You are on page 1of 70

Fiziologija ivotinja

FIZIOLOGIJA
physis (priroda) i logos (nauka)
Bioloka disciplina koja prouava funkcije
ivih organizama kao i fizike i hemijske
procese koji lee u osnovi tih funkcija.
ZADATAK: utvrivanje zakonitosti po kojima
se ivotni procesi odvijaju, da ih opie i
objasni, kao i da utvrivaje regulacionih
mehanizama ivotnih procesa
PREDMET izuavanja: svi nivoi organizacije
ivih sistema (elije, organi, organski sistemi) kao
i organizam u celini
Discipline fiziologije
fiziologija ivotinja i fiziologija biljaka
FIZIOLOGIJA IVOTINJA
opta i sistemska fiziologija (osnovni principi po kojima
razliiti ivotinjski organizmi funkcioniu)
uporedna fiziologija (slinosti i razlike izmeu vrsta)
ekoloka fiziologija (interakcije organizama sa
sredinom)
evoluciona fiziologija (promene pojedinih fiziolokih
osobina kroz vreme i nastanah novih pod uticajem
prirodne selekcije)
fiziologija oveka
patoloka fiziologija (funkcionalni poremeaji u ljudskom
organizmu)
Veza fiziologije sa drugim
naukama
Anatomija
da bi se prouili ivotni procesi, neophodno je
poznavanje grae elija, organa, organizma.
Fizika i hemija
ivotni procesi koji se odigravaju u eliji i
organizmu odigravaju se po zakonima fizike i
hemije
npr. disanje, razmena gasova, delovanje enzima,
procesi u nervnim i miinim elijama
U sistemu biolokih disciplina fiziologija je
posebno povezana sa biohemijom i
biofizikom.
Znaaj fiziologije
fundamentalni (teorijski) znaaj
uoavanje slinosti i razlika izmeu vrsta
praktini znaaj
primena eksperimentalnih nalaza sa ivotinja
na oveka
Nivoi organizacije
ivih sistema
biosfera
biom
ekosistem
biocenoza
populacija

ORGANIZAM
SISTEM ORGANA
ORGANSKI APARAT
ORGAN
TKIVO
ELIJA

organele
biomolekuli
elija
osnovna jedinica grae i funkcije svakog organizma
Tkivo
Vii nivo organizacije. elije se integriu u tkivo.
Tkivo je grupa elija istog oblika, grae, funkcije i embrionalnog porekla.
Organ
U sastav jednog organa ulazi vie vrsta tkiva.
Svaki organ vri odreenu funkciju npr. plua -razmenu gasova; bubrezi-izluivanje;
srce-cirkulaciju krvi.
Organski aparat
ine organi koji su funkcionalno i anatomski povezani.
Svaki organ u okviru aparata vri odreenu funkciju koja je podreena organskom
aparatu.
ulo vida (oko) i ulo sluha i ravnotee (uho).
Organski sistem
Organi su funkcionalno i anatomski povezani (npr. sistem organa za varenje,
disanje, krvotok).
Organski sistem mogu graditi organi meu kojima postoji samo funkcionalna veza.
Npr. endokrini sistem. Endokrine lezde su u organizmu prostorno jako
udaljene, povezuju se putem krvi koja prenosi hormone.
Organizam
Najvii nivo organizacije ive materije. Strukturna i funkcionalna celina.
Ostvaren je visok stepen integracije svih podreenih delova.
npr. poremeaj u radu jednog organa moe se odraziti i na rad drugih
organa a to se moe odraziti na nivou organizma kao celine.
Integracija
Visok stepen integracije
delova na nivou organa,
kao i njihovo koordinirano
delovanje obezbeuju dva
sistema u organizmu:
endokrini i nervni sistem.








(,
)
()

:
(, ,
, )

:
,
.
(, ,
)
Hemijski sastav
elije
E E







, , , ,
, , , ,
,

, , , ,

Na
+
, K
+
, Mg
+
, Ca
++

Cl
-
, SO4
--
, PO4
--
Molekulska formula:
Strukturna formula:
Modeli molekula:
Voda


,
()-


,









(
)








C, H, O
(10)


,
,
,


,

(
,
)
C, H, O
(10)


, ,
,



,

(
)
C, H, O,
N, S

(20)


,
,







C, H, O,
P

(5)


DNA, RNA


















-
-

-
-
()











-R
(, , )
(-COOH)
A
(-NH
2
)

N- -
PRIMARNA
STRUKTURA
SEKUNDARNA
STRUKTURA
TERCIJARNA
STRUKTURA
Dva ili vie
polipeptidna
lanca
KVATERNERNA
STRUKTURA
Uvijeni lanac
- paralelne ploe
- heliks
- nepravilno
klupe
linearna sekvenca amino kiselina

( !!!)

,














.
timin
dezoksiriboza
NUKLEOTID
dezoksiribonukleotid
fosfat



(:

:
)


Vodonin
e veze
Fosfodiest
arske
veze
Komplementarno sparivanje baznih parova
A
adenin
C
citozin
T
timin
G
guanin
RNK
1
:

(: ;
: )
.

3 :
(iRNK, mRNK -
messenger)
(rRNK)
(tRNK)



,



,
.


,



Transport kroz elijsku
membranu
Materije se kroz elijsku membranu mogu
prenositi:
1. pasivnim transportom difuzijom
nasumino kretanje estica koje je uslovljeno
njihovom kinetikom energijom, a kretanje se
odvija u pravcu koncentracijskog gradijenta.
2. aktivnim transportom
Aktivni transport se odvija nasuprot
koncentracijskog gradijenta, tako da je za ovaj
transport potrebna hemijska energija i nosai.
Pasivni transport - difuzija
Difuzija kroz elijsku membranu se moe
odvijati:
rastvaranjem u lipidima
kroz pore membrane
Difuzija rastvaranjem u
lipidima
se kroz kroz membranu prenose CO
2
, O
2
, masne
kiseline i alkoholi.
Kada ove materije dou u dodir sa lipidnim
dvoslojem membrane, odmah se rastvaraju, a
zatim difunduju kroz lipidni dvosloj.
faktor koji odreuje brzinu difuzije kroz lipidni
dvosloj membrane je rastvorljivost materije u
lipidima.
npr. O
2
se lako rastvara u lipidima i on zato kroz
lipidni dvosloj membrane prolazi nekoliko puta
bre nego kroz vodu.
Difuzija kroz pore
membrane
difunduju molekuli iji je promer manji od
promera pora i joni: molekuli H
2
O, uree i razni
joni
Pore membrane predstavljaju pukotine u
membrani koje su oiviene proteinima. One su
put za kretanje materija rastvorljivih u vodi.
Proteini pore su pozitivno naelektrisani
Faktori koji odreuju brzinu difuzije su
veliina i naelektrisanje estice
kako su molekuli vode manji od molekula uree,
oni bre difunduju.
Katjoni tee prolaze zbog svog pozitivnog
naelektrisanja koje se odbija sa pozitivnim
naelektrisanjem proteina pore.
Katjoni sa manje pozitivnog naelektrisanja
lake prolaze (Na
+
i K
+
lake prolaze od Mg
2+
i
Ca
2+
, a oni bre od feri jona: Fe
3+
). Anjoni bre
prolaze od katjona jer ih privlai pozitivno
naelektrisanje proteina pore.
Olakana difuzija
Ovim procesom kroz membranu
prolaze neki eeri, pre svega glukoza
i neke materije se slabo rastvaraju u
lipidima.
Da bi se materija kroz membranu
prenosila na taj nain, mora postojati
koncentracijski gradijent i nosa u
membrani za tu materiju.
Olakana difuzija glukoze
glukoza se na spoljnoj strani membrane vee
za molekul nosaa i nastaje spoj nosa-
glukoza.
Ovaj spoj je rastvorljiv u lipidima i taj kompleks
difunduje kroz lipidni dvosloj: nosa rotira od
spoljanje ka unutranjoj strani membrane, gde
e glukozu otpustiti u eliju, a zatim e se vratiti
na spoljanju stranu membrane da bi vezao
novi molekul glukoze i preneo ga u eliju.
Uloga nosaa je da glukozu uini rastvornom u
lipidima, bez ega se ona ne bi mogla preneti
kroz membranu.

Faktori od kojih zavisi dinamika
olakane difuzije:
1. Koliina materije koja se prenosi
olakanom difuzijom zavisi od
koncentracijskog gradijenta za tu
materiju i koliine raspoloivog
nosaa.
hormon insulin prenos glukoze ubrzava
7-10 puta, mada se ne zna kako insulin
deluje: da li ubrzava vezivanje nosaa i
glukoze ili poveava koliinu nosaa u
membrani.
2. veliina jona (stepen hidratacije)
Npr. hidrirani jon Na
+
je za 30%
vei od hidriranog jona K
+
, pa zato
oko 100 puta tee difunduje.
3. manjak Ca u vanelijskoj tenosti
poveava propustljivost pora.
4. hormon ADH (antidiuretini
hormon) poveava promer pora.
Aktivni transport
Aktivni transport je transport kroz
elijsku membranu nasuprot
koncentracijskog gradijenta
zahteva energiju.
Kroz elijsku membranu aktivnim
transportom se ubacuju Na, K, Ca, Fe,
H, a kroz neke membrane se mogu
prenositi eeri i aminokiseline.
Opti mehanizam aktivnog transporta:
1. neka materija T iz vanelijske tenosti
treba da se ubaci u eliju,
2. koncentracija T u eliji mnogo je vea
nego u vanelijskoj tenosti,
3. Materija T se na spoljanjoj strani
membrane vezuje za nosa N
4. nastaje kompleks NT
5. zatim se na unutranjoj strani membrane
materija otpusti u eliju
6. nosa se vrati ka spoljanjoj strani
membrane.
Zavisnost aktivnog transporta od energije
Ovom transportnom sistemu treba dodati
energiju, jer se vri nasuprot koncentracijskog
gradijenta.
Bez obzira na nain korienja energije, ona se
transportnom sistemu mora dodati na unutranjoj
strani membrane, jer se tu nalazi ATP koji daje
energiju za transport.
Da bi ATP dao energiju, mora postojati enzim
ATPaza koji razgrauje ATP.
Nosai membrane su u isto vreme i enzimi koji
razgrauju ATP.
Nosai su ili proteini membrane ili lipoproteini.
Protein uvek sadri receptorsko mesto za materiju
koja se prenosi aktivnim transportom
Aktivni transport Na
+
i K
+

pumpa za Na
+
i K
+
Na
+
je ekstracelularni jon i njegova
koncentracija u vanelijskoj tenosti je jako
visoka.
Na
+
se aktivnim transportom stalno izbacuje
u vanelijsku tenost.
K
+
je intracelularni jon i njegova
koncentracija u eliji je mnogo vea nego u
vanelijskoj tenosti.
K
+
se stalno iz vanelijske tenosti ubacuje u
eliju.
Mehanizam Na
+
/ K
+
pumpe:
1. na unutranjoj strani membrane se Na
+
vezuje za nosa Y
i nastaje kompleks Na
+
Y.
2. Nosa Y ima tri domena i tri mesta za vezivanje Na
+
3. kompleks Na
+
Y se okree ka spoljanjoj strani membrane
gde se Na
+
otputa u vanelijsku tenost,
4. nosa Y delimino menja svoju konformaciju i postaje
nosa X.
5. X na spoljanjoj strani membrane vee K
+
, nastaje
kompleks K
+
X koji se kree ka unutranjoj strani
membrane.
6. ATP daje energiju za otputanje K
+
u eliju, pri emu e
enzim ATP-aza izgraivati ATP, a za ovaj proces
neophodni su i joni Mg
2+
.
ovaj transportni sistem prenosi 3 jona Na prenese se 1 jon
K.
Nosa je lipoprotein koji igra ulogu ATP-aze
Mehanizam prenosa Na i K vaan je u
mnogim elijama i funkcionalnim
sistemimaorganizma. Poseban znaaj
ima u nervnim i miinim elijama u
prenosu nervnog impulsa. U drugim
elijama aktivni transport Na i K spreava
bubrenje elije jer se zajedno sa Na iz
elije izbacuje i voda. Aktivni transport Na
i K oznaen je kao K-Na pumpa.
Aktivni transport glukoze
Kroz neke membrane aktivnim transportom
se prenosi i glukoza: kroz epitel tankog
creva i epitel bubrenih tubula.
Iz lumena creva, glukoza se aktivnim
transportom prebacuje u krv, gde je njena
koncentracija mnogo vea.
Zbog takvog aktivnog transporta, glukoza se
ne izbacuje fecesom i mokraom.
KOTRANSPORT
aktivni transport glukoze kroz neke
membrane, on zavisi od akivnog
transporta Na (Na/K- pumpe) jer taj
proces daje energiju za aktivni transport
glukoze.
Smatra se da nosa koji aktivno prenosi
Na ima jo jedno receptorsko mesto za
glukozu. Nosa nee prenositi glukozu
ako se za njega ne vee Na.

Aktivni transport
aminokiselina
Aminokiseline se takoe aktivnim
transportom prenose kroz neke organe,
epitel creva i bubrenih tubula.
Aktivni transport aminokiselina takoe
zavisi od aktivnog transporta Na (tj. od
energije tog sistema).
Zavisi i od nekih hormona kao to su:
hormon rasta, insulin, glikokortikoidi (oni
ubrzavaju aktivni transport aminokiselina u
eliji).
Endocitoza
To je oblik ulaska velikih molekula i
krupnih estica u eliju. Postoje 2 oblika
endocitoze:
1. pinocitoza
2. fagocitoza
1. Pinocitoza
To je mehanizam kojim elija iz vanelijske
tenosti uzima krupne molekule, uglavnom
proteine. Molekuli proteina koji su u vanelijskoj
tenosti se apsorbuju na membranu, zatim se
membrana na tom delu gde su se apsorbovali
proteini ugiba i taj ugnuti deo membrane se
odvaja u vidu pinocitoznog mehuria.
Pinocitozni mehuri se zatim spaja sa
lizozomom. Lizozom sadri enzime koji
razgrauju proteine do aminokiselina; zatim
aminokiseline preu u citoplazmu gde se dalje
koriste.
2. Fagocitoza
To je mehanizam kojim elija iz vanelijske
tenosti uzima krupne estice: bakterije drugih
elija ili estice oteenog tkiva. Mehanizam
fagocitoze je slian mehanizmu pinocitoze.
estice koje se fagocitozom uzimaju apsorbuju
se na povrini membrane, koja se tu ugiba i
ugnuti deo se odvaja u vidu fagocitoznog
mehuria. Fagocitozni mehuri se spaja sa
lizozomom koji sadri enzim za razgradnju
estica fagocitoznog mehuria
Egzocitoza
To je proces suprotan endocitozi. Karakteristian je za
sekretorne elije koje izluuju odreene materije: elije
endokrinih i egzokrinih lezda. Egzocitoza ukljuuje
granulirani endoplazmatini retikulum (GER) i goldi-
aparat. Ribozomi GER-a sintetiu proteine koji trebaju
da budu sekretovani (izlueni) iz elije. Ti proteini onda
dospevaju u kanalie endoplazmatinog retikuluma i
putem njih do goldi-aparata. U goldi-aparatu se ti
proteini okrue membranom i u vidu sekretorne granule
se odvoje od goldi-aparata. Sekretorna granula
citoplazmom putuje do elijske membrane, gde se
membrana granule spaja sa elijskom membranom, a
proteini se izlue u vanelijsku tenost.



ukupna aktivnost sistema organa dovodi do
efekta kreiranja unutranje sredine unutar
organizma koja je neophodna za normalno
funkcionisanje svih elija
stalan sastav vanelijske tenosti i plazme
stalna telesna temperatura
Unutranja sredina
Homeostaza
regulacija unutranje sredine u
relativno uskim granicama
nastojanje odranja stabilnosti stanja
unutranje sredine
HOMEOSTAZA odrava relativnu
nezavisnost organizma od spoljanje
sredine i uslov je njegovog opstanka

Bioloki kontrolni sistemi
nervni sistem
endokrini sistem
princip samoregulacije i povratne
sprege
Povratne sprege
ivi sistemi funkcioniu i odravaju se na principu
povratne sprege koja moe biti negativna i
pozitivna.
Povratne sprege u biolokim sistemima:
proizvod procesa regulie sam proces

NEGATIVNA POVRATNA SPREGA usporava ili
zaustavlja procese
proces termoregulacije

POZITIVNA POVRATNA SPREGA ubrzava ili
aktivira procese
ako poveano B poveava A
Negativna povratna sprega

Putem negativne povratne sprege regulie se funkcija
endokrinog sistema. Hormoni koje lue endokrine
lezde deluju na ciljne elije ili tkiva. Ciljne elije i tkiva
poseduju sopstvene autoregulativne mehanizme koji
funkcioniu u okviru hormona, samo u tom sluaju
brzina i koliina odgovora je mala. Ako se kao ciljne
elije uzmu elije titne lezde, onda funkcija elija
titne lezde zavisi od koliine jodida u plazmi, tj. kad
ima jodida, mogu se sintetisati hormoni titne lezde.
Meutim, sinteza hormona titne lezde u odsustvu
tireostimulirajueg hormona hormona TSH je
nedovoljna. Za normalnu funkciju titne lezde i
zadovoljenje potreba organizma neophodna je kontrola
aktivnosti ove lezde preko hipofize i njenog hormona
TSH.
U organizmu kimenjaka
sistemhipotalamus-hipofiza ima centralno
mesto u regulaciji funkcije vie endokrinih
lezda. Mnoga endokrina tkiva
hijerarhijski su podreena sistemu
hipotalamus - hipofiza. Sistem
hipotalamus - hipofiza - endokrina lezda
funkcionie na sistemu negativne
povratne sprege.
Hipotalamus-hipofiza-titna lezda
U hipotalamusu je centar za termoregulaciju. Ako je u organizmu
nizak nivo temperature, u hipotalamusu dolazi do sinteze faktora
oslobaanja tireotrofina (TRF) koji se preko krvotoka hipotalamus-
hipofiza prenosi u prednji reanj hipofize (adenohipofizu) iz koje se
oslobaa tireostimulirajui hormon (TSH). TRF direktno deluje na
elije adenohipofize i poveava sekreciju TSH. TSH putem krvi
dolazi do titne lezde i iz elija titne lezde oslobaa hormone:
T4 (tiroksin) i T3 (3 jod tironin). Naime, hormoni T3 i T4 u titnoj
lezdi su u kompleksu sa proteinima tireoglobulinima i TSH aktivira
enzim proteazu koji e osloboditi T3 i T4 iz kompleksa sa
tireoglobulinima. Meutim, TSH utie i na prebacivanje jodida iz
plazme u titnu lezdu, to za posledicu ima poveanu sintezu T3 i
T4. Kada se T3 i T4 oslobode u cirkulaciju, oni deluju na eliju tako
to poveavaju nivo oksidacionih procesa. Usled intenzivnog
oksidacionog procesa, nivo temperature u organizmu raste. to
registruje centar za termoregulaciju u hipotalamusu. To za
posledicu ima smanjeno oslobaanje TRF, TSH, T3, T4, tj. nivo
oksidacionih procesa se ponovo vraa na normalu.
Mnoge lezde funkcioniu na principu negativne povratne sprege, pri
emu je iskljuen uticaj sistema hipotalamus-hipofiza. Hormoni
endokrinih lezda mogu delovati na ciljnu eliju i dovesti do
oslobaanja supstance koja e sad mehanizmom povratne sprege
smanjiti oslobaanje tog hormona. Ovako funkcioniu paratitne
lezde i pankreas.
Paratitne lezde lue parathormon. On utie na promet Ca u
organizmu tako to stimulira reapsorpciju Ca iz creva i oslobaa Ca iz
kostiju. To za posledicu ima poveanje nivoa Ca u plazmi. Pad
koncentracije Ca u plazmi je stimulus paratitnim lezdama da lue
parathormon, koji sada iz kostiju oslobaa Ca i poveava njegovu
reapsorpciju iz creva. Usled toga nivo Ca u plazmi raste, to je sada
inhibitorni uticaj na paratitne lezde i luenje parathormona.
Pankreas lui hormon insulin koji utie na nivo glukoze u krvi tako to
prebacuje glukozu iz krvi u elije. Stimulus pankreasu da lui insulin je
poveani nivo glukoze u krvi. Insulin onda prebacuje glukozu iz krvi u
elije, to za posledicu ima pad koncentracije glukoze u krvi. To je
inhibicija za pankreas i luenje insulina.

Pozitivna povratna sprega
Koagulacija krvi
Na proces koagulacije (zgruavanja) krvi deluje
vie od 30 materija. One se dele na:
materije koje taj proces pospeuju - faktori
prokoagulacije
materije koje taj proces koe - faktori antikoagulacije
Da li e se krv zgruati ili ne, zavisi od
ravnotee ova 2 faktora. Normalno u cirkulaciji
preovlauju faktori antikoagulacije, tako da krv
ne grua. Meutim, kod povrede tkiva krvnih
ila preovlauju faktori prokoagulacije i nastaje
krvni ugruak (koagulum) koji zatvara povreen
krvni sud.

Koagulacija se odvija u 3 faze:
usled povreda krvnih ilanastaje materija
aktivator protrombina
aktivator protrombina e protein plazme
protrombin prevoditi u trombin koji je
protolitiki enzim
nastali trombin fibrinogen plazme se prevodi
u fibrin koji je u vidu niti. Fibrinske niti
obrazuju mreu u koju se zapletu eritrociti,
trombociti i plazma i tako nastaje krvni
ugruak.
I faza
Mehanizam formiranja aktivatora protrombina moe
se ukljuiti pri povredi tkiva ili pri povredi krvnih ila
ili krvi. Postoje dva osnovna mehanizma ili puta
formiranja aktivatora protrombina:
spoljanji mehanizam ili put
unutranji mehanizam ili put
Spoljanji mehanizam formiranja aktivatora
protrombina javlja se prilikom povrede tkiva van
krvnih ila. Kada krv doe u dodir s povreenim
tkivom povreeno tkivo oslobaa dva vana faktora
koagulacije:
tkivni faktor
tkivni fosfolipidi
Tkivni faktor reaguje sa 7. faktorom koagulacije u prisustvu tkivnih
fosfolipida i prevodi faktor 10 u aktivni faktor 10. Aktivni faktor 10
reaguje sa 5. faktorom koagulacije u prisustvu tkivnih fosfolipida i
tako nastaje aktivator protrombina.
Unutranji mehanizam formiranja aktivatora protrombina otpoinje
povredom same krvi i nastavlja se jednom serijom kaskadnih
reakcija. Prilikom povrede krvi izmene dva vana faktora
koagulacije i to su: faktor12 i trombociti, tj.kod povrede krvnog
suda faktor 12 dolazi u dodir s kolagenom koji se oslobaa iz
povreenog krvnog suda i taj kolagen ga prevodi u aktivni faktor
12. Trombociti kada dou u dodir s kolagenom, iz njih e se
osloboditi fosfolipidi trombocita. Aktivni faktor 12 delovae na faktor
11 koagulacije i prevee ga u aktivni faktor 11. Aktivni faktor 11
delovae na faktor 9 koagulacije i prevee ga u aktivni faktor 9.
Aktivni faktor 9 u prisustvu 8. faktora koagulacije i fosfolipida
trombocita delovae na faktor 10 koagulacije i prevesti ga u aktivni
faktor 10. Aktivni faktor 10 reaguje sa faktorom 5 koagulacije i sa
fosfolipidima trombocita i tako nastaje aktivator protrombina.

II faza
Poto nastane aktivator protrombina kao
posledica prekida krvnih ila ili usled
povrede krvi i trombocita, on e prevoditi
protrombin u protolitiki enzim trombin.
Protrombin je protein plazme, i on se
najveim delom sintetie u jetri,a troi se
u procesu koagulacije. Za sintetisanje
aktivatora protrombina potreban je
vitamin K. to je povreda vea nastaje
vie aktivatora protrombina, to je vie
aktivatora protrombina vie e se
protrombina prevoditi u trombin
III faza
nastali trombin e fibrinogen plazme prevoditi u fibrin. Fibrinogen je
protein plazme i najvei deo fibrinogena sintetie se u jetri. Trombin
na fibrinogen deluje tako to od njega otkine dva polipeptida pri emu
nastane fibrinski monomer. Fibrinski monomeri se automatski
polimerizuju pri emu nastaju duge niti fibrina koji e formirati
fibrinsku mreu u koju se upliu trombociti, eritrociti i plazma i tako
nastaje krvni ugruak koji zatvara povreeni krvni sud i krvarenje se
spreava. Kada ugruak pone da se formira proces se za nekoliko
minuta proiri na okolnu krv. Nastali ugruak stimulira sve procese
koji vode dalje koagulaciji. Poto proces koagulacije tee po principu
pozitivne povratne sprege to bi znailo da kad koagulacija otpone
mogla bi da zahvati itavu krv. Meutim, to se ne dogaa zato to se
koagulacija odvija samo u krvi koja miruje. Kada ugruak doe u
dodir sa krvlju koja tee odreenom brzinom koagulacija se prekida
zato to krv koja tee odnosi faktore koagulacije i ne moe da se
obezbedi granina koncentracija tih faktora za proces koagulacije i
ona se prekida