You are on page 1of 11

OGLEDALO GLASA

Muzika kao Put…


Stvaralački put Borisa Kovača

Svoje stvaralaštvo želim da posvetim Vama


koji ste mi pomagali u tome da u sebi otkrivam – Ljubav

Tekst se odvija na tri nivoa:


l - poetički koncept
r - fenomenologija stvaralaštva
h - hronologija radova
* nivoi se mogu čitati paralelno ili svaki posebno ili...
(ovaj tekst je ekstrakt iz istoimene knjige)

Gradim KUĆU u kojoj sam na PUTU prema BIĆU

Tri faze stvaralačkog puta


U svom stvaralačkom razvoju prepoznajem tri osnovne faze: KUĆA, PUT i BIĆE.
S jedne strane, te faze korespondiraju sa odredjenim periodima života, tako da se postavljaju u njegov linearni
vremenski tok - od prve do treće ali, sa druge strane, one su po mnogim aspektima simultane, jedna drugu
iniciraju, osvetljavaju i tek u suodnosu čine mogućom dramaturgiju tog stvaralačkog „puta”. Svaka faza poseduje
integritet ali tek kada se nalazi u odnosu prema ostalim, odnosno prema celini.

gradim KUĆU stanujući


I faza
KUĆA

Konstrukcija Kuće ili o izgradnji ontološkog identiteta


Kućom označavam I nivo stvaralačke samorealizacije. Ona je metafora identiteta, prostor u kojem se pohranjuju
fundamentalne osobine (stvaralačkog) Bića. Kuću gradim ali i Kuća gradi mene, iz nje odlazim (putujem) i u nju
(njoj) se vraćam. Za umetnika to je prostor ontološkog fundusa iz kojeg se obrazuje supstanca njegove poetike.

Temelji Kuće ili o mreži opštih determinanti


Kao dete iz mešovitog, srpko/madjarskog braka, rodjen sam u višenacionalno-multikulturnoj sredini pokrajine
Vojvodine. Za neupućene, ovaj geografski entitet predstavlja, istodobno, krajnju jugoistočnu tačku srednje Evrope
i naj-severozapadniji deo Balkana/Orijenta. Vojvodinu, pre svega, doživljavam kao prostor bogate i specifične
latentne kulture koja zbog svog nestabilnog istorijskog i geopolitičkog položaja nije a verovatno nikada neće ni
biti realizovana adekvatno svom (duhovnom) potencijalu. Već kao mlad postajem svestan da jedino pouzdano tle
na kojem se ta kultura temelji jeste ono koje se sastoji od finog tkanja folklornog, palanačko-seoskog duha, jednog
čoveka koji je realno i metafizički vezan za zemlju i njene neposredne plodove, čoveka slabo pokretljivog, ne
naročito komunikativnog a u dobroj meri imunog na istorijski princip moderniteta kao i na sve temeljne
kategorije gradjanske kulture zapadnog tipa. Za mene je kultura moje domovine pre svega specifična atmosfera
ovog ambijenta. To je jedan od razloga što je baš Mit, shvaćen kao oblik mentalnog prostora vezanog za
specifične duhovne, kulturne, geografske, etničke i antropološke parametre, za mene, bio od presudnog značaja
kao supstrat mogućeg kulturnog identiteta.

I sprat Kuće
MIT – KOD: BROJ

Svojim prvim spratom, Kuća već biva to što može biti. Prvim spratom je već postavljen njen gabarit utvrdjen
temeljima. Ona može da raste ali ne može da se širi. Tu, na prvom spratu, nalazi se ono prvotno što prethodi
svemu ostalom a to je pitanje Istine (identiteta) tj. pitanje Porekla (arhetipa). Ko sam i odakle sam? To sam Ja iz
ove Kuće.
Mit je unutrašnja, simbolička supstanca Istine. Sem saznajne Mit ima estetičku, etičku i sakralnu dimenziju. To je
čovekom samim - stvorena istina. Kako Kolakovski kaže: mitotvorstvo je jedina čovekova moć koja uspeva da
savlada ravnodušnost sveta. Čovek stvara Mit i Mit stvara čoveka. Tako shvaćen, Mit postaje ključni pojam
umetnosti. Mit je, pre svega, plod stvaralačke intuicije, a “metod” mitološke spoznaje i zalog mitotvorstva je
verodostojno egzistencijalno iskustvo, život sam. U tom kontekstu Mit je sinonim za stvaralaštvo iz nečega (ne iz
ničega). To nešto je ontološko-antropološki fundus, mreža duhovnih i kulturnih referenci i determinanti kojima
smo koordinisani. Mitološki shvaćeno Poreklo i Identitet se ne utvrdjuju već otkrivaju i stvaraju istodobno. To je
pitanje ontološke odgovornosti stvaraoca.
Mitološki shvaćena Istina Bića isto je što i njegova Tajna. Mitotvorstvo je alhemijska veština koja podrazumeva
kompetencije filosofa i čarobnjaka: Tajnu otkrivati Istinom, Istinu čuvati Tajnom.
Istina postaje “delatna”, odnosno životna tek posredstvom Lepote. Istina je supstanca Verodostojnog Života, a
Lepota je Iskustvo Zanosa i sastoji se od Istine I Čarolije. Čarolija pak znači moć i iskustvo Zavodjenja. Tako i
delatnost Istine posredstvom Lepote podrazumeva zavodjenje. Umetnost koja ne zavodi ne deluje jer ne inicira
Iskustvo Zanosa. Mit je, konačno, takva potencija Istine koja vlada veštinom izazivanja Zanosa. Drugim rečima
Mit je idealna proporcija Logosa i Erosa.
Muzika i Mit korespondiraju po više parametara. Mitsko vreme je univerzalno: ono što se dogodilo jednom važi
zauvek. Muzika, kao vremenska umetnost par exelance, takodje teži zaustavljanju, preokretanju linernog
vremenskog toka, tj. stvaranju vlastitog, unutrašnjeg, beskonačnog vremena. Nekada sam pokušavao da
metaforički definišem specifičnu prirodu muzike kao mit o večitom vraćanju istog. Večito vraćanje istog razumem
kao vreme izvan vremena, zaustavljanje realnog vremenskog toka, bivanje izvan istorije.

Neželjena „muzika”
Kao osnovnoškolac, po nagovoru roditelja a u obliku privatnih časova, učim sviranje harmonike. Tadašnji
argumenti mojih roditelja su: to je lep instrument koji će ti omogućiti ugodniju socijalizaciju. Umesto toga ovaj
instrument i program baziran na ruskom udžbeniku koji se sastoji od etida, lakih klasičnih komada i evergreen
folk pesama, te moji tadašnji profesori (tipične muzičke zanatlije) izazvaju u meni otpor prema standardnom
„školskom” učenju muzike koji će ostati moja trajna predrasuda. Izuzev jednogodišnjeg pohadjanja časova
saksofona na konzervatorijumu Čajkovski u Moskvi, kao muzičar i kompozitor ja sam autodidakt.

Mapa mojih muzičkih reference:


*improvizacija i kompozicija
Za mene je improvizacija arhetipski oblik stvaralačkog impulsa u muzici (umetnosti uopšte). Ona je izvor sviranja
i komponovanja, njihova organska veza. Ona je osnova stvaralačkog iskustva, elementarni oblik u kojem se
ispoljava kreativni potencijal i temelj muzikalne svesnosti.
Mada je moj muzički put bio geneza od slobodne improvizacije ka strogo fiksiranoj kompoziciji, improvizacija je
i dalje nezaobilazna osnova mog stvaralačkog procesa pri komponovanju kao i u pristupu izvodjenju zapisanih
muzičkih dela.

**primitivni jezik narodnog i naivnog stvaralaštva ne može, u celosti, biti uzoran model savremenom umetniku.
Rock i Jazz idiomu upravo je svojstvena ta vrsta limitiranosti. Njihov je jezik, u odnosu na savremenu
komponovanu muziku, premalo razvijen. Ali pomenuti (subkulturni) idiomi imaju KUĆU, tj. vlastitu mitologiju,
ontološko-antropološku i socijalnu utemeljenost koju je savremena (posebno akademska) muzika izgubila.
Različiti oblici Nove muzike, do koje mi je stalo, upravo pokazuju mogućnosti objedinjavanja oba principa:
intuitivno-energetskog i svesno-refleksivnog (a time Mita i Koda).

***promatranje baštine kroz prozor


Odnos prema tradicionalnom etničkom i sakralnom nasledju jedna je od konstanti moje poetičke optike. No za
razliku od folklorizma nacionalnih škola pa i bartokovskog koncepta, koji je u tretiranju tradicije otišao najdalje
pa ipak ostao u okvirima akademističkog sindroma, svoj pristup sam oduvek shvatao kao intuitivno promatranje
baštine kroz prozor. Jednostavno rečeno, taj svet mi je blizak, na mene deluje kao i krajolik koji vidim iz svoje
sobe ali, doslovno rečeno, on nije deo mene odnosno ja nisam deo njega. To je razlog što, u svom radu, nikada
nisam upotrebio nijedan postojeći tradicionalni motiv niti sam postupak komponovanja gradio na parametrima
preuzetim iz tradicionalne muzike. Tradicionalna muzika, onih kultura koje su mi bliske, jeste supstanca moje
muzikalne predrasude. To je kao i domovina, maternji jezik, ukus, nešto što se podrazumeva na podsvesnom
planu.

Kod
Na prvom “spratu” imaginarne Kuće, kao slika u ogledalu, Mitu je nasparaman Kod. To i jesu dve bazične
komplementarne paradigme. Kod je racionalno svodiva kategorija. Ako je prvi nosioc poetičkog drugi je nosioc
tehnološkog principa. Kod je muški princip koji se u umetnosti manifestuje u aspektima zakonitosti, jezičkog
sistema i njegove sintakse, tehničkog manipulisanja, tehnološkog postupka. “Stvaralaštvo” bez Mita ostaje forma
bez supstance ali ni bez Koda nema umetničkog dela jer je delo u krajnjoj instanci - kodifikovani Mit.
Kod je problem jezičkog identiteta jednog umetnika. Svaka mitologija, ili estetičkim jezikom rečeno, svaka
poetika traži sebi primeren jezik odnosno tehnološki postupak.

Moj muzički jezik


Smatrajući da su Mit, kao osnova poetičkog i Kod, kao osnova jezičko-tehnološkog komplementarni u
stvaralaštvu, ipak sam ovo prvo ontološki i logički pretpostavljao drugom. Za mene je pitanje jezika važno ali ono
dolazi tek posle pitanja supstance. Ono KAKO mogu, naime, znati tek nakon što znam ono ŠTA. Tako je moj
muzički jezik, uglavnom, pratio moj poetički put. To nije nimalo jednostavan i jednosmeran odnos i nema sumnje
da je postojala izvesna interakcija izmedju ova dva pola koja generišu stvaralački proces. To je razlog što se u
mom delu mogu prepoznati bitne jezičke mene i što je multistilizam, odnosno sinkretizam, u osnovi mog jezičkog
identiteta. To je i razlog što će paradoksalni spoj profanog i sakralnog, arhaičnog i savremenog, istočnog i
zapadnog, predmodernog i postmodernog, regionalnog i globalnog, subkulturnog i elitnog, primitivnog i
civilizovanog, kontemplativnog i aktivnog itd biti jedna od konstanti kako moje poetike tako i mog muzičkog
jezika.

Broj je tačka spoja, pomirenje, ostvarenje Mita, kao pozitivnog i Koda kao negativnog principa. Broj razumem,
pre svega, kao metafizički, kosmološki pojam a tek potom matematički. Broj kao posrednik duha i materije,
supstance i forme, idealnog i realnog itd, onako kako su učili Pitagora, kabala, sakralne nauke… Brojem viši
poredak bivstva učestvuje u nižem, on je kao šifra sakramenta. Taj i takav Broj se otkriva celim bićem, mističkim
uvidom, metafizičkim, stvaralačkim otkrićem, sakralnim iskustvom. Ali kao što je Mit vremenom izgubio svoju
metafizičku supstancu tako je i Broj postao racionalna kategorija. Kompozitori su tada počeli da se bave
matematikom i da čisto brojčanom kombinatorikom manipulišu muzičkim materijalom. Još jedna manifestacija
samovolje Ego-a: raj za netalentovane i neodgovorne “umetnike”.
II sprat Kuće
RITUAL – PROCES/IZVOðENJE : NOVI RITUAL

Ritual
Na osnovi Mita - Ritual projektuje svet iz čoveka. Ako je na prvom spratu na delu ontologija tada na drugom
spratu osnovna pitanja postaju antropološka. Na nivou Rituala deluju, pre svega, unutrašnji parametri. Estetičkim
kategorijama, rečeno, Mit bazira na impresiji, Ritual na ekspresiji.
Ritual je čin stvaralačke svečanosti, zalaganja Bića na svojoj transformaciji. Cilj Rituala je transcendiranje
svakodnevne trodimenzionalne stvarnosti u pravcu onih viših stanja koja nas oslobadjaju racionalne kontrole Ego-
a i, uspostavljajući komunikaciju sa transcedentnim, dovode u vezu sa vlastitom Suštinom. Ta, kako teoretičari
Rituala kažu, izlivna stanja nazivamo transom, ekstazom, kontemplacijom, meditacijom, molitvom itd. U izlivnom
stanju čovek postaje vektor koji sprovodi energiju viših, eteričnijih nivoa stvarnosti a do njih se najčešće dolazi
veoma precizno artikulisanim i vodjenim postupcima koji baziraju na posebnoj vrsti usredsredjenja, stvaralačke
pažnje. Na taj način, svesnim naporom postajemo otvoreni i osetljivi za delovanje nadsvesnog.
Tradicionalna muzika i tradicionalni Ritual su, po mnogočemu, u organičnoj vezi. Ritual je gotovo nezamisliv bez
muzike a muzika tek u funkciji i kontekstu Rituala dobija svoj najviši antropološki smisao: posreduje u čovekovoj
komunikaciji sa višim poretkom.

Stvaralački Proces i Izvoñenje čine negativni pol Rituala. Ritual, takodje, podrazumeva posredništvo: postupak
- proces stvaranja i veštinu izvodjenja. Problemi tehnologije, koncepcije, metode, estetičkih strategija, umetničkog
jezika, izražajnih sredstava, zanata i veštine čine ovaj nivo bivstva umetnosti. Sekularizacijom Ritual nestaje a
njegovo mesto zauzima proces i “performance” (izvodjenje), kao što Kod dolazi na mesto Mita a metafizički
smisao Broja svodi se na tehničku prebrojivost. Ovaj proces autonomizacije umetnosti od Mita i Rituala nužno je
negativno iskustvo koje se vezuje za sudbinu Duha u istorijskoj realnosti.

Novi Ritual
Za razliku od tradicionalnog Rituala, koji je baziran, pre svega, na kolektivno-socijalnoj funkciji, utopijski Novi
Ritual, koji se radja u kontekstu savremene umetnosti, temelji se na principu ličnosti i komunikacije (različitih)
individualnih duhovnih svetova koji u prostoru Rituala projektuju mogući zajednički kontekst. Novi Ritual
(savremene umetnosti) tek je onaj koji ostvaruje verodostojnu kolektivnost različitih individua.

Komponovanje Kuće
Stvaralački proces i izvodjački čin, oduvek su, za mene, bili neka vrsta Rituala. Pod tim podrazumevam posebno
vreme i poseban prostor, posebnu vrstu pažnje i mentalno-emocionalne “naštimovanosti” te, konačno, neki od
oblika izlivnih stanja. Komponovanje, koje je moj najbliži i najintimniji način izražavanja, jeste oblik stvaralačke
kontemplacije, meditacije, svakako jedna vrsta individualnog/ličnog Rituala. Sviračko performerski i teatarski
jezici vrlo često postaju moji dominantni mediji stvaralaštva, kojima aktivnost, kao komplement, zamenjuje i
nadopunjuje kontemplaciju. Veza komponovanja i izvodjenja je organične prirode i svako razdvajanje vodi nasilju
nad Bićem muzike. Vera u to je razlog što svoju sviračku praksu nikada nisam zapustio, bez obzira što
komponovanje ispunjava najveći deo mojih stvaralačkih potreba. Te aktivnosti su isto toliko komplementarne kao
muški i ženski princip, monološko i dijaloško, logičko i erotičko itd, pa bez obzira što je prirodno da, u svakom od
nas, po jedna od njih dominira zapostavljanje one druge neminovno vodi u slepu ulicu.

Svečanost svih čula


I kao što mi je stalo do toga da se, u muzici, ponovo poveže ono što je specijalizacijom nasilno I neprirodno
razdvojeno – komponovanje i sviranje, tako mi je stalo do toga da sve umetničke discipline pronadju jezik na
kojem, kao u Ritualu, mogu komunicirati i činiti organičnu celinu. Pojam »multimedijalno«, koji je postao
uobičajen u savremenom žargonu, upućuje na to da je razdvojenost umetničkih medija/jezika - normalno stanje.
Ali to je tek kroz istoriju nastalo »normalno« stanje. Prvobitno i izvorno sve umetnosti, kao i sve nauke i religije
govore istim jezikom. U tom smislu sve moje stvaralačke aktivnosti vidim kao komplementarne,one jedna drugu
iniciraju i osvetljavaju: komponovanje, sviranje, pisanje, rad u teatru (literarnom i plesnom odnosno fizičkom),
bavljenje antropologijom, sakralnim naukama, filosofijom, kulturno socijalne aktivnosti itd. Mnogi moji projekti,
kao i oni u kojima sam stvaralački učestvovao, su tzv. multimedijalne jezičke forme i pokušavaju da premoste
barijere izmedju umetničkih disciplina, čineći jedan sinkretički jezik koji uzima u obzir sve čovekove stvaralačke i
perceptivne potencijale.
III sprat Kuće
SAKRAMENT – UMETNIČKO DELO : NOVI SAKRAMENT

Sakrament je sinteza Mita i Rituala, najviši nivo egzistencije Bića umetnosti. To je onaj nivo gde se, iz
subjektivnog iskustva stvarnosti, umetnost uzdiže prema objektivnom, u kojem individualno postaje univerzalno.
Ako Mit, pre svega, posreduje u odnosu čoveka i prirode/ kulture a Ritual izmedju čoveka i čoveka, Sakrament
posreduje u čovekovom odnosu prema Bogu, odnosno transcedenciji. On je više od umetničkog dela jer nosi dah
božanskog i u funkciji je čovekovog najvišeg - religioznog identiteta. Sakramentom, umetnost postaje ono što
potencijalno jeste: plod čovekovog učestvovanja u višem poretku stvarnosti.

Umetničko delo, rezultat je sinteze Koda i stvaralačkog Procesa. Ono je biće za sebe i postoji neovisno o svom
tvorcu. U delu je pohranjen stvaralački čin i preko njega stvaraoc komunicira sa kulturom, odnosno publikom.
Tek sa delom umetničko stvaralaštvo je dovršeno i ostvaruje modalitet intersubjektivnosti i trajnosti.
Sekularizacijom od Sakramenta ostalo je puko delo, stvar koja se upotrebljava u svrhu estetskog uživanja.
Upućenost stvaralaštva, pre svega, na produkciju dela a ne na kreativni proces i njegovu transcedentnu svrhu,
stvorilo je u savremenoj kulturi situaciju hiperprodukcije umetničke robe koja se izradjuje, prodaje, kupuje i
konzumira isto kao i svaka druga potrošna roba.

Novi Sakrament, za razliku od tradicionalnog koji nastaje u religijskom kontekstu, plod je lične duhovnosti. On
više nije posvećen ni jednoj verskoj instituciji, nije namenjen u obredne svrhe, već predstavlja nezavisno
individualno umetničko delo sakramentalne prirode. Takvu sakramentalnu umetnost često nije sasvim lako
prepoznati jer se i ne deklariše, uvek i ekspilicitno, kao takva. Sakralnost je estetički kvalitet najvišeg nivoa
eteričnosti, tačka ukrštanja »ovog« i »onog« sveta, subjektivnog i objektivnog, ljudskog i božanskog. Taj se
kvalitet otkriva samo stvaralačkom iskustvu, mističkom doživljaju. Kao što se kreativnost ne može naučiti, ne
može namerno izazvati, već se svesno mogu stvoriti jedino uslovi da se kreativnost može pojaviti i ispoljiti, tako
se deklarativno ne može stvarati verodostojna Sakramentalna umetnost. Kao što, najčešće, u crkvi nema Boga, niti
na umetničkim akademijama prave Umetnosti, tako ni u mnogim liturgijskim delima nema Sakralnosti a
možemo je otkriti u delima koja se uopšte ne pozivaju na Sakrament.

Hronologija važnijih projekata i radova u fazi Kuća

1977. Formiram grupu za savremeni jazz META SEKCIJA (glavni saradnici: Aleksandar Dujin, Aleksandar
Kravić, Siniša Sekulić)
1982. Formiram grupu za novu improvizovanu muziku RITUAL NOVA
(saradnici Daniel Stari, Stevan Kovač Tickmayer, Siniša Sekulić i drugi)
1984. Multimedijalni projekat Bivstvovanja Arhelija Panonca za muzičare, magnetofonsku traku, naratora i
slajdove u izvodjenju ansambla Ritual Nova (Stevan Kovač Tickmayer koautor; Vladimir Marko, Minik Šandor i
Djordje Delibašić - saradnici)
1986. Objavljena LP ploča RITUAL NOVA u izdanju Symposion records iz Novog Sada. Tape muzika sa nekim
elementima elektroakustičkih postupaka. Nakon više neuspelih pokušaja da sa grupama koje sam vodio snimim
ozbiljan materijal za ploču, povlačim se u vlastiti tonski studio i nakon višemesečnog rada završavam delo koje,
po prvi put adekvatno izražava moje muzičke i umetničke ideje. Na ovoj ploči sviram sopran sax, klarinet, bas
klarinet, tarogato, sopile, citru, vibrafon, sintisajzer, udaraljke. Sam snimam i produciram. Na ploči se kao
izvodjači u po jednoj kompoziciji pojavljuju Nenad Vrbaški, violina i Djordje Delibašić, bubnjevi. Ploču
distribuira Recommended records iz Londona.
1986. Multimedijalni Koncert za muzičare, magnetofonsku traku, balerinu i slajdove u izvodjenju ansambla
Ritual Nova (Veljko Nikolić Nik i Bora Janić - muzičari, Olja Kovačević - plesačica, Ivana Indjin - vizuelna
rešenja).
1988. Teatarsko muzički komad Troglavi ritual u izvodjenju ansambla Ritual Nova (Veljko Nikolić Nik, Bora
Janić i Djordje Delibašić muzičari, Jasna Knez - plesačica, Ivana Indjin - likovna rešenja)
1988. Pokretač i urednik multimedijalnog festivala RITUALI 88 u koautorskoj saradnji sa Branislavom Petrićem
1989. Objavljena LP ploča Ritual Nova 2 u izdanju Recommended records iz Londona. Elektroakustička i tape
muzika koja je nastala takodje radom u studiju. Sem duvačkih instrumenata na ovoj ploči je veoma zastupljen
sampler. Semplujem, pre svega, etničke instrumente koji daju specifičnu zvučnu boju ovoj ploči. U nekoliko
kompozicija kao izvodjači se pojavljuju Katalin Ladik, glas, Jaroslava Benka, glas, Djordje Delibašić, bubnjevi,
Tanja Djorgovska, čelo.
*Ploče Ritual Nova I i II smatram delima koja se, pre svega, naslanjaju na teme I sprata Kuće, teme vezane
za Mit.

1990. Teatarsko muzički projekat Happy Days, poslednja operaaa sa koautorom Katalin Ladik a u saradnji sa
Ivanom Indjin
1991. Objavljena CD ploča Profana Liturgija u izvodjenju ansambla Ritual Nova (Nenad Vrbaški, Nebojša
Pandurović, Veljko Nikolić Nik, Bora Janić - muzičari, Ivana Indjin - likovna rešenja). CD je objavila disko kuća
ADN iz Milana. Muzika na ovoj ploči je dobrim delom zapisana ali sa dosta prostora za strukturiranu
improvizaciju.

**Profana Liturgija, kojom se vraćam živoj muzici, odnosno muzici koja se izvodi na sceni, apostrofira teme
II sprata Kuće, odnosno teme Rituala.

1992. U Rimu započeo a u Sloveniji nastavio rad na projektu Anamnesis, ekumenske misterije, prvi put
izvedenom na festivalu Druga Godba u Ljubljani 1993. a u izvodjenju Martine Matić, pevačice iz Zagreba, Igora
Mitrovića, violončeliste iz Beograda, Srečka Meha, violiniste i Saše Potiska, klaviriste obojice iz Ljubljane.
Poreklo ovih muzičara namerno spominjem jer je u jeku rata na prostorima bivše Jugoslavije takav spoj ljudi u
nekom projektu bilo gotovo nemoguće ostvariti. Ova muzika je sada već sasvim zapisana i namenjena je klasično
obrazovanim izvodjačima.
Ideja projekta, koji sam posvetio duhovima Berdyaeva i Gurdjieffa, bazira na mom intimnom iskustvu
komplementarnosti i prožimanja sakralnih kulturnih baština Pravoslavlja, Katoličanstva i Islama koje se ukrštaju
na teritoriji bivše Jugoslavije. Želeo sam da izrazim svoju veru u to da se Duh ne može razdvojiti i poništiti
agresivnim nacionalizmom i verskom netrpeljivošću, naime da su u Duhu svi ljudi zajedno, bez obzira na
dragocene individualne razlike medju njima.
1993. Drugo postavljanje projekta Anamnesis sa ansamblom Ritual Nova u Novom Sadu. Tokom izvodjenja
ovog projekta, u periodu od 4 godine, u radu ansambla su učestvovali: Srdjan Dalagija, klavir, Nenad Vrbaški,
violina, Jaroslava Benka Vlček, sopran, Nebojša Pandurović, violončelo, Ljubomir Živković, udaraljke, Felix
Lajko, violina, Mihal Budinski, violina, Bogdan Ranković, klarinet, Ivica Marušević, kontrabas, Saša Svijić,
klavir. Kostime za izvodjenje ovog dela kreirala je Ivana Indjin.
1995. Objavljena CD ploča Anamnesis, ekumenske misterije u izdanju kuće VICTO u Kanadi.

***Projekat Anamnesis vidim kao vrhunac I faze mog stvaralačkog rada a tematski on korespondira sa III
spratom Kuće mog Bića muzike- Sakramentom.

pravim PUT putujući

II Faza
PUT

Trasiranje PUTA ili o osvešćivanju i projektovanju Istorijskog identiteta


Putem označavam II nivo stvaralačke samorealizacije. On je metafora kretanja, relacije prema drugom i samom
sebi. U ovoj fazi Kuća počinje da se kreće, ona se nalazi na Putu koji znači iskušenje ontološkog identiteta u
kontekstu istorijske stvarnosti. Put je dinamički fenomen u kojem se ličnost susreće sa prostorom i vremenom. Put
stvaram ali i Put stvara Mene: jedino se na Putu mogu susresti sloboda i sudbina. Za umetnika to je vreme
istorijskog fundusa iz kojeg se obrazuje njegov specifični jezik i kultura, oblik njegove poetike.

Kratka istorija mog putničkog iskustva


Mada je projekat Anamnesis, koji smatram završnim delom I faze stvaralaštva tj. Kuće, hronološki nastao tek za
vreme mog boravka van domovine, on je kruna svega što je, u meni, bilo akomulirano i čiji je zametak nastao pre
neplaniranog, i nasilno izazvanog odlaska u emigraciju.
Faza Puta, dakle, simbolički i bukvalno korespondira sa iskustvom bivanja van Kuće. Boravak u Rimu doneo mi
je iskušenje života u velegradu sa impresivnom kulturnom istorijom. U tom kontekstu postajem još svesniji svog
kulturnog, istorijskog i socijalnog identiteta. Nakon nepunih godinu dana selim se u Tržič, gradić podno sunčane
strane Alpa u Sloveniji. Tamo imam pogodnije uslove za miran život te za rad na sebi i vlastitoj umetnosti. Period
emigracije me konačno i drastično suočava sa iskušenjem egzistencije profesionalnog umetnika.
I deo PUTA
Relacija

„PUT se stvara putujući”. Ta velika istina podseća nas na to da nema gotovih Puteva koje bi samo trebalo odabrati
i slediti. Ima ih ali oni nisu moji putevi. Ukoliko želim svoj Put onda ga moram sam stvoriti. Jer Put ni ne vodi
drugde nego do samoga Sebe.
Put pretpostavlja volju da putujem i da se stavim u poziciju sučeljavanja sa drugačijim. On je, pre svega,
uspostavljanje Relacije prema razlici. Učeći se tudjem, drugačijem, bolje razumevam Sebe.

Sudbina profesionalnog umetnika


Komponujući po narudžbi, pretežno za teatar, suočavam se sa različitim umetnicima, njihovim poetikama i
koncepcijama, intenzivno učim veštinu kulturne i stvaralačke komunikacije. Mada sam nakon više od dvadeset
velikih projekata, uradjenih u periodu od nepune četiri godine, u Italiji Sloveniji i Austriji, osetio izuzetnu
iscrpljenost, to iskustvo je, u svakom pogledu, bilo veoma dragoceno. Ali takodje je veoma dragocena bila i
odluka da se vratim Kući. Povratak u Novi Sad pa potom u selo Bukovac, koji se nalaze u Jugoslaviji, državi koja
je tada bila bremenita ogromnim političkim, ekonomskim i socijalnim teškoćama, bio je za moju profesionalnu
karijeru ravan samoubistvu ali mi je ponovo omogućio mir i vreme za bavljenje sobom i za stvaralaštvo…

II deo PUTA
Negativni Paradoks

Putovanje, odnosno uspostavljanje Relacije, samo po sebi vodi u Paradoks. Otvorenošću prema drugačijem
izlažem se iskustvu promene identiteta. Ja, na taj način, potencijalno postaje ne-Ja. Ovaj deo Puta ima negativan
predznak: u njemu se identitet i razlika sukobljavaju i taj sukob izaziva trenje iz kojeg se može stvoriti novi
kvalitet. Kuća postaje brod koji se nalazi na moru prepunom neizvesnosti i nemira. Čvrsto ontološko tlo biva
zamenjeno uzburkanom vodom Istorije.

III deo PUTA


Pozitivni Paradoks

U završnoj fazi Puta dolazi do pomirenja i prožimanja identiteta i razlike, do stvaranja novog kvaliteta baziranog
na pozitivnom odnosu Ja i Ne-Ja. Ovde je na delu paradoksalna logika: počinje istovremeno da važi i A i Ne-A.
Istovremeno važenje pozitivnog i negativnog principa, kontemplacije i aktivizma, partikularnog i univerzalnog,
ontološkog i istorijskog, monološkog i dijaloškog itd.Ovo je tačka gde odnos Kuće i Puta vodi ka njihovom
pomirenju, prelazna faza prema njihovom ujedinjenju u BIĆU, trećoj - najvišoj fazi životne i stvaralačke
samorealizacije.

Teatar kao iskustvo Putovanja


Veza sa teatrom vremenom je postala konstanta mog umetničkog “Puta”. Naročito veza sa neverbalnim, odnosno
plesnim i teatrom pokreta, kao onim scenskim jezicima u kojima su ravnopravno tretirani vizuelni, narativni i
auditivni elementi, predstavlja moju trajnu stvaralačku preokupaciju. Gotovo po izvesnoj zakonomernosti, a u
dramaturgiji stvaralačkih potreba, nakon perioda bavljenja tzv. “čistom” muzikom, redovno sam se vraćao teatru
ili nekom drugom obliku “multimedijalnih” disciplina u kojima dominira potreba za dijalogom stvaralačkih
individua. Generalno gledano, svaki odgovoran napor da se prevazidju granice zatvorenih specijalizovanih jezika
vodi celovitijem i humanijem odnosu prema stvaralaštvu i približava nas idealu prožimanja umetnosti i života.

Hronologija važnijih projekata i radova u fazi Puta:

1991. U Rimu osnovao grupu Sudsevdah (Fabrizio Spera, udaraljke, Luca Venitucci, klavir i harmonika, Gianni
Pieri, violončelo, kostime za izvodjenje kreirala Ivana Indjin). Poetička koncepcija ovog projekta se naslanja na
mitsko-ritualne elemente balkanske i mediteranske muzičke baštine a strukturalno pripada kombinovanoj pisano-
improvizovanoj muzici.
1994.-1995. Muzika za teatarske predstave Gosodjica Julija, Leonce & Lena (obe u režiji Eduarda Milera) i
multimedijalni projekat Arteria (u režiji Katerine Marcella) sve tri u produkciji Slovenskog Mladinskog
Geladlišča u Ljubljani.
1995. Gudački kvartet PLAY ON STRING - music for the last dinner u izvodjenju Enzo Fabiani kvarteta iz
Ljubljane. Muzika je radjena u okviru internacionalnog plesnog projekta En Knap, slovenačkog koreografa
Iztoka Kovača.
1995. Muzika za plesnu predstavu teatra IKARUS iz Klagenfurta u režiji Zdravka Haderlapa.
1995. Muzika za predstavu Kazimir Und Karoline u režiji Eduarda Milera u produkciji Stadttheater Klagenfurt.
Izvodjenje muzike ansambla Ritual Nova (Nenad Vrbaški, Srdjan Dalagija, Bogdan Ranković, Ivica Marušević)
1996. Objavljen CD Play On String u izdanju disko kuće MORE MUSIC iz Italije.

*Projekat gudačkog kvarteta Play On String, prvog koji izvodi jedan sastav koji sam ne vodim i u kojem ne
nastupam – quartet Enzo Fabiani, predstavlja rezultat I dela faze PUT koji se bavi fenomenom Relacije.

1996. Projekat koreografskog teatra BAAL u saradnji sa Ivanom Indjin i Oljom Kovačević u produkciji
Kamernog Pozorišta Muzike OGLEDALO.
1996. Muzika za plesnu predstavu Maria Theresia u produkciji Tanztheater Ikarus i Wiener fest Wochen u
Beču. Izvodjenje muzike - ansambl Ritual Nova (Nenad Vrbaški, Srdjan Dalagija, Bogdan Ranković, Miloš
Matić)
1996. Objavljen CD The MASK sa muzikom radjenom za predstave Tanztheater Ikarus u ediciji Interzone, u
produkciji Ikarusa i u izvršnoj produkciji Tarcus rec. iz Jugoslavije.

**Projektom The MASK okončava se II deo faze PUT, koji Putovanje iskušava kao Negativni Paradoks.

1996.-1997. Postavljanje muzičkog projekta East OFF Europe u izvodjenju ansambla Ritual Nova
(Nenad Vrbaški, Saša Svijić, Bogdan Ranković, Ivica Marušević, Jaroslava Benka Vlček). Produkcija Kamerno
Pozorište Muzike OGLEDALO.
1998. Objavljen CD East OFF Europe – closing the circle, u izdanju disko kuće VICTO u Kanadi.

***Mada Projekat East OFF Europe nastaje nakon mog povratka “Kući” odnosno u Vojvodinu, on po svim
aspektima predstavlja, treći i završni deo faze PUT, naime Pozitivni Paradoks. Naime, on je konačni rezultat
iskustva Putovanja i prelazni period ka ponovnom bivanju u KUĆI ali na kvalitativno višem nivou, što čini
prelazni nivo ka sledećoj, trećoj i završnoj fazi - BIĆU.

stvaram BIĆE živeći

III faza
BIĆE

Stvaranje BIĆA ili o osvešćivanju i projektovanju antropološkog identiteta


Bićem označavam III i najviši nivo stvaralačke samorealizacije. Biće je izvor i najviša svrha sveg stvaralaštva.
Kuća je Kuća Bića a Put je Put Bića. U Biću, Kuća i Put postaju jedno. Ontološki i istorijski identitet postaju deo
onog najvišeg – antropološkog identiteta. Antropološki, ovde ne shvatam samo u smislu učenja o čoveku,
onakvom kakav on jeste, već u smislu učenja o čoveku kakav bi mogao biti, njegovoj promeni odnosno o
stvaranju istinskog Čoveka. Ta druga, Nova, odnosno projektivna antropologija stoji na stanovištu da je čovek
jedino nedovršeno i neintegrisano biće u prirodi, koje svoju potpunu realizaciju može postići jedino vlastitim
stvaralačkim naporom.
Antropološke teme, odnosno teme vezane za antropološki identitet najviše su teme svakog verodostojnog
stvaralaštva. Verodostojno stvaralaštvo je pak neodvojivo od verodostojnog života. A najviša svrha i smisao
verodostojnog stvaralaštva i života je stvaranje Bića.

moje duhovne reference


I kao što mislim da je važno da iscrtavam mapu vlastitih muzičkih referenci, barem je isto toliko važno da
omogućim uvid u one duhovne.
Kao srednjoškolac prvo otkrivam Dostojevskog a preko njega dolazim do Ničea, Šopenhauera i konačno
egzistencijalizma, u početku Sartre-a i Camus-a a potom Kierkegaarda i Jaspersa. Tokom studija filosofije
otkrivam i druge mislioce slične orijentacije, kao što je Heidegger i, pre svih, Nikolaj Berdyaev. Preko njegovog
učenja personalni odnos prema svetu i Bogu postaje vodilja moje životne filosofije. Po završetku studija moje
interesovanje za akademsku, naučno usmerenu zapadnu filosofiju, iz godine u godinu, biva sve manje a sve više
raste interesovanje za antropologiju, religiju, istočne filosofije (naročito sufi i tao) i, konačno, za sakralna učenja.
Uz Nikolaja Berdjajeva, svojim najvažnijim duhovnim učiteljima smatram G.I.Gurdjieff-a, Belu Hamvas-a I
Martina Bubera i John Cooper Powis-a.
Po filosofsko-religijskom opredeljenju, s jedne strane, blizak mi je mistički personalizam a sa druge ekumenizam.
Prožimanje i komplementarnost tog duhovnog sveta, koji osećam kao najbliži sebi, i lične poetike presudno je
važna konstanta mog stvaralačkog Puta.

I tema faze BIĆA


Kuća Bića – JA i TI

Ti u vremenu i van njega


Biće je u vremenu i van njega. Ono pripada istoriji ali je, takodje, od nje nezavisno. Biće je neodvojivo od svoga
odnosa prema Prirodi, Čoveku i Bogu ili prema Buberovim rečima, Ja je neodvojivo od svoga TI. Čovek ne mogu
postati sam već tek negovanjem suštastvenog odnosa prema Prirodi, Čoveku i Bogu. Tek kao duša i duh čovek
postaje slobodno Biće. Tek tada on postaje stvaraoc a do tada samo reprodukuje biološke i socijalne programe
kojima je determinisan. Stvaranje jeste odnos Ja prema Ti, bilo sta da to Ti jeste. U ovoj fazi samorealizacije,
kreacija teži sferama objektivne umetnosti, one u kojoj pojedinačno, odnosno individualno postaje univerzalno. U
objektivnoj umetnosti, naime, stvaraoc postaje vektor kroz kojeg se viši svet realizuje u nižem. Na taj način
ličnost počinje da učestvuje i u nadličnom, duhovnom - svetu suština u kojem nema podeljenosti, kao što u
pravom odnosu Ja i Ti prestaje podeljenost izmedju njih, oni postaju Jedno a da pri tome ne gube svoj identitet.

Umetnost, konačno, kao Put Bića koje u Kući putuje prema samom sebi
III faza – BIĆE, je tema koju sam oduvek osećao kao najvišu temu života i stvaralaštva. To je tema
komplementarnog odnosa izmedju Umetnika i Sveštenika/Filosofa u Sebi, ravnoteže izmedju Rada na Sebi,
odnosno svom Biću i umetničko-stvaralačke delatnosti. Činjenice da sam studirao filosofiju kao i da sam
filosofsku i religijsku težnju za razumevanjem i stvaranjem sebe i sveta prepoznao, hronološki, pre nego što sam u
sebi otkrio vokaciju umetnika, nisu ni malo zanemarljive u pokušaju da se stekne uvid u moj stvaralački Put.
Naime, taj Put i vidim kao proces osvešćivanja funkcije umetničko- stvaralačkog iskustva. Danas, slobodno mogu
da kažem da je, za mene, Umetnost isto što i Put a cilj, odnosno svrha tog putovanja je Biće, moje Biće. Zato i
kažem Muzika kao Put jer muzika sama po sebi ne znači mi ništa: ukoliko me ne vodi bliže samom sebi i ukoliko
ne čini i ne posreduje u suštastvenom odnosu, susretu Ja i Ti, odnosno mene i Prirode, Čoveka, Boga. To je Put
prema Objektivnoj umetnosti onoj koja važi za sve ljude, koja nas spaja u Lepoti, Istini i Dobru. To je Put prema
konačnom jedinstvu Umetnosti i Života, u kojem Umetnost postaje Život a Život postaje Umetnost.

II tema faze BIĆA


Put Bića - SREĆAN ČOVEK

Put Bića je umetnost paradoksalnog kretanja / stanja Samotnosti (JA) i Susreta (JA i TI). Tek kada je čovek,
svojom svesnošću i budnošću, stvaralčki slobodan u odnosu na silu gravitacije koja ga privlači prema
horizontalnom toku života (istorijski, socijalni, ekonomski, kulturni, psihološki i drugi mehanizmi) i kada kroz
njega slobodno struji kosmička energija čineći njegovu vitalnu snagu, te kada je snagom volje / ljubavi, slobodan
za stvaralački uzlet u vertikalnom pravcu (prema lepom, istinitom i dobrom, prema svetu duha) - tada se čovek
radja kao individualna Duša (samotnost, sopstvo, JA) koja je spremna da neguje Odnos prema TI i otvorena za
Susret (JA i TI). Samotnost i negovanje odnosa prema TI zavise samo od Sopstva, od JA. Susret pak zavisi i od
drugog JA, tj. od TI. Da bi se dogodio Susret dva Samotna JA, potrebna je Milost (Božja). U tom smislu, čovek je
apsolutni gospodar svoga života ali, u isto vreme, sluga (Božji), odnosno, dar Milosti. Dakle, ono najviše – susret
JA i TI u kojem se zatvara kosmički krug Bića, plod je kako čovekovog stvaralaštva tako i Milosti (Božje). Put
Bića je put ostvarivanja osnovnog kosmičkog prava čoveka – prava na Sreću. Biti Srećan Čovek, to je stvaralački
podvig ujedinjenja horizontalnog i vertikalnog životnog toka, istodobno stvaranje Života i život Stvaranja,
jedinstvo prirode i duha u individualnoj Duši.

transkulturni smisao stvaralaštva


Razvoj mojih stvaralačkih potreba, krajem 90-tih godina, vidim kao njihovo preusmeravanje na one oblike
stvaralaštva koji se mogu nazvati transkulturnim. Naime, usmerenost, pre svega, na kreativni proces a tek potom
na njegovo rezultiranje umetničkim delom, tendencija je koja sada dobiva oblike u kojima je sve teže razlučiti
stvaranje Života od života Stvaranja tj. Umetnost od Života. Projekat Knjiga Sreće u kojem se, upravo izloženim
temama, bavim na nivou Samotnosti (JA), komplementaran je sa paralalnim projektom Institut za Srećnog
Čoveka, u kojem se, u formi dijaloškog i grupnog rada, bavim(o) ovim temama (JA i TI). Umetnički oblici u
ovom projektu su istovremeno cilj ali i (samo) sredstvo kojim se omogućuju i podstiču stvaralački procesi
Samotnosti i Susreta. Kulturni aspekti ovog projekta, kojim u saradnji sa prijateljima i kolegama, pokušavam da
realno i simbolički spojim dva milenijuma, mogu biti anticipacija jednog drugačijeg modela kulture u kojem će
procesualno nestajati podvojenost izmedju javnog i privatnog, istorijskog i ličnog.

III tema faze BIĆA


Biće Bića – SIMPLE : LIFE

Treća i najviša tema faze bića, SIMPLE LIFE, sublimiše sve opisane faze na paradoksalno dijalektički način:
prevazilazi ih ukidanjem i zadržavanjem u samoj sebi. Jednostavnost kao rezultat (evolutivnog) procesa, kao
prevazidjena ali uključena složenost, kao zrelost, kao puna realizacija Bića. Jednostavnost kao povratak vlastitoj
elementarnoj suštini, kojoj je ceo predjeni put bio potreban da bi samu sebe, Sebi i Drugom, realizovala .
Jednostavnost kao put konačnog prihvatanja samog Sebe, Drugog i Sveta oko sebe. SIMPLE LIFE, zadatak čiji je
cilj sasvim blizu, takoreći na dohvat ruke i beskonačno daleko: zadatak koji se nikada do kraja ne može izvršiti,
cilj koji se nikada do kraja ne može ostvariti i samo ga fizički nestanak bića može prekinuti….
SIMPLE LIFE jeste SIMPLE – LIFE, život koji se uskladjuje sa vlastitom imanentnom prirodom. Život je
naprosto dat da se živi sa svim onim što ga životom čini. O egzistenciji posle, iznad ili pored zivota, iz samoga
života, nemamo nikakvo iskustvo niti znanje a i da nešto znamo ono pripada drugom poretku stvari koji ni na koji
supstancijalan način ne afektira Život sam. Zato je najdublja suština Bića – Život a ne bilo koja ideja, ideal, tj. bilo
koja nad ili van životna instanca ili kategorija. Smisao Života jeste Život sam i ništa van njega. Autentičnost
svakog, uvek pojedinačnog, Bića, pak, jeste i njegova Suština.
JA i TI, Srećan Čovek, SIMPLE : LIFE, tri su osnovne teme Bića koje, ovim redosledom, korespondiraju, tri su
tačke koje opisuju i provociraju beskonačnu dinamiku unutar trougla BIĆA…

Ezoterijski i egzoterijski nivoi stvaralaštva


Tokom bavljenja temama-projektima JA i TI i Srećan Čovek shvatio sam da odnos izmedju takozvanog Rada na
Sebi, tj. bavljenja Sobom kroz različite interdisciplinarne aktivnosti i (time uslovljene) umetničke prakse sve više
artikulišem na dva, makoliko povezana i komplementarna, ono ipak odvojena nivoa. 2000-te godine, formulisao
sam novu strategiju delovanja koja se zasniva na svesnom razdvajanju - na ezoterijski nivo stvaralaštva,
baziranom, pre svega, na njegovim unutrašnjim parametrima, sredstvima i ciljevima i na egzoterijski nivo na
kojem je stvaralačko delovanje usmereno i saobraženo sem unutrašnjim i onim spoljašnjim. Ovakva strategija
razdvajanja pomogla mi je da pronadjem modus pomirenja izmedju poziva i profesije umetnika, izmedju onoga
što je u stvaralačkom delovanju apsolutno tj neuslovljeno ničim do samim sobom i onoga što ima za cilj i
komunikaciju sa kulturno-socijalnom realnošcu. Primeri ta dva nivoa delovanja u mom radu su: kao ezoterijski,
projekat-rad Book of Happines, ciklus intimističkih komada za jedan do tri instrumenta, nastao uglavnom kao
muzički dnevnik iz perioda bombardovanja Jugoslavije i, sa druge strane, projekat La Danza Apocalypsa
Balcanica (The Last Balkan Tango i Ballads at the End of Time) koji je predstavljao moj egzoterijski stvaralački
odgovor na isto iskustvo. Oba projekta su se bavila temom Srećan Čovek ali na dva ovako artikulisana nivoa. U
periodu od 2000-2005-te godine akcenat svog delovanja sam prebacio na drugi, egzoterijski nivo, smatrajući da je,
u današnje vreme, komunikacijska dimenzija umetnosti izuzetno važna i da, u ovakva krizna vremena, jedino kao
komunikabilna umetnost može ispuniti i svoju realno-društvenu tj etičku i kulturnu funkciju. Početkom rada na
temi Simple Life, doneo je povratak i ezoterijskim oblicima stvaralaštva, dakle delovanju na oba nivoa. Od
sredine 2005. godine, ponovim fokusiranjem na kamerne muzičke forme, otpočeo je proces čiji cilj vidim u
ujedinjavanju oba nivoa delovanja u jedan, nalaženjem adekvatne forme koja bi umetničko delovanje učinilo
sintezom ezoterijskog i egzoterijskog, intimističkog i komunikacijskog, privatnog i socijalnog. Ovaj proces vidim
i kao poslednji, možda i najznačajniji izazov svog stvaralačkog puta kojem želim da posvetim preostale godine
života i delovanja.
Hronologija važnijih projekata i radova u fazi Bića
1998. Iniciram projekat Akademija Plemenitih Veština, neformalni skup stvaraoca iz oblasti različitih duhovnih
disciplina, sa akcentom na umetnicima antropološke orijentacije. Akademija je posvećena temama: stvaralaštvo Nove
antropologije, dijalog, verodostojno stvaralaštvo-verodostojan život, interdisciplinarnost, stvaranje paralelne kulture.
1998. Postavljanje muzičkog projekta Damari… Ti u vremenu i van njega u izvodjenju ansambla Ritual Nova
(Miloš Matić, Bogdan Ranković, Valentina Češnjevar, Florijan Balaž i Boris Kovač)
1999. Započinjem artističko-vitalistički projekat Srećan Čovek koji je trajao do proleća 2001. godine a koji se
ostvarivao na dva nivoa: Knjiga Sreće i Institut za Srećnog Čoveka . Na nivou projekta Knjiga Sreće, oblici
umetničkog rada predstavljaju kratke muzičke forme - za nekoliko instrumenata, tekstovi Zapisa, teorijski radovi
ne temu itd. Na nivou interdisciplinarog projekta Institut za Srećnog Čoveka, sem praktično teorijskog grupnog
rada sa pretežno mladim ljudima sklonim stvaralaštvu i Radu na Sebi činile su i akcije-performansi sa artističkim
elementima te izrada, odabir i publikovanje selektovane dokumentacije o ovom projektu nakon njegovog
završetka. Hronološki gledano, početak konkretnog rada na ovom projektu poklapao se sa početkom
bombardovanja zemlje u kojoj živim, SR Jugoslavije od strane NATO pakta i velikog nasilja nad nedužnim
stanovništvom i egzodusa milion stanovnika Kosova. Verujem da mi je iskustvo ovog rata donelo i dodatnu
stimulaciju za rad na ovom projektu koji želim da posvetim kako svojim (duhovnim) učiteljima tako i svim
nevinim žrtvama balkanskih ratova.
1999. Objavljen je CD album Mirror of the Voice, kompilacija radova propraćena knjigom sa upravo ovim
tekstom na engleskom jeziku. Ovo izdanje, objavljeno od strane produkcije Radio 021 iz Novog Sada, imalo je za
cilj da predstavi rad ovog autora u celini tj. u njegovoj procesualnosti a muzičke numere odabrane za ovaj album
imaju za cilj da reprezentuju opisane faze njegovog stvaralačkog puta.
2000. Otpočinjem rad na projektu La Danza Apocalypsa Balcanica, koji predstavlja egzoterijski nivo bavljenja
temom Srećan Čovek. Ansambl LaDaABa orchest u sastavu Miloš Matić, Bogdan Ranković, Goran Penić,
Ištvan Čik, Olah Vince, Boris Kovač i ton majstor Marinko Vukmanović, u periodu 2000-2005. snimili su dva
albuma i izveli više od stotinu puta muzičko scenski performans The Last Balkan Tango, an apocalyptic dance
party, u većini Evropskih zemalja kao i u Japanu.
2000. Rad na predstavi Landscape of Memories. Režija Jadranka Andjelić, izvodjenje muzike na sceni Miloš
Matić, Goran Penić, Boris Kovač, igraju Juan Loriente Zamora, Nekane Santamaria.
2001. Objavljen CD album The Last Balkan Tango u izvodjenju LaDaABa orchest a u izdanju disko kuće
Piranha iz Berlina. Ovaj je album ubedljivo najprodavaniji od svih koje je do danas objavljen sa muzikom Borisa
Kovača.
2001. Rad na muzici za balet DON HUAN, u produkciji Srpskog Narodnog Pozorišta iz Novog Sada u
koreografiji Andrew Peter Greenwood-a. Izvodjenje muzike na sceni gudački kvartet QUATRO SANTI i Boris
Kovač.
2003. Objavljen CD album Ballads at the End of Time u izvodjenju LaDaABa orchest a u izdanju disko kuće
Piranha iz Berlina. On predstavlja drugi i završni rad u okviru projekta La Danza Apocalypsa Balcanica.
2004. Objavljen CD album DAMARI, You within and out of Time, u izvodjenju Ritual Nova ansambla, snimljen
1999-te godine a u izdanju Kachara, an author’s edition, tj. ediciji samog autora koja se odnosi na publikovanje
radova na tzv ezoterijskom nivou delovanja. U istoj ediciji objavljeno je reizdanje CD albuma PROFANA
LITURGIJA iz 1991. Likovno oblikovanje ove edicije potpisuje Milan Letić koji je dizajener većine publikacija
vezanih za rad B.Kovača objavljenih u Srbiji od 1997 do danas. Važno je, takodje, istaći i imena ostalih izuzetno
značajnih stalnih Kovačevih saradnika na većini nabrojanih projekata a to su Marinko Vukmanović, audio
inžinjer, Ljubomir Pejić, ton i video majstor, Romana Knežević, kostimograf i stil-dizajner, Relja Knežević,
publicista, Bojan Djordjević generalni agent i kao izvršni producent KPM Ogledalo.
2004. Na egzoterijskom nivou projekta SIMPLE LIFE, započinjem rad na projektu La Campanella, muzika
posle istorije. U ansamblu La Campanella angažovani izvodjači su Miloš Matić koji je i autor nekoliko
kompozicija, Goran Penić, Vukašin Mišković, Ištvan Čik i gudački kvartet TAJJ.
2005. Objavljen CD album World after History, a Pannonian-Mediterreanen round trip, u izvodjenju La
Campanella orkestra a u izdanju disko kuće Piranha iz Berlina.
2006. Rad na predstavi The King, the Cat and the Violin u produkciji Chiroka teatra iz Madjarske. Rad na
predstavi NAHOD SIMEON, po tekstu Milene Marković, u režiji Tomi Janežiča i produkciji Srpskog Narodnog
Pozorišta u Novom Sadu
2007. Objavljen CD Songs from the Garden of Loves and Graves u izvodjenju orkestra Voda teče, u produkciji
SNP iz Novog Sada. Za ovaj rad dobio sterijinu nagradu za najbolju pozorišnu muziku.

Boris Kovač