You are on page 1of 41

KAKO SE NAŠTlMOVATl

UZ POMOĆ BlOFlDBEKA
Čovek kao muzički instrument-bolest je raštimovanost
Ako vam kažem da sam danas nekako sav raštimovan, da li cete to shvatiti kao
metaforu? Pa, nije covek violina, da može da se raštimuje! lli možda jeste? Ne baš violina,
vec mnogo složeniji muzicki instrument. lnstrument sa bezbroj struna, zvoncica, duvackih
instrumenata, bubnjeva...Ma, ceo orkestar. l kompozitor, i instrument, i orkestar...koji svira,
"dok ne odsvira svoje". Ne, to nije metafora, vec živa istina. Covek je živi muzicki instrument,
kao i sva živa bica. Zivotna energija, kako god je zvali, struji kroz nas i proizvodi kretanje-
vibracije. Kada se to strujanje odvija lagano i ritmicno, kao kod macke koja prede, mi
doživljavamo zadovoljstvo. Naša osecanja su opažanja tih nevoljnih pokreta koji se dešavaju
u telu. Tih vibracija u nama. Da, osecanja su vibracije. "Dobre vibracije", ili "loše vibracije",
koje proizvodimo u sebi i širimo ih oko sebe. Kako mi opisujemo svoja osecanja? Kažemo
da: drhtimo od straha, tresemo se od besa, treperimo od srece...Naši mišici, kao svaka
struna koja ima odredeni tonus, ili zategnutost, i kroz koju struji energija, vibriraju i proizvode
neki ton. Mi ne cujemo te tonove ušima, jer su vibracije male amplitude i niske vrekvencije,
ali registrujemo tu "muziku" na neki drugi nacin, drugim culom koje nema ime. Kako bismo
inace znali i osecali da smo raštimovani, ako nemamo culo za te necujne tonove, i neki
ugradeni ukus kojim razlikujemo dobru i lošu muziku koja svira u nama.
Nešto od te muzike možemo cuti i obicnim ušima. Prislonimo glavu na necije grudi, i
cucemo "tika-taka". Naš metronom, ili bubnjar, zvani Srce, udara ritam. Kao i svaki bubnjar,
Srce pravi najviše buke. Možda zato da bismo ga culi i da bismo vodili racuna da ne
ispadnemo iz ritma. Ako bismo pozajmili slušalice od nekog cika doktora culi bismo jasnije i
drugi deo naše ritam sekcije. Pluca, poput metlica koje se prevlace preko cinela, dopunjavaju
ove ritmicke pulsacije. Kasnije cemo videti koliko je važno za naše zdravlje da se usklade
ritmovi srca i pluca. Ako poslušamo bolje, cucemo da srce kuca u muzickom intervalu koji
nazivamo kvarta. Pustimo li vazduh pri disanju da malo zatreperi glasne žice, cucemo, kao
da dolaze od neke duvacke sekcije, tonove udaha i izdaha izmedu kojih je muzicki interval
kvinta (Ako ste opušteni). Prvo što "naucimo" kada promolimo glavu na ovaj svet je disanje.
Srce je vec lupalo svoju kvartu i ranije. Da li je slucajno što naša ritam sekcija svira baš u tim
intervalima-kvarti i kvinti?
Secam se da je prvo što sam naucio kada su me poducavali sviranju gitare kvintni
krug. Pošto sam bio nestrpljiv, pa sam želeo da me odmah nauce da sviram neke pesme, a
ne da biflujem skale..."Vidi mali..." govorili su mi, "onda moraš da nauciš kvintni krug. To ti je
osnova za pratnju. Ako kreneš iz C-dura, sledeci akord je G-dur...ako kreneš iz D, sledeci je
A...samo izbrojiš pet celih tonova. To ti je prosto kao disanje. Prima, kvarta, kvinta...i znaš da
pratiš na gitari stotinak jednostavnih pesama..." Naucio sam kvintni krug, i prodisao muzicki.
Oni koji su me poducavali vezi izmedu kvintnog kruga i disanja (i otkucaja srca) nisu bili
teoreticari muzike. To im je palo na pamet tek onako. lntuitivno. U svakodnevnom jeziku
postoje reci i izrazi koji u sebi kriju mnoge psihološke i fiziološke istine, ali grešimo u tome
što ih, uglavnom, ne shvatamo bukvalno. Nemojte i vi da napravite istu grešku. Ono što
pišem, shvatite bukvalno.
Da li se cuje krv koja protice kroz vene? Naravno. Sve što struji kroz nešto cuje se. U
stvari, proizvodi neki zvuk. Taj zvuk nije cujan našim ušima, ali je zvuk. Ako bismo imali neku
spravu koja bi ga pojacala, ili ga transponovala za koju oktavu više, mogli bismo ga cuti.
Onda bismo imali povratnu informaciju o tome kako zvucimo. Na engleskom, imali bismo
feedback, ili, po srpski, fidbek, povratnu informaciju o nekoj našoj biološkoj funkciji. Tako je
skovan naziv biofidbek. l mišici koji trepere proizvode zvuk. Sve što treperi proizvodi zvuk.
Na elektricnoj gitari je ispod žica postavljen magnet koji prenosi impuls preko kabla do
1
pojacala, pa on odatle ide do zvucnika...l mi cujemo ono što se svira na elektricnoj gitari.
Neko cudo tehnike bi to isto moglo da uradi sa treperenjima naših mišica. Možda bismo tada
mogli cuti kako zvuce naša osecanja. Kada bismo to mogli, kada bismo imali povratnu
informaciju o tome kako zvucimo svakog momenta, da li bismo dozvolili da se toliko loše
muzike nakupi u nama? Da li bismo na vreme primetili da se postajemo raštimovani ili da
ispadamo iz ritma?
Ono što zovemo bolest, nije ništa drugo do ta raštimovanost i ispadanje iz ritma.
Kada su nam strune previše napete, ili medicinskim recnikom postajemo hipertonicni, može
nam se, vremenom, desiti da obolimo od raznih "hiper" bolesti. Na primer, od hipertenzije.
Struna koja se previše nateže može, opet vremenom, i da popusti, pa da omlitavi. Zavisno
od toga koja struna koja je popustila, dijagnostifikovace nam doktori neku bolest sa latinskim
imenom koje pocinje sa "hipo...". l hiper i hipo znaci da smo ispali iz našeg osnovnog
tonaliteta, da falširamo. A to nas, onda, košta zdravlja. Zdravlje je naštimovanost, ritam.
Bolest je raštimovanost, aritmija. Zato je bitno da "imamo sluha" za sebe i za druge. l to treba
shvatiti bukvalno.
Wilhelm Reich, psihoanaliticar i orgonski terapeut, govorio je o tome da životna
energija, koju je nazivao "orgon", protice kroz telo, paralelno sa telesnom osom, odredenim
ritmom. Kada je prolaz neometan i ritmican, kao kod crva, osoba je mentalno zdrava i oseca
zadovoljstvo strujanjem života kroz sebe. On je takav slobodan ritmicki protok energije kroz
telo nazivao "refleksom orgazma". Možda i nije tako loše biti crv. Protok životne energije kroz
telo doživljavamo kao osecanja. Znamo da je covek, za razliku od životinja, sposoban da
potiskuje svoja osecanja. On to ne cini samo mentalno, vec i telesno. Da bi se zaštitio od
bola, covek gradi od svojih mišica oklop, kao neki srednjevekovni vitez. Nesvesne hronicne
tenzije odredenih grupa mišica sprecavaju slobodan tok energije, a samim tim i intenzitet
osecanja. Oklop ima segmentarnu, kružnu strukturu. Rajh je ustanovio sedam slojeva tog
mišicnog oklopa (ocni, oralni, vratni, dijafragmatski, trbušni i karlicni), a njegov ucenik i
nastavljac njegovog dela, Aleksander Lowen, ustanovio je da postoji i osmi segment (noge)
koji je funkcionalno povezan sa prvim (ocnim). lnteresantno. Ne podseca li vas to na muzicku
skalu od sedam osnovnih tonova, sa osmim tonom, oktavom, koji je, u našem doživljaju, isti
kao i prima(prvi) samo viši za oktavu. Do, re, mi,fa,sol, la, si do. Zamislite životnu energiju
koja pokušava da na našim strunama odsvira neku melodiju osecanja, a tamo neki uplašeni
Ego denfuje žice. Za svaki ton, po jedan denfer, ili kako kaže Reich, segment mišicnog
oklopa. Jadne li muzike. A i zdravlja. Malo se toga može komponovati sa nekoliko prigušenih
tonova. l bolna i prijatna osecanja se sviraju na istim "žicama", pa nas odbrana od bola košta
i zadovoljstva. Mnogima je, stoga, život cesto dosadan i prazan. Sviraju istu, prigušenu i
monotonu pesmu, dok "ne odsviraju svoje". Zato bivaju dosadni i drugima. Onu staru "koliko
para, toliko i muzike.", mogli bismo zameniti sa "koliko osecanja, toliko i muzike".
Svoju životnost moramo platiti spremnošcu da podnosimo bol i ne oklopljavamo se
pred njim. Sve se svira na istim žicama. Ako ih prigušimo da ne zasviraju melodije bola i
straha, necemo imati na cemu da zasviramo ni melodije ljubavi, radosti i zadovoljstva. Na
žalost, svi smo oklopljeni u izvesnoj meri. Radost i srecu ne možemo uloviti i trajno pripitomiti
kao domace životinje. Ta osecanja traže kretanje, stalno menjanje i obogacivanje životne
simfonije. l najlepša melodija postane dosadna ako je stalno slušamo. Ali, mi želimo
sigurnost i cesto smo spremni da tu iluziju platimo denfovanjem svojih struna. To nam je
lakše nego da postanemo majstori koji upravljaju svojim muzickim instrumentom i sviraju
onako kako oni hoce. Majstor ume i da priguši strune kad treba, kad hoce da izvede neku
melodiju za koju odgovara takav ton. Ali, on to ne cini nesvesno i hronicno. On upravlja
svojim instrumentom. Štimuje ga sam kada se raštimuje. Ne zove doktore u pomoc. Ne guta
lekove ili neke druge supstance za "štimung". On sam stvara svoj štimung. Biofidbek je jedna
od veština koje mogu da pomognu coveku da upravlja svojim "instrumentom", svojim telom,
fiziologijom, osecanjima.
Svi se radamo sa sposobnošcu da razlikujemo zadovoljstvo od bola. lzgleda da je i ta
sposobnost povezana sa nekim našim muzickim ukusom, sa osecajem za ritam. Evo kako:
Kada smo napeti, vrpoljimo se. Kada osetimo jaci bol, trzamo se, grcimo, uvrcemo,
krivimo...U agoniji dolazi do konvulzija. Kao i kada umiremo. Svi pokreti bola su
2
nekoordinisani i aritmicni. Sigurno je da bi to ružno zvucalo kada bismo mogli da cujemo.
Kada osecamo zadovoljstvo pokreti su koordinisani i ritmicni. Harmonicni. U stanjima veceg
uzbudenja postaju brži, ali zadržavaju ritmicnost i koordinaciju. Orgazam je, kao i smrt,
konvulzija. Ali ritmicna i jedinstvena konvulzija. Razlika je drasticna, mada neke ljude plaši
slicnost pa se plaše i orgazma. U reakcijama našeg tela na bol i zadovoljstvo možemo tražiti
korene našeg osecanja za lepo. Korene ukusa. Svi se radamo sa ukusom. Možda bismo
mogli i da obrnemo red stvari, pa da se zapitamo zašto osecamo zadovoljstvo u pokretima
koji imaju ritma, a bol u neritmicnim i isprekidanim pokretima. Možda je bol estetska reakcija
organizma na aritmiju? Da li naš ukus proistice iz razlicitog reagovanja tela na bol i
zadovoljstvo, ili su, možda, bol i zadovoljstvo estetski doživljaji organizma? Reakcije
organizma na lepu ili ružnu unutrašnju muziku. No, da ne istražujemo sada da li je prvo
nastala kokoška ili jaje, jer to nije cilj ove knjige. Dovoljno je da razumemo da postoji
povezanost naših telesnih funkcija, osecanja, zdravlja...sa time da li je naše telo, naš muzicki
instrument, dobro naštimovan, i da li svirajuci na njemu ispadamo iz ritma ili iz tonaliteta. Ako
to razumemo, moci cemo da shvatimo i važnost koju mogu imati povratne informacije o
našim životnim funkcijama, ili biofidbek, za ucenje veštine vladanja našim muzickim
instrumentom-telom. Možete ovu pricu o biofidbeku kao nacinu da se covek naštimuje
shvatiti i kao mali kurs iz primenjene muzike. Šta je potrebno prvo nauciti?
Prva preporuka je: Uhvati ritam. Koji ritam? Mogao bih da odgovorim "svoj ritam", ali
veliki broj ljudi više ne zna koji je to njihov ritam. Uskladujuci se sa ritmovima koje nam
namece društvo, ili naša ambicija, cesto izgubimo osecaj za svoj ritam. Videcemo, kasnije,
da su svi poremecaji, ili stanja koja zovemo bolesti, samo odraz ili posledica sviranja našeg
tela u ritmovima koji nam ne odgovaraju, ili ispadanje iz ritma. Lowen je zadovoljstvo
definisao kao "svesno opažanje ritmicke, pulsatorne aktivosti tela.". "Ove nevoljne
aktivnosti...", kaže on, "imaju ritmicnost koja se menja zavisno od stepena uzbudenja u
celom organizmu i u pojedinim delovima tela. Razliciti ritmovi medusobno se uskladuju, a
odvojeni pokreti se slivaju u jedan, obrazujuci spontani pokret u celom telu. Tok osecanja u
telu je kao reka koja se formira stapanjem mnogih potoka, od kojih svaki nastaje od brojnih
malih potocica. Ali, proces formiranja reke je samo deo prirodnog ciklusa kretanja vode od
mora ka planini i nazad opet do mora. Koreni zadovoljstva zadiru duboko u covekovu vezu
sa prirodom...Osecanje zadovoljstva koje proistice iz prirodnog i pravilnog ritma života
prožima sve naše aktivnosti i odnose...Sve telesne aktivnosti su urodeno ritmicne. Nisu
izuzetak ni voljni pokreti, mada su pod svesnom kontrolom. Ali, pošto su pod kontrolom ega,
možemo se kretati neritmicki, ako ego ignoriše telesnu potrebu za zadovoljstvom, i postavlja
preterani cilj."
Ritam je, dakle, osnova zadovoljstva, mentalnog i fizickog zdravlja, a i dobre muzike.
Ritam postoji i u makrokosmosu i u mikrokosmosu. U periodicnosti kretanja nebeskih tela,
kao i pusliranjima u samoj strukturi atoma i molekula. Zdravlje je sposobnost organizma da
se uskladi sa tim ritmovima. Reich je opisao pulsatornu, ritmicku aktivnost kod crvenih krvnih
zrnaca coveka. Nervno tkivo ispoljava periodicnost u svom funkcionisanju, što se odražava
kroz ritmicnost moždanih talasa kada ih registrujemo elektroencefalogramom (EEG). Kada
budemo govorili o neurofidbeku, videcemo da svaki moždani ritam, teta, alfa, gama,
beta...odgovara odredenom mentalnom i fizickom stanju. Od moždanih ritmova zavisi da li
smo opušteni, ili napeti, koncentrisani ili rasejani...Cak i obican komad srcanog mišica
nastavlja spontano da pulsira kada je stavljen u fiziološki rastvor. Ritmicnost na celijskom
nivou govori nam o tome da je ritam urodeni kvalitet života. lzvorno znacenje reci persona je
takode muzicko: Per sona znaci po zvuku. Mi smo ono što sviramo, muzika koja nastaje
treperenjem našeg organizma. To je naša licnost, naša per-sona.
Seksualna funkcija je, takode, periodicni, ritmicni fenomen u citavom životinjskom i
biljnom svetu. Od cvetanja biljaka, do mesecnog ciklusa žene (periode). Poznata je veza
izmedu menstrualnog ciklusa i lunarnog meseca. Veza izmedu ove dve pojave je misterija,
kao i mnoge druge pojave vezane za ritmicke aktivnosti života. Astrolozi decenijama
pokušavaju da otkriju povezanost naših ritmova sa ritmovima univerzuma. Neke veze
ritmova prirode sa ritmovima naših aktivnosti su ocigledne. Vidljivo je kako se naši ritmovi
menjaju u odnosu na dan i noc, leto i zimu, prolece i jesen. U tome smo srodni sa biljnim i
3
životinjskim svetom. Medutim, za razliku od biljaka i životinja, mnogi od nas ne poštuju svoje
prirodne ritmove. Radimo onda kada je organizmu vreme za odmor, ili zgubidanimo kada
smo fiziološki spremni za rad, neozbiljni smo u ozbiljnim situacijama, a ukoceni kada je
vreme za zabavu. Kada bismo oslušnuli samo jedan od naših ritmova, ritam disanja, ubrzo
bismo uvideli koliko smo van ritma života. Brojni terapijski pravci, metodi relaksacije, joga,
bioenergetika...govore nam o tome koliko je važan nacin na koji dišemo za naše mentalno i
fizicko zdravlje. Zar je to uopšte potrebno reci? Zar to svako ne zna? Zar coveka treba
opominjati na takve stvari? Ocigledno je da treba. l to nam pokazuje koliko smo izgubili sluh
za sebe.
lspricacu vam jedan glupi vic, iz serije glupih viceva o gluposti plavuša. Ne zato što
mislim da su plavuše glupe, ili zato što volim tu vrstu viceva, vec zato što taj vic, na
humoristicki nacin, govori o našem nedostatku sluha za sopstvene ritmove. Vic ide ovako:
Došla plavuša kod frizera sa slušalicama od volkmena na ušima. Frizer je pokušavao da
sazna kako gospa želi da bude ošišana, ali doticna plavojka nije cula njegova pitanja jer je
na ušima imala doticne slušalice. Nesrecni frizer je skinuo plavuše slušalice, ali, avaj,
plavuša poce da se guši i izdahnu, nesrecnica, na frizerskoj stolici. Muceni frizer, sav
uspanicen, stavi slušalice na svoje uši, ne bi li cuo šta je to slušala pokojnica. "Udahni,
izdahni, udahni, izdahni, udahni, izdahni...", cuo je zapanjeni frizer. Kada bismo postavili
senzore koji snimaju naš obrazac disanja u toku dana, pa onda pogledali grafikon, ili culi
zvucne signale koji odgovaraju ritmu i amplitudi našeg disanja, to jest kada bismo dobili
biofidbek obrasca disanja, mnogi od nas bi uvideli da bi nam dobro došle neke slušalice sa
snimkom, poput onoga koji je slušala plavuša iz vica. Nemam nameru da popujem, ili bilo
koga vredam. l sam sam "grešnik", i cesto "plavuša" kada je moje disanje u pitanju, ali se
barem trudim da ispravim svoj obrazac disanja.
Disanje obezbeduje kiseonik za metaboliške procese i održava vatru života. U svim
orijentalnim i misticnim filozofijama tajna najveceg blaženstva je u pravilnom, ritmicnom
disanju. Udisaj aktivira naš simpaticki nervni sistem, a izdisaj parasimpaticki. Naše srce
reaguje na aktivaciju koja dolazi iz ta dva dela našeg autonomnog nervnog sistema i
usporava i ubrzava svoj ritam. Što je veca razlika izmedu tog usporavanja i ubrzavanja, ili
HRV(Heart Rate Variability) to je srce zdravije. Dakle, i zdravlje našeg srca zavisi od ritma i
dubine našeg disanja. U samim jezickim izrazima možemo otkriti povezanost izmedu odlika
licnosti i nacina na koji osoba diše. Za emotivnu, pristupacnu, otvorenu i srdacnu osobu bez
krutih nacela, kaže se da je širokogruda, to jest da diše punim plucima. Za skucene, sitne
duše, kaže se da su uskogrudi ljudi. Naravno, izraz ne govori o velicini grudnog koša, vec o
obrascu disanja osobe. Disanje je, ocigledno, vezano za osecanja. Bez vazduha nema ni
plamena, ni vatrenosti. Ni zadovoljstva. Potiskivanje vlastitog disanja je jedan od najcešcih
nacina suzbijanja osecanja. Utuljivanje životne vatre da nas ne bi opekla jara bolnih osecanja
cini i to da su nam i zadovoljstva mlaka i da jedva tinjaju.
Opasno je izgubiti svoj ritam ili ga pobrkati sa tudim. lspricacu vam jednu pricicu o
jednom istraživanju na jadnim bubašvabama. Ne znam zašto cu vam ispricati baš tu pricu, ali
ona ne može da vam škodi, a možda nekome bude i od koristi. Možda neko i zakljuci nešto
iz nje. lzvesna Dženet Harker, biolog, htela je da dokaže da se koordinacija izmedu celija
postiže posredstvom hemijskih materija koje u sebi nose vremenske signale. Ova pomalo
sadisticki nastrojena naucnica otkinula je jednoj bubašvabi glavu hirurškim putem tako da
mucena bubašvaba ne iskrvari. Grešna buba nije crkla, ali je izgubila koordinaciju i pocela da
se krece nasumice i bez cilja. Onda je naucnica na leda obezglavljene bubašvabe prikacila
naopacke okrenutu drugu bubašvabu sa glavom, i cevcicom im spojila krvotoke. Ovako
spojena bubašvaba sa dva tela i jednom glavom funkcionisala je gotovo normalno. Opet je
pokazivala tipicno cirkadijalno (cirkadijalni ritam-dnevni ritam) ponašanje u kojem se
aktivnost ogranicava na period nakon sumraka. Nešto je kroz krv davaoca prenosilo poruku
o dnevnom ritmu. Harkerova je utvrdila da je izvor tih informacija o ritmu i vremenu
subsofagealni ganglion. Taj subsofagealni ganglion se sa lakocom može presaditi sa clana
jedne grupe na obezglavljenog pripadnika druge grupe, i onda namece primaocu sopstveni
ritam. Ali, ako bi primaoc zadržao sopstveni «pejsmejker», sopstvenu glavu, ili taj doticni
ganglion, došlo bi do velike nevolje. Dodatni ganglion se pokazao kao smrtonosno oružje.
4
Posedovanje dva meraca vremena, ili ritmova, koji šalju dve suprotne poruke, nesrecnog
insekta je dovelo do potpune konfuzije, dezorganizovanog ponašanja, malignog tumora
utrobe, i smrti. Konfuzija ritmova je kod bubašvabe izazvala smrt. lspada da joj je bolje bilo
bez glave, nego sa dva meraca ritma. Koje bi moglo biti naravoucenije iz ove «basne»?
Dobro, mi ,ljudi, nismo bubašvabe, ali ipak, narode, ne dajte glavu, ali ne dajte ni da vam
neko drugi diktira vama stran ritam, pa makar taj drugi bio i vaš sopstveni ego. Uhvatite svoj
ritam, i svirajte svoj život po njemu. No, to je lakše reci nego uraditi. Zivot je težak, i mnogo je
toga što nas izbacuje iz ritma. Postoje brojni nacini, metodi koji nam mogu pomoci da
primetimo kad smo raštimovani i kad ispadamo iz ritma, i uz pomoc kojih možemo da
naucimo veštine ovladavanja sopstvenim ritmovima. Biofidbek je jedan od tih metoda, i zato
cu vam reci nešto o njemu.
5
Šta je to biofidbek?
Da li je to, možda, neki novi lek?
Biofidbek je proces ucenja kontrole nad sopstvenim psihofiziološkim funkcijama. Nad
sopstvenim ritmovima. Biofidbek nije lecenje, nije medicinska procedura, nije lek. On je pre
jedan edukacioni proces ucenja posebnih um-telo veština. Ucenje da se prepoznaju fiziološki
odgovori i da se menjaju nešto je slicno kao ucenje vožnje bicikla, tenisa, ili sviranja klavira.
To zahteva vežbanje. Kroz vežbu, upoznajemo sopstvene psihofiziološke obrasce
reagovanja na stres, i ucimo da ih kontrolišemo, da ne bi oni kontrolisali nas. Na taj nacin se
odvikavamo od loših navika, naviknutih reakcija, i ucimo nove, bolje odgovore na život i
teškoce koje on nosi. Ucimo da se naštimujemo i uhvatimo ritam života.
Zašto bi ljudi uopšte želeli i uložili trud da nauce da kontrolišu te nesvesne, fiziološke
procese? Zato što na taj nacin mogu da poboljšaju svoje zdravlje bez upotrebe lekova, da se
oslobode nekih psihosomatskih tegoba, i da poboljšaju sopstveno funkcionisanje i uspešnost
u mnogim aktivnostima i oblastima života.
Na čemu se zasniva taj biofidbek?
U suštini, to nije ništa posebno novo. Rec biofidbek znaci povratna informacija o
biološkim funkcijama. Ucenje kontrole životnih funkcija na osnovu povratnih informacija. U
tom procesu se koristi savremena tehnologija. Naše životne funkcije se snimaju senzorima, ti
signali se prenose u kompjuter, poseban softver obraduje signale, i nama na ekranu
pokazuje promene koje se dešavaju u našim moždanim talasima, pritisku, provodljivosti
kože, pulsu...i drugim funkcijama. Ako je neka od naših životnih funkcija na
nezadovoljavajucem nivou, mi pokušavamo da je dovedemo do optimalnih vrednosti, a na
monitoru vidimo da li u tome uspevamo.
Od samog rodenja mi, zapravo, ucimo na osnovu povratnih informacija. Tako ucimo
sve svoje veštine: govor, socijalna ponašanja, motorne veštine...Da nemamo povratnu
informaciju o tome da li nešto radimo dobro ili ne, ništa ne bismo ni naucili. Ako pogrešno
izgovorimo rec, neko nas ispravi. Ako napravimo pogrešan korak, padnemo pa nas zaboli.
Ako smo «nevaljali», dobijemo po guzi. l to je povratna informacija, ili, što bi rekli Englezi,
«feedback». Ne bojte se, u biofidbek treningu nema lupanja po guzi. Ja to samo onako,
primera radi. Da objasnim proces.
Medutim, naše fiziološke funkcije se odigravaju iznutra, u nama. Ne vidimo ih, ne
cujemo, niko nam na njih ne ukazuje pažnju. Nemamo dobru povratnu informaciju. A
vremenom prestanemo i da obracamo pažnju na ono što se odvija automatski, sve dok nas
ne zaboli, ili dok ne pocnemo da se osecamo loše. To što nas boli jeste povratna informacija,
ali mi ne znamo šta da radimo sa njom. Nismo ucili veštinu svesne kontrole tih životnih
funkcija. Onda tražimo spoljašnju pomoc od cika doktora, ili nekih drugih pomagaca,
psihologa, psihijatara. Najcešce dobijemo lekove koji umesto nas, hemijskim putevima,
relativno uspevaju da dovedu te fiziološke funkcije u normalu. Medutim, lekovi mogu imati i
negativna dejstva, a, ako ih cesto uzimamo možemo postati zavisni od njih. Da li je to
nužno? Zašto bismo to radili, ako možemo biti «sami svoj doktor» i nauciti da kontrolišemo
brojne fiziološke reakcije našeg organizma bez upotrebe lekova? Najefikasniji i najbrži nacin
da to naucimo je biofidbek. Savremena tehnologija nam omogucava da «vidimo sebe
iznutra», da u istom trenutku vidimo da li grešimo ili cinimo nešto pravilno sa svojim
organizmom. To je odlicna osnova za ucenje.
Mnoge fiziološke funkcije se mogu svesno kontrolisati. Ovladavanje tim veštinama
može imati dalekosežne posledice na zdravlje. l fizicko i psihicko zdravlje. Bez mnogo
napora možemo nauciti da popravimo našu cirkulaciju, da promenimo ritam disanja, da
razmekšamo napetost mišica, podignemo svoje enegretske potencijale, cak i da treniramo
svoj mozak da «proizvodi» talase koji su vezani za stanja relaksacije ili koncentracije, da
aktivira levu ili desnu stranu moždane kore po potrebi...Cak se i individualni nervi mogu
trenirati. Najveca prednost ovog metoda leži u tome da kroz uspehe u ucenju samokontrole
6
sopstvenih fizioloških, telesnih funkcija, osoba uci da samostalno, brzo i efikasno utice na
sopstveno zdravlje i dobrobit, i tako postaje nezavisna od terapeuta. Brojna istraživanja
ukazuju na to da biofidbek kao metod nema premca u ucenju samoizlecenja, kao i to da
nema nikakve negativne efekte. Studije su pokazale da mi možemo imati mnogo više
kontrole nad takozvanim «nevoljnim» telesnim funkcijama nego što smo ikada mogli da
pomislimo. Poznato je šta su sve jogini u stanju da cine sa svojim telima, da mogu da toliko
umanje npr. disanje i otkucaje srca da izgledaju kao da su mrtvi, ne daj Bože. Neki od njih
mogu cak da budu zakopani po nekoliko dana u sanduku ispod zemlje, i da, kada ih otkopaju
u dogovoreno vreme, vrate svoje funkcije u normalu, kao da se ništa nije desilo. Naravno, za
takve veštine su potrebne godine posebnog vežbanja, samoposmatranja, majstor ucitelj...Ali,
i njihovo sticanje veština se, u osnovi, zasniva na fidbeku, ili povratnoj informaciji koju
dobijaju «dubinskim osluškivanjem i posmatranjem sebe». Vecina nas nema vremena ni
volje za to. No, srecom, savremena nauka nam može pomoci da uz mnogo manje truda i
upornosti naucimo neke od tih veština. Necemo baš postati jogini ili zen majstori, ali možemo
u velikoj meri ovladati svojim telom i te veštine upotrebiti za kvalitetniji život. Nije nužno da
budemo bolesni da bismo ucili ove veštine kao sretstvo za prevladavanje bolesti. l ako nam
je dobro, možemo, uz pomoc ovih veština, nauciti kako da nam bude još bolje.
Ustvari, mi to cesto i cinimo, ali nismo znali da se to zove biofidbek. Kad pogledamo u
toplomer, i vidimo da imamo povišenu temperaturu, preduzimamo nešto da je smanjimo,
pijemo cajeve, jedemo vocke... Kad stanemo na vagu, pa vidimo da smo se ugojili,
smanjujemo kaloricnu hranu...Biofidbek instrumenti su samo usavršene sprave za merenje
biosignala koje su napravljene tako da nam služe kao neka vrsta «šetog cula» koje detektuje
unutrašnje telesne funkcije i ritmove sa vecom osetljivošcu i preciznošci nego što mi sami to
možemo. Mašine nam samo omogucuju da «vidimo» ili «cujemo» šta se dešava unutar
našeg tela.
Oblici biofidbeka
Da nad!ledam sve ritmove svoje, kakve vrste fidbeka "ostoje?
Rekli smo da se uz pomoc biofidbeka mogu nadgledati mnogi fiziološki procesi i da
se može vežbati njihova kontrola. Najcešce su to:
Temperatura:
Temperatura se meri senzorima postavljenim na domalim prstima. Merenje
temperature ukazuje i na kontrakciju glatkih mišica koji okružuju kapilare, što utice na to
koliko krvi dolazi do vrhova prstiju. Kada su mišici napeti, temperatura je manja, jer zbog te
stegnutosti manje krvi dolazi do prstiju. Tu hladnocu u rukama doživljavamo kad smo pod
stresom. Na primer kada idemo na neki razgovor za dobijanje posla, ili razgovaramo sa
nekom osobom od koje nam zavise neke važne stvari u životu. Naravno, ruke mogu biti
hladne i kad su izložene niskoj temperaturi. Ovde govorimo o hladnim rukama pri normalnoj
spoljašnjoj temperaturi. Cesto možemo videti da postoji znatna razlika u temperaturi
izmerenoj na prstima leve i desne ruke. Mozak je organizovan tako da je desna hemisfera
povezana sa aktivnostima leve strane tela, a leva sa aktivnostima desne strane. Neki klinicari
veruju da razlika u temperaturi leve i desne ruke ukazuje na to da postoji razlika i disbalans u
aktivnostima leve i desne hemisfere. To važi i za druga bilateralna merenja (ona koja se
obavljaju na obe strane tela) kao što su EMG (elektromiogram, meri aktivnost mišica) i BSR
(bazicni odgovor kože, ili psihogalvanski refleks-GSR, meri aktivnost znojnih žlezda, znojenje
dlanova). U slucajevima razlike temperature leve i desne ruke, cilj vežbanja je da se
uspostavi balans izmedu temperature leve i desne strane, kao i da se nauci zagrevanje ruku
do normalne telesne temperature. Posledica toga nije samo zagrevanje ruku, vec u
uvežbavanje relaksacije i adekvatnijeg odgovora na stres.
Još l939 godine su Mittelman i Wolf pokazali da eksperimentalno izazvani afektivni
poremecaji dovode do pada temperature u prstima. To je razumljivo, jer aktivacija
7
simpatickog nervnog sistema (pod stresom) dovodi do sužavanja perifernih krvnih sudova.
Nekoliko godina kasnije ovi istraživaci su merili promene temperature vrhova prstiju kod
klijenata na psihoanalitickom tretmanu. lspostavilo se da je dolazilo do vazokonstrikcije u
prstima kad god bi se pojavio neki konflikt. Do vazodiletacije (širenja krvnih sudova) dolazilo
je kada bi klijent prevazišao neku inhibiciju, slobodno se izrazio. Promena u temperaturi
prstiju bila je povezana sa stepenom emotivnog stresa, bilo da ga je osoba svesna ili ne. Pad
u temperaturi prstiju bio je najveci kada je osoba pokušavala da potisne svoja osecanja ili da
ih negira. Onda kada osoba nije svesna svojih emotivnih konflikata.
lz navedenih istraživanja mogu se izvuci sledeci zakljucci od znacaja za biofidbek:
l)Postoji jasna povezanost izmedu emotivne napetosti i temperature prstiju. 2)Postoji
povezanost izmedu stepena pada temperature prstiju i intenziteta anksioznosti osobe.
3) Pad temperature prstiju nece spreciti to što je osoba nesvesna svojih emotivnih
konflikata. "Ako laže koza, ne lažu rogovi.", kaže stara narodna poslovica. Temperatura
prstiju je mnogo objektivniji pokazatelj nivoa stresa ili anksioznosti od toga da li je osoba
svesna svog emotivnog stanja.
4) Ako je osoba u stanju da razume svoje emotivne odgovore, ako veruje u svoju sigurnost i
superiornost, može da zadrži višu temperaturu prstiju i pod stresom. Covek može da ima
izvesnu voljnu kontrolu nad temperaturom prstiju tako što ce održavati odredeno mentalno
stanje.
Ustanovljeno je da 85% osoba koje pate od migrene imaju hladne ruke (25-30ºC).
Biofidbek trening koji je dovodio do povišenja temperature prstiju znacajno je bio povezan sa
redukcijom migrenozne glavobolje. Neki hipnoterapeuti koriste temepreaturni biofidbek da bi
prepoznali u kakvom je stanju njihov hipnotisani pacijent. Kada dode do naglog pada
temperature prstiju, oni znaju da pacijent doživljava neka snažnije neprijatne emocije, i da ce
se vratiti u svesno stanje. Po reakcijama temperature prstiju oni saznaju i to koje reci ili fraze
pomažu u tome da se osoba dublje opusti i ude u dublji hipnoticki trans.
EMG-Elektromiogram
Mišicna aktivnost se meri elektromiogramom koji detektuje elektricnu aktivnost
odredenih mišica, najcešce trapeznih (ramena) i temporalnih (vilice, skalp). Mišicna napetost
ukazuje na stres. Na primer, ljudi obicno reaguju na stres besom, stežuci vilice i zube.
Psihoanaliticar, i tvorac orgonomije Wilhelm Rajh, utvrdio je da je nesvesna hronicna
mišicna napetost telesni mehanizam kojim se potiskuju osecanja. On je te nesvesne mišicne
napetosti nazivao telesnim oklopom. Prema Rajhu, osecanja su protok energije kroz telo,
vibracije koje ta energija izaziva. Naši mišici vibriraju kao strune. Tresemo se od straha,
drhtimo od besa, treperimo od srece...Hronicnim mišicnim napetostima sprecavaju se te
vibracije, a samim tim i osecanja. Rajh je kombinovao psihoanalizu sa radom na telu.
Ustanovio je da otklanjanjem hronicnih napetosti mišica cesto dolazi do proboja osecanja i
nesvesnih, postisnutih sadržaja. Pod emotivnim stresom, naši mišici se grce. Kad smo besni,
na primer, pa se uzdržavamo, stežemo vilice, podižemo ramena i povlacimo ih unazad (kao
da hocemo da pokažemo «drž' me da ga ne ubijem»...Ako smo hronicno besni, i još
nesvesni toga, i taj grc mišica vilice i ramena postaje hronican i nesvesan. EMG biofidbek
ima slican cilj kao i tehnike koje je Reich koristio za otklanjanje muskularnih tenzija:
otklanjanje mišicnih napetosti, reedukaciju i reanimaciju povredenih mišica. Ukoliko se,
prilikom relaksacije mišica, pojave i potisnuta osecanja ili konfliktni sadržaji, preporucuje se
psihoterapija. Mnogi psihoterapeuti kombinuju psihodinamski rad sa biofidbek treningom.
Da bi se merio EMG, potrebno je da se koža ocisti i samolepljivi senzori sa
provodljivim gelom se prikace na mišice. Mišicna aktivnost se meri u mikrovoltima, i najcešce
se krece u rasponu od 5-40 mikrovolta. Cilj relaksacionog biofidbek treninga je da se smanji
mišicna aktivnost na opseg od 0,5-2,5 mikrovolta. Potpuno relaksiran mišic pokazuje ativnost
oko l-2 mikrovolta. Nesvesne mišicne aktivnosti (povezane sa stresom) na celu, u vratu,
ramenima...krecu se 5-30 mikrovolta. Voljne kontrakcije bicepsa mogu dostici i elektricnu
aktivnost od l00-300 mikrovolta.
8
EMG biofidbek se pokazao efikasnim u otklanjanju tenzionih glavobolja, bolova u
ledima i vratu, reedukaciji i rehabilitaciji mišica posle šloga, kod inkontinencije, bruksizma
(škrgutanje zubima u snu), kod bolesti povezanih sa stresom kao što su cir ili astma, kod
sportskih povreda...U rehabilitaciji pacijenata posle šloga, na primer, EMG može detektovati
izvesnu elektricnu aktivnost mišica i kada osoba ne oseca nikakve senzacije u
paralizovanom udu i ne može da ga pomeri voljno. EMG aparat pojacava signal koji dolazi iz
paralizovanog ekstremiteta, pretvara ga u zvuk, i pacijent postaje svestan te aktivnosti,
svestan da je «tamo nešto još živo». Tada njegov nervni sistem može da stimuliše više
mišicne aktivnosti. Može eventualno doci do pojavljivanja novog nervnog završetka u
zahvacenom regionu, i do toga da pacijent povrati izvesnu mobilnost.
EMG se cešce koristi da bi se poboljšala relaksacija mišica koji su se napeli pod
stresom. Kada elektrode registruju mišicnu napetost, aparat daje signal kao što je zvuk ili
neko svetlo u boji, tako da možemo da konstantno nagledamo sopstvenu mišicnu aktivnost,
da se fokusiramo na to kako osecamo napetost i naucimo da je prepoznamo u
svakodnevnom životu cim pocne da se stvara. Biofidbek treningom, dakle, možemo nauciti
da kontrolišemo te mišicne napetosti pre nego što se pojacaju, izazovu bol ili druge fizicke
probleme. Ljudi su obicno svesni efekata snažnijih aktivnosti mišica, ali ne i nižih, hronicnih
nivoa aktivnosti koje ne izazivaju vidljive pokrete ili opazive senzacije. Takve aktivnosti
uglavnom ostaju neopažene, hronicne, i dovode do zamora mišica i bola.
EMG biofidbek nalazi sve više oblasti primene. Koristi se i u radu sa slepim osobama
za treniranje prikladne facijalne ekspresije, kod tretiranja blefarospazma (nevoljno treptanje),
kod tikova, mucanja, vežbanja gluvonemih da pravilno izgovaraju glasove...Sve više ga
koriste i kiroprakticari, ortopedi i fizioterapeuti da bi pokazali efekte svojih terapijskih
aktivnosti mereci muskularni imbalans i promene koje se dešavaju u toku tretmana. «Healty
computing» , ili prevencija poremecaja koji nastaju usled svakodnevnog i dugotrajnog
korišcenja kompjutera, još jedna je oblast u kojoj je EMG biofidbek pokazao efikasnost.
BSR-Basic Skin Response-Bazicni odgovor kože, ili GSR-Galvanic Skin Response (ili
resistance)-provodljivost kože:
BSR je mera aktivnosti znojne žlezde na površini kože, najcešce na rukama. Mnogi
ljudi reaguju hladnim rukama i vlažnim dlanovima na stresne situacije, kao što su
upoznavanje novih ljudi, ili pred neki nastup pred publikom...Vlažnost dlanova nastaje zbog
pojacane aktivnosti znojnih žlezda. Znojne žlezde izlucuju slani rastvor kao odgovor na
emocionalne i stresne stimuluse. BSR senzori se kace elasticnim trakama na prvi i drugi prst
leve i desne ruke. Nije neobicno da se izmeri aktivnost l50-500 kilooma pre treninga. Cilj
treninga je da se smanji aktivnost znojnih žlezda na opseg izmedu 850-l600 kilooma. Kod
ove mere, što je veci broj to je telo mirnije. Što je osoba opuštenija, ruke su suvlje i zato je
elektricni otpor kože veci. Stres i anksioznost stimulišu sekreciju znojnih žlezdi, ruke postaju
vlažnije, i opada elektricni otpor kože. Znamo da je voda dobar provodnik elektriciteta i,
samim tim, opada otpor.
GSR biofidbek se pokazao posebno efikasnim u tretmanu fobija, anksioznosti, u
procesu relaksacije subjekata za vreme hipnoticke sugestije. GSR se, kod finijih
instrumenata, može razdvojiti u dve komponente:
-Tonicna vrednost, koja je ustvari apsolutna vrednost GSR (izražena u kiloomima) i
povezana je opštim «tonom», ili tonusom organizma. On pokazuje koliko su naše «strune»
(ili, kako se kaže u narodu, «živci») napete ili opuštene.
-Fazicna vrednost, koja je povezana sa brzim, trenutnim odgovorom na emotivni
stimulus. Na primer, neocekivani zvuk, vizualni ili kinesteticki stimulus, dovešce do skoka
fazicnog odgovora na GSR u roku od 3-6 sekundi. Emotivni stimulusi mogu biti i unutrašnji.
Na primer neka neprijatna pomisao može dovesti do toga da GSR aparat, za nekoliko
sekundi, «propišti»-to jest da da auditivni biofidbek u obliku tona visoke frekvencije koji nas
obaveštava koliko nas je misao uzrujala. Biofidbek fazicne vrednosti se koristi u terapiji da bi
9
se smanjila preterana emotivna reaktivnost osobe i pojacala samokontrola. Takode se koristi
i u psihoterapiji kao sretstvo nadgledanja emocionalnog stanja osoba koja je na tretmanu.
Normalni opseg Tonicne GSR vrednosti kod potpuno opuštene osobe je od 800-2000
Kiloma, a kod umerene opuštenosti oko 300-800. Kod anksioznih stanja dolazi do
progresivnog sniženja tonicnih vrednosti od 300 na 70, ili cak i niže. Kod opuštene osobe
fazicna vrednost je normalno veoma niska (ispod l0 kilooma) a emocionalna reakcija može
dovesti do tipicnog «pika», naglog skoka GSR faznih aktivnosti.
Zbog ove osobenosti GSR da pokazuje bazicnu reakciju na stres u roku od nekoliko
sekundi, GSR je cesto sastavni deo takozvanih «detektora laži», ili poligrafa. Koncept
detektora laži je vekovima star. Još su stari Kinezi imali svoj nacin detektovanja laži koji se
zasnivao na poznavanju fizioloških reakcija na stres. Optuženima su stavljali suvi pirinac u
usta za vreme ispitivanja. Nakon ispitivanja pregledali bi pirinac. Ako je bio suv, to je znacilo
da je optuženi kriv. Da laže. Nervna napetost koja je povišena laganjem, to je danas naucno
potvrdeno, usporava ili blokira lucenje pljuvacke, i usta se suše. Moderni detektori laži,
poligrafi, ne koriste suvi pirinac, ali koriste suve ruke, ili mokre, oznojene ruke. Poligrafi mere
više fizioloških funkcija (zato se i zovu «poli») i zapisuju ih (otuda ono «graf»). To su one
funkcije koje posebno ukazuju na porast uzbudenja i stres: promene u ritmu disanja, krvnom
pritisku i elektricnom otporu kože-GSR. Cilj biofidbek treninga, naravno, nije da se otkrije laž,
ali nam povratna informacija o našim fiziološkim odgovorima može pomoci da otkrijemo,
makar kroz igru, kako ponekada lagimo sami sebe. Pa dobro, to radimo i ako se
psihoanaliziramo, samo što se, na ovaj, biofidbek nacin, «šarena laža» može i videti i cuti
kad zapišti. Malo smo skrenuli sa osnovne teme, ali ne mari. To je zbog ritma. Fokusiramo
pažnju na temu, pa je onda malo raširimo, pa onda opet fokusiramo...Papir nije skup. ldemo
dalje za iste pare.
Puls i varijabilnost pulsa (HRV-heart rate variability):
Puls se meri brojem otkucaja u minutu. Brži otkucaji srca su cesto izazvani stresom.
Srce može da ubrazano lupa kada smo uplašeni. Druge vrste stresa, kao što je to slucaj kod
depresije, mogu da dovedu do usporenog pulsa. Da bismo izmerili puls, postavljamo na prst
senzore koji detektuju svaki otkucaj srca. Takode se meri i varijabilnost pulsa, i trening se
usmerava ka specificnim, zdravim kardiovaskularnim obrascima. Ta tehnika je poznata kao
RSA (Respiratory sinus aritmia) trening. Cilj treninga je da se nauci kontrola pulsa u opsegu
56-66 otkucaja u minutu i pojaca HRV (promenjivost brzine otkucaja srca). Da malo
pojasnimo ove pojmove i važnost HRV za zdravlje srca.
RSA je prirodni ciklus promena ritma srca koji nastaje zbog uticaja disanja na
aktivnost simpatickog i parasimpatickog nervnog sistema i nerva Vagusa koji reguliše rad
srca. Taj doticni nerv, zvani Vagus, je neka vrsta kocnice za srce. Medicinskim recnikom, on
inhibira brzinu kucanja srca i snagu kontrakcija. Kada udahnemo, smanji se aktivnost
Vagusa, i srce pocne da kuca brže. Kada izdahnemo, dešava se obrnuto. Pojaca se dejstvo
Vagusa, i srce uspori rad. HRV je, dakle, promena ritma srca od otkucaja do otkucaja, i ona
može da nam posluži kao indirektna mera zdravlja srca jer pokazuje da li postoji dobar
balans izmedu aktivnosti simpatickog nervnog sistema (ubrzavanje, aktivacija) i
parasimpatickog dejstva nerva Vagusa (usporavanje, relaksacija). Ziv covek nije mašina,
metronom, pa da kuca bez promena u ritmu, bez duše. HRV je mera sposobnosti srca da
odgovori na normalne, regulatorne impulse koji odreduju njegov ritam. Nekoliko ozbiljnih
studija je pokazalo da na osnovu HRV može dobro da se predvidi smrtnost u prve dve
godine nakon srcanog udara.
HRV se može meriti i izražavati u vremenskim jedinicama ili u frekvencijama. Kada se
izražava u vremenskim jedinicama, milisekundama, ta mera oznacava interval izmedu dva
otkucaja srca, ili standardnu devijaciju od prosecnog vremena koje protekne izmedu dva
otkucaja srca. Zlatni standard za merenje HRV u vremenu je da se snima 24 casa Holter
monitorom.
Na varijabilnost srcanog ritma utice više faktora, kao što su uzrast i zdravstveni
status. HVR opada sa starenjem. Takode je niži kod ljudi koji imaju neaktivan stil življenja, i
10
kod onih koji imaju koronarna srcana oboljenja, hipertenziju ili dijabetsku neuropatiju. Viša
HRV vrednost pokazuje da postoji bolji balans izmedu simpatickog i parasimpatickog uticaja
na srce. Generalno, HRV je veca kada su ljudi opušteni i kada dišu pravilno i sporo.
Biofidbek HRV trening pomaže osobama na treningu da umanje povišenu aktivnost
simpatickog (ili simpatetickog) nervnog sistema koja je povezana sa stresom i anksioznošcu.
Razlika izmedu maksimalne brzine kucanja srca prilikom udisaja, i minimalne prilikom
izdisaja, naziva se RSA (respiratorna sinusna aritmija). Što je veca razlika brzine izmedu
udisaja i izdisaja, veca je i dilatacija bronhija i njihova sposobnost da unesu vazduh. Veza
izmedu disanja i HRV je tesna. Uspostavljanje harmonije izmedu disanja i rada srca dovodi i
do vece RSA, što pozitivno utice na zdravlje osobe. Razvijeni su brojni metodi usmereni na
dostizanje te harmonije od kojih su najpopularniji joga i autogeni trening. Biofidbek metod je
pružio nove mogucnosti za sticanje veština uskladivanja disnja i rada srca jer je omogucio
vežbacima da vide i cuju kada dode do promena u RSA, i dobiju informaciju da li idu
ispravnim putem. Prilikom RSA treninga vežba se dijafragmatsko relaksaciono disanje i pri
tome prate i promene RSA. Vežbacu se daje instrukcija da diše stomakom. Udisaj je
prirodan, a izdisaj spor i lagan, sa malcice zatvorenim usnama. Pri tome, on vidi kako skala
meraca pulsa skace prilikom udisaja, i spušta se prilikom izdisaja. Takode cuje i ton koji
postaje viši sa udisajem, a spušta se sa izdisajem. Cilj ove procedure je je da se podigne
RSA kroz sinhronizaciju brzine disanja i otkucaja srca. Obicno za nekih l0-l5 seansi koje
traju po l5-20 minuta, vežbaci razviju stabilne navike dijafragmatskog relaksacionog disanja
sa maksimalnim RSA.

Respiracija-disanje:
Respiracija se takode meri brojem udisaja u minutu, obicno postavljanjem meraca
oko stomaka i grudi. Disanje postaje brže, plice i neujednaceno kad smo pod stresom,
iznenadeni ili uplašeni. Neretko ljudi imaju frekvenciju disanja od l6-30 udaha u minutu pre
treninga. Cilj treninga je da se smanji ta ucestalost na 6-l2 dubljih i ujednacenih udaha u
minutu, i da se uspostavi zdrav obrazac disanja.
Disanje je od suštinskog znacaja za ljudski život. To je tako ocito, da je cudno kako
ljudi postanu nesvesni cinjenice da nacin na koji dišemo utice na našu fiziologiju, emocije,
psihološko stanje, pa i na našu podsvest. Mi uglavnom nismo svesni nacina na koji dišemo.
Za vreme biofidbek treninga posmatra se obrazac disanja kod vežbaca. Obrazac disanja se
odnosi na nekoliko stvari: na to da li dišemo pretežno grudnim košem ili stomakom, na ritam
disanja, na brzinu disanja i brzinu kretanja vazduha za vreme udisaja i izdisaja, i na to kolika
je pauza nakon izdisaja. Prosecna ucestalost disanja kod osobe koja nije trenirana je oko l2-
l6 udisaja (i izdisaja) u minutu. Za vreme sporog dijafragmatskog disanja kroz nos ucestalost
je od 3-8 u minutu. Ne postoje apsolutne respiratorne vrednosti. Raspon se razlikuje kod
svake osobe. Forsiranje osobe da se vežbom uklopi u neku normiranu brzinu disanja ili
kolicinu udahnutog vazduha može da izazove patologiju.
Najcešci nefunkcionalni obrazac disanja je tendencija da se diše gornjim delom
toraksa-grudnog koša bez korišcenja stomaka (taj obrazac se naziva obrnuto ili
paradoksalno disanje). Kod grudnog disanja se nepotrebno koriste pomocni mišici i troši
veca energija, a da pri tome ne dolazi do kompletne ventilacije pluca. Drugi nefunkcionalni
obrazci disanja su plitko i brzo disanje sa dahtanjem i uzdasima, zadržavanje daha,
podizanje gornjeg dela grudnog koša i ramena, kompresija grudnog koša na kraju izdisanja, i
redukcija respiratorne sinusne aritmije (RSA). Kada se diše normalno, puls skace prilikom
udisanja i opada prilikom izdisanja. Hiperventilacija i nefunkcionalno disanje umanjuju tu
zdravu promenjivost srcanog ritma. Biofidbek trening dijafragmatskog disanja bez napora
smanjuje preterano fiziološko uzbudenje koje izaziva simpaticki nervni sistem i potpomaže
regeneraciju. Pokazao se blagotvornim u tretmanu razlicitih problematicnih stanja kao što su
astma, koronarni poremecaji srca, hipertenzija, epilepsija, bol, talasi vrucine kod menopauze,
sindrom hiperventilacije i napadi panike.
11
Biofidbek obrazca disanja ukljucuje više oblika merenja i monitoringa: Merenje
pokreta širenja i skupljanja stomaka i grudnog koša, EMG-aktivnosti mišica stomaka i
grudnog koša, kolicinu udahnutog vazduha, kolicinu ugljen dioksida u izdahnutom vazduhu,
zasicenost kiseonikom u krvotoku, RSA (respiratorna sinusna aritmija)-varijabilnost brzine
otkucaja srca...
Figure l i 2 pokazuju disfunkcionalan i funkcionalan obrazac disanja:
slika l.disanje pretežno u grudi (thoracic)nepotrebno pojacava EMG
aktivnost scaleno/trapeznih mišica kada se uporedi sa dijafragmaticnim
disanjem.
slika 2.Snimak pre treninga pokazuje brzo grudno disanje sa nedostatkom RSA..
Posle treninga ÷pokazuje sporo dijafragmatsko disanje bez napora sa prisustvom
RSA.
Neurofidbek (EEG):
Moždani talasi se mere elektroencefalogramom. Obicno se ti talasi svrstavaju u cetri
opsega frekvencija-ucestalosti u sekundi: (mada postoje i drugacije klasifikacije) Teta(4-7
Hz), Alfa(8-l2Hz), Beta(l3-20) i Gama(iznad 20). Cilj treninga je da se uvežba
prepoznavanje u kom opsegu mozak funkcioniše, kako doživljavamo koje stanje aktivnosti, i
12
Respiration Chest
Respiration Abdomen
sEMG Scalene/Trapezius
THORACIC DIAHRAGMATIC
Copyright, Peper, 5/16/99
OST TRAI!I!G
Thora"
Abdomen
Heart rate
#$
Respiration rate
R% &/&'/()
Copyright, Peper, 5/16/99
Thora"
Abdomen
Heart rate
Respiration rate
#$
RE TRAI!I!G
R% &/&'/()
kako da voljno predemo u ono stanje koje nam je potrebno za odredenu aktivnost.
Generalno, i uprošceno, Beta i Gama su korisni za direktne aktivnosti i obavljanje odredenih
poslova, koncentraciju, Alfa stanja su dobra ako želimo relaksiranu budnost, meditaciju..., a
Teta mogu biti korisni za kreativnost, dnevno sanjarenje, maštanje (teta talase ponekad
nazivaju putem u nesvesno). Pri merenju moždanih talasa senzori-srebrni diskovi, postavljaju
se obicno na tri lokacije: centar cela, baza skalpa desno od centra (ocipitalna tacka l), i baza
skalpa levo od centra (ocipitalna ll). Kod tretmana ADD senzori se obicno postavljaju na
sredini lobanje.
Za razliku od telesnih merenja o kojima smo govorili, EEG je veoma složena pojava.
Bitni su brojni podatci koje EEG merenja pokazuju. Procenat u kojem se kod odredene
osobe pojavljuju odredeni talasni opsezi, njihova snaga, zatim odnos EEG aktivnosti izmedu
dve hemisfere...Moždani talasi reaguju na suptilne psihifiziološke promene, zavise i od toga
da li su oci otvorene ili zatvorene, da li govorimo, od sadržaja naših misli...Zbog toga je EEG
biofidbek daleko komplikovaniji za rad i zahteva mnogo više znanja od strucnjaka koji ga
primenjuje. Prilikom treninga relaksacije, najcešce se pocinje od reduciranja aktivnosti u
opsegu l3-35 Hz (Beta-Gama) jer je taj opseg karakteristican za budno stanje i cesto
povezan sa nepotrebnom tenzijom koju održavamo u našim telima, kao da stalno moramo da
uradimo nešto veoma važno. Ne umemo da se opustimo kad je potrebno jer smo stalno na
nekom oprezu. Kad se ovlada umanjivanjem beta i gama aktivnosti mozga, može se preci na
treniranje jacih alfa aktivnosti i relaksacije, a zatim ohrabriti osoba na treningu da vežba i
ulaženje u teta stanje.
Generalno, fidbek je od najvece koristi kada vežbac prima informacije iz više
modaliteta odjednom, mada neki prakticari biraju da za neke posebne probleme radi
primarno sa jednim modalitetom (Na primer da koriste pretežno trening temperature kad rade
sa problemom migrenozne glavobolje.) Multimodalni trening daje informaciju o organizmu
kao celini u kojoj su razliciti telesni sistemi u stalnoj interakciji i pokušavaju da dostignu
uskladenost, homeostazu. Postoji jedna biofidbek igrica koja je meni posebno interesantna-
igrica sa muzickim instrumentima. Razlicite životne funkcije su, softverski, povezane za
zvukove razlicitih instrumenata i, ako hocemo da nam zasvira ceo orkestar, moramo da
uskladimo sve funkcije koje se mere. Da zvucimo kao celina. Postepeno možemo nauciti
kako je u nama sve povezano, i kako je loš balans izmedu telesnih funkcija vezan za loša
stanja, a dobar balans za dobra stanja i zdravlje. Postaje nam ocigledno da mi tu nismo
pasivna žrtva raznih stanja i navika, vec da, u velikoj meri, možemo da «dirigujemo svojim
orkestrom».
#ako iz!leda jedna $iofidbek seansa?
Šta %e tamo da mi rade&?
Na tipicnoj biofidbek seansi klijent sedi u udobnoj stolici dok su na njega prikaceni
biofidbek instrumenti sa senzorima na površini kože (obicno na ramenima, prstima, ledima, i
glavi). Elektricni impulsi sa tih delova tela se snimaju i prikazuju na monitoru kompjutera u
obliku grafikona ili drugih vizuelnih predstava kao što su, na primer, mandale ili video
animacije. Pored toga, vežbac može primati i zvucne signale kao povratnu informaciju.
Povišene ili snižene muzicke tonove, koji pretstavljaju povišavanje ili snižavanje telesnih
funkcija koje se mere. Pre pocetka treninga izmere se i snime razne fiziološke funkcije osobe
koja se trenira, kako bi biofidbek prakticar imao uvid u vežbacevo opšte fiziološko stanje. Ta
saznanja mu pomažu da odredi šta treba da se vežba i menja, i da prema tome prilagodi
trening. To se radi na prvim sastancima i traje l-2 sata. Prakticar obicno ima svoj ekran, na
kojem se uglavnom vide razni grafikoni, a vežbac na svom egranu gleda interesantnije i
njemo razumljivije prikaze fizioloških odgovora u obliku slika, video igrica i sl. Te igrice su
napravljene tako da vežbaca puštaju da napreduje u igri ako uspe da fiziološku funkciju koja
se uvežbava dovede na željeni nivo.
13
'a šta se sve može koristiti biofidbek?
(ma li tu neče!a i za mene?
Rekli smo vec da je biofidbek metod auto-treninga. Onaj koji trenira uci se da sam
ovlada svojim simptomima, ili da poboljša sopstvene aktivnosti. Nakon samo nekoliko seansi,
vežbac (tako cemo ga zvati, jer termin pacijent ne odgovara metodu koji se zasniva na
ucenju, treniranju, iz kojega lecenje samo po sebi proizilazi) može da trenira i bez biofidbek
opreme, kao i da primeni svoje novostecene veštine u svakodnevnom životu. Biofidbek je
prikladan pristup ucenju u svim podrucjima života gde je poželjna dobra samokontrola i
efikasnost. U kombinaciji sa adekvatnim mentalnim treningom, pokazuje izrazito dobre
rezultate u sledecim oblastima:
-Trening uspeha, vrhunskog izvodenja. U sportu, muzici, biznisu...
-Optimizaciji radnih strategija, efikasnosti na radu, motivaciji zaposlenih
-Prevenciji i otklanjanju raznih psihosomatskih simptoma
-U otklanjanju psiholoških problema (posebno anksioznosti, depresije,
poremecaja spavanja)
-Kod problema sa ucenjem (loša koncentracija, specificni problemi u ucenju,
disleksija, hiperaktivnost, školske fobije...)
-Burn-out sindrom-sindrom sagorevanja, hronicnog zamora
Medicinske indikacije za uspešnu primenu biofidbeka su:
-Migrene i glavobolje
-loša cirkulacija
-Preterana napetost mišica
-Cervikalni sindrom
-Simptomi stresa
-Krstobolja, bolovi u ledima
-Seksualne disfunkcije
-«Zenski» zdravstveni problemi, bolna menstruacija...
-Srcana aritmija
-Hronicni bol
-Hipo/hiper aktivna tiroidna žlezda
-Astma
-Dijabetes
-Hipertonija/hipotonija
-Paraliza
-Anksioznost
-Raynaud-ov Sindrom (poremecaj cirkulacije koji izaziva neprijatno hladne ruke)
-Epilepsija
-Rehabilitacija povreda mišica
-Gubitak kontrole bešike i debelog creva-kontrole pražnjenja
-Autizam
-Bolesti zavisnosti (narkomanija, alkoholizam)
-Poremecaji sistema za varenje
-Visok ili nizak krvni pritisak
-Srcane aritmije
Rekli smo da i zdravi ljudi mogu imati puno koristi od biofidbek treninga. Pokazalo se
da je biofidbek posebno efikasan u:
-Optimizaciji uspeha (sport, ucenje, radne sposobnosti...)
-Prevenciji bolesti i ojacavanju imunog sistema
-Savladavanju teškoca u ucenju i disleksije
-Treniranju memorije
14
-Redukciji i izbegavanju stresa
-Sportskim treninzima
-Treninzima relaksacije
-Mentalnim treninzima
-Razvijanju i održavanju pozitivnog mišljenja, pozitivnog stava prema životu
-Razvijanju samokontrole i samosvesnosti
-Kontroli stanja meditacije, transa...
-Povecavanju energetskih potencijala.
Biofidbek je posebno koristan za decu ! Veoma cesto, i sa izizetnim uspehom se koristi u
školama za prevladavanje školom izazvanog stresa, trening samopoštovanja i sigurnosti u
sebe, probleme sa ucenjem i koncentracijom, migrene, glavobolje, tremu...Klincima, a
bogami i omladincima, biofidbek trening je zabavan. Ucenje kontrole fizioloških funkcija se
odvija preko brojnih zabavnih video igrica. lgrice se ne rešavaju džojstikom, mišem, preko
tastature...Ne, nema upotrebe ruku. lgra se umom. Uzbudljivo je videti da je misao akcija. Da
mentalne aktivnosti nisu samu komešanja misli u našoj glavi. Sve što pomislimo i osetimo
proizvodi neku fiziološku reakciju, i mi to vidimo na ekranu. lgrice se rešavaju preko bio
signala koje senzori snimaju na glavi i telu deteta. Te signale obraduje poseban softver, i
«pušta» mladanog igraca da napreduje u igri i prede na sledeci nivo samo ako uspe da
«naštimuje» svoje telo da proizvodi onakve signale kakvi su poželjni za dostizanje stanja
relaksacije, ili koncentracije...ili nekog drugog željenog stanja. Na primer, kod neurofidbeka
(vežbanje mozga), majmun iz igrice ce uspeti da podigne loptu ako igrac «proizvede»
snažnije takozvane «beta» talase, a smanji «teta» moždane talase. Beta talasi su potrebni
za koncentraciju, a teta nas uvode u dnevno sanjarenje, maštarije, lutanje misli...Ko od nas,
posebno u pubertetu, nije imao takve probleme kada je bilo potrebno da se nateramo na
bubanje, a život je tako lep i interesantan...a napolju...Eh. Roditelji su nam govorili da se uciti
mora, i da bismo imali više vremena za igru i razonodu kada bismo se skoncentrisali, odradili
obaveze što brže, pa posle igranjac. No, to je lako reci, a teško uraditi. E, zato je tu cika
Biofidbek. Da malo treniramo mozak, kao što treniramo mišice. Da ga ukljucimo do daske
kad treba da se zbrza ucenje, da pri tome iskljucimo «pundravce», pa da ga onda pustimo na
otavu kad dode vreme za ladovinu. Taj klik-klak prekidac možemo da ugradimo u glavu
vežbanjem, uz pomoc biofidbeka.
To što zovemo «pundravcima» koji dete obuzmu kada treba da se koncentriše i nešto
uradi, ili ono što zovemo «previše živahno dete», cesto je odraz problema koje psiholozi
oznacavaju oznakama ADD i ADHD. Šta mu je sad pa to? To su skracenice za Attention
Defficit Disorders, i Attention Defficit Hiperactivity Dissorders. U prevodu na srpski, da nas
ceo svet razume, to znaci Poremecaji Deficita Pažnje i Poremecaji Hiperaktivnosti i Deficita
Pažnje. Kasnije cu više govoriti o tim problemima. Bitno je reci to da se biofidbek najcešce
koristi kao najefikasniji metod za prevazilaženje upravo ovih problema. Zbog toga je
blagorodan za upotrebu u školi. Brojna istraživanja govore nam o tome da oko 5-l5%
procenata dece muci muku sa ovim ADDeovima i ADHDeovima. Ova prva muka znaci da je
dete otsutno, nezainteresovano, sanjari, nepažljivo je i teško uci, ali nije mnogo nemirno, iliti
hiperaktivno. A ova druga muka, sa velikim H, znaci da su tu i žestoki «pundravci» koji mu ne
daju da se skrasi. Ranije se smatralo da sve to prode kad dete poraste, i kad mu dode «iz
guze u glavu», ali, novija istraživanja koja su pratila sudbinu takve dece, govore nam da se
takvo stanje zadržava i kad se izade iz detinjstva u oko 70% slucajeva. E, to je vec ozbiljna
stvar! Ono što nam se oprašta dok smo derišta, teško da može da prode kad omatorimo. Ta
istraživanja kažu još i to da su oni koji ne izadu na kraj sa ovim svojim osobinama cesto
skloni impulsivnosti, narkomaniji, alkoholizmu, delikvenciji...Što je mnogo veci problem od
nepažljivog i odsutnog deteta, ili nestašnog deteta sa hiperaktivnim pundravcima. Lepo je biti
živ i živahan. To je zdravom detetu «u opisu radnog mesta». l nije cilj ucenja biofidbeka da
se umanji životnost. Naprotiv. Cilj je da se stekne sposobnost vladanja sobom, da nas ta
životnost ne bi koštala života. Uostalom, to je cilj i svakog vaspitanja.
Još jedna bitna prednost ovog metoda, posebno za decu, je u tome što ga korisnici
ne doživljavaju kao nekakvo lecenje koje im je potrebno zato što su bolesni, niti kao
15
prevaspitavanje jer su nevaspitani, niti kao psihoterapiju, jer su malo caknuti. Oni dolaze da
«treniraju mozak», kao što idu na sport da bi trenirali mišice. Biofidbek seansa im lici na
odlazak u igraonicu za kompjuterske igrice. Bitna razlika izmedu ovih igrica, i obicnih
kompjuterskih igrica je u tome što su biofidbek igrice zdrave i što se pomocu njih ovladava
životno korisnim veštinama.
#oliko )seansi* je "otrebno, u "roseku?
+ jel, može to na brzaka?
Dužina trajanja treninga zavisi od raznih faktora. Pre svega od vrste problema i
odnosa vežbaca prema treningu. Ako i kod kuce vežbate ono što ste radili na treningu,
mnogo brže cete postici uspeh. Kao i kod svakog drugog ucenja. Biofidbek je, generalno,
kratkotrajna terapija sa dugotrajnim efektima. Uobicajeno je potrebno oko l5 treninga da bi
došlo do znacajnog poboljšanja u redukciji simptoma. Naravno, kod ozbiljnijih problema, kod
paralize i neuroloških poremecaja, neophodan je znatno duži period treninga da bi se postigli
znacajniji rezultati. U vecini slucajeva, mnogo toga se može uvežbati «na brzaka».
#ako biofidbek funkcioniše?
-a, u čemu je tu štos?
To još nije u potpunosti jasno ni naucnicima. Vecina njih veruje da je kljucna
komponenta uspeha biofidbek treninga kod mnogih problema zapravo relaksacija. Posebno
kod onih tegoba koje su posledica stresa, ili ih stres pojacava. Poznato je kakav uticaj stres
može da ima na telo. Stresni dogadaji izazivaju snažne emocije, koje su pracene odredenim
fizickim, fiziološkim odgovorima. Mnoge od tih odgovora, fizioloških reakcija kontroliše
takozvani simpaticki nervni sistem, mreža nervnog tkiva cija je funkcija da pripremi
organizam za slucaj opasnosti, za borbu ili za beg. Taj tipicni obrazac odgovora nastao je,
verovatno, u ona davna vremena istorije ljudske vrste kada je vecina ljudi bivala suocena
uglavnom sa fizickim opasnostima. lako su opasnosti sa kojima se današnji covek suocava
mnogo rede fizicke, naše telo reaguje kao da jesu. Zenice nam se šire da bi propustile više
svetla. Znoj izbija na površinu, smanjujuci tako mogucnost povrede kože. Krvni sudovi bliži
koži se skupljaju da bi smanjili krvarenje, dok se oni u mozgu i mišicima šire da povecaju
dotok kiseonika. Gastrointestinalni trakt, ukljucujuci stomak i creva, usporava svoje aktivnosti
da bi smanjio kolicinu energije koja se troši na varenje. Srce kuca jace, a krvni pritisak skace.
Normalno, kada se stresni dogadaj završi, ljudi se smire, posebno ako su mogli da urade
nešto da izadu na kraj sa tom opasnošcu. Da pobegnu od opasnosti, ili da se izbore sa njom.
Ali, šta se dešava ako to nisu u stanju.
Najcešci primer koji se navodi za stresnu situaciju danas je primer sa odvratnim
šefom na poslu. Normalno, to je mnogim ljudima stresna situacija jer su uhvaceni u konflikt.
Šef te malteretira, i ti si, kao normalan covek, besan na njega. Telo ti se priprema za borbu.
Ali, pošto ti posao zavisi od njega, onda moraš da se kontrolišeš i ignorišeš svoj bes. To je
vec klasika. Opšte mesto. Ćutiš i trpiš, a iznutra sve kuva, dok ne prokuva. lli, kad se
zaglavimo u saobracaju. Ne možemo ništa da uradimo da se izvucemo iz toga. Nema ni
napred, ni nazad. Takve situacije mogu da ucine coveka bukvalno bolesnim. Telo se pripremi
za akciju, a ne možeš da uciniš ništa. To se zove stres. (Možda je to skracenica od sebe
treseš). Dobro, ne reaguju svi isto. Ljudi se razlikuju u nacinu na koji reaguju na stres. Kod
nekih jedna funkcija, kao što je krvni pritisak, skoci, dok kod drugih ostane normalna. Mnogi
eksperti veruju da taj fizicki odgovor na stres može da postane navika. Kada se telo cesto
uzbuduje, jedna ili više funkcija mogu da postanu permanentno hiperaktivne. Posledica toga
može da bude oštecenje telesnih tkiva.
Ciljevi biofidbek treninga su, uglavnom, usmereni upravo na to da promene tu
naviknutu reakciju na stres koja može da izazove bol ili bolest, poremecaj. Mnogi od nas su,
16
jednostavno, zaboravili kako da se opuste. Cak nismo cesto ni svesni toga, ne obracamo
pažnju. Nije ni cudo, kako živimo. Upravo ta povratna informacija o fizickom odgovoru kao
što je, na primer, promena temperature kože, ili napetost mišica, pomaže vežbacu da da
prepozna relaksirano stanje. Povratna informacija, fidbek signal, može biti doživljena od
vežbaca i kao nagrada što je uspeo da nešto uradi ispravno. Na primer, prijatan zvuk kad
uspe da spusti pritisak, ili relaksira mišic. To je nešto slicno kao kad se ucitelj violine
konacno nasmeje kad mladi muzikant prestane da škripi, i konacno proizvede cist ton. Svi
smo mi pomalo, ili malo više, raštimovani muzicki instrumenti, a biofidbek može da nam
pomogne da «cujemo» te falš tonove i da naucimo da se naštimujemo.
Posebnu vrednost takvi povratni signali mogu imati u tretmanu pacijenata koji imaju
paralizovane ili spasticne mišice. Za takve osobe biofidbek je kao osnovni oblik treniranja
neke veštine. Nešto kao ucenje da se šutne lopta. Umesto da gleda u loptu koju ne može da
šutne, osoba zamišlja šut, pokušava da aktivira mišice koji bi trebali da izvedu šut, i gleda u
monitor preko kojega dobija informaciju o aktivnosti mišica koji bi trebali da budu ukljuceni u
pokret. Tada može videti da neki mišici nisu potpuno zahvaceni paralizom, i pokušati da ih
vežba. Samo to što vidi da u njegovim udovima nije sve mrtvo, može ga ohrabriti i uliti mu
novu volju da trenira.
Naravno, ne treba imati nerealna ocekivanja. Biofidbek nije magija koja može da
izleci sve. Trening u ovladavanju fiziološkim funkcijama može biti od koristi u rešavanju
mnogih problema, ali nije lek za sve. Da vidimo kako on može da pomogne kod konkretnih
problema. Biofidbek se najviše koristi u radu sa problemima bola i stresa, dok su osnovna
podrucja primene neurofidbeka poremecaji pažnje, hiperaktivnost, padavice, manjih povreda
glave i bolesti zavisnosti.
Biofidbek za anksioznost i paniku
Kako da iskuliram?
Tradicionalne biofidbek i neurofidbek tehnike mogu biti izuzetno korisni za ucenje
ovladavanja anksioznošcu. Anksiozni odgovor je još jedan od nacina na koji nervni sistem
može da preterano reaguje pod stresom. Naravno, postoji i normalna anksioznost kao
prikladan odgovor na situaciju. Problem nastaje kada anksioznost postane hronicna,
naviknuta. Slicno je i sa panicnom reakcijom, kod koje postoji snažna reakcija nervnog
sistema na neku opasnu situaciju, ili situaciju koja se doživljava opasnom, a koja može
takode postati hronicna i naviknuta reakcija i pokretati se na neki beznacajni «okidac», na
umišljenu opasnost, ili cak «bez razloga» (svesnog). Najcešce anksioznost i panika mogu biti
izazvani ili pojacani plitkim disanjem. Umirujuci efekti konvencionalne biofidbek tehnike mogu
biti od velike pomoci u ovladavnju anksioznim stanjima, dok neurofidbek može za kratko
vreme pomoci da se stabilizuje nervni sistem kako ne bi olako pravio panicna stanja. Bilo bi
dobro da sada malo razjasnimo šta je to biofidbek, a šta neurofidbek.
Kakva je razlika izmedu biofidbeka i neurofidbeka?
Biofidbek se generalno odnosi na korišcenje signala dobijenih merenjem periferne
fiziologije, kao na primer merenjem temperature kože, napetosti mišica, provodljivosti kože,
pulsa i disanja. Svim ovim funkcijama, naravno, upravlja centralni nervni sistem. U tom
smislu se može reci da se kompletan biofidbek odnosi na mozak. Cesto cujemo ono «Ma,
sve je to u glavi...». Medutim, lakše je objasniti zašto treniramo anksioznu osobu da zagreje
ledene ruke, ili da produbi disanje, nego zašto je potrebno da trenira baš odredene
frekfencije moždanih talasa. Blisko je našem svakodnevnom iskustvu da nam se ruke
ohlade, ili da se dlanovi znoje kad smo napeti. lli da nam disanje postaje plice. l neurofidbek
17
spada u oblast biofidbeka. EEG, ili elektroencefalogram, je zapis frekfencija naših moždanih
talasa. Odredene frekfencije moždanih talasa povezane su sa odredenim stanjima psihe i
tela, i vežbajuci da promenimo frekvencije moždanih talasa, ujedno ucimo i da promenimo
svoja psihofiziološka, emotivna stanja. Ali o tome cemo kasnije, kada budemo govorili o
neurofidbeku detaljnije. Ova napomena služi samo da bih objasnio znacenje termina.
Vratimo se na anksioznost i paniku. Svima su nam poznati spoljašnji signali
anksioznosti: znojavi dlanovi, osecaj skupljanja u grudima, lupanje srca, seksualni problemi,
leptiri u stomaku, razdražjivost, drhtanje ruku, osecaj da gubimo kontrolu nad sobom, ili da
nastupa panika...Sve su to delovi fiziološkog odgovora na stanja «bori se - beži», o kojima
smo vec govorili. Kada postoji stvarna spoljašnja opasnost, naš prirodni odgovor se zove
strah. Kada opasnost prode, organizam bi trebalo da se opusti i vrati u normalno stanje.
Medutim, kod anksioznosti je opasnost stvorena iznutra, u našoj glavi, i plaši nas i onda kada
ona ne postoji objektivno, spolja. Medutim, od sebe, od te opasnosti koju smo «utripovali»,
kako se kaže u žargonu, ne možemo ni da pobegnemo, niti da se borimo sa njom. l zbog
toga ostajemo u produženom, biološki nepotrebnom uzbudenju. Još uvek osecamo
opasnost, ali ne vidimo da postoji izlaz. Postoje dva moguca puta da se oslobodimo ovih
unutrašnjih mora. Jedan put pretstavljaju takozvane «otkrivajuce psihoterapije», kojima
zalazimo u svoje nesvesno i dovodimo u svest stvarne uzroke koji su doveli do toga da neke
strahove zakopamo u tame nesvesnog dela naše psihe odakle nas, kao neki bauci, plaše i
kad spoljašnje opasnosti nema. Taj put može biti efikasan, ali obicno dugo traje. Druga
mogucnost, (ova dva puta ne iskljucuju jedan drugog. Naprotiv, mogu se dopunjavati), sa
istim ciljem, je ucenje kontrole vlastitih fizioloških odgovora. Biofidbek je jedan od oblika
takvog ucenja. To su putevi u kojima koristimo sopstvene mogucnosti stvaranja balansa u
našem umu i telu. Mnogi od nas, medutim, cesto biraju «lakši put», uzimanje nekih
spoljašnjih regulatora kao što su lekovi, koji su cesto štetni, ili alkohol, droge...i druge vrste
sredstava koja bi trebalo da obave posao umesto nas samih, a da nismo ni svesni koliko ne
koristimo sopstvene mogucnosti.
Kada je anksioznost u pitanju, dešava se to da kada spoljašnja opasnost više nije
prisutna, naša pažnja se fokusira na simptome same anksioznosti. Onda pocinjemo da se
plašimo, na primer, da cemo izgubiti svest zato što teško dišemo. lli postajemo opsesivni, jer
nam srce lupa, da možemo dobiti srcani udar, i slicno. Možemo postati anksiozni svaki put
kad primetimo kako se naše telo oseca, i tako pojacamo anksioznost još više. Tu nastaje
«vrzino kolo», ili zacarani krug. Što me više svrbi, to se više cešem, što se više cešem to me
više svrbi...i nikad kraja. Možemo postati anksiozni i kada se samo setimo kako smo bili
anksiozni u nekoj situaciji, pa nešto nismo uradili kako treba...Pa se onda uplašimo da nam
se to ne ponovi, jer nemamo kontrolu nad anksioznim stanjima...
Jedan od nacina da se neutrališe anksioznost je da se «iskljuce» simptomi «borise-
beži» odgovora, kao što iskljucimo alarm u slucaju lažne uzbune. Samo kada bismo znali
gde je «dugme» u nama za to iskljucivanje. lmamo ga, samo ne znamo gde je, i kako da ga
koristimo. Kroz biofidbek trening brze i efikasne relaksacije, mi zapravo ucimo da brzo
prebacimo «prekidac» sa pozicije «bori se-beži» na poziciju «iskuliraj», ili «opusti se».
Naucimo kako se to radi, i gde nam je «prekidac». Time se prekida zacarani krug
anksioznosti koje se plašimo kao da je spoljašnji neprijatelj, i time je još više pojacavamo.
Teško je zamisliti da neko bude u isto vreme relaksiran i anksiozan. Kada jednom naucimo
ovo iskljucivanje anksioznosti relaksacijom, ta veština nam ostaje zauvek. Kao kada naucimo
da vozimo bicikl. l u ucenju vožnje bicikla najvažniji je da naucimo da sami održavamo
balans. Tako je i sa balansiranjem našim telom i umom.
Depresija i biofidbek
Kako da se odmrznem?
18
Slicna stvar se dešava i sa depresijom. Depresija je, izgleda, prihvatanje cinjenice da
ni borba ni beg nisu moguce opcije. Priroda nas je podarila mehanizmom «bori se-beži» kao
sredstvom samozaštite. Medutim, postoji i treca mogucnost, koju i neke životinje koriste. To
je mogucnost «zamrzavanja», ili «kao da je mrtav». Valjda ce grabljivica proci ako ne voli
lešine. To je cesto i strategija depresivnih. U sve komplikovanijim socijalnim odnosima mnogi
pribegavaju baš toj bespomocnoj zamrznutoj poziciji. Medutim, to može «skupo da košta».
Ta vrsta potcinjavanja i bespomocnosti ima takode štetne fizicke efekte. Kod depresije dolazi
da velikog skoka biohemikalija koje su povezane sa stresom, a koje potiskuju naš imuni
sistem, kao što su ACTH i kortizol. Labaratorijske studije pokazuju da bespomocnosti dovodi
do velikog skoka kortizola. Jasna povezanost izmedu povišenog kortizola, ACTH i depresije,
i povezanost izmedu bespomocnosti, mirenja sa sudbinom, potcinjenosti i depresije, daju
nam jasan uvid u to kako neurofidbek deluje kao mocan antidepresant:
Prvo, pokazalo se neurofidbek trening smanjuje nivo kortizola i ACTH. Drugo,
biofidbek direktno i dramaticno smanjuje bespomocnost, podredenost i prihvatanje
frustracije, i podiže naš nivo svesti da možemo da upravljamo sopstvenim emotivnim
stanjima i fiziologijom. Time dobijamo mogucnost da izbegnemo poziciju bespomocne žrtve
koja ne može ni da se bori, niti da beži, vec mora da se umrtvi. Zivot nam može nametnuti
mnoge teške situacije, ali mi možemo da uticemo na to kako cemo da reagujemo na njih.
Nismo u vlasti instinktivnih odgovora. Mogu se uvežbati i bolji nacini reagovanja na sve
složenije uslove života.
Šta ce se i kako vežbati prilikom biofidbek treninga zavisi od individualnog nacina
ispoljavanja anksioznosti. Osobe kod kojih se anksioznost ispoljava pretežno u mišicnoj
napetosti, vežbace više uz pomoc elektromiografa (EMG) da bi smanjile mišicnu napetost.
Kod onih kod kojih preterano reaguje autonomni nervni sistem, od pomoci ce najviše biti
trening regulacije periferne temperature ili pulsa. Kod osecanja gubitka kontrole, ili pažnje,
izbezumljenosti...dodace se EEG trening («trening mozga»), zajedno sa treningom
provodljivosti kože (EDR ili GSR)...Brojne studije pokazuju da se poboljšanje i znacajno
umanjenje simptoma postiže sa 6-l2 treninga, kada se radi o vežbacima sa voljom da se
aktivno ukljuce u trening, i kada nisu u pitanju kompleksnija i hronicna stanja. U tim
slucajevima potreban je duži period treninga.
Kao i kod svakog drugog ucenja, proces se uglavnom odvija na nesvesnom nivou.
Radnje postaju automatske, kao kod vožnje bicikla. Nije ni potrebno da mi ukapiramo baš
sve što radimo, kako uspevamo da regulišemo neku funkciju. Kada bismo stalno mislili o
tome kako hodamo, verovatno bismo se brzo zamorili, ili se pre sapleli i pali. Ni igrac u
sportu nije svestan svih radnji koje obavlja kad izvršava neku veštinu. Kad bismo pomislili na
to šta sve mozak uradi da bi u svakom trenutku regulisao ono što se dešava u našem telu,
uplašili bismo se od složenosti zadatka. l ucenje veština samoregulacije uz pomoc biofidbeka
se uglavnom zasniva na nesvesnim procesima. Mi negde «ukapiramo» kako se to radi,
nesvesno, i nije bitno da li umemo to da objasnimo sebi i drugima. Bitno je da funkcioniše i
da postepeno sticemo poverenje u to da smo u stanju da «držimo uzde», da kontrolišemo
sopstvene fiziološke reakcije, da ne bi one kontrolisale nas. To poverenje dalje utice
pozitivno na proces regulacije životnih funkcije i omogucava nam da sve bolje izlazimo na
kraj sa životnim teškocama. l tu se stvara zacarani krug, kao kod anksioznosti, samo u
pozitivnom smeru. «Što više verujem u sopstvene sposobnosti kontrole životnih funkcija, sve
mi bolje ide. Što mi bolje ide, to više verujem u sebe...» E, kad se setim kako sam uspeo da
promenim sopstvene moždane talase na biofidbek treningu, zašto ne bih verovao da to
mogu i kad me šef nervira i žena sekira (ili muž, svejedno. A možda i nije svejedno?)
Biofidbek u borbi protiv bola
Kako da postanem fakir?
19
Ovladavanje reakcijama na bol je jedno od podrucja primene biofidbeka u kojima se
ova vrsta treninga pokazala posebno efikasnom. Sve vrste biofidbeka mogu biti korisne u
primeni na ovom podrucju, u zavisnosti od toga o kakvom se bolu radi. Na primer, primena
vežbanja uz pomoc EMG (elektromiograma) je veoma korisna kod onih koji pate od hronicnih
mišicnih tenzija kao što je to kod bolova u krstima, tenzione glavobolje... Dodatna vežbanja
kontrole temperature i GSR mogu pomoci u relaksaciji. «Relaksacija» na kaucu uz T.V.
kakvu najcešce praktikujemo može nas delimicno opustiti. Ali, ako su nam ruke pri tome
hladne, to je pokazatelj da se nismo opustili dovoljno. Svi znamo da i psihološka stanja
direktno uticu na osetljivost za bol. Strah i anksioznost pojacavaju tu osetljivost. Na primer,
ako brzo i plitko dišemo, imamo duge pauze u disanju, ili ubrzano dišemo pa dode do
hiperventilacije, poremeti se odnos kiseonika i ugljen dioksida u krvi, i dolazi do povecanog
bola i umanjenja naše sposobnosti da bol podnosimo. Zato je veoma važan deo biofidbek
treninga kod ovladavanja bolom trening disanja.
Biofidbek moždanih talasa je posebno efikasan kod onih mehanizama bola koji poticu
iz samog nervnog sistema. To se posebno odnosi na hronicni bol koji je vezan za nizak prag
osetljivosti na bol, na preosetljivost. Treba znati da osetljivost na bol nije neka apsolutna
velicina, kao što je to na primer nivo kiseonika u krvi. Ljudi se razlikuju po osetljivosti na bol.
Bol je ono što naš centralni nervni sistem doživi kao bol. Ono što naš nervni sistem, ako smo
preosetljivi, doživi kao bol, neko drugi nece ni primetiti jer ima niži prag osetljivosti. Taj prag
osetljivosti se može podici vežbanjem uz pomoc biofidbeka. Sami podizanjem praga
osetljivosti nece doci do reakcija kao što su grcenje muskulature, plitko disanje...pa ce se
time umanjiti i ono što izaziva bol. l tu se stvara cirkularna reakcija u pozitivnom smeru,
prekidanjem cirkularne reakcije koja bol izaziva i podstice njegov dalji razvoj. Da objasnimo,
ukratko, kako biofidbek pomaže u smanjivanju nekih posebnih oblika bola.
Tenziona glavobolja i bol u vratu:
Biofidbek treningom se može uciti i smanjivanje mišicne tenzije mišica skalpa i vrata
ili poboljšanje cirkulacije (obicno se to radi vežbanjem da se zagreju ruke. To je indirektan, ali
lako merljiv nacin smanjivanja odgovora na stres.). U vecini slucajeva biofidbek se kombinuje
sa relaksacionim treningom koji ukljucuje sporo abdominalno disanje, fokusiranje na
osecanja težine i toplote u razlicitim delovima tela ili vizualiziranje prijatnih slika. Poredenja
rezultata razlicitih studija efikasnosti pokazuju uspešnost biofidbeka u otklanjanju glavobolja i
migrenoznih bolova za 45-60%, što je otprilike i efikasnost poznatih lekova za glavobolju.
Kombinacija lekova i biofidbeka povecava efikasnost lekova na 79%. Naravno, ovde se radi
o proseku. Kod nekih osoba je dejstvo mnogo vece i trajnije, dok drugima biofidbek trening
pomaže u manjoj meri. Kao i kod svake druge terapije, efekat zavisi i od motivacije vežbaca.
Najviše koristi imaju oni koji su spremni da vežbaju i kod kuce, i koji steknu poverenje u
vlastite sposobnosti da regulišu svoju fiziologiju, i glavobolju. Može se reci da su te osobe
razvile veru u svoj «unutrašnji lokus kontrole» i smanjile potrebu za spoljašnjim regulatorima
kao što su lekovi ili druga spoljašnja sredstva.
Vaginizam-bol izazvan grcenjem mišica vagine prilikom penetracije
Pre nego što su se razvili intravaginalni senzori, najcešci tretman vaginizma satojao
se u korišcenju «raširivaca», ili dilatatora-plasticnih cilindara razlicite veclicine, cija je funkcija
bila da «nateraju» mišice oko vagine da se rastegnu i relaksiraju, kako bi dozvolili bezbolnu
penetraciju. To se obicno radilo u ordinaciji lekara. Kasnije su se razvila i prikladnija sretstva,
i pacijentkinje su mogle da «vežbaju» i kod kuce, stavljajuci same te diletatore. Prvo manje,
pa onda vece. Taj metod se pokazao efikasnim, ali je bilo potrebno mnogo nedelja rada da bi
se postigli rezultati. l to nije uspevalo kod svih oblika vaginizma. Diletatori pasivno istežu
karlicne(vaginalne) mišice za koje se pretpostavlja da su se skratili kroz godine hronicne
tenzije. Problem kod vecine osoba koje imaju problem sa vaginizmom je to što se ne radi o
20
stvarno skracenim mišicima, vec o aktivno zgrcenim mišicima. Nakon izvesnog perioda od
upotrebe diletatora, tenzija bi se ponovo vracala.
U poslednjih tridesetak godina postalo je jasno da je EMG (elektromiografski)
biofidbek koji se zasniva na snimanju i prikazivanju aktivnosti (na ekranu) zahvacenih mišica
pacijentima, najefikasniji nacin da se pacijentkinje nauce da uspostave voljnu kontrolu nad
tim posebnim mišicnim grupama. To smo vec videli i u tretmanu glavobolja, bolova u vratu i
ramenima, i mnogim drugim grupama mišica. «Princip je isti, sve su ostalo nijanse», kako
rece Ðoka Balaševic. Ono što važi za glavu, važi i za vaginu. Praksa je pokazala da žene
koje pate od vaginizma nemaju nikakvih problema kod postavljanja, uvlacenja u vaginu
vaginalnih senzora, jer prilikom toga one imaju kompletnu kontrolu, za razliku od penetracije
u seksualnom cinu. U praksi, osobi se prvo pokaže kako proces funkcioniše. Na primer tako
što joj se senzori postave na nadlakticu. Kada joj postane jasno kakav je odnos izmedu
senzacija, voljnih i nevoljnih kontrakcija, i povratnih informacija koje vidi na ekranu
kompjutera, i nakon nekoliko sekvenci vežbanja koncentracije i relaksacije, trening se
premešta na karlicne mišice. Uz pomoc EMG aparata, osoba brzo vidi i spoznaje efekat
njenih nesvesnih, nevoljnih kontrakcija karlicnih mišica na sprecavanje penetracije tokom
seksualnog cina. Zatim nauci da ih voljno kontroliše. Cesto se to nauci cak tokom prve
seanse. Ponekada je potrebno par nedelja kucne vežbe. U svakom slucaju je mnogo brže i
efikasnije od upotrebe «raširivaca». Pored toga, ovo je aktivan proces i daje vežbacici
samopouzdanje zbog uverenja da može sama da kontroliše svoje mišice i odstrani bol. Ovo
važi i za bolove prilikom menstruacije. Posebno je važno reci da je vaginizam problem koji se
lako leci, Obicno je potrebo jedna do dve seanse, možda par nedelja kucnog vežbanja.
Najvažnije je da žena shvati da se ne radi o anatomskim problemima. Jednostavno, potrebno
je samo da nauci kako da opusti vaginalne mišice. Jedina komplikacija je, ponekad, muški
partner koji nece da dozvoli ženi da uspostavi cak ni najmanju kontrolu. Medutim, u tom
slucaju, psihoterapija je potrebna njemu. Ponekada je potrebno reci «pacijentkinjama» koje
duže pate od ovog problema da, prvih nekoliko nedelja, u toku seksualnog odnosa zauzmu
pozu u kojoj su one gore. Tako imaju vecu kontrolu nad penetracijom, i mogu da postepeno
savladaju strah. Neki muškarci to teško prihvataju. Ali, može biti od pomoci ako im žene kažu
da je «doktor tako prepisao». l u toku seansi osoba se može pripremati za realnost,
seksualni cin, tako što ce zatvoriti oci i zamisliti penetraciju, zatim otvoriti oci i pogledati svoj
EMG na ekranu.
Vulvalni bol (Vulvadynija)
Mogucnost oslobadanja od ovog bola je potrebno istaci, baš zato što vecina žena koji
od njega pate veruju da tu nema pomoci. A nije tako. Vulvalni bol je deo multidimenzionalnog
poremecaja vezivnog tkiva. Obicno žene sa ovim problemom imaju generalizovan bol kože
vulve, pomešan sa drugim neprijatnim senzacijama kao što su peckanje, bockanje, suvoca,
otoci...na vulvalnoj ili analnoj koži. Karakteristican je goruci bol kao reakcija na pritisak ili
rastezanje. Mogu se pojaviti i urološki simptomi, dubok, dosadan bol, ili probadajuci bol u
zadnjici. Vestibulitis je poseban oblik vulvalnog bola koji se odnosi na bol na ulazu u vaginu.
lstraživanja su pokazala da, uz druge tretmane, promenu ishrane i specificne medikamente,
biofidbek može biti od velike koristi u smanjivanju simptoma kod ovih problema. Vežbanje
relaksacije mišica karlicnog poda, kada je spazam tih mišica prisutan, dalo je povoljne
rezultate u otklanjanju bola.
Biofidbek se koristi i za otklanjanje hronicnih bolova. Na bol, i upotrebu biofidbeka i
neurefidbake za njegovo otklanjanje, vraticemo se kasnije, kada budemo govorili o
neurofidbeku. Da još malo razmotrimo neke oblasti primene «klasicnog» biofidbeka.
Upotreba biofidbeka kod inkontinencije-gubitka kontrole pražnjenja bešike i creva
21
Gubitak kontrole nad mokrenjem dogada se osobama svih uzrasta, ali je najcešci kod
dece. Takozvano «nocno mokrenje», ili mokrenje u snu je cest problem. Naravno, mnogo
vecu nevolju pretstavlja nesposobnost zadržavanja mokrenja u svesnom stanju. Osoba sa
takvim problemom nije u stanju da radi, da bez straha izade van kuce...Medu osobama sa
ovim problemom najviše je žena (oko 75%). Postoje razlicite vrste nedostatka urinarne
kontrole, od gubitka kontrole pod stresom, do refleksnog gubitka kontrole...ali da ne idemo
sada u detalje. Gubitak kontrole je simptom nekog drugog poremecaja, a ne poremecaj po
sebi. Do toga može doci iz više razloga kao što su gubitak kontrole mišica zbog starenja,
porodaja, infekcije bešike, propratnih efekata lekova, povrede kicmene moždine, prostate,
preterane težine, poremecaja nervnog sistema (kao što je multipla skleroza), dijabetesa...U
velikom broju slucajeva, biofidbek može da pomogne takozvanom reedukacijom mišica, to
jest ucenjem pojacavanja voljne kontrole nad mišicima. Kod osobe se prvo senzorima
(periometrom) ispita aktivnost i snaga mišica karlicnog poda. Zatim joj se pokaže kako ti
mišici rade i kako da vežba seriju takozvanih «Kegelovih vežbi». Za vreme tih vežbi koje
treba da ojacaju mišice senzori se nalaze na mišicima koji se treniraju, a povratnu
informaciju o aktivnosti i snazi mišica osoba vidi na monitoru. Osoba treba da vežba i kod
kuce. U prvim nedeljama poželjno je da iznajmi neki portabl biofidbek aparat kao pomocno
sretstvo. Uspeh dosta zavisi od aktivnosti vežbaca. Sam biofidbek trening obicno traje 3-6
seansi sa strucnjakom, i oko osam nedelja kucnog vežbanja.
Pre nego što predemo na druge oblasti primene biofidbeka i neurofidbeka, vreme je
da se prvo malo bolje upoznamo sa neurofidbekom.
Šta je to neurofidbek? #ako on funkcioniše?
#ako da treniram mozak?
Neurofidbek neki zovu još i «trening mozga». Kada gledamo EEG zapise na monitoru
kompjutera, oni potsecaju na igrajuce talase koje vidimo dok gledamo grafikon neke muzike
na monitoru kompjutera. Mogu se prepoznati odredeni ritmovi po kojima mozak organizuje
svoje aktivnosti kao dirigent. Medutim, može mu se desiti i da ispadne iz ritma, i ceo
orkestar, organizam, deluje raštimovano i aritmicno. To se onda zove bolest.
Neurofidbek, ili EEG biofidbek, je tehnika ucenje bazirana na tehnologiji koja koristi
kompjuter da bi osobi koja uci dobila informacije o obrascima sopstvenih moždanih talasa.
Cilj toga je da osoba nauci kako da modifikuje sopstveni obrazac moždanih talasa, ako
mozak ne funkcioniše kako treba i «ispada iz ritma». EEG biofidbek tehnika je proces u
kojem se suptilne informacije od moždanih talasa pojacavaju, i pokazuju vežbacu u obliku
kompjuterske igre. Cilj treninga je da se mozak obuci da svojom voljom pravi promene na
kompjuterskom grafickom displeju i na zvucnim signalima, i to takve promene koje
predstavljaju poželjna mentalna stanja. Npr. ako je poželjno stanje pojacavanje alfa
moždanih talasa i relaksacija, vežbac trenira mozak da «podigne» loptu na ekranu, a može
je podici samo ako pojaca alfa talase...Moždani talasi su «džojstik» kojim se igraju
neurofidbek igrice.
Neurofidbek se koristi u tretmanu brojnih problema, i obicno traje od 20-60 seansi.
Generalno, može se podeliti u dve kategorije: Alfa-Teta trening, i SMR-Beta trening. Da
razjasnimo šta predstavljaju te oznake Alfa, Teta, SMR, Beta...
Poznato je da je ljudski mozak elektrohemijski organ. lako snaga elektriciteta koji
proizvodi nije velika, elektricna aktivnost mozga se ispoljava u vidu talasa koji se mogu
meriti. Talasi koje proizvodi ljudski mozak su razlicitih frekvencija (ucestalosti). U odredenim
stanjima dominiraju odredene frekvencije. Odredeni opsezi frekvencija moždanih talasa
oznaceni su pomenutim oznakama. Postoje razlicite klasifikacije. Navešcemo jednu. Delta
22
talasi-od 0,5-4 Hz (Herca. Oznaka za ucestalost talasa u sekundi), Teta-4-8 Hz., Alfa- 8-
l3Hz, SMR (senzorimotorni ritam)-l2-l5HZ, Beta-l5-35Hz, Gama-35-50Hz.
Delta talasi su povezani sa dubokim snom. Pojavljuju se u najdubljoj meditaciji i
spavanju bez snova. lzvesne frekvencije u delta opsegu okidaju lucenje hormona rasta koji je
posebno znacajan za regeneraciju organizma i proces izlecenja. Zbog toga je duboki,
okrepljujuci san toliko važan za proces izlecenja. Delta talasi su moždani talasi najniže
frekvencije i najvece amplitude. Kada, na primer, odemo u krevet i malo cituckamo neku
knjigu pre nego što zaspemo, najverovatnije cemo biti u stanju nižih beta talasa. Kada
spustimo knjigu, ugasimo svetlo i sklopimo oci, naši moždani talasi ce usporiti u alfa ritmu,
zatim ce još sporije zavibrirati u teta ritmu, dok ne utonemo u san i delta stanje. Poznato je i
to da ljudi spavaju u ciklusima od 90 minuta. lz dubokog sna u delta talasima tada se prelazi
u teta frekvencije, i dolazi do aktivnog sanjanja. U toj fazi spavanja dešavaju se brzi pokreti
ociju (Rapid Eye Movement, skraceno REM) zbog kojih se ta faza sna i naziva REM fazom.
Lada se budimo, polako ulazimo u teta stanje, zatim u alfa (ako ne iskljucimo dosadni
budilnik i lepo se vratimo u naš slatki delta san). Ako imamo vremena, još malo budni
dremkamo u teta stanju dok nam se vracaju u svest neki doživljaji iz prethodnog dana, ili
nam dolaze dobre ideje o tome kako da kreativno potrošimo nastupajuci dan. E, onda dode
«surova» stvarnost kad moramo stvarno da se napregnemo, i zategnemo naše nerve da
zavibriraju brže i rešavaju životne probleme.
l .eta (4-8Hz) talasi su spori i povezani su sa stanjima kao što su dnevno sanjarenje i
pospanost. Pojavljuju se najcešce u snu, ali takode dominiraju i u stanjima duboke
meditacije. Optimalni nivo za duboke misli je opseg teta talasa. U tom opsegu, naša cula su
povucena iz spoljašnjeg sveta i usmerena na unutrašnje signale. Teta stanja su misticna
zona koju obicno doživljavamo kada se budimo iz sna ili padamo u san. Teta meditacija
pojacava kreativnost, intuiciju i druge ekstrasenzorne sposobnosti. Osoba koja vozi
autoputom, i odjednom shvati da se uopšte ne seca poslednjih dvadesetak kilometara,
obicno je u teta stanju. Za to vreme, dok opušteno, rutinski vozi u teta stanju, padaju joj na
pamet obicno dobre ideje koje slobodno teku bez cenzure. Teta je, uglavnom, veoma
pozitivno mentalno stanje.
+lfa talasi su povezani sa stanjima relaksacije i nefokusirane pažnje, kreativnim
aktivnostima. Prisutni su za vreme sanjanja i lagane meditacije kada su oci zatvorene. U alfa
stanjima dolazimo do kreativnosti koja leži neposredno ispod naše svesnosti. Alfa talasi su
sporiji talasi vece amplitude. Osoba koja je završila neki zadatak, i sela da se odmori, obicno
je u alfa stanju. Dok šetamo bez obaveza u prirodi, ili nadjemo slobodnog vremena pa
meditiramo, ulazimo u alfa stanja.
$eta talasi spadaju u brzotalasne aktivnosti i karakteristicni su za stanja povišene
svesnosti, koncentracije i fokusirane pažnje. Dominiraju u našem budnom stanju kada je
pažnja usmerena ka saznajnim ciljevima i spoljašnjem svetu. Kada je mozak uzbuden i
aktivno ucestvuje u nekoj mentalnoj aktivnosti, on generiše beta talase. Osoba koja je u
nekoj aktivnoj konverzaciji bice u beta stanju. U žustroj debati proizvodice visoke beta talase.
/-0 talasi su nazvani tako jer se pojavljuju u senzorimotornom regionu, i povezani
su sa inhibiranjem motornih odgovora. Kada bismo želeli da nešto uradimo, da ustanemo sa
stolice za vreme casa, ili da igramo, ili obavimo neku drugu fizicku aktivnost, pa se uzdržimo,
pojavice se SMR talasi u senzorimotornom regionu mozga.
1ama talasi su vezani za više mentalne funkcije, objedinjavanje podataka iz razlicitih
delova mozga u celinu i višu perspektivu. Vezani su za stanja hipersvesnosti, ali i za stanja
intenzivnog stresa, panike, besa...Postoje i moždani talasi izvan ovog opsega, ali da se ne
upuštamo u pricu o izuzetnim stanjima svesti jer, iako je veoma interesantna, izlazi iz okvira
namene ove knjige.
23
Kada govorimo o stanjima alfa, beta, teta, delta...to znaci da jedna vrsta talasa
dominira. Ali, treba znati i to da su i sve ostale vrste talasnih aktivnosti uvek prisutne, iako
umanjene, ili tek jedva prepoznatljive.
Da biste mogli da prepoznate navedene moždane talase, ako ih sretnete negde, evo
vam i jedna njihova slicica.
Trening protokoli
Neurofidbek protokoli se zasnivaju na tome da se pojacaju, inhibiraju ili usklade
odredeni EEG ritmovi. Videli smo da su odredeni ritmovi povezani sa odredenim subjektivnim
stanjima i ponašanjima. No, stvari nisu tako jednostavne. Odredeni moždani talasi imaju i
svoju dobru i lošu stranu. Na primer, teta talasi mogu biti povezani sa zbunjenošcu i budnim
sanjarenjem, a i sa intuicijom i povezanošcu sa dubljim nivoima svesnosti. Nekada nam
mogu smetati da se koncentrišemo i obavimo dnevne poslove, a mogu nas dovesti i do
dubokih stanja svesti o sebi. lli na primeru beta talasa možemo videti da su povezani sa
fokusiranošcu, promišljenim i logicnim mišljenjem, ali takode mogu biti vezani i za
razdražljivost i uznemirenost. Da li ce se odredeni EEG talasi pojacavati ili suzbijati nije stvar
proste logike. To zavisi od stanja osobe koja trenira, od njenih ciljeva, i namera trenera koji je
trenira. Pored toga što prisustvo odredenih ritmova govori o stanju mozga, i odsustvo ritmova
je takode indikativno za stanje nervnog sistema. Prisustvo EEG ritmova ukazuje na to da
postoji sinhronizovana, koordinisana aktivnost veceg broja nervnih celija, ali to ne znaci
nužno da je ta populacija celija ukljucena u neku odredenu obradu podataka. Na primer,
kada se mozak bavi nekim aktivnim misaonim procesom, alfa talasi su potisnuti jer su nervne
celije zauzete radeci nezavisno, i nisu u stanju da produkuju zajednicki alfa ritam. To cu malo
pojasniti kada budem govorio o takozvanom «sqaush» protokolu neurofidbek treninga.
Postoje dva osnovna pravca neurofidbek treninga. Ako se radi trening niskih
frekvencija(alfa-teta), obicno dolazi do stanja relaksacije, intuitivne svesnosti ili dubljih nivoa
svesti. Trening u ekstremno niskim frekvencijama može dovesti i do stanja slicnih transu.
Treninzi visokih vrekvencija(niže beta ili beta) koriste se za dovodenje u stanje budnosti,
organizacije, oštrine uma i kontakt sa spoljašnjom stvarnošcu. Takvi treninzi se rade u
kracim seansama od niskofrekventnih, sa cešcim pauzama. Ako su ekstremni, takvi
visokofrekventni treninzi mogu dovesti do uznemirenosti i razdražljivosti.
Alfa-Teta trening: (4-l2 Hz) najcešce se primenjuje u treningu odvikavanja od zavisnosti,
post-traumatskih poremecaja i drugih problema kod kojih je potrebno postici relaksaciju.
Promena odnosa izmedu Alfa i Teta talasa (pojacavanje Alfa, smanjivanje Teta) , može
pospešiti pozitivne psihološke promene, poboljšati aktivnosti, i osecanje svesnosti. Poseldica
alfa/teta treninga je treninga stanje relaksacije. Kada se teta talasi pojacaju dolazi se do
stanja dubje svesnosti. Osoba dolazi u dublji kontakt sa autenticnim mislima i osecanjima.
24
Alfa/teta seanse mogu da budu dugotrajne. Citav sat, ili cak i duže. Kako seansa odmice,
prelazi se sa dominacije alfa talasa na dominaciju teta talasa. Kada osoba provede neko
vreme u teta stanju, obicno se oseca izuzetno relaksirano, gotovo omamljeno. Ponekad je
potrebno poduciti treniranog nakon ovakve seanse kako da se vrati u redovno stanje, da ne
ode sa seanse u preterano osetljivom i okrenutom ka unutra stanju svesti.
SMR ÷ niže Beta trening (l2-l8Hz) koristi se više kod poremecaja uzbudenja,
raspoloženja, pažnje i ponašanja. Cesto se koristi u trtmanu ADD/ADHD, padavice, i drugih
poremecaja u kojima postoji indikacija da mozak ima probleme u organizaciji svojih
aktivnosti. Obicno se radi na desnoj strani mozga (tacka C4), i seanse traju od l5-30 min.
Nakon SMR treninga osoba se obicno oseca relaksirano i energizovano, podignutog
raspoloženja, organizovana i efikasna.
Beta Trening-Koristi se kada je cilj energizacija osobe, podizanje aktivnosti. Cesto se
javlja takozvano «aha» iskustvo kada osoba otkrije posebno mentalno stanje povezano sa
beta talasima. Beta se najcešce trenira na levoj hemisferi (C3 tacka), mada može da se
trenira i na bilo kom drugom delu mozga. Postoji i mogucnost negativnih efekata beta
treninga kao što su razdražljivost, agitacija, iritabilnost, ili osecaj osobe da je sva «hiper».
Zato su beta treninzi obicno kraci i traju od 5-l0 minuta. Uobicajeno se kratkotrajni beta
treninzi rade na kraju EEG seanse da bi se trenirana osoba dovela u stanje vece energije i
budnosti.
Squash protokoli-protokoli ucutkivanja moždanih talasa koriste se da bi se osoba
naucila da potisne produkciju moždanih ritmova. Zašto je to dobro!? Fiziološko objašnjenje je
povezano sa razumevanjem fenomena koji proizvode merljivu EEG energiju. Naime,
moždani talasi se produkuju kada se veci broj kortikalnih celija depolarizuje unisono,
stvarajuci znacajan površinski potencijal. To sinhronizovano ponašanje dovodi do ritmicnih
talasa odredenih frekvencija. Sa druge strane, jasno je da se brojne korisne aktivnosti mozga
odvijaju kada se kortikalne celije ne ponašaju unisono, vec rade individualno. «Svaka vaška
obaška». Dobro, ne baš svaka. Ali, to je normalno stanje stvari kada mozak procesuira
informacije. Zbog toga, kada treniramo mozak da potisne EEG energiju, mi potsticemo
nezavisno ponašanje kortikalnih neurona, suprotno od sinhronizovanog, grupnog. To vam je
kao i u ljudskom društvu. Nekada je dobro da ljudi umeju da rade sinhronizovano u grupi, a
nekada je potrebno da samostalno obavljaju svoje aktivnosti. Treba znati i jedno i drugo, i
fleksibilno se prebacivati iz jednog u drugo stanje svesti, po potrebi. Skvoš protokoli se mogu
raditi na bilo kom delu mozga, mada dobar deo prakticara preferira izvesne delove kao na
što su frontalno ili centralno podrucje.
Trening nadgledanja uma-cilj ovakvog treninga je više upoznavanje i prepoznavanje
odredenih stanja svesti. Na displeju kompjutera se vidi kompletan EEG spektar. Osoba, uz
pomoc trenera, uci da vizualno prepozna odredena EEG stanja, i da ih poveže sa svojim
osecanjima, stilom mišljenja.
Oblasti "rimene neurofidbeka
Napravicu pregled oblasti u kojima se uspešno primenjuje neurofidbek, sa kratkim,
osnovnim informacijama o tome na cemu se zasniva trening u pojedinim oblastima.
Pocecemo sa primenom neurofidbeka u radu sa decom i omladinom. Najcešce se, sa
uspehom, koristi kod sledecih problema:
-Attention Deficit Hyperactiity Di!or"er #ADHD$ % ADD, i&i po !rp!'i( Pore)eca*i !&a+o!ti pa,n*e, !a i&i +e-
hipera'tino!ti(
.A/ti-a)
.0pi&ep!i*a
.Pro+&e)i !a /cen*e)
25
.Pore)eca*i !paan*a
ADD /ADHD
ADHD je problem koji se manifestuje kroz nepažljivost, rasejanost, zbunjenost i
impulsivnost. lstraživanja su identifikovala tri podvrste ovog problema, koje se razlikuju po
tome šta od navedenih simptoma dominira u ponašanju. Kod jedne podvrste je problem
pretežno nedostatak pažnje. Kod druge je dominantna impulsivnost i hiperaktivnost, dok je
treca kombinacija nedostatka pažnje, hiperaktivnosti i impulsivnosti. Merenjima moždanih
talasa kod dece sa ovakvim problemima ustanovljeno je da oni otežano «proizvode» Beta
moždane talase iznad l4 Hz, i da kod njih dominiraju Teta talasi koji se krecu u opsegu od 4-
8Hz. Da bi mogao da uci, i da se koncentriše, mozak mora da funkcioniše «brže», da emituje
viši nivo Beta talasa, i umanji nivo Teta talasa. Poremecaj odnosa emitovanja Beta i Teta
talasa dovodi, dakle, do loše koncentracije. Promena tog Beta-Teta odnosa se može
uvežbati, i to je cilj neurofidbek treninga u radu sa klincima koje muci gorespomenuti ADHD.
Potrebno je da malo «treniraju mozak», a ne samo mišice, cemu su oni hiperaktivni posebno
skloni. Kako se to trenira mozak? Kroz neurofidbek video igrice u kojima su džojstik moždani
talasi deteta. Kada se oni ubrzaju, predu u Beta opseg, napreduje se u igri. To se dešava i
kada se umanji snaga Teta talasa. Dete ne zna svesno u cemu je caka, ali uci putem
uslovljavanja, pokušaja i pogrešaka. Kada mu u igrici krene, nešto u njemu, nesvesno, kaže:
«Aha, u tome je fora...», i zapamti šta je uradeno, iako ne bi znalo da to i formuliše svesno.
Kao kada se uci vožnja bicikla. Uspeh u igri ga motiviše da ide dalje, i malo po malo, dete
uvežba ovu veštinu i pri tome se slatko naigra. Ovo su videoigrice od kojih nema štete, samo
koristi. Koje ne odvajaju dete od ucenja, i spoljašnjeg sveta, vec mu pomažu da stekne
sposobnosti da kontroliše svoj mozak i ponašanje, i zbog toga stekne vece samopouzdanje.
Autizam
Pokazalo se da neurofidbek može biti od koristi i deci oboleloj od autizma da
poboljšaju verbalnu, fizicku i socijalnu komunikaciju. Rezultati rada sa decom uz pomoc ove
metode vidljivi su u poboljšanom govoru, komunikativnosti, balansu, razumevanju i
poboljšanoj, prikladnijoj facijalnoj ekspresiji. EEG biofidbek trening ocito pomaže takvoj deci
da smanje culnu preosetljivost, i da prikladnije reaguju na promene u okolini. (cesto su
njihove reakcije na svaku promenu rutine dramaticne)
Epilepsija
Epilepsija je jedna od prvih problema na kojima je isproban neurofidbek, i zato ima
najviše klinickih istraživanja u toj oblasti. Pokazalo se da neurofidbek u velikoj meri koristi u
tretmanu razlicitih tipova epilepsije, ukljucujuci petit mal, grand mal, i kompleksne parcijalne
napade. Uz pomoc neurofidbek treninga znatno se umanjuje kolicina lekova potrebna da bi
se sprecili napadi.
Posebni problemi u ucenju
Problemi u ucenju se mogu pojaviti kod jednog ili više osnovnih procesa koji su
ukljuceni u razumevanje pisanog ili izgovorenog teksta. Nedostatci se mogu ispoljiti u
auditornim funkcijama, ili u memorijskim, ili u funkcijama obrade informacija (procesiranju), i
izazvati probleme u razumevanju ili secanju reci, u ispoljavanju ili primanju govornog ili
pisanog jezika, u pisanju slova, ili kapiranju matematickih koncepata. l kod ovakvih problema
se ispostavilo da postoje povišeni Alfa i Teta talasi koji ometaju tekuce mentalne aktivnosti.
Kada se treningom uspe u smanjivanju Alfa i Teta talasa, dolazi do poboljšanja u
sposobnosti citanja, pisanja, crtanja, matematickim sposobnostima, pa cak dolazi i do boljih
26
rezultata na testovima inteligencije. Povecava se lQ skor, koeficijent inteligencije. To ne
znaci da je dete postalo inteligentnije vežbanjem mozga, vec da su otklonjene smetnje koje
su mu onemogucavale da svoju inteligenciju pokaže na efikasan nacin.
Problemi sa spavanjem
Problemi sa spavanjem ukljucuju nocno mokrenje, hodanje u snu, pricanje u snu,
nocne more, i anksioznosti povezane sa padanjem u san - nesanicu. Neurofidbek trening,
cak i kad se koristi za tretiranje drugih problema, može usput da pomaže i problemima sa
spavanjem. Treniranje mozga da preuzme samoregulaciju fiziološkog uzbudenja na prvi
znak promene, dovodi i do toga da se poboljša kvalitet spavanja. Mozak koji je savladao
veštinu kontrole ne mora da bude u svesnom stanju da bi je koristio. Veština je nesvesna, i
«ukljucuje» se po potrebi, na znak poremecaja fiziološke ravnoteže.
l kod odrasli2 osoba se neurofidbek primenjuje kod problema anksioznosti, panike,
epilepsije, problema sa ucenjem, poremecaja sna...isto kao i kod dece. Koristi se i u
prevladavanju drugih poteškoca koje se kod dece ne javljaju ili su retke, kao što su:
A/to.1)/na Di!f/n'ci*a
Chronic 2atig/e 3yn"ro)e #C23$#3in"ro) hroni4nog -a)ora$
Hroni4ni +o&
Depre!i*a
P53.Pre")en!tr/a&ni !in"ro)
5o,"ani /"ar/)an*e tra/)at!'e pore"e )o-ga
Po!t tra/)at!'i !tre! pore)e6a*i
7o/rett.o 3in"ro)
Dr/ge pri)ene / !port/ i "r/gi) o+&ici)a 8rh/n!'og i-o9en*a: . 8Pea' 5enta& Perfor)ance:
A/to.1))/ne Di!f/n'ci*e
;o&e!ti -ai!no!ti
Autoimune bolesti
Znacajne klinicke potrvrde ukazuju na to da neurofidbek može biti od pomoci kod
simptoma autoimunih bolesti, bolesti koje nastaju jer je imuni sistem u ratu sa normalnim
telesnim celijama koje ne uspeva da adekvatno razlikuje od stranih tela. Biofidbek ne leci
bolest, i ne može da obrne proces, ali može u mnogo cemu da olakša patnje obolelih. Kod
poremecaja kao što su dijabetes, reumatoidni artritis, ili lupus, primeceno je da postoje
poboljšanja vezana za neurofidbek trening u smislu višeg nivoa energije, boljeg spavanja,
fokusirane pažnje, smanjene oscilacije raspoloženja, normalizacije praga osetljivosti na bol, i
poboljšanja opšteg stanja. U slucaju dijabetesa tipa l, stanja u kojem je gubitak sposobnosti
tela da proizvodi insulin posledica autoimunog poremecaja, EEG biofidbek traning može
pomoci da se postigne bolja tolerancija na varijacije nivoa glukoze. Pacijenti izveštavaju da
se osecaju jaci i energicniji, kao i to da manje osecaju bol povezan sa perifernom
neuropatijom koji se pojavljuje u poodmaklijim stadijumima bolesti. Kod dijabetesa tipa ll, gde
je problem uglavnom u regulaciji šecera, treningom se može postici da dodatne doze insulina
ne budu potrebne, da se umanji potreba za insulinom, i da osoba oseca da je sposobna za
bolju samoregulaciju nivoa energije, spavanja, pažnje i promene raspoloženja.
Kod reumatidnog artritisa osoba koja od njega pati se neurofidbek treningom može
osloboditi bola u toj meri da joj nisu potrebni medikamenti protiv bolova. Vežbanje je
usmereno na podizanje praga osetljivosti na bol i prekidanje mehanizma hronicnog bola.
Pretpostavlja se da postoji i neki direktniji uticaj na mehanizam bola prilikom neurofidbek
treninga jer dolazi do prilicno brzih efekata.
27
U slucaju lupusa, trening može da pomogne u smanjivanju jacine napada, cak i da
ima preventivna dejstva, pa se sporovodi bez obzira na to da li je pacijent u akutnoj epizodi.
Primeceno je i to da neke žene sa ugradenim silikonskim grudima mogu da manifestuju
simptome koji potsecaju na one kod autoimunih poremecaja kao što su lupus ili multipla
skleroze. Pokazalo se da EEG trening može da koristi i u ovakvim slucajevima.
EEG Biofidbeck Trening kod Sindroma Hronicnog Umora
Prethodnih nekoliko godina, koliko se neurofidbek primenjuje u radu sa ovim
problemima, ustanovljeno je da je ovaj metod veoma efektivan kao dodatni nacin za
otklanjanje simptoma CFG (sindroma hronicnog zamora) i CFlDS-(Chronic Fatigue lmmune
Deficinecy Syndrome) - sindroma deficijencije imunog sistema povezanog sa hronicnim
zamorom. Trening kod osoba pogodenih ovim poremecajima pomože u otklanjanju
simptoma depresivnosti, kognitivnih deficita, problemima sa memorijom i koncentracijom,
poremecaja spavanja i hronicnih bolova i glavobolja. Takode dovodi i do povecanja
energetskog nivoa. Kada je trening primenjivan na osobama koje nisu bile potpuno
onesposobljene ovim poremecajem, mnogi od njih su uspeli da povrate radne sposobnosti i
budu produktivni puno radno vreme. Kod težih slucajeva dolazilo je do prilicnog napretka, ali
nije zabeležen potpuni oporavak.
Pretpostavlja se da uspesi neurofidbek treninga u ovim slucajevima pocivaju na
vežbanju mozga da reguliše funkciju uzbudenja. Trening ne utice direktno na uzroke same
bolesti CFS. Medutim, poboljšavanjem samoregulacionih sposobnosti mozga, povecava se
sposobnost osobe da podnese teškoce, pa samim tim i teškoce povezane sa ovom bolešcu..
Hronicni bol
Problem kod hronicnog bola je najcešce u tome što je povreda koja je bol prvobitno
izazvala izlecena, ali bol i dalje postoji i može se cak i pojacati vremenom. Ako smo duže
vremena izloženi bolu, prag osetljivosti na bol može da se snizi i da se time poveca opažanje
bola. Drugim recima, «uplašeni» mozak obraca više pažnje na senzacije bola. EEG biofidbek
treningom mozak se može uvežbati da podigne prag osetljivosti na bol i dovede ga na
normalu. Efikasnost EEG u redukciji hronicnog bola je neocekivano velika. Mehanizam cula
za bol je nešto drugaciji nego kod ostalih cula. Kada su ostala cula izložena konstantnim
stimulusima, postepeno «oguglaju», to jest postepeno se smanjuje njihov odgovor na taj
stimulus. Jedini poznati izuzetak od tog pravila je reakcija na konstantni stimulans koji izaziva
bol. U slucaju bolnih i stalnih nadražaja, odgovor mozga je da postepeno pojacava osetljivost
na taj stimulus, smanjujuci prag nadražaja na bolnom mestu. Na tom preosetljivom mestu bol
može da se zadrži i kada je otklonjen stimulus koji ga je provocirao. Tako nastaje hronicni
bol.
Cesto se dešava da osobe podvrgnute EEG treningu zbog hronicnog bola, posle
nekoliko seansi, pocnu da doživljavaju živa secanja na neke dugo potisnute traumaticne
dogadaje. Hronicni bol je u velikoj meri povezan i sa traumama i zloupotrebama u detinjstvu
koje su i ucinile nervni sistem preosetljivim na bol.(Jedna studija je utvrdila da je zloupotreba
deteta u ranoj mladosti postojala u 85% slucajeva koji su se obratili za pomoc zbog
hronicnog bola). Pošto se takva secanja gotovo redovno javljaju u toku neurofidbek treninga,
osobama se preporucuje da se podvrgnu istovremeno i nekom obliku otkrivajuce
psihoterapije (psihoanaliza, transakciona, geštalt...) kako bi mogla da se bolje suoci sa
potisnutim sadržajem koji navire na površinu svesti. lza hronicnog bola se, najcešce, krije
depresivnost. Snižavanje praga osetljivosti na bol uz pomoc neurofidbek treninga u velikoj
meri otklanja i depresivnost. Prilicni uspesi u otklanjanju bola mogu se pojaviti vec od prve
seanse, dok se potisnuta secanja obicno javljaju izmedu 6 i l5 seanse.
Depresija
28
Neurofidbek trening generalno pomaže u regulaciji mehanizma fiziološkog uzbudenja.
Trening ima efekata bez obzira kakvo je poreklo tog uzbudenja. Da li se radi o genetickoj
predispoziciji, fizickoj ili emotivnoj traumi, ili o fiziološkim promenama nepoznatog porekla.
Bitno je to da, kako trening odmice, depresivna osoba primecuje da joj je potrebna sve manja
doza antidepresiva ili stimulativnih sredstava. Klasican periferni biofidbek relaksacioni trening
pomaže kod stresa i anksioznosti, ali je cesto neuspešan kod depresivnih stanja, reaktivnih
depresija, sezonskih afektivnih poremecaja i PMS (predmenstrualni sindrom). EEG biofidbek
je mnogo korisniji kod tih stanja jer uticne na bazicni mehanizam kojim mozak kontroliše
fiziološko uzbudenje. Kada se uspostavi normalna regulacija fiziološkog uzbudenja, kod
depresivne osobe se normalizuje spavanje i osecanja se vracaju u uobicajeni intenzitet. Ako
je utrok depresije neki hronicni bol, otklanjanje bola iz pomoc treninga može smanjiti i
depresivnost. Pokazalo se da trening pomaže i u slucajevima depresije izazvane nekim
specificnim uzrocima kao što je silovanje, posledice hemoterapije ili totalne anestezije.
Neurofidbek je posebno preporucljiv za depresivna stanja kod osoba koje ne reaguju dobro
na lekove, ili kod kojih nije preporucljiva upotreba lekova, kao što je to kod trudnica. Trening
ima i preventivna dejstva, jer se smanjuje mogucnost ponavljanja depresivnih stanja. Efekti
vežbanja mozga uticu i na razna propratna stanja koja idu uz depresiju, kao što je to
alkoholizam ili nasilno ponašanje.
PMS-Predmenstrualni sindrom
lako PMS nije uvršten u «zvanicne bolesti», ocigledno je da to stanje postoji i da
mnogim ženama, a i onima oko njih, pricinjava znatne probleme. PMS se ne ispoljava kod
svih na isti nacin. To stanje je obilik nedovoljne regulacije ciklicnih hormonskih promena koje
dovode do stresa. Svaka osoba reaguje drugacije, u zavisnosti od nekih posebnih slabosti
njenog regulacionog sistema. Jednostavnije receno, simptomi se ispoljavaju tamo gde je
osoba «najtanja», gde ima slabe tacke.
PMS sindrom ukljucuje u sebe razne fizicke i emocionalne simptome povezane sa
specificnom fazom menstrualnog ciklusa. Oko 75% žena se žali na tegobe PMSa, ali
intenzitet tegoba obicno nije preveliki. Najcešci emotivni simptomi su razdražljivost, promene
raspoloženja, anksioznost, depresija, opadanje interesovanja za svakodnevne aktivnosti,
zamor, problemi sa koncentracijom, promene u spavanju ili apetitu, i brojni fizicki simptomi.
Mnogi od PMS simptoma su karakteristicni i za depresiju. PMS se može posmatrati i kao
jedan oblik depresivnog sindroma. Lekovi protiv depresije i anksioznosti najcešce uticu
pozitivno i na smanjeje PMS simptoma.
Pokazalo se da EEG biofidbek može biti veoma koristan u postizanju bolje regulacije
u organizmu, što u velikoj meri pomaže i u otklanjanju tegoba PMSa. Takve promene su
primecene kod veceg broja osoba koje su došle na neurofidbek trening zbog drugih
problema, ali je, nakon treninga, usput došlo i do promena reagovanja u predmenstrualnom
ciklusu. Predmenstrualni ciklus je «školski primer» takozvane «kortikalne disregulacije», ili po
srpski, nesposobnosti mozga da «sredi stvari» i povrati ravnotežu. Neurofidbek trening se
usmerava na tu opštu nesposobnost regulacije, a ne na posebne simptome. Ono što je
potrebno utvrditi na pocetku treninga je da li je osoba sklona preteranom fiziološkom
uzbudivanju, ili pak jakom padu fiziološkog uzbudenja tokom predmenstrualnog ciklusa.
Obicno nam izgleda da je žena u PMS preterano uzbudena i uznemirena. Medutim, i jako
snižen nivo fiziološkog uzbudenja može takode imati simptome koji izgledaju kao preterana
uzbudenost. PMS sindrom je, uglavnom, povezan baš sa niskim nivoom fiziološkog
uzbudenja. Posledice niskog fiziološkog uzbudenja u ponašanju osobe mogu biti i
hiperaktivnost i hipoaktivnost. l kod depresije možemo cesto videti u ponašanju anksioznost,
uznemirenost. EEG trening je usmeren na vežbanje u smanjivanju moždanih talasa nižih
frekfencija i pojacavanju talasa iz Beta opsega (oko l5Hz). Pojacana aktivnost mozga u
nižim frekvencijama je vezana za nisko fiziološko uzbudenje i nedostatak kortikalne
stabilnosti. lzrazito visoke frekvencije su najcešce povezane sa anksioznošcu, alkoholizmom,
29
narkomanijom, hipoglikemijom ili manijom. lstraživanja pokazuju da je neurofidbek trening
bio uspešan u otklanjanju ili smanjivanju simptoma PMSa u 90% slucajeva, kada su u pitanju
osobe koje su dovršile trening do kraja (od 20-40 seansi). Neki neurofidbek prakticari
izveštavaju i o pozitivnim iskustvima u treningu sa problemima kao što su dismenoreja ili
preterano vaginalno krvarenje, ali nema još metodološki potkovanih studija koje bi to i
statisticki potvrdile.
Bolesti Zavisnosti
Pokušaji da se pacijenti lece «od alkohola», ili « od droga», ili neke druge zavisnosti,
veoma cesto vode do toga da oni šetaju od jedne zavisnosti do druge. Biofidbek spada u one
metode koje nude univerzalni pristup terapiji zavisnosti. Ovaj metod je usmeren na to da
osoba na tretmanu postane aktivni ucesnik procesa u kojem razvija veštine normalizovanja
funkcija centralnog nervnog sistema. Poremecaj tih funkcija dovodi do nastajanja i
održavanja zavisnickog ponašanja. Njihova kontrola u velikoj meri olakšava odvikavanje od
zavisnosti. Biofidbek tehnologija stvara virtualnu sredinu u kojoj osoba uci nove veštine
efektivnog ponašanja nezavisno od toga koju vrstu zavisnosti je razvio.
Poznato je da EEG zavisne osobe koja apstinira od alkohola pokazuje smanjenje
bioelektricne aktivnosti mozga u alfa opsegu. Videli smo ranije da je dominacija Alfa ritmova
vezana za stanje opuštenosti. lstraživanja su pokazala da je nedostatak endorfina i još nekih
neuromedijatora do kojih dolazi kod apstineneta od droga povezan sa lošim funkcionisanjem
CNS struktura (pre svega amigdale i hipokampusa) koje su odgovorne za izazivanje potrebe
za drogom i njeno održavanje. Smanjeno funkcionisanje tih struktura dovodi i do smanjenja
snage alfa ritmova. Pojacavanje alfa ritmova koje se postiže kroz biofidbek trening je
povezano sa restrukturiranjem tih oslabljenih veza u korteksu i subkorteksu, mobilizacijom
endorfina i, moguce, promenama u elektrosenzitivnosti opijatskih medijatora kao rezultat
promena u «elektricnom stanju» mozga.
Uspevajuci da, uz pomoc biofidbek treninga, kontroliše sopstvene fiziološke funkcije,
zavisna osoba stice poverenje u sopstvene sposobnosti kontrole i održavanja dobrog stanja.
Vremenom uvida da nije jedini nacin postizanja relaksacije i prijatnosti onaj uobicajeni,
zavisnicki nacin koji traži spoljašnja sredstva za «sredivanje» stvari, i otklanjanje
neprijatnosti. Ovladavanje veštinama samokontrole životnih funkcija razvija postepeno
osecanje sopstvene efikasnosti i sposobnosti kontrole vlastitog psihoemocionalnog stanja, i
umanjuje osecanja bespomocnosti i ropstva drogama.
Moždani udar/manje traumatske povrede mozga
Moždani udar može imati posledice na razne moždane funkcije. Neurofidbek može
biti od pomoci da se povrati neki specificni gubitak funkcije, kao i da se otklone neki
sekundarni simptomi kao što su malaksalost, loše spavanje, depresija,
anksioznost...Neurofidbek je koristan kod dugotrajnih oporavaka neke funkcije. Pokazalo se
da, kod manjih povreda mozga, pomaže u otklanjanju stanja kao što su: gubitak energije,
glavobolje, vrtoglavice, vertigo, gubljenje memorije, teškoce u koncetraciji, anksioznost,
depresija, oscilacije raspoloženja i problemi vizualne percepcije. Klinicka iskustva pokazuju
da se mnogo toga kod udara može popraviti i tamo gde druge vrste tretmana ne uspevaju.
Ublažavanje efekata starenja
Podmladivanja baka i deka uz pomoc neurofidbeka
Program protiv starenja Biokibernaut lnstituta iz San Franciska koji se zasniva na
EEG Alfa biofidbeku pokazao se efikasnim u ublažavanju efekata starenja. U tom programu
su osobe od 60-80 godina vežbale da uz pomoc neurofidbek tehnologije koju je razvio taj
institut povrate obrasce moždanih talasa kakve imaju mladi ljudi. Kada su u tome uspevale,
30
dolazilo je do ublažavanja brojnih aspekata starenja. Neke od sedamdesetogodišnjih žena
koje su prošle trening vratile su se ponovo na koledž, dobile titule ili otpocele novi posao.
Takode je dolazilo sniženja visokog krvnog pritiska kod svake starije osobe koja je uspevala
da pojaca alfa aktivnosti svojih moždanih talasa. Stariji muškarci uspešno su koristili takav
trening u rehabilitaciji od srcanog udara. Studi je Biokibernaut lnstituta su pokazale da je Alfa
biofidbek trening efikasan za «podmladivanje». EEG obrazac kod senilnih ljudi pokazuje
pojacane teta i beta talase, i umanjene alfa talase. Kod arterioskleroze se alfa frekvencije
usporavaju na 8-l0Hz. Kada alfa frenkcencije padnu ispod 8 Hz, ili niže u teta opseg, osoba
zapada u senilno stanje. Smanjenje dotoka krvi u mozak je jedan od faktora koji uticu na to
smanjenje frekvencije alfa moždanih talasa. To sniženje frekvencija umanjuje i sposobnost
mozga da reguliše sve važne biohemijske sisteme tela, i dolazi do umanjenja fizickih,
hormonalnih i drugih fizioloških funkcija koje prete opadanje alfa aktivnosti. Neurofidbek
tening alfa frekvencija mozga možde povratiti sposobnost mozga da reguliše um, telo i
emocija na zdraviji nacin, kao što je to mogao kada je osoba bila znatno mlada.
Mogli bismo ovako beskrajno nabrajati u cemu sve može da pomogne bio i
neurofidbek, ali ja sam se malo umorio od toga, a verujem i vi. Kada malo bolje pogledamo,
opet dolazimo do onoga Ðokinog «princip je isti, sve su ostalo nijanse». Zašto bi citaoca, ako
nije biofidbek terapeut, zanimalo da detaljnije zalazi u razlike u tretmanu pojedinih problema.
lonako se poboljšanja zasnivaju na slicnim procesima, procesima ucenja samoregulacije
fizioloških dogadanja u telu i mozgu. Naše telo neprekidno vibrira, i time stvara neku vrstu
muzike koju mi, uglavnom ne cujemo. Mi smo, dakle, živi muzicki instrument. Kada su nam
strune (mišici) prenapete, ili mlitave, ta muzika je «sacuvaj Bože». Falš. To je ono što
zovemo bolest. l naš mozak igra po odredenim ritmovima. Kako on igra, tako se mi i
osecamo. Takva su nam stanja svesti. Biofidbek i neurofidbek su neke vrste «plesnih škola»,
ili «muzickih škola». Mi ucimo da se «naštimujemo», i da «uhvatimo ritam», funkcionišemo
na pravim frekvencijama, a time i da ozdravimo od «loših vibracija» i životne
«raštimovanosti». U tome je suština ove price. Sve su ostalo nijanse.
Biofidbek trening za vrhunsko mentalno postignuce
Biofidbek i neurofidbek se ne primenjuju samo kada imamo nekih problema. Ovaj
metod je izuzetno koristan osobama koje žele da usavrše svoje veštine i postignu stanja
najboljeg izvodenja nekih veština. EEG fidbek se koristi u radu sa vrhunskim sportistima,
menadžerima, vojnim osobljem, pilotima, vrhunskim muzicarima...koji žele da postignu viši
nivo mentalnog funkcionisanja. EEG biofidbek uredaje mnogi i nazivaju «trenanžerima
mozga». lstraživanja primene neurofidbeka u radu sa sportistima pokazala su da se
takozvanim «Peak Achievement» tehnikama (tehnike vrhunskog postignuca) može trenirati:
l)Pojacavanje sposobnosti lzvršne Mreže Pažnje da fokusira pažnju
2)Pojacavanje sposobnosti srednjeg mozga da intenzivira budnost-uzbudjenje
3)Fokusiranje pažnje na odredene delove tela sa kojima trener želi da se radi.
4)Treniranje sportiste da nacini kratku, relaksirajucu mikropauzu koja ponovo dovodi do
energizovanja moždanih talasa.
5)Treniranje najboljeg stepena budnosti-uzbudenja za optimalno izvodenje odredenih
aktivnosti.
6)Uskladivanje sekvenci fokusiranja, budnosti i mikropauza.
7)Pronalaženje i primena sekvenci koje su optimalne za posebne aktivnosti.
8)lzvodenje tih sekvenci uprkos ometajucim uslovima kao što su buka, navijanje, trema,
umor...
31
Brojna istraživanja pokazuju da primena Biofeedback metoda kod sportista dovodi do
sledecih povoljnih rezultata:
l)Veca sposobnost da se ostane u «zoni» oštrog fokusa pažnje.
2)Poboljšanje rafiniranosti sportskih veština i izvodenja.
3)Reduciranje problema nediscipline.
4)Brže i bolje izvodenje.
5)Eliminisanje «glupih» grešaka, grešaka nepažnje, nepotrebnih faulova i kazni.
6)Reduciranje stresa.
7)Poboljšanje fizicke spremnosti i snage.
8)Brži oporavak od povreda.
9)Znacajno poboljšanje uspeha sportista u školi, ili na studijama.
Na polju sportske psihologije uvek su se tražili nacini da se poboljša efikasnost
sportista poboljšanjem njihovog mentalnog funkcionisanja. Svima koji prate sport poznate su
scene sportiste koji koristi vizualizaciju da se koncentriše i zamisli svoj sledeci potez, rituali
koje izvodi pre nastupa, pokreti tela koji se vide dok, zatvorenih ociju, zamišlja i oseca buduci
savršeni potez koji se vec odvija u njegovoj svesti. On se fokusira u mislima na buduci
zadatak. Sve je veci broj studija u sportskoj psihologiji koje proucavaju merljiva unutrašnja
stanja koja su povezana sa vrhunskim izvodenjem. Vecina tih studija izveštava da su takva
stanja optimalnog izvodenja veština povezana sa povecanom alfa EEG aktivnošcu leve
hemisfere baš pred samo vrhunsko izvodenje u individualnim sportovima kao što su
streljaštvo ili golf. Pojacavanje alfa aktivnosti leve hemisfere ukazuje na to da verbalno,
logicko, linearno procesuiranje leve strane mozga malo «oladi», uzme mali odmor, dok
vizualna, prostorna, desna strana mozga preuzme vodenje pravog poteza. Pored EEG
biofidbeka, pokazalo se da je od velike koristi za dostizanje stanja vrhunskog izvodenja i
trening kardiovaskularne koherencije, HRV i RSA, o kojima smo vec govorili. To pokazuju i
studije na sportistima i studije na vrhunskim muzicarima. Merenja EEG i HRV pre takmicenja
pokazuju da se na osnovu ovih funkcija sa prilicnom preciznošcu može predvideti efikasnost
sportiste na takmicenju. Statisticki obradeni podatci jasno ukazuju na to da se grafikoni koji
pokazuju fiziološke aktivnosti sportiste pre izgubljenog meca znacajno razlikuju od onih pre
dobijenog meca.
Sportisti opisuju idealno stanje u kojem su najefikasniji uglavnom kao stanje u kojem
nema straha, razmišljanja o izvodenju, u kojem je pažnja sužena, fokusirana na dešavanja
na terenu, stanje u kojem stvari idu «od ruke» bez napora, oseca se dobra samokontrola, i
postoji neka vrsta promenjenog doživljaja vremena i prostora. Snimanje fizioloških funkcija
sportiste u takvim stanjima služi da se takva vrhunska stanja objektivizuju, da se izmeri šta
se to dešava u organizmu dok ona traju, i zatim, uz pomoc biofidbek opreme, vežba
dostizanje takvih stanja po potrebi. l ono što se zove «inspiracija» može se uvežbati ako
znamo iz cega se ta «inspiracija» za vrhunsko izvodenje sastoji. Fiziološke aktivnosti
sportiste u stanju optimalnog izvodenja služe kao reperi za biofidbek trening. Takvi «reperi»
su dobrim delom vec ustanovljeni u studijama sa igracima golfa, strelcima, teniserima,
dizacima tegova, plivacima...uglavnom u individualnim sportovima, ali se sve više radi i na
primeni biofidbeka u grupnim sportovima.
Optimalno funkcionisanje na poslu i biofidbek

Biofidbek trening optimalnog funkcionisanja ne primenjuje se samo na polju sporta
vec i za postizanje boljeg funkcionisanja u drugim profesijama koje zahtevaju bolju
koncentraciju, relaksaciju i kontrolu fizioloških funkcija. Studija koju je sproveo NATO na
operaterima koji rade za radarom, pokazala je da su kod operatera koji su trenirani da
smanje teta aktivnosti mozga u ocipitalnom režnju bitno smanjene greške. U drugoj studiji
koju je takode sproveo NATO pokazalo se da je trening u smanjivanju teta aktivnosti u velikoj
meri uticao na vozacke sposobnosti i sigurnost vozaca na dugim relacijama. NASA je razvila
poseban neurofidbek uredaj «Peak Performance Trainer» za trening pilota. Studija sa
32
pilotima je pokazala da postoji jasna veza izmedu sposobnosti da se potisnu niskofrekventne
alfa aktivnosti mozga i sposobnosti pilota da se snadu u veoma zahtevnim zadatcima kao što
je spuštanje aviona pod ekstremno teškim uslovima. Sve je više kompanija koje preporucuju
(i placaju) EEG biofidbek trening svojim menadžerima, jer istraživanja pokazuju da dolazi do
znacajnog poboljšanja efikasnosti menadžera nakon dvadesetak neurofidbek seansi. Pored
poboljšanja efikasnosti, dodatni efekti su i smanjenje reakcije na stres kao i osecanje veceg
zadovoljstva životom.
3ednostavniji ekonomični oblici biofidbeka
$iofidbek za "oneti4 5radi sam, za male "are, ili za džabe
Možda ste iz dosadašnje price stekli utisak da se biofidbek trening ne može obavljati
bez skupocene aparature. Ma, jok. Ako shvatimo osnovne principe, mnogo toga možemo
uraditi i bez instrumenata, sa jednostavnim i jeftinim instrumentima, ili sa onima koje sami
sklepamo. Tacno je to da se biofidbek naglo razvio u poslednjih nekoliko decenija kao deo
kibernetike i teorije informacija. Teorija informacija i aktivnosti mozga vidi kao jedan kružni
proces informacija. Uzmimo jedan primer: Raširite ruke u visini ramena sa strane. Ne
savijajuci laktove, pomerite ruke ispred sebe da stoje horizontalno i da se dodirnu samo
vrhovima oba kažiprsta. Jel vam uspelo? Pa naravno da jeste, kad je prosto k'o pasulj.
Probajte sada sa zatvorenim ocima, i videcete da je mnogo teže. Ruke mogu i da se
mimoidu malcice, i potrebno je da više pažnje obratimo na druge senzacije, senzacije
ravnoteže, kretanja mišica...Mozak nema naviknutu, vizualnu povratnu informaciju, ili fidbek,
da li radi dobro. Povratna informacija može biti vizualna, kinesteticka, ili proprioceptivna.
Kada ne bismo imali nikakvu povratnu informaciju, teško da bi smo mogli da izvedemo i
najjednostavniji pokret. Dakle, fidbek je kružni tok informacija izmedu razlicitih aspekata
našeg bica i sredine. Taj kružni tok informacija je suštinski bitan za svaki proces ucenja.
Biofidbek je samo jedan poseban delic tog šireg procesa koji se odnosi na tok informacija što
uspostavlja most izmedu naše svesti i drugih fizickih nivoa ljudskog funkcionisanja. Biofidbek
uci i usmerava našu svest da primeti i bolje kontroliše suptilne promene u našoj
psihofiziologiji. Te fine promene se dešavaju ispod našeg uobicajenog nivoa svesnosti, i
primetimo ih tek kada se nakupe i predu kriticni prag na koji naša svest obraca pažnju. Pošto
nemamo trenutnu povratnu informaciju, mi nismo u stanju da primetimo te promene niti da
naucimo kako da ih kontrolišemo. Da bi biofidbek bio od koristi za ucenje, potrebno je da se
te biološke informacije odmah detektuju, pojacaju i pokažu. Bitno je da to bude, kako kažu
kiberneticari "u realnom vremenu". Realno vreme znaci onda kada se nešto dešava. Bez
zadrške. Ako postoji vremenski razmak izmedu fiziološke promene i povratne informacije o
njoj, mi ne znamo šta smo tada uradili, dobro ili loše, pa smo tu promenu izazvali. Za takvu
preciznu informaciju o suptilnim promenama u realnom vremenu potrebna nam je skupa
biofidbek oprema.
Medutim, možemo nauciti da opažamo i veoma fine biološke promene
proprioceptivno (proprioceptori šalju u mozak senzacije iz unutrašnjih organa), bez upotrebe
spoljašnjih aparata. Vecina nas koristi proprioceptivna cula za koordinaciju brzih i velikih
motornih pokreta. Taj proces se uglavnom odvija nesvesno. Ali, možemo nauciti da izoštri
proprioceptivna i druga cula. Za to izoštravanje razvijene su brojne metode kao što je
relaksacioni trening, meditacija, T'ai Chi Chuan...Kada smo mirni, i kada se usporimo,
možemo povecati svoju sposobnost da osetimo suptilne promene u pritisku, pokretima
mišica, balansu, i drugim fiziološkim dešavanjima u našem telu. Ako vas ne mrzi, probajte da
šetate desetak minuta najsporije što možete. Posmatrajte pokrete noge, clanaka i stopala, a
u isto vreme budite svesni centra svoje gravitacije u abdomenu (oko pupka). Osluškujte sebe
pažljivo. Osetite vazduh kako se krece i prolazi vam pored ruku i lica. Posmatrajte kako
prebacujete težinu tela sa jedne noge na drugu. Onda zažmurite, i "posmatrajte" sebe
iznutra. Nakon deset minuta, obratite pažnju na to kako se osecate, koliko ste se usporili i
kako su se promenila vaša osecanja. Videcete da možete biti mnogo osetljiviji na promene u
svom telu, ali je ta vaša potencijalna osetljivost obicno maskirana brzim pokretima i
aktivnostima.
33
Dakle, povratne informacije o svojim fiziološkim funkcijama možemo dobiti na dva
nacina: preko aparata, kada se ta povratna sprega kompletira van nervnog sistema individue
dolazeci nazad kroz eksteroceptore (cula koja primaju informaciju iz spoljašnje sredine), ili
preko naših proprioceptora. Za ovaj drugi nacin potrebno je da sedimo ili se krecemo lagano
u tihoj sredini, i vežbamo da pojacamo svesnost signala koji nam dolaze iz naših unutrašnjih
senzora. U tome nam mogu pomoci razni predmeti ili spravice za koje nismo pomišljali da
mogu biti biofidbek "aparati". l druga osoba može biti naš biofidbek "aparat".
Kako može drugi covek da mi bude biofidbek "aparat"?
Ljudska bica mogu da budu najosetljiviji biofidbek "uredaji", samo kad bi vežbala
svoje sposobnosti. Eh, šta bi sve ljudi mogli samo kad bi...No, dobro, da vidimo neki
konkretan jednostavan primer kako može neko drugi da nam bude biofidbek "uredaj".
Probajte i vi, ako imate sa kim. Možete li da se prepustite tome da budete potpuno pasivni i
da neko drugi pokrece neki deo vašeg tela a da vi u tome ne ucestvujete uopšte? Recimo,
da opustite vilicu i da vam je neko drugi pomera nežno kako mu padne na pamet. Levo,
desno, gore, dole...Taj drugi može da oseti svaki otpor, svaku malu napetost vaših mišica
vilice. On vam dode EMG senzor. Možda vam vežba izgleda blesavo, ali govori mnogo toga
o vama. Vecini ljudi je problem da prepusti kontrolu nad svojim mišicima. Ako biste to probali
sa glavom, i opuštanjem mišica vrata...išlo bi još teže. Gde da nekome prepustimo svoju
glavu u ruke! Neko ce održavati kontrolu tako što ce pokušavati da pomogne onome koji mu
pokrece vilicu, drugi ce se opirati. Sve to vaš EMG covek oseca. Neki ljudi se brane od
prepuštanja u odnosima tako što su previše "dobri", popustljivi, lako pristaju (ali to samo
izgleda kao prepuštanje), drugi su otvoreno kruti...Kada biste stvarno potpuno opustili mišice
vilice, ona bi se mogla pomerati u bilo kom pravcu bez otpora. Ako to možete i sa mišicima
vrata dok vam druga osoba okrece glavu u raznim pravcima, vi verovatno možete da se
prepustite i u emotivnim odnosima, i u tu osobu imate poverenje. Možda ova vežbica može
da vam posluži i kao fidbek, ili povratna informacija o nekom vašem odnosu, bliskosti,
poverenju... Koga biste zamolili da bude vaš EMG biofidbek "uredaj"?
Ako postanete senzitivniji za vaše psihofiziološke procese, moci cete da bolje
detektujete i to šta ih izaziva u spoljašnjoj sredini, šta kod vas izaziva stresnu reakciju.
Naravno, uvidecete i to na šta i kako reagujete. Da li, na primer, na iritirajucu situaciju
zaustavljate disanje, ili stiskate vilice...ili nešto drugo cinite što pogoršava vaše
psihofiziološko stanje. Upoznacete vaš "stresni obrazac". Onda možete vežbati da promenite
svoj odgovor na stres.
Ekonomicne biofidbek spravice
34
Kad smo vec kod mišica, EMG biofidbeka, i napetosti mišic vilice, postoje razne sitne
izmišljotine koje nam mogu biti sredstva za fidbek mišicne napetosti. Naviknuta
nesvesna tenzija mišica vilice postoji kod problema kao što su bruksizam ili
tenziona glavobolja. Osoba treba da nauci da prepozna normalan nivo mišicne
tenzije, i da primeti minimalnu promenu tog nivoa. Kako bi mogla da na to obraca
pažnju u svakodnevnom životu, da primeti da steže vilice dok obavlja neke druge
aktivnosti. Evo nekoliko fidbek štosova: Dok obavljaju izvesne aktivnosti u koje se
unose, neke osobe stavljaju cvrsti kolac izmedu kutnjaka. Kad god stegnu zube,
kolac krcka, i one dobiju fidbek. Znam da i ovo može da zvuci smešno (Što je
dobro. Da makar nekoga nasmejem), ali svaka povecana svesnost neke "loše
navike" koja može da izazove ozbiljnije probleme, može pomoci i u odvikavanju od
te navike. Za osobe koje imaju problem sa preteranim stiskanjem olovke dok pišu
napravljena je jednostavna jeftina olovka sa alarmom koji zapišti kada se stisne
jace. Biofidbek peiferne temperature ruku, i ucenje zagrevanja ruku, može se
trenirati na brojne nacine bez aparata. Možete pratiti porast temperture
uporedujuci je sa temperaturom sopstvenog stomaka. Postoje i minijaturni
tolpomeri u obliku trake koja menja boju na promenu temperature. lnteresantnije
su simpaticne izmišljotine kao što je "Prsten raspoloženja". To je prsten koji u sebi
ima takozvani "tecni kristal" osetljiv na temperaturu. Kristal menja boju sa
promenom temperature. Kristal se može kupiti i u obliku tankih kružica ili traka koje
možete nalepiti na kožu, i on vam pokazuje promene u temperaturi. Postoje i brojni
jeftini biofidbek uredaji posebno izradeni za kucnu upotrebu (GSR, temperatura,
puls...), kao i konzole sa biofidbek igricama koje se igraju preko GSR i HRV
senzora cija cena približna ceni obicnih konzola sa videoigricama. Ako razumemo i
prihvatimo princip ucenja uz pomoc povratnih informacija, mnogo toga možemo
uvežbati u kontroli sopstvene fiziologije i bez skupih aparata i poseta strucnjacima.
$iofidbek i muzika
Poceli smo ovu pricu muzikom. Sada možemo muzikom i da je nastavimo jer ste
saznali nešto više o biofidbeku, i bice vam lakše da pratite vezu izmedu muzike i biofidbeka, i
upotrebu muzike u biofidbek treningu. Videli smo da je, u suštini, biofidbek trening
neinvazivan metod. On je metod ucenja, i tokom treninga se ne vrši bilo kakav uticaj na
coveka. Medutim, postoji i drugaciji pristupi koji se, takode, zasnivaju na biofidbeku ali u
kojima se koriste i izvesni oblici stimulacije. Posebno komponovana muzika sa izvesnim
tehnickim pomagalima koristi se za stimulaciju odredenih ritmova organizma, posebno
moždanih ritmova. lzvesni oblici stimulacije, muzicke, svetlosne, vizualne...mogu biti od
koristi za štimovanje osobe, ali pri tome treba biti oprezan.
Govorili smo vec o moždanim talasima i njihovoj povezanosti sa psihofiziološkim
stanjima. Govorili smo i o tome šta se desilo jadnoj bubašvabi kada je obesna naucnica
pomešala njene životne ritmove sa ritmovima druge bube. Crkla je od konfuzije. lzvesni Grej
Volter je pokušao da postojecim moždanim talasima, preko culnih organa, nametne nove
ritmove bljeskanjem svetla u pravilnim vremenskim intervalima. Ustanovio je da pri nekim
frekvencijama treptanja svetla dolazi do nasilnih reakcija subjekata (nalik epilepticnim
napadima). Volter se zatim okrenuo proucavanju uobicajenih moždanih talasa kod
epilepticara, za vreme njihovog mirovanja, i otkrio da se kod njih moždani talasi grupišu oko
odredenih frekvencija: «lzgledalo je kao da se odredeni glavni akord javlja na pozadini koju
su sacinjavali trileri (brzo naizmenicno zvucanje dva susedna tona), i arpeda (razlaganje
akorda na sastavne tonove) normalne aktivnosti...» Ovo harmonijsko grupisanje navelo ga je
na zakljucak kako je, da bi se ovi ritmovi sinhronizovali u snažnu eksploziju, potreban samo
jedan spoljašnji koordinator, dirigent koji je u stanju da udruži sve ove pojedinacne akorde u
jednovremenu veliku konvulziju. Treperenje svetla u ritmu alfa talasa, negde izmedu 8-l2
bljeskova u sekundi, delovalo je na epilepticare baš tako, izazivajuci kod njih napad baš u
tom trenutku. Volterova istraživanja na ljudima koji nisu bili epilepticari davala su slicne
rezultate. Vecina ispitanika na treperenje svetla odredenim frekvencijama reaguju
35
nesvesticom, osecanjem plutanja u glavi, trzanjem ekstremiteta u ritmu bljeskanja
svetla...Ako bi se uspostavila fidbek veza komocu koje bi se bljesci svetla okidali samim
ritmom moždanih talasa, to bi izazivalo trenutne epilepticne napade kod više ispitivanih
osoba. lako može biti previše brzo da bismo ga videli, treperenje svetla iste frekvencije kao
što je moždani ritam izaziva rezonancu i alarmantne efekte.
Odredeni tonovi, frekfencije, mogu imati izuzetno povoljan ili nepovoljan uticaj na živa
bica, što se, uglavnom, može prepisati fenomenu rezonancije i pozitivnog ili negativnog
uklapanja vibracija iz spoljašnje sredine sa osnovnim vibracijama organizma. Ova uklapanja
mogu biti vezana za poklapanje spoljašnjih vibracija sa osnovnim tonom organa ili citavog
organizma, dakle sa rezonancijom, ili za vibriranje u prijatnim ili neprijatnim intervalima u
odnosu na osnovni ton ili intervale koji odzvanjaju unutar živog bica. Ova uklapanja,
podešenosti, uštimovanosti...odnose se na sve opsege vibriranja, a ne samo na na onaj deo
skale vibracija koje prepoznajemo kao zvuk. Kada koristim rec muzika, koristim je u najširem
smislu. Zato možemo govoriti o svetlosnim ili elektromagnetnim ritmovima, termalnim
intervalima, hemijskim akordima... Medutim, pokušavam da pokažem kako osnovna nacela:
lepote, prijatnosti, korisnosti, simetrija, proporcija, relacija... važe u svim opsezima, oktavama
vibriranja, od materije do duha.
Poznato je da su coveku prijatne odredene pravilne relacije-intervali izmedu tonova,
ili frekfencija uopšte. Dva tona koja su u odnosu oktave, gde jedan ima duplo višu frekfenciju
od drugog, odsvirana zajedno, zvuce nam harmonicno. Tri tona zajedno, dobro, harmonicno
zvuce kao akord ako njihove frekvencije stoje u odnosu 4:5:6. Ovo su cisto matematicke
relacije, ali nam iskustvo govori da covek na njih reaguje pozitivno.
Brojna istraživanja govore nam da slicne efekte muzika ima i kod biljaka i životinja.
Razlicite vrste, verovatno zbog njihove razlicite grade i osetljivosti, i rezonantne frekfencije
koja od grada zavisi, imaju razlicite muzicke sklonosti. Medu biljkama, na primer, utvrdeno je
da Geranijum najbrže raste uz Bahove Branderburške koncerte. Ukoliko se biljkama emituju
frekvencije koje preovladuju u ovom muzickom delu, one imaju nekog efekta. Ali, do
znacajnog rasta dolazi tek onda kada se ovo delo odvija u vremenu i prostoru, baš onako
kako je to Bah i zamislio. Svi znamo da muzika utice na covekova osecanja, kao i to da je
ona i odraz osecanja. Stari Grci su dobro znali koliki može biti uticaj muzike na razvoj
omladine. Kod njih su odredeni muzicki oblici bili zabranjeni, a onaj koji bi ih, uprkos zabrani,
koristio, mogao je da ostane i bez glave. Danas deca slušaju sve i svašta. Poznato je da se
klinci dele po muzici koju slušaju, po stilu života koja ona sa sobom nosi (ranije su to bili
"metalci", "pankeri", "padavicari", "dizelaši"...). Kao u onoj reklami za pricaonicu kada jedan
kaže "Za mene je rokenrol nešto više. Nacin života.", a drugi mu odgovara: "Ma, pali, brate,
narodnjaci su zakon.".
U sferi vizuelnog nailazimo na iste pravilnosti. Odredene proporcije su mnogo
ugodnije od drugih. Ako se ljudima izloži veliki broj cetvorougaonih oblika, vecina ce izabrati
oblik cija je širina nešto preko jedan i po puta veca od njegove visine. Ovaj oblik koji vecina
ljudi smatra najprijatnijim zove se Zlatni presek, proporcija širine i visine l,6l8. l ljudsko telo
je gradeno u zlatnom preseku. Brojna transkulturalna istraživanja likovnog umetnickog
izražavanja pokazuju da, pored znacajnih razlika u nacinu ispoljavanja, izgleda da estetskim
ukusima svih upravljaju slicni osnovni zakoni. Zašto vam ovo pricam? Svi smo mi neprekidno
okruženi raznim vibracijama. Dobrim i lošim po nas. Takode i proizvodimo vibracije koje su
nekada skladne, ritmicne, dobre po naše mentalno i fizicko zdravlje, a ponekada neprikladne
i loše. Bitno je da shvatimo da mi stvarno jesmo muzicki instrumenti, muzicka bica, i da naša
dobrobit zavisi od naše naštimovanosti i ritma. Zato cemo se prošetati po nekim neobicnim
istraživanjima u kojima se koristi muzika dobijena iz bioloških signala, i pogledati kakav uticaj
takva muzika može da ima na coveka.
«Moždana muzika» je jedan od inovativnih pristupa koji su razvili strucnjaci koji
prucavaju fenomen sna iz Klinike za lstraživanje Sna psihijatrijskog odelenja klinike u
Torontu, i Psihijatrijskog odelenja Univerzitetske Zdravstvene Mreže Western Hospital iz
Toronta. Pod vodstvom Dr. Leonida Kaymova, Direktora centra za istraživanje sna,
multidisciplinarni tim sastavljen od kompjuterskih programera, neurofiziologa, muzickih
terapeuta, psihijatara i strucnjaka za san, koristio je kompjutere i sintisajzere da kreira
36
individualizovanu muziku iz moždanih talasa snimljenih prilikom razlicitih stanja svesti, kao
što su budna pažnja i duboka relaksacija. EEG signale su prenosili u kompjuter gde su
obradivani takozvanom «Fast Fourier-Transform-Analizom», nakon cega su se, preko
posebnih algoritama, izvodili MlDl (MlDl je tehnologija pretvaranja analognih signala u
digitalne) podatci i pretvarali u note. To nije direktno prevodenje frekventnog spektra
moždanih elektricnih talasa mozga u muziku. Muzika nastaje iz relacija izmedu EEG signala,
njihovih proporcija, obrasca elektricnih aktivnosti mozga u njegovim razlicitim delovima. MlDl
podatci su poslati u sintisajzer, i muzika koja je tako nastala snimana je na CD, koji su
pacijenti mogli da ponesu kuci i slušaju, sledeci instrukcije koje su dobijali od istraživaca.
Pokazalo se da slušanje te muzike stimuliše elektricne aktivnosti mozga poput onih
koje su postojale kod osobe dok je muzika snimana. Ako su tonovi dobijeni iz sporih
moždanih oscilacija, dok je osoba bila opuštena, slušanje te muzike je dramaticno uticalo na
nestajanje simptoma nesanice i pomagalo osobi da se relaksira i prevazide stres. Jasno je
da je ovaj muzicki «lek» za nesanicu, anksioznost i stres, nastao iz snimaka moždanih talasa
osobe koja «lek» koristi, ali snimljen onda kada je opuštena, mnogo bolji nego hemijski lek.
Nema nikakvih štetnih dejstava, i ne izaziva zavisnost. Covek samo sluša svoju licnu
uspavanku, nastalu od njegovih moždanih talasa, i opušta samoga sebe. U našem mozgu
nastaje i «bolest», ali i lek za nju. Potrebno je samo da «uhvati» svoje « dobre vibracije» , da
ih snimi, pretvori u muziku, i onda tom muzikom «leci» svoja loša stanja.
Kompozitori kao što su Alvin Lucier, David Rosenboom, i Richard Teitelbaum
komponovali su koristeci svoje biosignale pojacane elektronskim uredajima.
Teitelbaum je koristi neuro i fiziološke signale sopstvenog tela kao živi muzicki
materijal. Snimao je signale koji su dolazili iz mikrofona koji su pojacavali otkucaje srca, zvuk
disanja iz grudnog koša i grla, kao i signale dobijene preko elektroda koje su merile EEG i
EKG. Signali iz mikrofona su se direkno culi kao zvuk, a signali EEGa i EKGa su služili kao
kontrolori napona Moog sintisajzera i time uticali na jacinu zvuka, tempo kompozicije...
«Mentalni okidaci» su još jedan od maštovitih pristupa komponovanja biofidbek
muzike gde se biofidbek signali koriste kao neka vrsta prekidaca koji ukljucuje ili iskljucuje
zvucne dogadaje. Simultano se snimaju EEG signali dvojice ili više izvodaca. l onda, zavisno
od toga kako se uklapaju njihovi moždani talasi, pojavljuju se razlicite muzicke sekvence. Na
primer, kada osoba A i osoba B obe proizvode alfa talase, cuje se muzicka sekvenca X.
Kada mozak osobe A vibrira alfa talasima, a osobe B beta talasima, cuje se muzicka tema Y.
Kada obe osobe proizvode beta talase, cuje se tema Z. Ova tehnika daje novu dimenziju
živoj biofidbek muzici. Zamislite da ste izvodac pred publikom, i da se vaše «sviranje» sastoji
u tome da meditirate, opustite se i proizvedete alfa talase. Elektrode su vam prikacene na
glavu, i prenose signale do kompjutera i pojacala. Ako izbegavate racionalizacije i postignete
fokusiranu relaksaciju, zasviracete. Od vašeg uskladivanja sa stanjima drugih izvodaca
zavisi da li cete svirati sami, ili sa drugima. Postoje brojne varijacije u tome kako se pravi
muzika iz naših biosignala, i necu ih ovde detaljnije opisivati. Ono što je bitno za temu ove
knjige je da nam ovakvi ekspreimenti mogu pokazati da covek zaista jeste živi muzicki
instrument, da to nije metafora, vec fizicka stvarnost. Ako jesmo muzicki instrument, i
kompozitori, i izvodaci muzike koja nastaje našim življenjem, onda bi trebalo i da nam bude
blisko svesti to da je bolest stvarno raštimovanost i ispadanje iz ritma. Ako i to shvatimo kao
realnost, a ne kao metaforu, shvaticemo i koliko je važno da vodimo racuna o svojim
ritmovima i napetostima naših struna.
Svesnost muzicke strukture naše licnosti i tela bitna je i za bolje razumevanje
meduljudskih odnosa. Kada je, prilikom biofidbek istraživanja, dolazilo do toga da dvoje ili
više ljudi simultano proizvodi iste frekfencije, dešavale su se interesantne pojave. Osobe su
izveštavale da se osecaju euforicno, da su postalo izuzetno osetljivi jedni na druge. Da su
veze medu njima postale tako suptilne kao da su grupa džez muzicara koji zajedno,
sinhronizovano, improvizuju veoma složene teme tako dobro i uskladeno, jer svako od njih
zna « kako onaj drugi diše», « zna mu dušu ». Tada nastaje «dobar štimung», zajednicka
intonacija. Ljudi osecaju da su bukvalno « na istim talasnim dužinama », i da misli slobodno
lebde izmedu njih. Ne smatramo mistikom to što radio prenosi i prima informacije na isti
nacin. Kada su dva oscilatora podešena na istu frekvenciju, ili, obicnim recima, kada
37
namestimo radio «na stanicu», na frekvenciju odašiljaca, informacije se prenose izmedu
oscilatora. Pa i naš mozak je oscilator. Svojim oscilacijama proizvodi moždane talase. Možda
u ovoj cinjenici leži i objašnjenje pojava kao što je telepatija.
Veliko interasovanje izazivaju novija neurofidbek israživanja vezana za upotrebu
biofidbeka u ispitivanju parapsiholoških fenomena i izmenjenih stanja svesti. Ova istraživanja
polaze od ideje da se ono stanje nervnog sistema koje se može snimiti i pokazati coveku,
može i menjati, to jest, da se može uvežbati svesno, namerno postizanje takvog stanja.
Andrew Newberg je, na primer, istraživao EEG profile i fiziološke odgovore mladih Zen
monaha kada dostignu stanje prosvetljenja. Monasi su bili prikaceni na senzore i zamoljeni
da, onda kada osecaju da su na vrhuncu svog meditativnog iskustva, samo malo povuku
konopac ciji kraj im je bio u ruci. To je bio signal Dr. Newbergu da oznaci i zabeleži elektricne
aktivnosti mozga monaha vezane za takvo stanje. Rezultati su bili zapanjujuci: region mozga
koji obraduje senzorne podatke koji su odgovorni za ono što zovemo samoopažanje,
predstava o sebi, pokazivao je veoma neobicno odsustvo aktivnosti. Newberg je izveo
zakljucak da: «Mozak nije imao izbor...on je doživeo sopstvenost kao beskonacnu, kao da je
jedno sa svime što postoji...» . Da li se, na osnovu slicnih merenja, može reci da misticko
iskustvo ima fiziološko poreklo i da se «okida», kao odgovor, negde u mozgu. Ono je tu,
oduvek, kao fiziološka spremnost, moguce stanje moždanih aktivnosti koje samo treba, na
neki nacin, izazvati. Meditacijom, biofidbek treningom...možda hemijskim supstancama
(mnogi mladi ljudi radoznali da dostignu neobicna stanja svesti pokušavaju to upravo
hemijskim supstancama).
Opet, možemo reci da su i ta neobicna stanja svesti, ili parapsihološki fenomeni,
zasnovani na drugacijim, promenjenim ritmovima aktivnosti našeg mozga. Poznato je da su
budisticki monasi koristili razlicite vrste muzickih instrumenata i zvukova kao sredstva za
dostizanje odredenih stanja svesti, ili stanja ritmickog funkcionisanja mozga i tela. Nije
metafora ako kažemo da su odredena stanja svesti posebne melodije i ritmovi kojima vibrira
naš mozak. Ako je to tacno, nije nelogicno verovati da se sviranje tog muzickog dela može i
uvežbati i, uz pomoc biofidbek treninga, nauciti da se izvodi voljno. Možda vernicima ne
zvuci dovoljno misticno da se kaže kako je misticizam fiziološki proces. Možemo to da
kažemo i drugacije. Misticizam je štimovanje sopstvenog tela i mozga da se otvori,
prilagodavajuci svoje frekvencije i ritmove, za muziku univerzuma. Uskladujuci se sa
muzikom univerzuma, covek oseca da je deo necega veceg od sebe, deo simfonije života i
postojanja.
Rekli mi to ovako, ili onako, suština je ista. Sve naše fiziološke funkcije jesu odredeni
ritmovi, talasi, intervali...jesu muzika, culi je mi ili ne. l ne samo naše fiziološke funkcije. Sve
što postoji je u neprestanom pokretu, krece se odredenim ritmovima i svira svoju muziku.
Cak i stolica na kojoj možda sada sedite i izgleda vam nepokretno. Ona se sastoji od bezbroj
sicušnih atoma u okviru kojih se još sitnije cestice krecu ogromnim brzinama u odredenim
ritmovima. Ono što ne svira, ne krece se. Ono što se ne krece, to i ne postoji. Savremena
fizika je pokazala da je cestica zapravo talas. A talas je kretanje, vibriranje energije. Ono što
vibrira, proizvodi zvuk. Ono što ritmicno, pravilno vibrira, proizvodi ton. Hemicar Donald
Andrews je napisao predivnu naucnu knjigu «Simfonija Zivota» u kojoj je pokazao kako svaki
atom ima svoj ton, i kako su hemijska jedinjenja akordi kojima priroda piše simfoniju života.
Proracunavanjem odnosa izmedu frekvencija, Andrews je ustanovio da je Mendeljejev
sistem periodnih elemenata zapravo muzicka skala, da je sacinjen po istim principima
akustike kao i mizicke skale. On je išao i dalje. Nakon što je na notnom papiru zapisao kako,
po njegovim proracunima, zvuce odredena hemijska jedinjenja, napravio je sintisajzer koji je
proizvodio zvuk niži od opsega koji mi cujemo. Na jednom sastanku hemicara je
demonstrirao uticaj «hemijske muzike» na coveka. Kada je, na tim orguljama, odsvirao
akorde nekih jedinjenja koja su toskicna za coveka, kao na primer akord metil alkohola,
mnogi su osetili vrtoglavicu i nesvesticu iako nisu ništa culi. Sam odnos frekvencija je
delovao na slican nacin kao i hemijsko jedinjenje koje je sacinjeno od tog obrasca
vrekvencija. Mogli bismo zakljuciti da sve što unosimo u sebe vibrira nekim frekventnim
obrascem, i utice na našu unutrašnju muziku. Dobro ili loše. Kada bismo mogli da cujemo
kako zvuci ono što jedemo ili pijemo, pitanje je da li bismo unosili u sebe mnogo toga što
38
inace unosimo. Uticaj lekova se, takode, može videti kao muzicka bitka sa bolešcu. Lekovi
sa odredenim frekventnim obrascima potiru vibratorne obrasce bakterija i tako ih uništavaju,
ili menjaju poremecene vibratorne obrasce u našem telu...ali, možda, remete i neke koji su
dobri. To zovemo negativnim efektima. Naše telo i mozak su veoma fini, suptilni, složeni
mizicki instrumenti, i simfonije, u isto vreme. Kada god možemo, bolje je da sami sebe
štimujemo i uskladujemo sa ritmovima i melodijama koji nam prijaju jer su uskladeni sa
ritmovima planete na kojoj živimo. Da bismo to mogli, potrebno nam je da cujemo sebe,
svoju muziku i ritmove. Biofidbek je jedan od metoda koji nam mogu pomoci u tome.
Pokušacu da vam barem malo približim povezanost naših telesnih ritmova (i
zdravlja) sa ritmovima i melodijama majke Zemlje. lznad nas, negde izmedu površine Zemlje
i jonosfere, razleže se neprekidna, našim ušima necujna muzika. Proizvode je takozvane «
Šumanove rezonance». Lewis B. Hainsworth je prvi naucnik koji je ustanovio povezanost
moždanih talasnih frekvencija sa tim prirodnim cirkularnim ritmickim signalima-Šumanovim
rezonancama. One su, izgleda, orkestrirajuci puls za život na našoj planeti. Hainswort kaže:
«Mi svi marširamo po ritmu tog kosmickog bubnjara...našeg planetarnog srcanog ritma, koji
daje tempo zdravlja i dobrobiti...» On je postavio hipotezu po kojoj su ti prirodni
elektromagnetni signali koji cirkulišu u elektricno rezonantnom prostoru izmedu površine
zemlje i jonosfere, vodili i odredili «evoluciju» i razvoj frekvencija na kojima funkcionišu
signali ljudskih moždanih talasa. Naš mozak se naštimovao po tim prirodnim ritmovima. Vece
promene u ritmovima jonosfere mogu dovesti do brojnih umerenih ili ozbiljnijih poremecaja
zdravlja i ponašanja ljudskih bica. Ti talasi , verovatno, pomažu u regulaciji našeg
unutrašnjeg casovnika, uticu na obrazce spavanje, lucenje hormona. Covek je osetljiv na
promene tih znacajnih spoljašnjih ritmova, i ako se oni bitnije poremete, taj uticaj se može
ispoljavati u drasticnom porastu mentalnih poremecaja, antisocijalnih ponašanja,
psihosomatskih problema i neuroloških poremecaja. Hainsworth je ovo isticao pokušavajuci
da upozori javnost na poremecaje u jonosferi koje izaziva covek. Posebno je kritikovao
americki projekt HAARP (High Frequency Active Auroral Research Progam), u kojem se, pod
parolom zaštite nacije u nekom mogucem «ratu zvezda», eksperimentisalo sa slanjem
snažnih elektromagnetskih zracenja visokih frekvencija u jonosferu. U projektu se koristila
tehnologija koju je izumio naš naucnik Nikola Tesla (naravno, Tesla je nije izumeo u te
svrhe). Hainswort je upozoravao da ovakvi eksperimenti mogu dovesti do poremecaja u
jonosferi i promena u ritmovima Šumanovih rezonanci, a time i do negativnih efekata na
zdravlje coveka koje je u bliskoj vezi sa ovim prirodnim ritmovima.
Na koji nacin su Šumanove rezonance povezane sa našim moždanim talasima? Još
l957 W.O. Schumann je proracunao rezonance Zemljine jonosfere, koje su dobile ime po
njemu. Utvrdio je da je dominantna frekvencija tih talasa 7,5 Hz. «Podešeni sistem», ili
naštimovani sistem, kao kod radio aparata nameštenog na «stanicu», sastoji se od dva
oscilatora sa identicnim rezonantnim frekvencijama. Ako jedan oscilator pocne da emituje,
drugi ce ubrzo biti aktiviran signalom preko procesa rezonancije ili pobudivanja. Pobudivanje
je termin koji se koristi za aktivaciju neurona u mozgu. Oni se pale u koherentnom,
globalnom obrascu proizvodeci vece talase na široj površini mozga. Možemo se zapitati da li
su kada je ljudsko bice u stanju dublje meditacije, i kada alfa i teta talasi vibriraju njegovim
mozgom, covek i planeta u rezonanciji. Antropološka istraživanja pokazuju da su ljudi
intuitivno pokušavali da se sinhronizuju sa ovom planetarnom rezonancijom vekovima. Brojni
su rituali na raznim stranama sveta, u raznim vremenima i religijama, koji su usmereni na tu
harmonizaciju sa planetarnim ritmovima. Primer može biti bubnjanje i igre u transu kod
Šamana, ili lekoviti ples kod Bušmana. U tom plesu se jedna osoba puni životnom energijom
tako da njegovo telo postaje uzbudeno, toplo, i pocinje da vibrira. Zatim ta osoba zagrli
drugu, i ta druga pocne da vibrira na isti nacin. Postoje brojni nacini za izazivanje tih telesnih
vibracija uskladenih sa prirodnim ritmovima. U svim ritualima ove vrste cilj takvih vibriranja je
da se izade iz granica izolovane individue i oseti povezanost sa necim vecim od sebe. Da se
doživi povezanost sa drugima i prirodom. Videli smo, govoreci o neurofidbek treningu, da se
osoba koja voljno uspe da pojaca alfa moždane talase, koji su iste frekvencije kao
Šumanove rezonance, oseca bolje, osveženo, naštimovano i sinhronizovano. To je, u
pravom smislu reci, sinhronizacija sa životnom sredinom. l sunceve elektromagnetne
39
oscilacije od l0Hz su u frekventnom opsegu ljudskog EEGa. Šumanove rezonance zemljine
jonosfere nemaju staticne frekvencije. Mogu se, kao i moždani talasi, pojavljivati u opsegu od
5-50 Hz. Normalne, prosecne observirane frekvencije su 7.8, l4, 20, 26, 33, 39 i 45Hz. Ove
frekvencije odgovaraju frekvencijama moždanih talasa: 7.8(alfa), l4(niže beta), 20(srednje
beta), 26(visoke beta), 33(visoke beta), 39(gama) i 45Hz(gama). Vrekvencija od 7.83 Hz je
najsnažnija od navedenih sedam rezonanci, i odgovara frekvenciji alfa moždanih talasa.
Možemo li mi naštimovati naš um? Podesiti ga na odredene frekvencije? Da li naš
mozak, po principu rezonancije, reaguje i uskladuje se sa vibracijama koje dolaze do njega?
Mogu li nam akustika, studije harmonijske rezonancije, zvuka ili vibracija, reci nešto više i o
nacinu funkcionisanja našeg mozga? Odgovor je: mogu. U akustici je poznato da vibracije
jednog objekta mogu izazvati da drugi objekt oscilira istom brzinom. To se zove proces
sinhronizacije. lstraživanja su pokazala da spoljašnji ritmovi mogu da imaju direktan uticaj na
psihologiju i fiziologiju slušaoca. Sporiji tempo od 48-70 BPMS, ustanovljeno je, smanjuje
brzinu otkucaja srca i disanja, i time menja i dominantni obrazac moždanih talasa. Jedan od
nacina izazivanja odredenih stanja svesti i odredenog opsega moždanih talasa je takozvani
«Binauralni puls» (Binaural beat). Binauralni puls su dva kontinuirana tona neznatno razlicitih
vrekvencija, koji dolaze do svakod uveta nezavisno kroz stereo slušalice. Ako je visina tona u
levom kanalu l00Hz, a u desnom l08 Hz, razlika izmedu njih je 8 Hz (kao alfa talasi). Kada
bi se ta dva tona kombinovala spolja proizvela bi pulsirajuci ton koji pomalo zavija, kao «wah-
wah» efekat na elektricnoj gitari. Medutim, pošto tonovi dolaze do ušiju nezavisno, onda se
to mešanje dešava u mozgu. Binauralni puls nije spoljašnji zvuk, vec subsonicna frekvencija
koja se cuje unutar samog mozga. Frekvencija se stvara tako što obe hemisfere rade
simultano da bi cule zvukove koji su naštimovani da se razlikuju u odredenom matematickom
intervalu. Moždani talasi odgovaraju na te oscilirajuce tonove tako što se uskladuju sa njima,
i obe hemisfere pocinju da rade zajedno. Komunikacija izmedu dve strane mozga je
povezana sa nastupima kreativnosti, uvida i mudrosti. Binaural beat metod nije biofidbek
metod. Neurofidbek Alfa trening je svesna autoregulaciona tehnika, dok je binauralni puls
tehnika u kojoj je osoba pasivna, i koriste se spoljašnji zvucni stimulatori za izazivanje
odredenog rezonantnog stanja mozga i odgovarajucih moždanih talasa. l jedan i drugi nacin,
kada je cilj izazivanje alfa moždanih ritmova, uskladivanje su sa primarnim Šumanovim
rezonancama. Koliko je to uskladivanje važno za naše unutrašnje životne ritmove pokazuju i
reakcije astronauta koji su duže vreme bili izolovani od prirodnih, zemljinih geomagnetnih
ritmova. Kod prvih astronauta su primeceni haoticni fiziološki ritmovi koji su se dramaticno
popravili cim su u njihove kabine ugradeni generatori veoma slabog elektricnog polja
frekvencije l0Hz.
Mnogo je toga što može da raštimuje tako složen i osetljiv muzicki instrument kao što
je covek. Poznato je da reagujemo na razna elekromagnetna zracenja, spoljašnje ritmove
koji dolaze od sunca, iz svemira, od raznih elektricnih uredaja kojima smo okruženi...Haos je
sveprisutan. On je zapisan u zakonima termodinamike. Ako se prepusti samom sebi, sve na
ovom svetu ima sklonost da povecava stepen sopstvene neurednosti do konacnog i
prirodnog stanja stvari, pri kome dolazi do potpuno slucajnog rasporeda materije. To se zove
zakon entropije. Ako ne verujemo u Velikog Dirignenta, Boga, koji stvara i štimuje svoje
muzicke instrumente-živa bica, prema naucnim saznanjima možemo reci da se svaka vrsta
organizacije dešava slucajno...slucajnim sudarima koji su po svojoj prirodi protivni opštem
trendu...entropiji-haosu. Dalja kombinacija molekula u bilo šta tako složeno kao što je živi
organizam, gotovo je neverovatna. Zivot je retka i nerazumna stvar. Po teoriji verovatnoce,
statisticki neverovatna. Zivot crpi svoje sastojke iz okoline. lz velike mase haoticne
verovatnoce koja pluta okolo. On izvlaci samo odredene delice; one koji predstavljaju red
usled opšte zbrke. Neke od njih koristii kao izvor energije....od drugih dobija informaciije
potrebne da osigura opstanak. Ovo je najteži deo: izolovati red iz nereda, razlikovati one
aspekte sredine koji nose korisne informacije od onih koji jednostavno doprinose opštem
haosu. Zivot u tome useva zahvaljujuci izvanrednom osecaju za NESKLADNO. (lLl
SKLADNO).
40
Kosmos je mahnita gomila bucne zbrke. Sve u njemu je podložno stalnom
bombardovanju milionima elektromagnetnih i zvucnih talasa koji se i medusobno sudaraju.
Zivot se štiti od ovog groznicavog previranja korišcenjem culnih organa, koji su poput uzanih
proreza što propuštaju samo ogranicen raspon frekfencija. Medutim, ponekad je i ovo
previše, tako da postoji dodatna barijera nervnog sistema, koji filtrira ulazne signale kao
"korisne informacije" ili "beznacajni šum"...Ako se macka izloži elektronski generisanom
zvuku u pocetku reaguje a posle ga ignoriše...Ogugla na njega. Nerv cak prestaje da do
mozga prenosi informaciju o tom zvuku. Snimci naših moždanih talasa pokazuju da, cak i
tokom spavanja, mi jace reagujemo na dozivanje našeg imena nego na druge zvukove ili
reci. Sve živo pokušava da se održi u naštimovanom stanju i da se odbrani od nebitne i
napadne zbrke ritmova koji dolaze spolja. Da se odbrani od haosa. l mi, ljudi, nesvesno,
automatski razvrstavamo haos okoline i usredsredujemo se na malo verovatne, uredene
dogadaje skrivene u preovladujucem neredu. Kada nam to ne uspeva, nastaje bolest. Naša
muzikalnost, sposobnost da održimo sopstvene ritmove i izdvojimo red iz nereda, održava
nas u životu.
N+0+6O5Č7N(37
Ne znam da li sam uspeo da vas uverim da ste mnogo više od "krvi i mesa". Da niste
samo materija koja je, nekim cudom, igrom slucaja, uklopljena u neverovatnu strukturu kao
što je živo tkivo. Da niste samo tkivo uklopljeno u celinu kao što je organizam koja je, opet
nekim cudom, svesna sebe. Cak da ste i "samo to", i to je veliko cudo. Gotovo neverovatno
cudo. Pokušao sam da pokažem da je covek jedan neverovatno složen dinamicki obrazac
vibracija. Simfonija kakvu još nismo culi. Ali, želeo sam da me shvatite bukvalno. Prica o
coveku kao muzickom instrumentu, složenoj muzickoj formi, nije metafora. Nije pesnicko
videnje stvarnosti, vec naucno zasnovana teorija. To nije moja teorija. Još je Pitagora tvrdio
da je univerzum sacinjen od muzike, a ne od materije. Savremena saznanja kvantne fizike,
hemije, biologije, fiziologije...pokazuju da je on bio u pravu. Sve što postoji je obrazac.
Dinamicki obrazac vibracija energije. l materija je talas. Cestica je vibrirajuci talas. Atomi,
cigle od kojih smo sazdani, stalno se menjaju u nama. Kada sretnete nekog svog poznanika
kojeg niste videli šest meseci, vi pred sobom vidite osobu koja je promenila sve svoje "cigle"
za to vreme. Verovatno da ni jedan atom u njegovom telu nije isti onaj koji ga je gradio pre
šest meseci. A to je ipak isti covek. Šta ga to cini istim, kad su mu sve "cigle" promenjene.
Obrazac. Dinamicki obrazac vibracija po kojem su "cigle" rasporedene. Ali, obrazac je nešto
nematerijalno. Cista forma. Možemo li onda reci da je i ona suština koja cini coveka "istim"
nematerijalna? Taj obrazac je kao neka partitura, muzicki zapis o vibracijama, ritmovima,
intervalima i pauzama, proprorcijama i odnosima izmedu tonova u vremenu i prostoru...To
smo mi. Bitno je da toga budemo svesni. Ako nismo, posmatracemo sebe mehanicisticki,
kao mašinu koja može da se pokvari, i onda joj je potrebna popravka kod nekog majstora.
Oslonicemo se na spoljašnje majstore ili hemijska sretstva koja mogu da poprave kvar.
Razumevanje naše muzicke strukture, i muzicke osnove zdravlja i dobrobiti, usmerice nas na
to da naucimo veštinu sviranja na sopstvenom instrumentu. Obraticemo pažnju na sopstvene
ritmove, ritmove naših životnih funkcija, i uvideti da mnogo toga zavisi od nas i da mnogo
toga možemo sami. Biofidbek nam može pomoci da cujemo i vidimo te svoje ritmove, da
naucimo da ih menjamo i uskladimo sa ritmovima prirode i života. Shvaticemo da bolest i
zdravlje uveliko zavise upravo od našeg držanja ritma sa životom i prirodnim ritmovima.
Nismo bespomocni. Koliko god oko nas bilo buke i loše životne muzike, naše civije su ipak u
našim rukama. Naucite da sami nategnete ili opustite svoje strune, usporite ili ubrzate svog
bubnjara...i napravite dobar štimung u sebi i oko sebe.

41