање неке старије жене. она ти сад беше — да ли се мени тако учини? — тако мала. Само. пригрљивала. тако ми Господа! Обедише га. На главу метну неки завежљај. равнодушан. тиха. дурашна и истрајна до краја живота. не издаваше баш никакав осећај. Из свега истицаше се твоја рука. ваљда детиње пелене. Лице тамно. повучено и скривено као да се бојаше чије навале и као да сваком говораше: „Молимо те. суво и. на мотци. још више ћемо да се сакријемо и склонимо. не дирај нас. — Зима. господине — поче се правдати. уз зид прислоњено неколико дрвета... Било ти је хладно. Ево. спази ме. само нас не дирај и остави“ . ситно. у десну руку узе дете. трошна и смрзнута. бледо. пахуљице снега и падати на угнуте кровове. Узедоше на душу душмани — Бог им судио! А он? ох! није крив! — Бранила си га тако живо. још ћемо да се помакнемо. понизна. ако смо коме на сметњи. Кроз хладан ваздух. понизно и верно да нисам знао шта да мислим. али си ти једнако дете утопљавала. и место: „Добро јутро“ Ти рече: — Умре тета? — А глас ти беше тако обичан. Одједном се ти појави из куће. ваљда њене другарице из младости. зидове и голо дрвеће чије се гране оштро и црно оцртаваху. у минтану из кога је вирио памук... Морам њему да однесем ручак. поцрнело од летњег сунца. почеше летети са свих страна. — На робији — одговори тихо. То беше први снег. Ти си стајала погнуте главе. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 33 . а зимски дан већ увелике свануо. на ногама чарапе искрпљене.. Стано — рекох тек што да кажем. — А где је он? Ти поче да муцаш. а после у надницу. Затим се врати. и то у нанулама. Дође до мене. — Да — рекох мрачно. Погледах ка твојој кући из које се још ништа не виђаше и креташе. пред кућом. Све ћемо. проткан као неким растуреним власима магле. — Имам работу. Погледах око себе. као залутале. Бога ми. Брзо остави нешто и упути се капији да је што боле притвориш. на раме мотику. Из гостинске собе светлуцаху свеће више материне главе и каткад допираше тихо. а оно сисаше комад црна хлеба. — Шта? — Није крив господине. и упути се мени. Твоја башта и двориште бејаху чисто голи.. обешена поњава. Беше ти непријатно и стидно. да изиђеш на нашу капију. Све што беше код тебе: у башти мало дрвеће. ако хоћеш. али жилава.

Сад нешто рано дође. Опроба да ли завежљај на глави и мотика на рамену добро стоје и оде прошаптавши као за себе: — Не знам. (1899) ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 34 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ти се још више згрчи.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СТАРИ ДАНИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 35 .

зађох по башти и отпочех да берем цвеће.. Јер ко се тада — на Ђурђев-дан. које се пружа. родно место. вечерњу тишину!. сенке. а ја седим на прагу и пратим његово јурење преко облака. у реци. па све то са ускршњим јајем и сребрном парицом меће у чанак воде под бокор ружâ. спомињеш с побожношћу и поштовањем. плива на води. а по њој плива црвено јаје.. чије лишће. како погурена иде по башти и бере разне траве. Ту. шуштање лишћа. другове из детињства. ограђену високим зидовима.. Пуцњи и весели гласи проламају јутро. који су помрли. међу цвећем.. разастре на све стране и полако. који су још живи. Гледам живу. све то клизи. летњу. На небу сија месец.. Сутра је Ђурђев-дан! Вече. Са улице се чују гласи и бâт корака. Видим мајку. Тамо. дршћући. покривено лишћем. минуле дане.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЂУРЂЕВ-ДАН А ко икада срце заболи. Околина. а нарочито речна.. месечева светлост. а оне. Слушам вику другова. По неко запева.. пре сунчева изласка — окупа.. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 36 . стоји вода. те је кити зеленилом. глас му се простре. пуна чежње. али не зна куда? Да бројим звезде? Да певам?. тесну улицу. дрен и друге лековите траве. јечи од пуцња пушака и усклика. гледаш чудом како су се променили. те све обасјала и обавила мекотом и сном. тиху. бруји и обузима душу.. Онако санан и раздраган јутарњом свежином идем у башту. Оне. душа се раздрага и слатка туга обузме душу — то је при успоменама на прошлост. однети на очев гроб. са свећом. утоне у ову слатку. с великим капијама и разгранатим дрвећем. које ће мати. Дрвеће. а она дрхти и стрепи. ујутру.. тада набацано. сваки се купа. Међу ружама опазих повећи земљани суд — „ћупче“. испод ружа. Хтела би да полети. здравац. Пошто се окупах. где ме зову да идемо на реку и сечемо зелене врбе. У рану зору буди ме мати. Свлачим се и купам. цврчање попаца. Просула се она слатка. биће целе године здрав кô дрен.

Одједном чух кикот. трећа је поли и убриса пешкиром. бираше боља.. Полако дође па и прође подне. Затим је изведоше тамо међу њих и посадише у среду. — Ех?! — и нагох се јаче к њима. Жене. те поче вадити из „ћупчета“ ките. јес’! — повикаше оне. међу вас.. Неке селе у траву. то је мантафа. — знамо чак и какве су! Њене су ките везане црвеном врпцом и у свакој има по једна лала. друге клекнуле око цвећа. покрише велом једну девојчицу и дадоше јој огледало. — А ваше? — Е. брујаше и губљаше у светлом. тргох се и погледах. Кад се све искупише. тискаше се око бунара. па готово и не дишем. Све лепо обучене: на глави им беле. Знаш ли. — Добро. затим бришући лице „бошчом“ седа у хлад и ћерета са осталима. Смех. шалваре широке. добро. код мене. — сад ћемо да вадимо мантафу. угушен прекор услед јака стиска.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Шта је ово. тесни јелечићи припили им се за обле груди. кô снег. мараме — шамије. извади воде из бунара. Учас почеше долазити и остале из цела комшилука. рукави од провидних кошуља такође широки. све то долажаше. сине. па можеш! И одоше из баште у двориште. који беху одмах до бунара. Него хајде пробуди тету. нано? — питам. девојчице. жарком дану. Из баште душе ветрић. Нагох се на прозор. полије босе ноге. девојке. те пробудише матер. — Не. клицање. обла. дођоше њих неколико у собу. Сео сам близу прозора и узео да читам. те тако кушају верност и љубав својих драгана. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 37 . умије се. да дођем? — У твом је двору. утонуо сам у приповест. Занесе ме читање. те се из њих слободно помаља бела. а оно башта пуна комшијских девојака. После донесоше оно „ћупче“. лепо набране на боре. — Шта ћете? — питам их. хладовитија места испод великог дуда и кајсије. да и ти имаш? Метнула је „она“. Како која дође. Скупиле се око оног ћупчета. ти то не треба да знаш. пуна ручица. друга јој намести шамију. Жагор се све више дизаше. слатко. страсно кикотање и тихо шапутање — све се то дизаше. а већ сам се саго и дижем мараму којом беше покривено. чија јара трепераше у ваздуху. — Јес’. Једна донесе воде. а треће узеле лишће и њима пуцају. деца. не! Остави. А смем ли и ја тамо.

девојко моја! да знаш како те волим и гинем за тобом! Дража си ми но рођена мајка и сестра моја.. иските. милија ми је твоја танка половина и равна снага. — А чекај. свет ми је тесан. Дођи. Хајде! Видиш. баци ми макар камен преко зида. баклаву за медна ти уста. те да га метнем у недра и љубим. да те видим. Узалуд игра. каранфил расцветао. све мирише и пева... Отпоче: „Ја не знам шта ми је! Откад те видех. немој. У јелечету од плаве свиле. пуна.. а? — Ама. па ето мене да те водим у кућу своју. пружи једну руку и узе киту. те да осетим ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 38 . дође и „она“. закукаће кукавица над нашом кућом. црне и покривене дугим. пусти кроз рупу свој глас. Хајде! Реци само. душо. Висока. Сама мантафа на турском језику кратка је. шалварама од ђизије. Ево већ три дана како чувам јагоде за тебе. као у неком преводу. не окрећи главе од мене! Зашто кријеш лице у јашмак кад прођем. плаче она. Ох дођи. Прво се изговори мантафа на турском. Кажем ти: убила си ме! Немој! тако ти душе... узалуд све! Дођи. О девојко! зашто ме убијаш?! — Мајка моја плаче. покривена велом. Од треће мантафе чух само свршетак: „— — — Драги. дође и седе баш до моје матере. рај твој!“.. погнуте главе.. уста мала. Моја мати прво је изговори на турском језику. кад се враћаш с њиве кући. Реци ми... Ах.. онда се извуче кита. зашто бежиш у ћилер кад дођем?. те и ја да видим бисер твој.. девојко! Мајка те моја чека. казује се: мантафа. пуна. дођи и јави ми се!“ . тамним трепавицама. или прођи поред пенџера. куцни на капиџик. па је онда преведе на српски. Ђул’су је накупила за твоје русе косе. Очи велике. и саме допуне. насмеј се.. но све благо стамболско! Дођи довече или лупи на капиџик. девојко. бићу на капиџику. шербет и маџун да те рани и чува.. Запламтелих образа. опрата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Тек што да почну.. хајде и наше душе да певају. преводећи је на српски. погорела. боса у нанулама. али не црвена већ тамнорујна као од велике ватре. погледај ме. песма и веселе.. да и мене огреје сунце твојих очију. Све се нагнуше да виде чија је. тето! — промуца сирото девојче и погледа је погледом пуним молбе. не гледај га.. пролазиш онамо. у стиховима. драги! дођи довече. Девојчица. али у Врању жене. с благим и милим осмехом. „— — — Зашто ми срце цепаш? Не смеј се на другога. свест ми се губи! Тако ми Бога. промеша и извади једну киту.! — повиче једна старија жена и поче је пецкати: — То ли ти свако вече. набубрела. завуче руку у ћупче. цвеће је замирисало. тако ти милоште материне. и ја венем. одуже је. Црна јој коса у дугим курјуцима пада низ леђа. И отпоче се мантафа. осетим мирис твоје косе и сагледам сјај твојих очију. и оној чија је.. ђул се развио. Хајде.

урешена и умивена јутарњом росом.. Дођи у моју башту.. А још више ћу да га хвалим и славим.. Драги. како груди страсно дишу за твојим недрима?. како те жељно чекам? Како ми сва снага трепти кô лист на гори. и ти ме. а. злато целога света донећу ти. Ах!“. „Први пут изиђох у башту. драги.. јер их леблебијом храним. од стида сва зажарена и уздрхтала.. то ћу ја да учиним. тице ми тако слатко и тужно поју... ручицом јој запушила уста.. Реци ми да ме волиш. Кад месец обасја. рекоше ти да сам неверна. при преводу.... да те украсим.. ако ми се опет вратиш и целиваш ме. Хоћеш ли? Узећемо се за руке. заталасаних груди. у светлом зраку. Дођи. дођи. Ах. накити се њиме. Али узе друга жена и поче је преводити: „Не бој се ти мене! У дно мора сићи ћу.. Комшике. разгрну груди и љубљаше ме. И отпочеше се ређати све лепша за лепшом. раскопча јелек. стани. јави ми се. кућа и целог овог зеленила.. љуби их.. Познадоше је по црвеној врпци... сакрила лице у њена недра. — Тето.. Изиђе и њена: „Сву ноћ седим и мислим на тебе. да сневаш леп санак. а поврх дрвећа. светлих погледа. да знаш. да ме не пије светлост месечева и блага. помирисах га. падни на моје крило. Она се нагнула к њој. да се љубимо и грлимо. Мати умуче. далеко!“. да знаш како ми душа гори за твојим дахом. тиха ноћ. Међу грањем ружâ и јоргована извија славуј. Све што се може. ноћ дође. Иди другима.. Мати је. Дођи! Колико пута чекам у башти и гледам на твој пенџер.. Одједном изиђе и моја. — шапуће и све више у крило моје матере крије лице.. али још те волим. зајапурених образа. молим ти се. Ах. певам твоје песме! . хладовина се раширила. Први пут кад ме виде..... И кита се појави. Не може! — викнуше остале. Ђерђев не могу да држим. драги. што сам за тебе чувала. поче извртати. Срце ми пуца. остави. Ах. набери цвеће. Слатка тето!. драги. целивај. Бежаћемо далеко. мени.. јер га сузама заливам.. замрси косе моје густе. те да лакше спавам. да извадим алем за твоје чело. да сневаш мене и моје жеље.. али се од стида ниједна за њу не јави. Ако везем.. Тако и ти.. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 39 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ дах ти врео... Па тако закићена. да те нијам и љуљкам. ако певам.. наружену. кликће шева. узабрах цвет. мили!“. Не љутим се ја. Оне се све скупиле. слатко ме по гледа. да им не куца тако јако и силно.. згуриле и.. црне душе.. накитим и нагиздам!. После. Сунце беше већ клонуло.. — А.... али из њега изиђе оса и уједе ме. „Чија је?“ — вичу све раздрагано. моје цвеће тако лепо цвета. душо душе! дођи да осетим рај свој и изумрем на уст’ма ти?“... Оставише је на страну. драги. већ хвалим Бога што ми те даде. а из баште пирка ветрић. слушају мантафе. везем твоје око и уста. па опет дођи. а ручицама стискају срце. само тебе да обасјам и узнесем. поћи ћемо у свет.

прскаше она другарице. — Држ’ је. и сви потрчасмо за њом. дршћући. свилених шалвара и расплетене. а не видим ништа сем витког јој и облог стаса. прамени расплетене косе шибаху је по плећима. Из зажарених јој образа тек што крв није канула. брани се и несвесно припија уз мене.. наслонила се целим телом на мене. а она се тресе. стисла ми грчевито руку. једва чујно. раздрагано. Отимам јој оно ћупче.. белом ручицом зграби воде и попрска ме. Са зајапуреним лицем и кô крв рујним устима дође она и до мене.. држ’! — викнуше остале. а она се превија. И она их прскаше. Осећах стид. Под пазухом јој ћупче. развијених плећа. и не знам ни сâм зашто шапнух: — Пасо! Она се трже. смејући ми се и нављаш застајкујући да је стигнем. Једва дишући.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Стани. сладах дах. шану јој нешто. које бежаху испред ње смејући се и кикоћући. Погледа ме уплашено и гласом који опија и заноси. дуге јој косе. Мати метну руку у ћупче. Стигох је. — На! Ево и тебе! У том њеном раздраганом усклику беше толико пркоса и љубави. ох стани! — шапуће она очајно. грца. Зажмурила. стиснуту и обамрлу држах је у наручју. протепа: — Немој! Срамота је! ————————————————— ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 40 . клецнух. стресе и освести. али је ипак не пуштах од себе. Тако пригрљену. смеје слатко.. Јер која буде том водом попрскана биће скоро удата. глава ми клону више њеног рамена.. а из сувих јој. врела. те мој образ додирну њен. па кад виде да у њему нема више кита. а хладовина са свежином се све више шири. Оне друге стале и тапшу рукама. У зраку бруји клик девојака и њихово тапшање. узе од девојчице оно ћупче и поче прскати водом из њега све остале. стиснух је. Рука ми се дотаче њених топлих груди. силно. заста — па онда голом до лаката.. јелек попустио. Она бежаше испред мене. Потрчах за њом. да ми душа полете. Трчим. коса се разбарушила. задигла шалваре. из баште пирка свеж ветрић. немих уста иде врео. бежи. она скочи. јурим. сва зажарена. Шалваре јој шуштаху. шамија јој пала.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 41 .

— Окрену се он ономе који иђаше за њим. по реци и путу. као бежећи. Јована. кажем ти!. Несрећа. згурила се. указа се висока. сад! — чу се. кад чу онај други. опет. На истоку оцртаваху се брегови и била планинска. грехота човека и да погледа. али се силом савлађиваше да не заспи. свуда око ње. У томе дође Јован. уђе у њиву. да доведе воду. — Погле. занета послом. — Ходи. седи мало. — Ходи овамо. и. дизаху се високе тополе и густе врбе. виђаху се људи. како је увело. остави фењер и седе на међу. разносио још топао ветрић. тамну ноћ... људска бића. упадајући с једне и с друге стране међе. Гле. — Радиш ли? — ослови је. протегљаста прилика. По пољу. И затим брзо се диже.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У НОЋИ Н а њиви је седела Цвета и очекивала мужа. И несигурним корацима. те у овој тамној ноћи са својим шуштањем и нијањем изгледаху као жива. а испред ње.. металан звук мотике. — Сад. такође с фењером и мотиком. наслонила браду на скупљена колена и гледала је сањивим погледом у топлу. од десет корена ако један прихвати. — Боже. истина! — одговараше онај други. заби је у земљу. ни капке воде да падне. Одједном она чу бâт људских корака који јој се приближаваху. Цвета на поздрав ништа не одговори.. опет он?! — Трже се Цвета преплашено. на махове. брате мој: целе године суша. Тобоже. и после разабра глас свога мужа. на! — говораше он некоме. више женски но мушки глас. који је пиркао преко ове равнице. Ето. узе мотику и поче копати. — ’Бро вече! Радите ли? — упита он тихо и некако плашљиво. промукли гласови раденика и њихово дозивање.. Није чула. али је све то. газда Стојане. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 42 . како по избразданим засађеним њивама раде при фењерима. на коме требаше да изиђе месец. Покаткад чуо би се туп. а никако до сад „навáдили“. те да натопе дуван. — Ето. — Истина. Цвета беше мртва уморна. што су још прошле недеље засадили. Она беше села.. Затим скину мотику с рамена... одударајући од тамнорујна неба.

— Поче она да гута. И ко зна докле би то тако трајало. Међутим.. скрсти ноге и узе да савија и пуши дуван. кад виде њу где дође и наже се над њим. јер се и он брзо диже и пође за њим. Стојан као да се уплаши од његова нагла одласка. па удара силно мотиком. људи! Иди. нагну се над земљом и ослушну. али се опет врати. — Седи. али невешто и брзо. из које понекад. Стојан га слушаше. децу.. веруј. Шта хоћеш ти? Та ја сам жена! — Истина је — одговори он меко. полако седе. — Што си дошô? — упита га она пригушено. и узе да чупка суву траву. као свака сиротиња — одговори му Јован и помаче се. Ето. чујеш ли? — И наже се. — Љутиш ли се? Немој! — Не љутим се. напреже слух и очи. тих жубор. одсевне светлац. — Цвето. пођох на њиву. газда. Јован отпоче да му се тужи на зле године. обзирући се.. да Јован одједном не ђипи.. Дај! — И. кад наиђе на камен. — Цвето! — викну он јаче. — И хтеде да се дигне. Хоћеш дувана? — Па могу. дођи. као сузе. ако мислиш добра. зграби поново мотику и без фењера отрча у сусрет. те не могаше да добије воде. или. пушаше одговарајући му оретко и кратко. рђава времена. те му начини места до себе. климаше главом у повлад.. — Цвето. имаш жену. али виде само њу како се згурила. и твој ме човек нађе. баци од радости цигару. ето мене сад. Одмори се. што долазиш? Што ме не оставиш? .. оно њено милење. али се трже изненађено. — Е-е-хеј! — растегну он весело и изгуби се у ноћ. него знаш. Она опет ћути. слушајући Цветине ударце мотиком. одмах. — Па кад је истина. те — дођосмо! А ти се љутиш? — Одмах да си ишô! — И окрену се љутито од њега. — Не љутим се. општину. — Несам.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ето мучимо се. па кад чу како вода издалека долази. справљај те бразде — рече њој која једнако копаше подалеко од њих. — Цвето. али шта ће да каже свет. седе. — А ти. — Ја?! — Загрцну се он и уплаши. чекај. Одједном према Цвети опколи руком уста и тихо викну: — Цвето! Али од ње не чу одзива до само ударце мотике. воденичаре и на све што му сметаше. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 43 . газда.

збогом! Она му не пружи руку. А ти. као бранећи се од нечега. где? — Немој. туп и металан звук мотике.. силом и. онда где ћу ја. Ах. Знаш ти мене. а највише Стојана. како би је ови после лепо удомили. да филизе1 дуван. ето. али ја. нећу више. — Да. Иди. који му беше јединац. а некад и од самих газдâ. чист и сјајан зрак греје их. куд ће јој душа и тело на оном свету?. пољу. мицање људских сенака с тамним фењерима. Мајко Богородице! И отпоче да се крсти. лаже. оде. и муж јој не зна зашта је све то. Ја само онако. најрадије сиграше с њом. Увек су били заједно. Памет. брашна и друго. да опет продужи копање. да тамо служи. шапуће молитве! Али ова топла ноћ. те се она доцније разви и пролепша. давао — кријући од оца — жита. Она њена снага. е је она код њих само слушкиња. кад је њени убоги родитељи дадоше Стојановима. ти имаш. те им ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 44 . Са женом и Стојаном. које бивају или упропашћене од слугу.. Корење их покрива до појаса. Сви су се њега бојали и стрепили од њега.. грешно. Била је дете. Истина што кажеш. а око њих. можда би и Цвету постигла судба њених другарица. увек. а ја? Па још и то..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ех — одби он руком — не спомињи ми. сад.. ево одмах. увек беху они једно до другог. који се доцније.. у недоглед. једрина заношаше сваког. слушкињâ у тако богатим кућама. он јој долази. дођох да те видим. Грешно је то. На њиви. — Идем. да она однесе својим сиротим родитељима. молитвама. Јер. не даваше јој тежак рад. А кад се он изгуби. поче јој силно стварати и износити све што беше: . окрену се и узе мотику... Свакад јој је поклањао понешто.) Што је не оставља већ једном? А да каже мужу — не сме.. Ох. као дете. или закржљаве од прекомерна рада. Отац Стојанов беше прек и суров човек.. И да не беше матере Стојанове. лепота. По натмуреном и косматом лицу из гледаше да нико од њега није чуо благу и нежну реч. још је више то потресе. и крв би потекла. зеленило и бујност. крштењу. Беше он благ. И зато је заклањаше од слугу. шапћући у себи: — Лаже он.. насупрот вољи. А овамо опет с њиме се виђа. — Ех. испуни страхом и слатким сећањем. Опет ће доћи. него се одмаче од њега и рече оштро: — Збогом. под босим но гама крши се и рони суха земља. ти дани! Оду на њиву. она брзо.. поступаше као са осталим слугама. кад је одрастао. говоре. Али мати Стојанова поче је пазити.. а шта тражи? (Ма да је знала. Цвето — викну он кад осети како јој на плач глас задрхта. Он јој никад не даде да осети. љутиш се ти! — потврди он удивљено и. пребацив мотику преко рамена. какав јој је муж. јер се њен Стојан. Свеж. миран. свуда. да се с њим рукује. да нешто он чује. тих и раден као нико. баш кад хоћеш.... нећу. жене милостива срца. готово никад није ни одвајао од ње.

Почни! И почну. одмичу се. Они раде. Драги драгој. — Ти си. А овамо гледају се кришом испод ока. — Хајде. — Цвето! — вели он напослетку. али тако мало. — А што ме љутиш? — говори она. види: како се он чеше. хвата је и стиска. не. испод пазуха. Стојане! Хајде да се ради. а око уста им игра пркосан осмех. врпољи. — Хајде да певамо. гледа у њу и хоће нешто да јој каже. — шапуће она и крије лице. стрњишта. И брзо се сагиње да сакрије радост и као крв румене образе. — Немој. Гласови им чисти и дрхте од радости. Руке им лете на рад. — А што? Ето. Ћуте обоје. тобож расрђени. а из пожњевена поља. ти — моја! — Ех! — нехотице... допире песма грличина. гледа га кришом. доста је. с несташним и пркос1 Филизити — кидати изданке на коренима дувана. слатки Стојане.. И остраг. доста. још. Нећу. диркају једно друго. повезана шамијом. извија. Дај! — грца Стојан и све је више стиска.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ крв бризга у једре образе. Из реке душе ветрић. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 45 . а околином се разлежу речи песме: Ветар душе. малаксало. драги драгој ситну књигу пише! — Цвет — о — о! — кликће Стојан и одмиче се од ње.... утркују се. ветар душе. Доста. видеће ко. грли и љуби где стигне. у тесном јелечету.. — Нећу. тобож срдита. — Немој. Она се отима. — Али кад те ја молим? — пита он слободније и приступа јој. да му се баш тиме још више подаје и привија уза њ. ним осмехом на рујним јој устима. Раде. Запевају песму која се тада најрадије певала. — Не. Она.. па се споречкају и. кидају младе изданке. ја те молим! — Па баш и ти. а она му тада окреће леђа и чини се невешта.. па се тад насмеје од срца и. изненада полети јој усклик из дна груди. — муца он. ох! — Још. ал’ — катмер мирише.. да би је боле видео. прилази му. — Шта ти је? — пита га она враголасто... брани.

. пољуби је у чело и извади велики дукат — дублу. код чивчија. — Јеси онемио. врати натраг. час десни образ.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Та доста.. баш си ти?! . ћерко. као увек. већ за Стојана. тај исти Стојан. види и разговара. да ли умеш да говориш. чини ми се од татуле. Жену ни да погледа.. видим: да ли знаш. да Бог дâ. Од тога дана до свадбе Стојана никако није видела. У мојој кући јела си дрвеном кашиком. Мати му. Једном га истукао на мртво име и истерао.. гледа. али удовцем. али ништа не помаже. да га он целива наизменце. — Нека ти је срећно. Целу ноћ није знала за себе. Пође за овим Јованом. хоћу да ти чујем глас. човеком истина не сиротим. узе је за руку и уведе у гостинску собу.. Угуши све што беше. Шта ти нису радили. блажена.. давали му биља. тежак. Увек само ћути.. водили манастирима и међу врачаре. хоћу да чујем.. не знајући шта да чини. од неко доба. али јака природа и вечит. — Нека — одговори му — Могу и да стојим. обамрла. да пресвисне од туге и срама. не поче искати да им се девојка. — Седи и говори! — Одједном је плануо старац и скочио са свог места. а у твојој сребрном. веле. бежи у села. Отац му да побесни. каже зашто бежи од куће и жене. Оженили га богатом девојком. иако венчана. кад виде у чему је ствар. тврдицом и преким до зла Бога. па чак и Стојанов отац. ако оцу или коме другом неће. али његов оштар поглед и суров израз лица повратише јој снагу. Срце јој хтеде пући. али он никако да постане разговорнији. из знане куће. ради. — Љуби у руку! — рече јој и показа на људе који беху ту. Отада нико није смео његово име у кући да спомене. — Седи! — рекао му мрко и показао место ДО себе на миндерлуку. Тада га дозва отац к себи. Али ето сад. вреба згоде да се с њом нађе. на изненађење свију. Али једне јесени. седи ко што приличи мужу. сирота. Али као да га и нису оженили. да Бог дâ! Говори. — Седи до мене.. жив ли си?! ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 46 . више женски глас. И. живљи и бољи. Ни с ким се не препире. где су њихове њиве. погледа га преклињући престрашено и хтеде пасти.. Да знам. домаћину! — И реч „домаћин“ нагласи. изнемогла. предаје му се и пружа му онда час леви. увече. Прскали га неком водом. да бар њој. и дуговечно. И изведоше је. да родбина младина. опет он. А она не може да га гледа ни да слуша тај његов мек. свакодневни рад победише. Они је дариваше. допушта матери да ради с њим шта хоће. Но и он се није усрећио. Она клецну. И ко зна докле би то тако трајало. Јер. Стојан је покорно ћутао и није сео. И. Ох. јер он отада никад да се скраси код куће.. тобож послом. И удаде се. Затим изиђе Стојанов отац. рекоше јој да се лепо обуче и накити.. Стојан. али узалуд. пољуби све оне људе у руку. једва идући... Она паде. и тамо остаје по читаве недеље. Молила га. већ увек. само да га замилују са женом. нису они њу дали за њега старог и његову кућу. само стао пред њим. преклињала.

само она. Убићу те. јасно. и око уста игра му неки болан.. Али ево. препаде се и побеже из собе. бре. Али мора да се уздржава. заклиње се да више неће други пут долазити.. оплакује. Само кад га сагледа где се примиче к њој. убићу. те му се бела коса расула по врату и раменима. И ма да јој.. никад друго онако што није казао. ипак се она бојала. те га поче да дрмуса. питаш? Убићу те. — Казуј. Увек је гледао да се нађу. певао је тако тужно и изразито. сав накострешен и гужвајући свој гуњ. Себе је одавна прежалила. синко! Немој тако. Стојан само ћути. очеву молбу. само месечина сја и трепти. Уби ти мене.. Седео је код куће. — убрзао старац и почео. гњави. казуј! — И ухвати га бесно за прса. да би сви падали у севдах. спреман.. сагао се пред Стојаном. пева он. на све готов. јер ко зна шта би онда било. бре. сад! — говори старац и одједном викну: — Не.. Истина. слегну раменима. али је ипак она знала. ево. зашто он долази. а ниоткуда гласа. натраг одведу?. погнуо главу и чека. — Да те убијем? И хоћу. звучан.. тужно. — Зар ја то да дочекам. — Шта.. дође јој да њега жали.. замиловао са женом и отпочео да живи кô други ожењени луди. — Хоћу. а очију не скида. — Ево на..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Шта да ти говорим? — шану Стојан и. Цвету. а од прошлих дана остао му само леп. али кад спази чак и крупне. обилазио путеве.. ево! — И поче да се врти по соби. И то ја. да не ради тако? Али све узалуд. кад год дође њој. шта???. кад год би запевао. сем уобичајених поздрава.. Говори. кад месечина сја. убићу те! Бар да те не гледам таквог!. цело тело дрхтало је. свакад.. већ кад га види таквога. надгледао рад и ишао понекад са женом и матером по родбини и саборима.. трепће.. Ретко је од тада певао. ја те молим! — И дршћући... ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 47 .. ја?!. он поче долазити к њој. Колико пута. Ево ја.. као нека напаст! — да и она.. — И још питаш... мек глас.. само не на то — његову. Ти ме уби! — Грцао је старац. никакав сине! — И диже песницу. он устукну. А њој тада дође — сачувај Боже. као што се у причама казује. на коњу. а да је не прођу језа и страх. опет.. учмао осмех — њој се срце стеже. да се надноси јаросно над њиме. Али сада. молим те!. Стојан. а опет долази. глава.. и тамо да остаје дуже и — што је најважније и најстрашније за њу. Не могаше да га види. чини се силом строга и увек груба према њему. вруће сузе како из старчева ока капљу и падају му на руке.. где издалека.. И од тога дана за неколико месеца Стојан се поправио.! — И пригну се да га дигне. само како би изгледало да се случајно сретају. усправи. откад настаде лето — ко зна шта му би? — он отпоче поново да иде као и пре по пољу. скинуо капу. с паше долази кући и пева тихо.. селу. снага устрепти и сузе полете. сад. као да нешто тражи чиме ће га убити. плећа. венчану. у зору. — Уби ме! Старац одскочи од њега. Ако она пође на њиву. да је долазио свакад с њеним мужем. И сви се томе зарадоваше. готов на све. гледа га кроз свој прозор. он би издалека ишао за њом. Ах. опет!. Истина. да ми девојку. тргао се преплашено: — Не. осећала. а руке му.

па чак ни воду која је дошла и. песма једнако брујаше. река и потоци с високим тополама и густим врбама. тамним. И заиста то беше Стојан који. и ништа није видела. наслоњена на мотику. шуштање лишћа... жедне рупице. коње како спутани пасу. слушала у даљини како жубори река. благе удолице. текла у другу. мислила. Господе! .. диже се. као дахнуло. вика. И да би себе колико толико умирила. суседну њиву. далеко. Господе Боже. метанисала.. грешна и црна ја! — И мисао о грешности. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 48 . на месечини. шта је ово! — шапташе она дршћући од страха и кријући поглед од светлости. И не могући да издржи више. који беше за то време давно изишао и све обасјао. упадајући у суве. ал’ — катмер мирише. Слушала је. стискајући прса и гушећи се од суза и наврелих осећаја... и обамре. уз носећи се у обасјане. па гледајући у осветљену околину. онако поклопљена. певаше ону исту песму: Ветар душе. седне до њега на коња.. нихајући се напред и стискајући прса. загрљени. поче да се крсти. Јаох! — крикну она сва престрашена и одступи корак уплашено. А светлост је обасјавала сву: њен витак стас.. Стајала је као укопана. Мисао о своме греху.. стрепила. што је о томе. дрхтала.. Она се крстила.. — Умудри ме.. широка рамена. блештаве висине ове тихе и сјајне ноћи. а месец је сјао и обасјавао све. доста! . удаљен. шапуће молитве од злих духова. Са свију страна чуо се жагор. метанише. шуштећи. — На месечини. — несвесно отпоче Цвета да шапуће гласно. — Боже мој.. далеко!. гурајући песницу у уста. „Хеј Стојане! Чуј. Осветљена пространа поља. бесно.. далеко!. Стојану. слатки Господе! . дозивање и песма овог ноћног.. све то изиђе пред њу у црној и страшној боји. — У-у-ух! — стресе се она и поклопи се ничке на земљу. роморећи.. Драги драгој.. оправдала. мучењу на оном свету због таквих нечистих мисли.. махнито љубљаше и угризаше прса. усред ове бљештаве сјајности и ноћи.. Господе.. Боже.. напасти и нечисте крви. као да би спречила оно што из ње избијаше и сву је обузимаше. њему. загрљени. И одједном. затрепта и разастре се на све стране. ударце мотике. један јасан и тужан глас уздиже се. Међутим. Његов јасан глас трепераше и гроташе. Цвета је већ знала. доста упалим и ужагреним очима. Стојан певаше тако и изразито и тужно као никад дотле. све се покренуло.. Ох.. ветар душе.... Господе.. а ништа није могла да ради. Стојан пева!“ као одговор на његову песму чуше се одасвуд одушевљени узвици и гласи. — Као и себи и њему поче бесвесно шапутати Цвета. . раденог света. лепо развијено и зажарено лице с врелим устима и црним.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ полети. обгрли га. и учас се осетио онај тих и кô балсам ноћни миомир. кад спази себе и околину осветљену од месеца. гојне мишице на руци.. А као да је са светлошћу дошао и живот. згурена. памет јој обузе и сву испуни неописаном тугом и страхом. Цвета се крстила. идући ваљда кући.. света Богородице.. пратећи месечево јурење преко чиста неба.. и да обоје. — На месечини. преко поља и гора побегну далеко.. драги драгој ситну књигу пише! — Ох доста.

болна сам! Њено обасјано и зажарено лице. јер тек сад виде да је на воду била сасвим заборавила. за младост?! Чу се где запева он. положи. не знајући чиме да се изговори. угрижена уста... опет гони ноћу да ради. Не бој се. па да те оставим дома.. — Вода дошла.. — дахну силно Цвета. — Не. да не озебе. устреми се на њу. мори. Али кад спази како она није пазила нити отворала бразде. затим брзо отрча и врати воду. он се зграну. вреле очи. побеђена диже главу. коса у нереду. да знајеш Каква је жалба. — Та не плачи! Што не кажеш. а-а-а? — зацича он. узе је у наручје. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 49 . очекујући ударац за то. а ти? — трже је мужевљев глас. ма да види каква је. мори. однесе до међе. плаче и бунца. — Шта је ово. Учас беше дотрчао Јован. — Не знаш! Јовану се учини то као прекор: што је он. — Ама доста. поче га молити: Немој. трудна. уздиже мотику и. Он спусти мотику и задрхта радостан.. И. да би вода у њих ишла и натапала их. радостан што је једва довео воду. већ их оставила те вода отишла на страну. не плачи. И.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да знајеш. Чекај! — рече он меко и саже се. у суседну њиву. све то учини. само је заклањала главу и мучила се да пред њим устане. зину пут Стојана откуд долажаше његов глас. којега нестајаше. Проћи ће то — храбраше је он натапајући водом бразде и слушајући како она грца. сав цептећи од једа и беса. осећајући се крива. јелек раскопчан. Јоване! — поче она да муца. упије у себе. те Јовану сину мисао да је можда она трудна и баш сад осетила чедо под појасом. — Жалба! . И сломљена. — Па шта ти је? — Ох не знаш ти! — груну она у јаук и силан плач. скину са себе гуњ и покри је. моме.. те као да хтеде да и последњи акорд његова гласа.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 50 .

Што год му се нареди. метнула руке на раме и благим гласом замолила га: ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 51 . ракију. Понекад. купује нам шта хоћемо. а „ћар“ попије. кућицу и једну сакату сестру. кућу дао сестри. смешка се и пева своју омиљену песму: Механџи море. пој — а сутра? — дочекала би га стрина срдито. Кад се напије. седа на земљу. вади из појаса стакло ракије. имао дућан.. механџи. Причају. па нас води по шећерџијницама. док напослетку није дошао код стрица.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СТАНОЈА Ц ела га је чаршија и доња махала знала. бацио би посао. Али ма ко да га наљути. као у инат њој. и почео да служи. гледа. он се пропио. чим би стрина приступила њему. па тргује ситнуријом препродајући је. скупи сву стринину децу. и мало по мало дућан напустио. не тражећи никакве плате до само хлеба.три динара.. прекрсти ноге. Донеси вино. а он пође позади нас. кад му ми. разјурио би нас и онда отишао. Узајмљено врати. а и мене. Да пијем. а и он колико се пута хвали. деца. онда нас пошље да одемо стрини и похвалимо јој се. старог одела и преноћишта у штали. Моје паре! — И. Он застане. — А што? ти ли си ми дала?. Дертови да си разбијем! ————————— — Пој. Али некако од кад се мој стриц оженио стрином. ради као црв. узајми ма од кога два. он само ради и ћути. наслони се на зид. па је гледа неким чудним погледом. како је био некад имућан: држао бакалницу. Кад дође пазарни дан. баца капу. А кад је трезан. сувише досадимо дирајући га и витлајући се око њега. да се опијем. пије из њега и продужава песму.

дође до бунара. метувши руке под појас. Једном се стрина разболе. И кад би увече све спремио. Мој стриц беше прек човек. Станоја у том иза куће. па га срдито гледа: — Луд ли си? Шта ће ми то. испра главу. а?. давала му је по једну велику чашу вина. намештао децу. што кажу. Иде. писну. стаде преда њ. — А стриц стао. Док стрина ћуташе. што си љут? Немој. Ајде учини — то и то! — Одмах би узимао рад и радио као бесан. угушено. завалио је испод себе и туче душмански.. Стрина се забезекнула. у дворишту. — Ти ли бре. Ако случајно чује што од жена да јој треба какве понуде. немој — бранио је стрину. Овога ухвати за руку. те се стрина ослободи и утече.. — ’Ајд ви! — осече он на нас. — Женска страна! . баци секиру и упути се к њој у кућу. те крв заста. Шикну крв. али кад је стриц ухвати за косе и. он нас одбија: — Хајд. лимуновима и другим воћем. Станоја кад чу стринин писак. Једном узео па напунио појас и недра nоморанџама. ништа. чекајући да јој штогод не затреба.. Колико пута он туче стрину и гони је од куће. Он тада пусти руке стрицу. Чистио је кућу. одмах би отрчао и доносио. ми трчимо око њега тражећи му. да има чиме да се увија ноћу. згрануо се и сав се тресе од једа. цепаше дрва на дрвљанику. И. И уђе у собу. Станоја се поведе и. Ми се од страха сакрили по амбаровима. те немаше нико да се брине о деци и кући. И ваљда зато стрина га је пазила. уз јело.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Станојо. облачио их и радио све послове по кући као нека жена. — Не. клатећи се. сав обливен крвљу изиђе. грехота је. децу намирио. у свет да се бежи. Сећам се једном: Дошао он кући пијан. стрина тихо. да се увери да ли је заиста то њен. онда би сео на праг од собе у којој лежаше стрина и целу би ноћ nробдио. онда. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 52 . не говорећи јој ни шта.. све сручи пред њу. обвив их око своје руке. оде погнуте главе. Стриц беше на путу. Тада Станоја узе све на себе. успавао. Његова реч била је у кући закон. ухватио стрину. псето?! — викну он гушећи се и дохвати штап те лупи Станоју по глави. Свако вече. стаде између стрине и стрица. А нарочито кад се напије. отпоче да је вуче и дрмуса кô луд по кући. мету дуван на рану. Он ћути и чеше се по глави. и отпоче га молити: — Немој.. ослушну.. А увек стара одела и зими поњаве. смеје се. Станојо! — викнусмо му ми из нашег склоништа. хајд! није за вас! Затим уђе стрини у собу и. а глас му дрхташе. газда. па брзо остави рад.

руке. Захладнело је. и опет седе. једи! — нуди је. дотле. скаче. Али. — Једи.. скупио се и ћути. — Скупљај памет. док се он истрезни. па још сада купује. дугачким. па јеца. чим се она придиже. И за њена боловања ни капи пића не окуси.. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 53 . бежећи од пијана стрица.. — А глас му још више дрхти. а он седе на столичицу до ватре завалив главу у Станоја уђе. Станоја. начетили око ње. Сигурно је била много болесна. с црним крупним очима. га. Сâм си. црномањаста. јер моја мати и друге жене час по час излажаху и улажаху шапћући. Стрина лута што он и онако нема. Он тада од силне радости истрчи у кујну. изиђе Станоја. Загњурио космато лице у ручерде. нећу! — И поче да баца и гура од себе. Док живим. и увек пре сванућа враћала би се натраг. а њему се очи овлажиле. У кујни пламти велика ватра. Шта ће? Да га не би сасвим одбила. Али једног дана паде у постељу. љуби и диже чак до таванице. Сав зацењен. као увек. гушећи се.. шта ће ми то? Где нађе паре? Нећу ти ово. грли нас. истина. у кут до врата. оде и напи се као земља. срдита и не гледа — Нећу. а врата за њим осташе отворена.. Он се сагао.. У споредној соби лежаше стрина. Од ране зоре до мркла мрака она је била увек у послу. — Станојо! — чу се отуда изнемогао стринин слаб глас. Колико би пута у пола ноћи дошла код нас. богата кућа. деца. троши. Сузе му иду низ руку. кући. мене неће бити више. танким обрвама. трепавице од надошлих суза поднадуле и брк му игра. па оно што она баци скупља и поново јој пружа.? — Ако. преспавала би ту. децу. Скупљај памет. Поче и поболевати онако „с ногу“. стрина узме и нешто окуси. Не гледаш себе! Докле ћеш. малим и упијеним устима — беше и раденица кô кртица. Ми смо се..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Казуј. И стриц је пио. запретали босе ноге у пепео и печемо кукурузе на жару. и не диже се више! Беше јесење вече. ако. али јој нико не обраћаше пажње. Станојо. Сирота стрина! Онако висока. али немаше слоге и љубави. изобилна свачим. Збогом и — опрости ми! Погледах стрица. — Иди! зове те — рече Станоји. Немој да пијеш. Одједном се врата отворише и изиђе стриц.. сува. сео до врата њене собе. сави се. јер ти немаш нигде никога. Беше. Суђено је! .

— Хоћу. али он то одмах однесе. неким појасима и крпама од ко шуље провођаше дане. Станојо. Станоја све више опадаше. да идем? — Иди. После неколико година умре ми мати. пребледе и седе на земљу. Станоја напусти стричеву кућу и иђаше од куће до куће по махали. и све што год би му се наредило. нос мали.. — Што плачеш? Ћут’! — осече се на њега. мутно и тужно. хоћу! — А знаш ли чији ћеш гроб да раскопаш. а нама махну руком да идемо спавати. — Га-а-зда! . сниско набрано чело. чињаше он на човека утисак снажан и некако одвратно тужан. цепао дрва. а глас му туп. У исцепаним чакширама. Дали смо му један собичак. — Нећу! — рече уплашено. њему је било све једно. Колико му је пута моја мати давала спаваће одело. човеку долази да бежи од њега. — Не. али лепо да скупиш кости. млак и монотон. А и стричева се кућа раскући. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 54 . С тупим и учмалим изразом лица.. Станоја је већ био ту и радо пристао да мојој матери копа гроб. уста дебела. Радио је. зима. раздрљеним и косматим грудима. прода и попије. морали смо стринин раскопавати. — Стринин. Кад само пред ким стане. Другог дана после тога закопали смо стрину. испупчене јагодице. Ноћивао је код нас. све то беше подивљало. погледом бесвесним и тужним. копао гробове. обори поглед и иште што. Узе мотику и стаде преда ме: — Миле. — Чух Станојин туп глас. развијене вилице с густом и чекињастом брадом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стриц га погледа мрко. Лето. само да га не гледа таквог. Његова струља коса. клао. Дани пролажаху. Да бисмо њој гроб ископали.

оку ми дај. стајаше Станоја и гледаше у стринине поређане кости. оку! . На поду гроба беху поређани остаци стринини: глава. а по њој комађе од трулих дасака. шанув: — Ти си. — Како? Зар хоћеш други да копа гроб? Он се диже... зар ово ја теби. крпе и парчад од земљосана одела и убуђале обуће. узе будак и отпоче да копа. — И одмахиваше рукама од себе сав дршћући. разбарушене. па наже и испи до пола. Охрабрих се и опет погледах у гроб.. погледа га наспрам сунца. нећу. Ох! Изнесох му пуну оканицу. — А? — Ђипи он и погледа ме страшно. — Не. — Станојо! — дрекнух уплашено. У чистом и сувом ваздуху кликће шева и ластавица. не. али се брзо устрашено тргох натраг. После подне дадоше ми торбицу од чиста платна. У даљини преко ограде зелене се баште и виноrpaди.. оку! — И поче да узмиче. натуштена чела. — Не. али кад виде ко сам брзо се прибра.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Што? — Нећу. Ја му изнесох мало ракије. земљом посуте косе и голих. Миле.. који ће се после опет препојати и метнути с материним сандуком у гроб.. Сада је ово доста. Оно чисто и плаво. брк му се насмеши. Станојо. Оку.. А више њих.. — Като. руке. наслоњен на будак. Нагох се гробу. Узе стакло. црне земље.. косматих груди. умрљаном руком пређе преко очију. Одох тамо. Још издалека спазих више стринина гроба гомилу избачене. ја?. не! . продрмуса ракију. Тргох се и погледах небу. па нећеш знати.. ребра. Затим узе мотику и оде. Одједном паде ничице костима. а Станоја црном. а до њега мотика и Станојин исцепан минтан. — После. црних. Миле! Ја му пружих торбицу. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 55 . сав умрљан земљом. — Ах! — И стресе се. Опићеш се. скупим у торбицу прах стринин. те да одем на гробље. На ивици гроба стајаше испијено стакло ракије.

— поче он покорно. море? Он подиже главу. и као највећу светињу отпоче скупљати њен прах. а понекад тек врцне суза низ умрљано му и земљом посуто лице. Руке му 1 50 дрхтаху. прекрсти се. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 56 . Погледа ме погледом у коме беше све: закопана љубав.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ту да скупиш — рекох. Причају да је пред саму смрт побегао из болнице. а и мени глас дрхташе. — Ако.. Па узе торбицу. проћердан живот и вечита туга за нечим.. — Што плачеш. саже се полако. сад! . После неколико година умро је. а чувари га нашли мртва на путу ка гробљу.

али не гракће. а између којих се једва виде деца која јашу. у скуту им бошче. Брда и брегови црне се и непомично оцртавају.. Па кад све то почне да се тиска. да им „мушкарци“ не виде набрекле груди. а чаршија закрчена колима грожђа са села. тмуро. вију димови наложених ватрâ. с дугачким штаповима. девојке цикну. дечаци на коњима се погну. онда ни кокош не би могла да прође с једне на другу страну. те на све стране. берачи. аргати. Ови се брзо стишају и пођу обичним ситним корацима. па цео дан шврљам с друговима по виноградима. шкрипа белих корпа што набацане вире из крбала. па опали из пушке. Откако је настала берба. пуцамо из пушака. пуца зрно под ногама. Иду оне лако. У страни. Покаткад пролети јато гавранова. а међу њима и по неки газда на своме коњу или магарцу. краду из њих грожђе. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 57 . која се тискају око кола. једном руком придржавају се за самар да не падну. сабију се у гомилу. претиче једно друго. очи се рашириле. умрљана. иде женски свет. плашљиво. више ради забаве. и. шарене се обешене женске „стајаће“ халине о гранама већ оголелог дрвећа. коњи потрче. Небо је сиво. већ само шушти и брзо се изгуби у мрку даљину и маглу. Да. И као пре опет почну да цупкају. довикивање. Само се чује вика коњара. и. усклици. Цела је земља влажна и мрка. да! Али тада не беше јесени. По неки бесан. шалварама. који се издалека црне. за појасом „пиштољче“ од чаури це.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У ВИНОГРАДИМА М ирише ми земља на испуцано грожђе. Јесен.. ишчекујући купце. гура. А „мушкарци“ забацили доламе преко рамена. крбле почну да се одвајају од самара и лупају. А магла се полако и развлачећи диже. ноћ се не зна. а магла хладна и мрка већ почиње да се не диже тако лако. растерују децу. Цигани. лактовима и трбусима стискају бошче што су им у крилу. ципелама „на копче“. а босе им ноге клате се и ударају коње по вратовима. утегнули се појасевима до пазуха и с пушком у руци грабе по четири корака у један. одјекују пуцњи пушака. а камоли човек. Напред су жене у антеријама. „количићима“ и загаситим шамијама. разривају пут копитама и грабе виноградима. механџије. душа тек навирила. Ма које доба било. засићена. оно што не могу да поједу бацају око себе. Држе се рука за руку и косо окрећу к зиду. просјаци. за њима девојке у тесним минтанима. Срце младо. а другом заустављају коње. Око њих лено и дремљиво стоје сељаци. а по којима се свет већ размилео. По улицама које воде у винограде или на „царски друм“ врве коњи натоварени крблама. поред зидова. Са свију страна само лупа од оправака на бачвама и крблама. где год станете. „останима“. увијени у дугим гуњама.

кикот девојака. Нисам осећао глад. виче и трчкара час ка трешњама где је ракија. Из тога трже ме вика на Спасену. Затим одох ка трешњама које су биле у средини винограда и око којих је била мала ледина. Шалим се. без бошче. Познао сам их по оним златним ширитима. А Марко чује. заврнуо рукав на кошуљи и муља грожђе што му жене сипају из својих корпâ грдећи сваку што поред грожђа бере и сухо лишће. час на пут да обиђе свога коња. Трче из једног у други виноград. шубара му штрчи на глави. а била је и она. при ватри. Одвојих се од трешње и седох до једног чокота. господинче. девојке. Једно ради ње. Воли да носи корпе. Гледао сам и разгледао хаљине што беху око трешње. антерија. где заједно с комшиницама из суседних винограда пију кафу и нуде се ракијом. Свуда жене. питају: да ли је скоро снивала мужа? због кога истрчава? Па да би шала била већа. он коленима притиснуо крблу. Све оно што се при раду прља. И брзо се сагиње. чује се прасак сувих лозинака на ватри. младу. Наиђох на Ленкине шалваре од ђизије и минтан од јумбасме. Све је једно. Вичу на њу што неће да бере. у устима држи зрно грожђа и сише га. Само она. Ућутках га дуваном и уђох у виноград.. Жене ме једва дочекаше и осуше грдњама: где сам био? што не радим? како нећу ни вечеру да добијем. као и у инат. јер знам да ми мати није ту. Шалим се ја с њима. брзо ме заболи крстача сагињући се. — Камо чича-Марку ракије? Тако ли ти? Чекај. и друго. Их!. минтана.. видим где се Марко коњар раскречио. брзо! . а он само муља. земљивих лозинака и пушимо дуван. Свуда и са свију страна дим. пошто то код нас већ нестаје. Тек пред вечер ако дођем у наш виноград. Брзо бре. А да им ја носим корпе. црномањасту и Топлу жену нашега комшије. граница. обзире се. као мени у инат. па да после утрчи у виноград преко јендека вијући се и кикоћући. а ми?. тешке су.. виту. Почех да тражим што за јело.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ложимо ватре од влажних. опет да берем. као накиселом ваздуху... Она је онамо. неке из комшилука. Одговарам ја њима. а друго знам да ће ме терати да радим. мило му.. лакованих папуча и ципела.. Ленка. Нестало је међа. почну је дирати за Марка. песма. а рука му се црвени као крв од грожђа. разговор жена и витлање деце. да истрчава на пут. разузурила се. Зато ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 58 . али загњурих лице у њих. муља бесно. гледа. па га само пецкају и дирају. њихово крцкање. А остале је пецкају. ујне. Биле су све наше: тетке. а све се то меша.. ено комшије већ тринаест товара. — предусрете ме. Нисам хтео да идем тамо код њих. који чекајући на товар пасе суху траву по јендеку.. Још издалека. смех и кикотање наших што су брале око пута.. Ту је било свилених шалвара. па се чини невешт и само виче: — Жене. Ленке. из јендека и међа вију се густи димови. иза винограда. пуцњи.. И у сваком винограду тако. А обично свака шамију забацила. По дрветима беле се обешене хаљине. Ја не знам зашто. По гранама и око стабла било је обешених и поређаних женских хаљина.. једнако слушајући шалу. није се дала да је видим. — А. А оне га и не слушају шта их грди. Ја сам стао. разастире и расплињује у влажном. узвици при товарењу крблâ. навикле се. на улазу. По која. састају се. који је одмах после свадбе отишао у Турску да шије чакшире. док јој се однесе пуна корпа и испразни у крбле. јер су оне мирисале на нешто што тако годи и потреса. стрине. устала би. да ли ћу да ти играм на свадбу.

Ох.. Почех да их прибирам и да им загледам ону њихову глатку површину. Зато је тада и стајала. дошао сам и тобож донео јој моју тестијицу коју сам навлаш испразнио у кујни. пустиће кофу која ће натраг у бунар пасти и разбити се. да би ишла као луда. дрхтав и врео. да јој груди више одскачу. коса јој се извукла и пала по челу чак до мрких јој и крупних. као да су јој сви по кући помрли. Сва зажарена. па онда она. Чека да се ја осмехнем.. али. бесна.. Брада овална. стајала је. а овамо сам је ја грлио све више и више. но ћутим и чупкам лишће.. а она ће већ одмах да ми попусти. те вода није улазила у тестију. дрхтала. скупљам мед што се нахватао по њој и слушам песму која баш сад отегнуто и издалека долази: Девојчице. — Пусти. Није могла да се брани. И заплакала се. а од мојих нико није био. Више мене она. Прсти јој улепљени земљом.. Око десет кофа је извадила док је једну тестију напунила. откинух грозд. тако ти свега на свету!. стоји. — Пусти ме! — молила ме. заузета око вађења кофе. Она је извадила кофу. Она је клецала. није могла ништа. затежу минтан. влажних очију. почела да сипа воду у тестије. час „умилна“. Па се нисам одмицао од ње. а да се не помиримо. али ипак нећу да се окренем. а обле јој мишице на рукама да се показују. Ленка. Ухватио сам је за пâс. на бунар. крши. него. Тек што је била почела да вади кофу из бунара. кад ти за мене радиш? — И окретох се. он ми се просу. — почео сам да гунђам одмичући се од ње. Окренуо сам се косо и прстом шарам по зиду. И онда час. кад је долазила код нас. да је напуни. како је по њој скупљала зрна. Чека да се насмејем. Знам ја да ти мене не волиш. већ одговарам тупо: — Па шта ћу. али ја нећу.. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 59 . — Не бој се. Чекала да је ја први ословим. Само је почела брже да окреће чекрк. већ стајао и додиривао је. Она поче да скупља црепове разбијене тестије. и тако да се измиримо. Јер ако ме одгурне рукама. у инат мени. Али од јада ногом гурнух моју тестију и разбих је. као увек. а ја. али сва се тресла. а у левој „косирче“.. Били смо у свађи. Зна она да је тада не бих погледао и да бих је тако увредљиво пецкао. насмеје се. ружичице — ружо румена! А што си ми невесела — уста медена? — Што не береш? — чух иза мене глас мек. Читава се бара разли. Али није ишла. дрхтала. У десној јој се руци бели нова корпица. мајчице моја!. зрна одлетеше и разасуше се. Хтела је све да пусти и падне. моли ме. Једва напуни ту тестију. Сав се запалих. а при том да јој се пуна. раскалашна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ седох за чокот. млада снага увија. Пустио сам је. није смела отићи. а тамни јој и румени образи одскочили од стегнуте шамије. Посвађали смо се пре неколико дана. Стоји. Али ја ћутим.. макар и најгрубље. Она је пламтила сва. нијала се.

Њој глава клону. И. па после..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Шта ти је оно криво те га разби? — Па шта ћу. али се ипак није толико љутила што ја нећу. — Не. Гледала ме. срдит. — Ах! . И сад. — Ево! — И пружи ми га. у винограду. тако и остала. да не падне. одупревши се рукама о земљу. секнух. Али ја бејах доста снажан. те плачеш од мене! — одговарам набурено. Ти само бери. лица. јак. покушавала да се помиримо.. сигурна је била да ћемо се овде. белу корпу и лепо косирче. Гледа ме замагљеним и упола затвореним очима. Ленка одсече грозд. Почех да кидам један повећи грозд. не срдим више на њу. уста болно. а тако је топла.. а тада ће прсти да нам се преплећу и главе. те издржах тај поглед. Могу руком. Ето. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 60 . помирити. Истина да је она одмах. Јер је знала.. кад је дошла к нама. Ја ћу. плачљиво развучена. — Нека.. да тамо чувам виноград. мека и мила. кад почнемо зрна да скупљамо.. — Нека. И зато што је знала. Оста само петељка. Тешке су — браним се ја. Чак јој брада румена и светла. од тада. Могу ја — храбрила ме је мило. — Не могу корпе да носим. да сва зрна попадаше. — уздахну она и диже тестије. Ја једнако ћутим. то је било што сам сада ћутао и тако се чинио још љут. чека да је ја позовем да беремо заједно и помиримо се. среће. служим се њеним косирчетом. а осећам ватру од њене близине. косирче из руку испаде. па једва изиђе на капију. кад сам ти толико гадан. била понела нову. напослетку. — Чекај. — И саже се. — Ићи ћу у „Рашку“.. с једног чокота заједно брати грожђе. да ћу да мећем у њену котарицу. — И од једа што не могу. ево где је дошла. да ћу навлаш гурати моју руку у њену. — На ти косирче! — шану и пружи ми га. не! — Устадох. а ја ћу да носим. а друга у њеним устима. рука дрхти. На трепавицама сузе. она је јутрос. као и лањске године. и сва је дрхтала од радости. косе додирују. али тако да једна половина зрна остане у мојим. а већ грцала од среће што ћу да се одобровољим. Образи јој пламте. стоји више мене.. Како се била сагла да дигне тестију. — Ако! Иди! — покорно прошапта и умукну. По четири пута ишла би и враћала се за једну ствар. — Хајде да беремо! — шану и клекну до мене. Стоји она и чека. Да ћемо. да ћемо из мојих уста да „зобамо“ зрно. Не могу.

а једва говори. — муцала је. нећу! — почех. — Што се љутиш на мене? Не љути се. грање. Убрзах кораке. све. та вера размилела. Виле су се уза стабла. Ту већ не беше оне вреве. Хтедох да прођем. Само пази да Циганке. — Иди — рече. а око њих се увиле лозе са сочним лишћем. жагора. крцкање и товарење товара. пружи ми: и лице. и уста.. — А. кикотање. опроштај што очекује. — Ако хоћеш дај. не. гласно пољубац — беху развукла у осмех.. — муцала је. и око. Ех. Али највише. Па. Хоће да чује мој дах. одох брзо. а једва се савлађивала да главом не одриче. оставив је. а што тражим отворено. круто.. Нарочито се у даљину ништа од ње не види. која се сада — срећна услед потврде да је волим.... на све стране измуљана у крблама. на бунару да плачеш?! — почех ја. — Не. поче прстима да скупља растурене сузе по образу.. Није смела да се одвоји од гране за коју се држала. она ми одобри. — Дај ми! — М-м-м. дебелим прућем. а камо ли глас. Побледела... изненадна стида стрепи и трза се и од саме помисли на пољубац. и сам не знајући зашто. — Нећу силом. Нисам више слушао онај смех. жмурећи. — Нећу више да плачем. Биле су то „гавранице“ и „дреновке“. Магла никако да се дигне.. Нисам смео да се окренем. па. Ту је била земља увек суха.. застиђена од моје дрскости. то не беше осмех. Крупне сузе котрљају се низ образе. те чиниле заклон.. па после опет као онда. Она напреже сву снагу... нећу! — рекох љутито и. мами. само да се помиримо. јер се сад. жи’ ми ти! — И да би ме уверила. чини ми се. плаче. Ленка! Заобишла и стала ту. кад — она. Али ни корака к мени да крочи.. грожђа и влаге. Дај ми да те пољубим! — рекох одједном. И почех да се тресем. опише ме њена уста. само су се у редовима и иза чокота ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 61 .. — Ионако овде ниси за вајду. — И пођох. — Нећу! . Почех да се грчим. као колибу. Сиђох и приближавах се господским и големашким виноградима. до међе. Дише утајано. јер изгледаше да би пала. само сам једва чекао да пређем царски друм и одем тамо негде. Пођох. На крају винограда.. жива ти мајка! — поче ме молити. Наслонила се леђима о стабло и рукама се придржава за гране.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Питах матер. Опи ме ваљда онај мирис зрела и. али од велика. Чека ме.. само јој усне румене и набрекле. Беше то нешто што пружа. јер знам какву бих је видео. — Е. ако не. било је неколико већ сувих вишања.

и Цигане. У долину. Прљава. Стигох и. не дижући очију. Знам и црве да вадим из очију. бреста и оног реда од дивљих ружа и трња. са заривеним врхом у земљу грозд. тако је чудно изгледала да нехотице повукох руку: — Говори! Она. која беше пуна већ оголела дрвећа. огрнут исцепаним војничким шињелом. — Шта ћеш? — викнух. а са које се сада чуо звон оваца и свирка чобана у дудук.. ако хоћеш. У оном мрком зеленилу чокота. По гдегде забелела би се и зашуштала која сукња. дојке. Пређох и ја тај пут. Одједном зашушта нешто иза мојих леђа. Циганке. на којој се стрељају осуђеници. велику торбу и штапове што је вукла за собом и клече. пут далек. На бедемима од шанчева стајала је по која гомила господе и госпођица и гледала на „друм“. Одох до вишње. Она остави корпу. а лице јој ћошкасто и смежурано. избразданим устима. Узе ми руку. црним прстом по моме длану.. срце црно. — Косирче да ти продам! — пожури она и приближи ми се. друм. видео чобан где ногом наслоњен о колац нечијег гроба. Глава јој је била умотана крпама и старим шамијама. који се одмах познавао по гомили камења. бакарне боје. голе. црне руке. који су ћутећи брали и журили се. који беше сав црвен од грожђа. извалих се међу чокоте. који су се разилазили по већ обраним виноградима да беру јагуриду. раскаљан и посут зрнима и петељкама. суве. врат издужен. груди црне. Ако преживиш. Загледах се у црн. црна.. Брзо сиђох у долину и не гледећи на ону ледину испод чесме. прелазећи хладним. што је било на међи и спречавало да се виноград не рони у долину. То је била Циганка и већ се сагла те бере. Нешто оне речи. поче: „Душа ти је широка. те су јој се виделе чак и смежуране. Како је чудно одударала моја бела рука од њене кошчате. Изиђох из долине и почех се пети нашем винограду. — Иди и набери. те тешко оној која се у тебе загледа. с лулом иза врата. испод којих су падале њене проседе косе у увојцима низ лице јој.. винограде и ону ледину с које се чак и овде чуо звон оваца.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ црнела леђа раденика. по коме су промицали товари у варош. незнан и таман. згрчена. чесму. дахнувши. окрену длан и загледа се у њ. Дођох до чесме. који беше на чокоту преда мном... свира у ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 62 . — Нећу. просјаке. Век ти шарен. држећи ме за руку и мрмљајући нешто у себи својим дебелим.“ Тргох руку. — Да ти бајем. Пружих јој руку.. Иди. — Па чисто бежећи скочих. И како ми тешко паде кад се загледах у све што беше преда мном. смежуран. наслоних се на њено стабло са испуцаном и савијеном кором. дугачак.. а нешто задах од дувана помешан с тешким мирисом њена зноја и неопраности толико ме поплаши да је нисам смео ни да опоменем да много не бере грожђе. никад неопрана кошуља вирила је само крајевима из хрпе старих минтана.

Задигао главу. истежу и улазе у маглу. Поче се пењати. Чак до мене допире његов истрошен. лелујају се. пригрлио корпу грожђа што је на просио и коју ће сад продати у чаршији за ракију. али још топао глас и последње речи једне те исте песме му: А ја сам ти. монотона. враћају кући. болан — nреболан! А крцкање товара на друму све јаче. искрсну Митка Мераклија. подскакује. обраној земљи. готово трчећи. С леве стране. Зато се ваљада толико и жури. Димови ватрâ које су почеле да се гасе вију се гушће. црној. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 63 . Лено. Већ се неки. те се заједно с њом лелујају и расплињују по мокрој. болан. набија шајкачу на очи. А свирка му оштра. а из долине преко брда водио вароши. испрсује голе груди и пева. на путу. који су обрали винограде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ дудук. који је био усечен.

висока момка из њене махале. ваљда. зелене већ обрасле маховином ћерамиде на кућама. црвена. Месец сија. Чисто не смете да дахнете.. гледате. али тако гледала као да ни у кога не гледа. не пушта ни једну девојку до себе. Загњурите главу у јорган. јер се само ваш кашаљ чује и ништа друго. да није сама Нушка. па. Био је силан свет у игри. већ узме мене. он. кад је настала ноћ. одапела. како скачу по дрвећу и џбуновима још не заспале птице. те гледала оро. већ ради ње. коју је мати још у суботу увече довела. Лежите. који је чак овамо дошао ради ње и уби се водећи коло и дајући бакшиша Циганима. док мајка и отац иду у сватове.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НУШКА В ећ увече и којекако. удишете мирис скоро опрана чаршава. кад се увече попрска двориште. и попела се на њих. Нушке. Хватао се до најбољих момака. која су се. Не знате. чије је бело. И да јој. а мене довели. како капље вода са овлажених каменова. гошћа.. која танко пишти и чује се далеко. И Нушка је гледала цели дан. не ради мене.. слушате како попац у огњишту из кујне цврчи. Једно. зато су ме. душеци и јоргани... простру асуре. њеног рођака. Али кад вас ноћу пробуди месечево сијање — а он баш упро у лице — не знате да се једва дише. покаже како је воли.. у кућу се не завирује. као да сам ја нешто она! А Нушка се на то само осмехне. Чак сам и ја играо. А од целе ње видео се само горњи део прсију јој. Забуните се.. Ако се накашљете.. Кућа му одмах до наше. Мајка и отац отишли тамо на вечеру. далеко. кад коло поведе. Нушка.. до вас. И отуд је гледала овамо у оро. у башти. наслонила их уза зид до вишње. а одозго из циганске махале једва допире зурла. наше гошће. То је једило момке. страх вас хвата. Покупила камење и трупове што је нашла по башти. а мирише овлажена прашина. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 64 . те по њима легле велике низе дукатâ и дублâ. Они ме радо примали. наслоњена о зид. остало све у дворишту. Данас била недеља. Нарочито Младена. и земља је тамо друга! Лежите и пружате се слободно и поверљиво по њој као поред мајке. заборавите и заспите. а друго да се и она. Пукне ли лето. Ето. била уздигла. у бунару. округло лице сијало преко зида испод грања и лишћа. Море. тога дана проведе: да из наше баште преко зида гледа свадбу и оро што ће се играти целога дана.. Комшија Трајко жени сина првенца. Гледате. из баште како шушти лишће. како је то. а мене једва отргли са свадбе. Сем што се износе или уносе спаваће хаљине и готови јело. превуче очима и — не гледа га!. да има ко кућу да очисти и ручак зготови. те се црне старе.

откопчава час јелек. Само мајка с њима остане. у ћошку до јабуке. наслони на зид. игра. Трчи тамо. а она оста иза мене. ситно. Сенке велике. Бацао срдито орахе и кестене што ми је давала. раскопчали минтане. запуше рупе на њој. мрке. образи горе. чаша. џан’м. Косе јој шибају. опија. а отац и мајка отишли на свадбу. ко ће да једе! Пред нама тепсија. и гледа некако чудно. Одједном узе ме у наручја. где ми седимо. Од нашег дворишта. а була се нећка. а она игра и пева. па дођу и младе жене. Али она главе не диже. загледа се у двориште. — Вечерај. тако сакривена иза мене. прострла постељу и изнела у тепсији вечеру. а нарочито ону која се плаши од тмине и ноћне влаге. ваљда на здравицу старојкову. Само се једнако раскопчава. пригрли целим рукама и понесе у башту. џан’м!“ — . меко. пригрли ме. премеће га по прстима и гужва у куглице. А Нушка им коловођа. — Да гледамо — шапуташе носећи ме кроз башту. издиже.. већ загрејани пићем.Ах. Гледам ја и чудим се. као увек. грли га и муца: Ах. Месец сија као растопљено олово. а глас јој кратак. само се то сјаји. Помера се с места. а она живи враг. Поче да се протеже. чисто трепти. Изабра најтамније место. вечера недирнута. После вечере скупи око себе девојке. — Ох! — викну Нушка и диже се. витла се и пева песму: како „кумита булу граби. а остало све је у сенци од толиког дрвећа што је око нас и по баштама. разузури се и обујми неку. И донесе ме до зида. испрекидана и изломљена од грања и лишћа док до нас допре. Чује се звек тањира. — Врућина ми! — говори.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ силом са свадбе довели кући.. Али. И они тамо на свадби вечерају. џан’м!“ — Излети она из баште. кроз нашу башту. и пре кад је тако мајка доведе у госте. заврће рукаве на кошуљи. пошто добро притворе капију. џан’м. А месец. људе око њих. допире мрка. Зато сам и био љут на Нушку. свадби. па узме тепсију и ударајући по њој почне да се превија. жута светлост. Није она таква. ваљају се по трави у сенкама од дрвећа по башти. затворили капију. кошуљу. бежи с њом у планину на коњу. остави ону с којом се витлала. а оне. таласају се и шире. почну да играју и певају. Чак нисам хтео ни да једем. — Шта ти је? — питам је сада. Нушке! Она узела хлеб. час разгрће и заноси косу за плећа. оканица и тихо. плаше једна другу. Знам. Мене метну на зид и окрену тамо. завалили. повуче се у собу да рано спава. очи цакле. и чуше се узвици. Са свадбе. севдалијско свирање свирачâ. свадбу: у оне столове до зида.. У том са свадбе свирачи засвираше брзо. Шта ти не раде! Облаче се у мушка одела. А више нас кроз обасјан ваздух клизи нешто топло. Отац. Она је била полила двориште. хлади. Одупре се о стабло ногама. тресе. па се с њом вине у башту. А са свадбе жагор већи. а мене и Нушку оставили да спавамо. Кад само разастре црне косе. старојка. и. Као да не сме да ме погледа. бацили гуњеве и почели да ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 65 . свекра и остале званице који се.

пазећи да не погреше. а његов куси пас (кога смо ми. јер нас је уједао кад год смо хтели да се приближимо његовом газди) чучнуо преда њ. А до куће. извадили марамице. којима ме стегла и. А сви свирају. пешкире. дигао главу. Једва се држи. Само за Шабана. тешку. сели Цигани. де ону. али као да им је жао да прекидају песму. Осећам како у мом скуту отима. душу да дâм. а оно се издиже затурен фес на чело и указа ознојено и зажарено мрко лице Младеново. Грнета гроће. осветљавао озго... Само је у мом крилу видео њене беле. ћемане клизи. Он извади кесу с новцима и пружи ми динар: — На. хтели би оро. као да ме одбрани од њега. ха. Нушка се иза мене још више саже. деца. црни и кошчати прсти. онако поникнута. да би могао поред мене да види њу. упада. до нас. Али није могао. Погледах. шупељгџију. Изгурали га другови испред себе. по такту. извија. не узимај! — иза мене чух како ми Нушка престрављено шапуће. На среди дворишта бунар. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 66 . те да човек још више побесни. да си купиш. Њих неколико издвојили се. а после ће се већ и оне ухватити у оро. Окренух се. окачен о грану кајсијину. испод стреје. Цигани им засвираше. бре. али полако. а он никако да дигне руку с њених. нема места. Држе се за столице.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ кашљу. дахире звони. Сви у сенци.. чупа своје руке од његове. одобравају: — А. почели да играју.. Само је један фењер. и да се одвоји и оде. И заиста. Из куће сваког часа излазе послушници. — Па мећући ми новац у недра пусти руку на њене руке и задржа их. — А. — Не узимај. доносе јела. само да сам ја — ти! — препаде ме и трже од гледања загушљив глас испред мене. тешко уздишу! Млада их и младожења служе. Свирачи свирају. на светлост. викну Шабану: — Шабан. заносе се по свирци и рукама. Свира он. пуне руке. Он пре крстио ноге. погнуо се. А оро већ почело. па само стоје. и. Бели му се чалма.. погнути. Ено старојко и још неколико њих устали. а око њега се сјаји разливена вода. сада тобож само да гледају. поникну и рукама ме поче јаче привлачити к себи. котлове с вином. кркљају. Тако! О-о-о-о! Па кад старојко не може више да издржи. између мушких у дворишту и женских у собама. Жене то једва дочекаше и истрчаше из куће. тешко и силно. Нушка се једва ослободи. Свирају. оро се већ раширило и почело да допире чак овамо. Миле. загледао се у газду како овај свира и само предњим ногама мрда као по свирци. а Шабан својом шупељком све њих води. а по белој шупељци у коју свира падају крупни му.. сече. али он не пушта. црни кошчато лице. прекида. А он се једнако издизаше на прсте. крила се иза мене. а она се сагла чак до земље и ногама клеца. увек јурили.

А она. Једва наиђе на баштенска врата. по сенци. скупља косу. Растресла се. прса одскочише. Испрва тиха. падоше доле. као мрамор блеште. паде. те јој груди.. држећи тепсију. али кријући се.... гледасмо! Нушка се изви натрашке. ознојена. Разгрну јорган. То беше нешто! Знала је да нас нико не може видети. а по њима улепљени прамени јој косе. образи запламтели.. па не сме да се окрене. Освежи се. узе ме у наручја. Снага јој се крши и вије као змија. шиба је и мрси се.. Као да се ослободи нечега кад се виде у нашем дворишту и кад седе на постељу. Као да беше пала у неки занос. уза зид. Никад то нећу заборавити. па после бржа. само мене јаче грли и нија се. прсти моје руке допираху чак до њених топлих. Одупро сам се о њу. Нушка скочи. луд! — као да се правда говори ми она. Песма и свирка са свадбе све јаче. запљускује.. — Не слушај ти њега.. дохвати тепсију и поче да игра.. А ја њега видим где се издигао. прво гледање. прва песма отуда још траје: За мало ми се.. А са свадбе једнако оро. врелих јој уста. хлади. а опет тако светле. поче: Јоване. и превртала као да јој је од тога богзна како слатко долазило. цикала. Зауставља је најмања гранчица и трзају је и плаше сенке и влага ноћна. Одједном се разлеже песма: Јоване. привуче у скут и метну моју главу у недра. чудне. Како сам је десном руком обгрлио око врата.. А шупељка пишти. прво гледање!. Коса јој додирну земљу. гледа. Поче да се таре руком по челу. па чисто за нама што не прескочи. Очи јој синуше. плива.. шта ли? Онако отворених уста као да је гутала све што долажаше са свадбе: и месечину. и ноћ. спотиче о најмањи шљунак. заноси се и једва иде. па је играла. Чисто осећам како се неке грудвице растварају и крше у њеним недрима под мојим лактом. вила се. пресавијена. извади воде. кошуља отклоњена. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 67 . дугачка и монотона песма... одупро се рукама о зид. У то се беше сва унела..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Хајдемо! И скину ме са зида. Чак ми и ноге горе од њене топлоте. пригрли још јаче на груди и пође. луд је он. прибра. А она као да зна за то. тврда. Није могла више. И ја сам ознојен од ње. и све.. коса црна и влажна.. јелек разгрнут. пригрли... А она сва врела. Почеше пушке... Оде до бунара. рукави јој се заврнуше чак до рамена.. узе.... Само јој очи раширене... туго. све. поче да се умива. те срце кида. А недра јој топла. Једва се трже. веселија.. А она. А месечина се разастире и плива. тамне. која блешташе од месечине.

тако мирисала! ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 68 . а сва се тресла. Тресла се она и сва мирисала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Спавај. ваљда од свега овога што је око нас све силније и силније бивало. мирисала. спавај! — умириваше ме и успављиваше.

и све ближе и ближе к нама. Погрбавила се од старости. Чак ми и кусур не тражи. око ноктију јој кожа испуцала од силног прања. и не бројећи. откуда ли јој толико снаге? Ради. Жуте се. влагу и опраност. Цела кућа мирише на чистину. као старијег од себе. Враћам се. А Божић! Ех! Није ово Божић. минтан од јумбасме и шајкача од војничких шињела одавно су готови и чекају ме. а камо ли да ме бије. Нарочито ципеле. дурашно. На полици се сјаје сахани. а као да не послује. ради од рана јутра до мркла мрака. Цела је кућа на њој. да видим какав ћу изгледати на Божић. уз зид прислоњене софре и тепсије. Па и она сама. ради. и мирише им ђон на ђириш. понизно. у неким старим. али полако. и сва унесена у посао. Те Божић дошао до Скопља. Већ једнако. јер или узице олабаве. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 69 . Па. Одем. већ ми га оставља да њиме звецкам по џеповима и хвалим се друговима. Полица. Засукала рукаве. прагови и ћерчива прозорска. истина не брзо. па у Билачи. какав сан? Недеља ево има како се не спава. На веригама осушени врапци већ се троше. Ципеле с „копчама“. већ некако друкчије. Нико воде да јој донесе. — оне ми никако не дају мира. већ онако. да ми одлакша. А она? Недељу дана како не седа да руча или вечера. мајка. Не осећа умор. искрпљеним чарапама иде и гаца по блату и мокроти. даје ми новаца. — Иди да „тргујеш“! — шаље ме у чаршију да покупујем ситнице за кућу. Кукови јој изишли. која јој после одмах пада. Ено их где поређани једно до другог стоје на сандуку. жуто. цакле. јер „лошо“ је пред Божић. или попуцају од њена силна сагибања. од које се још диже пара. а иде. учкур отпасао. да се што пре оцеде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НАШ БОЖИЋ М оре. Чим оде мајка на пазар. сад је у Прешеву. Чак ме друкше некако и гледа. све је то орибано. шалваре се смакле. ако штогод сломим. а камо ли што друго помогне. Сваког часа завезује бошчу. затварам собу и облачим се у ново. што је свуда по кући. Завалио сам се од завежљаја и пакета што ми је дућанџија наређао у крило и по појасу. клатећи се. Растргла се од посла. врата. Ово је нешто што мирише на оман и сух босиљак више иконе! Сада ме и мајка већ не грди. влажно. Не као мајка. Шетам по соби и загледам се. и од њих цуре млазеви вреле воде. жуте се. Нема кад да папуче или нануле обује. Она ме чека на капији и одмах узима. руке јој умрљане.

Чекај Божић. мирис од тамјана собу пуни. није.. него некако тихо. Та ти си ми велики. Ајде. орибана. помешам се с друговима. А звона звоне! Не звоне. А при тој речи „домаћине“ осетим како ти набрана.. — одбија ме благо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па поред тога мора и око мене да је. Прангија одјекује и потреса прозоре. Купаш ме... меко намештена и утуткана. нана је за тебе све то спремила. и једнако. Више моје главе. тек извађени из пећи и покривени чаршавом. Пробија модрина кроз прозоре и ломи се са светлошћу свеће у чираку. А ти си у кујни. стару. не — зауставља ме.. босиљак. омекнули. љубећи ме међу очи: — Ајде... са свију страна. дижеш ме из постеље и узимаш у крило. онако клечећи. — Није. Сва се топиш у пуноћи и белини моје снаге. поређане халине и преобука. Немој. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 70 . вадиш ланац и распоређујеш га да ми лепше и истакнутије стоји. дан се дани. Са улице допире оштар бâт нових ципела.. кроза сан те чујем како послујеш. За кога другог?. до јастука.. Да ми не дâ да се омрсим или од меса што пристављено кркља у лонцима при огњишту или од колача што. Ено. прати. Онда долазиш к мени. Доћи ће и код нас... од којих ме задахњује мирис на чистоту и ново. колебају се. као свом снагом и на све стране брује. већ је дошô у Текију. Али све је одело на мени велико. чакшире. смежуране руке пода ме и. опасујеш ми очев. На мој мали фес мећеш китку. Његов сахат мећеш ми у недра. од самога филдиша. и кад изађем на улицу. — Не мо’ш да га видиш. али како? Нано моја слатка! Зора пуца. свилен мор појас. као бојећи се да ме не увреди. подвијаш твоје кошчате. уносиш корито. Ја. откриваш ме. — Не. колики си?!. Кандило пуцкара. — Немој. примамљив мирис шире по соби. издалека. да га видим? — И потрчим. Опремиш ме. Божић дошао. Облачиш ме. Још ти је кратко. Испод иконе пуцкара кандило.. бакрач топле воде. домаћине мој. Са улице се разабиру већ гласови. Ципеле.... И да бих био већи.. А соба топла. ја видим твоју главу где вири из капије и гледа ме. И раширивши руке. чедо. која ми до испод ушију допире. да би ме боље видела колики сам. тако леп. — Немој. загледаш ме и поправљаш одело на мени. Миришу опајани ћилими у соби и слама из асурâ. одмичеш се. И заиста Божић долази. угрејана сном.. устани. марамицу. Чак. онако голишава. очеву. — да идем. где су склоњени.. Ја се љутим. сине. Дâш свећу. старији. топла уста задрхте и суза кане на мој врео образ. — Код кога у Текију — питам је разрогачено. Чак до капије испраћаш ме. Сутра ће.

Око врата беле им се исплетене јаке. с певница. Сваки с обе стране води по неколико унучића. А унутра. Из ципела им се помаљају ноге у белим чарапама. са свећом у руци. него ли у цркву. Увијени у дугим. слушајући задовољно како ми лупарају нове ципеле и како шушти и крши се нова басма на минтану. по њему жмиркају запаљена кандила. Још с краја улице скидам капу. Мајка ме тобож не види. то ми ни на ум не пада. Чаршија закрчена. Чује се тиха песма. него пева на сав глас јектенија!. Још издалека замирише тамјан. као звезде трепћу и продиру озго упаљене свеће око Распећа. стапа и губи међу сводовима. Светлост бледа. Али сада. А она. а под вршњиком цврчи печење. Свуда свет. једно до другог. и ућуткује их кад се посвађају међу собом. дрвљеник бачен иза куће. Нешто спрема по рафовима и уређује шоље. — не. Капија широм отворена. те се смрзнута и гола земља потреса.. између њих светлуцају пламени свећâ од којих се дим полако. да ми је не би ко извукао. Двориште почишћено. усред тих свећâ. Спроћу се сјаји иконостас.. вијугаво диже. наизменце полази и диже се горе песма: „Рождество твоје. да гледам како пуне и пале прангије. топле шубаре. Око огњишта кркћу лонци. Враћам се кући. стоји ђакон са уздигнутом десном руком. добро је угурам у недра. Улазим у собу. Једва ако се прогурам до порте. онако широка. и велика. у цркви. бели се дугачка а широка марама што покрива тестије пуне воде. Очи ми се засене од млазева толиких воштаних свећа што их је око цркве припаљено. Изнад цркве се лелуја круг светлости од свећа и пробија се крстовима кроз тамни кров. окренут леђима овамо. Из свих улица излазе и стичу се у њу. припивено. иду полако. Морам да се задовољим оном што је даје тутор с дискоса. а више свега. Нафору никако да добијем од свештеника са амвона. Боже наш!“ Па једва ако се изгуби у јеци звона и прангија што једнако напољу грувају. згушено. зарфове и јабуке. гологлаво и сваки час крстећи се. к нама. а из дубине. само се виде људске главе. главом упртом више двери и чита.. и палим свећу. Испод басамака избачено труње. које лижу њене камене зидове. Дрва под стрејом наслагана уза зид. црква. понавља молитве или песме што допиру из цркве.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да је други празник. А на главама им велике. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 71 . „колири“. Нарочито старци. свећом о појасу. пази да се које не одвоји. изгуби. С рукама у џеповима. На амвону. Христе. крпе и остало што је било пре. — Христос се роди! .. укочен у новим хаљинама и стегнут новом јаком кошуље идем. Полица се цакли саханима. ја бих радије отишао на турско гробље. постављеним колијама и погрбљени. јасно одудара од ведрине сванућа. на Божић.

већ их упућује у собу к мени. док ти дођеш. Ја једнако једем. мало се испрсим. грабећи да сврши честитања. Заустављах их. Ко ће госте да дочека? Зашто си домаћин. — А ја те. Ја не могу. иза врата. Док.. не даје. Кандило пуцкара. Покварићеш ручак. ето ти матере.. тако ми тешко пружа своју и целива ме у чело. минтан при грлу разгрне.. шта смо радили. Онда остало. разузурен. Чују се свирачи из „горње чаршије“. А она. Видиш. причам о њиховој деци.. Још би хтела. куда смо ишли са санкама. Затим прилази им. Улазе они. Али ми она не даје: — Немој. па им приносим дуван у таслици. Једем. или близу пећи. — И као да би пре она моју руку пољубила. поново очеш1 Протокал — поморанџа. како бих целе године био лак.. до зида. али ми она не дâ. и одмах скупља мрве.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Она се окрене.. обрве и образе. и не гледајући. — Па како сте ми? Како на дома? — пита их и уређује им изувене ципеле: окреће их тако. А она се. Разгледају по соби. туго. Па кад ме види у фесу с кићанком очевом. тј. Ја се измакнем онако гологлав. Шетам се крупним корацима по соби. очи. чисто не верујући да сам то ја. Из кујне миришу јела. пази да не упрљам нове халине.. као што је врабац. тихо. да од њега прво окусим.. па да што пре руча.. Остајем ја. то жури. повуче. сува. не затварајући врата за собом. но ја се трзам. Дочекујем их. да се не би познало кад ко дође. Разговарамо. разговарам. Пружам јој нафору и питам: да ли је ко долазио? Али да знате каквим је гласом питам! Гласом од кога она сва расте и понизно одговара: — Кумашини. као сваки домаћин седим. стане с прекрштеним рукама на појасу и ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 72 . имам работу у кујни. таласасто. А ти си ми гладан? — тргне се она. у појасу. Тамјан се вије и шири полако. итд. доста је. чиста. Седају по миндерлуку с рукама на коленима. свакоме посебице доноси кафу у белим шољама. тарући руке о бошчу. и оставља ме у соби: — Седи. туго. прилази ми. Па онда се. слатко моје дете! И брзо ми износи делове од осушеног врапца. — Ваистину се роди! . ма да знају како све у њој стоји. Гости долазе. Ето оставили су ти „протокал“1 и много те поздравили. Улази погнуто главом напред. ља косу. како би их они могли одмах. већ ми скида фес. готови да одмах скоче и иду.. да обују кад пођу. Још с кујинског прага вичу: — Христос се роди! — И хоће мајци да приђу руци.. већ само с њима онако. да скува кафу. да ја — не да их дворим. А и доћи ће ко! И онда склања јело од мене. трза. али немају кад. Она једнако трчкара око мене. Улицом и ако прође ко. Хоћу још. мојим друговима. Топла је. љуби се и повлачи опет у кујну. Није им ово првина. тобож. А напољу је све мирно.. Питају ме. А соба мирише. а нисам ни обучена. Ја хоћу на улицу. што свирају у господским кућама. да ми се види нова кошуља. сине. Оставља мене.

Соба се испуни масним. а камо ли у нашој. со. метнула хлеб. осветљавајући нарочито њу.. и. клечећи. Чује се како мачка преде и кокош у кујни кљуном бије по тепсији и саханима тражећи мрве. извади из појаса лимун или поморанџу и оставља. Не да се бојим ње. чак и заклањајући ме. Од свачега ја морам прво. већ довела кући. Крстим се. падам коленима и одупирем се рукама и додирујем челом под. — И загрцне се. А онога стид што га она тако стара двори. овако. метне шамију и седа за софру. и чујем како јој зглобови пуцају. јаким мирисом јела. па надохват посрче кафу. да се не би после морала дизати за време ручка. И. одлази. смилуј се и помози. те једва испије чашу. дахнувши слободно пошто још једном баци поглед по соби. славо моја! Погледај. Стојим и ја иза ње. Господе. кад се ја сит одмакнем. Ја јој. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 73 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ чека да узме шољу кад онај испије. почне да чита молитву за „слатко јело“. Кад сврши. на овај „благ дан“. кад би ме где једва нашла. испуцане зидове. тек онда она седа и једе много. здраво. чедо моје! Ове године мајка овако с тобом. тихо. хлеб твој. и онда с тешком муком да би ме она нашла и у другој махали. поставила софру. њене грдње. јер зна да бих. донела у саханчићу јела из кујне. пошто опере руке. Ред је да га ја испратим. што је требало учинити пре ручка. узела за руке не прекоревши ме. на неким местима срозане и поломљене црепове. и срећан дан! — Ваистину и с тобом. — И пада коленима тако силно. Она се једнако диже и доноси јело из кујне. као бојећи се да није штогод још заборавила. — одмах и ја отишао тамо. али она не дâ. што га ти даде. држећи чашу ракије на длану. да ме не би ко спазио и видео како сам је саму оставио чак и данас. Али не могу тако да метанишем као она. сва срећна. нано. хвалећи се колачима и новцем што су добили... оде до иконе. После? — Мирно је. њену проседу гологлаву главу и раздељени јој бели затиљак. Свети Никола. нудећи у исто време свој образ. сагибам се јако и брзо. Више нас полако и тамно гори кандило. Она га испрати чак до капије. чудотворче. запаљену свећу на среди и онда остало. па још другове како се вуку по улици тамо-амо. а до године да Бог дâ да ми ти. да под одјекује. чим бих изишао на капију и видео улицу — онај низ великих старих портâ. а она шапуће: — Господе. Тада она не би као сада. Христе. Ручамо. Зато тада ни из собе не излазим. честитам празник: — Христос се роди. него тешко би ми падао тада онај њен плачљиви прекор лица. и скинувши шамију један једини пут у години. а она надохват.. И. онда прилазим руци. Благослови софру.

увијени у колијама. на ракију. Само код нас! Ех! . слушао их и. мајци игра тежак осмех. На њеном. меса. и очи је почеле да сврбе гледајући кроз капију на улицу. У соби тек што се сталожила прашина од чишћења после ручка.. силом нагнао жену да му пева. Кроз капиџике а по авлијама почну да промичу жене. као да одужују нешто. да слушам свирку.. има кад. те јој образи одскочили. да се тресу прозори и гасе кандила. распасује и баца са себе одело. И кафа је била скувана у лонцу. И заиста. ваљда. ципеле им добро необувене. Ма да јој је лице смежурано. а нико у њу не улази. а он иза свег гласа грди и ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 74 . јер знају да немамо. На сандуку. а ови остали само припале свећу и одмах излазе натрашке крстећи се много. А и у ваздуху као да струји нека голицава раскошност и изобиље. пуца из пушке. До зоре пију ракију. очи им се закрвавиле и овлажиле. А од свуда. бубњеви бију. да нас не штеде. по којој свет врви. Што је долазило. што су нам остала.. свирка. Села до прозора и са завученим рукама у пазухе гледа на улицу.. наслоњена челом на окно. а по гдегде тек запишти зурла и допире који глас песме. са свију страна. онда забораве и ручак. Свирачи само ничу пред кућама.. свуда жагор. јер кад се с њом нађу. до њих велика чепрња вина. ипак јој сада дошло чисто. вечеру и ноћ. брзо. Ујутру само попови ако одстоје службу. а у кујни тестија такође пуна вина. Госте не дочекује стојећи. Али узалуд кад никога нема да га угостимо и дочекамо. јака. чувену. Обукла се у стајаће руво.. гостио. После ручка изишао сам на капију. прсату Циганку с белим лицем. Јела мрсна. појио. носећи чаше. топла румен. миришљаво. највише. а жене с пребаченим бошчама на глави. а око јагодица избила једра. Где год се окренете. те нам двориште и кућа пусти и тужни. то дошло изјутра. Ено: Јован Паламар засео насред куће. своје жене бију и терају из куће ради ње. А ми не бисмо штедили. Цела улица замирише на пастрму. поломио све чаше и привукао тенџеру и из ње пије. Улицом по десет њих иду. већ они морају после да се краду и тако оду од њега. Избацио мангал и пећ — врућина му. Па чак се већ зашло и у пиће. тмоласт дим од печења. црним и округлим очима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Све куће миришу на масно и силно. Сео на доксат. Риста бојаџија већ се побио и затворио у кућу. опрала главу. Први је дан Божића. по комшилуку песма. Одавно смо ручали и то већином јучерашња јела. у старом послужавнику стоје поређане чаше. само да они нама дођу. кога год сретну од деце и слугу. три су дана. ките је и облажу новцем. свирка. песму и гледам где се луди Менко пијан ваља по улици. мајку не могу да познам. другог дана. зајапурене. него да смо и ми као сви! . забрадила се лепо шамијом. И већ почели. и зато су долазили ујутру на ракију. столице. Зурле пиште. једва ако је поноћ прешла. песма. промиче испред наше широм отворене капије. у коју смо изручили из свих судова што су нам биле послале богатије комшије. те сви лешкаре или спавају у собама око мангала или пећи. ено. Овлаш забацили колије. али јаком врату виде се где брекћу и трепте вене. (Њу је после општина морала силом да уда. веселе. Из димњака по кућама почне да кула густ.) Учас се све променило. Како бих ја њих дворио. као да нас штеде. истина старом. Зато. јер их сваког часа скидају. све је било спремљено. ужурбано. и мезе је било спремљено. Кад се повратим у собу. пошто се тада не заседа и не пије тако много. заједно с гомилом деце. да шиљу по Фатиму. па не иде да човек одмах. кобасица.

Улази на капије. — Ту је. — Свири. — А! аферим! — Поскочи ч’а Јован од задовољства. грцајући и трудећи се да се прибере. вије око њега. коју је за време ослобођења добавио од некуда. — Шта. А од Стојана Доњовранчета допире писак деце. — Овамо. сирота. свиленим јелецима и шалварима. Улази ч’а Јован. већ из стаклета. — Еј. сву ракију. Циганима. даје им меса. велику.. ето ти њега на своме витком и бесном дорату. обучен у војничким. ускаче с коњем у собе. сагињући се. На нашој капији уђе заносећи се. из свег гласа: Ја не жалим снагата моја! — Жалим срмали јелек. звецкање дуката и дубла у низама. и толике године ортак био: како се код нас некад по три дана певало. старе руке. певајући бесно. Мајка. са заваљеном шубаром. не из чаше. — Ту смо. ту! одговара му мати. — говори им он и показује на нашу кућу. И седа насред собе прекрстив ноге. оцу. а они што не поједу гурају у пазухе или појасеве. која се. наш ч’а Јован. ортак и побратим покојног оца. свирачи. плач жене и његова вика.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ псује господу „стопарце“. обухватив целу моју главу у своје сухе. који је оца лично познавао. За мајку не знам како је изашла преда њ у кујну. само мени знам да срце стаде. сам му погодио баш ту. даје. — И почне да им прича о нама. гонећи испред себе свираче и Фатиму. он.. црвеним панталонама.. Жалим срмали јелек! — Овамо. Цигани гледају у мене ишчекујући. његову песму. клецајући од среће. хлеба. с којим је он јео со и хлеб. тискајући се. ђул се расцветао!“ Кажем ја то Циганима. који су се збили уза зид. Тражи коња и сабљу. ту је! — Показује на мене и нуди. свирао му некад. и нуди их. љубим га у руку. чак и Цигане пропушта у собу.. мене у чело. нашој кући.. веселило. А опет од Цигана нађе се неки.. Из неких дворишта чује се како тутњи коло. — Де сад! То да свирите. газдо? — Домаћин шта хоће! — И показује главом на мене. бре! — одједном се чу испред наше капије. на грудима девојака. домаћице! Камо. са шајкачом на глави. у белим. Суза јој се скотрља. Мајка улази и у пролазу шане: „Кажи: Ђул мирише. Мајка скочи. запара палцем дахире. бре! — заповеда Циганима. а за њим. — И у овој се кући песма поје. домаћине! — виче ч’а Јован пењући се. неку стару. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 75 . и њима. где је домаћин?. празним редеником и исуканом сабљом. игра му. — Христос се роди. а ја црвеним од забуне и среће. Затим.

истрошеним. — Да му је отац жив. бре! И Цигани засвирају.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Злато. И помиче се да јој начини место. Немој. Видиш ли га колики нам је порастао. Али хвала ти. да би посведочио. Ч’а Јован пева заваљеним. Видиш ли? ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 76 . хвала што си се бар ти сетио и дошô нам. ђул се расцветао! А мајка. кандило прска и с греда. Седи. — И показује на мене. ситним гласом: Ђул мирише.. па мислим да се чује чак у Турско. а овако. већем о мени. — Зар ја да заборавим ову кућу?! — Па. полако мили низ образ. Мајка седа. тако. не говори о себи. — Ја! — викне ч’а Јован увређено. Напољу мрак с влагом. а рука јој дрхти. са сузом која јој полако. — Има ко. Бубањ бије. Седи ти.. сестро слатка. — И не казује свој бол. сине. Фала ти што си нас се сетио. па као да ми вели: — Божић. — Зауставља је. окреће се и силно заповеда: — Свири. друкчије би сад било.. Јоване. Ја баш за тебе оставих. стакло игра у ћерчивима.. Запишти зурла. и нуди ч’а-Јована. Обиђи. гледа ме где гологлав стојим између њих и свирача и дворим их са очевим сахатом на прсима. озго. клекне. — Кусни. нека служи он. до мене. — Ето га. пада црвоточина.

ограђеном тарабама. Воденице које не раде. уски. Наниже и навише чаршија је. штапом открива рањенике. са златним прстењем и ланцима. Пред улазом истоварени сељаци. продајући за дугове ствари. Опет куће. ковачнице. турске. улепљене парчадима меса. ситно. и ради шора пресечене. обучен по старој моди. пресушено корито. изривена калдрма. Можда ћете видети пред „Касином“ како лупа тобош. пола варошке. час растављени каквом запарложеном баштом. река. гомиле ђубрета. изнад угнутих. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 77 . среска канцеларија. и дворишта пуна балеге и прљавих кокошака. Долазите у подне. већ се у њима пече ракија. обала пуна врба. Онда. обраслој травом. иде брзо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СТАРИ ДАНИ Ш та има сад тамо да видите? Ништа. Само су пуне касапнице и ћебабџинице. Час збијени. Навише. и испод багренова одскора посађених лешкаре у гомилама сељаци и чекају да их позову у „заседаније“. Подаље од њих стоји лекар. Од „баждарице“ силазите широким. Штрче им и беле се пресеци њихових почађалих греда. ништа не види. кроз чије се прозоре. крвљу и убијеним мувама. Дућани високи. сто тој. обријан. у чијем дворишту по калдрми. Нигде никога. вију се и крвљу из рана шарају калдрму. Врућина. али највише механе. пространим улицама. испршен. а? А сељаци јаучу. рањени и поубијани од Арнаута. опкољена виноградима и брдима. То су већином куће досељеника из Турске. лончарнице. окружно начелство. угојен. натучен снагом и онако мален. Проста. тек сада из коњушница избачена слама која се пуши. не сагињући се. које леже разбацане чак до насред чаршије. час старе. те стоје као неке трупине. Час нове. диже се велико. те јуре коње или краве што по башти пасу. топола. прегледа их и пита танким гласом кроз нос: — Сто цан’м. испод које се провлаче пси. цигару држи у устима и. опале чесме. Испрва куће пола сеоске. Напред куће. жуто здање. камени мост с турским натписом. Тада ће из пекарнице испасти газда Јован с парчетом печене главе: шешир набио на очи. Скрените на десно. и. што се више улази у варош. Даље већ почињу дућани. црвен. старих кровова и башта. Цинцар. све по плану. мала варошица. Са удаљене станице довезете се кроз винограде. које бивају све тешње и тешње.

Циганина. богаташе што се обогатише од турске плачке и зеленашлука?. дошао св. Стара је то кућа. Магла пала. Сутра је св. не би се знала слава. остало? Остале газде.. моју бабу. добаци своју цену.. а другом се шиба прутићем по панталонама и звера. за њима ми с мајком. даје што има. не плете се. полако. не брза. А код њега се не виде човек пијан. Чаршија пуна магле. Поштен је и чист као огледало. Као што рекох. Слана се већ с вечера хвата. Не говори много. да се види и зна где је слава. земља влажна. а они славе. Прозор се никад не разби. масно! Нећу то. Заплачи само. код њега је све смишљено. Једна удата. другови му. снага права и у сваком покрету кипти и пролева се здравље. левом руком мене води. висок. како мож’ да мож’. цена умерена. А ко сме да им не оде? На очи после да им не изиђе.. па ето и ње где плаче и пружа ти. Његова је песма била песма!.. мрка. на очи кремен. а камо ли слава. Осећа се чак по образима.. погнуо се и придржава своју мајку. И сад пиће нигде боле. с дрвеним решеткама прозоре виде се људске сенке. која гегуца и спотиче се. донео „пангур“ ракије и јабуку. благим лицем... а камо ли што друго. а душа неокаљана и чиста као извор планински. изваљен колац или коју трулу греду. Имали су четири сина и три кћери. Велика соба осветљена. Једну руку подвукао испод капута на леђима. одмах питају да ли и ја певам као он што је. Кажем: механа им за људе. Напред иде шегрт. Без њега се није могло ништа. моја тетка. добра. Већ с капије виде се два фењера обешена на кућним вратима. пада. Слуге и ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 78 . кад ме виде. грудву креча. који. А магла пада.. каљава. осветљава нам пут. да нас позове на „славу“ и вечеру. није механа да се у њој банчи. друга умрла а трећа још дете. по неколико момака шаљу за њ. Жена му. Још и сада старији луди. Слави мој теча Јован. У наручју јој мој брат повијен. А још кад мој отац не би отишао. Тихо И темељито. паметним и милим очима и устима увек на смех или на плач! Не беше просјака. „А тако и треба.. ломи. погнут. Само фењери на чесмама и механама чкиље и трну од магле. За њим мој отац. И тако. греје срце.. јер је још жив. Слатка моја тетка. а ја у бошчици носим братове пелене. И заиста. у чоханој колији. да то понесе. вера искрена. Арханђел Михаило. Гледаш: око чисто. како после ручка иде полако. Још пред вече дошао најстарији им син код нас. тврдо уверен да ће на њему остати лицитација. Нема под небом жене мекшег срца. Још само снег што не пада. поред зида оде некој својој кирајџики. Кроз широке. одвуче и убаци у своја дворишта. великим. старо ми дајте! Оно што мирише на сух босиљак и што сада тако слатко пада. а он да не пође к њој. Ако га посао задржи. Природа јака. носи фењер. вели мој теча. скупљајући све што му падне шака. а кућа за сиротињу. већ човек да живи. дођете на славу. Старо. И пођемо. — Поздравио вас татко и мајка да довече. подводачици. Или ћете можда бити срећни да видите највећег „газду“. одмереним кораком. с њеним округлим. испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана или кућа. Магла пада. ако ништа не напроси. Али доста! Нашта ово? Све је ово тако сирово. коме се не кува пшеница. А пород им здрав. И после. уверен да га код ње свакад чека чаша ракије. Поред куће држи механу. Долазимо. Арханђел. Пада и греје. Ево: Јесен дошла.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Пролази поред лицитације. гледа на све стране. да види да ли му је довела што „ново“. сир и ако је што преостало од ручка. тражи камен. понуди чиновника месом од печене главе и брзо се удаљава у свој дућан.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

слушкиње трчкарају, носе и износе. Тетка ми изишла чак пред кућу. Запрашена
брашном, улепљена тестом, са засуканим рукавима, сва срећна, грли се и љуби с мојом
бабом, оцем, мајком...
— Туго, туго... Слатки моји, смрзли сте ми се? — И брзо од мајке узима повијеног
ми брата, грли га, љуби и уноси у кућу. У кујни држи слуга свећу више главе и
осветљава нам степенице по којима се пењемо. На собним вратима дочекује нас теча,
гологлав (једини пут у години), отвара врата, уводи нас у ту велику собу из које
запахује светлост, топлота и јара људска. Здраве се.
Софра пружена од краја на крај собе. Старији у чело, до њих старке, и тако
редом, чак до краја, где су млађе жене, али оне ретко седе, већ су или у дечјој соби где
умирују и успављују малу децу, или у кујни и тамо помажу тетки. А софра застрта
чаршафом, у челу велики колач, на њему три као на крст воштане свеће, чаша вина, а
ниже њега по софри, на ниже, поређани цели хлебови, око њих чанци јабука, крушака,
ораја и грожђа из „туршије“... Теча стоји гологлав. Послужује. Гости чисти, обријани,
преко колена пребачен им убрус за руке. Беле им се њихове нове кошуље, миришу им
„стајаће“ хаљине на суве дуње из сандука; пећ бубњи, а светлост од четири свеће
широка, пространа, помешана с тамјаном и димом дуванским. Напољу хладан и
влажан мрак... Течина мајка седи у челу; на њој кратко џубе, повезана је модром
шамијом, те јој се благо, избраздано као смежурана дуња, лице сија. Бели јој се чиста
кошуља са црним чипкама, лелуја бела марамица везана око врата, а њено благо, сад
чисто засужено од радости око гледа, мотри пред ким је што нестало, па само се
окрене сину, течи, и овај одмах већ зна шта треба. Он зачиње и разговор, пита... па чак
је и мене пољубила у образ, кад јој приђох... До ње моја баба, па друге старке, све једна
до друге. Па чича Тома, у жутим од шајка чакширама, с благим очима, белим, мало
као поднадулим лицем, гласом облим и оштрим, више кроз нос; па чича Масе, Пера,
Арса — сви остали. Све је то било своје, блиско, рођено... Један другога пецка, нуде се
дуваном. Разговарају се, чекају попа да пресече колач.
Дође и поп. Сви стоје гологлави, он чита, кади, они метанишу, крсте се. Пресече
се колач и онда настаје слава. Почну здравице. Чорба се по трипут поједе. Жене сав
хлеб пред собом, штрпкајући, поједу и засите се чекајући док дође здравица „за слатку
вечеру“ и онда вечера. Дође и она. Вечерамо. Чује се како кашике звече и пуцају
вилице. Пред сваким „сатлик“ вина. Чим се начне, одмах се допуњује. Сви ућуте. Само
тетка, срећна, насмејана, онако исто засукана и улепљена тестом, улази.
— А, лале — дира је њен брат чича Тома — ово ти је јело загорело!
— Туго, туго! — препада се она. И ма да зна да то није истина, већ да се шале,
ипак иде до свакога, пита га, пробира му из чанка најбоље и нуди га, куми да једе,
окуси. А она? — Заситила се од готвења. И не може ништа. Сем, кад је сувише принуде,
ако испије чашу ракије, наздравивши коме. Вечерају. Почињу да се разузурују,
минтане да откопчавају, колије свлаче, појасе попуштају. А из кујне, где су девојке и
младе жене, „невесте“, чује се кикотање, смех, угушена песма и звон дахира. Оне не
могу да чекају. Дуга им вечера, а пре вечере да уђу овамо где су сви старији стид је.
Чича Масе одовуд их дира, смеје им се. Па, навлаш да оне чују, тужи се како „од
девојака, а нарочито од младих жена (а он се скоро био оженио) не може човек рахат

ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

79

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

да вечера“. А оне опет отуда, из кујне одговарају му: како „они, мужи, не могу да се
наједу и напију; сав им век у то...“ — Е па што ћемо? — Извија се ч’а Масе. — Кад нам
неје век у целивању.
— О, о, што си па за целивање, — одговарају му и кикоћу се.
— Море, пуштајте их! Ко ће с њима да изађе на крај! — повичу остали.
Отварају им врата, оне се нећкају. Гурају једна другу која ће прва. Док, а увек
она, снашка Паса, жена чича-Масина, прва не уђе, па за њом остале. Улази она: глава
јој погнута, око меко и мило, покрети топли, а на њој шушти „китајка“ — антерија и
свилени минтан.
— На здравље и слатка вам вечера! — поздравља их и одлази на супротну
страну, доле, у дно собе. Око ње се остале девојке и младе начетају, згуре, а она их све
скупља, као да их штити, а овамо одговара мужима на њихова пецкања, доскаче свима,
али тако мило, понизно. Кад је човек тако виту, плаву, нежну а разговорљиву види, ко
би рекао да је она, кад су је Арнаути грабили, уз пут их ноћу заварала и овамо побегла.
Па чак, до наше границе преобучена у мушко одело, и пешке, преко планина, дошла!
Ту је нашао Томча, који се баш тада врзао око границе као кријумчар, и превео је код
њеног ујака, који је још пре био пребегао од зулума и овамо се доселио. Тај јој ујак био
богат и није хтео да је дâ Томчи, који је превео, него моме чичи Манасији. А Томча
после зато чак му био и благодаран, што му је није дао, те се није оженио, није везао
(као што говораше), већ и даље остао оно што је био. Сâм. Без игде икога. Само пије и
лута по механама, бијући Циганке и друге механске жене. Примили га у општину. Ни
кмет, ни полиција, нешто средње. Њега нити бирају, нити га ко поставља. Зна се шта је
он — ноћник, који обилази варош, хвата кријумчаре, бије пијане слуге и симиџије, кад
их ухвати где играју „потапушку“ на новац. Тако целу ноћ, а некад сврати и на весела,
славе, прошевине. Примају га сви радо. Нешто што га се боје, а нешто што су као више
сигурни, кад је он као власт ту. А Паса, не знајући да је он њу просио, хтео да је узме,
кад је превео, није се од њега устручавала, бојала, већ га је много пазила. На Ускрс,
Божић, и онај дан кад ју је превео преко границе, као успомену, слала му је бошчалук,
и где год би се с њиме нашла, она би се шалила слободно, умиљавала му се, тепала му
као брату.
Вечера је при крају. Почеше опет здравице. Софра већ мокра од вина, умрљана
од јела и пуна костију. Разговори живљи, бржи, испрекидани. А како да не? Кад ти од
вина, и да га не пијеш, од мириса његова, друкчије. Чича Масе не може да седи. Диже
се непрестано, иде код женских; оне га гурају, он им се намеће. Чича Тома једнако зове
тетку, своју сестру, да му седи до колена, наздрави му и запева... Тетку стид. Моли
друге гошће да је која одмени. Аја! — Није дан, неће. А она се снебива. Али кад је већ и
свекрва замоли:
— Сетке, ћерко слатка, ти ми, ти прва запој, ти ми отвори славу.
Тетка свекрви не може да одрече, замери се, већ саже главу. Клекну до свога
брата чича-Томе, наслони се на његово колено и гледајући стидљиво у свој кут,

ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

80

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

чупкајући бошчу, запева мило, дрхтаво, из дубине... Испрва као стидећи се, а после,
кад почеше да јој помажу, пусти глас и отпева целу песму.
— Жене, песму, бре! — Викну са чела софре стари чича Арса, а минтан већ
извукао из појаса и разголитио своје космате груди. Жене не могу. Још их стид.
— Ви прво као старији, па онда ми, — одговарају му оне и већ се дошаптавају
коју ће песму певати. И заиста стари осветлаше образ. Мајка течина с Мојом бабом и
још неколико њих старица запеваше:
Аџи-Гајка девојку удава.
Гласови дрхтави, слаби, узалуд се уздижу, не могу, већ тихо, једнострано иду,
губе се у самим њима, а тако чудно, чудно утичу!
И као да пуче нешто. Поче песма. девојке, жене... Њихови чисти, дрхтави, топли
гласови испунише собу. Не може се више. Забранише да се пећ ложи. Изнесоше
сатлике, чаше и сву „срчу“. Почеше из котличета да пију. Котличе се ређа. Пију, главе
им пропадају у котличе, лактови им се тресу, грло пуца, а сузе им иду од силине. Ч’а
Масе узео чампаре, крши се као чочек, вије, пева и изваљује на скутове женâ. И слуге
дошле у собу, стале иза пећи, до врата. Све се откравило, ослободило и само дахће од
смеха, песме. Снашка Паса наслонила своје лице на руку, грло јој трепери, глас из
отворених јој топлих уста иде право, меко, мило ... Пева стару песму: како кад’н Стана
у башту ишетала, изгубила срма-колан, у срећу јој млад калуђер, њега набедила за
колан и куне га:
Ако си зел срма-колан,
Като колан да се вијеш.
Калуђер се куне, моли је:
Несам, Стано, жива била!
Ако сам зел срма-колан,
Като колан да се вијем,
Око твоја снага!...
Кликну мој отац:
Што си, Лено, на големо?
— Барем да си од колено?
Прихвати Паса и све девојке са њом:
Ако несам од колено,
А ја имам црне очи,
Црне очи, медна уста!

ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

81

пецка. механе: — Иди. покривао је коју крпу на својим чакширама или минтану. Али не онако топло. руком или лактом. Он не може свој широк поглед да одвоји од њена лица. он понесе руком по софри. нека. веселиш се. а поче брада да му игра. осетисмо хладноћу. на крај собе. Такав ти посао. дохвати котличе вина и поче пити. колико је држао загњурено и сакривено своје лице у котлу. И сваки час је очекивао нешто. брзо прелетао преко њихових свилених минтана. а камо ли да оде. Место овде. да је упао. а ти тамо. мрда.. Не дадоше му ни да се макне. Паса га дирну.. дајре! Туго! Не могу више. Нуде га једнако. не! Такав ми посао! — Прекиде је он тако искрено да се Паса трже и као покаја што га је толико дирнула. точи вино. да није за њихово друштво и да треба да иде. Да би се као отргао од ње. запиткује га. Па и да се ожениш. Изгледаше да више певају из милостиње према Томчи.. — одбија он. поверљиво. Крупан. Пасо! Жив ми Господ. овако. Обазирао се уплашено.. — Нека. пружа руке преко софре за дахире. — поче да виче ч’а Масе и да се тресе.. Само да си по механама. и да зато они пред њим не могу онако као пре својски да се веселе. нешто не. Врата се отворише и уђе Томча. гледа. био на опрези. — Ама да вам нисам ја на сметњи? — Трже се он и поче да се диже да иде. Гледа је. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 82 . домаћини! Скочише к њему. и ићи ће — али опет није могао да иде. Он нешто једе. чистих чакшира. Опет поче песма. али здраво и чврсто као камен. како не би опазио да он није за њих. Али она опет окрете на шалу: — Јест.. — Продужите ви. Пио је дуго. а лице му јако чворновато. Једнако се намештао. — Срећна слава. — А да знаш какво сам ти девојче изабрала? — И принесе му своје благо. да нико не види. дуже. Снашка Паса поче као увек око њега: да му даје јела. иди! Чека те тамо. а у погледу његову и целом изразу лица осећало се: да он зна да их је прекинуо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Лало. Не толико да је пио. црвен. зајапурено лице тако близу. чак и ја овамо. Сви. белих кошуља. кошчат. много. пуно убода. коју он споља собом унесе. показујући главом на чаршију. А и Томча је то као осећао. скинуше му сури шињел. — Не. да седиш. већ некако суво. поставише га за софром.

оне пођоше за њом. више себе. Шамијом же не бришу очи.. И. као издалека. ударајући у дахире. оштро. првенац! И мајка плакала: Јоване сине. а нешто и од велике ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 83 . тек набубрена тела показују. Полако. пратећи је у кораку. Јоване! Ти си ми. тежу. али невешто. круто. обилазећи их. — Ту ли нађе? — одазва се мукло ч’а Масе. руком позва девојке. Мој отац прихвати: Кумитске чете водија. Отац га пекао и плакао: Јоване сине. девојке. упаде и продужи. И изиђе с девојкама у другу собу. што они Томчу тако цене. играјући. Сви ћуте. и снашка Паса. Многе су мајке плакале! Томча. увија тако дубоко. Ћерћерлије и низе бисера трепте јој испод белог нежног грла. Али снашка Паса! У јелеку. А цела снага јој се увија. топлију игру. Јоване! Ти си ми јагње ђурђевско! И сестра плакала: Јоване брате. а она окрећући главу од осталих. погнут. И тако из дубине. нешто од стида што им се млада.. Чује се плач. шалварама. обилазе играча. гледајући у таванице. више као за себе: Највише мајку Јована! Закла ју сина јединца. С погнутом главом. Јоване! Ти си ми цвеће пролећно! Заврши. синко. За њом су ишле више као сенке. Не „чочек“. Другу. за њом девојке бурно уђоше. да би Томчи то као накнадила. кад је заклао Јована. оца његова нагнао да га пече. с неком слутњом и раскошном језом. тупо. Врата се отворише. поче целу песму: како је. витлајући се. и би јој тако жао на њих. брзо се диже. Играју лесу. рукама више себе. пође вратима и запева: Горо ле. певајући им око глава. Доста сам по те одија. разузурена. ма да су ту сви своји. на изненађење свију. горо зелена. као бојећи се да ови то не опазе..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ То као да и снашка Паса осети..

Одох у кујну. у чаршију. са чесме пада вода. Томчи сузе навреше.. крике и веселе. вино. гледају је жељно.. У том снашка Паса запева силно. момак нека. Тамо.. песма. у кујни.. брише зној. сео баш испод фењера. чичин. оста му само папир на уснама.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ пажње. — Чаршија. мртва ноћ. — Седи. Али на устима им задржан крик. седи. жваћући. изиђе без капе. које тек сада. а дуван се просипа. А он још није савио цигару. гледам га.. Томчо!. Имам работу! .. упињући се да стоји добро. Би му тако неугодно што сам ја ту и. целим лицем. а девојке се ослободиле и саме певају.. допадање. којом прате игру њихове „снашке“.. месец. цепа. А Томча на греди. гризући је. не окрећући главу к њему. када он изиђе. — Тек реда ради вичу остали. — Ч’а-Томчо. Напољу свуда дубока. до црне земље. што штрчи из кућна темеља. са испруженим рукама и отвореним устима. шињел. Гологлав. И поче да је пали.. Снашка Паса тамо једнако пева.. од песме која долажаше из собе. сестрински. чврсто. јер је он тај због кога они не могу да искажу све што осећају. трепћући очима.. На студеном и мутном обзорју избио месец и једва пробијајући кроз влажне облаке осветљава целу варош и околна брда неком мрко-гвозденом светлошћу. — Не могу! ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 84 . нежно. Остали. гануто.. Папир му се лепи. час седа. погнуте главе. моју понуду. Диже — Миле. саже се.. наслони се леђима о зид. се. топлота. шињела. и зграби с колена једну развијену цигару: — Дај. Скут му и колена посути дуваном и развијеним цигарама. песму. а овамо Томча час устаје.. Не могу ја.. Мужи почели да ишту пушке. капу. гледа у мутно небо. и слуша из собе игру. поче у свој својој силини. подигнути. Поче да савија цигару.. игра му: час као роб. изненађени.... Пух! — хукну и сав дуван излете из цигаре. али не на капију.. хлади груди. ко зна шта је тамо? — за себе он говораше.. Изнесох Томчи напоље жар.. А снашка Паса се баш највише око њега вије. Изиђох и ја за њим. челом. Томча се диже: — Да идем! — И. али невешто. механе.. прате. да му изнесем жар у машицама.. И брзо. Он се трже... гологлав. А све то због Томче. већ иза куће. И једва дочека ово. благодарно. Из чаршије. — а не може да говори — кажи. час мило. А кад убрише чело. донесе у механу. хоћеш жара? — ослових га. из велике собе. самога себе гонећи. он и косу понесе у прстима. загрцну.

Брзо се згурих и легох.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И оде. тепсије пуне парчади хлеба уквашена вином и јелом. и њихова молба: — Аман. бојим се да погледам у прозор. Цигана. круто.. Циганака. плачни гласови свирача. око мене топло. али се вратих. у којој беху читави редови поспале деце. тешко. покривам је. да не видим хладну ноћ. По целој кући мастан мирис од јела и пића. уплашен од писке и ларме и Томчина сурова. Момак однесе. газдо! Хоћемо! Сад ћемо!! — Затим уплашену. како бије Цигане и испред Томче њихово пиштање и витлање по пустој. Пођох и ја за њим. које гоњаше испред себе. Једва натерах момка да му капу и шињел однесе. бре! Затим су се чули пуцњи његове жиле и јауци. — Свири. газећи оштро. из велике собе песма. Одох у спаваћу собу. разбацаних ствари по сандуцима. од беса промукла гласа. немој чаршији . ону мрко-гвоздену месечеву светлост или да не чујем Томчин страшан глас. превијање од удараца.. силну свирку. Кандило гори. весеље. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 85 . Ја главу не смем да дигнем.

Била је иза капије. те шалећи се уђох к њему. ето. ваљда и од многог бдења и ноћног седења. Али. ударише јој сузе и показујући ми на његову собу заплака се: — Хоће Мита да нам умре! — Е. као уплеснивило се. јер. Како беше замахнула секиром. па истрчала испред мене са завученим рукама у пазухе. Па и она је сама била потамнела и по њеном ситном смежураном лицу видело се много блата.. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 86 . мајка му. стасу као да је још девојка. — то ме охрабри.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОНИ Ч им сам ушао на капију. Он нас није ни опазио. охрабрена. свекрва. Већ и крв пљује — поче ме уверавати. Много нам је болан. све је на њој било некако почађало. код дрвљаника и цепала дрва. али у телу. и она ме спазила кроз прозор. Кад ме опази. Она није плакала. не бојим га се. — Хоћеш код њега? — питаше ме. код њега. у собу. старачког блата. што се није пресвлачила. — Лежи он. — И „аба“ је тамо. још без кукова и прсију и у лицу не толико лепа. већ ме је преплашено гледала као стрепећи да се не покајем и не вратим. Митина мајка. Почех и њу да тешим и пођох к њему. Беше се нагао над мангал и замишљено шараше по пепелу. Али баш тада како ми дође неугодно виђење с њим! Како бих се вратио? Но помисао да иза мене иде она. у краткој колији и неким новим шалварама. — Иди! — поче ме она упућивати. идем к њему. Била је то његова жена. позна. тако и стаде кад уђох.?! — Јест. Млада. предусрете ме жена му Марика. Болан је. скоро доведена. А „аба“ јој.. и то оног човечјег. умирена што не верујем у ту Митину болест.

Само бос. Ошишан. Расцветале се кајсије. велика и није могла да се загреје. на домаку. кроз прозоре. време је било чисто. у којој се ручава. чим штогод затражи. те му његов мек. па. шта радиш? — питах га. у новим чакширама. радост. претече га. како би било ту. а с њим и све унели. али ипак много. једнако онако стидећи се. Он диже главу. Ту је било чанака од понуда што су му доношене. у новим. Спустих се на јастук. он није лежао. А остало — као да није болестан. Постеља иза њега беше дигнута у крај собе и покривена белим чаршавом. — И поче главом. ракије. покривено. синко. белим чарапама и огрнут неком старом. а које је он био или само окусио или погледао па оставио. А и ово време лошо. помакне. болесног. бела кошуља. лекова. изболован врат нежно обавијала. пукотине око прозора и ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 87 . — Седи. поче се мучити да се дигне. — нудио ме је.. седи. дош’о нам. одмах пружили. устајалих вина. потпуно обучен. — Не излази. претрпано. Па пошто је она била пространа. било је хладно. Чак и отвори.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Мати га. — Седи! — узе место њега мајка му. Обузе га стид. не ветри. А и у ваздуху се већ осећала нова топлота и свежина. Да ли што је било све претрпано? А и соба им није била она велика гостинска. у такође новом и до грла закопчаном минтану из кога је вирила чиста. — Па како си. али се то брзо изгуби. дрвеће дошло мрко. ова мала.. покривена старим. како би ми начинио места до себе. мокро и набрекло тек што не пукне и зазелени. у цркву.. Стегнут. Освојила пролет. изгледаше као да ће на причест. гостинске собе. то га отуда пренели у ову. у соби.. показујући на мене. загушљиво. чаша. излизаним покровцем и масним јастуцима. показивати на време. Али. довукли целу кућу. У њој су сада преместили Миту из његове велике. — Ништа. те се осећала она влага и устајалост собе која се не отвара. тек само да што говоримо.. опасан новим појасом. Мајка му. једНо уз друго. већ друга. Само овде код њих. да се не би он и дале мучио. брижно ослови: — Мито. Нешто је болешљив. Сигурно нека „редњичина“. И као да се стиди што га затичем таквог. И на његовом. ваљда материном му. Истина све чисто. све око њега. не сувом већ подбулом лицу изби осмех. избила трава. Као што рекох. Седео је с прекрштеним ногама. — Ја? Ти? — трже се и зарадова. Седим! — поче ми он одговарати. На преградама од прозора и рафовима било је пуно стаклића. јер су и ноге од блиске смрти већ почеле да му отичу. седи. вечерава. колијом. у којој је спавао са женом. мучећи се да устане. Само су му ногавице на чакширама биле откопчане.. брзо пресави испод мене јастук и понуди ме: — Седи. обријан и обучен у том стајаћем оделу. да би му.

целе собе. послом. — викну јој она и притрча. већ му је чак и преко главе навуче. Она то опази. сад не знам зашто. Мита поче да се мучи. збуњено. али се видело како у исто време прати и Марикине покрете по соби. седи. изиђе у кујну. још га је једнако утопљавала. само да не би улазио свеж. Тако и сада. на своје отечене ноге. Сад и Мита диже главу и окрете се к њој. говорећи: — Е. па и она поче да је гледа. опет седе спроћу Мите и поче да онако с трепетом. пазећи на себе. Уђе. једнако као стидећи се што је болестан. синко! Немој опет да назебеш. да му. лица. брижно гледа у њ. заиста. Мита је благо задржа: — Нека. здравље. — Седи. ч’а Јован. Уто се пред вратима чуше лаки. — Отац ти! — рече она Мити и пође вратима да их отвори. И. ништа јој не одговори. А и ја заћутах. поред тога. зајапурена од рада. упињања. заћутао и једнако се забављао оним неугодним. растребљује: да исправља јастуке и намешта оне стаклиће. шта знаш. прозорима. И ја почех у њу да гледам. да ли их је уљудно испружио. — Задржа га он од даљег мучења. већ. шоље по рафу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ врата. трепет од чега су сви по кући ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 88 . око Мите. И да би заиста изгледало како је дошао тек „онако“. чиме још да га по крије. да се није штогод откопчало. Кад уђе. — и то је било заптивено крпама. нешто да ради. час покривала ноге. готово свег покривала по леђима. И мене као да беше обузео онај страх. Би јој непријатно. утопли. Одједном сви ми нехотице почесмо да је гледамо. нано. те. боље ми је овако. — сто пута ти говорим за та врата! Марика.. А Мита. како би устао пред оцем. ипак му она приђе и поче да му је навлачи. пошто добро учврсти врата. Али се она не заустави. Убрзо опазих како и свекрва јој остави Миту. Он још онаки исти. Ја тек онако дођох. А мајка му. Ма да га је та колија добро. Мајка му ђипи. обриса руке и руковавши се са мном поче по соби. велики кораци. пред смрт. чишћењем косе. тобоже неким послом. да их боље од ње затвори. болесничким. пошто се са мном рукова. висок и озбиљан. Мајка му. Марика. и од тога им он назебао. оборене главе. тако чудно одудараше од свих нас. свежина од рада напољу. пошто остави тестије с водом које беше унела. Час би му подметала јастуке. или навлачила ону колију којом га је била заогрнула.. одазва матер му у кујну и поче јој нешто наређивати. коси. — Али га брзо остави и појури вратима на која уђе снаха јој. а не из страха. то му беше отац. Он беше опет оборио главу. отпоче да се замишљено чисти по глави. чија млада снага. заогртала. оптрчавала око њега. зебња. Сви смо ћутали. као што је обичај. лицу. устане на ноге. а нарочито витка јој половина. — Марике. врата! . Ја и Мита остасмо сами. пратимо њене покрете. мотри шта му још треба. да њега види како му је. нов ваздух. ветар.

набрајала. Она то осети. чували га. Беше дигао главу и гледаше ме право. Опет обори главу и само што прошапта: — Не бојим се ја. Не једе ми се ништа! — Чисто бранећи се од ње. — Шта хоћеш мајка да ти дâ? — упорно поче она опет. Јер цела кућа. погледа је. Али она продужи. Хоћеш мајка да ти грожђе. страх. али они. крушке? Хоћеш пите мало? Сад је баш Марика умесила.. што да једеш? Он одрече. ужасног госта. да се излечиш? ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 89 . па су зато као без главе трчкарали по кући и. — Ништа. ништа није! . тако и сада. — Како ништа. Али он као да се брзо покаја за ту своју малодушност и ућута. као увек кад је улазила к њему. брзо додаде: — Не жалим себе. одједном препаде ме Мита. Мита јој више не одрицаше. Она. узневерени. као да је слутила да је између нас нешто било.. бре Миле! — изненада. — И стрепећи да ко од његових не наиђе. трепет. намршти се неугодно на то њено вечито као шпијунисање. одби је. кујна.. гостинска соба. — Не бој се. — Хоћеш јабуке.. у кући широко предсобље.. Мита то примети. А сами они: мајка му. — Ништа нећу! — прекиде је он мало осорније. збуни и. да би то као загладила. само опет онако клонуло обори главу и заћута. — Ех. А овамо и сами.. Ређала му је све што год је знала. а овамо тобоже хоћеш да оздравиш. И то страшног. укочено. упитно. једнако су чистили. чудно. синко? — А у гласу јој се осети прекоран плач. надгледањем хтели да га од некога отргну. Марика као да су у дну душе осећали да ће им он скоро. само да га не би и даље нудила. трже се. отпоче да га нуди: — Хоћеш. нетремице. Још откад ниси ништа окусио. спремали кућу као за неког госта. — Узми. са отвореним вратима. преплашено. синко. задрже. све више и више око њега искупљали. час у мене час у њега да гледа. отац. прозорима — све је изгледало некако свечано. Мито. — почех да га тешим. показујући на врата. поче са страхом. па горе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ стрепили. брзо умрети. А видиш какви су! Шта ће они после без мене? Уто му се мајка врати. преплашени. од калдрме испод лозинака до камених степеница. још од капије.. окуси нешто. те као да су тим својим непрекидним присуством.. не знајући зашто.

на „седење“. Само тако ћути. Шалим се. а у исто време уплашено обзирала се. једва држећи отворене очи и одговори: — Чамовина ће ме излечити. Трчала је за мном. изиђе из собе. ништа неће нама да каже. а нарочито се крила од собе у којој је био Мита. одахну: — Ух. уморно. обићи га. синко! Само тако ћути. да би је уверио. — Поче је храбрити и. да је он не би спазио и видео како она тако за сваким. Па морам. Ни „болан сам“. болесно. ни „ово ми се једе. потужио се. II ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 90 . доносе понуде. А нама он ништа неће да каже. доћи. ништа. Казах како сам му обећао да ћу га још који пут обићи. седе код њега. Испричах јој што сам знао.. шалим. И то да ћу. као што видиш. мајко. И ја му обећах. после трчи. ни „ох“. мајко.“ Ништа. и.. те ако бар теби што каже. Дођи. — шалим се. прибирајући се. обрадован мојим обећањем. па се. Срамује се од нас и ништа. молим. поче да се смеши. У кујни мајка му и жена Марика заустављаху ме и мољаху да останем да ручам. Нисам могао. Ја никако не спавам. — Јест. да га походи. Те морам другога. — И. као очекујући да му обећам да ћу му опет доћи. али ме је гледао болно. не могући да се више уздржи од суза. пало ми на ум. досађује им. — Ми целе ноћи седимо. ето другога. — Ништа није. Одох. разговарају га. Али ме на капији сустиже мајка му. ни „овде ме боли“. — Је ли ти мој Мита што говорио? — Не. који њему дође у госте. — Дођи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Мита подиже главу.. сва пребледела. неког дана увече.. шалим! — прекиде одједном и трже се кад виде како она хтеде да падне. кад му овако дође. леђима задржа за зид. да питам. Јер знам да сад сваке ноћи њима од родбине по неколико њих долазе. дај ми. — Ох! — поче она да ми се тужи. — Испрати ме он. силом. а он нама ништа неће да каже. Она се једва освести. синко! Немој тако да се шалиш. синко. погледа је дубоко. Мита ме није заустављао. дођи... чувају. Ништа он неће да каже. Устадох и ја да идем. — Синко! — заустави ме. да ако њему што није казао. синко. да је ко не спази како за мном трчи и зауставља ме. — Па добро. усправи са зида. молећиво. плача.

сем кад оде у цркву. Да није морала за њега да готови. кућа што мање коштају. Чак ни јело. матер му. браћа му. а и што се ту. из кујне светлела се полица са увек калајисаним. Како је она била сирота. Од те собе пружао се дрвен. мучна. у новој махали. кревет. тихо. као и цело двориште и све око куће. виноград. она и не руча. Али он не само што је узео. по коме је свагда било гомилице купуса. чардаклијама. удворен. венчао се с њом. као у инат браћи. Ионако висок. славе је лепо. вино. неуморно. него све браћи оставио. а и због браће. отац му и мати: он увек озбиљан и само озбиљан. торбице. Спроћу ове била је мала соба у којој су седели. Цело двориште било је покривено виновом лозом. а она у вечитом раду. И тако они. изгледао је још озбиљнији. Никад се они не проведоше. кад он не дође на ручак. Чак јој није било криво што је и према њој био озбиљан. И колико пута. кад се оделио. Проведе онако. широк. Чак и више бунара. за себе никад не би. уређено. и због тога ваљда био је повучен и увек озбиљан. Чим се уђе на капију калдрмисаном путањом. због комшија који су били већином сироти. не развеселише. да му се не би светили кад би чули како се он пати. готово голу да узме. удовичка кћи. ублажила губитак имања. Нарочито башта им. И заиста... ничим да није оскудан. безбрижно. испод свода винових лоза. Од њега. шврљајући. збирала. куће. Али ваљда као разочаран тим сиромаштвом. намештена и увек отворених врата и прозора. Она лети. саханима. Али не слободно. нема с чиме да је узме. и за њу. А мислила је да би му тиме: ако она. морао да држи на висини. него се чак као и подсмевали на ту његову љубав с њом. кући. а он се дигô са женом и сишао овамо доле у „нове мале“. засађено. А ваљда неће он њу баш тако. да мртве препоје. живели су лепо. Пространа. испод ове велика.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А шта би имао да ми каже? И без њега ја сам знао. А још мање да му је кадгод новаца заискала. сељаци. сув доксат. не само што му нису давали да њу узме. А радила је много. не изостане ништа што је обичај. ни честитог рубља. радећи по кући. где је земља била јевтина. и за њу је то било доста. Узео је за жену. мучи. Чак кад би се могло ни хлеба не би. Имао браћу. није хтео ништа да узме. најчистија и опет пуна свачега. дувана. још мање да је у тој његовој хладноћи гледала како је он престао да је воли. сâм. сушила. губила се у зеленилу. увезано у крпама семење од поврћа. И заиста. да није имала ни најпотребније спреме. једнако радећи. црна лука. чега се ње ради морао да одрече. Били су уверени да је неће узети. спавали. оца му. шамију. тј. Али кад се загледао у њу. већ све као у некој бризи. па јој треба за попа. и од свог тала.. на гробље. цела кућа. зелено. До полице била је уска кујна. гостинска соба. Она је гледала кућу. сиротом. мајка му. без игде ичега. А отац му био из добре куће. живела од наднице. Шта је имала више од њега да тражи! Већ био је сада на њу ред да се она покаже. Само је гледао свој посао. да је од ње што више услужен. каменим степеницама. бризи. очевине. А све је то она сама. Озго. кућа им је за кратко време у свој махали била најлепша. И мајка му је радила. Ништа није остало што није било употребљено. али опет њихни гости не дочекају зору као на другим ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 91 . као од празилука. хладан. Све је било некако чисто.. а опет да он у кући има све: добро јело. да се не покаже сиромах. У угловима тавана висиле су ките. садила. Јер она је била толико сирота. отмено. она је то чинила. удовичком кћери. од јутра до мрака. скори досељеници. Знао сам још и за оца му. Па чак и скупо семење. стекао кућу. мало по мало. страху. Кад славу славе. — олакшала. одужи му се. Никад она од њега није потражила да јој што купи. било хаљину. није више ништа тражила. тековином која је била тако спора. улазило се у кућу са чистим. орибаним тепсијама. јер он је о својој љубави према њој дао доказа. Само би сува хлеба јела. него. Отворио ту бакалницу и.

почисти.. да после с њим. да не буде он као што треба. дете. попрска га. те осиромаше. Све су се надали на Миту. поступали су с њим као да им није ништа. док оцу не принесе жар. пијанка. увече би се дизали са софре пре поноћи. да овај запали цигару. син им. да он не види. А овако све су стрепили. Али да имају. он би дизао софру. мајка би му. а после њих он. па ожене га. дође кући на ручак. код оца. кад им: он.. да целу службу тамо одстоји. као бојали се да се не пребаце. дочека оца.“ И Мита би. а овамо кришом.. те се кућа разграна. сами су му пробирали и остављали што је најлепше. и он децу изроди. А овамо. сад. а Мита. мајку. Мита. као ишчекујући да га. нејак. порасте. опет за шта позову. не поквари се.“ А то њихово „има кад“ требало је да буде: кад још неколико њива и винограда купе. ујутру. чека да нафору узме. Отац никад с њим да је проговорио. увече. тобоже да једе што од њих остане. Па заједно нису с њим ни ручавали. А отац га и не гледа.. Мита после да се не мучи.. оде и отвори дућан. тада. кад му се отац с ручка врати. испраћајући га. одело су му једнако они сами наручивали. старојко. ујутру пре њега да устане. чували за њега. једнако мислећи да је он још мали. опет из великог страха. али не питајући га. син. ипак не би одлазио. Обично су ручавали отац му и мајка. учврсти. Ускрс. и као увек пошао у дућан код оца. Нису се бојали за себе што ће осиромашити. Он код њих није имао ништа друго да ради до: или само код куће да седи. испоручила то што би му отац наредио да уради: „Мито. А кад празником оде у цркву. онда мати му. одмах ишао да то ради. Узалуд би их заустављали. Обично. И кад је већ био велики. После. Истина. и они сви заједно. али већином сâм отац. иде по механама. стојећки. пуши.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ славама. и то натрашке. изгубе и ово што су једва стекли. па. савија цигару. проневаљали (а баш тада је била почела младеж да се квари. ма да му је мати допустила. „Е.. А с њима заједно би седао да једе кад је велики празник. Али му нису давали много ни да ради. сем кад би имао шта да му заповеди. нека. истроше. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 92 . озбиљан. пре него што ће настати весеље. изговарајући се увек једним истим: „Нека. Има кад. Па и то је чинио преко матере. Ништа друго он није имао да ради. И то само првог дана Мита би с њима сео за софру. Божић. поливао оца. пати. Они су се већ навикли. поручио ти отац да то и то. или да је у дућану. купио мрве. ако су заборавили. пије). иди!“ допустила би му мати. те бар ако су се они мучили. момак. Он. да после оца легне. Ако су они коме кумови. чим би се Мита дигао. без поговора. они би одлазили. и тек онда би одлазио. онако као увек. распреми и онда да испред дућана. он. најбоље и најскупље. молили.

да га он неће покварити. јер су се њих двојица толико волели. ипак није дао да он. Отишао је с Аритоном увече. кад је каква свадба у комшилуку. Мита није могао више. једином свом другу с ким се дружио. И. код Аритона дуже. Чак је и она изишла. оде тамо да гледа свадбу. ову исту Марику. и ту да му узму за жену. на њему то опази. да не би ново прљао. да њему од тога начини „јорганче“. ако буде што мирнији. ипак већ био свој човек. Као да се није оженио и постао други. отада је чешће одлазио Аритону и тамо остајао. И увек после такве потајне пијанке враћао би се кући. послушнији. већ би. имао нешто. тукао је. И то зато што је тај Аритон. поквари као остали његови другови. Никад речи. за то дочула. И чак им било мило његово дружење с њиховим Митом. С колико је чежње. Он је хтео да они. Тада би тамо Мита бежао. као и пре сакривен. страсти мислио на женске. Кад се у зору кући вратио. на свадби. али развијену девојчицу. Толико је био стидљив. није могла да га се на гледа. слушајући са свадбе како грнета и дајре удара. а камо ли још родитељима му. Дочекали су их. А отац. Како: кад мисле да је заспао. не дају му да види како га они воле. а камо ли што да не послуша. кад му се та. само је он знао колико је осећао и патио од тога. и. сазнала. више пио. Мајка му од радости. мушко. пили целе ноћи. и покаткад издалека наговештавала му. напио се. пошто се добро затворе у његов дућан да их Нико не види. Силом је он Аритона нагнао да јој оду на свадбу. далеко од чаршије. тукао. домаћин у кући. са села. плаву. кућу чисти. руковала се с њим. баштованова кћи. као кријући се да га нико не спази. Само. Чак није дао да се ма шта примети. Купио јој и дар. Тад и мајка му изиђе. бежао од куће и одлазио неком Аритону. он се из све снаге упињао да им што више угоди. Бацао новац. Ту. јер су били уверени. кад би он тако увече отишао код Аритона. сâм. А од свих другова једино се тај Аритон оцу му и мајци свидео. прво.. где уздржавајући се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ онда сву родбину да походи и врати се кући и одмах пресвуче у старо. А знао је да ће им угодити само тако. Тамо је Мита и заволео неку баштованову кћер. Знао је зашто су они такви према њему. А Мита је све то знао. како му је већ отац изабрао другу. шиштећи од ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 93 . у махалама. обилазе га и пазе да се не открије. а још мање одупре се оцу. друговали. али се чинила томе невешта.. Марику су му и узели. заиста. и бивао још мирнији. Аритон је то знао. А увек би. пред свима. на мртво је име избио. Тај је Аритон држао бакалницу на крај вароши. свакидашње одело. скупу басму. И те ноћи комшије су чуле његова оца. тада момак. а Мита. ватре. ашиковање! Нарочито су му тешко падали пролећа и јесени. стекао. кикот женски. али Мита није дао Аритону за ту његову љубав никоме да каже. у коме ће да га носи. Мару. која је била из горње чаршије. а он као увек код куће. истина. отац му и мајка. а уз то је још у мираз доносила неколико винограда. удавала. сами погоде коју он воли. јер се од Аритона није стидео. И зато што је то знао. одакле су и они дошли. осећајући како долази и спушта се ноћ. већ кад добије дете. То је хтео. пили. Само једном. Међутим. цепао. ни речи није казао. као што се и очекивало. пиће. Хвалила се по комшилуку како јој чак и судове пере. Мита. и поручио: да од те басме не прави себи одело. да не уради. жену. узвике својих другова. И мати му је. ма да је био с њим задовољан. и хтео је још да јој оде на свадбу. Марику. бојећи се да се тиме не ослободи и размази. Мита. стидљивији. а знао је колико га воле. тобож строги. Или. Тада он не би могао да издржи.. сваке ноћи долазе к њему. А то је било..

Нарочито матере... И оца му није било. али чули су и њега и његов. синко. — једва дочека и поче да се тужи мати му.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ беса. затекла кућу непочишћену. — Говорим ја: назепшће. него још и време је било незгодно. грди га. дизаше и све осветљаваше. јер осећа да му нема лека. да ће јој умрети. Нисам могао. одупире се и плаче. ништа! — Одмах она. до ногу Митиних. покорно и чисто обрадована што је на кривом путу и што од тога Мити њеном ништа неће бити. Не због њега. — И главом бацајући на њега кривицу. а само њихова беше отворена. показа на Аритона. а у исто време мора да надгледа кућу. тада први пут јак. чинећи се томе невешт. као да жели да се што више. а опет једнако нуди га. надише и накупи ове пролетње топлоте и свежине. где му одговара. Марике није било. Он као увек. па све мртво. III Ма да Мити онда обећах да ћу га скоро походити. како их смрт не би изненадила. упитах чудећи се: — Шта? Зар сте изишли? — Ето. ваљда је легао. То је ваљда био тај његов друг. Пролазим улицом. псује. Све ти. црномањаст човек. Да није умро? помислих. куће му: оца. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 94 . ућута се и опет поче да покрива Мити ноге. колико због њих. пролетње ноћи. тобож да спава. Још зарана човек чисто као опијен једва чека да легне. Све капије затворене. а и месечину која изгреваше и која се весело. — Шта: назепшће? Ништа му неће бити. Али није. ипак за дуго му не одох. већ и ноћ која беше топла. бдије. пролетњем небу. силан глас. Баш тада почеше да бивају топлије. поигравајући на млаком. Аритон се обрецну на њу. спавајући. Аритон. матере му. Били га у постељи изнели из собе насред кујне и пред њим отворили врата.. неспремну. Кад уђох. онако забатаљене. На прагу. седела му је мати. и изненади ме светлост. мирна. Уђох. А не само због матере му. потамнеле а престрашене. како би ваљда могао да гледа не само двориште. Но једне вечери одох. Чело главе седео је на столици омален. Сигурно је у кујни. — Па добро. улицу.. Али Аритон. Готово да излуди од страха.

одакле су га изнели. док је из велике собе. — Ама не спава ми се! — брањаше се она. Сметала му је мати. Кујну и све нас осветљавала је лампа. овамо допирала свежина ноћи. — Дошô си? — Зарадова ми се он.. — Ако. млака. Пошто сам се руковао с тим његовим другом. која је испред њега седела до ногу његових. сад прекопавана. па би сваку кришку што би му је он понудио само обзинуо и остављао извињавајући му се: — После ћу. спремљена за сађење. мртво. добро напуњене. труло дрвеће у земљи. Од ње. утопљеност. био је подупрт јастуцима. иди спавај. Као да из велике љубави према њему није могао да му одрекне. заударао је проливен гас и вио се густ. — Како после? Једи! — Некако сурово.. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 95 . — Па да гледам. узми! — додавала је радосно мати му. — Зашто.. не могу! — правдао се он. — Ето дођох. и подвикну јој: — Иди ти. која је. Мајка му је једнако утопљавала ноге. Из оне мале собе. ноћ. остављена иза врата. као увек отворене. Лампа. Опет заћуташе. И пошто није могао да седи. а већ поче да се диже. синко. Аритон се досети како му она смета. окрећући главу к њему и гледајући га мило и као молећи га да се због тога не љути на њега. — Ама.. понуди ме. али раздрагано. нудио га је Аритон и силом га гонио да једе. да што боле гледа: напоље. — Узми. а није била ни потребна. Аритоном.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Мита је био изнет заједно с постељом. Ћутали су. а такође и из баште. седох на столичицу спроћу Мите. у месечину. јер беше изгрејала јака. постављена на високој столици. Седи. слабо нас је осветљавала. као старији брат млађега. али као да није могао. која нас је грејала право у лице. синко? — уплашено и увређено поче да му се одупире она. Мита је сваки час жељно извијао. издизао главу. Из дворишта је долазио мирис на већ проклијалу траву. чиста месечина. али није ни одбијао. — Нано. чађав дим. Мита није хтео да једе. била је устајалост. Ноћ мека. И то не матери већ Аритону. Свуда је било тихо. тргни се! — поче да је моли Мита и још више да диже. извија главом. а Аритон је љуштио неке јабуке што му је као понуде био донео. мирисала на свежу земљу. до зида.

на друму. у месец који сад беше насред неба и исто онако весело поигравајући осветљаваше озго све. а у колима. и зато су га слушали. поче нешто да тражи по својим појасима. као погађајући шта он мисли. Испред нас кола. — поче да му тепа. као занео. да то они чине због тога. — Мита се трже.. наднесе се над њега и. Само гутљај. Он се подиже. У даљини. стрепе и тиме му слуте неко зло. одби: — Видеће ме. осоран. рабаџијска. Она се диже и оде у собу. Затим брзо извуче стакло с ракијом и поднесе Мити.. окрете и поче да гледа у Аритона мило. — Не могу више. јасно треперећи. поче: — Мито.. — Пиј.. што мисле да што год им он каже. Панталеј. смућен од тог његова миловања. Све их је као грдио.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Иди кад ти се каже! — обрецну се на њу још строже Аритон. покривена. али бојећи се да га ко не спази. обзирући се. благодарно: — Тоне мој . показујући на месечину. како су се Аритону сви покоравали. Чудо. Аритон је то знао. Али могло се видети. Мита поче. што га толико чувају. — Ох! — одахну. де! — прекиде га Аритон. Аритон настави: — А ја и ти на коњима. Чим остасмо сами. Аритон.. Грло му је пуцало. гута. бојећи се тог његовог заноса и хотећи да га тргне а у исто време и хотећи да му угоди. овако исто. — Море. знаш. чуло се крцкање тешких рабаџијских кола и јако отегнуто свирјукање. — Пиј! — понуди га. сабор. загледа опет у ноћ. жељан. — И окрете се. да кроз њега он говори. Мита поче да пије. низ реку. заповеди им. оснажи. пиј! — И силом му Аритон метну грлић у уста. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 96 . Мита се беше загледао. па је зато био слободан. А то је баш њима и годило. слушали га. — Пиј! — нудио га је мрачно и сурово. окрете се њему и поче ишчекивати радознало. Ракија га загреја. Аритон. Богзна где је био. Мита.. али мало. нарочито мајка. да то њихов Мита хоће...

— Понуде што је мој чирак донео: крушке. и против његове молбе. — Шта. Спавај. У том из кујне изиђе Марика. И говорили смо о теби. Била је буновна. синко? — затрепта она преплашено. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 97 . поднадуле. па као увређена седе до Мите и поче да мотри. покривеном још бељим пешкирићем. нећу — пристаде Аритон. откри. Чини ми се сô. — Какве понуде? — одговори Марика тромо и некако зловољно. злурадо. Од дремања очи су јој биле црвене. потресен и као љут на Аритона. да прича ваљда како је у тим колима била она. — Ето баш данас дошла код мене. Одједном се окрете Аритону. и даље продужи. — Да ли зна да сам болан? — Како да не! Зна! — једва дочека Аритон. белом чанку. Зар ти нису дали? — Не! — жељно одговори Мита. крушке. Али се видело како би он волео да Аритон. — Ух! А ја нешто сањала! — одахну она од страха и врати се охрабрена поново у собу. па пита да ли ти се што једе. Аритон је стаде грдити: — Шта ћеш ти? Ништа њему није. И понуде ти послала. Ту су. — Донеси — пресече је он. окренут од њега.. баштованова кћи. да купи нешто. узбуђено. и зато их крије. и то дуго. и са својим другарицама ишла на сабор. Марика се врати и донесе те крушке у лепом. — Камо те понуде? Што му ниси дала? — поче Аритон на њу сурово. Што тако не кажеш? — поче некако Марика чудно. — Такве понуде — поче Аритон још љуће. — Па добро. не показује Мити. дисаше тешко. и то баш његову песму. Марику ја зовем. — Како да не? — поче Аритон да се љути. Мита.. — А. — Марике! — викну и окрете се кујни где је била Марика. Али место ње усплахирено испаде из собе мајка му. Чула да си болан. тобож не знајући да они јашу иза њих. певале песму. па су. тако да се по томе могло да види како она зна од кога су и чије су те понуде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Не то! — уплаши се Мита и окрете од Аритона. донесе их. И опет заћуташе.

Ја нисам хтео да идем. у собу.. и као да га је за то Аритон наговорио поче да кори Аритона: — Ниси требао. Пролазници сами себе питају и одговарају: ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 98 . би му непријатно.. ипак смети пред њом да узме. И. час излазе у кујну. и. да му запале свећу и цвећем га оките. а на уста му метнули зелен лист. кад је чула да је болестан. халапљиво загризе крушку. у гомилицама и у ново обучене и дубоко забрађене. љубе га. Умре он. да промичу жене и иду к њему. шаљући му понуде. Убрзо. Као да је осећао да ће. Бораше се собом. да је. па се одједном тргну. вилице му везали. ако узме. уздржавајући се да се не ода. уплаше. увредити Марику. можда. шврљају по дворишту тобоже неким послом. падају на њ. час иду к њему у собу. и друге жене из родбине увиле су сад главе у дубоке. огласи га звоно. Знам: како су га мртвога окупали. ваљда помисао на то учини те се он реши и рече: — Дај! — И на то жељно. Али ваљда помисао да је то Марина рука справљала. одабра једну кришку и поднесе Мити: — На! Мита испрва није хтео. Марика скочи од Аритона. али највише шимширом. Аритон узе. црне шамије. као још не верујући да је он заиста мртав. па. ишчекујући да ли ће он. из комшилука и других махала. — Опет заћута Мита. појуре к њему. примети. сустале од плача. и тобоже не знајући зашто је Марика онако скочила и отишла. и поред тога што види да она зна од кога су те понуде. наричу. једе их. да би се њих двојица до миле воље наразговарали и преседели ноћ. — Шта? — упита Аритон чинећи се свему невешт. Убрзо устадох и ја. Знао сам да је тамо сада врева. сигурно и плакала за њим. — Ништа. испружили.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ гледа у њега. замаче иза куће стискајући очи палчевима. ништа. Мајка му. у ново обукли. Цела махала и део чаршије разлеже се од њихове писке и запевке. пре вечерње. оставивши их саме. сете шта је и. IV После. справљајући му их. у невреме. брзо сиђе низ степенице. која је једнако у њега гледала. писка. Опростих се и одох. Мита. исече их. Марика. плачу и наричу. Мита виде. да му не иде пена. почеше испред наше капије. извади из уста кришку.

малу собу. без шамије. моли их: „да је пусте.. исто онако висок. чујем га. застајкивао. у поље.. чак и неосветљено. да. не знајући шта да јој ради. меко да му је. он. а ја сам све застајкивао. оца. пишти. озбиљан. Долази му отац. као што је обичај. крстећи се. Ваљда се ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 99 . почне да им се одупире. Ево. где он лежи мртав испружен. ништа није. једнако сâм себи говорећи. у реку. Знам. А оно се надалеко чује. ничице. сада мајка му. већ чак и до мене допире. и преплашена истрчи од њега мртвог из собе у кујну: — Мито! — И право. седимо тамо и чувамо га. оставља је и почне да иде по кујни. у мраку. али и тамо не може сâм да остане: долазе по њега. умирава је: — Ништа. једнако понављајући оно: — Ништа. То је сигурно била његова свећа. и то до врата..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Умро?! Бог да га прости! И. — А вилице му се тресу. Бојао сам се његове матере. И зато сам се плашио. Само из велике.. како изгледаше. али кад тамо види да су ту унели њу. плачући. наиђосмо на оца му. Онда он чак изван улице иде. И тамо. већ иде у ону другу. која истрчи преда њ. Он се. опет пада. дижу и уносе у ону другу собу.. беше занео у неко опасивање. зуби цвокоћу. обично. А она. освешћујући се од тог пада. кући. шета се. журно одлазе. —————————————————————————————————— Увече. још с прага собњега лицем пада и распростире се по земљи. као тешећи околне: — Ништа. иде од врбе до врбе. упаљена му више главе. слободно. Али кад дођосмо код њих. плашио се нечега. Жене. скривен.“ и опет се онесвешћује. гостинске собе видело се како на средини собе свећа гори. не улази к њему. На плач и нарицање Марикино. ја и стриц одосмо код мртвог Мите. Само јој се темењача бели. Па одлази иза куће. не знајући где да се дене. И у велику собу. Мој стриц је ишао напред. вели. теше је. рашчупана. ма да је његова махала трећа од моје. ништа Није. Бојао сам се да га видим. Кад се испесмо у кујну. теше га. мајку му. Знао сам да нећу моћи гледати ону њихову запевку и писку. да не слушају нарицање. само још да му под главом јастук подметне. ништа није. како да је теши. Одосмо. враћа се. све је било мирно..

Испод њега бели се чаршав. ципеле. мушки пушили и ћутали. појављивао се. до прозора. То је сигурно долазило од његова оца. испод феса. по миндерлуцима били су се поређали мушки. онако високо. прскајући. како сте?. Жене још вечерају. плава жена. Једу обично много и ужурбано. мајка му само се трже. шимшира. блеђе. А више главе Митине гори она велика свећа.. а доле. А иначе ништа није било чега сам се ја толико плашио. приљубљеним образима. Већ и покров пребачен преко њега. Жене су јеле. дижући се са софре и тресући од себе из скута мрве. мешкоље се. који је још био тамо. отпасују се и намештају. А та велика свећа. хукну: — Мито! — И опет. затвореним и јасно оцртаним очима и. Тамо из кујне. као да ће сваког часа угасити се и пасти на мртву Митину главу. Мита насред собе. у чинији пуној брашна.. До главе му седела је мати и укочено. са још пуно око ње малих свећа запаљених од оних што су дошли. мртав. која сад дошла већа. немо гладила му је и исправљала праменове његове косе по челу. горела је једна велика свећа.. У фесу. издужено. Хтедох да га пољубим. Сви ћуте. мртве руке. везаних вилица. — И опет настави да се увија и стеже појасевима. главу. које су још вечерале. ни нарицање. у оно намештање косе му по челу. Ни запевка.. а нарочито лице му. Чуло се како Марика. биле су женске. па се сад стезао оним својим дугачким појасевима. његово мртво лице одударало још оштрије. Људи. али прибрана. озго. уздигнутим. Нико не говори. само се мушки помакоше и начинише нам места. те му штрче на грудима скрштене руке и на ногама нове. Више главе му. није долазио овамо. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 100 . — Бог да га прости! Где ли му је сада душа? — упита једна млада. и ваљда се још стезао и увијао у оне своје појасеве. Седосмо међу остале. — још није очитан.. нуди вином жене тихим гласом. осветљава целу собу треперећи. те се варак цаклио и од њега је сад жуто. Видиш да нема крст на грудима. већ само његове скрштене. покаткад би допро који шушањ. осветљавала га мртвог. Испружен. настави. црну шамију. само одговори: — Ето. и ја свећу запалим. лепша. око које беше поређано цвећа.... прејели. услед сад везаних вилица. Око њега. На наше: добро вече. Уђосмо унутра. Кад уђосмо. И заиста на прсима није било крста. као да није ништа било. Само онај зелени лист на устима ме чудно и неугодно дираше . као и остали. али ме стриц задржа: — Не љуби се сад! — шану ми остраг. с облим челом. такође повезана у дубоку. мало подбуло. сад из дућана узете. за дугачком софром. нико нас не предусрете. и то вараклисаног. до врата. у којој је једнако било мрачно и тихо. И кад приђох да му више главе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ био распасао. исплакана. занесе се. Чак у мртвог Миту и не гледају.

а нарицање тужно. једнако га грлећи и љубећи по челу. која је била одавно умрла. нарицање! И све. оплакује их. синко!. Тако је Марика нарицала. али крупна баба. синко? Што нас остави. мушки да шмркћу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ту је — одговори друга. Гледа га. жељан?. као против тога. као да се покрете. плач здрав.. отиде? Што се бар не изболова (ма да је годину дана лежао).. штити и да они тамо обоје и за њу траже.. оставио их. те мајка да ми те изнегује. углас. чак и улица. Клекоше. што га они нису много волели.. мртвим Митом. синко? Зашто тако брзо.. клече до ногу Митиних... увређен тиме зато отишао од њих.. поче да набраја неговања. од срца. гореле — све као да се покрену. трже се. очима и чак устима и понављајући оно: „Мито.. ускомеша. па хукну: — Мито... поручује им. већи плач. диже. испуни се. као да је нешто прекинула па сада наставља. да ми не идеш тако непонуђен. да оплакује. У том и Марика. синко! Мито.. поче изнемогло. која беше одавно вечерала и већ запалила цигару. сипљиво да јеца: — Мито. окрећу главе. умро. погледа. Мушки почеше да беже гунђајући: — Жене. не плачите. Сви ударише у плач.. поче да ређа: „Зашто. „апанс’с“ оде. као да је он сâм хтео да умре. Као да се надметаху. Свака своје мртве да помиње. он.“ Жене почеше да је теше. Зато она плачући поче да нариче о некој својој сестри. жене! А оне још у јачи. Три дана ће она бити ту. диже небу цвилећи за мртве. мртвац. забацише шамије. са осветљеним. пошто је изнела софру и почистила. што бре ово с нама уради? ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 101 .. кад чу да се о њој говори.. у кући. скочи. понуди. увиде сву збиљу. препуни! Чини ми се од њихова плача цела ноћ заједно с њима. И ваљда бојећи се да је после не би жене оговарале како га није жалила. синко. Тако она поче да ређа и.. синко. гледа. Мајка му. а њему. — Ту му је душа. Укочено дође и стаде више главе Митине. мужу. Миту. пригрли га и. Разлеже се јаук. Почеше да наричу. запевка. покри главу рукама и поче и она да нариче. као старији. Глас јој беше снажан. чували. наслонивши свој образ на његов. пазили. а нарочито да му набраја његове добре особине. отиде од њих. Мити.. дође.. спремају места. паде на Миту. плачу. надгледа. остави нас?. Одједном све умуче изненада. остави их. па као да одједном дође к себи. Све жене тада приђоше око мртвог и осветљеног Мите. да поручује. — И. да је чува. примере њихове љубави према њему.. Што. Само она није смела њега. док се не опрости с оцем и с мајком. заплакаше! Соба. наслонише лица по његову телу и — одједном све. моли га: кад ту њену сестру тамо на ономе свету нађе. Зашто. именом да их зове.. Из кујне појави му се отац.. свеће које су трептале. зет јој. јер стид је да млада жена пред светом жали мужа. стара.. синко?“ — И као да је он крив што је умро. синко! Мито. и то као зато што му није било добро код њих.

али не кући. већ одох лутајући по махалама. долази. влажан. неугодан ветар. Само сад. да ли што беше превалила поноћ. још укоченије. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 102 . која беше исто онако мрачна. малу собу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И.. из равнице. непокретљива.. топла. да се тамо затвори. пољуби га у чело. по ноћи. осећаше се како почиње да душе. готово бежећи. онако неочитаног. али само сад пресамићен. гурајући песнице у слабине. расплињује се неки широк. с Мораве. одох. Не могах ни ја више да издржим. изиђе и оде у ону другу. Изиђох и. Жене још јаче заплакаше. мирна. Затим.

Истина с мало бора. те јој сине подбрадак. пун грцања. наизменце и — напослетку. а по дршци тестије и боковима црне се капље воска накапалих од толико свећа које му је палила. Она. одударала од трошне. пошто пољуби крст. лице. Лелујали би им се њихови лаки пламенови. тако да јој глава. али нарочито тада. а и сада излази на гроб. јабуке. јасно нежно одударало би од црнине шамијине. Лице јој сакривено у шамији и угрејано. човечје тело. Тада би на гробу увек била разгрнута бошча с тепсијом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОКОЈНИКОВА ЖЕНА I Т олико му је већ излазила. у грло јој кита суха босиљка. Око крста би упаљене свеће тихо гореле. И идући скида тепсију с главе. грожђе и кришке печене бундеве (све оно што је он радо јео). уздржаван. тамне.. чисто са страхом. Па тај њен плач био је тако дубок. муж њен. До крста тестијица воде.. он. додирне труло. све бојећи се као да не напипа. нагнула би се напред ка гробу. Плаче. једно преко другога. Пуна јој се рамена тресу. када јој очи поцрвене и поднадују се од плача. испочетка с мајком. забаци крајеве. Више гроба штрчи му дрвен крст. Дугачак му гроб. сакрила би јој бело лице. кога је дотле за руку водила. Бошча би се белела. уплашено. још ужурбаније пали му ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 103 . а она као да потрчи гробу. а после. И ако не свакога дана а оно сваке суботе и уочи празника. Очи јој влажне. да би је што пре метла на гроб.. после још брже одвеже шамију. синчића. Чим уђе на гробље. Црна јој шамија. додирује крст. сочним сузама. те би јој се видела бела. да га је као живога готово заборавила и памти га само по гробу. и не виде се. одмах оставља да за њом иде. а на руци заврнуо би се рукав од кошуље са црним ојама. И. са отпуштеним крајевима са стране. поврх свију.. пошто чело гроба клекне.. румена кожа од руке. окупано крупним. чело. с дететом је излазила на гроб и клечала. јер толико је у томе гробу било покопано! Цела његова породица. црне земље гроба у коју она никада није смела дубље да забоде прст. у којој би било понуда: пите. када јој дете порасло и ојачало..

и кад би од његових крупних суза већ почела земља да се влажи и лепи по његовим обрашчићима. После се диже. као да би се што пре свега тога отресла — не клекне. да јој се виде од уплакана лица само очи и јабучице.. — Не гледај ти нану... да плаче. смерно. а нарочито да види дете. сина. пригрљава. покојника. Не зна се ко више плаче. у њеном крилу. очисти му од траве и учврсти гроб — тек онда би се враћали. где беспослени седе на ћепенцима. што купују Цигани или крајња сиротиња. већ јој дршћу. који. Али већ испред Итине касапнице мења ход. пуше. Она носи тепсију на глави. Хаљине јој тесне. па и ти да плачеш.. и кад види како она пада. — Шта па ти? — кроз плач почела би као да га кори. па. Па када почне оно: на кога их је оставио. остављајући му гроб онако нем. И тек када дете онако испод њена скута. намиче још више шамију. чистећи му земљу с обрашчића.. — почела би да га утишава. а највише просјацима.. И због тога још уплашенија. чедо. Не гледај ти нану. нариче. од страха што се она не обзире на њ. или оне обешене череке меса и крваве диреке од касапнице.. трзала. спомиње њега.. назове Бога и прође је. исплакано и умирено. јаче повуче к себи дете.. већ колики му је и какав је порастао. почне на сав глас да рида. а и цела јој снага као набрекла... И пошто од плача разузурено јој и попустило одело притегне. нано. по коме врви свет. Да ли она или дете. која још не могу да се умире од плача. ређа његове жеље. А са гробља у варош води још и друм широк.. сада весело поиграва око ње. и кад од онога што му је изнела на гроб разда по комшијским гробовима. прав. Немој. искићене бајатим цревима и џигерицама. касапницом увек има по неколико њих мушких.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ свеће. нестаје је код гроба. да јој се једва виде очи и уста. остављен. кука. Мито! Синчић јој. дизала га готово онесвесло од плача. гурајући се у њен скут. Она га и не гледа. Као увек. а она још сва врела. Лошо ће ми ти је. поново се забради шамијом. Чвршће стеже дете за руку. дугачак. плаче. Уплакано јој лице зажарило се. Једном руком води дете. Зато од стида сагиње главу. уплашено. још више погиње главу и једва чека да што пре до те касапнице дође. уреди. тек онда би се она освешћивала.. Ишли би натраг кући. још више уплашено што се она никако њему не окреће. Зар зато што видиш да нана плаче. ослобођен од страха. Али тек тада синчић јој. не може да је стигне. јеца. што не сиђе да их види и не погледа. још више би се ражалио и продужавао да и даље јеца. отимају се из тесног количета. букнуло. виде се. Јер пред том. — Па.. излазе напоље.. још више се скупи.. гледајући или свет што друмом пролази. Друго је нана. већ пада на гроб и зајеца: — Леле. А осећа како јој се прса шире. појури к њој: — Немој.. које. И чим она ту наиђе.. Итином. све уза зид брзо иде. меће себи у скут. пада и он до ње на гроб и почне. и кад напослетку још онако заједно са синчићем запали и кандило поред свеће. трчи за њом. али сада дубље. Људима око касапнице назове Бога према ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 104 . мужа.

Преко скрханог моста Оџинке улази у варош. Па. чека. — Дођосте ли? — питала би је мати дижући се с прага од капије и брижљиво кријући бошчу. као да би тиме хтела да смањи онај нем. гледа како јој синчић весело трчи капији. — Ето. Али ако се ту деси и газда Ита. Неки пијани... Мита што лане умре. Жури се. дугачких ћерана. као увек.. прва би ушла и журно отишла у кућу. дођосмо — одговарала би матери она и одмах се сагиње. не прође. — Иди. И. опет мора да застане. стане. дођи сутра. Она. он им казује чије је: — Митино.. једнако окренута вароши. капиџика. па затим брзо пређе. пружа јој кључ од катанца. на коњима. Нарочито ако је субота. тискајући се. па се опет окреће детету: — Милане. на којој их већ као увек чека њена мајка. а нарочито оне ширине и пространости друма. једва нађе марјаш и даје му. исто ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 105 . Она. жагором и прашином. чим њу спази он одмах силази с ћепенка. издваја се. зауставља синчића јој и зове га к себи. сабајле.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ касапници. пошто она од тепсије на глави не може да отвара капију. да га чак и она чује. у којој би обично увила брашна и друго што јој је донела. пиринач и друго што по њима шиљу из чаршије својим кућама мужеви. И чим уђе у своју улицу. и то ужурбано. да однесеш дома. онако с коњима испред мејана.. која свакад суботом и уочи сваког празника долази да код ње преноћи. с капцима и решеткама на прозорима. пали ватру. света. у својој улици сада као сасвим ослобођена. Она дете пусти и пошто одмакне. као нека навала. те чича мало месца да ти дâ. ударајући. синчић је одмах оставља и појури испред ње кући. варошке улице да бивају тешње и тамније. ма да га нико од осталих не пита. Али сада мало слободније иде по познатим улицама. готово претрчи чаршију. ено. да се чују одјеци. распрема и договара се са синчићем: шта ће за вечеру. а сад ’ајд иди — отпушта га гледајући у њу како она стоји и чека на дете.. чека. она одмах продужава пут. тек по која велика кућа. и уђе у своју улицу. и навлаш лупарући. Она убрза. обува изувене ципеле. А она заиста га једва чека: све се боји нечега. Пролази поред капија. људи што по њему иду. ударци. испречили се и заустављају свет. У том већ почне први мрак. Мајка би отворила и. али рано. одмах би тамо по кући почела нешто да распрема. пољуби га у руку. испијајући оканице. ради. сниских кућица. турска. А она би за мајком. хвата је за руку. а овај вади кесу. који се враћају својим селима. пуст изглед мале. Дете оде до Ите. чисте и високим зидовима ограђене куће. остављала би мајку да у кујни послује. — ’Ајд иди — вели гласно. синчићем последња уморно улазила. И чим осети како јој се синчић враћа. не може се од света — пазарлија — сељака. док то. Али када дође до чаршије и кад хоће да је пређе и уђе у своју улицу. да те нана. синко. И после све то. одмиче с вревом. као од неког страха. а она би. да га дарује. Њиве почињу да се губе. А оно му је домаћица — и показује на њу. не чека. једнако кријући ону бошчу. Сусреће слуге и децу која носе месо. домаћини.

пошто све унесе код не у собу и постави софру. и онда би вечерали. она би се тек само подигла. врати се натраг кући. кад синчића пошле за штогод у чаршију. И зато није било у реду да јој ко долази. Иначе не. И тако у соби лежећи непомично. осети се ту. чим зора почне. домаћине. Она би или јела врло мало или никако. оцу. Бојале су се да јој због тога. У кујни с мајком оне су разговарале и после отишле. Да тако лежи. И зато она сада није пред њих ни излазила. После опет. раскомоћена. јад. опет реда ради. Него пазиле би. седа у соби. као увек пред њом. посећује је. Чак ни на капију. долазиле к њој. не смејући с њом да се разговара — почела би са синчићем јој да се забавља. упита је: — Да запалимо свећу? — Нека — одби је она. Уто и ноћ беше пала. слободна. дишући тешко и уморно. браћи јој. она није излазила из собе. опет је остави саму. жалећи је и снебивајући се пред њом. не би какав рђав глас изишао. али већ отупелим страхом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ онако уморно. и онда иза капије ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 106 . приближава јој се. увек осећајући се пред њом као крива за ту њену тешкоћу. или не подсете на нешто што није за њу. Али би морала да седи за софром и чека док мајка јој и синчић не вечерају. већ кад јој мати дође. сустало отишла у собу. готово се изваљује. удовица још млада и лепа. и опет је остави саму. слушајући вреву и жагор из комшијских дворишта и материно ситно. мешавине. слуша како ноћ пролази. већ да као и пре и даље тако продужи да лежи. када није сама. с потајним. затворена.. и чисто као да чека да јој се мати пробуди. страхујући да је или чиме не увреде. остављала мајку да се тамо с њима разговара. како јој мати све лакше и осетљивије спава. као одмарајући се од оног плача на гробу и страха што је претрпела идући сама путем. И пошто скине са себе одело. па после мајка јој — као свагда кад би тако дошла код ње да преноћи. Мушке главе нема у кући. шта ће да кажу. одмах се сакрије. као бежећи од ње. само на капију сме за њим да промоли главу. Мати јој уђе и ма да је знала да она неће. али опет лакше и блаже јој је било тако у тами. као до тада. И. Не да спава. Не што је нису волеле. И мајка јој се поврати у кујну. а она онако сама. да вечерамо! И тада. Али и сада. чуло се што „лошо“. не позове: — ’Ајде. Оне су само тада. не могу да буду онако слободне у разговору као с другим женама које имају мужеве. да још више уморна од ноћне тишине. пошто би јој мајка унела вечеру. игра. увек би гледале да што пре оду од ње и оставе је саму. и као увек: одмах. и тешко јој да се с њима састаје. бојећи се да јој од њина присуства и разговора не буде тешко. кад би оне дошле. Сама је. већ нису могле. тих њиних посета. А она је баш то и волела. Једино. Навикла се већ. није био ред. Зна да оне.. она седи сама у кући и никуда не излази. у соби. Истина да јој је било тешко. али чим види да ко улицом иде. У том би почеле и комшике да јој долазе. разузури се. чекала би док буде готова вечера и док је мајка. И тек после њих она би летла. старачко пословање у кујни. док не би тако задремала и заспала.

трећем. А те њихове послове сви су знали. Ита. на путу. био повукао сасвим. „узнемиравали га“. ма да јој нису до лазили.. било онако на договор. пешкир. већ узима и. Па ни она од њихова гажења. нарочито ноћу. али нико није смео да им каже. узенгија. коња. што су ноћу доводили и одводили. Сви. Због њих није се могло. И тешко њој. разговор. једно што јој је био стари сват. и већ тамо још измалена бавили су се кријумчарењем. Тешко ономе ко се усуди да ма кога од њих дирне. Нико њу није звао њеним именом већ „сестра на Рибнички“. чувени као убојице. долазили. нису ни за шта питали. у вароши. већ сваки на своју страну. он што му прво до руку дође узме. довођења товара. Само су мајци највише досађивали. чиста. Нигде ништа. уређена да свака ствар стоји на своме месту. виђа се. покојникове родбине. Врло ретко. постали силни. он га после баца и то ма где. У трему. лепа. А овамо према туђинцу. Такви су они. Аничина браћа. преносе шверц. II А она. суд. Иза куће башта велика. у собу. Око огњишта столичице за седење. ипак на њу бодро пазили. остављао би је отворену. заповедао да му се јело дâ кад се њему једе. који се. као један. а камо ли други. који су. Оца. напали на онога. тада би дотрчали. били су као једна душа. После оца силом нагнали да се из села преселе у варош (као да им је село било мало. већ увек тако у „неким“ пословима. није могла да се одржи уређена. тесно) и овамо. Он. Па и кад дуже остану код куће одмах ма за шта посвађају се. на столичици. и сад у вароши. Кад коме што затреба: каква крпа. и да и даље. пошто је оставио село. седео и улазећи навлаш за собом не би затварао капију. било за софром. асура. Ретко су код куће били. Били су то напрасити људи. већ да излази. Мајку и њу. неке бачене чак испод наћава. а још више и од њене браће. превођењем шверца преко границе. помагали. није могла да буде као што треба: лепо намештена. већ све ради ње. ни сâм не би улазио унутра. И зато кућа им је изгледала као гола. Аницу. једино се по тој својој браћи и знала. Па и он. до њега аша. опет продужили су тај посао. кад год би дошао. тако су се они били некако од свих као издвојили. Јер ни они сами нису јој долазили. ма да га она није ни нудила. засађена. јак. не пита да ли је то за то. Аница. — јер ни њена родбина није смела да јој долази. истоварен самар. Сваки је ручао за себе. Па због њих ни кућа им. па чак некад и потуку. понекад. бојећи се да тиме као не увреди покојника. сваки се од њих осећао силан. Чак и кад нису у послу. увреди.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ чека кад ће јој се синчић вратити из чаршије. не као остала браћа: да седну заједно. да га може сваки видети. већ би увек испред куће. одмакли. ма да је била велика. ако би чули да она није као што треба: сама с дететом код куће. онамо опет узда бачена чак код бунара. сматрао се од мужевљеве. што би му тим својим доласком „мешали се у његову кућу“. још више и опасније по живот. Полица никад уређена. Тек у какав кут поњава. Нити је. Остављали га самог. они нису ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 107 . пред кућом. Још док су били у селу. већ код куће.. празна. кад сврши посао. Ноћни посао: да често путују служећи трговцима као вође им. бојећи се за њу. они. неке изваљене. били. сем матере. Не што је хтео. каквим великим празником ако би јој дошао тај Ита.

она. није смела да изиђе на капију. И. шверцем. а све остало. наоружано и спремно за ноћ. — Ја! шта ћете тамо? — обрецали би се они увек на њих. као чувајући га. Једино тај Ита није био као они. И да јој нису била таква браћа. варошким женама. ипак је она и чишћење куће. од којих ништа није могло да остане као што треба. мешајући се са осталим комшијским.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ни разликовали. почне и она да иде у цркву. Нарочито су гледали да им у кући што не оскудева. већ је само долазио да преко браће јој купује шверцовану стоку за своју касапницу. кад год је мислила о томе: све то увек као да се скупљало. пазили. богате куће. није ни бавио. задевицу. И Аница је све радила. јер су они сваког дана имали по какву свађу. као и све остале. сестру. Особито њу. бојећи се да се она тиме не издвоји. да им одлазе. И њих. у вароши. најстарије. као остале њене другарице. „мешала“. као одскочи од браће. не осећајући се несрећном. Сва је кућа била на њој. И све су од њих тражили. мајку. што је најчудније. браћа јој. не покажу се случајно као просте. А опет су се они. славе. као и тамо. Аницу.. И то још како! Ма да се није толико дружила и. већ увек ћутећи. И. И зато их они нису ни пуштали да се друже са осталим. Не ради другог чега. „домаћинлук“. Никад. И заиста мати је имала живу муку с тим. седења. мирни. Али. Сматрали су их као једнаке. како би тек онда Аница умела да спреми. комшијским женама. развије. забрањивали. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 108 . „жене“. Али њој они нису били ништа. ниже од осталих. а овамо је једнако за њима уздисала стрепећи да им се штогод не деси. цела њихова кућа.. као издвајала се у махали. удеси кућу! Али што се од њих није могло. што је требало друкчије да се ради. у селу.. као сељанке. она је то своје умење од њих као крила. већ заборављајући се. Мајка јој је радила само оне послове који су се овде. Аници.. не могући увек да се као што треба обуче. и тиме не замери им се. као да то није њена ствар. А шта би тек било да се упозна и с којим мушкарцем!. врзло око тога Ите. Само су једнако мотрили на њих две. задржавала за себе.. али о томе она није смела да мисли. у посете. полице. она није то своје знање. али све је то долазило као браћа јој: у мрак. само да би их се што пре као отресла. стида. и што треба да буде. која.. нису били као остали варошани. прима госте... да је много њих с браћом јој долазило. називајући их „жене“. Нарочито мати. не вичу по кући.. све радила. остављала је Аници. а то је било: кад се уда. брзо престајала да мисли о томе. чак некад и скупо одело. и намештање соба. црвенећи. обични. умење тако јако истицала. Зато би она тада одмах. да буде оно што од сваке њене другарице бива. — кад. И тако с браћом њеном. ваљда од те плашње. те да оду. одевали су. сви они. знајући да треба да га тек онда покаже. Кројили су јој лепо. он као да је био за њу нешто. седење са осталим својим другама из махале.. и тиме да и саме њих не понизе. биле криве. што кажу.. идући по комшилуку. намештала као нека из варошке. А зато ваљда што се он тиме. Истина. — Не умете још људски ни да се обучете. сестру. никако не смејући да им се одупре. штрчала. већ једино из бојазни да оне. с мужем иде на саборе. а камо ли. и запрживање јела.. за све су им оне одговорале. када и она буде као друге. нити је опет зато имала кад. Све је она то умела. почне да води своју кућу. још мање да оде на какву игру. исто тако радили. гледала је да их свачим задовољи. Нарочито су њој.

угађали јој . А опет он.. већ му нудили или удовицу или коју слушкињу богаташку. уза зид. А за то. И од тада је за Аницу настало спремање. готово бежећи. већ је начинио ново.. мужевима што изнесе за јело.. И старији седели су за софром... кум. бојазни. Била је и игра. пије.. Дакле. иако се и до сад ретко виђала. као свака удовачка свадба. Мајка јој излазећи од њих из собе заплакала се. на најлепшем месту. а спроћу њих.. према мужу. с голим лактовима. сишао овамо к њима... остало. готовила тамо у кујни. нити је долазио више.. нарочито с доксата газда-Јовине куће. богате девојке. они су је пратили. после се вратио. И Аница је била у колу. мирно. да су му обе жене умрле. Али и он је сад био као што треба.. као у инат њима. кад се њима. док је био млад. широм отвореној. На капији. уверена је била. Осећала је како сви у њу гледају. од стида да их не „гледа свет“. А свирка је била мека. не показује на улици. млађи играли у дворишту са осталим светом. иза околних зидова вириле су жене. свирачи подвојени. Од тада је Ита престао да од браће јој купује шверцовану стоку. збили се били пролазници и гледали.. а сутра испраћа старојко.. И приметила је: како оне гледајући њу у исто време као с неким подсмехом траже и младожењу да гледају. кад је хтео и сада трећи пут да се жени. гомила деце гурала се. што је требало за тај дан да се уради кући. нису му отуда.. отада више никако не виђа. и запросио њу. чак и „шарено оро“ . већ је само био ручак.. и кад је то дознала. Само што није било вечере. има кад: доћи ће. жене. па као што је обичај да се после целе ноћи седи. Ни она сама није знала како. свирали су. која се више њихове куће издизала на два спрата. у доње махале.. седеле су им Циганке с децом. да је терзија. и с девером играла. и у соби с браћом јој дуго у ноћ пили. шивење. дакле из најбољег дела вароши.. Служио је тамо у соби госте и увек се склањао. била је „пијена“. једни унутра код софре. Чак јој и било мило што се тако с њим лепо свршило.. да има кућу. иду кући са оно мало званица које су најнужније.. дана. управо не чекала. гурала се.. али кажу. Али опет је била боља. али да не ради у дућану. дигао се.. него је сваког дана радила оно што је било њено. муж јој. Венчали су се. па кад се пре службе. А друго? Ништа није знала до саме свадбе. за кога су је дали. Ашчика.. мужа. уживајући у свирци мужева и чекајући да. на јутрењу. и што ће јој он од сад бити као брат. тј. и оне приђу и једу заједно. два пута женио. засукана. путовао. није хтео да се као остали удовци венча у стајаћем оделу. чула је да је из горње махале. већ да то само по себи мора доћи. Па и браћа јој била су према њој сад друкчија. као да се ослободила неког страха. отуда су је гледале прве. и онда тихо.. а њој тада браћа забранила да се. из комшилука. ткање ћилимова и остале прћије. венчања. а не друго. После за њега ништа није чула до само то да је том човеку. Коло је играло. а на њему њена и његова породица. вијала. венчају.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ још мање да то од ње зависи. и. као сад нешто вишу од себе. Свадба је била скромна. што траје четири дана. Први пут она осети — ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 109 . ишао на печалбу.. Била је боља. поклона. велика. али ипак не опет и онаква. а други у дворишту. дали девојку. Ита побратим. сва предана послу. као кад удовац узима удовицу.. друго. чекала је.. чисто јој је одлакнуло. удовцу. А за тога човека. већ у кући. Имала је и девера и свеће.. После два дана дошли су без тога човека други неки. девојке и гледале овамо. и зато. дан топао. Зна само како је једног празника с браћом јој и осталим гостима био и један просед али оштра лица човек и обучен најукусније од свих. био у страни. Истина не права свадба.. И чула је да је. И тај човек. И то је дошло. А овде код Анице било је и свирача.

Осећала се као да је са свију страна нешто опкољава. тамно. То јој је било неугодно. Њој срце стаде. као нека ноћна браћа. нарочито о мужу. загрлио мужа јој. поче да дрхти. стоји у страни.. сва срећна. Али је још више уздрхтала кад је видела мужа. до собе. млађи. остави их и брзо се врати у кућу.. и. да их двори. јак и ваљда од скорог бријања виделе су се му јаче жиле. У том јој најстарији брат запева. на њено изненађење. она је ушла у кућу.. А у кући остале само жене: ашчика. да их двори. лепо. већ као гост сео међ њих. Свет се помало разилазио. крут. меко. При тој помисли он јој дође још више љут. И. што јој њихово весеље не дође онако домаћинско. који су услед свирке. И Аница је. Међутим. Не. То му се видело по његовим укоченим очима и уздигнутим. међутим. свог зета и говорио му. неке мужевљеве сестре и једна стара тетка му. изишла у башту. спрам свеће. није смела никако да мисли. кошчатија лица. бежиш? — почео је Ита да се шали с њом.. после пресвучена. равно чак до Косова! Ни сама не знајући зашто. Свећа на среди стола осветљавала их је. свежине летње вечери и бледе. У ноћи. певајући и нудећи га да пије: — Пиј. изглодане кости. — И онда сео до ње. Помисли да се ваљда он љути на браћу јој.. дан се измицао. као девојка. брате.. По столу исполивано вино. највише што јој сви они. а ноћ је долазила. раширеним ноздрвама. И кад се све разишло. добро. хеј! баш сте ви срећни . знаш. Иту и остале. час весело. остварује се.. као да им тесно било у соби. те се она у страху поче јаче привијати око браће. Гледам њега па. с неким редом. стешњава. љут. да браћа јој према њеном мужу изгледају као према своме зету. После.. Чинио се као да слуша песму и свирку ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 110 . А о њима. код куће. Завалили се. Већ сви они изгледали су једнаки.. А тамо јој и муж био отишао. час збуњено. Браћа јој. А.. не као младожења. И све се то Аници учини неугодно. Онако исто у игри. Само су му очи биле црне. тешко. те изишли у башту и тамо засели. — што си невесела? Еј. неосетно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ осети да је лепа.. Били су испод винове лозе. „Ој Мораво. што су се ње курталисали.. песма и ноћ. радосно. поштовањем: старији. снахо. Био је намрштен. те им није било све равно. Ита.. чинећи се пијан. млада. певушећи песму коју су сви напољу певали. чак у чело. али није гледао у њу. и оставе њих двоје саме. равни. свирка из собе. Ушла је у собу.. у башти. Ита. дрхтаво. зато што им је она до сад. или обратно муж јој према браћи да је као према шурама. стајала на путу. Мито. отуда је долазио све већи жагор. На пр. била је јача. са широким. пречила. У том је ушао код ње „браца“ јој. па сам ти. осећајући како оно што је чекала наилази. — А што ти.. пева. готово побеже. растурен дуван. а на усницама избила роса од њена врела даха. Само су јој се слепоочњаче знојиле. врат дуг. месечине чудно изгледали: говорили много. упалим раменима. Ите. што већ не иду. Ита и сви већ су били полупијани. Тек сад га је први пут сасвим видела. неугодно.. Било јој је хладно. моје село равно“ — запева тако пространо да се Аници учини да он сад први пут зато тако пространо. тамо. био је још оштрија. од њих. где су седели браћа јој. Био је пребацио руку. прва радост. Тамо је опет свуда био јак мирис од јела и проливена пића. удали је. која је сад замењивала свекрву. У том почело вече.. Једнако јој је било тесно. већ се био загледао напоље. иза мрких облака..

хватајући се за ту реч „брате“. Она се сети шта он мисли под тим „ноћас“. као да не дâ да му зуби цвокоћу. даровав је. — али. — Снајка — поче он. А њему. удворен и тиме наљућен. И као дављеник.. — Срећан сам! Што да не? Хоћеш да ти певам? Знаш да ћу ноћас. приђе му. ноћас! А опет то „ноћас“ било је. да га пољуби у руку. брате? Да ниси љут? — И чинећи се да страхује да није чиме угошћен. голему. трудила се да у ту реч метне. Пружио јој је руку. дâ што више сестринске. да идем. Нарочито теби. и ја! — И дигао се. Одједном се тргао. али није могао да крочи. у коме је било и неког горког саучешћа. само сестринске љубави. — Та он! Побратим! Тај срећник... велику... стиснуо. а не друго — и гледајући како се мучи од бола. извињење. брате. брате..... кајући се и не гледајући у њу. Она. Крв јој јурну. и сâм видећи тај њен бол — муку да се отргне. — Не. једва чинећи се невешта свему.. само се извио и. — Снахо. Хтеде да устане. — поче он. почео да је дира.. пецка. Ита одједном стао пред њу. већ — и опет је показивао напоље. Ита... ја ћу сву ноћ — ах. И свом укоченом лицу силом је давао смејање. одржи. Срећан ли је он! Она од страха једва дође до гласа: — Како. — Нећу вечерас да се враћам и видим С тобом.. запита га: — Зашто. изашао! ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 111 ... да. — тресла се она и муцала. виче. као молећи га за опроштај. леден. Вилице укочио... да му се покаже само као сестра. а зар ти. и са изразом заједања. — Куда? Зар се бојиш?. Чекају ме. само Бог срећу нека вам дâ. А осмех му био кратак. — Да. док ви .. погледао је онако скамењену од страха. То је Ита осетио..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ која је отуда бивала све јача.. опет бојажљиво. на мужа јој: — он је сада и онако срећан.. показујући на мужа јој: — Скоро ће доћи. Једва се дигла и одмакла од Ите. Ко зна шта после.. и то га је као освестило. а глас му једва излазио. али није могла. сестрински. траже. — Ко? — тргла се она.. снајка...

Скочила је. па онај мирис новога намештаја по соби. пробуђена њеном лупом и спотицањем. дрвеће почело да шушти као маса. да би изгледао што више пијан. прогунђа за њом: — Ти ли си? — Ја.. Чу како мужу јој у шали добаци: „Ти заустављаш. пала и. осећа му дах. муж јој. кад се осетила сама у дворишту. сама у немој ноћи. пошто је узалуд покушала да се извије из његова наручја. Глас му сув.. нареди свирачима да му свирају и певају. нане. а она. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 112 . а и он до ње. додирује је. ја. а овамо једва чекаш да останеш сâм“. Ништа. III Како су после распремили и наместили постељу у соби. да је. загњуривши лице у своје косе. али сетивши се да нема куда. Укочено пребаци колију. Затим право. Па још мрка зора која је бивала све јаснија. она осетила додир мужевљева кошчата тела уза своје. укочено. Изгледао јој је тако. а уста му полуотворена. Чула је... наби фес. задах заврнуте лампе. уз њу. замршених бркова. зуби му се нису видели. бошчу и. спавао је до ње. са сувим. тето! — умирила је она ашчику и изишла. косматим грудима.. проплакала.. како га заустављају. оголила јој се прса. а она полунага. трпећи. И.. Чула је како ашчика. Даље? Ништа не зна до кад се у зору пробудила и скочила. с модрицама. — Нане. Клецајући навукла је минтан. изишла. У том напољу већ је био јак мрак. проседом косом... не сме никуда. упалих рамена. кошчат. изломљеним телом. Згрчен. како је ашчика увела младожењу к њој — ништа не зна. Она се тресла.. згурен. тако. како је била пала на сандук. клонула је. јаким рукама. а он неће. она је бежећи чисто потрчала капији. тако и остала. спотичући се у кујни о разбацане судове које синоћ пијана ашчика није могла да уклони. док нису свећу унели и једва је пробудили. До ње је био он. мори!! — заплакала се. Једва се сећа: кад јој је пукла и последња копча на јелеку. Затим узе свираче.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Она га је несвесно одгледала. тргли од заноса. снага. али услед палих. оде са свирачима који су му певали: Подухнуше саба-зорски ветрови.

кош. оштар ваздух. да. као стари. Доцније је Аница и мужа познала.. а отуда. чисто га поче гледати како излази из кафане. која се белела. и она се ноћас развила. Свирачи већ не могу да му свирају. нашла метлу. али ипак свирај. Башта је била лепо уређена са чистим. И она. стари орах. пола сув... нарочито сад своју. но ипак прибрано. Знала је — сигурна је била да је то тамо Ита. ону. а из чаршије се чуло отварање дућана. и онај део куће који је био до баште. држи. почео жагор. па... из неке механе допрли звуци свирке и песме. заваљује. Она се још више охладила. Као што га је први пут видела: кошчат. развила“.. више бунара.. а он вади банку и њоме кити Циганина. — Свирај. почела да скупља на себи одело.. белео се. не спотура се. себе. Он иде. кретање. калдрма. не чује где плаче. до капије био је амбар. Око куће била је пространа башта. А Аница осећа да се то на њу односи. дан се белео. а још мање да је истина то да се она ноћас „развила. Иде.. водила је калдрмисана путања. Око Анице. шта он тиме мисли. убијено. скидање ћепенака. све под собом покрива. од страха... цела кућа. У том увелико свануло и она је први пут добро видела и разгледала све.. И зато је од страха длановима брисала сузе. Само једино они његови црни бркови што су ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 113 . А ко зна ко је тамо у механи био. У том с краја махале. на њену прву ноћ.. Тај предњи део куће био је окречен. По улици почеле да шкрипе капије. А он се. ноћас.. изгледало је истина мало. засађеним алејама. друго ништа... као крије прса. да не грца. Песма и свирка што су се чуле у крај махале брзо су умукнуле. И он. ту свирај. стискала их на очи. Циганин донесе. јест. — грцала је тако стојећи укочено и цептећи од страха... набија јаче фес — или га баци. шуште. да. ноге га не држе. да је било муж или ко из куће не види.. да се не види ништа од ње. од капије до куће. сниска. мичу. Не знаш ти..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Нане. онако разгранат. У том је почело да бива видније. али чисто. као да није ништа било. „Подухнуше“. као да не дâ сузама више да излазе. болом вратила се. да се прибере. Колија му дотиче земљу. Де. промукли гласови Цигана запеваше уз крештаву свирку. и у коме је била соба у којој су спавали. бубе да се дижу. нову кућу. премрзла од страха. с лица. Истина тешко. и са угушеним плачем. Кућа је била мала. ту. како под оним „ноћас развила“ мисли на њеног мужа. као ново. уређено. „Развише ружу ветрови“ ... Али од свега у ствари није било ништа. а остало не.. А и до капије. већ као свака млада домаћица почела да чисти двориште. био је велики. али већ оронуо. И као да је тамо код њега. Само је дан све јаче освајао. Заповеда Циганину да му га донесе. Кроз свеж. А то је њу освестило. из баштâ. — Да. трудећи се да се умири. Са свију страна почело да се расклапа и разграњује. И као да чу како неиспавани. Ита. почеле тице.. Но ипак све. башта. башту. само се укочено заноси. нане. озго ширећи гране изгледао је као да целу кућу. Ништа није било од свега. овамо у башти... Само околни зидови били су велики. То је све било.

јавља се. јер као да је осећао да се она зато силом уноси у посао. Није о томе мислила. У кући. како је она затекла. А овамо учас. И заиста. своју жену. већ било више него што треба. Мислила је да због тога не сме да дира. полице није смела да дира.. толико је радила. тих. сва унесена у посао. не из љубави. а некако чудноват. спремање. Изгледао је и био увек миран. комшилуку.. питај. Изгледао је као човек који је много живео. Толико је била вредна. тако је с њом поступао. уживао. почела би да јој прса играју. кућа. тешко. оштра лика. па сад из љубави према њој. И кад види шта је. И. готово лудо. па засићен а и разочаран повукао се. већ више као од страха да нема за шта да је грди. Сама ништа не смеш — била му је то прва реч њој. А нарочито да одевањем (а имала је лепа. почело би да код ње оно као долази. и није јој давао да готови онако како она зна. надала се. Неугодно му је било. а најмање њу. којих је толико било у махали. кривећи та своја прса. али је после дознала да је такав био и према пређашњим женама. док није она дошла.. све буде као што треба. као да није никога уважавао. пусто остало! V ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 114 . морало је да остане онако. Све до ситнице угађала му. кућа. мужу.. као успомену. Она би тада. — заустављао би је. Али зато ипак био је чист. чишћењем куће није постидна од богатијих жена. намешта друкчије.. али ипак навикла се. не дâ да се то дира. да је и њему. плакање у ноћи — никад. ценио. држањем. ма за шта. од намештаја. Аницу. За све је морала њега да пита. али веома ретко. што је то тако наместила нека од његових првих жена. гледала је да бар она.. — Де. да би се тиме занела.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ му били пуни и одударали од његова сува. Никад више она не заплака. томе је налазила као неку утеху. Истина с муком. Као да му она није била жена. посуђа. чистила. она се умирила. образи. навикла. квари. одвојила од нечега другог. де. већ као да је дете. А да не би мислила о томе. приближује јој се и тиме не подсећа на оно.. сва зајапурена.. уредан. уста сврбе. нити опет има каквог изгледа да ће моћи штогод знати. Кад већ није било све онако како је замишљала. Испочетка њој је то било тешко. образе. дорасла. намештала... скупа одела од његових првих жена). намештањем. како је све то: муж. зато се толико и уносила у посао. трудила се да угоди мужу. Покаткад. неугодно се трзао гледајући је како од јутра до дубоко у ноћ ради и само о томе послу мисли. и ту се он разумевао. — Ништа немој да ми дираш! А што не знаш.. велика. па као у накнаду за то. бити од ње штогод.. Чак и у готовљењу јела. очајно шапутала: — Ох. ништа не зна.. тачан. као отресла. плануо би и био готов на све. А оно? Оно бежање прве ноћи. говори јој. како је било и пре намештено.. муж.

да се не би ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 115 . као затворена седела би. капију гробљанску. да дете негује. управо од тада само плакала. она ју је од нестрпљења увек чекала на капији. И кад се после отресла страха од његове смрти. саму себе. сви повукли. шаље. до миле воље. од срца. седела код куће. често долазио.. То је још више уплашило. обучено. па она ради шта хоће. сматрајући се за то као крива. Од страха није знала за себе. само што дете обуче. мотри да је увек чисто. Од страха не зна ни како пређе чаршију. мужа. па комшике јој. лозинка. бојећи се и стрепећи да се не осети и не види да је то зато што сада њега. одмах излази из куће и полази на гроб.“ Ништа њу није вређало. да се наплаче. не сме да узме. Анице.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ После годину дана умре јој муж. пошто јој нико није долазио.. надгледа кућу. као кажњавајући себе за то. сва се одала томе плачу и одилажењу му на гроб и у томе. види. чим је он умро. као да је налазила за себе одушке. све од страха да се то не примети. жалила. Једва чека. а и жудњу. с дететом. И тако мирно. четрдесетници и погодишњици једва су је повраћали од плача и заноса у који је падала. за све што је претрпела. одржава је у оном реду у ком је покојник оставио. па да не жељује. већ дете да угреје. да сама целе недеље седи. већ дете мора да топли. кућу.. и сита. па нема чиме — не себе. за све што је било. какав празник и да му изиђе на гроб. Само зна да кад уђе на гробље и осети иза себе зид. Оно њено „леле. А она већ за себе и којекако. Ни Ита. плачу. И дрвеће што је у башти. чисти. чак и са задовољством целе би недеље радила. те је мајка ишла с њом на гроб. његов момак кад донесе говори: како је Ита.. и почне да се говори како она упропашћује кућу. Нарочито ноћу. она се брзо спреми. Једва је чекала да дође субота. чак је није жалостило што су је готово сви били оставили — нарочито њени. сем што понекад сети се и пошље као милостињу мало меса да се омрси. седмодневници. а после. Да ли је тај плач био за њега или за њу. који је пређе. Истина. у том одилажењу. док је био жив покојник. Мито!“ ко зна зашто је било. боји се да оно не види по улици.. тешко. улице и уђе на гробље. изнесе за душу.. мало прибрала. Док јој је дете било мало. сад готово никако не дође. каква трула грана.. Али још уочи суботе она осети страх. Слободна је. греје и једнако држи уза се. Или зими кад нестане дрва. немир. бојећи се да она или који други из комшилука не помисли да он ради ње. спреми за гроб. послао то „за дете. Нарочито кућу. она је више. И тако. Мито!. коју је сада још пажљивије чистила.. целог дана. Али што је осећала да га искрено не жали. родбина покојникова. Готово не зна ни како умеси. ништа није кварила од пређашњег реда. Па и то. На погребу. Целе је недеље била мирна. И занесена. пријатељи му. кад је с дететом ишла. повеже. а још више јој одлакне кад падне на гроб и зајеца: — Леле. чисто јој лакше. нема. чистећи башту. Онако сама. од страха што је сама. газда му. било јој је тешко тако усамљеној. Испочетка није га толико... што се они.

као давао јој неке насладе и уносио у њу живота.. већ више не може да јој као до сад кришом. Грех је помислити. дете. да је потпомаже. дубоко мирној. да прода виноград. него ли то. Не би она ни дала да јој се Аница преудаје и тако учини грех. што умеси. ако би јој која комшика нешто. расположена. знајући да неће моћи свакад овако кришом. да није више његова. прекине и почне по кога да хвали: — Море. данашњица — све то као да Није постојало. и пред Аницом се само о њему говорило. кријући од снахе и браће јој. — И. ако једнако не говоре. Аница. као да се тек тада. И. а нарочито за њу. Тако. да има од чега да живи. и да ће тиме потврдити како је он заиста мртав. И то не што су га баш волели. покојнику. одговарајући. Навикла. А најмање да се преудаје. очима сусталим од плача. Па и то што донесе једва да има за њу. Недељко ’арно се оправио. да се Аница задужи. доноси. Да суботом излази му на гроб. Зембили пуни. комшилук. да смрћу његовом њега заиста нема. већ жив. ето. продужила би да је за нешто друго пита. преудаји напомињала. доноси јој брашна и друго — почесто о томе. И то не према Аници. то боље Аницу да види мртву. да је изгледало као да је постала неспособна и да осећа. кад би јој о преудаји споменула. бори. већ сви други. седећи смерно. дајући јој. сви су се они трудили и сваку ситницу употребљавали.. мужевљевом смрћу. одједном. ватре. не спомињу га. Набрајају јој поједине згоде. мајка јој. али одмах би се одобровољила и чисто сажаљевајући мајку што је тако наивна. увредило. умро. одговарала би: — Нека. нестало га. мирној. Од куће и она два винограда не би ни човек могао да живи. говора.. А то није. узгред сетила. Памтио се до ситница његов живот. да би матер уверила како је то није узнемирило. покојник. па. раф пун. у црнини. с дететом у крилу. она би. не узнемиравајући се. изгледало је да више ништа друго не жели. мирно. Њих две остану саме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ приметило како је без оца. не заборави. жену му. кад дете заспи.. А. закопчана до грла. већ према покојном зету. кријући од снаха и синова. Сматрала је то као грех. и било јој је добро. зготови. као да су сматрали за грех ако са Аницом не говоре само о њему. Пролазим и гледам. махалама и кад јој мати. да није пропао. А она. само да се он спомиње. и кад Аница почне да разбира за браћу. напречац. А Аница је увек знала кад ће јој мати о томе говорити. нане. мисли. да се не мора. Аница би се тргла. Па и ово. већ осећајући да ће бити као криви. и остало што се десило по чаршији. а још мање било вредно пажње. обесвети покојника. После месецима јој не би више о преудаји спомињала. Аницу. Као да је с његовом. Главно је био он. мајка јој.. донела. Анице чујем. говорила.... Чак толико је била мирна. а дућанче му пуно. готово као мртва. А она. и она свршила своје. док јој то каже. младом лицу. снебивајући се: ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 116 .. Нарочито тај плач добро јој је долазио. а камо ли жена. да она не би помислила да је слободна. И не само она. Ма да јој је мати. Обично после вечере. По њеном мирном. само је она знала колико се мучи. а камо ли још и за дете. кућу покојникову. И мајка би је остављала.. плаче. истински жалили. родбина. по целој њој исплаканој. Ништа да више за њу нема. већ да је он још ту. од страха да заиста то није истина. речи његове.

уплашено.. што није смела ни у кога да погледа. кад улази у живот. старији. продужавала да надгледа кућу. покојнику. с неким страхопоштовањем трудиле су се да једнако одрже његову успомену. сув. Било у башти. много је то волео. а камо ли да сада још дође и тело другога. Грех је био то мислити. већ: — Анице. брину се. а нарочито жене. домаћина. седи сама. већ кад они нађу да је дошло време. дао јој неку одређеност... према њему. а не као пре. Главно је било ово. Сигурно рђаво. ли смо. Исплаче се за све што јој се накупи. ако би која дошла да штогод. Али доцније. угоди. а најглавније што је знала. оно је узимато тек онда. кући. као у накнаду за то. да и ти окусиш! Или. да јој је то већ било као омилело. који су му још за живота онако одударали од његова бледа. покојник. могла да живи. мора бити. тј.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ето. усамљена. А ово друго. Било је главно да се њему. младости. да се мора преудати.. бешчасно. опет је она и даље била његова. преудаће је — зато је она оставила да о томе они мисле. Он је био ту.. осећала. нарочито они његови пуни. плач. покојник. то се ње не би тицало. ко ће мене да узме?! ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 117 . на мужа. узме од ње на послугу. дете. љубави. ништа не пропусте. какву ствар. јад. цела родбина. људи.. ипак он је морао за њу да буде жив. домаћин ти. пошто се све испуни што треба њему. још једном. уверена била да ће тај који ће је узети сигурно бити гори. покојнику. И чак се исмевала. Ех. свуда је био он. свакидашње. жив. Увек га је гледала. жена. од тада је могла слободно да гледа у свакога. већ да је мртав и далеко. све је било његово. страхујући да се не покажу неблагодарне. да се задовољи. јаче. да „њени“ — мајка. узео је и увео у своју кућу и тиме увео у неки ред. Јер он је био тај који се сагао. па донесох. не би се односило на њу. црни бркови. а друго још и помисао да њено тело још није чисто од првог мужа. донесох! Знам. — толико се била навикла на то. покојника. говорећи: — Ао. већ нешто више. И ма да га у ствари није било. И увек се трудила да избегне помисао да он. Покојник. плаче до миле воле. Нарочито за њу. био је пред њом исто онако кошчат. што је заболи. Једно то. постала његова.. она то не би као од ње тражила. И зато сви. тешко. јер није била своја. па још преудаја?. а о преудаји била је равнодушна. Па и кад је умро. већ на њ. што осети: за разочарање. а и то да опет. није ту. покојни Мита. из захвалности. јер она је била његова. сиротнији. И он нам није бранио. урутку. А она. узима. ако би што рђаво о њој помислио. исправност. Аницу. И у почетку није никако на преудају пристајала. а она је и даље ревносно. И онај кога би погледала. бол прве ноћи. ма да је већ толико било прошло од његове смрти. у кући. А знала је да ће опет бити бола и муке. јер ако погледа ко зна шта може тај помислити о њој. сува лица. док је била девојка. далеко од ње. свуда. А кад је он њу узео. Аница би најрадије волела да се више не преудаје. да ли имаш то? Док беше покојник. иде с дететом на гроб покојнику и тамо плаче. увео у своју кућу. браћа — неће је тако оставити. то је било у кући. Дао јој — не име. већ да и даље остане овако. А и Аница је све то знала. као да је њега рђаво погледао. кад почне да се од тог навиклог јада и плача раставља.

.. Аница се болно. — поче мајка да понавља и уноси се у њу уплашена. био се лепо. чисто. стрепњу. Па се већ увелико почело да поговара за неког Недељка. већ је иза куће тамо нешто радила. И.. изиђе и сретоше се на прагу од собе. Па не могући да је сачека у соби. — предусрете је. Мајку би увек још с капије познавала. нане: који је? — И погађајући шта ће бити. тек што је била ујутру отишла од ње... шта ли? — Ита. — Анице. Аница није била у соби.. али полако. вирила његова прљава деца с комађима хлеба. опет преко обичаја брзо врати. — Ита — рече јој мајка брзо. бојећи се некога.. одмах до њене махале. и после кад би јој мајка дошла код ње у собу. као да је знао да ће она тада проћи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А опет осећала је како се та њена преудаја приближава. равнодушно насмеја на мајку. Сигурно богат. он после за себе отворио дућан. пошто му је оставила троје деце. нарочито мајци. али сад ваљда бољи. кад би јој долазила и имала што да јави о преудаји. Подиже руку устима. Знала је и који је тај. А као да је заборавила и на покојника и страх од њега. Капију заборави да за собом затвори. Само што су му преко прага. равнодушно је питала. или за кога новог просиоца. кажи драгичка. Жена му затим умрла. облачи и заједно с њима спава у том свом дућанчету. што му у његовој кући и његовој жени говори за другог мужа. пошто се оженио слушкињом свога газде и овај му као мираз дао нешто новаца. Износио је из дућана неке зембиље и ређао их по ћепенку. кад виде како се она укочила.. добро. Чула је да он ту децу сâм пере. Знала је све. олакшавала. поникнула. Мајка је дозва. прибере. У таким приликама увек би јој мајка улазила брзо. Чак га је једном и видела кад је ишла на гробље и прелазила преко чаршије. Одскора је отворио бакалницу. јављају се неки.) Но свакад би јој Аница ту њену бојазан. Али једнога дана мајка јој се. мучење да јој јави за просидбу. сажаљевајући мајку. погађајући унапред да ће бити опет какав нов просилац. тиме као дâ мајци времена да се она смири. Ита. сама би Аница. и опет је — не да чинила се. имућан. — Добро. као да спречи крик. па. ћерко . Аница се једва трже: ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 118 . ћерко! . Знала је да ју је тражио. радост. Аницу нешто пресече у половини. из дућана. још брже за собом затварала капију и долазила Аници. спреми се да се врати натраг и продужи свој посао. Знала је где му је дућан: у чаршији. она би се повукла у собу. већ у истини била равнодушна и подсмевала се. Прво је био слуга.. чак и кицошки обукао. а да јој се браћа нећкају и не дају му је зато што има толику децу. Тако је брзо ушла.. Изгледала је радосна. већ се о њој слободно говори.. Чим је види да тако уђе. весела. (Сигурно покојника.. као стрепећи.

изломљена. обрвана сном. А можда би је и били. доноси. мајко. Ништа више није се чуло од ње из собе. — Ако неће. једва држећи се да не падне. опет се врати. пала до прага собњег и заспала. да јој опет кришом. Не дирај ме. Само је одговарала: — За Недељка хоћу. молила. не заседају јој залогаји јела од слутње да овамо. преплашена. — говорила је комшикама. Целе ноћи тако је остала. бије. али се на по пута вратила. и до тад свеже. напослетку. свратила је комшикама и почела њих да моли. плакала. Мајка јој је целе ноћи обигравала. не виче. Али кад је дошла до капије. кумила. код браће јој. А неће за Иту. Ујутру се Аница пробудила и да би мајку ућуткала да се не препада. одговори на Итину прошевину: — За Иту — нећу! А Недељко. упалих недара. И мајка јој чу како она тамо у соби негде паде. она седне да једе какво лепо јело. да и даље стрепи за њу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Нане! — А ухвати се целом шаком за чело. сув. и опет се затвори у собу. молила. није смела да уђе. да кад тамо. не пита је што она таква изгледа: раширених. чисто плачући. који су од беса хтели да је бију. — И скупљала је. сиромаха. неће да пође за њ и постане богата. ако он хоће. за њега хоћу. Па преклињући мајку да је не пита зашта то чини. звала је. она. код мужа. — преклиње. скупљајући сву снагу. Мајка јој. затвори за њом собу. Чак ни браћи. да је пита зашто неће. грчила своје вреле ознојене шаке. Зашто неће Иту. мајка. да Аница није изгледала тако изболована. нека бар каже зашто неће? Али Аница не само комшикама. набраних очију. узалуд је обигравала око ње. можда нема ни хлеба. нане. Не знајући шта да ради. па и да је грди. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 119 . сад изломљене готово искуване снаге. да више не стрепи за њу. — А глас јој је био истина на плач. да оне иду Аници и питају је зашто неће за Иту. ма да има толико деце. Вратила се да је пита. већ никоме није хтела да каже. Руком се ударила по челу од једа на саму себе: — Луда је! Што ја ћутим? Што ја њу слушам? И вратила се. — Не остављај ме ноћас саму. Ништа од ње није чула до: — Остави ме.. али сув. очајно је ућуткала: — Ћути. крадући од снахе. момка. Спавај ту. — али зашто. једре. већ хоће Недељка. Аница.. те опет она. удовца. — Па чисто изгура мајку. Мајка отишла. да мајку једном опрости бриге. молим те! — И онда.

а друго је муж. већ што је Аница у томе осећала како мајка јој хоће тиме намерно да увреди покојника. загрли. Не што је то она учинила. кад је грли. не дирају. што Аница неће да пође за Иту. муж. И дете није хтела да види... за време покојниково било. не само њега од њих. лепи јој око слепоочњачâ црни лук с кафом. па да. И зато није хтела никога да види. никога да не види. од радости да се заплаче кад га загрли. А сада она сама... И то све зато само да је не питају зашто за Иту неће. Ита. он. гледа. И то не што је истински за Недељка хтела. само једном да га осети.. Није да га не воли! Ах. кад би се одмах. кад су сви били против покојника. Мајка је морала дете да склони испред ње.. једном већ грљена. А Ита је. А да је он као сваки. покојник. скаче од бола: — Ито. испречио он. матери.. Једнако је лежала. решена да неће поћи за Иту. а он Ита. али ово је Ита. већ жена.. Ито мој . оплакује га.. као тај Недељко. или. распремајући кујну. сматрала да је дужна да га брани од њих. већ да би се браћи. није трпела. кад се освести и види више себе мајку како она стеже чело. и тако у кујни с њим да спава. хоће да је од њега као отргну. кад јој изиђе пред очи његова прошевина.. Да не мисле да она зато неће за Иту да пође што жели да и даље остане тако. натреса јој се. заборави да остави што на прећашње старо место. као умилила. богат. ама одмах.. А сад је Аница напротив.. Али како ће? Како ће она њега.. главу. кад је он бољи. Да јој нико не долази. остави ме. Па и њу. Иту. И како ће она да га прими. Да је не питају. А они су сад сви против њега. мајку. Волела је да је сама. љуби. као што је и пре. те да се они не љуте на њу. Од тешких мисли понекад се занесе. као да их утеши и скине им ту бригу с врата.. Као да га намрзе. Аница. момак. лежи као мртва. Чак је почела да је грди. умиривала браћу. она им је ревносно одговарала: — За Недељка хоћу. удадбом за Иту. обичан. није више оно: пређашња Аница. Да тако целе ноћи: или. почне да кука. милована. волела га. издржавају и да се не би тога они бојали. А опет. опет је тера од себе: — Иди. као његова? Можда би увек осећао како му није дошла чиста. хране је.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — За Недељка хоћу — једнако је говорила. па читав дан не зна за себе. Нарочито ноћу није давала матери да је код ње. Ита.. још је Ита . Тада би мајку она највише грдила. што они тиме. да погледа. Нарочито кад мати јој. — И као да је мртав. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 120 . већ и себе од њих. Чак га као и намрзли. покојникова. А друго је Ита. нити да изиђе из собе. извуку.. хоће да они и даље о њој воде бригу. И то све због тога. већ је другога. да му се насмеје.

већ прво отворе капију и на њу пусте жене да оне код ње иду. као да би хтела да их извади и побегне. Али она не може да се освести. чувале је и као браниле од некога. оби грава око ње. а опет зна да нема где. жене. цвили. Прерипе зид. кошчата. као молба за извињење. шта ли? — Ништа! — муца она. мајка јој са женама из комшилука. појавио би се он. Понекад то је тако силно да од страха скочи и готово изван себе. ма да Аница није допуштала. појури прозорима. дете се пробуди. А тај је живот био: Ита. досећајући се за њене ноћне снове и привиђења. не знајући шта ради.. да је обузимље и да се подаје оном. увек тада као казна. Поче оно да цвили. Мајка јој дотрчи. И испред Анице укочено. силом. Пуштала би да јој поигравају прса. већ само јеца. само цима за решетке. да чак и комшије чују. Она ништа не сме. — Како ништа? Не бој се. Ништа не говори. капије и другом. зидова. у том слатком. усред тога. И измиче испред покојника цептећи од страха што на дну срца осећа да то „твоја. ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 121 . дође до речи. што се усудила да мисли о другоме нечем. није можда истина. увери се да оно није истина. а сада још и мртвачка лица. сваке ноћи су седеле око ње. кућу. догод се за Недељка није удала. да би се она што пре освестила. и почне да јеца: — Твоја. дете. не сме никуда. — Шта је. твоја.. Само. венчала. подавала се. дрма. снага. твоја“. Она не може да се ослободи.. Анице? — питају је и поливају је водом.. дошла к себи. готово луда од страха. Само му јаче одударају они његови пуни. А она ништа не зна. опроштај. решеткама и почне да их цима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ех! И понекад би Аница падала. груне у плач. И тек кад види свећу. црни бркови од бледа. покојник. — Показују јој на мирну. тешком сну о Ити. све више почне да се диже. Анице! — Прихваћају је с прозора жене заједно с мајком и показују јој дете. дете цвили. — Анице. Поглед му строг. мајку. мрачан. И после. изван покојникове куће. Али не долазе они. животу. Али. упрт у њу. Ништа нема. Анице. новом. отишла одатле. У кошуљи. из покојникове куће. — Шта је? Да те који није уплашио. тамну ноћ.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful