Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Борисав Станковић

БОЖЈИ ЉУДИ

„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не
преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.
Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање
дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2009.

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Борисав Станковић

БОЖЈИ ЉУДИ
Садржај
I ЗАДУШНИЦА ....................................................................................................................................................................... 2
II МАНАСИЈЕ .......................................................................................................................................................................... 5
III ЉУБА И НАЗА .................................................................................................................................................................... 7
IV ТАЈА ................................................................................................................................................................................. 12
V МИТКА .............................................................................................................................................................................. 17
VI БЕКЧЕ ............................................................................................................................................................................... 20
VII .......................................................................................................................................................................................... 22
VIII БИЉАРИЦА ................................................................................................................................................................... 23
IX ПАРАПУТА ....................................................................................................................................................................... 26
Х ЈОВАН................................................................................................................................................................................ 28
XI МЕНКО ............................................................................................................................................................................. 30
XII ЦОПА .............................................................................................................................................................................. 31
XIII СТАНКО „ЧИСТО БРАШНО“ .......................................................................................................................................... 33
XIV Ч’А МИХАЈЛО ................................................................................................................................................................ 35
XV МАСЕ .............................................................................................................................................................................. 38
XVI МАРКО........................................................................................................................................................................... 39
XVII ........................................................................................................................................................................................ 40
XVIII ЛУДИ СТЕВАН.............................................................................................................................................................. 42
XIX ДЕДА ВЕСА .................................................................................................................................................................... 44
XX .......................................................................................................................................................................................... 45
XXI ......................................................................................................................................................................................... 47

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

БОЖЈИ ЉУДИ

БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

1

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

I ЗАДУШНИЦА

Ј

една пада у зиму, друга у лето, пред летњег св. Николу. А то је онда кад

почну прве трешње да зру, и кад земља онако већ увелико зелена, почне да дише
новим, летњим животом. Та је задушница најважнија јер за њу веле: да се онда мртви,
целе зиме до тада затворени горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни,
гладни, сиђу у своје гробове и ишчекују да им тога дана њихови живи, дођу на гроб,
препоју их, окаде, заките цвећем. И то много. Цео гроб да им прекрију цвећем и
другим зеленилом, те као да би их тиме опоменули шта се овамо, на земљи, над њима
збива и догађа. Па поред тога да им још изнесу јело, пиће. И то опет много. Јер ће им
то бити доста за цело лето. Оно, истина, да се онима што су сад скоро умрли, износи на
гроб и раздаје још и сваке суботе и празника, али онима, старим мртвацима, који су
већ и по неколико пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и
раздаје, јер веле: они, онако стари, одавна умрли, већ и не једу. Доста је њима после
само помен и молитва.
И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им. Износе им јела, пића и раздају.
На тај дан, ма да мушки не иду на гробље, и чаршија је затворена. Од жена не може да
се прође. Из свију маала, капија и чаршије, стичу се и иду друмом што води гробљу.
Старе, поштапајући се, у празнична одела, са свећама, заједно са обудовљеним
снахама и кћерима иду напред, а иза њих носе слуге спремљена јела, пиће. И то
толико, као да ће на гробљу да годинују. Цела кућа се износи. А још, поред тога, опет,
сваки час застајкују, осврћу се и враћају слуге да од куће још штогод понесу што су оне
заборавиле, а сад се, успут сетиле (а нарочито је то оно што је покојни за живота радо
јео). И тако у поворкама, из свих маала отискују се и журе ка гробљу. А гробље није
далеко. Оно је одмах ту, близу, до вароши. Ограђено зидовима, са црквом у среди од
које се само њен угнут кров и крст види. Велико је и пространо гробље! Кажу: да се
четрнаест колена луди ту испосарањивало. А ово, сада, петнаесто је колено које почело
да се сарањује!
А чим се изиђе из вароши и сагледа гробље одмах се осети мирис од тамјана. И,
што ближе гробљу, његовим зидовима, тим јаче из њега тамјан, плач. Понекад, чисто
вас уплаши, као пресече — те се трзате и застајете, какав изненадан крик, цвилење са
нечијег гроба. Али оно одмах почне да пада и да се губи у оној општој тишми од света
и плача.

БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

2

разговарали. а у страну млађе: жене. па мора он да им долази на гроб. Полете крици.. збијене. вију.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ На капију гробљанску не може да се уђе. био какав мушки. изјада. искаже мртвима. она да њега највише гости. престаје плач. али то ретко. сестру. Цвилење које се на све стране чује и чак у варош допире. двокрилна. — ’Оди чедо! ’Оди овамо! — И да га доводи. богаташа. зацрни се његова мантија преко гробова. дâ. удао. И то ваљда зато. једно до друго. саму. распростиру се по гробовима. да га поставља за гроб. побегне. тим јачи. Много се накупило. препоје. слепцима. Тада почне оно чувено цвилење. као да се они. узми синко. Али јој поп не даје даље. храни га. — цвили већ изнемогла мајка. матере. мртви. унесене у плач. Јер веле: да што се тад њима. а млађе јако. и некако раскомоћено. настаје онда делење. кљастима. поп почне да препојава гробове. која већ изнемогла од плача. онде час удовицу. Што кажу: читава гора од гробова. за у покој душа мртвих. деце. да они поједу. у сну им дошао. И тако свуда. што ближе крају служба. И. Чело гроба клече старије. брецајући још од плача. праштање. кусни од БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 3 . плач. мртвац. попију. хаџија. Удовац. те како би могао да иде. кљасто просјаче личи по годинама на њено умрло чедо. Брзо препоје. оженио се. Поређао по гробу. да би што пре престало то цвилење. домаћине! — Леле. тада све узаври од плача. чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега. попа изиђе из цркве. Свуда упаљене свеће. цвилење. те мајка бар чешће да ми те виђа. те се видели. пили. поклопљена. чим се служба сврши. плачу. да би се она дигла и.. Обиђи. слугу. Какав је дошао: љут. тихо цвили. Онде диже час мајку. И то највише просјацима и другим убогим људима. Јер чим се сврши служба. на свод. И зато. утирући сузе. износи. Мито. сам. као да се самим мртвима дало. ужурбанији плач. Нарочито око цркве. прек. На сваком гробу бели се прострт чаршав. старачки. па и преко друго — као да желе да пробију зидове и уђу у саму цркву — гробови знаних луди. И зашта такав? И плаче се док год траје служба у цркви. од како је он умро. ако које слепо. тискајући се. ужурбано. укочено. не долазиш? Дођи. кријући лица о гроб. И зато. слушкиња које с корпама јела на глави и судовима пића у рукама. што има много да се плаче. пиће. не слуша око себе више тај плач. једва улазе и разилазе се по гробовима.. слободно као код куће. као да јој сам синчић устао. кад се уђе. Колико пута он. позива. сестре. Накуповао симите. — Узми. А нарочито да гледа. ипак. Матере малаксало. догодило. Зауставља их. синко. љубљење гробова. бацају шамије. стару.. наричу. сви му помрли. раздавање јела и пића у покој душа. Шта се у кући. очита. јави ми се. Целе зиме и пролећа. Па. оне падају као у неки занос. Поп препојава. пењерлије из фурунџиница. а по њему поређано јело. И све. крепили се. Праштајући се. увек широм отворена. почела да раздаје просјацима. Ко колики порастао. дигли из гробова те сами они јели. не може од света: жена. љубе. Брзо. Плачу много. А гробље? Пуно. Па све то има да се исплаче. А нарочито цвилење младих матера за првенце. трпа му и нуди. — Туго. здраво. Ма да је она велика. синко! Туго чедо! Па што ми се чедо у сну чешће не јављаш. тамјан. једнако око гроба намештајући се угодно. По где-где би.

полулуди. онако полунаги. А нарочито тада. служба у цркви. на задушници. као бежећи испред нечега. Таја.. Љуба. старији просјаци. Док не почне да се препојава и раздаје сви су они тамо. на улазу. А неки.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ овога. богатије гробове. сваки час жељно погледају и ишчекују кад ће да се сврши служба и почне да се раздаје. А њих је пуно. с великим торбама. грче се унезверено и уплашено гледајући на гробље. пију. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 4 . Неки још од сад пробирају лепше. и њима да раздаје. Највише ово узми. Сви они. имају нарочите своје гробове обично какве чувене породице код које они увек иду тамо и стално. свих маала. То им је као неки њихов празник. Ту Менко. Покојно моје чедо. лепо поређани. узми чедо! Па да и остале просјаке зове. бисагама у које ће јело да мећу и тестијама за пиће. највише ми је то волело да једе. закрпљени. И. с обе стране улаза. Из целе вароши. Наза. Слатко је.. једу. Свима да дâ а никога од тих просјака. чак се неки од њих и крсте. увек као гости. плач. Неки умивени. упаљене свеће: А опет сви. Добро је то. и то чувенији. Стеван. за трпезом седају. око порте. слушајући појање из цркве. И гледајући на гробље. Они. И док траје плач. Узми синко. божјака да не пропусти. Па чак и суманути. Суманути већ не.

једино је та клисарница била јака. нарочито старији. Доцније дозидана једна овећа. ту би их. и суманутима којих је увек било пуно. слабуњав човек. ноћу обилажење. Управо клисарица била је прави клисар. а муж њен. Истина. ту око клисарнице. нашао. Али опет. чак и по оближњим селима. око клисарнице. старе цркве. што је најтеже: отварање. затварање. Сем неких. свакога познавала. лудо. Али од тих и ови други просјаци бежали су. дугачка соба са дрвеном софром. кад пада киша а парастос је.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ II МАНАСИЈЕ К лисарница на гробљу била је одмах више цркве а иза ње била је ледина за нове гробове и река по којој. на гробљу. ако је лепо време. Дању би. ипак их није знала све. Од целог гробља. лежали. уз зидове и ту се вукли. неки миран. високих топола а остало било пуно старих. кад би хтео човек да их тражи. чистили. само је копао гробове а остало. Сви су бежали. гробља.. ишли у реку. гдегде. подушје некоме. Сви су они били ту. који су нарочито. на окупу. жена му. А опет нико од њих у само гробље. Подигнута на диреке с кујном и собом. околне зидове који су на неким местима већ били срозани и капије. Увек би по неки нов надошао. клисарица радила. обично суманутих. у коју би. Нико не би знао одакле је. дречећи: — Ете га! — Који? — Истрчала би клисарица уплашено. реке. надгледање гробља. здрава. чишћење цркве. пазење гробова. Колико би пута који од њих пролазећи поред каквог гроба као опарен побегао одатле и долетео клисарици.. није као смео да уђе. или се прали. много њих је било који су живели и спавали по амбарима и шталама појединих богаташких кућа. а нарочито ноћу растеривање паса који се купе и лочу зејтина из кандила по гробовима све је то она. међ гробове. Неки тамо су и спавали по рупама а неки од њих. трулим гробовима. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 5 . по извесним маалама. и тамо испод врба седели. У клисарници становао је клисар и клисарица. као неко првенство. кривих врба. Сама клисарица ма да је толико година била с њима. страсно се завлачили по испуцаним. тек би почео да се виђа међу остале и вуче се онако као други. који. имали где да се склоне и трпезу поставе. А најрадије су били око порте. спавали су ту. Али их је било много. А поред тога морала је да води бригу и управо носи се са свима просјацима. бојали се. било је младих.

Ако јој није било ту мужа. јелом. — Да ми чуваш! — Претио би јој он дајући. И зато је она једва дочекала тога Манасију и толико га трпела да јој се он чак и по кући вуче. што је куповао и частио се по ашчиницама. гунђа. Целе недеље би ту тако око клисарнице и гробља седео: да звони кад долазе мртвачки спроводи. она би скупила њих. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 6 . све прља око себе где год прође. Клисарица. И онако прљав. осушених ногу. иде с попом или клисарицом по гробљу и помаже јој а само би суботом одлазио у варош. ма да је била слободна. а здепаст. сав убрљан машћу. мирише гроб. хоћу! — Узимала би клисарица. Али он је увек обилазио гробове и чисто са неким уживањем тражио те који су се завлачили по гробовима да их отуда извлачи. ћошак.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Ете га. и заједно с њима ишла би и извлачила из гроба тога што се био завукао. ипак ово јој је било најтеже. — Хоћу. Па од његове толике прљавштине ни новац не би могла да оставља где треба. балав. просјаке. Тамо лежи! — Говорио би овај тресући се од страха и грозе што је у гробу видео жива човека како ничке лежи и као дише. И кад би напросио.. ишао по чаршији и просио. долазио би онда натраг и давао клисарици на чување од просења што му преостао новац. на земљи. у какав кут.. једе што нађе па и на њу саму се истреса. гони и бије. већ одвојено. руку. у хаџијском. газда-Јанчином гробу.

доцније начинила колибу. примамљива да чак и неки варошани почели око ње да обилазе. кад дође на гробље да проси. као суманута. него понесу и највеће бисаге и тестије за прошење. Била је вредна. Био је то млад. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 7 . А испрва она није просила. Па и то. напослетку. Али како је тај газда хтео да силује. А њене босе ноге нису биле као у других просјака разпуцане. богате. Лежи једнако. бели зуби. Тамо им је била као нека домаћица. гуша. просјака. Наза. пуне ноге и наслони се. пркосног. била би и лепа. већ увек опране. развијен дечко. трњем. Тај није просио више него што му је требало а никад не би. црних очију. као спечена а још млада. имају у вароши своје куће па и новац под интерес дају. Али она од њих је бежала као луда. Била је толико чиста. Он је вечито. он седа у крај. пребаци је преко врата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ III ЉУБА И НАЗА И за гробља. цреповима или земљом. прашњиве.. да је од свих заволела неког Љубу. просјаке који по селима просе. Нарочито је терала оне друге. Зато су је остали просјаци и волели. Чак се и тукла с њима. Ако му ко удели — добро. да му од свога одваја и даје. и да му даду. обукао одело. како је где нашла и стигла. Па и овако. час прућем. Уређивала их је. Ни новац. па кад је задушница не само што и они овамо дођу. само спавао и лежао. који је вечито лежао и спавао. те јој се не види та нарасла гуша. Увек је била опрана. хитре. црне косе. побегла из вароши. и више није хтела да служи. упорније лежао. Била је сува. И да јој није био спреда јако нарастао врат. изгледала је доста лепа. пртеној кошуљи коју нити је прао. готово гô. већ је служила у вароши.. и само гледа где ће моћи да испружи комотно своје дугачке. већ почела да проси. пазила да ко чије место не заузме. Црне масти. ништа није хтела да прими. ако не — ништа. Увек је ишао у тој дугачкој. А изгледало је. А откада почела она. Испочетка у рупи.. А нарочито кад је насмејана те би јој се видели њени здрави. живела је она. кад се повеже шамијом. нити свлачио док је не поцепа. пртеној кошуљи. Час сушеним корењем дувана. мале. Погледа истина блесастог али некако упорног. Нарочито на гробљу. отада још мање је просио а још лење. до реке. И сваким даном је све више и више покривала. у некој дугачкој. Сви су се просјаци ње бојали. код неког газде. искрпљена и лепо повезана. то преплашена од тога.. Наза их је терала.

А саката и језична Вела дигла би тада главу. други окрећали од Назе. Али кад он Нази од лењости не би ни одговорио. вратила. Па. да одговара: БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 8 .. премешта се с ноге на ногу и угушено. Старци би се онда искашљивали.. добро Назо. — Које добро. тобож да је то напрошено. — Хоћу да се удадем.. — мучила би се она да одједном целу реч изговори — ете има сестру. Он почео и даље да се шали. тад би она узела његову торбу и метнула по ред своје. одваја од онога што је за себе напросила. А Наза. на слогове да муца. на очиглед. да проси? Кад етете те ете. — Ете. да она није могла више. тихо. намигивали. — За Љубу. она стала пред њим. од стида. у крај.. — почела да муца. сви просјаци разишли. — И ту реч „сестру― иронично би нагласила. — Па шта? — храбрио је попа. збуњено. Поп поче да се шали: — Како за Љубу? Она. — За кога? — строго запитао је поп а већ љут што му се још и тиме досађује. уплашила се и хтела да побегне али се опет. где га нико не види. — Па што тражи да се мучи. од стида не би смела у никога да погледа а камо ли да кога изгрди и избије. и наслоњена пазухама о штаке. почела би високо. ма да би просјаци — поред свега што су се ње бојали — почели онда да се подгуркивају. почела да поцупкује. је ли те Љуба воли? Воли ли те он? Наза од стида. а поп сео испред клисарнице да се одмори од препојавања. — Па добро.. збуњености. већ би кришом из своје торбе преносила у Љубину.. И једног дана.. Али то је свакога дана било тако све горе и горе. тобож као да правда. ћутала.. само да јој се не би после још више смејали кад би морала да му пред свима. и њему да даје. она би га прво корела да седне негде истакнутије где може штогод да се напроси а не тако. Назо? — упитао је он.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И Наза му је заиста давала. пошто се гробље испразнило. Али да не би пало то у очи код осталих просјака. Она га погледала. брани Љубу што неће да проси.

одједном. раним.. Ко вам брани? — прекину је поп одобровољен том њеном љубављу. збуњено као свака испрошеница. дајем му и он једе. венчаћу вас. Наза. добро. Али Наза још збуњеније наставила: — Е. А она га гледала унезверено. али он је. Паре нека стоје код мене. добро. — А ако ли да се спремам? — Шта? БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 9 . Хоћу у цркву као и сви други. али опет окренуо на шалу. кад видео приличну суму још више се збунио. Али се опет вратила. Она радосно. ишчекујући од њега одговор. — Па је ли ти рек’о. Скупила сам нешто. збунио и унезверио. узмите се. још од кад га ја чувам. пришла да му целива руку. отрчала колиби. па добро. Иди сад. али знам. Брзо се вратила с новцем који је извукла испод земље у разним завежљајима. задржао га код себе и рекао јој: — Е сад добро. Све дала попи. Воли ме. Све ја за њега радим. једва је одговарала. — Па донеси. — Радосно га дочекала она. Хоће ме. од стида. казао: да те воли. Да видим. И она. да за то треба пара. Али знаш.. одбио. — Па добро. И није знао шта да јој каже. Он скупио новац. жива била. И то много. — Нека. грозећи се. али ја искам да се венчам. — И почела да наводи доказе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Хоће и он. А ја ћу да пишем владици и чим он одобри. — Није ми то рек’о. Овај. Имаш ли ти толико новаца? — Имам. прима. Она пошла. Како хоће? — почео поп да се јаче шали. узима. — Ете. Попа се. весела. — Е. радосно.

А да га опет код себе. већ почела да проси и иде по селима. зима све јача. која вајда кад Љуба исти онакав. Љуба да се укочи. чистија и вреднија. код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?― А овамо. проговори. какав је лењ. ја ћу да те зовем. Љуба. А међутим..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Па не ли дâр? Ете за тебе што ћеш да нас венчаш. спава. од тада. Зато да би угушио смех он јој руком одобрио и отпустио је. није се тужио. За себе се Наза није бојала већ за њега. доносила. Али Наза није могла да чека. једва ако би одговорио: БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 10 . Чак и цело. Знала је: да какав је он. — Кад дође од владике. чим затражих. кум а гледајући је онако искрпљену. лежи. више отуда не би се ни вратио овамо. да. чисто се променила. Није више тамо просила и показивала се где су знали за њу и Лубу. Нове. раскречи се посред колибе да онако го. с торбом. само да би га као заинтересовала за себе. као пред њиме се уздигла. и не гледајући у хаљине. просила. нигде не закрпљено. у колибу пусти. И. Док било лето Наза и не досађивала попу толико. Али од владике никако не долазило одобрење. где ће да га пусте у шталу и да му дају само по комад хлеба. Но. Дошла лепша. — И. Чека. стид је било. Једино. услуживала га само да би му пала у очи те да се он сети ње и каже јој ако је што од владике дошло. — Еве бре. Зима стегла и пуца. невенчаног. нуди га и разастире преда њ да му покаже халине. Али од владике не долазило. па ако наиђе на какву добру кућу. Колико пута доносила му одело. донесе. није могла. старојка. истина. као у инат.. долазила зима. најежен од зиме и. Стид је било да га тако. да живе невенчани. Зато заборави све и невенчаног прими Љубу код себе. Одмах ми дадоше. донесе му а он ни да се окрене на њу. — Нема Назо — одбијао је поп осећајући се неугодно кад би је видео како она свако јутро испред капије чека га. кад ће да јој каже да је од владике дошло да се венчају. Још не закрпљене. Више мртав него жив. боса тапка по снегу и пиљи у њега кад га види. и друго што треба. Од тада још лењи. И као сваке зиме тако и сад хтео да иде у какво село и да тамо у слами по шталама лежи. али га она није пуштала. ни на гробље. одмах дали. Зато Наза заборавила и на стид и на све и почела свако јутро да одилази попу кући и чека га на капији. чим је затражила. у град. кад би он дошао на гробље она се увек налазила око њега. Наза лута. Али опет. у кошуљи. међу просјаке. али сав. презими. Па за кума. Само пошто се наједе. бошчалуке. Од јутра до мрака трчала је. а камо ли осмехне. онако гô. проси. Попу дошло још више неугодно слушајући оно: црква. почела би да му прича како су јој. Јер око гробља и у вароши није имао где да спава. само више није излазила у варош. Али на све то Љуба. слободан. у колибу. еве. само је још више лежао и по некога распитивао за какво село. — Одбијао је једнако попа. Љубу. Стид је било. Само лежи и спава.

милује а он уморно. са твојом Назом? — упитах га. распростирао да лежи.. — Шта би. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 11 . упорно. и тамо вуци ли? пси ли? растргли је. Сада. Наза. улепљеном поњавом. море. Стане Љубу да дрма. Блато на све стране. буди. Проси. мастан. Ко зна? И гегајући. крупан. Зими. Од муке. не гледа у Назу. — Која Наза? — поче он натмурено да мумла и да се скупља онако гô под оном својом поњавом и кошуљом. после почела и да пије. Пригрћујући ту поњаву. Био већ остарео. — Умре. И. био је само у кошуљи а огрнут неком дебелом. натмурено. продужи пут једнако скупљајући се испод оне своје поњаве и масне кошуље. једнога дана сретох Љубу. исто онако напућено. пркосно. мртво преврће се на другу страну да заспи одишући и бранећи се од ње.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Тесне су! — И онда би се опет окренуо од Назе и од хаљина што му их нуди и као стрепећи да му не навуку те хаљине. још слободније би се раскречивао. спава. — Па твоја жена. — Не дирај ме. И после дугог гледања као да се реши да ми одговори. упадајући посред блата својим дугачким. А нарочито из њива и башта одакле је он долазио. — А! — поче он као да се досећује — умре она. Била киша. у селу.. торбу и кошуљу око себе ишао је као увек немарно. Још откада је умрла. блатњав. проси. Као увек.. гледаше ме као да ме испитиваше. — Како? где је умрла? Он једва окрену главу да ме погледа. босим ногама и гледајући у страну.. мори! Пусти ме! Ох!. сав црн. па се напије и дође. Он је долазио из Доно-Врање где је био сабор.

не само што му у то нико није дирао. Он. ућуткају. годишњицама. па онда остали. чак. што не би могао да обуче. Било на даћама. у једном заклону од стреје и прућа. Њему се на ноге доносило. да одело. то мора њему. Чак је имао и као неку превласт што је само он могао до клисарнице. или владика им. Таји. поменима по гробљу. опасан појасевима. други просјаци. чоханим чакширама. у коме је умро. није ни просио. — Жене давав. већ су му и сви давали. А он би увек још тражио: — Што већ сви не помру? — дерао би се за онима што су му доносили одела. А веровали су: да све што он прозлокоби.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ IV ТАЈА О д свих просјака он је био најлепше обучен. да се пошаље. И они. још мање крао. од онога што напросе. Једног дана сео на праг њене собе и почео да се дере на сав глас. Чим ко умре. ете клисаричина ћерка — умреће! БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 12 . Али. све „пустињско― одело. гледајући испред себе: — Клисаричина. парастосима. Као да је био неки њихов старешина. у неким широким. Као да су га се бојали. те да не гунђа и злокоби. крио би по угловима те своје колибе или земљом затрпавао бојећи се да му ко не узме или украде. први би он морао да седне. увек био гладан. доламама. и тиме као хтели да га задовоље. Његово је то. само он спава и довлачи та своја пустињска одела.. Чак и просјаци.. Тако и клисарици предсказао. И сви су му давали. као некој соби. Таја бута! — гунђао би он стењући и навлачећи на себе та одела. А он је све халапљиво јео и увек. одвајали су и давали му. Нагунтан: са по неколико пари одела на себи. испуњава се. да у тој. што су му жене од умрлих мужева и синова давале. наједе се. А остало. то се зна.

а још мање напољу сама да заноћи.. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 13 . као пресекао. угађали му. И заиста. опет. Једва би ишао и вукао се. Никад није смела сама да остане. како их чује.. Никога у очи не гледао. Убрзо она ону Тајину колибу. за сина му. узет га да преко гробова оде до неке жене.. попова сина деца у игри каменом ударила. не прориче.. не злокоби. умреће. собу. заклањајући главу рукама. пустињском. те се од тога она као искривила. кад Таја или не може. Било му је добро. јаче и боље учврстила прућем и земљом. трчала. које од сувишног јела. А он је. а још онако крупан и кошчат. да би је уграбили.. већином новом. Турци! — цвилела би она тако по читаве сате бежећи и вртећи се у ковитлац од страха. што год је он хтео. предсказао.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Клисарица излетела на њ са секиром. оделу. Била је ситна. па однекуд набавила и судове... Причињало јој се: како увек иду за њом Турци да је грабе. те је уредила као неку кућу. ждерао. све му чинили само да ћути. ма да је у том нагомиланом. по глави — пуп! — И рукама је показивао како ће га каменом ударити. изнутра почистила. неће. тешко. И стењући које од многог одела. Вејка га је звала „чичом― и увек носећи његове торбе. отрчи и узме оно што им дају.. само гунђао. она га је слушала. И попу. све јој поубијали. У то време била пребегла из Турске једна просјакиња. храњен и добро негован од Вејке. дворила. посуђе. Чак му је и јело готовила. неко улаво1. Турци. мала. да не би сама напољу ноћевала. или неће. бежала. готово луда. те овај од тога умро. већ испред себе. а још мање као пре онако халапљиво јео.. само да је није то. ишла за њим. И зато су га се сви бојали. да уместо њега. пиштећи од страха. — На попа.. сина. Он побегао. види. не гунђа.. да му је на руци. А била је вредна.... И тад се по њој могло још да види како би она заиста постала лепа. само да би је Таја к себи пустио. Од зулума померила памећу. — На попа! — опет једнога дана исто тако почео да се дере. вукао би се дишући мртво. просјачки. Све му чинила. лепо. И тад би. мрзи 1 улав — шенут. Па.. Више није гунђао. сасушила. — Неће. младо девојче. тај ужас. — Нане. крила се. изгледао доста и леп.... Али чим се измакао од ње опет је почео да виче: — Умреће. Нарочито Таја. она уместо њега оде. И тако они двоје почели су да живе мирно. Звала се Вејка. слатка нане. натмурено.

Сад је само гледала у Тају и служећи га. као увек. седео је у среди на првом месту. Нова је била. Знала је она унапред да ће то од ње чути. да јој не дâ да спава у његовој соби.. Једног дана просили су. она је дизала. како си снашке? — поздрављала се она. скупила торбе. метала му у скут. Вејка ју је. — бранила је Тају од њених дарова и још више из торбе давала је Таја је све јео.. Сви други просјаци отишли.. пробирала је и давала своме „чичи―. Гробље се испразнило. Она поче око Таје облетати. ипак је била некако мека и са још добрим прсима и лицем. — . гласно се здравила са женама које су их даривале и с којима се она познавала. С десне стране стајала је та варошанка. Таји. Али Вејка њу није слушала. дрхтећи од страха. одбивала. том прошење прошло. почела с трепетом да ишчекује кад ће Таја да се дигне и по обичају као увек он и Вејка оду кући у ону. а сад још боли. с леве му. Она опет да би се пред Тајом као показала.. Али Таја је једнако јео.. како се Вејки чинило. Али ипак Вејка се није надала да ће Таја толико њу. да омрзне и отера је.. мљаскао. што не би која жена право у торбу спустила већ на земљу до торбе. па се пропила и почела да проси. А и варошанка. — Ја! — одједном се на њу обрецнула варошанка — шта ће тамо? Добро му је и овде. чистила и метала у торбу. Таја као увек. бринула да у њиховој. била је Вејка и трудила се. навлаш га додиривала својим страсним рукама. Ма да је била већ стара. уз колено. и гледао испред себе. Била слушкиња.. тек од скора дошла на гробље. усахла. него од свога и Вејкиног. ишчекивала шта ће јој он рећи. Она је исто онако стајала и као нешто очекивала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Али то не би дуга века. Видело се да је и њему тешко да се реши. Таји. Тајом превлада друга. Вејку. само они не. А од свега што је најбоље. преплашено. — Чичо. увезала их и као осећајући нешто.’ајдемо си! — још једном се. уздржавајући бол. заједничкој торби што више буде напрошено. очишћен и искрпљен од Вејке. иза клисарнице. да он једе. Таја је међутим једнако јео. ’ајдемо си дома! — Напослетку понудила Вејка Тају кад је видела да је сунце већ зашло и мрак почео да пада. надала се нечему од Таје. Али више од варошанке. и. — Па има си. истина промукло... усудила Вејка да га позове. а варошанка се још не одмицала од њега. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 14 . Варошанка је била. — Снашке. метала му у скут. познату собицу Тајину.. али некако страсно па од онога што јој даду и она је одвајала и давала Таји. а и Таја око ње. Вејка. И оно.

да ће он варошанку одмах отерати од себе. — Али он.. мећу просјаке. меша са женама. А кад га неко упита за то. већ се није ни тужио. или од гладовања. И лаже: како се он разболео. Оде тако. Већ ако имају да јој даду ракије или новаца те да она купи и однесе му. више од страха што је сама. кад дође код Таје не само што му не да ништа. да ли од старости. мамећи га себи да га избије.. Сви су се надали да. Моје је то! — И показивао би он на собу у којој се она разбашкарила с другим просјацима. Тад би се Таја дигао. Истина. више није хтео ни да долази овамо. не само што је није отерао. — Тето. Одело поче да му се распада и вуче за њим у дроњцима и крпама. видело се како се с муком решио. И заиста Таја је више није хтео. у своју собу. — Моје је. он би се издрао на онога: — Гледај ти свој пут! И. изгура из његове собе те он мора напољу да ноћи. иди. Он се више жив није чуо. Затим се брзо изгубила. А почела опет и да се опија. „чича― ме неће више! — проплакала код ње. и виђа се с ким. нити да проси. већ тобож за њега.. прориче. заређа по кућама и почне да проси. А после од тога се она напије. већ је и његово узимала. већ га тера од себе. код себе. А и не једе. А друго одело више му нису ни доносили. умрла. А Вејка није имала више код кога. моли. злокоби. него од глади. иза гробља. те је он остајао гладан. све по варошки. скупила се и одвукла до клисарице. или испред своје собе у коју га варошанка није пуштала или у реку.. Ова га је дворила некако раскошније. но је од тада морала сама по пољу да ноћива. какав је био пре Таја. А често и бије га. претила му је изнутра: БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 15 . дошао пред врата и почео да је тера. јела. иди си мори. па лежи болестан. И тако Таја остао са варошанком... али је ипак одбио Вејку. доносила му. Само оставила торбе. Само по кад и кад ноћу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Нећу код тебе! — једва он промумлао. Лепше му и укусније готовила.. Још од онда од када почео да се дружи. давала од свога што напроси. Примио варошанку. гони из те своје собе. И то кад обично варошанка пијана с другим просјацима дође. Чак изгледало је да му је с њом и боље. напољу. као у инат некоме. Али после варошанка као да се брзо засити Таје и одједном га остави. не за себе. Седео је тамо. Вејка ништа не рекла. И не само што га више није дворила. Клисарица ми је дала. Тају.. земљоса. јер је он одавна био престао да гунђа. Па. намештала. А она. Само је ћутао. И. Као да га се више нису бојали. — ’Ајде. па се с њима затвори у његову собу.

. само тад на њега наишли и видели да је мртав.. увек му је мило било кад би се она на њега одобровољила. Само. Ако би га који понудио — добро. — Ох леле! Ох леле! — Узмицао би Таја уплашен и обилазио око улаза. Силом отерао варошанку те Таја опет могао сам.. кад га пустише у собу. И ко зна докле би тако. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 16 . Више није јео. оди да ти дам твоје.. ноћева. леже. Само се увијао својим крпама и дроњцима од одела. код себе. као да се жив закопавао. те га пустила унутра. да се сам попа није умешао. Више ништа. Али. јео је. А зар и године дођоше. И тако целе ноћи дреждао. ако не — гладовао је и сам не знајући и не осећајући да гладује.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Оди.. од тада Таја као да не беше више онај Таја. док га једног дана не нашли мртва... у тој својој соби да седи. Чак и земљом коју би могао око себе рукама да дохвати и њу је на себе бацао. Ко зна кад је и кога дана издахнуо. А опет.

’ајд! Зар ја па просим? И. окретао би од њих главу и одбијао их презриво од себе. не путем. једнако стидећи се. угнуте гробове. вино. И зову га. дају му. он би га молио: — Дêдо. заобилазећи их. наискап. шмркће. Он. — Море. гледајући жељно у ракију. Кад би се приближио коме гробу. Пошто нема да им запали свеће. узмите за њину душицу. он. већ би одмах преко гробова почео да иде по гробљу. Већ кад би се гробље почело да празни и попа почео да залази по крајевима гробља и кад би тад наишао на њ. оно што је напросио вади из појаса и ређа по гробовима. и ти ли? — гракнули би на њ сви просјаци чим би се и он појавио и ушао на гробље.. расплакан. пијан. вели. нико не би од њега узимао. кашље и стидљиво да заобилази око гроба. час ракију — и то одједном. А он једнако нуди. препој и ове моје. Али.. жељно заобилазећи око гробова за час изређа цело гробље. Сваки зна да је он за себе то једва напросио.. да му је жена и кћи закопана. Он пије све: час вино. И заиста он није просио. И тако. Тада би ишао на своје гробове где. И онако пијан.. И онда се враћа. Ни попа не сме да зове. — и раздаје показивајући на те своје одавно пропале.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ V МИТКА — А . али слободнији. Седа тамо. он би издалека почео да се глади. плаче и моли пролазнике: — За њину душицу. Жене се сете. плачући нуди пролазнике: — Узмите. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 17 . за њину душицу узмите.

ако покушате да му дате: јело. и ове моје препој! И после пошто поједе сам оно што је напросио и нудио другима. оне исте који га увек онако злурадо дочекују кад год и он дође на гробље. показивајући на те своје гробове. већ је и одбијао кад му се дâ. мајсторе. — Не могу. вредан. засићени.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Попа. И чист.. А то обично за време ручка кад сви радници изиђу да једу. виче за попом. на улазу. ако је добре воље. пришао би. он једнако плаче. ничке лежи и ваља се до глухо доба ноћи. опрао и склоњен од осталих.. не могу — одбијао би уплашено. Тако је вешт у сукању ужета. да би га после мртва пијана оставили те да ту. И не само што није тражио. Шта друго не једеш? Он би. онако пијан. Али. и ове моје. у ћошак испред какве ћеране1. — Дêдо. неки пут оде и из гробља пошто све препоје.. а ако није добре воље. не можете да га познате. већ би другима препојавао који му плаћају. онако у гаћама. пиће. посути труњем и влакнама од конопља. Очистио се. Пред њим ништа друго до тестијица воде. ракије. Па ако на улазу затекне пијане просјаке. молио га. а обично уза зид. Просјаци. Као да није радио. Остали радници. изговарао се како нема. прљави. он би га тад љубио у руку. пића. да се о њега отимају мајстори. плакао. једе само хлеба. а он не. не би ни гледао. Митка би тад узалуд гледао за попом и.. ручавају заједно. — Дêдо... Чист. Па да или натрапа на улаз и изиђе из гробља. Колико пута би га нашли. заједно с њима сукао ужета. он одбија: БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 18 . једнако загледајући се и чистећи се. А највише и због тога што није тражио новаца. или се забатрга међ гробове и ту преспава. последњи би се дизао и стењући одлазио. И ма да поп одмакне далеко од њега. раздавао. он се умеша међу њима. А у обичне дане. Питате га: — Зашто само сува хлеба?. препојао би му их. Како ко има: јела. метанисао за њим. дају му тад од свог преосталог вина.

онда се провали од пића. снага ми не трпи. — Правда се. Тек кад порастао. пости. Он почне да муца. и ногавице. А док тако не једе. стегнути. И заиста. тек знају да се одједном нашао међ слугама чувеног газда Панте. Увек чист. све уза зид и једнако трепћући и шмркћући као на плач. ваљајући се. Рукави му. кријући се. ваља се. чим окуси што масније. иде згрчено. побесни. Не могу. И за чудо како је био леп. много! Па боље овако ништа да не једем и миран сам. већ је радила. А чим месо. После хоћу све. утегнут појасом. Велике. вреднијег. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 19 . Само кад иде. пиће. Не због чега другога. гладује. Док је био дечко нико за њ није знао ни да постоји. не могу. црне али некако и чудно меке. Нарочито биле су му очи лепе. ако не дугметима а оно врпцама увезани. Газди се допао и узео га код себе. већ због те његове чудне лепоте. Нико не зна одакле је.. и жену и кћер отерао у гроб. понова служила и њему давала те он пијући. после га оженио. и то много. а још ако макар кап пића попије. — Зашто? — Чудите се и почнете да се љутите на њ.. пости. Али га жена толико волела да га није могла гледати да тако он трпи. мирнијег нема. — Па како? — Тако. наочит.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Не могу. дао му своју слушкињу. Слушао тамо слуге газдине те га они трпели да спава у шталама међу коње и биволе и давали му од своје хране што је преостајало и тако он живео. пао у очи самоме газди. миран сам. — Овако кад ништа не једем и не пијем. С том женом имао и кћер. меке — чак до туге меке. — Тако.

. и почне онда на сав глас да призива пролазеће жене: да му уделе. радостан... у твом веку овако што убаво. И кад их растера да може он комотно. сакати хватају штака. Бекче! А он их једнако гура од себе. одмах престаје да проси и диже се. већ до њега коме другоме просјаку. међ просјаке. Дели око себе. Све их по имену зове. док он. Тамо..... на.. сељаке. најбоље место не заузме. Чак кад нека њему не пружи. Обично иде у оне механе по чијим шталама спава. упадне. једнако грдећи их: — На.. и никад нећеш да изедеш.. граби јој из руку и меће у своју торбу. И тамо. просјачка веро. поскакујући. у средини... меће је пред себе. бре. Што даље да су од њега. не добро и масно умешених питâ. Сваку познаје и од сваке проси. сељо.. одјури у варош с оним што је напросио. — Насити се. Слепци се повлаче.. — Баца им у крила... узмичући се и — Бекче. нагиње се над њу.. шири је. — И све што год је напросио ређа пред сељаке да једу. просјака. вади скривену у недрима своју торбу.. на. једи. — Трзајте се. просјачка веро. растерује. он се издиже. Једи. Х а! Зорт! — Утрчи он и посред њих. сељо. бре! И почне да их гура. А кад напуни торбу. раздаје сељацима грдећи и њих. — На. слободно да седи. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 20 . И. певајући из свег гласа. не дижући шајкачу с очију и не престајући да грди просјаке. Узми.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ VI БЕКЧЕ — . миран. он то издваја и даје. нарочито парчад хлеба од непшенична брашна. месено. оно што је напросио. баницâ. прете: Неки гунђају. лица. Миран да си. ниси изео. а неки му. Па оно што му је сувише у торби...

донесе воде. Нарочито кад настану ноћи с пуном. ваља се онако пијан по прашини. Опет одјури даље — по маалама. и затражи од домаћице: — Ракије да ми дâш! — Шта ће ти ракија? Хлеба да ти дам! — нуди га домаћица. Али тад не иде као други. разголићених груди. поцупкивање. плав. кућама да што послуша. недељу дана не би се дигао из постеље. он би опет к њему у правцу. Људи. у ком би се назирао кроз облак. кошчата и извијена лица с пуном. још јаче набијеном шајкачом над очи. пролази поред кућа најбогатијих и најлепших девојка и иде у најбоље механе да тамо пева и игра. винограде и тамо сам пева. — Хлеб сама једи! — одбија он увређено. кратком брадом. пусте улице. напије се. игра. А то његово играње — неко тресење снагом. ни тада се не умара ни смирује. зло снађе. набијеном шајкачом до очију. — Хоће нешто да га ’алоше.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А сељаци ако му за то коју ракију плате — добро. у њиве. Бог га не убио! — Чудили би се други испуњени страхом од тог његовог певања и лутања по пустим пољима за месечином.. не завлачи се међ плотовима и амбарима да тамо спава. слушајући то његово певање и лутање за месечином. Чак и кад се месец од мутна неба или облака не би видео. ноћ падне. спрам месечине. с рукама остраг.. бос. Сви су га знали. лута. Тада не пева. А Бекче просјак није! Ракију да ми дâш. исцепа дрва. лутао. Само ни ту не остаје. с песмом. ударање коленима о под. уноси се у њу љутито: — Шта ће ми хлеб? Хлеб је за просјаке. да кад би други тако што урадио. земљу — толико је. Био је леп човек. Домаћица шта ће? Дâ му. ————————————— И кад није пијан опет лута. јаком месечином. Онда иде из вароши у крајње. А увек весео. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 21 .. Колико пута бане у ма чију кућу. хрче. а и волели га. ако не — не тражи. И тако од једне до друге куће. а њега ни зној не пробије. говоре: — Бекче пијан пева. кршећи се као неки „ерген―. Па кад и мрак.. већ виче и игра... ишао. И. већ певајући из свег гласа. Млад.

ћошак. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 22 . показује на суседне горе. са голим рукама из одрпане кошуље и голим коленима из старих чакшира које се једва држе на њему. Питате га: — Шта радиш.. полако. — Још уплашеније почне да вам се правда. згрчен преседи цео дан. а највише да вам није крив зато што је ту. море? — Гледам си. тако крадући се. затвара очи да не гледа једнако скупљајући се уплашено испред вас и стрепећи да вам чиме није на сметњи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ VII С ам. А сав у бради. — И почне да се крије испред вас. — Шта гледаш? — Па. за шта крив. — Отуда. Увек кријући се иде. И. иде и једва чека да нађе и завуче се. обазирући се уплашено око себе. батке. планине. А одакле је? Чији је? Нико не зна. сакрије у који кут. отуда. и једнако да се склања. испред вас. зазирући од свакога. Ако га о томе упитате. коси. И то толико да нећ сме слободно ни наћ земљу да ступа.. — И одмах окреће главу. нећу више да гледам. те ви морате да га гледате. Па да ту тако сам. И. узмиче испред вас као бојећи се да га не бијете. крадом ступа.

лалê! Живи тамо. нарочито где је благо. нити га имају. Онако увијена у крпама. згрчена. Уста јој и вилице све обрасле у тим маљама као у некој бради. бошче пуне трава. лепо. беле. А то је. И у извесно доба — а и то се доба не зна.. старо и пуно неких белих. Да и она. Али њу је тешко наћи. лалê! Биље. И ко њу има. Само јој очи крупне. узима и даље држи под језиком да га не би нико нашао. И зато и нису тако богати. И зато је после много богат био. при великим врућинама. А сва у крпама и дроњцима.. У волујским колима. банице. у трен.. најбогатије девојке у њеном селу. Једва се за по неког памти да је тај „расковник― нашао. мисли се да обично лети. Њега само жељка налази и чува под језиком. те не може да иде. Но она га опет. Мала. покривеним лепим ћилимом. око ње. А она је хтела да буде богата.. травка којом се отварају сви затвори. једнако вичући и нудећи биље. Па тако шарено.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ VIII БИЉАРИЦА — Л але. већ се вуче.. Пред њом се све отвара. да оде на сабор. биља. као све. травке.. па да тамо игра. срећни. с парама на прсима. лале! — чуло би се како она сваке суботе виче испред капија по улицама. лале! — и нуди жене кад се ове искупе око ње растварајући им своје завежљаје. са тим својим завежљајима и торбама. везеној фути. — Лалê. Том травком се има све што душа зажели. она обучена у новој. прве. Па чак. брзо. Паре закопане у земљи. корења. ако га једанпут у години испусти. Са исушеним. травке. Лице јој ситно. скупљеним ногама. лале — сестро! саме оне из земље излазе чим се расковником дотакне место где су биле закопане.. бива богат. игра. много богат. злато затворено. И због тога људи никад не могу да наиђу на „расковник―. умешене пите. траве. великих маља. имао га. да држећи га отворена више главе. а она у колима. И. међу папратом и здравцем једнако чекајући да нађе „расковник―. пође на сабор. — Биље. горе... веле. као што се сад ради. човек помисли. да купи кишобран и да га у колу отвори... више Маркова Калета. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 23 .. нарочито око главе те јој се лице готово не види. као неко клупче вуче се и пузи по улицама.

. да је можда која од тих жељака баш сада. одјури.. — Како вам град тада дође мали. како је заиста тешко. мори. берући те лековите траве. глухо доба.. тад оно од Бога пада. Тешко је да се биле види. — Нико ме не дира. — још нисам расковник нашла. Не бих дошла. урвинама.. А дотле. мали.. управо одгегуца опет тамо. разгће и показује им своја изгребена.. да нуди биље и брзо.. То је она хтела... стенама... крвава колена.... па ајдуци. Зато је побегла из села где је служила и дошла у Кале да тражи „расковник―. само се црни. да си и ја купим кућу. кад гора. — Грозе се жене кад виде та њена изгребена. Гледам. у град. у планину. узме га од жељке. па га осетим и идем да га узберем. Кад трава око мене почне да расте и камење по гори да пуца. — Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале. — Не. а високе.. А кад га нађем. Ко зна шта је тамо сад? И. — Ништа — продужава. Убиће те. — уверава их — тад ћу да дођем код вас.. — И да би их уверила. .. у то. што не сиђеш овамо. оно види. стоку. и заједно с хлебом што су јој до тад дали. При тој помисли одмах престаје да проси. к вама. Не смем жељарник да оставим. — Видим си.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ игра а „паре― да јој звецкају на прсима.. А ноћу ја и не спавам. — Па како га ти познајеш и видиш ноћу?. него хлебац ми нестаде. нађе и узбере. — Па шта радиш тамо сама целе ноћи? — плаше се оне од ње. И свакоме се не дâ да га види. све се смири. — А. — одбија их. а тад се биље. и она сама спава. у град. у гору? И то још ноћу сама?! А знаш — вуци. сељаци.... да сам и ја као ви. на „копче― ципеле да јој шкрипе.Не ли тада берем биље? У глухо доба. —————————————————— — А мори! — питају је жене. биле. везена фута око ње да се шири и крши. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 24 . а ње нема тамо да види. Ја и сад не бих дошла. док је она овде. уплашено почне да скупља и савија торбе.. Седим тако и гледам овамо. жељарнику. све видим. мучиш. земљу. горе. — Па што се. — А да знате — почне као да им неку радосну вест саопштава. завежљаје. испустила расковник... Све по мртвичким местима1 расте. Замирише. при помисли да је можда од толико жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради. нећу.. Али оно се крије.. па иако је ноћ. крвава колена којима се вукла и пентарала по гори. код жељкарника да пази и тражи расковник. — брани се она. вода.

мртву. Жељке пробиле се кроз ограду и одмилеле у гору а она остала ту и била већ почела да се распада кад су је нашли мртву. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 25 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И тај јој расковник дошао главе. згрчену. После неколико година дрвари је нашли у тој огради од камења. њеном жељкарнику.

Онда се зна да ће тада стара хаџика изићи. башти. Ево.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ IX ПАРАПУТА З а њега се не би знало. силазећи низ куће. улеће у капију и да јури по дворишту. стењући. мајчице моја. поштапује се. почела да вичу: — Жижа. са по десет пари кошуља и гаћа око себе и пун других крпа што једнако купи и халапљиво трпа у своје пазухе. Сав нагунтан. Зар ми те опет ти наколници уплашили. некако измучено. болно. не бој. почети да га умирује. надгледа га. пред мрак. слушкиња. прилазила би му. кад би му у чаршији деца изненада пришла и бацајући у њ већ употребљене жигице. ма да од старости обневидела. побеснео од тога почео да баца са себе одело.. и негује сада већ остарела хаџика Ташана.. узела за руке. полагала у постељу увијала и остајала да стоји уза њ док се он не би потпуно смирио.. И.. нити би га толико гледали кад би се он. Други од тих крпа не би могао ни да крочи а камо ли да још као он поскакује пред светом и дере се: — Парапута! Парапута!. одвела у његово собче. једнако бацајући са себе одело и дречећи бесно да се чак и слуге склањале од њега. — О. толико слугу. ја.. недра. ширећи руке као да јој не утекне. А још мање би озбиљнији. Она ево двадесет година како не излази из куће. стара. Па и сада. Тако. тамо водом освежавала. старији трговци гледали у њ да нису знали да њега још једнако код себе држи.. чува и готово једина она што с њиме разговара. док је била млада. И тако ишла за њим стешњавајући га у какав кут док не би дошла до њ. храни. сама она му чисти његово собче. ја идем.. ногавице. умивала.. жижа! И показивала му како ће он од те жигице да се упали. поред неколико снаха. нити се појављује у свет. Још као некад. престао да се унезверено тресе и муца: БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 26 . појавио. И онако. утишавала би га идући к њему. Па кад би он престрашен. обично суботом. још не дâ да је ко у Парапути одмени. храни. сав изгоре. да бежи натраг кући. Не бој ми се.

Напослетку једва су изнашли. Она била млада. одело који ће да му изгоре од бачене жигице на њу. каквога блесастога. отац њен. И то јој је била као казна. Не толико с мужевљеве јој стране колико с њене. тако и њен муж. исквариће се пород. Муж јој.з. и како остала удовица. као што је и то обичај. да их чува. шта су могли да чине с њом? Да је без деце? Онда се зна шта се у тим приликама ради. ево већ целога века надгледа.. И. још више се пролепшала. као што у она времена доликоваше јединцима и наследницима богатих очева. лепа. да целог века. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 27 . Убрзо се то дознало.. чува. чувеног са своје лепоте т. севдишући и пијући умро рано те она усред целе. вечеру и све што треба. А да опет. Дâ се отров да га добровољно попије.. само њега храни.. И шта су могли друго? . онда би их узео деда.. набујала а онако сама у свој великој. богатој кући преварила се и загледала у неког лепог. довели тога Парапуту и дали јој га. надгледа. Ману-Грка.. А сви су знали зашто она тога. Парапуту. готово затворена у кући. последњег у маали. Нарочито отац јој. чува. Али. Прво њему да однесе ручак. И свет би казао да је он узео децу да чува да би им приграбио имање. Скупила се породица. Да су деца сирота. удаду је за неког слугу. велике. Али толика имања. шта ће с децом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — Жижа! Жижа! — показивајући јој на своје крпе. богаства. испаштање. па онда себи. чувене куће остала сама са двоје деце.

Јоване! — храбре га пролазници гледајући га где.. стићи. беже од њега. у цркву. Где га не познају.. Па се онда још више упиње. опет се заборави. — ’Оћу ли? — радује се он и издиже на прсте да види варош и увери се да ли ће заиста на време. — Стићи ћеш. од свега што напроси. пред цркву и да би пре мрака изручио хлеб. — Храбре га они и показују му на цркву чији се крст светлуца из вароши. цркву. кад га виде онако кошчатог. брашна напрошеног по селима. он почне да се уноси у кућу и виче: — Света Богородица поручила.. пошто умире децу. Свете Богородице. јер тако бесно.. Али чим уђе у маале. Већ тамо. пуне торбе да би што пре стигао у варош. али пошто су увидели колико он сваког дана донесе. стење вукући своје торбе пуне хлеба. а. никад не ошишаног ни обријаног да се једва видео из косе и браде а свог ознојеног и рањавог од прошења и вучења тих својих пуних торба. халапљиво почне да упада у дворишта. задуван. Жене. крупног. брашно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Х ЈОВАН — А . Почне да иде по кућама.. даривају га и питају показивајући на његове пуне торбе: — Па имаш. ништа не узима.. Испочетка клисари и попови били га и терали што тако пред вратима црквеним чини ђубре.. Шта ће ти више? — Није моје! — дере се он на њих. пре мрака. Још је рано! . стићи. вуче и расипа пред вратима. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 28 ... Чим упадне у двориште.. жури. што је тај дан напросио за њу. — Па чије? — Господње. износе му хлеба. Њено је! — И показује на цркву. вуче те своје тешке. Неке. И заиста.

Па или то после продавали. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 29 . пустили га те они после њега то узимали.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ навуче: хлеба. чистили. брашна. или њиме ранили своју стоку.

крештећи сумануто да се цела чаршија узбуни. Овај отишао. шегрти из појединих дућана као неког свог давнашњег познаника дочекују га. А то је шегртима и било главно. Па да тако преплашен... Док Менко био млад. А то би нагнало чаршилије да се сете његове несреће од које је Менко тако шенуо. почео да их јури.. занесен у томе говору. сув и ситна. изедоше!. Чим уђе у чаршију. И то увек на једном истом месту.. дошао к себи. Менко са још некима ухватио бега и избио.. целог дана после крешти по чаршији. слуге. кућу му запалио и на његове очи обешчастио му жену којој после одсекао главу и бацио у крило везаном Менку.. дајући му дуван и мешајући барут да би после кад у цигари букне барут и опржи му лице. побеснео. — Ко. Такав. нов домаћин. — Изедоше ме. Менко. и то целе зиме. долазио је у варош. црквишта. Менка везао. као кад се човек побије или присуствује некој погибији па одлазећи од ње. браћо. исто онако занесен у говору. он од тога преплашен.. у дроњцима. те да би после између се причали: како тај Беглер-бег. улазу. И онда би настала она његова збркана. доказивајући. гађа каменицама и то — смртно. свагда се виђао. убезекнута прича: о том бегу. црна лица. и то оном брзом. браду. као да се смирио.. Обилазио би манастире.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XI МЕНКО У век у говору. кад је купио десетак у Менковом селу бацио око на његову жену. висок. Кажу да је тада обично у своме селу и да тамо ради. јури. престрашен. о купљењу његова десетка у селу. доказује. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 30 . тек се оженио. и тек једнога дана опет би се појавио у варош. шале се. вратио се са заптијама. прича о томе. — И запрепашћено почне да се дере и прича: — Не ли Беглер-бег дође по десетак!. Зивкају. ко? — Асан-паша. сасвим побеснео. Нестане га.

све би тада околне дућанџије некако радосно и злурадо извиривале по њ и пратиле га. само тад мрзовољнији. долазио до Цопе и благо. — Ништа ја. Чим би у чаршији наишао на дућан каквога чувеног газде. А он би баш на њих ишао да им се плази. торбе и почне да се газди плази и презриво. шта си ти?. прљајући све око себе. Али би се Цопа од газдине куће искрао и опет почео да се вуче. засићен. мастан и плазећи се сваком.! — и радујући се како ће се тад сва деца разбећи. нахрањен. ништа ја нисам. преобуку и не пуштају од куће да се тако прљав вуче. раскречених. И увек би се вукао тако упрљан. с торбом. те тамо да га нахране. дугих. Јер су онда знали како ће Цопа сигурно. меснатих ногу. газдину кућу. да се увуче у газдин дућан.. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 31 . на изненађење околних дућанџија. штаповима. остављајући му своје комађе хлеба што су јели. А газда би дозивао слугу и давао му Цопу да га одведе у његову. гладује. уноси у децу мумлајући им: — Му-у.. да седне спроћу газде на улаз. Али би Цопа бацио те његове паре.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XII ЦОПА О д њега су се деца највише бојала. и да се онако у дугој кошуљи. газда би се тада обично дизао. пркосно да Му мумла: — Е. одобровољавао га дајући му новаца. очисте. разбаца штапове. Али... луња по улицама. као не смејући да га увреди. Цопо. — Нећу! Шта ће ми то? — издирао би се он на газду. и без страха.

Цопина гроба. а то су сви знали. — Цопо. баца се штаповима. није. он би му пришао и начинивши прстима крст показивао. на! — И почео да му уноси тај крст. кад год би хтео неко да га уплаши. И не бој се. Није то крст. још нећеш ти умрети. пролазници. А то је код Цопе значило: крст од његова. Цопа би на то почео да плаче. — Крст! Крст! — Није.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Само. виче. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 32 . смејући му се. и торбама дерући се за оним а тужећи се на њ пролазницима. — Тешили би га. Лажу те.

Па зађе изван вароши. а увек голих груди.. меша. И тако. али са преплашеним. скупља и заједно с парчадима хлеба. паприкама и другим што је напросио. А што је најгоре. Али он не да. И тако. једнако обзирући се око себе да није штогод заборавио. што је он уз пут покупио.. вади. Кад му је мати била жива. било чак овамо.. са оним истим плачним изразом лица. А обично и не чека да му се дâ. пруће. понесе. кад се од куће искраде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XIII СТАНКО „ЧИСТО БРАШНО“ М лад. крпе.. био је из јаке.. камење. пригрћава оно што му она узима. какву тулузину — све. Што год наиђе уз пут: крпу. дрхтећи.. Трпа у појас. прут што треба да узме. И. чисто. — Одбија жене кад му која случајно да хлеб од „нечиста―. и заређа по селима. непшенична брашна. јури из куће у кућу. — одговара јој — али још искам да имам.. недара оно пруће. — И опет појури по путу да скупља око себе. Мајка га опет сустиже. враћа се. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 33 . иде по маалама и кућама. из маале у маалу. висок. у вароши ако га сустигне. Имамо кући то. дрхтећи. скупљајући. Браћа му први домаћини у селу. било на путу. она потрчи за њим. — И почела би да му из појаса. раскопчаних чакшира и распасаних појасева који се за њим вуку. Бог зна. шта ће ти то? Баци то. луком. Тресе се. те после.. Нарочито зими. она је ишла с њиме. задружне куће у оближњем селу. дрхти. где га нађу. — Чисто брашно искам. једнако дрхтећи од зиме. — Имамо си. залети се по дворишту и пошто покупи све по њему крпе. зауставља и плачно кори: — Зашто. Стигне га. имамо. синко. већ чим уђе. скупљајући све око себе. чисти. прут. плачним изразом лица. не видео још коју крпу. по пазухама.

она претрчи пролаз да би га стигла. Али кад овај уђе у варош. мећава. — Снег је. То. — Зима. И зато почне да се склања. докле је она.. скупља око себе по путевима и проси одбијајући хлеб од кукурузна. — Одвраћа га она и скида са себе шамију. кријући се. бос. чисто брашно. синко. не јури по зими. дрхти. И. крије од варошана да је ко не види. снашке. искам.. и тако он не измакао јој. Чак и по селима прати га. ’ајде дома. непшенична брашна. мајка му. кад опази да улицом нема никога. црвенећи и некад и плачући од стида што ће је ко видети и познати. — Чисто. изгубио се сасвим. стид их било пред светом. преплашено. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 34 . браћа му — испочетка и оне га гледале. те отада он могао слободно да иде. Хоће да га огрне. маалама. али после им се досадило и дигле руке од њега. трудећи се да јој не измакне. док он не дође до вароши. А после... Мајка. огртач. И тако.. заређа по чаршији. јури за њим. по неколико дана иде тако за њим. јури и сама за њим.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — ’Ајдемо.. не пуштале. снахе. Познају сви њу и њихову кућу. склањајући се од света. брижно. позна а у исто време да пази на њега да јој не измакне. — Моли га. Али он је и не слуша већ једнако онако занесен дрхтећи јури по путу и скупља око себе. била жива. мећава је тамо! — Одвраћа га она једнако и очајно покушава да га задржи. она не сме. утопли те да онако го.

За чудо како је био питом. некако стидећи се. чист. нема више. погађао по борама лица и чела. Чим отопли. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 35 . тридесет и две. космате али нежне руке. замирише на зеленило.. А све је бирао где ће да ступне... три. пун беле браде. само у чакширама. колико ће који да живи. Питате га: — Колико имам година? вас. ко колико има година и колико ће да живи. Мени је увек било мило да га видим. понизно да загледа у — Има.. То је био весник пролећа. — А овај? — И показујете на другога.. — И сваком.... Тако исто и за живот. блажено. загледа га. — зелен. без појаса и у пртеној кошуљи из чијих широких рукава вириле су његове дугачке. — Има четрдесет. на мајчину душицу мирис. Поред тога гледао је.. гледајући преда се и нешто у себи мрмљајући насмејано. четрдесет и пет година. бос. ето њега у варош с пуним недрима зеленог здравца. Увек насмејан. — Самог себе уверава. чак и деци. — одговара не вама већ као себи. убав!. — Он? — И опет се исто онако и другоме уноси. — Ете — смејао би се он стидљиво и показивао на здравац. Као да се од њега ширио онај планински. Толико.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XIV Ч’А МИХАЈЛО Б ио је из планина.. раздавао би. Он почиње да вам се стидљиво уноси у лице и смешећи се.

— А каква је та била коју си волео?. Али одмах скочи и гадећи се поче да се тресе. склањајући се сваком.. описују му.. близу гробља која је у исто време била и касапница и бакалница и све што треба за целу ту маалу. не!. пецкају за женске. Ухватили га и не пуштају. Једног вечера свратих у механу. насмејан.. пецкају за женске и друге срамотне ствари. већ угрејан ракијом. Исто онако стидљиво... Кад уђох. стидљиво одбијао је пиће што су му ови давали а сваки час се дизао да иде. Они су морали сами да нагађају. Он је узе и поче с неповерењем да загледа. блажен. бос. увек погнуте главе с рукама у џеповима и пробирајући где ће да ступне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И.. имао сам.... — силом почеше сви да га уверавају те он испи.. Јеси ли се волео с којом? Он је једнако брисао уста. И то крајњу. и муцао је. он нити проси. Он напослетку пристаде. И исто онако насмејан. ситно? — Не. а он је само или одрицао. јер ови почели да га дирају. Он је одбијао.. ни Турска. ни Србија. рукама брише уста. — продужавали су они да нагађају. блажен.. Ако му дате што — добро. а?. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 36 . као други просјаци.. — Је ли девојче. окретао се од њих али. мало. — Вода. вода. — почеше они силом. Механџија му донесе у чашу воде али помешане с ракијом. И тако иде свуда. нити га опет ко задржава. Али даље ништа није хтео више. — Хоћеш воде?.. — А. или тврдио једнако бришући уста и гадећи се од ракије и отимајући се да иде.. За њега нема ни границе. нити шта тражи. изненадих се. ако не — он оде.. Он сео на крај клупе са спуштеним рукама у крилу. Но ови га силом опет посадише и почеше још више да га дирају.. — Па. у старим чакширама и увек.. А једнако су га нудили пићем. јеси ли. Поред касапа и осталих пијаних момака затекох и њега.

муца: „Света Петка. Он.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ — А да не високо?. А он преплашен.. Сви опет још у већи смех. певајући уплашено ту своју Св. снага?. крсти се. Света Петка цркву гради Господе помилуј. Господе сажалуј!― Они још у већи смех.. а! . одједном као да се отрезни. а око јој црно.. бризну у плач и поче да метанише. Петку. големо. радује се. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 37 .. крстећи се.. — поче он као да тврди. грца.. скочи.. Он излете напоље и поче да бежи од њих једнако метанишући. — А.. Сви ударише у смех.

. слуша. а најрадије да оде клисару да јави за смрт те овај мртваца да огласи звонима. ето ти њега тамо. као показује му пут за гробље испијајући са сладошћу цигарице које купи уз пут. али онако пресавијен и са напред испруженом главом изгледао је мали.. где станује. заједно с тим звонима причињавао и он. кућу у којој је мртвац. мени се увек. чим се он укаже с краја улице у којој мртвац чека. Чим почну да допиру у варош звона са цркве из Шапранца. сарану. иде. После тако целог дана да трчкара. Чим чује да је ко умро. готов. не гледајући у никога. н чекајући да чује да ли је ко умро. И да. чираци и рипиде. згрчен. за сандук.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XV МАСЕ С редњег стаса. иде показујући тобож маалу. Да се нађе.. види да ли је гроб на гробљу већ ископан. гегајући. вуче се тако по чаршији скупљајући око себе испушене цигаре. не памти се за ниједан смртан случај. опет. он опет испред свију. гробљанско звонење.. где онако згрчен. води. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 38 . Такав је увек. као одвајајући се. Само онако испружене главе. По њему. И заиста. кад из цркве пођу поп. клисар. пространо... па онда попу и другима. увек кад год сам чуо то њихово тихо. а да је била без њега. послушује а нарочито око спреме за сарану мртваца. за сарану зна се већ да онда за њим иде поп и друго што треба. гегајући иде испред спровода. крст. чега живи. Нити га ко зна од.

пажљиво вири у цркву. А некад био добар домаћин.. крвнички све одбијао. И тако пажљиво вирећи у цркву. некад силом. везаног. вири унутра и ишчекује. Али он би све: и ужета кидао и затвор обарао. Имао жену и децу већ ожењену и разудату. кошчат. код куће. круто. — Богородица (а варошка црква била је по свећена Св. ишчекује нешто. тачно. Чекам Богородицу. годинама је одстојивао сваку службу. Али није смео да улази унутра. Ишао као нека сенка. Она ме зове. био пред црквом да исто онако ћутљив стоји на улазу. Долазили би његови из села. као да нешто ишчекује отуда. растурао. у олтар. али право. вирећи у цркву. он би их некако страшно. Богородици). БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 39 . молили га да га воде кући. Био крупан. тукли. Узалуд би му његови опет долазили. већ би стајао до улаза. опет поранио и на време. Некад молбом.. кад почне у вароши служба. у почетку службе. Дању се завлачио негде и тамо цео дан и ноћ прележао да би сутра. не мичући се. једнако мрачан. — Одгуривао би своје да би и даље остајао да онако непомично. дошао да. ујутру. С Богородицом имам работу. А тамо су их везаних у дугачким кошуљама били. Свако би јутро њега било пред варошком.. да би само опет ујутру. одводили га натраг или у село. саборном црквом. вирио у њу. Никад не говорио. нити се чуо кад ишао.. или у манастир на молитву и исцелење.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XVI МАРКО К ажу да је услед нађених неких у земљи старих пара померио памећу. А мрачан.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XVII М ајка му. расте. И тако непомичан. смеје. чаршији те се од њега свет грози. по улицама. богата. блед. срам. Па кад би баш тада случајно.. те свет га гледао и смејао му се а тиме и њима. Јури онако блед. плакали су због њега. затворени у својим кућама и собама. И тад би беснео. А кад извара слуге и искраде се од њих. њиви. Не знају шта да раде. Из очајања. И као увек почели да га тихо. Долазила би му тада БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 40 . матери дају парастос. јурио по вароши. те је тако он остао гладан. Браћа му. чувена лепотица. И кад би га после слуге негде тамо у крај вароши или у каквом јендеку. некада у своје доба прва. више мртва. У кући одвојили му читаво одељење. Чак. Па кад оцу. пре времена умрла због њега што га родила таквог. отерао је од себе због њега.. развео се с њом. они уједно и њему. уносе. нежна му. чувају. беснео јер зна да се он искрао. мучен глађу. нежна... што пре умро. ма да је волео ту своју жену. собе. нашли палог. браћи. И то зато што једном.. Увек у дугој. као мртвог. он — већ зна шта је! И одмах би се враћао у кућу.. тихо. онда појури као суманут и бежи. крадом уносе да нико од укућана а нарочито ко од браће му не види. онако лежећи непомично. Дугачак. тужи се блесасто брату: — Бато. тим гори. он. Што више стари.. кад није било по кући ко од слугу и слушкиња. брат му. А кад ко од браће му дође да га обиђе. срца немам. спомен. који од браће му изишао и видео где га тако крадом. И зато муж јој. нити мре. не отварајући очи а мљескајући устима као да нешто сише из ваздуха.. А пред светом је то значило: да она намерно није хтела да му дâ да једе. није смела сама у његову собу да уђе и унесе му вечеру. која је с оцем му чак и на Свети Гроб ишла. дали му слуге и слушкиње који су имали само њега да дворе. само лежи. нарочито за њега сашивеној кошуљи.. блед. затварао у своју собу. А то га сналази у ноћима с јаком месечином.. млађи му се брат са женом развео због њега. целој кући. и онда понели кући. јер знају колико је то за њихове газде јад. у кошуљи. а без крви снага. од чије богаштине и силине цео град стрепео да их нико не види. а после хаџика.. те како би он. Нити живи..

заплаче се над њим. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 41 . Па онда. ваљао се. — Курво мајке. због тога. присвојио кућу.. овај кад види брата. Па од мука. тада би му долазило да га удари.. газда им. избије. онда тешко њима за то сазнање. шапутања о покојној им матери. видео тако испруженог на постељи. ма пресвученог. блесасто. осети да су могли они да чују како је он плакао. што год би случајно од материних ствари нашло се у тој соби. јада. Да можда није. гледајући га таквог. А опет. но још умрљан земљом како је јурио по чаршији. Слуге се тад још више уклањају јер знају да ако он. — Имаш. сише устима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ на ум она давнашња нека оговарања. о њеном ашиковању у младости с неким агом чији су чивлуци и сад њихови. курво мајке! . он би цепао.. куповао и градио ове куће па неправо. браћа му. И онда. с киме свет да се смеје. плац. само да га дарне па би га и нестало. да онако провидног. бије. имаш. кад је теко имања. освешћује се и као увек. не знајући од беса и муке шта да чини. по њиховој близини. Бог... бацао. жиг. поред све богаштине и силине не могу у свет да изиђу као што треба јер им он стоји као печат. бледог. тражећи по моћи. на силу. срце немам. као казну — а без греха родитеља лако се породица не квари — дао им таквог брата. И сад. Те они. коме сиротом или сиротој заузео више земље. Али зна. цела кућа. где као увек готово мртав лежи и само блесасто мљеска. као сваки богат што може. Или би му долазили на ум очеви греси. Он би ушао к њему и кад би га. батин. молећиво. Слуге би се тада склањале. — Почне брат да га храбри и уверава.. тужи му се: — Бато. одлазио би у његово оделење.

. неке из комшилука које су се ту.. Сви — ајдуци. Стеване? Јеси здрав. чистила. код хаџије храниле послужујући по кући њега као да су највише пазили и гледали. пазио га и по некад се с њим разговарао. као увек вуче неко камење. По томе би се познавало да је он хаџија добре воље кад би. па и самог владику и пашу псовао. на горњи бој. Становао је. Па су чак после његове смрти од тог новца купили икону и кандило и уметли у иконостас цркве за упокој душе његове. у своје одаје. иду далеко―. И.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XVIII ЛУДИ СТЕВАН С амо би се онда драо и псовао кад би му хаџије и трговци узели из кесе новаца да му са осталим његовим новцима оставе на чување. хаџије. по неколико дана долазио испред њихових кућа и дућана да се дере тражећи да му врате његов новац. већ би застао и спазив Стевана како обично тамо у дну дворишта око амбарова и штала. — Паша — ајдук. и све — трговце. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 42 .. пита: — Стеване. Толико је било много што је он напросио. владика — ајдук! . слушкиња и осталих сиротих жена неке из родбине хаџијине. трпа на гомилу он би почео да га зове. потрчао би Стевану да га отргне од тог његовог посла и каже му како му то газда. Од тог су му новца после хаљине куповали. ханове и пуне своје дућане еспапом. Поред толико слугу. хаџија говори. како си. ђиди! Који од слугу. гунђао би отуда на хаџију и као претио му: — Ђиди. како он не да да они од тог његовог новца граде себи куће. не ишао право горе. А сви су му давали. Првог и најугледнијег хаџије.. Нарочито Турци које је он највише грдио и псовао и терао их да „иду. Тад је био бесан.. Стеване? Стеван. плаћали жени која га је прала. занешен око тога камења. да би се удобровољио газди. — драо се је.. Чак и сам хаџија који је ретко и са женом и децом говорио а камо ли са осталима... управо био чуван у кући хаџи-Томе. Ајдуци! . долазећи у кућу. А они су узимали и чували му.

онда све одвуче и нанесе где је била црква. не дирај! — И опет продужавао да се с њиме разговара. И сад. Кад негде наиђе на много. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 43 . да је путања која води од порте до цркве од тога његовог камења начињена. И заиста он је увек. пита: шта ће му и за шта толико камење које он једнако вуче. скупљао камење и трпао у недра. — Не дирај га. појасеве. вукао. Па кад тако накупи. кажу. где год ишао по чаршији. као шали. гаће и пошто увеже ногавице трпа у њих.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Али би слугу хаџија враћао. пуни их и онда носи. он изује чакшире. улици.

дубоко „етее― пролазницима. да није оне колије. И. с лулом у устима. опомену га. Нечист. И увек. висок. забеле им се куће. свако јутро изиђе више вароши до раскрснице. И тако. колико да га виде. клати се с лулом у устима. деца! — Не толико да се здрави. некада лепа. с лулом у устима и огрнут том својом дугом колијом. свакад пролазници чим наиђу на варош. И. чују пролазници и ако је испред њега какав камен. само тек пита: — Деда Весо. упадне. не спотакне се. јаруга. Пун сламе у којој спава. Никад опран. деца. Ко хоће дарује га. не би могао човек да га гледа. ваљда што је слеп. ублажава. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 44 . преседи цео дан онако клатећи се. ко не. чинило се да долази са онога света. почео: — Етее. тамно и пуно блата. те да он то обиђе. Сви га познају. у дугачкој колији и са такође дугачким штапом иде све уза зидове пипајући испред себе штапом и вичући: — Е. Седа тамо у крај. онако слепо. Стар.. — А то његово отегнуто. Прилазе му.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XIX ДЕДА ВЕСА С вако јутро чим се задани ето њега где онако слеп. тресе се од старости. једнако клатећи се. шта радиш. деда Весо? Он би. одмах на улазу виде и њега где се црни. пошто метне испред себе капу. Али та колија на њему.. Лице. седи. довикну му. сигурно кога богаташа.

и развалинама. када одједном — било луди Стеван. моли: — Не бре. језе изумирали су стрепећи да Турци не скоче и све их посеку. Марко. кад се почела црква и по други пут да зида. гурали се. А тада као да су нарочито сви бежали из села и ту.. Први пут је разорили Арнаути и остали Турци кад видели колика висока и велелепна црква почела да се диже. — почели би да вичу и скачу око њихових кућа као да пујдају. синови.. из свег гласа: — А. вуци! а. не бре.. Изговор им је био: да не дају толику високу цркву што ће кроз њене прозоре моћи хришћани у њихова. Пред рат. проричу им. Цркву почели и по други пут да дижу. турска дворишта и хареме да гледају. шталама. Но тада би обично по неки стар. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 45 . Цопа и други — почели у гомилама ноћу да се вуку.. Видари. Турци! А. ови просјаци и сви други божјаци већином неки од њих се разилазили и губили по оближњим селима. Такође свеци почели појединим људима у сну да долазе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XX П очетак ослобођења. деца. гатари на све стране почели да ничу. душеван Турчин изашао и почео уплашено да их утишава.. тумарају и целе ноћи иду по турским маалама дерући се лудо. — А. А и дану. Говорило се: како се то нарочито ноћу осећало. по брдима. у град. имало је по нешто ново. Пре. нико није смео да дира у њу. Турци.. а! . варош. диже. мутна времена. а! . тешка. А најтеже је било. сваког дана. Али сад. туткају нешто на њих.. поврх вароши. Као да више. крештаво. вукли по улицама и завлачили по опустелим хановима. Сигурне ноћи као пре. а. А и као да беху дошла нека нарочита. Хришћани од страха. а. За то и самог пашу протерали што био допустио зидање.. не тако! И за вас и за нас није то добро. околним селима нису бивале оне тихе.

.. угосте. Турци. отварали им своје куће. а!. легалима. целцату ноћ ишли. звали да их нахране. једнако дерући се кроз ноћ. а. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 46 . Али они то нису чули.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И остали би Турци излазили и они би их молили.. замичу по другим маалама. иду. И тако би целу. кућама.. развалинама. — А. већ би исто онако продужавали да се вуку. вукли се по маалама док их не би дан смирио и растерао по њиховим рупама.

говориле би.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XXI С ећам се. попило. И пошто га. онда га. намештају скрштене руке. децу. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 47 . кад се не зна ни дан. — Ех. Па. Умро који од тих просјака. Свака је од њих по нешто носила. Легло у чисту. ни ноћ. пошто је наша кућа била прва од улице а онако висока. Да му сваки час брижно. и понели га. у великом котлу угреје воде и све остало спреми што је потребно за купање мртваца. зарадовало се. окречена одударала од густог мрака и кише. исправљају. чувају га. лице. па н оца. као своме рођеном. Нас. крупна киша. — Умро? Бог да га прости! — говориле су улазећи код бабе у осветљену. у кипти. на белом чаршаву полако. увише у чисто. божјака. Била је јесен. Стара мајка се одмах диже. ништа! — као изговарајући се. а увек. И пошто га тамо окупаше. кад се. бело платно. и после се поређаше око њега да седе. пресели у другу собу а она оде у гостинску да је осветли.. чисте га и пазе да више главе му било свећа. зар кадгод што знало. очи. и то јесен на измаку. намешта.. одоше у кујну где је мртвац био однесен. силна киша. праћене слугама с фењерима који су им осветљавали пут пошто се од силне кише и мрака ништа није видело. што га толико надгледају. а она оста у великој. Онда. ма да су се од старости једва оне држале — не дајући никоме од нас млађих ни да гледамо а камо ли што помогнемо им — саме оне унеше у собу. прекрстивши се. меку постељу? Никад. свеће. Не памтим ко беше. мутна. са свију страна само шушти и разлева се једноставна. уредише као сваког мртваца. бришу. нека чисто. испод иконе. Такве једне ноћи. окусило. бело платно у које ће се мртвац увити. Убрзо затим почеше да долазе из комшилука остале старе жене. сем те кише и густог мрака. виђенијим женама а слушкињи нареди да у кујни наложи ватру. Нека восак. нежно наместише онда га свака. целива у чело. тамјан. Слугу посла да иде и јави по комшилуку осталим старим. то га донели к нама. гостинску собу. гостинској соби да је распрема. И то она јесенска. ништа није видело закуцаше на нашу капију ноћни чувари. запали му свеће више главе. било кандило не угаси се. Затим кад се све искупише. само знам да га мртвог нашли негде у јендеку.

опоје и после да га у цркву однесу и саране као сваког другог човека — домаћина. пазећи. доведу попа да га очита. чувајући га и чекајући да дан осване. БОЖЈИ ЉУДИ – БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 48 . осветљеног.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И тако би оне целе ноћи преседеле око њега мртвог. да дођу мушки.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful