You are on page 1of 46

SADRAJ P R E D G O V O R ............................................................................................................. 7 UVOD ................................................................................................................................. 9 PRVI DEO ......................................................................................................................... 21 MEUNARODNA EKONOMIJA ................................................................................... 21 1.

ISTORIJSKI RAZVOJ TEORIJE MEUNARODNE TRGOVINE ............................ 23 1.1. KLASINE TEORIJE MEUNARODNE TRGOVINE ...................................................... 23 1.1.1. Merkantilizam .................................................................................................. 23 1.1.2. Teorija apsolutnih prednosti ............................................................................ 26 1.1.3. Teorija komparativnih prednosti ...................................................................... 29 1.1.4. Dopuna klasine teorije komparativne prednosti ............................................. 32 REZIME ........................................................................................................................ 35 PITANJA ZA VEBE ....................................................................................................... 36 1.2. NEOKLASINE TEORIJE MEUNARODNE TRGOVINE ............................................... 37 1.2.1. Teorija faktorske raspoloivosti, H O S teorema ....................................... 38 1.3. SAVREMENE TEORIJE MEUNARODNE TRGOVINE .................................. 47 1.3.1. Terija tehnolokog jaza (gep-a) ....................................................................... 48 1.3.2. Teorija ivotnog ciklusa proizvoda ................................................................. 48 1.3.3. Teorija slinosti zemalja (zasnovana na preferenciji potroaa) ..................... 50 1.3.4. Teorija meunarodne trgovine zasnovana na ekonomiji obima ...................... 52 1.3.5. Teorija trgovine u uslovima oligopola ............................................................. 53 1.3.6. Teorija intraindustrijske trgovine .................................................................... 54 1.3.7. Teorija konkurentske prednosti zemalja .......................................................... 55 1.3.8. Teorija globalnog stratekog rivalstva ............................................................. 58 1.3.9. Geografska ekonomija ..................................................................................... 59 1.3.10. Teorija kontrole intelektualne svojine ........................................................... 59 REZIME ........................................................................................................................ 60 PITANJA ZA VEBE ....................................................................................................... 61 2. TRGOVINA I TRGOVINSKA POLITIKA .................................................................. 63 2.1. POJAM I SADRAJ TRGOVINE ................................................................................... 63 2.2. TRGOVINSKA POLITIKA ........................................................................................... 65 2.3. SPOLJNOTRGOVINSKA POLITIKA ............................................................................. 66 2.4. TRITE I TRINE STRUKTURE ............................................................................... 68 Meunarodna ekonomija i finansije 4 2.5. OBLICI TRINE STRUKTURE ................................................................................... 70 REZIME ........................................................................................................................ 73 PITANJA ZA VEBE ....................................................................................................... 75 3. DEVIZNI SISTEM I DEVIZNO TRITE .................................................................. 77 3.1. DEVIZNI SISTEM ................................................................................................. 77 3.1.1. Pojam deviznog kursa ...................................................................................... 77 3.1.2. Formiranje i vrste deviznih kurseva................................................................ 79 3.1.3. Ravnoteni devizni kurs .................................................................................. 83 3.1.4. Determinante nivoa deviznih kurseva.............................................................. 83 3.1.5. Promene vrednosti deviznog kursa .................................................................. 90 3.1.6. Konvertibilnost novca ...................................................................................... 92 3.2. DEVIZNO TRITE .............................................................................................. 94 3.2.1. Pojam i osnovne funkcije deviznog trita ...................................................... 94 3.2.2. Karakteristike deviznog trita ........................................................................ 96 3.2.3. Promptni i terminski devizni kurs .................................................................... 97 REZIME ........................................................................................................................ 98 PITANJA ZA VEBE ..................................................................................................... 102 4. PLATNI BILANS ........................................................................................................ 103 4.1. DUGOVANJA I POTRAIVANJA ............................................................................... 104 4.2. DVOJNO KNJIGOVODSTVO ..................................................................................... 104 4.3. OSNOVNI RAUNI PLATNOG BILANSA ................................................................... 105 4.3.1. Tekui raun .................................................................................................. 105

4.3.2. Raun kapitala ............................................................................................... 109 4.3.3. Finansijski raun ............................................................................................ 110 4.4.POVEZANOST PLATNOG BILANSA SA OSNOVNIM MAKROEKONOMSKIM VARIJABLAMA .............................................................................................................. 112 4.5. POLITIKA PRILAGOAVANJA PLATNOG BILANSA .................................................. 115 4.6. URAVNOTEAVANJE PLATNOG BILANSA .............................................................. 117 4.6.1. Klasini automatski mehanizam uravnoteavanja platnog bilansa ................ 117 4.6.2. Dohodovno-apsorpcioni pristup uravnoteavanja platnog bilansa ................ 119 4.6.3. Monetarni pristup uravnoteavanja platnog bilansa ...................................... 120 4.7. FINANSIRANJE ILI PRILAGOAVANJE PLATNOG BILANSA ..................................... 121 REZIME ...................................................................................................................... 124 PITANJA ZA VEBE ..................................................................................................... 129 1. ISTORIJSKI RAZVOJ TEORIJE MEUNARODNE TRGOVINE 1.1. Klasine teorije meunarodne trgovine 1.1.1. Merkantilizam Savremena teorija spoljne trgovine rezultat je razvoja ekonomske misli kroz vekove. U razvoju teorije i politike spoljne trgovine merkantilizam zauzima veoma vano mesto. Prvi put se sistematski obrauju i izlau ideje o nainu funkcionisanja privrede i o metodama za poveanje bogatstva pojedinaca i tadanjih drava. To je period nastajanja i konsolidacije kapitalistikog naina proizvodnje u kome je znaajnu ulogu imao trgovaki kapital. Merkantilistiki pisci, koji su esto puta i sami bili trgovci, pokuavaju da otkriju sutinu ekonomskih pojava u oblasti trgovine i da to saznanje formuliu u obliku optih naunih istina. Mnoge mere politike spoljne trgovine u savremenom svetu imaju svoj poetak jo iz perioda merkantilizma koji je trajao od oko 1500-1750. godine. tavie, u novijoj literaturi za period od 1970-1980, a posebno za period tridesetih godina, u kojima su oivele razliite politike ograniavanja spoljne trgovine, uvodi se esto naziv neomerkantilizam.4 Merkantilisti su najvei znaaj pridavali spoljnoj trgovini ali su ukljuivali i ekonomsku politiku prema poljoprivredi, industriji, politiku cena i kamata, demografsku politiku, politiku prema pomorstvu i brodogradnji, poresku politiku itd. Pri tome su ''neki merantilisti ili do zauujuih, u stvari kejnzijanskih daljina''.5 Poseban doprinos merkantilisti su dali razvoju teorije spoljne trgovine i spoljnotrgovinske politike. Spoljna trgovina je bila najvanije sredstvo za postizanje ciljeva merkantilistike politike. Ciljevi te politike bili su poveanje nacionalnog bogatstva i moi, koje se izraavalo u koliini zlata i srebra kojim se raspolagalo. Te ciljeve je veoma koncizno i jasno opredelio teoretiar Doua ild kroz sledeu formulu: ''spoljna trgovina stvara bogatstvo, bogatstvo mo, mo uva nau trgovinu i religiju''.6 U ovoj formuli obuhvaene su najvanije karakteristike merkantilizma: naglasak na spoljnu trgovinu, elja za bogatstvom i za moi, kao i povratna veza koja se ogleda u potrebi posedovanja moi radi zatite trgovine i religije. I kod drugih merkantilistikih teoretiara mo i bogatstvo predstavljaju ciljeve ekonomske politike, jer je bogatstvo nuan uslov moi, a mo je nuni oblik akumulacije bogatstva i njegove zatite. Merkantilisti su smatrali da bogatstvo i mo predstavljaju zlato i dragocenosti, a oni se mogu dobiti samo izvozom ako zemlja nema prirodna nalazita . Zato je svaka zemlja nastojala da to vie izvozi (nego to uvozi) kako bi izvozom dobila to vie zlata, a time i moi i bogatstva. Zlato i dragocenosti bili su vredniji od svake druge robe, pa ih je zato trebalo akumulisati to vie. Osim poveanja nacionalnog bogatstva, akumulacija zlata bila je neophodna rezerva za sluaj rata, a i kao sredstvo zgrtanja blaga (tednje koja je preduslov privrednog razvoja) i kao sredstvo razmene novac. Vei izvoz, a manji uvoz je u bilansu spoljne trgovine smatran ''povoljnim''. Da bi se obezbedio povoljan bilans spoljne trgovine, koja je rezultirala neto uvozom zlata, drave su poele intervenisati u podruju spoljne trgovine nastojei da ogranie uvoz i podstaknu izvoz. Dananju lepezu mera ekonomske politike kojima se to postie, ine mere kao to su: carine, kvantitativna ogranienja, uvozne zabrane, jedinstvena moneta, opti porez, kontrola plaanja i subvencionisanje izvoza, veinom smo nasledili jo iz

perioda merkantilizma. Kao jedan od najvanijih argumenata za uvoenje carinske zatite istican je argument zatite mlade, nejake industrije (infant industry). Merkantilisti su se zalagali i za uvoenje ogranienja izvoza roba niske faze obrade (primarni proizvodi i sirovine) radi poboljanja bilansa spoljne trgovine, jer se izvozom proizvoda vie faze obrade, umesto sirovina, poveava ekonomska aktivnost u zemlji, a istovremeno se poveava vrednost izvoznih roba. Osim toga, zabranom izvoza sirovina utie se na poveanje njihove ponude na domaem tritu, to utie na smanjenje njihove cene, a to, opet, utie na smanjivanje trokova proizvodnje proizvoda vie faze obrade, smanjivanje njihovih cena, ime se poveava njihova konkurentnost, a time poveava i njihov izvoz. Zabrana izvoza sirovina dopunjena je zabranom izvoza kapitala i radne snage, posebno kvalifikovane. Ovim se nastojalo spreiti razvoj konkurentske industrije u drugim zemljama. Identina ovoj politici uvoza i izvoza bila je i kolonijalna politika. Zato su sve tadanje drave nastojale da osvoje to vie i to bogatije kolonije radi razvoja proizvodnje sirovina potrebnih za razvoj industrije u metropoli. Da kolonija ne bi postala konkurent metropoli njen razvoj je kontrolisan i usmeravan tako da je stimulisan razvoj primarnih proizvoda a ograniavan razvoj industrije. Istovremeno, da bi se kolonija to vie vezala za metropolu u nju je uvoen valutni i monetarni sistem metropole, odnosno valuta metropole bila je zakonsko sredstvo plaanja u koloniji, a monetarna politika metropole bila je i monetarna politika kolonije. Ako je (ponekad) kolonija i imala svoju valutu, ona je morala biti striktno vezana i zavisila je od valute metropole (fiksni kurs). Tako je pokrivenost domae valute valutom metropole bila potpuna. Da bi kolonija mogla emitovati vie svoje valute morala je imati suficit s njom, a to znai vie izvoza u metropolu. Na taj nain je metropola vezala i usmeravala izvoz kolonije. Njihova je osnovna ideja da se drutveno bogatstvo ispoljava u koliini zlatnog novca sa kojim pojedinci, odnosno drava raspolau i da se to bogatstvo poveava kroz spoljnu trgovinu. Unutranja trgovina, prema tome, predstavlja samo preraspodelu ve nastalog bogatstva i ona ne omoguava njegovo poveavanje. Oni nisu shvatili kakav znaaj ima irenje nacionalnog trita za razvoj proizvodnih snaga, jer je i sama privreda u njihovo vreme bila preteno naturalnog karaktera. U oblasti spoljne trgovine zagovarali su niz protekcionistikih mera kako bi drava spreavajui slobodan uvoz roba i podstiui izvoz ostvarila pozitivan trgovinski bilans i time obezbedila vei priliv zlatnog novca u zemlju. Sa stanovita korienog metoda istraivanja, merkantilisti su poznati po svojim opisima (deskripcijama) ekonomskih pojava i po korienju analogije, po kojoj sve to doprinosi porastu bogatstva pojedinanih trgovaca uveava i bogatstvo cele drave. Mere merkantilistike politike, u krajnjem, imale su cilj da poveaju izvoz i smanje uvoz. Te politike, kao to vidimo, bile su agresivne i u funkciji poveanja nacionalnog bogatstva. Mnoge od mera ekonomske politike koje su nastale u periodu merkantilizma moemo susresti i danas. I dok merkantilisti istrauju oblast prometa roba i tvrde da se samo u spoljnoj trgovini nalaze izvori ekonomskog bogatstva u obliku koliine zlatnog novca koju poseduju pojedinci, vladari i drave, dotle predstavnici francuske fiziokratske kole (fiziokrati - Physiocrats od 1750-1850) smatraju da se svaka razmena roba obavlja kao ekvivalentna razmena, tj. razmena jednakih vrednosti i da stoga izvore bogatstva naroda treba traiti na drugoj strani. Oni pomeraju predmet prouavanja politike ekonomije od istraivanja prometa (spoljne trgovine) ka analizi zakonitosti u robnoj proizvodnji. U njenim okvirima iskljuivu prednost daju poljoprivrednoj proizvodnji za koju smatraju da je jedina produktivna aktivnost ljudi. Po njihovom shvatanju jedino se u poljoprivrednoj proizvodnji nalaze izvori novog ekonomskog bogatstva drutva . Jedino se u poljoprivredi stvara ekonomski viak, uz pomo prirode i ljudskog rada. U tom smislu oni uvode ideje o produktivnom i neproduktivnom radu, o klasnoj raspodeli drutvenog dohotka, o krunom toku drutvene reprodukcije i o ekvivalentnoj razmeni roba. Otuda, logino, drutveno bogatstvo predstavlja koliina poljoprivrednih proizvoda stvorenih radom poljoprivrednih radnika (farmera) a ne masa zlatnog novca, kao to

su tvrdili merkantilisti. Sa tog stanovita predstavljaju plodno izvorite ideja za klasinu kolu politike ekonomije. I danas postoje shvatanja po kojima uz stimulaciju izvoza drava treba da destimulie uvoz. Zastupnike ove teorije nazivamo neomerkantilistima (Neomercantilists) a trgovinsku politiku koja se zasniva na ovim principima nazivamo protekcionizmom. Prva kritika merkantilizma dola je ve 1752. godine od Dejvida Hjuma (David Hume) koji je objasnio da je akumulacija zlata u zemlji pogrena jer mora delovati cenovni mehanizam usklaivanja platnog bilansa. Osnovni prigovori upueni merkantilizmu kao teoriji meunarodne trgovine su : - ne mogu sve zemlje uspeno sprovoditi merkantilistiku politiku u isto vreme, budui da to jedna zemlja dobije druga mora da izgubi; - bogatstvo nacije ne treba meriti srebrom i zlatom kojim raspolae ve robama i uslugama koje obezbeuju odgovarajui ivotni standard stanovnitva; - velika koliina zlata i srebra prema maloj koliini roba i usluga dovodi do visoke stope inflacije; - veoma uspene nacije po merkantilistikim standardima bi ubrzo ostala bez trgovinskih partnera budui da oni ne bi imali dovoljno zlata i srebra za trgovinu. U Francuskoj se tokom 18. veka, osim Dejvida Hjuma, pojavila i grupa teoretiara okupljenih oko Fransoa Kenea (Francois Quesnay) koji su, takoe, smatrali da je bogatstvo zavisno od zemlje kao glavnog faktora proizvodnje. Oni se suprotstavljaju merkantilistima jer tvrde da bogatstvo ne lei u novcu ve u upotrebnim vrednostima. Fiziokrati su prvi razvili doktrinu laissez-faire, koja podrazumeva da drava ne treba da se mea u privredne tokove. Ova doktrina primenjena na spoljnu trgovinu podrazumeva da ne treba uspostavljati barijere spoljnoj trgovini i ona treba da bude u naelu slobodna. Ova stanovita, u tom periodu, nisu prihvaena u trgovinskoj politici kontinentalne Evrope.7 1.1.2. Teorija apsolutnih prednosti Tvorac klasine teorije meunarodne trgovine je Adama Smit (Smith). Sa njim (1723-1790) otpoinje razdoblje klasine engleske kole politike ekonomije. On je zasenio prethodna ekonomska uenja merkantilista i fiziokrata i politiku ekonomiju izvukao iz okvira moralne filozofije, u kojoj su rasprave o ekonomskim temama bile samo jedno posebno polje prouavanja. Njegovo osnovno ekonomsko delo '' Istraivanje o prirodi i uzrocimab bogatstva naroda''8 objavljeno je 1776. godine i veoma je brzo steklo veliku popularnost. On je na osnovu objavljene ekonomske analize brojnih pitanja procesa proizvodnje, doao do saznanja da bogatstvo naroda sainjava celokupna masa materijalnih dobara, stvorenih u svim oblicima ekonomske aktivnosti i da im se izvor nalazi u proizvodnom karakteru ljudskog rada. Ljudska aktivnost u procesu rada, rad kao faktor proizvodnje, jedina stvara vrednost proizvoda, a njegova generalna odrednica je zakon vrednosti. Moe se rei da je to knjiga koja je do danas ostavila najvei uticaj na ekonomsku nauku, njenu filozofiju i praktino obrazovanje. To je prvo sistematsko delo o ekonomiji koje je istovremeno uvelo i brojne doprinose, kako teorijske, tako i praktine, u ovu naunu oblast. Adam Smit je u svom modelu poao od sledeih pretpostavki:9 1. Da postoje samo dve zemlje; 2. Da one proizvode samo dva proizvoda, recimo ''x'' i ''y''; 3. Da se proizvodnja obavlja upotrebom samo jednog proizvodnog faktora rada; 4. Da su ukusi potroaa u obe zemlje isti (troe se isti proizvodi u obe zemlje); 5. Da ne postoje barijere u trgovini proizvodima (carine i transportni trokovi). Pod ovom pretpostavkom podrazumevamo slobodnu trgovinu koja se odnosi na sve proizvode. Vana implikacija kod ove pretpostavke je, kada doe do trgovine, cene istih proizvoda moraju biti jednake svuda u svetu. 6. Da se korieni rad koristi ravnomerno. U analizi uzroka koji dovode do trgovine izmeu zemalja, Smit je poao od drutvene podele rada izmeu pojedinih zemalja (ne razmatrajui pri tome drutvenu

podelu rada izmeu pojedinih delatnosti unutar jedne privrede), i prednosti koje dolaze od specijalizacije zasnovane na drutvenoj podeli rada. Polazei od prednosti specijalizacije i meunarodne podele rada, Smit je doao do zakljuka da za jednu zemlju ne bi bilo mudro proizvoditi ona dobra koja moe jeftinije, u razmeni za svoje pro izvode, nabaviti od drugih zemalja. Tako e se jedna zemlja, prema tome, u meunarodnoj podeli rada specijalizovati u onoj vrsti proizvodnje u kojoj ima prednosti nad drugom zemljom. Prednosti jedne zemlje nad drugom nalaze se u apsolutnim razlikama u proizvodnim trokovima od proizvoda do proizvoda i od zemlje do zemlje. Podsticaj za trgovinu (spoljnu) izmeu zemalja proizilazi iz postojanja apsolutnih razlika u proizvodnim trokovima od zemlje do zemlje. Ove razlike mogu doi do svog punog izraaja samo u uslovima slobodne trgovine spoljne trgovine bez ogranienja i potpune pokretljivosti proizvodnih faktora izmeu zemalja. U takvim uslovima, istie Smit, zemlja e se u meunarodnoj podeli rada specijalizovati u onoj vrsti proizvodnje pri kojoj e doi do punog izraaja njene prirodne i steene (komparativne) prednosti,10 koje u stvari i predstavljaju osnovnu pokretaku snagu meusobne razmene izmeu zemalja. On potpuno podrava slobodnu trgovinu (nevidljiva ruka trita) i smatra da zabrane u spoljnoj trgovini koe privredni razvoj, pogotovo razvijenih drava. To odslikava njegov stav da bilo kakva regulativa dovodi do neefikasne alokacije resursa. On smatra da bi se regulisanjem stvorili oportunitetni trokovi (Opportunity Costs) kojih ne bi bilo da nema te regulative, i koji potiu iz injenice da se ti trokovi javljaju usled neefikasne alokacije faktora proizvodnje. Na tritu e, u uslovima slobodne meunarodne trgovine, prodavati robu onaj ko moe najjeftinije da proda, a prodavae najjeftinije ona j ko proizvodi sa najniim proizvodnim trokovima. Smit je polazio od radne teorije vrednosti proizvodi vrede onoliko koliko je u njima sadrano rada. U sutini, ako jedna zemlja moe da proizvede neku robu efikasnije nego neka druga, kae se da ona ima apsolutnu prednost u proizvodnji te robe. Efikasnost proizvodnje meri se koliinom utroenog rada u proizvodnji jedinice proizvoda, jer samo rad stvara vrednosti. Prema tome, neka zemlja ima apsolutnu prednost u proizvodnji nekog dobra ako za njegovu proizvodnju troi manje rada. 10 Apsolutne prednosti neke zemlje mogu biti prirodne (klima, tlo, prirodna bogatstva i sl.) i steene (blagodet drutvene podele rada i specijalizacije, znanje, vetina i dr.). Ako se poe od modela dva proizvoda i dve zemlje, tj. od razlika u trokovima proizvodnje dva proizvoda u dve zemlje,11 a ilustracija modela izgleda ovako:12 Zemlja Za proizvodnju odreene koliine Proizvod ''x'' Proizvod ''y'' Potrebno je radnih asova A 120 100 B 80 90 Iz modela proizilazi da zemlja ''B'' ima prednosti u proizvodnji oba proizvoda u odnosu na zemlju ''A'', jer i proizvod ''x'' i proizvod ''y'' proizvodi sa manje proizvodnih trokova utroaka rada (80 i 90 : 120 i 100 radnih asova) i logino e nalaziti interes da se u meunarodnoj podeli rada specijalizuje u proizvodnji tih proizvoda i sa njima uestvuje u meunarodnoj trgovini, u ovom sluaju u trgovini sa zemljom ''A''. Zemlja ''A'' se u ovom modelu ne moe pojaviti sa svojim proizvodima (''x'' i ''y'') u meunarodnoj trgovini, odnosno razmeni sa zemljom ''B'' jer oba proizvoda proizvodi sa vie utroaka proizvodnih faktora rada (120 i 100 : 80 i 90 radnih asova). Polazei od zakljuka Smitove analize spoljnotrgovinskog impulsa (tj. apsolutne razlike u proizvodnim trokovima), proizilazi da zemlja ''B'', u odnosu na zemlju ''A'', ima prednosti u proizvodnji oba proizvoda, a time i koristi iz te razmene. Prema teoriji apsolutne prednosti do meunarodne trgovine dolazi samo ukoliko uesnici u toj trgovini imaju koristi. U ovom sluaju koristi iz meunarodne trgovine ima samo zemlja ''B'', jer oba proizvoda proizvodi sa manje utroka proizvodnih faktora jeftinije, i ona nema interesa da razmenjuje svoje proizvode sa zemljom ''A'' koja proizvodi oba proizvoda po viim proizvodnim trokovima. Zbog toga e zemlja ''A'', ukoliko eli da uestvuje u meunarodnoj trgovini, morati da se specijalizuje u

proizvodnji nekog treeg proizvoda, pod uslovom da trokovi proizvodnje za odreenu koliinu treeg proizvoda izraeni u radnim asovima budu nii nego u zemlji ''B''. U protivnom, zemlja ''B'' e traiti uesnike za meusobnu razmenu, odnosno trgovinu u treim zemljama. Smitov model je dosta jednostavan. On objanjava specijalizaciju i trgovinu samo u sluajevima kada svaka od zemalja ima apsolutne prednosti u proizvodnji odreenog proizvoda. Realnost je, meutim, drugaija. Mnogo zemalja ih nema gotovo ni u jednoj proizvodnji. Ipak, one se pojavljuju na svetskom tritu i razmenjuju svoje proizvode za proizvode drugih zemalja. 11 Smit je izraavao trokove proizvodnje u radnim danima (asovima), a produktivnost obrascem P=T/Q, gde T oznaava trokove rada a Q proizvedene koliine. 1.1.3. Teorija komparativnih prednosti Dok se Adam Smit bavio prouavanjem prirode ukupnog procesa stvaranja materijalnih dobara, sintetiki izraenih kao bogatstvo naroda, istraujui njihovu ekonomsku sadrinu, proizvodni karakter rada, vrednost i korisna svojstva proizvoda rada, uticaj tehnike i drutvene podele rada na porast proizvodne snage rada i, uopte, dok je nastojao da nauno formulie osnovne zakone proizvodnje, dotle je David Rikardo (1772-1823) u svom teorijskom radu: ''Principi politike ekonomije i oporezivanja'' istraivao ekonomske principe i zakone na osnovu kojih se reguliu procesi i odnosi raspodele ukupno proizvedene i ostvarene vrednosti proizvoda. Osnovne polazne pretpostavke Rikardovog modela :13 - rad je, kao i u Smitovoj teoriji, jedini faktor proizvodnje; - kvalitet svih radnika je isti, a njihova mobilnost izmeu sektora potpuna, to obezbeuje jednakost zarada; - bilo kakve promene broja angaovanih radnika u odreenoj proizvodnji ne menjaju trokove po jedinici proizvoda, to znai da se deluje u uslovima konstantnih prinosa; - tehnologija se moe razlikovati izmeu zemalja ali se stanje tehnologije po zemljama ne moe menjati; - u zemljama vlada puna zaposlenost; - sva trita koja se analiziraju su perfektno konkurentna; - ne postoje dravne mere koje utiu na trgovinu (spoljnotrgovinska politika), i - transportni trokovi su apstrahovani iz analize. Za razliku od Smita, Rikardo je u analizi uzroka koji dovode do razmene izmeu zemalja, poao od pretpostavke slabije pokretljivosti proizvodnih faktora izmeu zemalja, to utie da se i cene proizvodnih faktora izmeu zemalja n e izravnavaju u meunarodnim razmerama kao to je to sluaj kada postoji potpuna pokretljivost proizvodnih faktora izmeu zemalja u uslovima slobodne meunarodne trgovine. Rikardova teorija posmatra relativne razlike u produktivnosti rada i na taj nain reava problem sluaja kada zemlja ima apsolutnu prednost u proizvodnji oba proizvoda. Rikardo je takoe smatrao da je trgovina korisna za obe zemlje. Uvodei koncept oportunitetnih trokova u analizu koji se definiu kao vrednost koja se gubi kada se izabere odreena alternativa (dobijanje odreenog dobra). Drava uvek ima relativnu prednost u proizvodnji jednog od posmatranih proizvoda i ona se mora specijalizovati za proizvodnju tog proizvoda, i njegov izvoz, a mora odustati od izvoza drugog proizvoda iako i u njegovoj proizvodnji ima apsolutnu prednost. Pokazatelj relativne prednosti je oportunitetni troak pa se kae da zemlja koja ima oportunitetne trokove u proizvodnji odreenog proizvoda ima relativnu (komparataivnu) prednost u proizvodnji tog proizvoda. U uslovima autarkije, kada nema meunarodne trgovine, zemlja moe da troi onoliko svake robe koliko moe da proizvede. Da bi se poveala potronja robe ''x'' mora se, u uslovima autarkije, poveati njena proizvodnja u zemlji. Ali poto su ogranieni proizvodni resursi zbog toga se mora smanjiti proizvodnja robe ''y'', to predstavlja oportunitetni troak proizvodnje robe ''y''. Kada se uspostavi slobodna trgovina onda se ovaj oportunitetni troak smanjuje odnosno poveavaju se mogunosti za oba dobra. Zemlja se specijalizuje u proizvodnji dobara za koje imaju komparativne prednosti, troe

deo te proizvodnje a viak izvoze, dok drugo dobro uvoze iz druge zemlje koja ima komparativne prednosti u proizvodnji tog dobra. Specijalizacija u proizvodnji jednog dobra omoguava poveanu proizvodnju tog dobra pa je ta roba jeftinija. Rikardo je doao do zakljuka da i pored toga to jedna zemlja ima apsolutne prednosti nad drugom u proizvodnji nekih proizvoda, ona ipak ima vee relativne (komparativne) prednosti u proizvodnji jednog proizvoda. Za ilustraciju teorije komparativnih prednosti uzee se dve zemlje: zemlja ''A'' i ''B'', i pretpostaviti da one proizvode po dva proizvoda: proizvod ''x'' i ''y'', i da za proizvodnju odreene koliine tih proizvoda utroe razliit broj asova (razliita produktivnost rada), a to se vidi iz sledeeg modela. Kao to je ve istaknuto, prema teoriji apsolutnih prednosti Adama Smita, do razmene izmeu zemlje ''A'' i ''B'' u ovom sluaju nee doi, jer zemlja ''B'' proizvodi oba proizvoda sa manje proizvodnih trokova (jeftinije) i nema rauna da uvozi skuplju robu iz zemlje ''A''. Kako do razmene dolazi samo onda ako obe zemlje imaju koristi od te razmene, to u ovom sluaju, po Smitu, do razmene nee doi. Na pitanje da li je mogue da doe do razmene izmeu dve zemlje u uslovima slabije pokretljivosti faktora proizvodnje od zemlje do zemlje, i kada postoje apsolutne razlike u proizvodnim trokovima od proizvoda do proizvoda, odgovor je dao David Rikardo poetkom devetnaestog veka u svojoj teoriji komparativnih prednosti. Rikardo je doao do zakljuka da, iako jedna zemlja ima apsolutne prednosti nad drugom u proizvodnji oba proizvoda, da te prednosti nisu jednake u proizvodnji oba proizvoda (u navedenom primeru zemlja ''B'' ima vee komparativne prednosti u proizvodnji proizvoda ''x'' u odnosu na proizvodnju proizvoda ''y''). Zemlja e izvoziti proizvode u kojima ostvaruje vee koristi, ili komparativne prednosti, i uvoziti proizvode u kojima nema komparativne prednosti, ili u kojima su te prednosti manje, odnosno proizvode u ijoj je proizvodnji komparativno slabija . Prema tome, uslov potreban za meunarodnu razmenu nije apsolutna nego relativna prednost ili uporedna prednost, jer predmet poreenja nisu proizvodni trokovi zemalja nego odnosi proizvodnih trokova, odnosi cena. Pri tom je irelevantno da li se porede odnosi trokova raznih proizvoda unutar pojedinih zemalja ili odnosi trokova istog proizvoda u raznim zemljama. Rikardo je u analizi uzroka koji dovode do razmene izmeu zemalja, poao od pretpostavke slobodnog kretanja kapitala unutar jedne zemlje, podrazumevajui pod kapitalom sve proizvodne faktore dok je izmeu vie zemalja slobodno kretanje kapitala ogranieno, tako da je za specijalizaciju izvozne proizvodnje bitan odnos proizvodnih trokova u zemlji. Ovaj zakljuak Rikarda potkrepljuje i logika teorije komparativne prednosti. Ona se sastoji u sledeem: U odsustvu meunarodne trgovine, odreena koliina proizvoda ''x'' i ''y'' se u zemlji ''B'' razmenjuju u odnosu 80:90 asova. Zemlja ''B'' proizvodi oba proizvoda jeftinije, ali e imati rauna da se specijalizuje u proizvodnji proizvoda ''x'' jer proizvod ''x'' proizvodi relativno jeftinije od proizvoda ''y'', jer je: 14 Polazei od ove relacije izvlai se zakljuak da ako zemlja ''B'' u razmeni sa zemljom ''A'' za odreenu koliinu proizvoda ''x'' za iju proizvodnju je utroila 80 asova, dobije odreenu koliinu proizvoda, za koju bi da je sama proizvodila utroila 90 asova, onda zemlja ''B'' ima rauna (koristi) da se specijalizuje u meunarodnoj podeli rada u proizvodnji proizvoda ''x'' i da tako u razmeni sa zemljom ''A'' doe do proizvoda ''y'', jer time uteuje dodatnih 10 asova rada s obzirom da ve na osnovu komparativnih prednosti za svoj proizvod za koji je utroila 80 asova rada dobija u razmeni sa zemljom ''A'' proizvod ''y'' za koji bi utroila da ga sama proizvodi 90 asova rada. S druge strane, zemlja ''A'' proizvodi oba proizvoda skuplje od zemlje ''B''. U zemlji ''A'' je odnos razmene izmeu odreene koliine proizvoda ''x'' i ''y'' 120:100, to znai da proizvod ''y'' zemlja proizvodi relativno manje skupo, jer je: Zemlja ''A'' e imati interes da se u meunarodnoj podeli rada specijalizuje u proizvodnji proizvoda ''y'' (proizvoda kojega proizvodi relativno najmanje skupo), ako u razmeni sa zemljom ''B'' za odreenu koliinu proizvoda ''y'' za iju proizvodnju je

utroila 100 asova, dobije odreenu koliinu proizvoda ''x'', za koju bi da je sama proizvodi utroila 120 asova. U uslovima specijalizacije i slobodne meunarodne trgovine zemlja ''A'' tako tedi 20 asova. To je korist koju bi u ovom sluaju zemlja ''A'' izvlaila iz meunarodne trgovine, odnosno iz trgovine sa zemljom ''B''. Iz navedenih primera proizlazi da zemlja ''B'' proizvodi oba proizvoda (proizvod ''x'' i proizvod ''y'') apsolutno jeftinije (sa manje utroka rada) od zemlje ''A'', ali je komparativna prednost zemlje ''B'' vea u proizvodnji proizvoda ''x'' nego proizvoda ''y''. Zemlja ''B'' iako nadmona u proizvodnji oba proizvoda ima komparativne prednosti u proizvodnji proizvoda ''x'' a komparativne nedostatke u proizvodnji proizvoda ''y''. Zemlja ''A'' koja je apsolutno podreena u proizvodnji oba proizvoda (proizvod ''x'' i proizvod ''y'') a polazei od odnosa trokova proizvodnje unutar zemlje i odgovarajue uporeivanje sa zemljom ''B'', poseduje komparativnu prednost u proizvodnji proizvoda ''y''. Prema tome, zemlja ''A'' e se u meunarodnoj podeli rada specijalizovati u onoj proizvodnji u kojoj iako skuplja ipak proizvodi relativno najmanje skupo (proizvod ''y''), odnosno zemlja ''B'' u onoj proizvodnji u kojoj iako jeftinija ipak proizvodi relativno najjeftinije (proizvod ''x''). Dakle, da doe do razmene bitno je da jedna zemlja u poreenju sa drugom ne bude u svim vrstama proizvodnje u istoj meri jeftinija, odnosno skuplja. Usled nepokretljivosti (proizvodnih) faktora u meunarodnim razmerama lokacija proizvodnje e se ravnati prema lokaciji faktora, usled ega se nee proizvoditi uvek onde gde bi proizvodnja bila najjeftinija. Zato prema Rikardu teorija radne vrednosti, koja vai unutar zemlje nije primenljiva u meunarodnim razmerama. Meutim, u stvarnosti, postoji pokretljivost proizvodnih faktora i izmeu zemalja ali je ta pokretljivost slabija izmeu zemalja nego unutar granica jedne zemlje. Klasine teorije meunarodne trgovine polaze od zakljuka da e se jedna zemlja pojaviti u meunarodnoj trgovini sa proizvodima u ijoj proizvodnji poseduje prednost, apsolutnu ili komparativnu. Zemlja koja takvih prednosti nema, odnosno koje su podreene u proizvodnji odgovarajuih proizvoda nee se pojaviti sa svojim proizvodima u meunarodnoj trgovini. Smit i Rikardo nisu uzimali u obzir da tokom vremena dolazi do promena: a) u potronji (zbog promena u navikama potroaa, pojava novih proizvoda i sl), i b) u proizvodnji (kao rezultat primene u proizvodnji novih naunih i tehnolokih dostignua) to neizbeno vodi do preobraaja u proizvodnim mogunostima pojedinih zemalja. Objanjenje spoljno-trgovinskog impulsa u klasinoj teoriji meunarodne trgovine je u osnovi statiko jer se zasniva na datim pretpostavkama i objanjava ta je tano u datim nepromenljivim uslovima. Pristalice slobodne trgovine su, polazei od koncepcije klasine teorije meunarodne trgovine, isticali da slobodna trgovina oivotvoruje takvu meunarodnu podelu rada koja svaku zemlju upuuje na proizvodnju koja je u skladu sa njenim prirodnim prednostima. REZIME Razmotrili smo modele klasine teorije meunarodne trgovine, od merkantilizma , teorije apsolutnih prednosti do teorije komaparativnih prednosti, kao i dopune klasine teorije komparativnih porednosti i ukazali kako razlike izmeu drava utiu na nastanak trgovine i koristi od nje. Kod klasine teorije meunarodne trgovine rad je je dini faktor proizvodnje, a drave se razlikuju samo u proizvodnosti rada u razliitim industrijama. Adam Smit je na osnovu objavljene ekonomske analize brojnih pitanja procesa proizvodnje, doao do saznanja da bogatstvo naroda sainjava celokupna masa materijalnih dobara, stvorenih u svim oblicima ekonomske aktivnosti i da im se izvor nalazi u proizvodnom karakteru ljudskog rada. Ljudska aktivnost u procesu rada, rad kao faktor proizvodnje, jedina stvara vrednost proizvoda, a njegova generalna odrednica je zakon vrednosti. Polazei od prednosti specijalizacije i meunarodne podele rada, Smit je doao do zakljuka da za jednu zemlju ne bi bilo mudro proizvoditi ona dobra koja moe jeftinije, u razmeni za svoje proizvode, nabaviti od drugih zemalja. Tako e se jedna zemlja, prema tome, u meunarodnoj podeli rada specijalizovati u onoj vrsti proizvodnje u kojoj ima

prednosti nad drugom zemljom. Prednosti jedne zemlje nad drugom nalaze se u apsolutnim razlikama u proizvodnim trokovima od proizvoda do proizvoda i od zemlje do zemlje. Prema teoriji apsolutne prednosti do meunarodne trgovine dolazi samo ukoliko uesnici u toj trgovini imaju koristi. Meutim, Adam Smit nije dao odgovor zato zemlje trguju kada nemaju apsolutnu prednost u proizvodnji nijednog proizvoda. U Rikardovom modelu zemlje e izvoziti dobra u ijoj proizvodnji rad efektivnije proizvodi to dobro, a uvoziti dobra koja njen rad relativno neefikasno proizvodi. Drugim reima komparativna prednost odreuje obrazac proizvodnje pojedine zemlje. Rikardo dokazuje da se zemlji ''A'' i zemlji ''B'' isplati da se specijalizuju u proizvodnji onog proizvoda u kome imaju komparativne prednosti (bez obzira da li imaju i apsolutne prednosti) i taj proizvod izvoze. Ukoliko jedna zemlja u poreenju sa drugom ima apsolutne prednosti u proizvodnji oba proizvoda, ona ima komparativne prednosti u proizvodnji onog proizvoda kod koga njena produktivnost u veoj meri nadmauje produktivnost druge zemlje. Ako jedna zemlja nema apsolutne prednosti u proizvodnji oba proizvoda, ona ima komparativne prednosti u proizvodnji onog proizvoda kod koga je njeno zaostajanje u produktivnosti manje. 1.2. Neoklasine teorije meunarodne trgovine Meu teoretiarima koji su dalje razvili klasinu teoriju komparativnih prednosti i dali joj savremenije tumaenje, znaajno mesto pripada Vilijamu Tausigu (Tausig Frank William) i Vajneru (Jacob Viner). Tausig je za razliku od klasiara, trokove proizvodnje razloio na dve stavke: kamatu i nadnice, dajui proizvodnim trokovima, koje je klasina teorija izraavala u radnim asovima, novani izraz. Analizirajui visinu kamatne stope (kao cene utroka kapitala), na formiranje komparativne prednosti jedne zemlje, Tausig je doao do zakljuka da visina kamatne stope nema uticaja na obrazovanje odnosa cena proizvoda u razliitim delatnostima, sve dotle dok ne uestvuje u nejednakom iznosu u njihovoj proizvodnji. Drugim reima, visina kamate, sama po sebi, ne bi uticala na poloaj zemlje u meunarodnoj trgovini kada bi kamatna stopa bila uniformna od zemlje do zemlje i kada bi sve industrije koristile kapital i rad u istoj srazmeri. Niska kamata moe stvoriti komparativnu prednost zemlji u pogledu onih artikala u ijoj je proizvodnji potrebno vie kapitala u odnosu na rad nego u proizvodnji drugih artikala. Prema tome, kamata utie na meunarodnu podelu rada i specijalizaciju, ili bolje na poloaj zemlje u meunarodnoj trgovini to se tie njenih komparativnih prednosti samo utoliko ukoliko u jedan proizvod ulazi u veoj meri nego u drugi. Od znaaja je odnos konstantnog i varijabilnog kapitala u proizvodnji jednog proizvoda u odnosu na drugi proizvod (organski sastav kapitala). Ako je kamatna stopa visoka, a upotreba konstantnog kapitala velika, to e uticati na smanjivanje komparativnih prednosti jedne zemlje, ako je u proizvodnji tog istog artikla odnos konstantnog i varijabilnog kapitala u drugoj zemlji isti a kamatna stopa nia. Ili, ako je kamatna stopa ista ali je razliit odnos konstantnog i varijabilnog kapitala u proizvodnji jednog artikla od zemlje do zemlje, to moe takoe uticati na komparativne prednosti jedne u odnosu na drugu zemlju. Niska kamatna stopa moe da stvori komparativne prednosti jednoj zemlji u proizvodnji onih artikala za koje je potrebno mnogi konstantnog kapitala i obratno. Zemlja sa veom akumulacijom i niom kamatnom stopom (relativno jeftin kapital) e imati prednosti u onim proizvodima u ijoj se proizvodnji kapital relativno obilnije koristi. Niska kamatna stopa prua zemlji komparativnu prednost za one proizvode u ijoj se proizvodnji koristi vie kapitala. Takva zemlja e prirodno teiti da se specijalizuje u proizvodnji kapitalom intenzivnih proizvoda, dok e zemlja u kojoj postoji oskudica kapitala, i prema tome postoji via kamatna stopa, teiti da uvoze te proizvode. Ukratko: zemlja koja obiluje u kapitalu i ima nisku kamatnu stopu, teie da izvozi one proizvode u ijoj je proizvodnji prevlaujui faktor kapital, dok e zemlje koje su oskudne u kapitalu, i imaju visoku kamatnu stopu, teiti upravo da uvoze takve proi zvode (kapitalom intenzivne proizvode). Uvoenje novanih izraza za proizvodne trokove, koje je klasina teorija izraavala u radnim asovima, ostavlja teoriju principijelno nedirnutom. Meutim, razlike u visini nadnica utiu na meunarodnu podelu rada i specijalizaciju u toliko to se ona nee

odvijati sasvim onako kako bi se odvijala kad bi se kao proizvodni trokovi uzeli samo utroeni radni asovi. Niske nadnice u jednoj zemlji e uticati na meunarodnu trgovinu upravo onako kao to bi uticala visoka produktivnost rada u toj zemlji. Dakle, visina nadnica moe kompenzirati razliku u produktivnosti rada od zemlje do zemlje, i to je svakako korekcija rezultata do kojih je dola klasina kola. Jo jedan elemenat, pored razlika u nadnicama i kamatama, utie na formiranje komparativnih prednosti, a to je karakter trokova, tj. da li trokovi po jedinici proizvoda pri rastuoj proizvodnji rastu ili opadaju (progresija odnosno degresija trokova), usled ega treba uzeti u raun i obim proizvodnje. Naime, kada se prekorai jedan odreeni optimum volumena proizvodnje, trokovi po jedinici proizvoda poinju da rastu, tako da komparativne prednosti poinju da opadaju. I, na kraju, elemenat transportnih trokova, koji od klasine kole nisu bili uzeti u obzir, uvedeni su od strane neoklasiara u analizu komparativnih prednosti. Neoklasina kola je pokazala da e jedan proizvod ui u meunarodnu razmenu samo ako je razlika u ceni kotanja tog proizvoda od zemlje do zemlje vea od transportnih trokova. U protivnom, visina transportnih trokova e neutralisati komparativnu prednost zemlje sa relativno niom cenom kotanja. Tausig razlikuje meunarodna dobra od domaih dobara: prva su ona kod kojih su transportni trokovi manji od razlike u ceni tih proizvoda od zemlje do zemlje, tj. ije su razlike u ceni od zemlje do zemlje vee od transportnih trokova; obrnuto je kod drugih. 1.2.1. Teorija faktorske raspoloivosti, H O S teorema Iako teorija komparativnih prednosti objanjava veinu tokova u meunarodnoj trgovini jedan od njenih glavnih nedostataka je to posmatra samo rad kao faktor proizvodnje koji determinie proizvodnju, a samim tim i izvoz proizvoda. Usvajajujui polazne pretpostavke Rikardove teorije, teorija faktorske raspoloivosti, uzimajui u obzir sve faktore proizvodnje (rad, kapital, prirodne faktore), tei da otkrije osnove iz kojih jedna zemlja ''crpi'' svoju komparativnu prednost. Na taj nain teorija faktorske raspoloivosti nastoji da prevazie nedostatke klasinog modela koji podrazumeva jedan faktor proizvodnje i budui da ona predstavlja nadgradnju na klasine teorije trgovine naziva se i neoklasina teorija meunarodne trgovine (Neoclasical Trade Theory). Rodonaelnici ove teorije su Eli Heker i (Elly Heckscher)15 i Bertil Olin (Berthil Ohlin).16 Osnovni razlog zbog koga jedna zemlja ima komparativne prednosti u proizvodnji odreenih finalnih proizvoda je obilnost raspolaganja odreenim faktorima proizvodnje. Kao i sve ostale i ova ima svoje pretpostavke: 1. postoje dve zemlje, dva homogena proizvoda i dva homogena faktora proizvodnje (rad i kapital) iji su inicijalni nivoi fiksirani i razliiti izmeu dve posmatrane zemlje; 2. tehnologija je identina u obe zemlje to znai da je proizvodna funkcija jednaka u obe zemlje; 3. u obe zemlje postoje konstantni prinosi u proizvodnji oba proizvoda; 4. dve robe imaju razliite intenzivnosti korienja faktora; 5. ukusi i preferencije su jednake u obe zemlje; 6. u obe zemlje postoji perfektna konkurencija; 7. Specijalizacija je nepotpuna (incomplete specialization); 8. faktori proizvodnje su perfektno mobilni u okviru svake zemlje ali nisu mobilni izmeu zemalja; 9. ne postoje transportni trokovi, i 10. ne postoje politike koje retrukturiraju tokove dobara izmeu zemalja ili koje utiu na trino kreiranje cena i proizvodnje. Kada govorimo o faktorskoj intenzivnosti proizvoda moramo imati u vidu da se radi o relativnoj intenzivnosti, odnosno koliko proizvod koristi odreeni faktor proizvodnje u poreenju sa istim proizvodom u drugoj zemlji. Za analizu u okviru ove teorije je bitno da se intenzivnost faktora korienja znaajno razlikuje izmeu zemalja. Za iskazivanje faktorske intenzivnosti odreenih proizvoda moemo koristiti fiziki izraz, kao to je koliina faktora u fizikim jedinicama, ili cenovni izraz. Ako se u proizvodnji jednog proizvoda intenzivnije koristi odreeni faktor u poreenju sa proizvodnjom tog

proizvoda u drugoj zemlji onda kaemo da taj proizvod koristi taj faktor. Za odreivanje faktorske intenzivnosti poredimo odnos kapitala i rada (capital labor ratio ili K/L) u posmatranim zemljama. Ono to se posmatra je relativna raspoloivost faktora proizvodnje po zemljama, ne uzimajui u obzir veliinu zemlje. Za bolje prepoznavanje faktorske raspoloivosti pojedinih proizvoda najbolje je posmatrati koeficijente inputa, koji pokazuju koliko jedinica pojedinog faktora se koristi u proizvodnji jedne jedinice finalnog proizvoda. Ako je odnos koeficijenta inputa kapitala prema koeficijentu inputa rada za proizvod ''x'' vei od odnosa koeficijenta inputa kapitala prema koeficijentu inputa rada za proizvod ''y'', onda kaemo da je proizvod ''x'' kapitalno intenzivan proizvod to znai da se u njegovoj proizvodnji znatnije koristi kapital nego rad u poreenju sa drugom zemljom. Poto posmatramo relativnu raspoloivost onda vai i tvrdnja da je proizvod ''y'' radno intenzivan proizvod, to znai da se u njegovoj proizvodnji relativno vie koristi rad nego kapital. Ovaj odnos kapital/rad u proizvodima ''x'' i ''y'' moe da bude obrnut pa bi onda proizvod ''x'' bio radno intenzivan proizvod, a proizvod ''y'' kapitalno intenzivan proizvod. Prilikom analize radno intenzivnih i kapitalno intenzivnih proizvoda nije bitno apsolutno uee kapitala i rada ve odnos istih . Tako, na primer, za proizvodnju jedinice proizvoda ''x'' potrebno je 3 K i 2 L, a za proizvodnju jedinice proizvoda ''y'' 6 K i 12 L. Za proizvodnju jedinice proizvoda ''y'' potrebno je dva puta vie K nego za proizvodnju jedinice proizvoda ''x'', ali je i dalje proizvod ''x'' kapitalno intenzivan zbog odnosa K/L = 3/2, a proizvod ''y'' je radno intenzivan zbog odnosa K/L = . Ova teorija na osnovu postavljenih pretpostavki dolazi do prvog zakljuka da jedna zemlja ima komparativne prednosti u proizvodnji onog proizvoda u ijoj proizvodnji se znaajno (intenzivno) koristi odreeni faktor proizvodnje kojim ta zemlja raspolae, i da e stoga izvoziti taj proizvod. Ova tvrdnja je poznata kao Heker Olinova teorema (Heckscher-Ohlin Theorem). Teorija raspoloivosti faktora proizvodnje posveuje naroitu panju faktoru retkosti, ceni i komparativnoj prednosti. Na primer, ako meu dravama ne postoji razlika u faktorima proizvodnje ili produktivnosti, ta onda odreuje komparativne prednosti u proizvodnji i izvozu? Odgovor je da faktor cena odreuje razlike u trokovima. A cene su odreene time koliko drava raspolae radom i kapitalom . Teorija raspoloivosti polazi od pretpostavke da su rad i kapital nemobilni, to znai da ne mogu da prelaze nacionalne granice. Stoga retkost faktora proizvodnje jedne zemlje odreuje relativne trokove rada i kapitala u poreenju sa drugim dravama. Ekonomska snaga svake zemlja se odreuje ili meri koliinom raspoloivog rada ili kapitala kojeg poseduje, odnosno faktorskom raspoloivou. Ako drava u poreenju sa drugim dravama ima vie rada, a manje kapitala bie okarakterisana kao drava koja relativno obiluje radom, odnosno imae vei kolinik ukupnog iznosa rada (total amount of labor TL). Ono ega ima vie je jeftinije, pa e takva drava imati relativno jeftin rad. I, obrnuto, drava koja ima obilje kapitala a manje radne snage imae vei kolinik ukupnog iznosa kapitala (total amount of capital TK). Oito je da i kod faktorske raspoloivosti, kao i kod faktorske intenzivnosti, nije bitan apsolutan iznos rada i kapitala ve njihov kolinik. Osnovno polazite HOS ove teorije moe se videti iz sledeeg grafikona: Grafikon broj 1. Na vertikalnoj osi prikazan je relativni odnos cene kapitala i rada, a na horizontalnoj osi koliina kapitala i rada. Iz ovog grafikona vidljivo je da se relativna cena kapitala smanjuje kako se poveava koliina kapitala u odnosu na rad. Ako posmatramo take A i B onda se zakljuuje da e relativna cena kapitala biti nie u SAD u odnosu na Kinu. Drugim reima, Kina raspolae velikom koliinom rada, a relativno malo obiluje kapitalom. U isto vreme SAD je drava koja relativno obiluje kapitalom, uz relativnu manju oskudnost radom. Kina obiluje relativno jeftinijim radom i zato treba da se specijalizuje za proizvodnju i izvoz radno intenzivnih proizvoda. SAD relativno obiluje jeftinim kapitalom i treba da se specijalizuje za proizvodnju i izvoz kapitalno intenzivnih proizvoda. Komparativna prednost proizilazi ne samo iz produktivnosti drave, ve iz relativne obilnosti faktora proizvodnje.

Koristei ove pretpostavke, teorija raspoloivosti faktora proizvodnje je dola do saznanja da drava treba da se specijalizuje za proizvodnju i izvoz onih proizvoda u ijoj proizvodnji se koriste relativno raspoloivi faktori proizvodnje . Iz ovoga slede odreeni zakljuci: - Drava koja relativno obiluje radom treba da se specijalizuje za proizvodnju radno intenzivnih proizvoda. Sto znai da zemlja treba da izvozi radno intenzivne proizvode u zamenu za kapitalno intenzivne proizvode. - Drava koja relativno obiluje kapitalom treba da se specijalizuje za proizvodnju kapitalno intenzivnih proizvoda. Sto znai da zemlja treba da izvozi kapitalno intenzivne proizvode u zamenu za radno intenzivne proizvode. Iz ovoga proizilazi da je zemlja koja obilnije raspolae nekim faktorom proizvodnje konkurentnija u proizvodnji proizvoda koji masovno koristi taj faktor. Ovaj zakljuak se bazira na Olinovoj pretpostavci da cene faktora proizvodnje iskljuivo zavise od njegove raspoloivosti (ponude). Ovu teoriju je kasnije unapredio Pol Samjuelson (Paul Samuelson) razvijanjem modela opte ravnotee koji je objanjava, a koji je u stvari model 2 zemlje, 2 proizvoda i 2 faktora proizvodnje (rada i kapitala), poznat jo i kao model 2 X 2 X 2. Polazei od H O teoreme, Pol Samjuelson je razvio teoremu o izjednaavanju cena faktora proizvodnje (factor price equalization theorem), poznatija kao H O S teorema. Ova teorema glasi: meunarodna trgovina e dovesti do izjednaavanja oskudnih faktora proizvodnje u razliitim zemljama.17 Drugim reima, zemlje koje su imale visoke zarade u predtrgovinskoj fazi imae tendenciju pada. U zemljama sa inicijalno malim zaradama trgovina e dovesti do rasta zarada. U skladu sa pretpostavkama H O teoreme, ove tendencije e se nastaviti sve dok se ne ostvari izjednaavanje zarada u razliitim zemljama. Ovakva situacija se moe odnositi i na kamatnu stopu. Da bismo bolje razumeli navedenu teoremu pokuaamo da kroz jedan praktian primer to ilustrujemo. U naem primeru posmatraemo dve zemlje A i B, i dva faktora proizvodnje K (kapital) i L (radna snaga). Poimo od pretpostavke da zemlja A obiluje vie kapitalom nego radom. U tom sluaju u zemlji A cena rada bie vea, dok je cena kapitala manja. U zemlji B kapital je relativno oskudan faktor, dok je rad obilan, to znai da moemo oekivati obrnutu situaciju u odnosu na zemlju A. Meutim, ako u analizi uvedemo postojanje trgovine meu zemljama, imaemo sledeu situaciju. Zemlja A e izvoziti proizvode kapitalno intenzivnih proizvoda, dok e redukovati proizvodnju radno intenzivnih proizvoda. U zemlji B, koja obiluje sa vie rada nego kapitala, proizvodie se proizvodi radno intenzivnih proizvoda, dok e se redukovati proizvodnja kapitalno intenzivnih proizvoda. Prenosei ove implikacije na trite kapitala i rada imamo sledeu situaciju. Zemlja A usled obilnosti vie kapitala imae manju kamatnu stopu, dok e cena rada biti vea, i obrnuto e se desiti u zemlji B. Meunarodna trgovina dovodi do poveanja dohotka faktora proizvodnje koji je relativno obilan, a do smanjenja nivoa realnog dohotka faktora koji je relativno oskudan, ili kako je to reeno u Stolper Samjuelsonovoj teoremi: prednosti od slobodne meunarodne trgovine ima relativno obilan faktor proizvodnje, a relativno oskudan gubitak.18 Da bismo razumeli implikacije ove teoreme, moramo se prisetiti polaznih pretpostavki H O teoreme. Kao to smo rekli, u zemlji A imamo smanjenje zarada, to je zemlja u kojoj je rad oskudan faktor, dok u zemlji B zarade rastu, to je zemlja u kojoj je rad veoma obilan faktor. Takoe, moemo zakljuiti da kamatna stopa raste u zemlji A, to je zemlja koja raspolae dovoljnom koliinom kapitala, dok kamatna stopa pada u zemlji B, to je zemlja kojoj nedostaje kapital. Ovo su injenice na kojima se zasniva navedena teorema. Raspoloiva obilnost faktora proizvodnje utie na rast dohotka, dok njihova oskudnost utie na smanjenje dohotka. Meutim, postavlja se pitanje zato su zarade u predtrgovinskoj fazi vee u zemlji A? Odgovor je zato to je rad relativno oskudan faktor proizvodnje i to se koristila takva situacija na tritu faktora proizvodnje. Razvojem meunarodne trgovine proizvoai, koji su koristili radnu snagu u zemlji A, mogu sada u svom procesu proizvodnje koristiti relativno obilnu radnu snagu iz zemlje B.

Meunarodni konkurentski pritisak utie na smanjenje zarada u zemlji A. Prema tome, iako je radna snaga nepokretljiva izmeu zemalja cene faktora proizvodnje se izjednaavaju kroz izgradnju i pruanje konkurentskih servisnih usluga i proizvedenih proizvoda. Postavlja se pitanje koje su to implikacije Stolper Samjuelsonove teoreme? Prvo, mi moramo da saznamo koji su razlozi da se brojne grupe u drutvu suprotstavljaju meunarodnoj trgovini. U klasinom modelu od meunarodne trgovine svi imaju korist. To je zbog toga to nije bilo izjednaavanja zarada kako bi se garantovala puna zaposlenost radnika, poto se radna snaga seli iz industrije koja se suoava sa uvoznom konkurencijom u industrije koje ostvaruju izvoznu ekspanziju. Prema H O teoremi, relativno oskudan faktor mora da prihvati smanjenje svoje konkurentnosti kako bi zadrao zaposlenost (izmedu ostalog u industriji). Stolper Samuelsonova teorema nam ukazuje zato vlade pojedinih zemalja koriste barijere u meunarodnoj trgovini. Jednostavno, radnici koji oekuju da e se njihove zarade smanjivati zbog trgovine, trebali bi da joj se suprotstave. Slino bi trebali da se ponaaju vlasnici kapitala u zemljama u kojima je kapital oskudan. Iz ovog se moe oekivati da e oskudan faktor lobirati mere koje ograniavaju slobodnu trgovinu. Na drugoj strani, relativno obilan faktor e se zalagati za mere koje stimuliu slobodnu trgovinu. Na kraju, treba istai da pojedini lanovi drutva gube od slobodne trgovine, dok generalno gledano zemlje dobijaju od meunarodne trgovine u odnosu na autarkiju. Pojednostavljeno, svaka zemlja nakon ukljuivanja u meunarodnu trgovinu troi vie proizvoda nego to je to bio sluaj u autarkinoj ekonomiji. Posledica svega toga je poboljanje standarda ivota graana jedne zemlje. Navedena injenica moe biti predmet potencijalnih politikih pekulacija. Da bi se izbegle negativne implikacije mogue je putem odgovarajueg sistema oporezivanja ili transfera kompenzirati gubitke jedne socijalne kategorije, ali tako da druga i dalje ostvaruje dobitak, ali u manjem iznosu, ime bi obe kategorije ostvarivale korist od meunarodne trgovine. Ovakav sistem nije nikada uveden, mada je bilo pokuaja da se uspostavi u SAD. Prvu empirijsku verifikaciju H O teorije je izvrio Vasilij Leontijev (Wassily Leontief) 1950. godine na primeru SAD. Ova analiza se smatrala jednom od najpoznatijih u ekonomiji do tada. Leontijev je bio pristalica H O teorije i smatrao je da se meunarodna razmena odvija u skladu sa zakljucima navedene teorije, to je eleo i empirijski da potvrdi. U svom istraivanju poao je od SAD, tada u to vreme najjaa vojna i ekonomska sila, da pokae da je ekonomski prosperitet amerike privrede bio rezultat razvoja tehnikog progresa. Prema Leontijevljevom shvatanju SAD predstavljaju zemlju u ijoj proizvodnji dominira kapitalom intenzivni faktor proizvodnje. Prema tome, testirao je da li teorija raspoloivosti faktora proizvodnje moe da se koristi z a objanjenje hipoteze da su SAD izvozile kapitalno intenzivne proizvoder, dok je uvoz radno intenzivnih proizvoda, predstavljen u spoljnotrgovinskom bilansu razmene sa inostranstvom. Leontijevljevo miljenje se zasnivalo na veoma iroko prihvaenom stajalitu da neke zemlje poput SAD raspolau velikom koliinom kapitala, dok druge zemlje kojima nedostaje kapital raspolau radom. Smatralo se da e zemlja koja raspolae znatnim koliinama kapitala biti efikasnija u proizvodnji kapitalno intenzivnih proizvoda , a da e zemlja sa velikom koliinom rada biti efikasnija u proizvodnji radno intenzivnih proizvoda.19 Meutim, Leontijev je pokuao da navede odreene subjektivne razloge koji su uticali na ostvarene rezultate koji su dobiveni tokom empirijskog istraivanja (injenice koje nisu uzete u obzir). Razna objanjenja i strune studije su pokuavale da ree ono to je postalo poznato kao Leontijev paradoks (Leontief Paradox). Prvo, smatralo se da je to rezultat samo jedne odreene godine (1947.) za koju su bili uzeti analizirani podaci. Meutim, dobijeni su isti rezultati za uzete razliite godine i grupe podataka (1950. i 1951. godine sa manjim varijacijama u postignutim rezultatima). Drugo, carinska struktura SAD (carinska zatita uvoza radno intenzivnih proizvoda je bila via od zatite uvoza kapitalno intenzivnih proizvoda, to je moglo da utie na smanjenje uvoza posmatrane prve grupe i poveanje uvoza druge grupe proizvoda). Tree, zapaeno je da Leontijev nije, zaista, analizirao koliine rada i kapitala uvezene robe, ve pre koliine

rada i kapitala domaih ekvivalenata tih uvezenih proizvoda. Mogue je bilo da SAD, zaista, proizvodi kapitalno intenzivne proizvode nego druge drave iz kojih uvozi ovu proizvedenu robu. etvrto, rasprava se pretvorila u potrebu za razlikovanjem vie tipova rada i kapitala. Leontijev je koristio model u kome je posmatrao rad i kapital zapostavljajui ostale faktore kao to su prirodni resursi (klima, ume, mineralna bogatstva). Peto, Leontijev je merio samo fiziki kapital (maine, opremu i zgrade), a potpuno ignorisao humani kapital, koji se odnosi na obrazovanje, obuenost i zdravstveno stanje radnika, to utie na poveanje njihove produktivnosti.20 Takoe, nekoliko studija je pokualo da podeli faktor rada na kvalifikovani i nekvalifikovani rad. Ove studije su nastavile da doslednije prikazuju rezultate onim to bi teorija raspoloivosti faktora proizvodnje predvidela kao obrasce trgovine te drave. 21 Kasnija istraivanja istiu nestanak Leontijevog paradoksa u ranim 70-im. Ta istraivanja pokazuju vanost ljudskog kapitala u objanjavanju amerikog izvoza. 1.3. SAVREMENE TEORIJE MEUNARODNE TRGOVINE Za razliku od klasinih teorija meunarodne trgovine koje su za centar posmatranja uzimale dravu kao osnovnog aktera meunarodne trgovine, pojavile su se teorije koje su pokuale da objasne dogaaje iz prakse meunarodne trgovine koji nisu bili objanjivi primenom klasinih teorija meunarodne trgovine. Ove teorije potiu iz posmatranja prakse meunarodne trgovine gde se preduzea identifikuju kao glavni akteri meunarodne trgovine pa ih nazivamo i mikroekonomske teorije meunarodne trgovine (firm theories). Klasine teorije meunarodne trgovine imaju krajnje rigidne pretpostavke, kao to je postojanje perfektne konkurencije na svetskom tritu, isto stanje tehnologije u raznim zemljama, postojanje konstantnih prinosa i slino to je klasine teorije uinilo bespomonim u objanjavanju savremenih tokova meunarodne trgovine koje karakterie monopolizacija trita, sve vei znaaj tehnologije, pojava ekonomije obima i drugo. Nove teorije nisu ugrozile dominaciju klasinih teorija meunarodne trgovine konsolidovanih u standardnoj teoriji kao osnove za objanjavanje meunarodne trgovine ve su objanjavale pojedinane pojave u praksi meunarodne trgovine koje standardna teorija nije mogla da objasni. Budui da nisu imale za cilj da objasne kompletnu meunarodnu trgovinu nego samo nove, neobjanjene, pojave nazivamo ih i parcijalnim teorijama meunarodne trgovine. Svaka od mikroekonomskih teorija nastoji da otkloni neki od nedostataka klasinih teorija. Budui da su se pojavile u drugoj polovini 20. veka ove teorije nazivamo i savremenim teorijama meunarodne trgovine. Mi smo ove savremene teorije izloili hronoloki, po momentu njihovog nastanka. 1.3.1. Terija tehnolokog jaza (gep-a) Neki istraivai su uoili da je tehnologija postala izuzetno znaajan faktor proizvodnje tokom 20. veka i da pretpostavka teorije faktorske raspoloivosti o jednakim tehnologijama u posmatranim zemljama ne stoji. Poznerova (M.V. Pozner)22 teorija tehnolokog gepa (The Technological-gep Theory) se oslanja na inovacije i imitacije u kojoj tehnoloka nadmo jedne zemlje stvara komparativnu prednost u odnosu na druge zemlje koje kasnije poinju sa proizvodnjom istoga proizvoda. Poto se novi proizvod osvoji u jednoj zemlji i postane profitabilan na domaem tritu, inovativna firma koja uiva privremeni monopol ima inicijalno lak pristup na strana trita izvoz raste. Veliina ostvarenih komparativnih prednosti zavisie od tempa rasta tranje u datoj zemlji i duine vremena potrebnog zemlji uvoznici ''nove tehnologije da i sama proizvodi odnosni proizvod''. Ovu teoriju prihvata i dalje je razvija Hufbauer (G.C. Hufbauer) i uoptava teoriju istiui da je meunarodna trgovina bazirana na generisanju i difuziji superiorne tehnologije. Ova tvrdnja poznata je pod nazivom Pozner-Hufbauerova hipoteza. Proizvioai dobara svoje dobitke duguju monopolskom poloaju u proizvodnji i izvozu novih proizvoda, dok kasnije kod proizvoaa imitatora snienje trokova proizvodnje postaje znaajan faktor konkurentnosti. Kako se proces inovacija uglavnom sprovodi u razvijenim zemljama to e oni biti glavni izvoznici tehnoloki intenzivnih proizvoda, dok e nerazvijene zemlje biti glavni uvoznici ovih proizvoda.

Osnovni prigovor koji je upuen ovoj teoriji je zato preduzea proizvodnju svojih novih proizvoda ne prenose odmah u filijale gde mogu da koriste pogodnosti jeftinih faktora proizvodnje. Na ovo pitanje je odgovor pokuala da da teorija ivotnog ciklusa proizvoda. 1.3.2. Teorija ivotnog ciklusa proizvoda Rodonaelnik ove teorije je Rejmond Vernon (Raymond Vernon), koji je potpuno drugaijim putem krenuo 1966. godine, u odnosu na do tada vaee teorije koje su postojale, onim to se danas naziva teorija ivotnog ciklusa proizvoda. Znatno se 22 Pozner M.V., International Trade and Technological Change, Oxford Economic Papers, 1961, pp. 323-341. diferencirajui od tradicionalnog pristupa, Vernon se usresredio na proizvod (a ne na dravu, ni tehnologiju) i zanemario je raspoloivost faktora proizvodnje. Najvie je pridavao znaaj sledeim faktorima: informacija, znanje, trokovi i energija koji idu ruku pod ruku sa znanjem. Vernon je smatrao da je meunarodna trgovina uslovljena postojanjem ivotnog ciklusa proizvoda. Svaki proizvod prolazi kroz tri faze u svom ivotnom veku : 1. faza nastanka novog proizvoda (new product stage), 2. faza razvoja proizvoda (maturing product stage) i 3. faza zrelosti ili standardizacije proizvoda (standardized product stage). U prvoj fazi novi proizvod se proizvodi i troi samo u zemlji nastanka odnosno u zemlji gde je nastala invencija. Za tehnike inovacije koje vode novim profitabilnim proizvodima potrebne su velike koliine kapitala i kvalifik ovanog rada. Ovi faktori proizvodnje su preteno dostupni dravama koje su veoma industrijalizovane i kapitalno intenzivne tako da one imaju apsolutne prednosti u trgovini u fazi nastanka i uvoenja proizvoda. Trokovi proizvodnje su veoma visoki i tranja za proizvodom uglavnom postoji u zemlji nastanka. U drugoj fazi poinju da nastaju opti standardi to omoguava masovnu proizvodnju proizvoda. Tranja za proizvodom raste i u inostranstvu. Proces proizvodnje postaje standardizovan i niskokvalifikovani rad sve intenzivniji u proizvodnji, komparativna prednost u njegovoj proizvodnji i izvozu se premeta iz drave u dravu. Ova pojava je poznata kao realokacija proizvodnje. Ako su trokovi sirovina znatno nii moe se desiti da ovi proizvodi ponu da se izvoze ak i u zemlju nastanka proizvoda. Tako se javljaju i novi proizvoai, uglavnom imitatori tih proizvoda u drugim zemljama sa niim trokovima proizvodnje. Nii trokovi imitatora se ostvaruju zbog malih trokova istraivanja jer preuzimaju inovaciju. Dok se poveava broj konkurenata, kao i njihovi pritisci na cene, firma nosilac inovacija se suoava sa kritinim odlukama koje se tiu zadravanja trinog udela. Vernon navodi da se firma suoava sa kritinom odlukom u ovoj fazi da li da prepusti deo trita stranim proizvoaima koristei rad koji manje kota ili da investira u inostranstvu da bi svoj deo trita zadrala eksploatacijom komparativne prednosti niskih trokova faktora proizvodnje u drugim zemljama. Ovo je jedno od prvih teorijskih objanj enja kako trgovina i investiranje postaju sve vie isprepleteni. U treoj fazi, tj. u fazi zrelosti proizvoda proces proizvodnje je standardizovan a glavni input je manje kvalifikovana radna snaga. Tu prednost imaju nerazvijene zemlje a trokovi radne snage su znaajna stavka u ceni kotanja proizvoda. Proizvod je, uglavnom, prestao biti interesantan u smislu profitabilnosti za inovativnu firmu. Tada zemlja nastanka definitivno poinje da uvozi proizvod iz nerazvijenih zemalja. Razvijene zemlje idu zato u novi ciklus inovacija i nastaju novi proizvodi, koji imaju svoj ivotni ciklus. Ali, prema Vernonu ovakve prednosti su nestalne. Kako se znanje i tehnologija neprekidno menjaju, tako se menja i drava koja ima komparativnu prednost tog proizvoda. Tako se meunarodna trgovina odvija kontinuirano kroz izvoz novih proizvoda iz razvijenih u nerazvijene zemlje i kroz izvoz zrelih proizvoda iz nerazvijenih zemalja u razvijene zemlje. 1.3.3. Teorija slinosti zemalja (zasnovana na preferenciji potroaa) vedski ekonomista Stefan Linder (Staffan Burenstam Linder) 1961. godine ustanovio je teoriju koja objanjava strukturu meunarodne trgovine izmeu zemalja

(Country Similarity Theory). On je smatrao da su ukusi potroaa snano determinisani njihovim standardom, koji merimo per capita dohotkom. On smatra da njegova teorija nije u suprotnosti sa teorijom faktorske raspoloivosti jer ona objanjava meunarodnu trgovinu primarnim proizvodima, dok njegova teorija objanjava meunarodnu trgovinu industrijskim proizvodima. Linder je tvrdio da je trgovina proizvedenom robom diktirana ne samo trokovima, ve tranjom za slinim proizvodima u mnogim zemljama, koje su slinog ili istog nivoa razvoja. Linderova teorija se zasnivala na dva principa:23 1. Sa porastom dohotka, preciznije per capita dohotka u zemlji raste i kompleksnost i kvalitet tranje za proizvodima na domaem tritu. Struktura tranje u zemlji je u velikoj meri odreena nivoom dohotka. 2. Firme koje svojim proizvodima zadovoljavaju potre be potroaa mnogo bolje poznaju domae nego strano trite. Ne moe se oekivati da e one uspeno zadovoljiti potrebe stranog trita koje se znaajno razlikuje od domaeg poto kompetitivnost, po Linderu, proizilazi iz iskustva. Logian redosled bi bio da firma prvo ostvari uspeh i znaajan udeo na domaem tritu i da tek tada krene u osvajanje inostranih trita koja su po tranji i ukusu slina domaem tritu. Prema tome zemlja e po pravilu izvoziti samo one proizvode za koje postoji aktivno i veliko domae trite to se moe objasniti i injenicom da domae trite mora biti dovoljno veliko kako bi firma ostvarila ekonomiju obima i tako dovoljno snizila trokove proizvodnje da bi mogla da se probije na inostrana trita. Linderova teorija, u okviru teorije meunarodne trgovine, u dobroj meri objanjava tendenciju intraindustrijske trgovine koja se javlja kada zemlja izvozi i uvozi istu vrstu proizvoda.24 1.3.4. Teorija meunarodne trgovine zasnovana na ekonomiji obima Jedna od pretpostavki modela meunarodne trgovine zasnovanih na klasinim teorijama meunarodne trgovine bila je da postoje konstantni prinosi u proizvodnji. Time je potpuno zaboravljena injenica da se mogu javiti efekti tzv. ekonomije obima (Economies of Scale) to podrazumeva da se trokovi vie nego proporcijalno smanjuju pri porastu obima proizvodnje, to znai da je masovna proizvodnja mnogo efikasnija od proizvodnje u malim serijama. Efekti ekonomije obima se ostvaruju zbog tendencije snienja fiksnih trokova proizvodnje po jedinici. Prva istraivanja u ovoj oblasti zapoeo je Muraj Kemp (Murray C. Kemp) 1964. godine. Predstavnici ove teorije bili su ak Dreze (Jacques Dreze), Gari Hufbauer (Gary Hufbauer) i Kising (Keesing). Ovu teoriju dalje razvija Pol Krugman (Paul Krugman) u modelu meunarodne trgovine koji je predstavio 1979. godine i koji osim ekonomije obima u analizu ukljuuje i imperfektnost meunarodnog trita (postojanje oligopola). Krugman se jo jedanput usredsredio na trokove proizvodnje i na to kako trokovi i cene utiu na meunarodnu trgovinu. Koristei teorijska dostignua iz mikroekonomije i trine analize, Krugman se fokusirao na dve vrste ekonomije obima: interna i eksterna. Interna ekonomija obima predstavlja stanje kad troak po jedinici proizvodnje zavisi od veliine firme, to je vea firma vei je nivo koristi, a manji je troak po jedinici proizvoda. Firma koja poseduje internu ekonomiju obima moe da monopolizuje industriju (stvarajui nesavreno trite), kako na domaem tako i na meunarodnom tritu. Pri veem obimu proizvodnje firma moe da smanji trokove po jedinici proizvoda i trine cene proizvoda i da proda vie proizvoda, jer ona odreuje trine cene. Eksterna ekonomija obima predstavlja stanje kada troak po jedinici proizvoda zavisi od veliine industrije, a ne od veliine pojedinanih firmi. Postoji mogunost da drava dominira svetskim tritem u proizvodnji odreenog proizvoda, ali ne zato to poseduje jednu veliku firmu koja proizvodi ogromne koliine datog proizvoda, ve zato to ima mnogo malih firmi koje utiu jedna na drugu da bi stvorile veliku konkurentsku kritinu masu proizvoda. Nijedna ne mora da bude tako velika, ali sve male firme zajedno mogu da stvore tako konkurentnu industriju koju firme drugih drava nikad ne mogu da

razviju. Za razliku od interne ekonomije obima, eksterna ekonomija obima ne mora da vodi rauna o nesavrenom tritu, ali mogu da se razlikuju u jednoj industriji koja u svojoj oblasti zadrava dominaciju na svetskom tritu. Ovo objanjava razlog zato se industrije ne moraju uvek seliti u zemlju sa najjeftinijom energijom, resursima, radnom snagom. Postavlja se pitanje ta dovodi do rasta ove kritine mase malih firmi i njihovih meusobnih odnosa? Rad Majkla Portera delimino objanjava navedene dileme. 1.3.5. Teorija trgovine u uslovima oligopola Mnoga tita u svetu su danas imperfektno konkurentna to znai da na tritu ne postoji konkurencija izmeu velikog broja preduzea. Obino smo suoeni sa trinom situacijom kada na tritu postoji nekoliko velikih kompanija (oligopola) koje kontroliu trgovinu na tom tritu. Ekstremni primer imperfektne konkurencije je postojanje samo jedne kompanije na tritu, kada ovu trinu situaciju nazivamo monopol. Meutim, situacija istog monopola retko postoji u praksi. Zaista, uobiajena trina struktura industrije koju karakteriu interne ekonomije obima odnosi se na oligopol: nekoliko preduzea, od kojih je svako dovoljno veliko da utie na cene, ali nijedno ne predstavlja neosporni monopol. Zbog ovakvih situacija pretpostavka postojanja perfektne konkurencije na svetskim tritima u klasinim modelima trgovine je neodriva. im kompanija moe uticati na cenu na svetskom tritu i ne prihvata je kao datu veliinu, vie nema govora o konkurenciji. Najvei doprinos prouavanju meunarodne trgovine u uslovima oligopola dao je Dozef tiglic (Joseph Stiglitz). Isto tako, i Pol Krugman je u svom modelu26 meunarodne trgovine uveo pretpostavku postojanja oligopola, to je on nazvao monopolistikom konkurencijom. Za razliku od trine situacije kada postoji perfektna konkurencija i kada veliki broj preduzea u grani proizvodi homogen proizvod, u uslovima monopolistike konkurencije malobrojne firme su izvrile proizvodnu diferencijaciju pa svaka od njih ima odreeni segment lojalnih potroaa. Opta analiza oligopola sloena je i sporna jer su politike cena oligopola meuzavisne. Zato e svako preduzee u oligopolu, pri odluivanju o ceni, razmatrati ne samo reakciju potroaa, ve i oekivanu reakciju konkurenata. U uslovim a oligopola meunarodna trgovina izmeu zemalja podrazumeva razmenu homogenih proizvoda, ali dolazi do pojave da jedna zemlja i izvozi i uvozi isti proizvod. Ovo je pojava koju smo nazvali intraindustrijskom trgovinom. Ovakvo stanje se ne bi moglo desiti u uslovima perfektne konkurencije na tritu. 1.3.6. Teorija intraindustrijske trgovine Prema klasinim teorijama najracionalnije je da se zemlje specijalizuju za proizvodnju odreenih dobara i da ta dobra izvoze i da iz drugih drava uvoze dobra za iju su se proizvodnju one specijalizovale. Meutim, tokom 20. veka otkrivena je tendencija da neke zemlje i izvoze i uvoze istovrsne proizvode. Ta trgovina proizvodima iz istog sektora privrede nazvana je intraindustrijska trgovina ( Intra-industry Trade). Jasno je da ako su zemlje slinije u raspoloivosti faktorima proizvodnje, to je vea mogunost za pojavu intraindustrijske trgovine. Tako danas intraindustrijska trgovina ini oko 40 odsto ukupne svetske trgovine. Prva nauna razjanjenja ovih fenomena dali su Pjeter Verdun (Pieter Verdoon), 1960. godine kao pretea, i Bela Balasa (Bela Balassa). Prva hipoteza koja ni u jednoj od empirijskih analiza nije dovedena u sumnju je da je intenzitet intraindustrijske trgovine negativno koreliran sa razlikama u drutvenom proizvodu per capita. U osnovi, ona se bazira na stavu Linder-a (1961) da su slinosti u strukturi tranje osnovni faktor uspostavljanja intraindustrijske trgovine. Polazei od postojanja istosmerne veze izmeu dohotka per capita istrukture tranje, taj stav je Krugman u svojoj analizi (1985) generalizovao, u smislu da ''to su zemlje slinije u dohotku per capita, utoliko je vei udeo intraindustrijske trgovine u njihovoj ukupnoj trgovini''. Danas postoji vie objanjenja pojave intraindustrijske trgovine, a jedno od njih je diferencijacija proizvoda, koju vre firme kako bi se prilagodile zahtevima i ukusima potroaa.

Jedna od bitnih determinanti intraindustrijske trgovine je i veliina transportnih trokova. Pojam dinamike ekonomije obima je jo jedno od potencijalnih objanjenja intraindustrijske trgovine. Ekonomija obima se pojavljuje u razliitim sektorima privrede i moe se menjati. esto se pojavljuje u istoj industriji razliitih drava u razliitim periodima pa u jednom periodu zemlja izvozi proizvod a zatim ga uvozi. Nekada je pojava intraindustrijske trgovine samo stvar nivoa agregacije statistikih podataka za odreeni proizvod. U zavisnosti kako definiemo neki proizvod zavisie i koliko se pojavljuje intraindustrijska trgovina. Ova statistika greka moe esto navesti na pogrene rezultate. Jedno od objanjenja intraindustrijske trgovine dao je Herbert Grubel (Herbert Grubel) 1970. godine. On smatra da se ova vrsta trgovinskih tokova moe pojaviti zbog razlike u distribuciji dohotka u okviru zemalja. Tako stanovnici sa niim dohotkom iz bogatije zemlje e pre kupovati dobra iz siromanije zemlje koja proizvodi jevtinija dobra i obratno. 1.3.7. Teorija konkurentske prednosti zemalja Teorija konkurentske prednosti zemalja objanjenje spoljnotrgovinskog impulsa zasniva na kokurentskoj a ne komparativnoj prednosti zemlje u svetskoj privredi i trgovini. U traenju odgovora na pitanje zato su neke zemlje bolje u stvaranju novih i kvalitetnijih proizvoda u odnosu na druge zemlje, koncepcija teorije konkurentskih prednosti zemalja odgovor nalazi u viedimenzionalnoj stvarnosti konkurencije koja se sastoji od segmentiranih trita, diferenciranih proizvoda, razliitosti tehnologije i ekonomije velikih serija. Vodea linost u ovom polju istraivanja je poznati ekonomista Majkl Porter (Michael Porter) sa Harvarda. Kako on navodi: prosperitet nacije se stvara, a ne nasleuje. Razvoj ne dolazi kao posledica prirodne obdarenosti drave, ve iz njene ukupne raspoloive radne snage i uspeno voenje monetarne i fiskalne politike (kamatna stopa ili devizni kurs nacionalne valute, kao to na tome insistira klasina ekonomija). Porter polazi od toga da jedna zemlja kada pone sa proizvodnjom nekog proizvoda koji niko ne proizvodi ona stie komparativnu prednost, jer zbog savremene tehnologije moe taj proizvod proizvoditi s manjim trokovima i time stie monopolski poloaj na tritu i ostvaruje dodatnu dobit. Porter je dokazivao da inovacije pokreu i podravaju konkurenciju. Firma mora da iskoristi sve dimenzije konkurencije koje je on opisao kao etiri glavne determinante nacionalne konkurentnosti:29 1. Faktori proizvodnje (factor condtitions). Raspoloivost nacionalnih faktora za proizvodnju odreuju sposobnost zemlje da uspeno moe da konkurie u odreenoj industriji. Porter kae da, iako su ovi faktori proizvodnje veoma bitni za odreivanje trgovine, mada oni nisu jedini izvor konkurentnosti, kako su to predstavljale klasina ili teorija raspoloivosti faktora proizv odnje. Za Portera je najbitnija sposobnost nacije ili zemlje da neprekidno stvara, poboljava i razvija svoje faktore (poput kvalifikovanog rada), bitnije je to od poetne raspoloivosti resursima za proizvodnju jedne zemlje. 2. Uslovi tranje (demand conditions). Firma se mora suoiti sa konkurencijom na svom domaem tritu. Vea je verovatnoa da e uspeni konkurenti biti one firme koje ostanu i napreduju na veoma konkurentnom i zahtevnom domaem tritu. Porter kae da je karakteristika trita, a ne njegova veliina, najbitnija u promovisanju stalne konkurentnosti firme. Porter pod karakteristikama trita podrazumijeva zahtevne potroae. 3. Srodne i pratee delatnosti (related and supporting industries) podrazumeva konkurentnost izmeu svih povezanih industrija i dobavljaa firme. Firma koja radi u okviru odreene grupe povezanih firmi i industrija ostvaruje i odrava prednost kroz sline poslove, zatim blizinu dobavljaa i savremenost proizvoda i toka informacija. Stalna i prostorno bliska interakcija je uspena ako se ne odvija samo kao rezultat realne fizike blizine, ve takoe i kroz spremnost firmi da rade na njoj.

4. Strategija, struktura i rivalitet firmi (firm strategy, structure, and rivalry) su uslovi u zemlji porekla koji ili spreavaju ili pomau stvaranje, ili odravanje meunarodne konkurentnosti firme. Porter smatra da nijedna strategija, organizacija ili menaderska forma nije univerzalnog karaktera, tj. nepromenljiva. To zavisi od pogodnosti i fleksibilnosti uslova koji u odreenom momentu vae za odreenu industriju u datoj zemlji (uticaj vladinih mera i sluajnosti). Ove etiri stavke su ilustrovane na slici 1. Pretpostavljaju ono to zemlje i firme moraju da tee da stvore i da odravaju tokom veoma lokalizovanog procesa d a bi sebi osigurali uspeh. 1.3.8. Teorija globalnog stratekog rivalstva Tokom osamdesetih godina 20. veka analizom tokova meunarodne trgovine bavili su se Kelvin Lankaster (Kelvin Lancaster)31, Pol Krugman (Paul Krugman)32 i Elhan Helpman (Elhanan Helpman)33 to je dovelo do formiranja teorije globalnog stratekog rivalstva (Global Strategic Rivalry Theory) koja prouava konkurenciju izmeu velikih transnacionalnih kompanija. U borbi za opstanak na tritu velike transnacionalne kompanije nastoje da stvor e odgovarajue konkurentske prednosti i da ih odre kako bi uspeno konkurisale svojim rivalima na globalnom tritu. Transnacionalne kompanije ostvaruju ove konkurentske prednosti kroz: 1. ulaganja znaajnih sredstava u istraivanje i razvoj novih i usavravanje postojeih proizvoda; 2. zatitu proizvoda i proizvodnog procesa patentima, i 3. eksploatacija efekata ekonomije obima, veliine i slino. Transnacionalne kompanije u zatiti svojih stratekih interesa esto koriste i razne neekonomske metode. Jedna od takvih je da angauju i matine drave u cilju obezbeivanja skretanja profita sa svetskog trita u korist kompanije. To se naziva stratekom trgovinskom politikom, koja ima zaa cilj da promovie izvoz i destimulie uvoz. 1.3.9. Geografska ekonomija Geografska ekonomija (Geographical Economics) pokuava da objasni raspored ekonomskih aktivnosti u pojedinim privredama na svetu, jer je jedna od vanih karakteristika svetske privrede nejednak raspored stanovnitva i ekonomskih aktivnosti u svetu. Zapaena je zakonitost u rasporedu stanovnitva po urbanim anglomeracijama da se ravnomerno rasporeuje razlika izmeu pojedinih anglomeracija rangiranih po njihovoj veliini. Ova tvrdnja poznata je kao Zipfov zakon (Zips Law). U cilju objanjavanja ekonomskih tokova ova teorija koristi prostorni metod prema kome sve sektore privrede moemo podeliti na: - sektore koji su orijentisani na korienje jeftinih sirovina; - sektore koji su orijentisani na korienje trita, odnosno najboljih potroaa, i - sektore koji nisu vezani odreenom lokacijom, ili tzv. lake industrije. 1.3.10. Teorija kontrole intelektualne svojine Kompanije koje poseduju zatiene patente imaju znaajne konkurentske prednosti u odnosu na kompanije koje nemaju ovakvu intelektualnu svojinu. Intelektualna svojina podrazumeva postojanje novih ili usavrenih proizvoda. Ova teorija ( Owning Intellectual Property Rights Theory) ukazuje da su drave koje imaju vie zatienih proizvoda ljudskog duha konkurentnije od drugih zemalja. REZIME Iako teorija komparativnih prednosti objanjava veinu tokova u meunarodnoj trgovini jedan od njenih glavnih nedostataka je to posmatra samo rad kao faktor proizvodnje koji determinie proizvodnju, a samim tim i izvoz proizvoda. Teorija faktorske raspoloivosti, uzimajui u obzir sve faktore proizvodnje (rad, kapital, prirodne faktore), tei da otkrije osnove iz kojih jedna zemlja ''crpi'' svoju komparativnu prednost. Na taj nain teorija faktorske raspoloivosti nastoji da prevazie nedostatke klasinog modela koji podrazumeva jedan faktor proizvodnje i budui da ona prestavlja nadgradnju

na klasine teorije trgovine naziva se i neoklasina teorija meunarodne trgovine. Teoretiari, za razliku od klasiara, trokove proizvodnje razlau na kamatu i nadnice, dajui proizvodnim trokovima, koje je klasina teorija izraavala u radnim asovima, novani izraz. Heker Olin Samjuelsonov model meunarodne trgovine polazi od toga da se ekonomska snaga svake zemlja odreuje ili meri koliinom raspoloivog rada ili ka pitala kojeg poseduje, odnosno faktorskom raspoloivou. Ako drava u poreenju sa drugim dravama ima vie rada, a manje kapitala bie okarakterisana kao drava koja relativno obiluje radom, odnosno imae vei kolinik ukupnog iznosa rada. Ono ega ima vie je jeftinije, pa e takva drava imati relativno jeftin rad. I, obrnuto, drava koja ima obilje kapitala a manje radne snage imae vei kolinik ukupnog iznosa kapitala. Oito je da i kod faktorske raspoloivosti, kao i kod faktorske intenzivnosti, nij e bitan apsolutan iznos rada i kapitala ve njihov kolinik. To znai da drava treba da se specijalizuje za proizvodnju i izvoz onih proizvoda u ijoj proizvodnji se koriste relativno raspoloivi faktori proizvodnje. Klasine teorije meunarodne trgovine imaju krajnje rigidne pretpostavke, kao to je postojanje perfektne konkurencije na svetskom tritu, isto stanje tehnologije u raznim zemljama, postojanje konstantnih prinosa i slino to je klasine teorije uinilo bespomonim u objanjavanju savremenih tokova meunarodne trgovine koje karakterie monopolizacija trita i monopolistika konkurencija, sve vei znaaj tehnologije, pojava ekonomije obima, intraindustrijske trgovine i drugo. Savremene teorije meunarodne trgovine nisu ugrozile dominaciju klasinih teorija konsolidovanih u standardnoj teoriji kao osnove za objanjavanje meunarodne trgovine ve su objanjavale pojedinane pojave u praksi meunarodne trgovine koje standardna teorija nije mogla da objasni. Savremene teorije meunarodne trgovine, koje fokus stavljaju na firme, dobro objanjavaju intraindustrijsku trgovinu diferenciranim proizvodima, kao to je veina industrijskih proizvoda. Pokuaj sinteze klasinih i modernih teorija je Porterova teorija komparativne prednosti. Zbog toga moramo poznavati sve teorije i u naoj analizi meunarodne trgovine primenjivati one koje najvie pogoduju predmetu analize. Sa sigurnou moemo zakljuiti da ni jedna teorija meunarodne trgovine koja danas postoji ne moe da objasni sve tokove meunarodne trgovine. 2. TRGOVINA I TRGOVINSKA POLITIKA 2.1. Pojam i sadraj trgovine Definiciju trgovine koja bi u celini obuhvatila sutinu ove privredne delatnosti teko je dati a da se ne zapadne u jednostranost jedne ili druge vrste. Postoji vie definicija pojma trgovine ''kao organizovane razmene dobara izmeu pojedinih lanova svetske privrede po naelima celishodnosti i ekonominosti''. tavie, mi bismo trgovinu definisali kao organizovani vid razmene robe i usluga. Najee sredstvo robne razmene je novac. Funkcije trgovine su pre svega u sledeem: a) Interpersonalno posredovanje. Trgovina posreduje izmeu ekonomskih subjekata, tako da se njenim posredstvom tehniki omoguuje izravnavanje celokupne ponude i tranje. b) Interlokalno posredovanje. Trgovina se ispoljava u njenoj funkciji savladavanja lokalne, prostorne (mesne) oskudice u dobrima prenosei dobra odande gde ih ima u izobilju tamo gde ih nema dovoljno. I kroz ovaj vid posredovanja dolazi do izraaja ve pomenuto izravnanje ponude i tranje. c) Intertemporalno posredovanje. Trgovina ima za zadatak da obezbedi kontinuelnost u snabdevanju potroaa vodei rauna o tome da se dobra dopremaju do potroaa u pravo vreme i u odgovarajuim koliinama. Ona na taj nain savladava vremensku oskudicu u dobrima dranjem robe na skladitu. I kroz ovaj vid posredovanja dolazi do izraaja izravnanje ponude i tranje. U teoriji su poznate dve vrste trgovine: 1) unutranja i

2) spoljna ili meunarodna trgovina. Podela trgovine na unutranju i spoljnu je stvar konvencije. Trgovina je u stvari jedna jedinstvena delatnost. Nacionalne a pogotovo carinske granice su vie ili manje arbitrarne, jer kao kriterijum za razlikovanje unutranje od spoljne trgovine sve vie nestaje (primer: EU; NAFTA; CEFTA i sl). Prema tome, definisanje unutranje trgovine kao organizovanog i razvijenog vida robne razmene u okvirima nacionalnih odnosno carinskih granica jedne zemlje, a spoljne trgovine kao organizovanog i razvijenog vida robne razmene izmeu zemalja ne moe potpuno zadovoljiti ni teoretski ni praktiki. Reju, unutranja trgovina podrazumeva trgovinu robama ili uslugama na teritoriji jedne drave, a spoljna ili meunarodna trgovina robama i uslugama izmeu drava. U prvom sluaju kao sredstvo plaanja koristi se nacionalna valut a, a u drugom meunarodne konvertibilne valute. Sutinske ekonomske razlike izmeu unutranje i spoljne trgovine rezultiraju iz mobilnosti i efikasnosti faktora proizvodnje i specifinih uslova privreivanja u pojedinim zemljama. Razlike pojaavaju i mere dravne intervencije u spoljnotrgovinskim odnosima sa inostranstvom koje spoljnoj trgovini nameu drugaije ponaanje u realizaciji spoljnotrgovinskih transakcija od onih u unutranjoj trgovini. Razlike izmeu unutranje i spoljne trgovine su i rezultat privredne individualnosti i podvojenosti izmeu zemalja uesnica u spoljnoj trgovini, njihovog drutvenoekonomskog sistema i raznovrsnosti razlika u strukturi privrednog sistema i razliitih reenja u realizaciji ekonomske politike pojedinih zemalja. Sve to stvara odreene specifinosti u nainu poslovanja, postupcima u poslovanju, obradi trita i ostalim raznovrsnim radnjama koje sve zajedno izdvajaju spoljnu trgovinu kao posebnu specifinu delatnost koja se najee u svetu razmatra posebno kao zasebna t ematska celina. Razlike izmeu unutranje i spoljne trgovine rezultat su sledeih uticaja : (1) globalni privredno-sistemski inioci; (2) razlike s obzirom na podruje delovanja; (3) klimatske razlike; (4) demografske razlike; (5) razlike u pravnim normama; (6) razlike u pogledu udaljenosti partnera; (7) razlike koje ne rezultiraju iz intenziteta intervencionizma pojedinih zemalja; (8) posebna znanja i sposobnosti strunjaka za rad u spoljnoj trgovini; (9) specifine radnje; (10) domaa zakonska regulativa; (11) finansiranje uvoza i izvoza; (12) posebne institucije; (13) spoljnotrgovinska operativa. 2.2. Trgovinska politika Kada govorimo o trgovini, bila ona unutranja ili spoljna, ne smemo zaboraviti da se delatnost privrednih subjekata koji vre razmenu robe i usluga na domaem tritu, ili u izvozu i uvozu ne odvija stihijno, bez kontrole i bez obaveze da se pridrava odreenih pravila. Naprotiv, svaka drava propisuje uslove pod kojima se moe vriti trgovina u zemlji, kao i izvoz sa njene teritorije odnosno uvoz na njenu teritoriju. Pod trgovinskom politikom jedne drave podrazumeva se skup zakona, pravila, normi i aktivnosti, koja se odnose na voenje i upravljanje tokovima trgovine i plaanjima . Kada govorimo o uslovima izvoza i uvoza, zapravo ulazimo u materiju spoljnotrgovinske politike, o emu e kasnije vie biti rei. Drava ne treba da regulie sve trgovinske tokove ve trgovinskom politikom treba da regulie makroekonomski ambijent za njeno obavljanje. Zato je trgovinska politika uvek sastavni deo ekonomske politike jedne drave. U savremenim trinim uslovima osnovno naelo trgovinske politike polazi od toga da je promet roba i usluga slobodan. To ne znai da se radi o stihijnom ili anarhinom tritu ve tritu koje podrazumeva podsticanje konkurencije i poveanje obima trgovine, a time i proizvodnje i potronje. Najznaajnije mere trgovinske politike, u cilju uravnoteenja odnosa ponude i tranje jesu mere vezane za formiranje materijalnih rezervi, za kreditiranje potroaa, mere u oblasti trgovine, mere vezane za poreski sistem u oblasti trgovine i slino. U ostale mere mogu se svrstati one koje se odnose na uslove koje trgovinski subjekti moraju da ispune da bi se bavili trgovinom, a one su najee vezane za higijenske i materijalnotehni ke uslove objekata koji slue u trgovinske svrhe (hladnjae, skladita i dr), zdravstveno stanje osoblja, itd. Pored toga, trgovinska politika se bavi i zatitom potroaa tako to propisuje kvalitet proizvoda koji su predmet razmene. Istovremeno, u izuavanju teorije i prakse spoljnotrgovinske politike suoavamo se

sa dva toka ideja, sa dva pogleda na osnovne instrumente koji su karakteristini za uslove u kojima se odvijala meunarodna trgovina: liberalizam i protekcionizam. U praksi, sve savremene trine privrede svoju trgovinsku politiku definiu u pravcu liberalizacije, koji odraava tenju za slobodnim kretanjem robe, usluga i faktora proizvodnje izmeu zemalja. Nasuprot tome, protekcionizam ima za cilj zatitu nacionalnog trita i ograniavanje konkurencije u meunarodnoj trgovini. U savremenim uslovima ''isti liberalizam'', dakle, puna sloboda trgovine, kao ni njegova antiteza ''krajnji protekcionizam'', dakle potpuna zatvorenost trita, ne bi mogle ni postojati. Spoljnotrgovinska politika veine drava je izmeu ova dva ekstrema, pa govorimo o manje ili vie protekcionistikoj spoljnotrgovinskoj politici, odnosno o manje ili vie liberalnoj spoljnotrgovinskoj politici. Ako u razmeni sa odreenom dravom nisu uvedene nikakve barijere onda govorimo o potpuno liberalnoj spoljnotrgovinskoj politici, ako su barijere takve da potpuno onemoguavaju razmenu sa drugom dravom, onda se radi o totalno protekcionistikoj politici (zatvorena privreda autarkija). Kao opte zapaanje u vezi sa pretenim uticajem liberalizma ili protekcionizma na formiranja spoljnotrgovinske politike pojedinih zemalja moe se konstatovati da liberalizmu tee dominantne, tj. snane i razvijene privrede, dok se protekcionizam neguje u krilu privreda koje se nalaze u prethodnim fazama industrijalizacije. Meutim, ovo se ne sme uzeti kao neki postulat. U praksi meunarodne trgovine se i visoko razvijene zemlje slue merama protekcionizma, a manje razvijene zemlje otvaraju prema svetskoj privredi. U spoljnotrgovinskoj politici razvijenih zemalja svi instrumenti koji reguliu razmenu robe i usluga su podeeni ne samo da sauvaju steene prednosti privredne razvijenosti, nego da se te prednosti i dalje uvruju. Osnovni instrumenti ove politike, kao to je intervalutarni mehanizam (meuvalutarni paritet), konvertibilnost valuta i multilateralizam plaanja, zatim sistem carinske zatite, niz necarinskih instrumenata, tako su podeeni i dozirani da na izgled odraavaju maksimum slobode i ravnopravnih, tj. nediskriminisanih uslova u meunarodnoj trgovini. Pored ovih osnovnih instrumenata, razvijene zemlje su razradile vrlo rafinisan sistem mera indirektne zatite uvoza i stimulacije izvoza. Ovaj sistem naslonjen je na mere fiskalne politike, visoke trgovinske mare, visoke cene kapitala i bankarskih usluga, administrativna ogranienja, itd, odraavajui, u stvari, veoma prefinjenu strategiju i taktiku izvlaenja koristi iz meunarodne trgovine. Agrarni i industrijski protekcionizam postali su mone poluge jedne politike koja je mogla imati opravdanja kad su privrede ovih zemalja inile prve korake u svom privrednom razvoju. Ta politika postaje anahronizam na stepenu visoke privredne razvijenosti koji su dostigle ove zemlje, posebno u uslovima globalizacije. Prouavanje instrumenata trgovinskog sistema i politike liberalizma omoguuje nam da shvatimo sutinu odnosa u meunarodnoj trgovini. To nam pomae da se lake snalazimo na tritu na kome valja valorizovati proizvode nacionalne privrede u uslovima koji najee dovode do neekvivalentne razmene. 2.3. Spoljnotrgovinska politika Spoljnotrgovinski i devizni, kao i carinski sistem odreene zemlje predstavljaju sa mikro-aspekta, dakle za privredne organizacije jednu datu veliinu, tj. nepromenljive uslove pod kojima se zakljuuju i obavljaju spoljnotrgovinske transakcije, dok se sistem spoljnotrgovinskih propisa u makro-aspektu pojavljuje kao promenljiva veliina, to znai da nadleni organi zemlje mogu donositi promene u sistemu spoljne trgovine, saobrazno potrebama i interesima nacionalne privrede kao celine. Svaka zemlja propisuje uslove pod kojima se moe vriti meunarodna trgovina, odnosno ekonomski odnosi sa inostranstvom, a pod tim uslovima se podrazumevaju: carine, kontingenti, dozvole, standardi, propisi zdravstvene zatite ljudi, ivotinja, bilja itd. Tu spada i odreivanje valutnog pariteta odnosno deviznog kursa, kao i propisi koji reguliu promet valuta i deviza u zemlji itd. I u samostalnom regulisanju meunarodne trgovine i u meunarodnim trgovinskim odnosima jedna zemlja, odnosno njena vlada, mora da ima odreenu strategiju nastupa. Ta strategija je spoljnotrgovinska politika. Time dolazimo i do definicije spoljnotrgovinske politike. Prema tome, spoljnotrgovinska politika (Foreign-trade policy), odnosno politika meunarodne

trgovine, predstavlja skup mera i propisa koji se donose u cilju regulisanja prometa robe i usluga izvoza i uvoza izmeu zemalja. Ove mere i propisi se donose od strane pojedinih zemalja, a takoe i u okviru meunarodnih organizacija po osnovu nadlenosti koje su na njih prenete od zemalja lanica. U ovom sluaju ti propisi dobijaju snagu meunarodnih normi, pravila, ili obiaja. Razvijajui definiciju spoljne trgovine moe se dalje razlikovati spoljna trgovina u uem i irem smislu. Spoljna trgovina u uem smislu obuhvata izvoz i uvoz robe, spoljna trgovina u irem smislu, pored razmene robe obuhvata i promet usluga, kao i promet faktora proizvodnje. Pored aktivnog delovanja proizvodnih i trgovinskih preduzea i banaka, kao subjekt u poslovima spoljne trgovine pojavljuje se, videli smo, i drava i njeni organi i organizacije. Drava po pravilu ne obavlja operativne poslove izvoza i uvoza, nego ih ak i ako se radi o nabavkama za njene potrebe, poverava neposrednoj spoljnotrgovinskoj operativi. Izuzetno drava osniva preduzea koja posluju u njeno ime i za njen raun i u tom sluaju se govori o dravnoj trgovini. Meutim, drava donosi niz mera u cilju oivljavanja proizvodnje, uveavanja zaposlenosti, jaanja tehnolokog progresa, proirivanja kupovne moi. Sve je to od uticaja na spoljnu trgovinu. Drava svojim subjektima pomae u organizaciji marketinga, i zakljuivanju ugovora o izvozu i uvozu. Drava tako utvruje optu politiku privredne saradnje sa svetom, politiku izvoza i politiku uvoza i tim putem usmerava spoljnotrgovinsku operativu na ekspanziju izvoza i prilagoavanje uvoza interesima svoje poslovne i razvojne politike. Izmeu pojedinih zemalja ne vri se samo razmena robe. Klasini robni promet, u uslovima globalizacije, postepeno zastareva. Preko granice se sve vie kreu usluge, tehnologija, kapital, novac i informacije. Pored toga, klasine kupoprodaje robe, usluga i faktora proizvodnje, suptituiu se postepeno sa proizvodnom kooperacijom i poslovnotehnikom saradnjom kao najsavremenijim oblicima meunarodnog poslovanja. Struktura meunarodnih ekonomskih transakcija postala je veoma kompleksna i obuhvata: 1. meunarodno kretanje robe; 2. meunarodni promet usluga; 3. meunarodni transfer tehnologije; 4. meunarodno kretanje kapitala i novca; 5. meunarodna migracija radne snage, i 6. kao poseban oblik meunarodnog poslovanja javljaju se proizvodna kooperacija i poslovno-tehnika saradnja. Savremena praksa kombinuje pomenute ekonomske transakcije na nivou istih privrednih subjekata, a samo se u pojedinim sluajevima radi o njihovom izolovanom kretanju. Meutim, da bi se shvatila sutina ovih meunarodnih transakcija, koje se u krajnjoj liniji konkretizuju u spoljnotrgovinskim poslovima, potrebno ih je pojedinano objasniti, o emu e kasnije biti vie rei. U svakoj pojedinoj zemlji postoji niz faktora koji omoguuju da se ona u veoj ili manjoj meri ukljuuje u meunarodnu trgovinu, da vie ili manje od nje zavisi, da vodi politiku zatvorene (autarkine) privrede ako je politikim ili ekonomskim uticajima drugih zemalja na to prinuena, i konano, da ona sama u veoj ili manjoj meri utie na svetsko trite, a preko njega i na privrede ostalih zemalja. Iz ovog ugla posmatrano, faktore razvoja spoljne trgovine i poloaja zemlje u meunarodnoj privredi mogu predstavljati: 1. geopolitiki poloaj i pripadnost ekonomskim integracijama; 2. veliina zemlje; 3. nivo, dinamika i struktura razvoja; 4. mezo i makro drutvena organizacija; 5. dugorone strukturne promene u svetskoj privredi, i 6. ostali faktori koji neposredno utiu na izvoz i uvoz. Razvojna politika i na nju oslonjena spoljnotrgovinska politika je od uticaja na tokove spoljne trgovine neke zemlje. Od karaktera i usmerenosti razvojne politike zavisi efikasnost alokacije nacionalnih resursa, privredni progres i ivotni standard. Pri svemu

tome ostaje kao osovno pitanje ukljuivanja u svetsku privredu: s kim, s im, kada, kakvog obima i u kakvim oblicima i po kakvim uslovima razvijati saradnju sa svetom. 2.4. Trite i trine strukture Trite se moe definisati na vie naina, zavisno od polaznog kriterijuma i aspekta posmatranja (makroekonomska teorija, politika ekonomija, sa geografskog stanovita, istorijski, sa stanovita roba itd). Zbog sloenosti trinog mehanizma i njegovih elemenata u odreivanju pojma trita mogui su vrlo razliiti pristupi, zbog ega su uz svaku definiciju neophodna dopunska objanjenja. Sve definicije se mogu razvrstati na one koje odreuju trite u irem smislu (to je svako sueljavanje ponude i tranje) i druge, u kojima se daje pojam trita u uem smislu (unapred poznat trini prostor). Obim i struktura trita uslovljeni su obimom i strukturom proizvodnje, visinom nacionalnog dohotka i njegovom raspodelom, tehnikom opremljenou informacionom tehnologijom, razvijenou infrastrukturne delatnosti, brojem i sastavom stanovnitva, strukturom kupaca i njihovom kupovnom moi itd. S druge strane, obim i veliina trita zavisi od toga koliko robe ima na tritu i kakva je njena struktura. Uopteno, trite je splet mnogih elemenata od kojih ponuda i tranja za robom i uslugama i konkurencija predstavljaju osnovne elemente. Trite se moe posmatrati, analizirati i diferencirati po raznim keriterijumima, zavisno sa kog aspekta posmatramo trite: 1) sa prostornog aspekta trite moe biti lokalno, regionalno, nacionalno, meunarodno, odnosno svetsko trite; 2) sa stanovita vrste robe trite moe biti trite sredstava za proizvodnju, trite predmeta za linu potronju, trite radne snage i trite novca, a ona se dalje mogu deliti s obzirom na pojedine vrste proizvoda (trite tekstila, trite metalne robe, trite prehrambenih proizvoda, kozmetike i dr); 3) sa stanovita obima razmene, odnosno koliine robe na tritu razlikujemo trite na veliko i trite na malo; 4) sa stanovita uslova razmene razlikujemo slobodna i tzv. vezana trita (gde drava svojim propisima regulie odreene uslove razmene; 5) sa stanovita prilagodljivosti razlikujemo elastina i neelastina trita (kada se ponuda i tranja ili jedna od njih ne moe prilagoditi nastalim promenama na tritu), i 6) sa stanovita poloaja preduzea, na sadanje, tekue i potencijalno trite. Ukupnost svih uslova na tritu, u kojima se formiraju konkretni razmenski odnosi ini morfologiju, odnosno strukturu datog trita. Iako postoje odreene razlike u interpretaciji pojedinih elemenata trine strukture, potpuno je dominantno shvatanje da ukupnost trine strukture ine: 1) drutveni i ekonomski inioci ponude i tranje; 2) institucionalni i organizaciono-tehniki uslovi trinih kretanja, i 3) oblici svesnog uticaja na privredna kretanja. Razmena se uvek odvija u nekom prostoru i u nekom vremenskom periodu i zato u definisanju trita moramo prvo da identifikujemo te dve dimenzije. Osnovna funkcija trita jeste da povezuje proizvodnju i potronju u onom privrednom sistemu u kome vladajui odnosi svojine dovode do pojave decentralizovanog privrednog odluivanja. Ova osnovna trina funkcija se moe ralaniti na etiri konkretne trine funkcije: 1) Informativna funkcija. Privredni subjekti su nezavisni jedni od drugih i malo znaju o svojim konkurentima i o ukupnim potrebama stanovnitva. Trite prua jednu optu informaciju o stanju ponude i tranje za odreenom robom ili uslugom. Ta informacija nije nita drugo do trina cena, koja daje uvid privrednom subjektu o optem odnosu proizvodnje i potronje (ponude i tranje), a time im omoguava odluku o daljoj privrednoj aktivnosti. 2) Selektivna funkcija. Trite vri selekciju privrednih subjekata na taj nain to motivie i nagrauje one privredne subjekte koji su efikasniji i produktivniji, a kanjava pa ak i udaljava iz privredne utakmice ostale privredne subjekte koji su i neefikasni i nedovoljno produktivni. Ova selekcija se odvija kroz proces konkurencije. 3) Alokativna funkcija. Kretanje cena predstavlja pokazatelj rentabilnosti ulaganja privrednih resursa. Trite omoguava kretanje ovih resursa na

jednostavan i jeftin nain. U onim delatnostima u kojima raste cena proizvoda javlja se mogunost zarade ekstra dobiti, dok u drugim delatnostima, gde opadaju cene, mogunosti dobre zarade se suavaju uz pojavu opasnosti formiranja gubitaka. 4) Distributivna funkcija. Primarna raspodela drutvenog proizvoda predstavlja postupak odreivanja cena faktora proizvodnje na osnovu kojih njihovi vlasnici stiu dohotke i uestvuju u raspodeli novostvorene vrednosti. U sutini, na tritu se kupci javljaju kao nosioci tranje a prodavci roba kao nosioci ponude. Prema odnosu ponude i tranje roba f ormira se njihova trina cena. Porast trine tranje utie na poveanje cena dok njen pad izaziva opadanje cena. Na drugoj strani, porast ponude roba obara cene, a smanjenje robne ponude izaziva porast cena. Poto i ponuda i tranja roba mogu istovremeno da se menjaju, konkretna visina cena zavisi od njihovog meusobnog odnosa. Ovo je sutina delovanja zakona ponude i tranje roba i mi verujemo da je mnogima od nas ona sasvim dobro poznata iz svakodnevnog iskustva. Neposredno iskustvo nam, meutim, ne pomae u mnogim trinim prilikama, tako da je potreno prouiti sve one odnose koji se nalaze iza formiranja ponude i tranje roba. Trite je drutveno-ekonomska forma dinamikog karaktera, podlona stalnim promenama tokom vremena. To je razlog da kompanije stalno prate promene koje se odigravaju na tritu. Meutim, u tom smislu bitna je ekonomska uloga drave (po znaaju i obuhvatnosti posebno se izdvaja zatita trita i konkurencije, te suzbijanje monopola). To ukazuje na injenicu da globalizacija trita izaziva internacionalizaciju poslovanja i globalizaciju preduzea. 2.5. Oblici trine strukture Brojni faktori, a pre svega meusobni odnosi prodavaca i kupaca, njihov broj, veliina, trina mo i ostali, ukazuju na postojanje razliitih trinih struk tura gde se mogu nai preduzea kao uesnici trine utakmice. U tom smislu, sa stanovita trine strukture, uopteno, postoji: 1) perfektno, i 2) imperfektno trite. Perfektno trite, esto nazivano i trite potpune konkurencije, predstavlja razmenu po trinim cenama koje se formiraju na bazi ukupne ponude i tranje gde postoji veliki broj ponuaa i kupaca, tako da niko od njih pojedinano bitno ne moe uticati na trinu cenu. Osnovne pretpostavke ove trine strukture su: homogenost proizvoda, mogunost supstitucije, dobra informisanost trinih subjekata o vrsti robe, koliini, ceni i potpuna mobilnost roba i faktora proizvodnje. Imperfektna trina struktura, ili trite nepotpune (nesavrene) konkurencije, predstavlja nain povezivanja proizvoaa i potroaa na tritu gde postoji jedan ili vie uesnika na tritu, koji mogu uticati na formiranje cena i koliina roba i usluga koje se nude ili trae. Zavisno od kvantuma ponude i tranje dolazi do formiranja cena roba, i na taj nain trite se javlja kao povezivanje ponude i tranje. Iz politike ekonomije poznat je takozvani zakon ponude i tranje prema kome se koliina robe koja se moe prodati na tritu (to jest tranja) menja u obrnutoj srazmeri sa cenom, a koliina robe koju prodavci iznose na trite (to jest ponuda) menja se u istom smeru sa cenom. To znai da se poveanjem trine cene tranja smanjuje, odnosno padom trine cene tranja raste, i obrnuto, ponuda raste kada se trina cena poveava, odnosno smanjuje se kada cena pada. Zakon ponude i tranje proistekao je iz empirijskog posmatranja pojava na tritu. To je pored zakona vrednosti, koji se ostvaruje posredstvom zakona ponude i tranje osnovni logiki zakon.35 Na tritu preduzee se susree sa konkurencijom, koja ozna ava takvu situaciju, kada dva ili vie proizvoaa nude istovremeno istorodne ili sline proizvode. Tanije, pojavu koja odraava napore vie kupaca ili vie prodavaca da odreenu robu kupe ili prodaju na tritu pod najpovoljnijim uslovima nazivamo konkur encijom. Da bi se na

neki nain ograniila i otupila otrina nekontrolisane konkurencije, iznalaze se razni modusi restrikcija, iji cilj treba da bude omoguavanje egzistencije na tritu brojnim preduzeima. Otuda sa aspekta interesa proizvoaa, postoje razni vidovi ogranuenja meusobne konkurencije, a to su: 1) horizontalni sporazumi (preduzea iste privredne grane svesno ograniavaju obim ponude robe, a time i proizvodnje), 2) vertikalni sporazumi (izmeu proizvoaa i kupca zbog dominacije na tritu i eliminisanja konkurencije), 3) meunarodni sporazumi (na podruju proizvodnje i ponude stratekih proizvoda, na primer: nafta, elik, lekovi, hemikalije i sl.), 4) karteli (vrsta horizontalnih sporazuma iz iste ili srodne industrijske grane za spreavanje meusobne konkurencije i obezbeenja profita, na tri naina: kontingentiranjem proizvodnje, podelom trita i utvrivanjem minimalnih cena). S druge strane, sa stanovita trine strukture, na tritu moe da doe i do nekih specifinih situacija koje naruavaju normalne trine tokove tako da se ne moe govoriti o njegovom normalnom funkcionisanju. Trita u pojedinim zemljama, a pogotovo meunarodna trita odravaju uslove imperfektne konkurencije. To znai da se cene formiraju pod uticajem monopola ili raznih ogranienja koja se od strane pojedinih zemalja ili grupe zemalja suprotstavljaju slobodnom kretanju robe i usluga u meunarodnoj trgovini (carine, kontigenti, mere administrativnog protekcionizma, mere devizne kontrole i sl). To su neke deformacije trita, koje na odreeni nain negativno deluju na pojedine privredne subjekte na tritu. Poznate su sledee situacije: 1) Monopol jedno ili dominirajue preduzee (jedan prodavac) na tritu, koji odreuje cenu i suoava se sa velikim brojem kupaca, a javlja se u proizvodnji dobara ili usluga gde ne postoje supstituti, 2) Monopson jedan kupac ili potroa odreene robe se nalazi naspram velikog broja prodavaca, 35 Zakon vrednosti predstavlja mehanizam koji regulie podelu drutvenog rada na poje dine grane nacionalne privrede i pokazuje da li su cene priblino proporcionalne vrednosti roba, tj. koliini drutveno potrebnog rada neophodnog za njihovu proizvodnju. Taj mehanizam funkcionie preko zakona ponude i tranje. Teorija vrednosti ispituje u kojoj meri ponuda zavisi od drutvenog rada utroenog za proizvodnju robe, kakva je zavisnost izmeu raspodele sredstava za proizvodnju i tranje u drutvu, na koji nain ta zavisnost dovodi do raspodele drutvenog rada izmeu razliitih proizvodnih grana, itd. 3) Duopol trina situacija sa dva velika privredna subjekta koji ne dozvoljavaju ulazak na trite novim privrednim subjektima, 4) Oligopol celokupnu ponudu kontrolie nekoliko privrednih subjekata, 5) Oligopson na strani tranje nalazi se manja grupa velikih kupaca, 6) Konglomerati predstavljaju koncentraciju materijalnih i finansijskih sredstava tako to se razna preduzea (proizvodna, transportna, trgovinska i usluna) udruuju i podreuju istom centru, 7) Transnacionalne kompanije na inostranom tritu osnivaju filijale (proizvodne i finansijske), Poznato je, meutim, da su retki sluajevi istog monopola, tj. postojanja samo jednog prodavca, kao i istog monopsona tj. postojanja samo jednog kupca. ea je pojava da na tritu ima dva, tri ili vie prodavaca, i dva, tri ili vie kupaca, koji sporazumno istupaju na tritu. U takvom sluaju govorimo o oligopolima (vei broj prodavaca, odnosno oligopsonima (vei broj kupaca). Monopolne i oligopolne, kao i monopsone i oligopsone situacije nisu retke u meunarodnoj trgovini. Razliiti su, meutim, njihovi uzroci i razlozi nastanka. Smatra se da su ovakve situacije uslovljene sledeim pojavama: prirodni uslovi; tehniki napredak; prednosti masovne proizvodnje; prednosti eksternih uteda; prednosti korienja jednog specifinog faktora, itd. Za razliku od opisanih monopola stvorenih privatnom inicijativom pojedinih transnacionalnih kompanija, moe postojati i javni monopol koji se ispoljava u raznim

formama. Postoji dravni monopol spoljne trgov ine, kakav poznaju socijalistike zemlje, gde se vri puna kontrola uvoza i izvoza. Po pravilu, ova vrsta monopola ne tei za dominacijom na tritu i nema diskriminatorni karakter. U kapitalistikim zemljama postoji dravna trgovina kao specifian monopol. Drava ustanovljava uvozne i izvozne organizacije i daje im iskljuivo pravo izvoza ili uvoza odreenih proizvoda u interesu nacionalne privrede. Meutim, ire posmatrano jedna zemlja ne mora pribei dravnoj trgovini da bi koristila prednosti monopola n a tritu. To se moe postii merama spoljnotrgovinske politike. Razvijene zemlje, uprkos proklamovane politike liberalizma, u praksi primenjuju politiku agrarnog, a ne retko industrijskog protekcionizma, to domaim proizvoaima obezbeuje visok stepen zatite, a to se moe identifikovati sa monopolistikim poloajem na tritu. Glavni efekat i osnovni cilj stvaranja imperfektne konkurencije putem monopola i monopsona, oligopola ili oligopsona je da se ostvari ekstra dobit u vidu monopolskog profita. U kojim e se granicama nalaziti visina ovog profita zavisie od spremnosti kupaca da kupe odnosno prodavaca da prodaju vee ili manje koliine monopolisanih proizvoda po cenama koje su vie od cena koje bi se formirale da nije stvoreno stanje imperfektne konkurencije. Reagovanje ponude i tranje na intenzitet imperfektne konkurencije (vei ili manji stepen monopola ili monopsona) utvruje se analizom elastinosti razmene. REZIME Definiciju trgovine koja bi u celini obuhvatila sutinu ove privredne delatnosti teko je dati a da se ne zapadne u jednostranost jedne ili druge vrste. Postoji vie definicija pojma trgovine, a prihvatamo da je trgovina samostalna privredna delatnost koja nastaje onde gde prosta robna razmena prerasta u razvijenu robno-novanu razmenu, dakle gde vlasnici roba razmenjuju i uporeuju svoje robe sa drugim robama kroz jednu istu treu vrstu robe kao opti ekvivalent. U teoriji su poznate dve vrste trgovine: 1) unutranja i 2) spoljna ili meunarodna trgovina. Definisanje unutranje trgovine kao organizovanog i razvijenog vida robne razmene u okvirima nacionalnih odnosno carinskih granica jedne zemlje, a spoljne trgovine kao organizovanog i razvijenog vida robne razmene izmeu zemalja ne moe potpuno zadovoljiti ni teoretski ni praktiki. Reju, unutranja trgovina podrazumeva trgovinu robama ili uslugama na teritoriji jedne drave, a spoljna ili meunarodna trgovina robama i uslugama izmeu drava. U prvom sluaju kao sredstvo plaanja koristi se nacionalna valuta, a u drugom meunarodne konvertibilne valute. Sutinske ekonomske razlike izmeu unutranje i spoljne trgovine rezultiraju iz mobilnosti i efikasnosti faktora proizvodnje i specifinih uslova privreivanja u pojedinim zemljama. Svaka drava propisuje uslove pod kojima se moe vriti trgovina u zemlji, kao i izvoz sa njene teritorije odnosno uvoz na njenu teritoriju. Pod trgovinskom politikom jedne drave podrazumeva se skup zakona, pravila, normi i aktivnosti, koja se odnose na voenje i upravljanje tokovima trgovine i plaanjima . Drava ne treba da regulie sve trgovinske tokove ve trgovinskom politikom treba da regulie makroekonomski ambijent za njeno obavljanje. Zato je trgovinska politika uvek sastavni deo ekonomske politike jedne drave. U savremenim trinim uslovima osnovno naelo trgovinske politike polazi od toga da je promet roba i usluga slobodan. Istovremeno, u izuavanju teorije i prakse spoljnotrgovinske politike suoavamo se sa dva pogleda na osnovne instrumente koji su karakteristini za uslove u kojima se odvijala meunarodna trgovina: liberalizam i protekcionizam. U praksi, sve savremene trine privrede svoju trgovinsku politiku definiu u pravcu liberalizacije, koji odrava tenju za slobodnim kretanjem robe, usluga i faktora proizvodnje izmeu zemalja. Trite se moe definisati na vie naina, a uopteno to je mesto gde se organizovano i stalno sueljava ponuda i tranja za robama i uslugama. Trite se moe posmatrati, analizirati i diferencirati po raznim keriterijumima, zavisno sa kog aspekta posmatramo trite: 1) sa prostornog aspekta trite moe biti lokalno, regionalno, nacionalno,

meunarodno, odnosno svetsko trite; 2) sa stanovita vrste robe trite moe biti trite sredstava za proizvodnju, trite predmeta za linu potronju, trite radne snage i trite novca, a ona se dalje mogu deliti s obzirom na pojedine vrste proizvoda (trite tekstila, trite metalne robe, trite prehrambenih proizvoda, kozmetike i dr); 3) sa stanovita obima razmene, odnosno koliine robe na tritu razlikujemo trite na veliko i trite na malo; 4) sa stanovita uslova razmene razlikujemo slobodna i tzv. vezana trita (gde drava svojim propisima reglie odreene uslove razmene; 5) sa stanovita prilagodljivosti razlikujemo elastina i neelastina trita (kada se ponuda i tranja ili jedna od njih ne moe prilagoditi nastalim promenama na tritu), i 6) sa stanovita poloaja preduzea, na sadanje, tekue i potencijalno trite. Sa stanovita trine strukture, uopteno, postoji: 1) perfektno, i 2) imperfektno trite. Perfektno trite, esto nazivano i trite potpune konkurencije, predstavlja razmenu po trinim cenama koje se formiraju na bazi ukupne ponude i tranje gde postoji veliki broj ponuaa i kupaca, tako da niko od njih pojedinano bitno ne moe uticati na trinu cenu. Osnovne pretpostavke ove trine strukture su: homogenost proizvoda, mogunost supstitucije, dobra informisanost trinih subjekata o vrsti robe, koliini, ceni i potpuna mobilnost roba i faktora proizvodnje. Imperfektna trina struktura, ili trite nepotpune (nesavrene) konkurencije, predstavlja nain povezivanja proizvoaa i potroaa na tritu gde postoji jedan ili vie uesnika na tritu, koji mogu uticati na formiranje cena i koliina roba i usluga koje se nude ili trae. Zavisno od kvantuma ponude i tranje dolazi do formiranja cena roba, i na taj nain trite se javlja kao povezivanje ponude i tranje. Trita u pojedinim zemljama, a pogotovo meunarodna trita odravaju uslove imperfektne konkurencije. To znai da se cene form iraju pod uticajem monopola ili raznih ogranienja koja se od strane pojedinih zemalja ili grupe zemalja suprotstavljaju slobodnom kretanju robe i usluga u meunarodnoj trgovini. Postoje sledei oblici nesavrene konkurencije: 1) monopol, 2) monopson, 3)duopol, 4) oligopol, 5) oligopson, 6) konglomerati i 7) transnacionalne kompanije. Razvijenost i funkcionalna sposobnost trita meri se njegovom konkurentnou. Tri bitna faktora odreuju konkurentnost trita: 1) otvorenost privrede prema inostranoj konkurenciji ili stepen liberalizacije spoljnotrgovinske razmene; 2) prisustvo monopolskih i oligopolskih struktura u privredi; 3) efikasnost antimonopolskog zakonodavstva. U sutini konkurentsko trite podrazumeva visoko efikasnu privredu i preduzea, da bi izdrali konkurenciju na domaem i inostranom tritu. U tom smislu uloga drave je na sledeim aktivnostima: 1) potpuno i plansko otvaranje privrede i liberalizacija spoljnotrgovinske razmene (rukovanje visokih carinskih i vancarinskih zatitnih mehanizama); 2) razbijanje vetaki stvorenih proizvodnih konglomerata i stimulisanje razvoja konkurentnih proizvoaa u delatnostima gde dominiraju monopolske strukture, i 3) dopuna antimonopolskog zakonodavstva (u primeni i sprovoenju). !3. DEVIZNI SISTEM I DEVIZNO TRITE 3.1. DEVIZNI SISTEM Sistem ekonomskih odnosa sa inostranstvom, kao vaan deo privrednog sistema, treba da obezbedi uslove za racionalno ukljuivanje nacionalne privrede u meunarodnu podelu rada. To, pre svega, znai da elementi sistema treba da omogue objektivnu ocenu rentabilnosti angaovanja proizvodnih faktora u pojedinim vrstama privrednih aktivnosti i, na istoj osnovi, identifikacija sektora u kojima nacionalna privreda najbolje koristi raspoloive resurse. Osnovu sistema odnosa sa inostranstvom ine dva meusobno zavisna i vrsto povezana dela: spoljnotrgovinski sistem u uem smislu (reim uvoza i izvoza) i devizni sistem. Devizni sistem ini skup naela i na njima zasnovanih zakonskih propisa, mera i instrumenata kojima se regulie nain poslovanja devizama: devizni kurs, mogunosti i uslovi sticanja, dranja i korienja deviza, nain njihove meusobe

zamene i zamene za domai novac i slino. Da bi devizni sistem mogao uspeno da obavlja funkcije koje su mu namenjene, neophodno je da se pri njegovoj izgradnji uzmu u obzir konkretni derutveno-ekonomski uslovi u kojima se data privreda razvija i promene do kojih dolazi u meunarodnom ekonomskom i politikom okruenju. To znai da se on mora stalno prilagoavati novonastalim prilikama. Devizni sistem, kao, uostalom, i privredni sistem u celini, predstavlja oblik svesnog regulisanja i usmeravanja privrednog ivota. Svojim instrumentima on treba da obezbedi ekonomske stimulanse za to potpunije i efikasnije korienje raspoloivih ljudskih i materijalnih resursa, da stvori takve uslove privreivanja u kojima e svaki pojedinac i svaki radni kolektiv, radei dobro za sebe, raditi istovremeno dobro i za nacionalnu privredu u celini. Zato karakter deviznog sistema zavisi od karaktera privrednog sistema, privredne strukture razvoja i ekonomske politike svake zemlje. 3.1.1. Pojam deviznog kursa Svaka meunarodna trgovinska transakcija sastoji se od dve kupovine: kupovine valute i strane robe ili usluge. Ako uvoznik iz zemlje A eli da uveze robu Y iz zemlje B, on mora kupiti ne samo tu robu nego i valutu zemlje B kojom e je platiti. Isto vai i za uvoznika iz zemlje B. Zbog toga se u meunarodnoj razmeni formiraju ne samo cene roba i usluga, nego i cena pojedinih valuta. Zato na vrednost izvoza i uvoza utiu ne samo cene robe i usluga, nego i cene valuta kojima se izvoz i uvoz plaa. Devizni kurs (Rate of Exchange) je cena jedne jedinice strane valute36 izraene u domaoj valuti. Ili, cena po kojoj se jedna nacionalna valuta razmenjuje za drugu 36 Termin valuta oznaava nacionalni novac u vidu papirnog novca, dakle novanice koje slue kao zakonito sredstvo plaanja u datoj zemlji, a pod devizom iste zemlje se podrazumevaju sva valutu. Devizni kurs pokazuje koliko treba platiti jedinica domaeg novc a za jednu jedinicu stranog novca (na primer, 1 USD = 80 dinara). Strana valuta ima na domaem (deviznom tritu) svoju cenu, tj. devizni kurs se zvanino ili nezvanino registruje kotira. Ovakvo kotiranje nazivamo direktnim kotiranjem. Ova kotacija naziva se i normalnom kotacijom ili cenovnom kotacijom (price quotation). U naem primeru dolar kotira na srpskom deviznom tritu 80 dinara. Pored direktnog kotiranja postoji i indirektno kotiranje, a to je posredno izraavanje cene strane valute, tj. izraav anje cene jedne jedinice domae valute u stranom novcu (na primer, 1 dinar : 0,0125 dolara). I ovde se radi o deviznom kursu samo inverzno, i on proizilazi iz deviznog kursa kod direktnog kotiranja. Bilo bi pogreno misliti da se kod indirektnog kotiranja radi o ceni, tj. kursu dinara na domaem tritu. Na domaem tritu nacionalni novac je samo mera vrednosti ili merilo cena. On sam nema svoju cenu na domaem tritu nego se u njemu izraava cena svih roba, on sam na domaem tritu nije roba. Nasuprot t ome, strani novac je na domaem tritu roba i on ima svoju cenu, tj. devizni kurs. Prema tome, kada se govori o deviznom kursu na domaem tritu, onda se taj izraz moe primeniti samo na stranu valutu. Videli smo da devizni kurs predstavlja vezu izmeu domaih cena i cena u inostranstvu, a kako u meunarodnom platnom prometu postoji veliki broj valuta, neophodno je stalno preraunavati meusobni odnos izmeu vie razliitih valuta. U sluaju preraunavanja odnosa vie valuta potrebno je potovati pravilo ukrtenih deviznih kurseva. U normalnim uslovima kurs funte u SAD reciproan je vrednosti kursa dolara u V. Britaniji (direktno kotiranje cena jedinice strane valute izraena u domaem novcu). To znai da na svakom tritu svaka od pomenutih valuta ima istu vrednost. Kada postoje ovakvi odnosi kaemo da imamo pravilno ukrtene devizne kurseve. Kod nepravilno ukrtenih deviznih kurseva (disorderly, broken cross rate) imamo, na primer, da kurs dolara u evrima nije ravan recipronoj vrednosti kursa evra u dolarima. Odstupanje od pravila ukrtenih deviznih kurseva naziva se devizna arbitraa. Odnosno, devizna arbitraa je istovremeno kupovanje i prodavanje iste devize na razliitim tritima i uz razliite cene (kurs). Razlog za arbitrau moe biti izravnavanje dugovanja ili potraivanja, ili pak investiranje u cilju zarade na razlici (diferenciji) izmeu kurseva nekih deviza na razliitim deviznim tritima. Korienje ovih razlika u deviznim

kursevima na dva trita radi ostvarenja dobiti naziva se diferncijalnom arbitraom. Ako se radi o odstupanju deviznih kurseva dve ili vie valuta, onda se takva odstupanja nazivaju konverzivna arbitraa. sredstva plaanja kojima jedna zemlja moe plaati u inostranstvu, dakle valuta u raznim vidovima u kojima se pojavljuje kao meunarodno sredstvo plaanja (nalozi bankama da izvre plaanje rezidentima drugih zemalja). Deviza je, u sutini, roba koja ima svoju cenu kao i svaka druga roba. Ta cena naziva se diviznim kursom. 3.1.2. Formiranje i vrste deviznih kurseva Cena strane valute izraena u domaoj valuti (devizni kurs) moe se formirati na sledee naine: 1. prema nainu formiranja i utvrivanja razlikuju se: (a) u jednom fiksnom iznosu, koji odgovara odnosu valuta prema jednom konvencionalno izabranom zajednikom imenitelju (valutni paritet), formira se sistem fiksnih deviznih kurseva, i (b) promenljivi (fluktuirajui, plivajui, fleksibilni) sistem deviznih kurseva, kao i 2. prema tome da li se istovremeno primenjuje vie kurseva ili samo jedan , govorimo o: (a) viestrukim (diferencijalnim), i (b) jedinstvenim deviznim kursevima. Sistem fiksnih deviznih kurseva je onaj koji se za dui vremenski period ne menja i vezan je za neku drugu robu (zlato), pojedinanu drugu valutu (dolar, euro) ili skup (korpu) valuta. Tako odreeni paritet trebalo bi da izraava stvarnu vrednost domae valute (novca) to ne mora da bude i u stvarnosti. To znai da u stvarnosti devizni kurs moe biti iznad ili ispod ravnotenog nivoa koji odreuje ponuda i tranja date valute. U tom sluaju mora da intervenie Centralna banka na deviznom tritu, odnosno da kupuje ili prodaje devize na deviznom tritu. Ukoliko je kurs domae valute ispod ravnotenog nivoa, tranja deviza bie vea od njihove ponude, te e Centralna banka morati da ovaj viak tranje deviza podmiri njihovom prodajom iz deviznih rezervi. Ako ovakvo stanje potraje due, devizne rezerve zemlje mogu pasti na nivo koji predstavlja donju granicu ispod koje devizne rezerve zemlje ne smeju da padnu (najee je to iznos vrednosti tromesenog uvoza roba). U tom sluaju Centralna banka ima dve mogunosti, tj. ili da devalvira svoju valutu ili da ogranii slobodnu prodaju deviza (ogranienje i selekcija tranje deviza). Fiksni devizni kurs postojao je u vreme zlatnog standarda, a njegova visina je bila odreena sadrajem zlata u jedinici nacionalne valute. Nivo cena u zemlji je usklaivan sa nivoom cena u inostranstvu. Uravnoteenje platnog bilansa je vreno izvozom i uvozom zlata. Zemlja u kojoj je zbog deficita platnog bilansa dolo do odliva zlata morala je da sprovodi restriktivnu monetarnu i kreditnu politiku, da poveava kamate, sniava cene, dohodak i zaposlenost. To je, pak, stvaralo uslove za poveanje izvoza, smanjenje uvoza, priliv kapitala iz inostranstva i popravljanje stanja u platnom bilansu. U zemlji koja je imala suficit dolazilo je do uvoza zlata, sniavanja kamatnih stopa, porasta cena, dohotka i zaposlenosti, to je poveavalo uvoz, smanjivalo izvoz i vodilo pogoranju stanja u platnom bilansu, odnosno otklanjanju suficita. Tako se proces uravnoteenja platnog bilansa odvijao automatski. Promenljivi sistem devizih kurseva predstavlja takav sistem deviznih kurseva u kojem se kursevi formiraju u zavisnosti od ponude i tranje deviza. Ovaj sistem deviznih kurseva se ne zasniva na odluci nadlenih organa jedne zemlje, nego predstavlja neogranieno kretanje deviznih kurseva prema odnosu ponude i tranje. U sistemu fluktuirajuih deviznih kurseva se devizni kurs menja, u celini ili delimino, na osnovu ponude i tranje na deviznom tritu. U ovom sistemu stabilnost kurseva je rtvovana stabilnosti cena. Kursevi su nestabilni, ali su zato robne cene stabilne, i to samo u prvoj fazi. Kod skoka kurseva (vea tranja od ponude) cene domaoj robi raunato u stranoj valuti padaju i to podstie izvoz, dok u isto vreme cene stranoj robi, raunate u domaoj valuti rastu, to obeshrabruje uvoz. Ovakvo kretanje deviznog kursa e dovoditi do uspostavljanja ravnotee u platnom bilansu ako je on do tada bio deficitaran Moemo razlikovati slobodno fluktuirajui kurs i rukovoeno fluktuirajui kurs. U prvom sluaju devizni kurs se formira na osnovu dnevne ponude i potranje na deviznom

tritu, a u drugom na osnovu uticaja monetarnih vlasti na ponudu i tranju deviza na deviznom tritu. Teorija i praksa poznaju brojne varijante rukovoeno fluktuirajueg kursa, kao klizei, puzei i slino. Osnovni cilj je da se smanje prekomerne oscilacije deviznog kursa, a time i naruavanje makroekonomske ravnotee. Najznaajniji argument u korist promenljivog deviznog kursa je efikasnost na trinoj alokaciji resursa. To znai da se ovde pretpostavlja odsustvo vantrinih uticaja na ponudu i tranju deviza. Ako Centralna banka ne odrava eljeni devizni kurs svoje valute kupovinom i prodajom strane valute, onda imamo ist plivajui devizni kurs. Meutim, poto devizni kurs utie na proizvodnju, zaposlenost, inflaciju, spoljnu trgovinu i sl. Centralna banka uglavnom ne dozvoljava slobodnu kupovinu i prodaju deviza radi odravanja deviznog kursa u planiranim granicama, tada imamo upravljani plivajui devizni kurs. Tada Centralna banka mora raspolagati odreenim iznosom deviznih rezervi. Posle 1973. godine veina zemalja prihvatila je sistem fluktuirajuih deviznih kurseva, dok neke zemlje vode politiku upravljanja fluktuirajueg deviznog kursa. U savremenoj trinoj privredi politika realnog deviznog kursa sve vie dobija na znaaju i utoliko vie ukoliko se zemlja svestranije i jae ukljuuje u meunarodnu razmenu. Pri opredeljenju za izbor sistema deviznog kursa zemlja se mora opredeliti i za to da li e svoju valutu vezivati za neku drugu vrednost ili e je pustiti da slobodno pliva (fluktuira). Ako zemlja donese odluku da svoju valutu vezuje za neku drugu vrednost, to moe da bude zlato, pojedinana vrsta valuta neke druge zemlje ili skup (korpa) valuta vie zemalja. Ako zemlja odlui da svoju valutu pusti da slobodno pliva na deviznom tritu, tada mora i da odlui hoe li je pustiti da pliva samostalno, grupno ili da njeno fluktuiranje usmerava tako da kurs njene valute ''puzi'' puzajui devizni kurs u skladu sa promenama nekih drugih ekonomskih indikatora (najee prema kretanju stope inflacije u domaoj privredi i privredama zemalja koje su njeni najvei spoljnotrgovinski partneri). Pozitivne strane promenljivog sistema deviznih kurseva svode se na sledee : 1. trine snage, tj. odnos ponude i tranje e najbolje utvrditi vrednost pojedinih valuta kojima treba ostaviti da nau svoj prirodni nivo; 2. sistem promenljivih kurseva bolje titi domau privredu od inostrane konkurencije (nestabilnih prilika i pritisaka spolja); 3. ovaj sistem deviznih kurseva u prvo vreme domae cene ostavlja stabilnim, naroito ako se usled rizinih deviznih ogranienja izgubilo svako merilo vrednosti domaeg novca; 4. bolje je dejstvo mera nacionalne monetarne politike, i 5. spreava, u principu, precenjenost i potcenjenost nacionalne valute. Postoje brojni argumenti protiv sistema promenljivih deviznih kurseva od kojih istiemo najvanije: 1. slobodno promenljivi kursevi ne omoguavaju proizvoaima, prodavcima i kupcima robe i usluga da se prilagode odreenom deviznom kursu jer su fluktuacije suvie este; 2. ovaj sistem unosi i poremeaj u tokove meunarodne trgovine, jer robe ulaze u ove tokove prema situaciji na tritu deviznih kurseva. Pomeraju se izvozna i uvozna taka pri kojoj se isplati izvoziti odnosno uvoziti; 3. promenljivi devizni kursevi su znatno vie nego fiksni rezultat pekulativnih kretanja, i 4. promenljivi devizni kursevi podstiu odliv deviza i zlata iz deviznih rezervi, a time i deflacioni pritisak u zemlji. Ako se uporede prednosti sa nedostacima promenljivih deviznih kurseva ne moemo se oteti utisku da ovi poslednji preteu. U akademskim diskusijama ne postoji jedinstveno gledite o tome kojim kursevima dati prednost. Takoe, treba istai da se Meunarodni monetarni fond kod svog osnivanja izjasnio za sistem fiksnih kurseva. Taj sistem je poetkom sedamdesetih godina ukinut i uvedena je blaa varijanta promenljivih deviznih kurseva, tj. plivajui kursevi. Jedinstveni i viestruki devizni kursevi, se retko primenjuju u savremenoj trinoj

privredi. Ukoliko za sve vrste ekonomskih transakcija sa svetom vai jedan kurs, kaemo da se primenjuje jedinstven devizni kurs. Cena deviza je ista za uvoznike i izvoznike, za robni i nerobni promet, za sve grane. Svi privredni subjekti se nalaze u istoj poziciji kako pri prodaji tako i pri kupovini deviza. Mogue je, meutim, da se istovremeno primenjuje vie deviznih kurseva, sa razliitim rasponima izmeu njih. Tada je re o viestrukim (multiple exchange rate) ili diferencijalnim deviznim kursevima. U sutini, oni predstavljaju razliite devizne kurseve koji se primenjuju kod razliitih izvoznih ili uvoznih poslova. Viestruki devizni kursevi mogu postojati samo u zemljama u kojima postoji devizna kontrola. Odreivanjem i odravanjem razliitih deviznih kurseva za pojedine vrste transakcija podstie se ostvarenje odreenih ekonomskih ciljeva u datoj zemlji: podsticanje izvoza, ograniavanje uvoza, r azvoj pojedinih grana, regionalno usmeravanje spoljnotrgovinskih tokova, unapreenje turizma i slino. U ovom sistemu viestrukih ili diferencijalnih deviznih kurseva se razmena ne ograniava merama kao to su kontingenti, devizne kvote i slino, nego se za razne vrste proizvoda utvrde razliiti nivoi deviznog kursa, ili se to ini u odnosu na razne vrste valuta. Na taj nain se stvori jedna izdiferencirana lestvica deviznih kurseva. 3.1.3. Ravnoteni devizni kurs Dugoronija ravnotea ponude i tranje deviza naziva se ravnotenim deviznim kursom. To je devizni kurs kojim se osigurava uravnoteenost platnog bilansa. Videli smo da se kod sva tri navedena naina formiranja deviznog kursa vodi rauna da se unutranja vrednost nacionalne valute uskladi sa nj enom spoljnom vrednosti. Drugim reima, eli se postii da cena nacionalne valute izraene u stranoj valuti bude to je mogue vie u blizini take na kojoj se izravnava ponuda i tranja deviza. Pri ovome se uzima u obzir agregatna ponuda i agregatna tranja deviza jedne zemlje. To u sutini znai da se ponuda i tranja posmatraju u fukciji svih primanja i svih plaanja date zemlje, u duem ili kraem vremenskom periodu, izraenih u devizama, dakle u funkciji platnog bilansa te zemlje. Cena valute koja se na ovaj nain formira odraava ravnotenu cenu koja u isto vreme predstavlja devizni kurs koji nazivamo kursom ravnotee. Kurs ravnotee je, prema tome, kurs koji se formira na taki na kojoj se izravnavaju ponuda i tranja deviza, odnosno na kojoj se postie izravnavanje platnog bilansa. Smatra se da ravnoteni devizni kurs treba da osigura: 1. Ravnoteu platnog bilansa u duem vremenskom periodu, od 5 do 10 godina; 2. Ouvanje unutranje stabilnosti bez inflacije i deflacije; 3. Izostanak potrebe za trgovinskim i deviznim ogranienjima; 4. Stabilnost deviznih rezervi, odnosno bez veeg smanjenja deviznih rezervi; 5. Stabilnost privrede bez izazivanja vee nezaposlenosti. Ne moe se smatrati ravnotenim onaj kurs koji osigurava ravnoteu platnog bilansa, ali dovodi do stagnacije ili pada proizvodnje, vee nezaposlenosti, naglog odliva deviza i slino. Uz navedeno moraju izostati i otre mere devizne kontrole (visoke carine, robni kontingenti, devizne kvote, dozvole, subvencije, ogranienja, viestruki kursevi i slino). Bitno je da takav kurs ne dovede do promena deviznih rezervi i porasta spoljne zaduenosti privrede. Ukoliko je trini ili izabrani devizni kurs ispod nivoa kursa koji se moe smatrati realnim ili ravnotenim, jer je odraz pariteta kupovnih snaga, tada je domaa valuta precenjena, a strana valuta potcenjena. Precenjeni devizni kurs podstie uvoz i destimulie izvoz dok potcenjeni devizni poskupljuje uvoz, to dovodi do ogranienja uvoza i poveanja izvoza, ime se popravlja stanje u trgovinskom i platnom bilansu. 3.1.4. Determinante nivoa deviznih kurseva U razmatranju trine uslovljenosti promena deviznih kurseva, pod uticajem ponude i tranje deviza, esto se postavlja pitanje: koje se to determinante nalaze iza ponude i tranje deviza, odnosno ime je odreen osnovni nivo kursa oko koga nastaju oscilacije na tritu. Kada se devizni kurs ne moe prepustiti tritu ili kada je izvesno da svetska devizna

trita u periodima velikih poremeaja u meunarodnim ekonomskim odnosima ne funkcioniu normalno, postaju aktuelne razliite druge, pre svega makroekonomske, determinante formiranja deviznih kurseva. U nauci postoji vie objanjenja alternativnih determinanti deviznih kurseva. Razliite teorije deviznog kursa mogu se grupisati u tri osnovne gru pe: (1) teorija pariteta kupovnih snaga; (2) platnobilansna teorija deviznog kursa, i 3) monetarna teorija deviznog kursa. 3.1.4.1. Teorija pariteta kupovnih snaga Teorija pariteta kupovnih snaga je vrednost valute izraena u koliinama roba koje se mogu kupiti za jedinicu nacionalne valute. Paritet oznaava jednakost, istu vrednost neega, predstavlja odnos izmeu dveju ekonomskih pojava dobijen njihovim uporeivanjem ili uporeivanjem njihovog jedinstvenog merila. Peritet kupovne snage valute (Purchasing Power Parity of the Currency) je metod utvrivanja kupovne moi vrednosti nacionalne valute izraene u koliinama proizvoda (roba) koje se mogu kupiti za jedinicu nacionalne valute na domaem tritu. Paritet kupovnih snaga valuta se pokazuje kao odnos izmeu dveju valuta ili vie valuta izraen u koliini roba ili usluga koje se mogu pribaviti za jedinicu tih valuta. U krajnjem izrazu paritet kupovnih snaga valuta se svodi na odnose nivoa cena izmeu zemalja. Ovaj odnos se vremenom menja s obzirom na promene nivoa cena tih proizvoda. Dobijeni rezultati su po pravilu samo priblini, jer na promene odnosa deluje vei broj faktora od kojih se samo neki mogu trajno uzimati u obzir (na primer, reprezentativni prehrambeni proizvodi). Teorija pariteta kupovnih snaga javlja se u dva oblika: 1. Apsolutna prema kojoj se porede nivoi cena u dve zemlje, i 2. Relativna kad se porede promene nivoa cena razliite inflacije. Teoriju pariteta kupovne snage valute zaeo je Don Vitli (John Wheatly) jo 1803, a u savremenoj interpretaciji razvio je vedski ekonomista Gustav Kasel (Gustav Cassel) izmeu 1916. i 1922. godine, koji je odnos dve valute posmatrao kao odnos njihovih kupovnih snaga. Devizni kursevi se formiraju na visini potrebnoj da se cene u raznim zemljama, izraene u raznim nacionalnim valutama, izravnaju, odnosno da se izravnaju kupovne snage tih valuta. Na primer: Ako je cena jednoj robi u zemlji A 2 jedinice njene nacionalne valute a cena toj istoj robi u zemlji B 6 jedinica njene nacionalne valute, onda e kurs valute zemlje A u zemlji B biti 1 jedinica valute zemlje A = 3 jedinice valute zemlje B. Formula je dakle: pri emu Ka oznaava nivo deviznog kursa (cenu kursa) strane valute u jedinici valute zemlje A, Ca iznos valute zemlje A za utvrenu korpu proizvoda u zemlji A, Cb iznos valute zemlje B za utvrenu korpu proizvoda u zemlji B, indeks 1 oznaava tekui period, a indeks 0 bazni period. Pri utvrivanju pariteta kupovne snage valute javlja se problem izbora cena (cene na malo, cene na veliko, cene proizvoaa, cene bez poreza i sl), s obzirom da ne postoji usaglaenost nacionalnih politika cena (razliita poreska optereenja, doprinosi i sl). Paritet kupovnih snaga valuta predstavlja odnos moi nacionalnih valuta na domaim tritima. Tanije, paritet kupovnih snaga moe se definisati kao kurs koji je odreen nivoima cena u dve zemlje, i koji se utvruje na taj nain to izjednaava dve kupovne snage jedne valute: njenu kupovnu snagu na nacionalnom tritu i njenu kupovnu snagu na tritu strane zemlje. Kasel je smatrao da i pored toga to kurs, koji se formira na bazi pariteta kupovnih snaga ne vodi uvek rauna o formiranju momentalne cene deviza, on, ipak, objanjava nain na koji se utvruje normalni devizni kurs izmeu dve zemlje. Kad bi bile otklonjene prepreke koje ometaju meunarodnu trgovinu, kurs koji bi bio utvren ovim metodom predstavljao bi kurs ravnotee ili normalni kurs. Uprkos povremenih fluktuacija on bi predstavljao taku na kojoj se presecaju ponuda i tranja. U praksi se zbog toga, kao mnogo praktinija, koristi relativna teorija pariteta kupovnih snaga. U ovoj varijanti teorije pariteta kupovnih snaga ne porede se opti nivoi cena ve njihove promene izraene stopama inflacije,38 ili njihovim indeksima (uporeuju se razliiti indeksi cena).39 U njoj se navodi da je procentualna promena u deviznom kursu izmeu dveju valuta u toku bilo kog vremenskog perioda jednaka razlici izmeu

procentualnih promena u nacionalnom nivou cena. To znai da relativna teorija pariteta kupovnih snaga pretvara apsolutnu teoriju pariteta kupovnih snaga od iskaza o nivoima cena i deviznog kursa u iskaz o promenama cena i deviznog kursa. Ona dokazuje da se cene i devizni kursevi menjaju na nain na koji se zadrava odnos domae i inostrane kupovne moi svake valute.40 Ukoliko se inflaciona (deflaciona) kretanja u dvema zemljama poklapaju, devizni kursevi ostaju stabilni, ako su ta kretanja razliita, novi devizni kurs se moe izraunati po sledeoj formuli: 38 Privreda preivljava inflaciju kada nivo cena u njoj raste, a deflaciju kada nivo cena opada. 39 Ako indeksi cena treba da odraavaju promene u kupovnoj snazi nacionalnih valuta, onda ovim indeksima treba da bude obuhvaeno sve to se novcem moe kupovati. Jedni zbog toga koriste indekse cena na malo, drugi cene na veliko, dok trei koriste indeks opteg nivoa cena. pri emu P1 oznaava opti nivo cena u domaoj privredi, P2 opti nivo cena u drugoj zemlji, a Kb dosadanji (bazni) devizni kurs. Formula vai samo pod pretpostavkom da je dosadanji devizni kurs bio stvarno i devizni kurs ravnotee. Ukoliko je koeficijent izmeu P1 i P2 manji utoliko se lake moe internim monetarno-kreditnim i fiskalnim merama uspostaviti ravnotea i odrati novi nivo deviznog kursa. U sluaju veega koeficijenta, valutu je potrebno devalvirati (revalvirati) i tako utvrditi novi devizni kurs. Teorija pariteta kupovne snage valute ne uzima u obzir trokove meunarodne trgovine, a tana je uglavnom ako se pod P1 i P2 podrazumevaju cene roba koje ulaze u meunarodnu trgovinu. Naravno da i razni spoljni faktori (pekulacije i sl) mogu umanjiti primenljivost ovog koncepta. Relativna teorija pariteta kupovnih snaga je vana i zbog toga to moe da bude validna ak i u sluaju kada apsolutna to nije. Pod uslovom da su faktori koji izazivaju odstupanje od apsolutne teorije pariteta kupovnih snaga manje-vie stabilni odreeno vreme, procentualne promene u relativnim nivoima cena i dalje mogu da budu pribline procentualnim promenama u deviznim kursevima. 1. Celokupna robna proizvodnja jedne privrede sastoji se od robe koja je sposobna da postane predmet meunarodne razmene, a, s druge strane, od robe namenjene iskljuivo za domae trite. Kupovna snaga novca utvruje se na bazi cena svih roba, bez obzira da li e robe biti predmet meunarodne razmene, a na devizni kurs bitan uticaj imaju robe koje su predmet meunarodne razmene. 2. Poveanje proizvodnje i nacionalnog dohotka u jednoj zemlji i inostranstvu ne moraju biti istog tempa. Ako nacionalni dohodak u jednoj zemlji raste bre od dohotka u inostranstvu, domai uvoz iz inostranstva rae bre od porasta uvoza inostranstva iz date zemlje, i obrnuto. 3. Na kretanje deviznog kursa utiu i strukturne promene u smislu poveanja deviznog kursa onih zemalja koje su se specijalizovale u proizvodnji i izvozu proizvoda za koje postoji tendencija rasta tranje na svetskom tritu. I obrnuto, strukturne promene vode smanjenju deviznog kursa onih zemalja koje se koncentriu na proizvodnju i izvoz onih proizvoda za kojima tranja na svetskom tritu raste sporo ili opada. 4. Meunarodno kretanje kapitala i zajmova ima bitnu ulogu u formiranju deviznog kursa. 5. Psiholoki faktor, takoe, ima bitnu ulogu u formiranju deviznog kursa. Ako je poljuljano poverenje u odreenu valutu, onda psiholoka oekivanja zakonito dovode do poveanja cena, a time i do promene deviznog kursa. 6. Dravna intervencija na deviznom tritu moe se ispoljiti u indirektnom ili direktnom obliku. U prvom sluaju drava svojim sredstvima deluje na formiranje ponude i tranje na deviznom tritu, ime deluje i na visinu deviznog kursa. U drugom sluaju drava moe da visinu deviznog kursa utvruje na vetaki niskom ili previe visokom nivou, to zavisi od politike razvoja i politike platnog bilansa koju odreena zemlja sprovodi u odreenom periodu. 3.1.4.2. Platnobilansna teorija deviznog kursa Nivo na kojem e se formirati devizni kurs zavisi od ponude i tranje strane valute

na domaem tritu. Ponuda strane valute (deviza) dolazi od izvoza a tranja za stranom valutom (devizama) dolazi od uvoza. Poto ponuda i tranja deviza, odnosno strane valute, dolazi od platnog bilansa, opti obrazac formiranja deviznog kursa u osnovi se zasniva na platnobilansnom metodu definisanja deviznog kursa . U sutini, platnobilansna teorija deviznog kursa smatra da priliv i odliv deviza registrovan u platnom (deviznom) bilansu predstavlja ponudu i tranju deviza ija interakcija na tritu odreuje nivo deviznog kursa. Ako platni bilans tei ka suficitu, devizni kurs strane valute e ispoljavati tendenciju pada usled porasta ponude deviza,42 i to e voditi poveanju interesa domaeg kupca za uvoznom robom jer su inostrani proizvodi izraeni u domaoj valuti jeftiniji. Odliv sredstava meunarodne likvidnosti vrie pritisak ka uravnoteenju platnog bilansa (smanjivanje suficita). U sluaju ako platni bilans tei deficitu, devizni kurs strane valute e pokazivati tendenciju porasta usled traenja deviza, i to e voditi smanjivanju interesa domaeg kupca za inostranom robom jer su inostrani proizvodi izraeni u domaoj valuti skuplji. Smanjivanje odliva sredstava meunarodne likvidnosti e delovati uravnoteavajue na 42 To je opti obrazac formiranja deviznog kursa. platni bilans (smanjenje izdataka). Devizni kurs formiran na prethodno opisa ni nain predstavlja u stvari devizni kurs ravnotee. Devizni kurs ravnotee je, prema tome, kurs koji se formira na taki na kojoj se izravnavaju ponuda i tranja deviza, odnosno na kojoj se postie izravnavanje platnog bilansa. Devizni kurs ravnotee definisan po platnobilansnom metodu predstavlja kurs koji ispunjava sledee uslove: (1) da odrava ravnoteu platnog bilansa u jednom standardnom periodu (najee je to period konjunkturnog ciklusa, dok je po nekima dovoljan period od tri godine); (2) da odr ava platnobilansnu ravnoteu bez uvoznih ogranienja, i (3) da tu ravnoteu odrava bez inflacije i nezaposlenosti. Ako poemo od ova tri uslova, onda e pri utvrivanju kursa ravnotee biti relevantni sledei elementi: 1. platni bilans po tekuem raunu, kakav je danas i kakav se moe oekivati u budunosti, 2. raspoloivi prirodni resursi, 3. opremljenost, tehnologija i trokovi u zemlji u poreenju sa inostranstvom, 4. normalni stepen zaposlenosti, 5. normalni stepen carinske zatite s gledita sadanji h i perspektivno predvidivih proizvodnih trokova, 6. ciljevi domae ekonomske politike, posebno socijalne, investicione i kreditne politike, 7. predvidiva spremnost i sposobnost zemlje za uzimanje i davanje dugoronih zajmova u inostranstvu u doglednoj budunosti, 8. plaanje dospelih obaveza po starim kreditima i eventualno primanje otplata po kreditima odobrenim inostranstvu, 9. veliina sadanjih i perspektivno sagledivih monetarnih rezervi. 3.1.4.3. Monetarna teorija deviznog kursa Monetarna teorija deviznog kursa polazi od injenice da je kurs cena jedne valute izraena u jedinicama druge i tvrdi da je devizni kurs odreen ukupnom ponudom i tranjom (domaom i inostranom) svake nacionalne valute. Ovaj pristup razvio se u nauci tek krajem ezdesetih godina 20. veka i objanjavao je mehanizam uravnoteenja platnog bilansa pri postojanju fiksnih deviznih kurseva. Posle 1973. godine kada je veina zemalja prela na sistem kontrolisano fluktuirajuih deviznih kurseva, ova teorija je prela na objanjavanje monetarnih determinanti formiranja deviznih kurseva. Kod slobodno fluktuirajuih deviznih kurseva platni bilans mora biti u ravnotei, devizna komponenta ponude novca je fiksna, tj. ne varira sa saldom platnog bilansa. U tom sluaju ponuda novca zavisi samo od obima kredita. Bitna razlika izmeu monetarne i ostalih teorija deviznog kursa jeste u tome to ove poslednje devizni kurs posmatraju kao relativnu cenu proizvodnje (drutvenog proizvoda) koja se formira pod uticajem ponude i tranje, to jest tokova robe i usluga. Nasuprot tome, monetarna teorija devizni kurs smatra cenom nacionalnih valuta koja se utvruje odnosom ponude i tranje

za ukupnom masom (fondom) novca u pojedinim zemljama (a ne samo prirastom ove mase). Shodno ovom stavu, devizni kurs se formira na deviznom tritu kao to se na drugim finansijskim tritima formiraju cene razliitih drugih finansijskih potraivanja (hartija od vrednosti). Po toj analogiji, monetarna teorija deviznog kursa smatra da i sama oekivanja (predvianja) privrednih subjekata predstavljaju determinantu formiranja deviznih kurseva. U okviru monetarne teorije deviznog kursa postoji i novija teorija, koja se odnosi na monetarnu portfolio teoriju deviznog kursa. Ona, pak, polazi od stava da se ravnoteni kurs formira pod uticajem promena na tritu novca i tritu kapitala, koje dovode do promene ponaanja vlasnika imovine u njegovom nastojanju da postigne optimalnu strukturu imovine (portfolia). Portfolio je struktura imovine koja se moe sastojati iz gotovog novca, domaih hartija od vrednosti i inostranih hartija od vrednosti, kao i drugih (realnih) oblika imovine. Prema portfolio teoriji deviznog kursa stanje i promene na finansijskom tritu predstavljaju osnovnu determinantu promena deviznog kursa. Stanjem i promenama na finansijskom tritu savremena monetarna teorija objanjava najvei broj velikih oscilacija kurseva na tritu. U osnovi portfolio teorije je stav da porast ponude novca utie na depresijaciju kursa, a ona vodi ka suficitu tekueg platnog bila nsa, a ovaj bilans na visinu likvidnih potraivanja prema inostranstvu. Akumulisana potraivanja prema inostranstvu utiu na formiranje ukupne imovine i proces izmene strukture portfolia, itd.43 3.1.5. Promene vrednosti deviznog kursa Promene vrednosti deviznog kursa, kao to smo ve istakli, moe biti u pravcu poveanja vrednosti i u pravcu smanjenja vrednosti nacionalne valute u odnosu na fiksni kurs. Takva situacija dovodi do odreenih problema a pre svega do celishodnosti politike fiksnog kursa, jer ne treba imati nikakvih iluzija da fiksni kurs moe odraavati ravnoteu na dugi rok ako je preputen automatskom delovanju trita. Fiksni devizni kurs ne treba shvatiti kao paritetni odnos koji je apsolutno nepromenljiv. Tako, Evropski monetarni sporazum doputa odstupanje u granicama gornje i donje intervencione take u rasponu od 0,75 odsto iznad i ispod pariteta, a Meunarodni monetarni fond dozvoljavao je kolebanje kursa od 1 odsto iznad i ispod pariteta do 1971. godine, i +/-2,25 odsto do 1973. godine. Meutim, uz odreene konsultacije sa Meunarodnim monetarnim fondom, mogle su se vriti promene samih pariteta i u drugim odnosima. Politika ovih meunarodnih monetarnih organizacija ini sve da ne dozvoli jaa kolebanja fiksnog deviznog kursa koja bi ugroavala njegovu stabilnost. Kao mera stabilnosti zato se predvia da uvek, kad se na deviznom tritu pojave odstupanja iznad ili ispod intervencione take, stupi u dejstvo nadleni monetarni organ koji e intervenisati ponudom ili kupovinom deviza u cilju vraanja kursa u granice intervencionih taaka. U sistemu plivajuih deviznih kurseva promene su ee ali blae, postepenije. Ponekada se sa dosta izvesnosti moe tvrditi u kom e se smeru devizni kursevi kretati ali je tee rei kojim tempom e se promene vriti. Ispravljanje stanja neuravnoteenog deviznog kursa vri se devalvacijom i revalvacijom. Devalvacija (depresijacija) je takva mera monetarnih vlasti jedne zemlje kojom se vri zakonsko smanjenje vrednosti novca u odnosu na inostranu valutu. Devalvacija se sprovodi u sluaju ako je domaa valuta na postojeem paritetu (kursu) precenjena. Devalvacija jedne valute, pri ostalim nepromenjenim uslovima, pojeftinjuje robu te zemlje za strance. Zemlja lanica Meunarodnog monetarnog fonda duna je da obavesti Fond o nameri da menja paritet svoje valute. Pri odobravanju sprovoenja mera devalvacije pojedinoj zemlji, Fond se do 1971. godine pridravao sledeih naela: ako devalvacija pojedine zemlje ne prelazi 10 odsto njenog prvobitnog pariteta Fond se nee protiviti devalvaciji; ako prelazi daljih 10 odsto od prvobitnog pariteta Fond se moe usprotiviti promeni, ali se na traenje zemlje lanice mora izjasniti u roku od 72 asa. Zemlja koja sprovodi devalvaciju treba da ima u vidu da je za uspeh devalvacije potrebno da ispuni brojne zahteve a naroito da se obezbedi posle sprovedene devalvacije:

1. stabilna monetarna situacija, bez inflacije i porasta cena; 2. stabilna unutranja privredna situacija (nizak stepen nezaposlenosti i stabilan rast proizvodnje i investicija); 3. postojanje povoljnih koeficijenata elastinosti domae tranje uvoza (slabija zavisnost domae proizvodnje i potronje od uvoza); 4. raspoloivost sadanjih (i potencijalnih) fondova roba za izvoz; 5. postojanje povoljne elastinosti inostrane tranje domaeg izvoza (atraktivnost nakon izvrene devalvacije); 6. realno odmerena stopa devalvacije koja e dovesti do deviznog kursa ravnotee na kome se moe due ostati; 7. da druge zemlje ne preduzmu sline mere, i 8. da se devalvacija izvri bez prethodne najave (odluka se priprema u najveoj tajnosti). Pored pozitivnog dejstva devalvacija moe da prouzrokuje i negativne efekte. Revalvacija (apresijacija) podrazumeva poveanje pariteta domae valute, odnosno poveanje vrednosti domaeg novca u odnosu na strani. Ovom merom monetarnih vlasti kursevi stranih valuta na domaem tritu padaju, dok kurs domae valute na stranim deviznim tritima raste. Revalvacijom se ispravlja dotadanje stanje potcenjenosti domae valute i uklanja jaz izmeu nie spoljne vrednosti i vie unutranje vrednosti novca. Ovde se odigrava suprotan proces devalvaciji. Domaa valuta postaje apresirana: spoljna vrednost novca je vea od njegove unutranje vrednosti. Do stanja apresirane valute moe se doi i u uslovima fiksnog deviznog kursa usled dejstva inflacije u zemlji, s obzirom da je spoljna vrednost utvrena valutnim paritetom, a unutranja kupovna snaga opada zbog veeg stepena porasta inflacije u zemlji nego u inostranstvu. Posledice stanja apresirane domae valute, a nakon izvrene monetarne mere revalvacije,44 ispoljavaju se u likvidaciji pozitivnog salda u platnom, odnosno trgovinskom bilansu jedne zemlje, s obzirom da su na domaem tritu inostrani proizvodi posle revalvacije jeftiniji, a domai proizvodi na inostranom tritu postaju skuplji. Revalvacija negativno utie na izvoz proizvoda jer oni postaju skuplji i time smanjuju dotadanju konkurentsku prednost domaih izvoznika na inostranom tritu. Stanje apresirane valute moe doneti zemlji i odreene koristi, posebno u delu izvravanja inostranih obaveza u otplati dugova, jer se za domau valutu moe kupiti vie strane valute, kojom se izmiruju spoljni dugovi. Apresirana valuta dovodi do poboljanja odnosa razmene (Terms of Trade) s obzirom da revalvacija poveava kupovnu snagu izvoza. 3.1.6. Konvertibilnost novca Danas se, u osnovi, moe govoriti o dva tipa konvertibilnosti, i to: 1. klasinoj (optoj konvertibilnosti zlatnog standarda) i 2. savremenoj, dananjoj konvertibilnosti. U periodu zlatnog vaenja, u klasinoj konvertibilnosti, pod pojmom konvertibilnost podrazumevala se mogunost slobodne zamene novca za zlato ili valute drugih zemalja. U poetku se pod konvertibilnou podrazumevala slobodna zamena papirnog novca za zlato zlatna konvertibilnost. Danas se pojam konvertibilnosti odnosi na sposobnost jedne valute da bude zamenjena za drugu valutu devizna konvertibilnost. Klasina konvertibilnost moe biti: 1. potpuna i ograniena, ili 2. unutranja i spoljanja. Potpuna konvertibilnost predstavlja neogranienu sposobnost da jedna valuta moe da se zamenjuje za druge valute. Ograniena konvertibilnost znai da postoje odreena ogranienja u razmeni nacionalne valute jedne zemlje za valute drugih zemalja. Eksterna konvertibilnost predstavlja mogunost nerezidenta da valutu neke zemlje slobodno moe da zamenjuje (konvertuje) u druge valute po slubenom kursu. Interna konvertibilnost 44 Razlika izmeu apresijacije i revalvacije je u tome to se apresijacija dogaa na tritu, a revalvacija predstavlja zvanian akt monetarnih vlasti jedne zemlje kojom se priznaje apresijacija.

predstavlja pravo rezidenta date zemlje da mogu slobodno razmenjivati svoju domau valutu za valute drugih zemalja za tekua plaanja. Pri formiranju Meunarodnog monetarnog fonda postavljen je cilj da se to pre uspostavi konvertibilnost valuta zemalja lanica. Krajem pedesetih i poetkom ezdesetih godina 20. veka veina zemalja je proglasila svoje valute konvertibilnim. Savremena konvertibilnost se moe izdiferencirati u tri osnovna oblika: 1. ekonomska ili sutinska konvertibilnost; 2. faktika ili tehnika konvertibilnost, i 3. formalna ili zakonska konvertibilnost. Ekonomska konvertibilnost je stanje privrede koje uopte omoguava uvoenje konvertibilnosti, a koje zahteva: strukturnu uravnoteenost platnog bilansa i unutranji paritet cena (jer bi disparitet cena mogao dovesti do inflacionog procesa). Tehnika ili faktika konvertibilnost je samo sprovoenje ve postojee stvarne konvertibilnosti preko odreenih instrumenata. Tehnika konvertibilnost je praksa kojom se formalno ukidaju sva bilateralna vezivanja i valutne intervencije koje su ograniavale konverziju jednih u druge valute i devize. Faktika je omoguavanje konvertovanja domae valute za stranu donoenjem formalne zakonske odredbe. Zakonska ili formalna konvertibilnost je pravni oblik ili pojam, koji danas predstavlja poseban oblik, za razliku od klasinog, kada je bio osnovni i najvaniji element konvertibilnosti. Ni jedna konvertibilnost posle rata nije utvrena nekim zakonom o novcu. Meutim, savremena konvertibilnost razlikuje se u etiri osnovna elementa od nekadanje klasine:45 1. Novi, savremeni pojam konvertibilnosti postao je proirenjem multilateralizma, dakle onog momenta kada transferabilnost postaje toliko velika da postaje konvertibilnost. 2. Savremena konvertibilnost se odnosi samo na tekue transakcije, dok transakcije kapitala podleu i dalje veoj ili manjoj kontroli, bilaterizmu i diskriminaciji. Klasina konvertibilnost je bila opta, jednaka po tipu, intenzitetu i tehnici za sve zemlje sveta. Savremena konvertibilnost je individualno vezana za svaku zemlju i po intenzitetu i po tehnici, obliku itd. ak i za jednu istu zemlju nije standardna, jer se moe menjati u toku vremena, ve prema potrebi zemlje. 3. Savremeni pojam konvertibilnosti se uglavnom odnosi na spoljnu konvertibilnost, dok je klasina obuhvatala potpunu i ogranienu, a zatim unutranju i spoljnu. Da bi danas jedna valuta bila konvertibilna, uopte nije potrebno da ima unutranju konvertibilnost, mada je ranije samo unutranja konvertibilnost bila relevantna, a spoljna je proizlazila iz unutranje. 4. Savremena konvertibilnost ima sve karakteristike privremenosti, jer se u nju ulazi kada postaje korisna, a naputa kada poinje da teti nacionalnoj privredi. 3.2. DEVIZNO TRITE 3.2.1. Pojam i osnovne funkcije deviznog trita Kad smo govorili o razlikama izmeu unutranje i spoljne trgovine rekli smo da je jedna od razlika i postojanje razliitih valuta. Naime, u untranjoj trgovini transakcije se obraunavaju i plaaju u domaoj valuti. U spoljnoj trgovini, meutim, transakcije se obraunavaju i plaaju u razliitim valutama. Zbog toga se svaka transakcija u spoljnoj trgovini po pravilu sastoji iz dve kupovine, odnosno prodaje: kupovine (prodaje) robe ili usluga i kupovine ili prodaje strane valute kojom e se uvoz platiti. Zato se u meunarodnoj trgovini ne trguje samo robama i uslugama nego i stranim valutama. Trgovanje stranim valutama obavlja se na deviznim46 tritima. Pod deviznim tritem podrazumeva se mesto na kome se sueljava ponuda i tranja za devizama na kome se formira devizni kurs. Devizno trite sastoji se od mree komercijalnih banaka koje trguju devizama, a nalaze se u razliitim zemljama i gradovima. To znai da devizno trite u pogledu geografske rasprostranjenosti nije ogranieno, zbog ega se kae da je ono interlokalno. Devizno trite je i intertemporalno, to znai da radi 24 asa dnevno, tj. kada se, zbog vremenske razlik e, banke u Japanu zatvore, otvaraju se u

Evropi, zatim u Americi, pa ponovo u Japanu, itd. Uvoenjem SWIFT-a (Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunications ) 1973. godine, sa seditem u Briselu, devizno trite je podrano snanim kompjuterizovanim telekomunikacionim sistemom za meunarodne finansijske komunikacije. lanice SWIFT -a su skoro sve zemlje. 46 Pod devizom se podrazumeva svako potraivanje u stranoj valuti. Deviza kao potraivanje u stranoj valuti predstavlja specijalnu robu na specijalnom tritu: deviznom tritu. Osnovne funkcije deviznog trita su:47 1. formiranje deviznog kursa; 2. omoguuje obavljanje meunarodnih plaanja; 3. prua se mogunost obezbeenja od kursnog rizika; 4. kretanje deviznih kurseva dostupno je svim zainteresovanim subjektima; 5. obezbeuje se realizacija meunarodnih kreditnih aranmana, i 6. dravnim organima se pomae da vode adekvatnu ekonomsku, pre svega monetarnu i platnobilansnu politiku. Transakcije koje se obavljaju na deviznom tritu, mogu se grupisati u sledee glavne uesnike: 1. Transakcije izmeu komercijalnih banaka i njihovih komitenata (poslovnih partnera), pre svega privrede, ali i stanovnitva, koji su zapravo krajnji kupci ili prodavaoci deviza. Banke dre odreene zalihe deviza u obliku obrtnih rauna (working balances) kod svojih korespodenata u inostranstvu iz kojih mogu da zadovolje potrebe svojih komitenata. To znai da svako preduzee koje uestvuje u meunarodnoj trgovini ima raun otvoren kod neke komercijalne banke. 2. Devizne transakcije meu komercijalnim bankama u zemlji, tzv. meubankarsko devizno trite, obavljaju se uglavnom posredstvom brokera, meetara, kako se ne bi otkrila devizna pozicija banke. Banke na taj nain prodaju viak svojih deviza ili kupovinom nadoknauju njihov manjak. Prilikom meubankarske trgovine, banke deluju kao market mejkeri ( market makers), a to znai da kupuju i prodaju strane valute sa ciljem da na razlici ostvare zaradu. Ove transakcije predstavljaju glavninu trgovanja na deviznom tritu. 3. Devizne transakcije meu centralnim bankama u cilju uticaja na kurseve i kretanje kapitala. Centralne banke interveniu na deviznom tritu u cilju odravanja deviznog kursa na eljenom nivou. U periodu zlatnog standarda i Bretonvudskom sistemu, centralna banka je imala zadatak da devizni kurs domae valute odrava blizu njenog valutnog pariteta. Ista obaveza je postojala u sluaju kada je zemlja vezala kurs svoje valute za drugu valutu. U reimu slobodnog fluktuiranja deviznog kursa, centralne banke mogu da interveniu na deviznom tritu ukoliko ele da trinu vrednost svoje valute odre u eljenom okviru. Ponekad je dovoljna intervencija manjeg obima da bi se kurs stabilizovao, dok je u drugim prilikama potrebna intervencija veeg obima da bi se stabilizovalo devizno trite. Intervencijama na deviznom tritu, centralna banka poveava ili smanjuje devizne rezerve. 4. Transnacionalne kompanije (TNK) imaju razgranato poslovanje u vie zemalja tako da su plaanja i uplate u razliitim valutama prirodna posledica njihovog prisustva u razliitim zemljama. Sa porastom unutarkompanijske (intra-firm) razmene, raste uloga plaanja unutar istog preduzea ili 47 Pelevi Branislav, Uvod u meunarodnu ekonomiju, CID Ekonoskog fakulteta u Beogradu, IV izdanje, Beograd, 2004, str. 181. trgovinskog, odnosno proizvodnog lanca. Time se poveava potreba TNK za izlazak na devizno trite. 5. Nebankarske finansijske institucije u koje spadaju brojni institucionalni investitori (investicioni fondovi, penzioni fondovi, osiguravajua drutva i dr.) meusobno se utrkuju ko e klijentima ponuditi raznovrsnije usluge. Rast obima trgovanja ovih institucija na deviznom tritu govori o njihovoj

rastuoj ulozi na meunarodnom tritu kapitala. 6. Brokeri kao specijalizovani subjek ti, esto posreduju izmeu komercijalnih banaka u realizaciji poslova kupoprodaje deviza. Zbog stalnog kontakta sa mnogim bankama, brokeri su u prilici da prate kretanje deviznih kurseva i o tome obaveste zainteresovane banke. Broker ne deluje u svoju korist ve za uslugu naplauje proviziju. 3.2.2. Karakteristike deviznog trita Preovlaujui deo svetske trgovine devizama odvija se u vodeim finansijskim centrima u svetu. Primat i dalje dri London, a odmah iza njega su Njujork, Tokio, Frankfurt i Singapur. Dominantan deo prometa na deviznom tritu danas se odnosi na finansijske transakcije, dok se manji deo odnosi na finansiranje spoljne trgovine. Obim devizne trgovine u svetu poslednjih godina se znatno poveao. Tako je poetkom 1992. godine, ukupan obim dnevnog deviznog prometa za svet u celini iznosio 820 milijardi dolara, dok je poetkom 2007. godine obim transakcija porastao na 3.210 milijardi dolara. To je bilo skoro jedna petina, ili 23,6 odsto, prosene godinje vrednosti svetske trgovine u 2007. godini. Najvee devizno trite na svetu je u Velikoj Britaniji sa dnevnim prometom iz aprila 2007. godine u iznosu od 1.359 mlrd dolara, ili 34 odsto svetskih transakcija, zatim slede Sjedinjene Amerike Drave sa 664 mlrd dolara, ili 16,6 odsto ukupnog prometa. vajcarska je trea sa 242 mlrd dolara, ili 6,1 odsto svetskog prometa, a na etvrtom mestu je Japan sa 238 mlrd dolara ili 6 odsto, dok je Singapur zauzeo peto mesto sa prometom od 231 mlrd dolara, odnosno 5,8 odsto ukupnog svetskog prometa. Zahvaljujui snanoj finansijskoj integraciji koja proima svetsku privredu, mogunost ostvarivanja zarade putem arbitrae skoro da je eliminisana. Arbitraa slui za ostvarivanje profita ukoliko postoje razlike izmeu deviznih kurseva u dva finansijska centra. Preovlaujui obim deviznih transakcija izmeu banaka nastaje u zameni inostranih valuta za ameriki dolar, a to je u 2007. godini iznosilo oko 88 odsto. Meunarodna uloga dolara kao nosee valute utie na postupak meusobne konverzije nedolarskih valuta. Valute kojima se slobodno trguje na deviznom tritu nazivaju se konvertibilnim valutama (convertible currencies) ili vrstim valutama (hard currencies) u koje spadaju: dolar, evro, britanska funta, japanski jen, vajcarski franak, vedska kruna i kanadski dolar. Dakle, u ovoj grupi se nalaze valute razvijenih zemalja. Valute kojima se ne trguje slobodno na deviznom tritu, zbog toga to to zabranjuje domae zakonodavstvo ili stranci ne ele da ih dre, nazivaju se nekonvertibilnim valutama (inconvertible currencies) ili mekanim valutama (soft currencies). Valute mnogih zemalja spadaju u ovu grupu. Nekonvertibilne valute oteavaju poslovanje sa inostranstvom. 3.2.3. Promptni i terminski devizni kurs Istovremeno, na deviznom tritu se kod svake devizne transakcije ugovara ne samo vrsta, koliina i cena (kurs) deviza, ve i vreme isporuke. Ako je u nekom poslu izvrenje ugovora odmah, kaemo da je to promptni (spot) posao, a ako je ugovorom predvieno izvrenje na odreeni dan u budunosti, onda je to terminski posao. Promptni devizni kurs jeste kurs u transakciji koja se odmah izvrava, a to obino znai u roku od dva dana od zakljuenja ugovora. Terminski devizni kurs je onaj koji dogovaramo sada za isporuku odreenog iznosa na odreeni dan u budunosti. Prema tome, terminski kurs dogovaramo danas za devize koje e biti isporuene u budunosti, obino za jedan, tri ili est meseci, ree na dui rok. Posle protoka odreenog vremena plaanje e se izvriti po dogovorenom kursu bez obzira koji e kurs biti vaei u vreme ispunjenja. Promptni i terminski devizni kurs mogu, ali ne moraju biti jednaki. Ako je terminski kurs neke devize vii od promptnog, kaemo da ta deviza ima terminsku premiju. Obrnuto, ako je terminski kurs neke devize nii od prom ptnog ta deviza ima terminski diskont. Imajui u vidu da savremene trine privrede podrazumevaju fluktuaciju kurseva, koje u razvijenim zemljama nisu velike, ali kada se radi o velikim iznosima deviza terminski devizni kurs moe doneti ili veliki gubitak ili veliki dobitak. REZIME

Osnovu sistema odnosa sa inostranstvom ine dva meusobno zavisna i vrsto povezana dela: spoljnotrgovinski sistem u uem smislu (reim uvoza i izvoza) i devizni sistem. Devizni sistem ini skup naela i na njima zasnovanih zakonskih propisa, mera i instrumenata kojima se regulie nain poslovanja devizama: devizni kurs, mogunosti i uslovi sticanja, dranja i korienja deviza, nain njihove meusobe zamene i zamene za domai novac i slino. Da bi devizni sistem mogao uspeno da obavlja funkcije koje su mu namenjene, neophodno je da se pri njegovoj izgradnji uzmu u obzir konkretni derutveno -ekonomski uslovi u kojima se data privreda razvija i promene do kojih dolazi u meunarodnom ekonomskom i politikom okruenju. To znai da se on mora stalno prilagoavati novonastalim prilikama. Devizni sistem, kao, uostalom, i privredni sistem u celini, predstavlja oblik svesnog regulisanja i usmeravanja privrednog ivota. Svojim instrumentima on treba da obezbedi ekonomske stimulanse za to potpunije i efikasnije korienje raspoloivih ljudskih i materijalnih resursa, da stvori takve uslove privreivanja u kojima e svaki pojedinac i svaki radni kolektiv, radei dobro za sebe, raditi istovremeno dobro i za nacionalnu privredu u celini. Devizni kurs je cena jedinice inostrane valute iskazana brojem jedinica domae valute (direktna kotacija). Devizni kurs (Rate of Exchange) je cena jedne jedinice strane valute izraene u domaoj valuti. Ili, cena po kojoj se jedna nacionalna valuta razmenjuje za drugu valutu. Devizni kurs se moe formirati na sledee naine: (1) prema nainu formiranja i utvrivanja razlikuju se: (a) u jednom fiksnom iznosu, koji odgovara odnosu valuta prema jednom konvencionalno izabranom zajednikom imenitelju (valutni paritet), formira se sistem fiksnih deviznih kurseva, i (b) promenljivi (fluktuirajui, plivajui, fleksibilni) sistem deviznih kurseva, kao i (2) prema tome da li se istovremeno primenjuje vie kurseva ili samo jedan, govorimo o: (a) viestrukim (diferencijalnim), i (b) jedinstvenim deviznim kursevima. Sistem fiksnih deviznih kurseva je onaj koji se za dui vremenski period ne menja i vezan je za neku drugu robu (zlato), pojedinanu drugu valutu (dolar, euro) ili skup (korpu) valuta. Tako odreeni paritet trebalo bi da izraava stvarnu vrednost domae valute (novca) to ne mora da bude i u stvarnosti. To znai da u stvarnosti devizni kurs moe biti iznad ili ispod ravnotenog nivoa koji odreuje ponuda i tranja date valute. U tom sluaju mora da intervenie Centralna banka na deviznom tritu, odnosno da kupuje ili prodaje devize na deviznom tritu. Promenljivi sistem devizih kurseva predstavlja takav sistem deviznih kurseva u kojem se kursevi formiraju u zavisnosti od ponude i tranje deviza. Ovaj sistem deviznih kurseva se ne zasniva na odluci nadlenih organa jedne zemlje, nego predstavlja neogranieno kretanje deviznih kurseva prema odnosu ponude i tranje. U sistemu fluktuirajuih deviznih kurseva se devizni kurs menja, u celini ili delimino, na osnov u ponude i tranje na deviznom tritu. U ovom sistemu stabilnost kurseva je rtvovana stabilnosti cena. Jedinstveni i viestruki devizni kursevi, se retko primenjuju u savremenoj trinoj privredi. Ukoliko za sve vrste ekonomskih transakcija sa svetom vai jedan kurs, kaemo da se primenjuje jedinstven devizni kurs. Cena deviza je ista za uvoznike i izvoznike, za robni i nerobni promet, za sve grane. Svi privredni subjekti se nalaze u istoj poziciji kako pri prodaji tako i pri kupovini deviza. Mogue je, meutim, da se istovremeno primenjuje vie deviznih kurseva, sa razliitim rasponima izmeu njih. Tada je re o viestrukim (multiple exchange rate) ili diferencijalnim deviznim kursevima. U sutini, oni predstavljaju razliite devizne kurseve koji se primenjuju kod razliitih izvoznih ili uvoznih poslova. Viestruki devizni kursevi mogu postojati samo u zemljama u kojima postoji devizna kontrola. Dugoronija ravnotea ponude i tranje deviza naziva se ravnotenim deviznim kursom. To je devizni kurs kojim se osigurava uravnoteenost platnog bilansa. To, u sutini, znai da se ponuda i tranja posmatraju u fukciji svih primanja i svih plaanja date zemlje, u duem ili kraem vremenskom periodu, izraenih u devizama, dakle u

funkciji platnog bilansa te zemlje. Cena valute koja se na ovaj nain formira odraava ravnotenu cenu koja u isto vreme predstavlja devizni kurs koji nazivamo kursom ravnotee. Kurs ravnotee je, prema tome, kurs koji se formira na taki na kojoj se izravnavaju ponuda i tranja deviza, odnosno na kojoj se postie izravnavanje platnog bilansa. Kada se devizni kurs ne moe prepustiti tritu ili kada je izvesno da svetska devizna trita u periodima velikih poremeaja u meunarodnim ekonomskim odnosima ne funkcioniu normalno, postaju aktuelne razliite druge, pre svega makroekonomske, determinante formiranja deviznih kurseva. U nauci postoji vie objanjenja alternativnih determinanti deviznih kurseva. Razliite teorije deviznog kursa mogu se grupisati u tri osnovne grupe: (1) teorija pariteta kupovnih snaga; (2) platnobilansna teorija deviznog kursa, i 3) monetarna teorija deviznog kursa. Paritet kupovnih snaga valuta se pokazuje kao odnos izmeu dveju valuta ili vie valuta izraen u koliini roba ili usluga koje se mogu pribaviti za jedinicu tih valuta. U krajnjem izrazu paritet kupovnih snaga valuta se svodi na odnose nivoa cena izmeu zemalja. Ovaj odnos se vremenom menja s obzirom na promene nivoa cena tih proizvoda. Dobijeni rezultati su po pravilu samo priblini, jer na promene odnosa deluje vei broj faktora od kojih se samo neki mogu trajno uzimati u obzir (na primer, reprezentativni prehrambeni proizvodi).Teorija pariteta kupovnih snaga javlja se u dva oblika: (1) apsolutna prema kojoj se porede nivoi cena u dve zemlje, i (2) relativna kad se porede promene nivoa cena razliite inflacije. Poto ponuda i tranja deviza, odnosno strane valute, dolazi od platnog bilansa, opti obrazac formiranja deviznog kursa u osnovi se zasniva na platnobilansnom metodu definisanja deviznog kursa. U sutini, platnobilansna teorija deviznog kursa smatra da priliv i odliv deviza registrovan u platnom (deviznom) bilansu predstavlja ponudu i tranju deviza ija interakcija na tritu odreuje nivo deviznog kursa. Ako platni bilans tei ka suficitu, devizni kurs strane valute e ispoljavati tendenciju pada usled porasta ponude deviza, i to e voditi poveanju interesa domaeg kupca za uvoznom robom jer su inostrani proizvodi izraeni u domaoj valuti jeftiniji. Teorija pariteta kupovnih snaga i platnobilansna teorija deviznog kursa osnovne determinante deviznog kursa vide u obimu i promenama cena robnih tokova. Pokazalo se da nije nekonzistentno da paritet kupovnih snaga odstupa od deviznog kursa jer prva veliina odraava odnose cena svih dobara, dok se druga vezuje samo za ponudu i tranju (obim i cene) robe i usluga koje su premet meunarodne trgovine. Monetarna teorija deviznog kursa polazi od injenice da je kurs cena jedne valute izraena u jedinicama druge i tvrdi da je devizni kurs odreen ukupnom ponudom i tranjom (domaom i inostranom) svake nacionalne valute. Monetarna teorija devizni kurs smatra cenom nacionalnih valuta koja se utvruje odnosom ponude i tranje za ukupnom masom (fondom) novca u pojedinim zemljama (a ne samo prirastom ove mase). Shodno ovom stavu, devizni kurs se formira na deviznom tritu kao to se na drugim finansijskim tritima formiraju cene razliitih drugih finansijskih potraivanja (hartija od vrednosti). Po toj analogiji, monetarna teorija deviznog kursa smatra da i sa ma oekivanja (predvianja) privrednih subjekata predstavljaju determinantu formiranja deviznih kurseva. Devalvacija (depresijacija) je takva mera monetarnih vlasti jedne zemlje kojom se vri zakonsko smanjenje vrednosti novca u odnosu na inostranu valutu. Devalvacija se sprovodi u sluaju ako je domaa valuta na postojeem paritetu (kursu) precenjena. Devalvacija jedne valute, pri ostalim nepromenjenim uslovima, pojeftinjuje robu te zemlje za strance. Revalvacija (apresijacija) podrazumeva poveanje pariteta domae valute, odnosno poveanje vrednosti domaeg novca u odnosu na strani. Ovom merom monetarnih vlasti kursevi stranih valuta na domaem tritu padaju, dok kurs domae valute na stranim deviznim tritima raste. Revalvacijom se ispravlja dotadanje stanje potcenjenosti domae valute i uklanja jaz izmeu nie spoljne vrednosti i vie unutranje vrednosti novca. Ovde se odigrava suprotan proces devalvaciji.

Pri formiranju Meunarodnog monetarnog fonda postavljen je cilj da se to pre uspostavi konvertibilnost valuta zemalja lanica. Krajem pedesetih i poetkom ezdesetih godina 20. veka veina zemalja je proglasila svoje valute konvertibilnim. Savremena konvertibilnost se moe izdiferencirati u tri osnovna oblika: (1) ekonomska ili sutinska konvertibilnost; (2) faktika ili tehnika konvertibilnost, i (3) formalna ili zakonska konvertibilnost. Trgovanje stranim valutama obavlja se na deviznim tritima. Pod deviznim tritem podrazumeva se mesto na kome se sueljava ponuda i tranja za devizama na kome se formira devizni kurs. Devizno trite za bilo koju valutu postoji na brojnim lokacijama u svetu, koje su meusobno povezane najsavremenijim sredstvima komuniciranja. Glavni uesnici na deviznom tritu su: komercijalne banke, transnacionalne kompanije, nebankarske finansijske institucije, brokeri i nacionalne centralne banke. Glavna uloga pripada komercijalnim bankama izmeu kojih se odvija najvei deo trgovine devizama na deviznom tritu. Brojni finansijski centri su savremenom telekomunikacionom tehnologijom povezani u jedinstveno trite na kojem se trguje 24 asa dnevno. Promptni devizni kurs (spot exchange rate) je kurs po kome se razmena valuta obavlja u roku od dva poslovna dana. Terminski devizni kurs (forward exchange rate) je kurs po kome e kupoprodaja transakcija izmeu dve valute biti realizovana na precizno utvren budui termin. Ukoliko je terminski devizni kurs nii od promptnog kae se da je inostrana valuta u terminskom diskontu u odnosu na domau valutu (direktna kotacija). Ako je terminski devizni kurs vei od promptnog, kae se da inostrana valuta nosi terminsku premiju u odnosu na domau valutu. REZIME U platnom bilansu se registruju sve transakcije koje jedna zemlja obavi sa inostranstvom u odreenom vremenskom periodu, najee u toku jedne godine. Transakcije platnog bilansa se knjie po principima dvojnog knjigovodstva. Svaka stavka ima svoju protivstavku na nekom od rauna platnog bilansa. Sve meunarodne transakcije mogu se podeliti na dugovne i potrane. U potrane spadaju sve one transakcije koje imaju za posledicu priliv novca, dok se u dugovne svrstavaju tranakcijer koje dovode do odliva novca zbog plaanja strancima. Sve transakcije u platnom bilansu se svrstavaju u tri grupe: tekue, kapitalne i finansijske transakcije. Grupisanjem ovih transakcija dobijaju se tri podbilansa, odnosno tri rauna platnog bilansa: (1) tekui raun, (2) raun kapitala, i (3) raun finansijskih transakcija. Tekui raun registruje tokove izvoza i uvoza robe, usluga i dohotka. On takoe obuhvata transfere i poklone domae vlade i rezidenata upuene inostranim rezidentima i vladama, kao i inostrana transfere u domau zemlju. Tekui raun se sastoji od etiri osnovna podbilansa: roba, usluge, dohodak i jednostrani transferi. Izvoz robe i usluga se knjii na potranoj strani platnog bilansa i ima predznak ''+'', a uvoz robe i usluga na dugovnoj strani i ima predznak '' ''. Kategorija dohodak obuhvata meunarodne isplate kamata i dividendi u korist inostranih vlada i rezidenata koji poseduju domau finansijsku aktivu, kao i naplate u korist domaih rezidenata i vlade po osnovu inostranih hartija od vrednosti koje poseduju, kao i prihode domaih preduzea koja su poslovno angaovana u inostranstvu. U tekui raun spadaju i jednostrani tekui transferi. O va kategorija obuhvata sve privatne transfere (na primer, doznake radnika i iseljenika svojim porodicama u inostranstvo, kao i privatni pokloni) i javne transfere (dravna pomo, dravne penzije). Raun kapitala predstavlja manji podbilans platnog bilansa. U njemu se knjie kapitalni transferi i prodaja i kupovina nefinansijske aktive. Glavne komponente ovog podbilansa su transferi migranata i oprost (otpis) duga (ove transakcije se razlikuju od transakcija u okviru rauna dohotka). U finanisjkom raunu se registruju prodaje finansijske aktive strancima i kupovine finansijske aktive u inostranstvu. Finansijski raun obuhvata tri glavne kategorije: strane direktne investicije (SDI), portfolio investicije, ostale investicije i transakcije zvaninih rezervi. Finansijski derivati se posebno iskazuju, jer obuhvataju sloenije

finansijske instrumente u odnosu na akcije i obveznice. Ako se izuzmu transakcije rezervne aktive i jednostrani transferi, sve ostale transakcije tekueg, kapitalnog i finansijskog rauna se nazivaju autonomnim transakcijama, jer se preduzimaju u cilju sticanja profita nezavisno od stanja platnog bilansa. Transkacije rezervne aktive slue uravnoteenju platnog bilansa, pa se nazivaju uravnoteavajuim ili kompenzatornim transakcijama. Intervencije monetarnih vlasti na deviznom tritu u cilju uticaja na devizni kurs dovode do promene stanja monetarnih rezervi. U reimu slobodno fluktuirajueg deviznog kursa, nivo deviznih rezervi se ne menja. Zbir svih stavki platnog bilansa treba da bude jednak nuli. Meutim, zbog razliitog izvora podataka, njihovog kanjenja i greaka u knjienju, u praksi dolazi do neslaganja potraivanja i dugovanja u platnom bilansu. Ova neslaganja se nazivaju statikim greakama ili greke i propusti. Deficit meunarodnih transakcija se naziva deficitom platnog bilansa, a suficit ovih transakcija se naziva suficitom platnog bilansa. Ukoliko je zbir potranih i dugovnih iznosa jednak nuli, onda e i bilans plaanja imati nulti saldo. U tom sluaju postoji ravnotea platnog bilansa. Platni bilans je povezan sa makroekonomskim varijablama. Makroekonomija otvorene privrede se bavi punom zaposlenou oskudnih ekonomskih resursa i stabilnou nivoa cena irom svetske ekonomije. Poto odraavaju obrasce nacionalnih izdataka i njihove meunarodne posledice, bilansi nacionalnog dohotka i rauni platnog bilansa su neophodno orue za izuavanje makroekonomije otvorenih, meuzavisnih privreda. Bruto nacionalni proizvod jedne zemlje (GNP) jednak je dohotku koji prime njeni faktori proizvodnje. Bilansi nacionalnog dohotka dele nacionalni dohodak prema oblicima finalne potronje koje ga sainjavaju: lina potronja, investicije, dravna (budetska) potronja i bilans tekuih transakcija. Bruto domai proizvod (GDP), koji je jednak GNP umanjenom za neto faktorske prilive iz inostranstva, meri proizvod koji je proizveden na teritoriji jedne zemlje. U autrahiji, GNP se mora potroiti, investirati, ili ga drava mora otkupiti. Koristei tekui proizvod za proizvodnju maina, opreme i zaliha, investicijama se sadanji proizvod pretvara u budui. U zatvorenoj privredi, investicije su jedini nain da se utedi na agregatnom nivou, tako da ukupna tednja koju su privatni i javni sektor ostvarili, nacionalna tednja, mora biti jednaka investicijama. Osnovni makroekonomski identitet zatvorene privrede moe se prikazati kao: U otvorenoj privredi, GNP je jednak zbiru potronje, investicija, dravne potronje i neto izvoza robe i usluga. Razlika izvoza i uvoza jedne privrede, bilans tekuih transakcija, jednaka je razlici proizvoda jedne privrede i ukupne upotrebe njene robe i usluga. Uvoz robe i usluga oznaava se sa M, a izvoz robe i usluga sa X. Kada zemlja uvozi i plaa robu i usluge, ona utie na realizaciju proizvodnje inostrane zemlje, dok izvoz robe i usluga pomae realizaciji domaeg proizvoda. Nacionalni dohodak otvorene privrede je prema tome zbir domaih i inostranih izdataka za robu i usluge proizvedene Sve transakcije izmeu jedne zemlje i ostatka sveta se evidentiraju u raunima platnog bilansa te zemlje. Rauni se zasnivaju na konvenciji po kojoj se bilo koja transakcija, koja rezultira plaanjma inostranih lica, knjii uz plus predznak. Potencijalna ravnotea platnog bilansa postoji kada se deficit platnog bilansa koji se moe lako otkloniti kompenzatornim finansiranjem, bez metoda adminitrativnog karaktera. Stvarna ravnotea platnog bilansa postoji kada se odrava merama ekonomske politike, odnosno metodama prilagoavanja. Fundamentalna ravnotea platnog bilansa postoji kada se na dui rok platni bilans odrava u ravnotei, sam po sebi, bez opte nezaposlenosti i inflacije i bez potreba stalnog prilagoavanja deviznog kursa i devizne kontrole. U teoriji platnog bilansa postoje statika i dinamika ravnotea platnog bilansa. Pod statikom ravnoteom se podrazumeva ravnotea izvoza i uvoza, odnosno kad nema kretanja dugoronog kapitala, a kretanja kratkoronog kapitala i monetarnih rezervi su mala. Kod dinamike ravnotee izvoz i uvoz ne moraju biti uravnoteeni. Tada stupa na scenu kretanje kratkoronog

kapitala i deviznih rezervi, odnosno transfer dugoronog kapitala, koji moraju izravnati deficit u trgovinskom bilansu. Po uzrocima nastajanja, u savremenoj teoriji, neravnotea platnog bilansa najee se svodi na sledee tipove neravnotea: ciklina neravnotea, strukturna neravnotea i inflaciona neravnotea platnog bilansa. Smatra se da ciklina neravnotea nastaje usled nejednakog toka ekonomskog (privrednog) ciklusa u svetskim okvirima. Neravnotea ove vrste vezana je za pojavu privrednih ciklusa u razliitim privredama i njihovo delovanje na platni bilans. Ova neravnotea platnog bilansa moe se leiti zahvatom u monetarne rezerve, ukoliko ih ima, ali i preduzimanjem mera protiv tzv. uvoza nezaposlenosti. To su najee mere fiskalne politike, mere usmerene podstreku investicione aktivnosti i mere kreditne politike. Strukturna neravnotea platnog bilansa, odnosno faktori neravnotee strukturnog karaktera, vezani su za izmenu privredne strukture, posebno nerazvijenih zemalja. Neravnotea platnog bilansa usled inflatornih kretanja nastaje u sluajevima kada je agregatno (ukupno) troenje vee od nacionalnog dohotka. Mehanizmi uravnoteavanja platnog bilansa mogu biti grupisani u tri grupe: (1) klasini automatski mehanizam uravnoteavanja, (2) dohodovno-apsorpcioni pristup, i (3) monetarni pristup. Klasini automatski mehanizam uravnoteavanja platnog bilansa pokazuje da je svaka neravnotea u sutini privremenog karaktera i da suficit na dug rok prelazi u deficit, i obrnuto. Prelaz iz suficita u deficit uslovljen je promenom cena domae i inostrane robe. U prostom iskazu, etape prilagoavanja u kompleksnom dohodovno-apsorpcionom pristupu mogu se prikazati kroz nekoliko koraka: (1) poveanjem izvoza poveava se nacionalni dohodak, ali i cene; (2) rast cena i dohotka izaziva porast uvoza; (3) vie domae cene smanjuju izvoz, i (4) porast uvoza i smanjenje izvoza neutralie delimino ili u celini incijalni suficit u platnom bilansu. U drugoj zemlji deavao bi se suprotan proces: porast uvoza (rast izvoza prve zemlje) smanjio bi dohodak, ali i cene, to bi stimulisalo porast izvoza i smanjenje uvoza i, konano, ublailo ili eliminisalo poetni deficit u platnom bilansu. Monetarni pristup uravnoteavanja platnog bilansa nastao je kasnije, na osnovu kombinacije kvantitativne teorije novca i teorije pariteta kupovnih snaga nacionalnih valuta. Ovaj pristup u praksi je primenjivao i Meunarodni monetarni fond iju su osnovu pristupa inili: (1) ocena budue tranje za novcem u datoj zemlji, na osnovu predvienog rasta realnog drutvenog proizvoda i oekivane stope inflacije, i (2) kontrola kreiranja domaeg kredita tano u obimu predviene tranje za novcem. Finansiranje platnog bilansa podrazumeva da se deficit platnog bilansa pokriva zaduivanjem u inostranstvu ili iz deviznih rezervi. Sa nacionalnog stanovita, posebno nerazvijenih zemalja, finansiranje deficita platnog bilansa predstavlja pokrivanje razlike izmeu domae akumulacije i potrebnih investicija, odnosno izmeu ukupne potronje i proizvodnje Prilagoavanje platnog bilansa podrazumeva da se deficit platnog bilansa pokriva primenom instrumenata kao to su: deflacija, devalvacija i devizna kontrola. Ove mere prilagoavanja platnog bilansa imaju cilj da se smanji domaa tranja i da se ista uskladi sa ukupno raspoloivom ponudom. Deflacija (deflation) kao metod prilagoavanja platnog bilansa je mera restriktivnog karaktera, jer njena primena linerano smanjuje agregatnu tranju. Deflacijom se smanjuje koliina novca u opticaju u odnosu na potrebnu koliinu za realizaciju ukupne ponude roba. Devalvacija (devalvation) predstavlja redistributivni instrument i podrazumeva smanjenje vrednosti nacionalne valute u odnosu na njen standard. Posle devalvacije domae cene, izraene u nacionalnoj valuti, izvoznih i uvoznih dobara poveavaju se u odreenoj srazmeri u odnosu na stopu devalvacije. Time se poveava proizvodnja, poveava izvoz i supstituie uvoz i smanjuje apsorpcija, to, opet, u najveem delu pogaa tranju za uvoznim a ne za domaim proizvodima Devizna kontrola i devizna ogranienja takoe su redistributivne mere prilagoavanja platnog bilansa, i u principu deluju na isti nain kao devalvacija, tj.

redistribucijom proizvodnje u korist izvoznih i uvozno-supstitutivnih dobara i redistribucijom tranje u korist domaih dobara.