You are on page 1of 20

Malo poznati roman Rastka Petrovića "DAN ŠESTI

"

NAJBOLJE LITERARNO SVEDOČENJE
ALBANSKE GOLGOTE
Piš uć i o samom sebi, Rastko Petrović, 1942. godine, u treć em
licu, kaž e: "Bež ao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde
se grejao o tuđe pleć i... Mogao si ubiti č oveka a da ne odgovaraš ,
mogao si umreti a da se niko na tebe ne obazre... Video je ljude
koji su od gladi, muč enja, oč ajanja, prestali pripadati ljudskom
rodu, one koje su bacili u reku i one koji su većtruleli. Video je
hiljade svojih vrš njaka kako besciljno promič u kroz maglu, i kako
svaki č as ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru na
drumu..." Albanije se, izgleda, oslobodio tek kad je ispisao roman
"Dan š esti", nazvavš i ga po biblijskoj reč enici: "I bi veče, i bi
jutro, dan š esti." Milan Dedinac seć a se kako mu je Rastko
"jednog jutra, s kraja 1935." doneo rukopis, kako je Rastko
čekao da proč ita poslednje redove rukopisa, da bi ga ostavio Geci
Konu, onog, poslednjeg dana pred odlazak u Ameriku, iz koje se
neć e vratiti... Roman ć i tek 1961. a Rastko Petrovićvećć
e izać e
poč ivati na grč kom groblju u Vaš ingtonu, ravnoduš an prema
ovoj i drugim nepravdama koje su mu č injene.Ovaj roman-
epopeja, koji u svemu prevazilazi i Nuš ićeve zapise iz Prvog
svetskog rata, i č uvenu "Srpsku trilogiju"

: Odlomak iz romana "Dan š
Rastko Petrović esti"

POLJUBAC SA KUJOMSVETA ZAUVEK, ZAUVEK, ZAUVEK

Stevana Jakovljević a, mnogi smatraju jednom od najveć ih knjiga naš e celokupne
knjiž evnosti, a gotovo svi koji su je čitali - najboljim literarnim svedoč enjem albanske
golgote. Izgleda da je za predratne cenzore (među njima je bio i Slobodan Jovanović)
roman bio suviš e "drastičan", a posleratnim cenzorima, u ubeđenju da od njih poč inje
istorija, tema nije odgovarala, a nije im odgovarao ni pisac, "kraljev diplomata"u
Americi

Sa jutrom vetar, mnogo jač
e no juč
e, brisao je prostore. Brz i jak vetar, skoro studen.

Put je išao pored reč ice. Male crkve i yamije s ove ili s one njene strane. Volovske
dvokolice su s mukom sebi krč ile put kroz odbač ene kante u mulju, polomljene toč kove,
životinje koje su se raspadale, oteč enih trbuha, glatkih, ljubičastih i smradnih. Psi grozni,
ubrljani, izletali su iz ogromnoga vola i, lajući, gonili jedan drugog. Straš ni, teš
ki zadah
truleži. Vetar je č as odnosio taj smrad u prostore, u baruš tine sa one strane rečice, č
as je
obavijao njim sav ovaj zakrč eni put. I taj smrad je postajao sad jedan drugi prostor, kroz
koji se trebalo probijati.
Sada je znač ilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reć i sebi: neću da sednem, i
ne sesti! Iako od juč e ništa nije okusio a noge su mu bile oteč ene, bolne, a udovi opijeni,
iako je vetar bio jači od njega, Stevan je stajao. Povijen napred, da bi se odupro, nije
hteo da padne i onda nije padao. To su bile njegove poslednje naslage snage: sryba na
samog sebe, na sve, mrž nja. Da, da, ogromna mrž nja što je sve tako u svetu.

Stevan se uzalud trudio da se što pre izvuče sa ovog mesta. Toliko je bio izmoren, da bi
jedva po-srnuo nekoliko korač aja i opet stao. Nije hteo da sedne. Uporno, jogunasto nije
hteo da sedne. Mož da se viš
e ne bi digao. Stisnutih usana, namrš ten, hteo je da stoji na
nogama i stajao je na nogama. Vetar ga je njihao, a ljudi koji su prolazili pogledali su ga.
Smrad trulih leševa uporno ga je obavijao.

Velika, mrš ava kuja stajala je na razdaljini i gledala ga. Sa obe strane puta lež ali su
Stevanovi vrš njaci. Oni su bili regrutovani, pa puš teni, i sad su zastali tu da se odmore.
Ležali su iznemoglo. Iš li su pojedinač no ili u grupicama, poslednjom snagom. Od onih iz
prethodnih dana ostali su, s mesta na mesto, samo leš evi, koji su se odmah raspadali.
Prolaznici su ih pokrivali krpama, ukoliko je bilo krpa oko njih. Vikali su na pse kada su
se okolo š unjali. Niko to ipak nije bio u stanju da gleda. U blizini svojih domova, Arnauti
su zagrtali ljudske leševe zemljom, ali dalje... Neće se, valjda, č itava sela ba-viti
grobarstvom!

Stevan je zapuš io oči i nos rukama: taj grozni zadah koji je ulazio č ak do dna trbuha! I ta
grozna, grozna truleždo dna trbuha! Ceo je taj prostor bio ogroman leš , utroba koja se
raspada, kroz čije rupč age fijuču vetrovi. Povraćao je, ali se pritom nije ni saginjao, ni
skretao glavom, ni spuš tao ruke s lica. Samo malo ljutog jeda i kiselina stomač nih, od
kojih su metalna dugmad odmah pozelenela, i malo zelenog jeda preko većizedenog i
skorelog jezika, preko usana, koje su se sve viš e povlač ile sa zuba.

Mladić i su se drž
ali jedan drugom za rame, nemilosrdni, bezočni, uplaš eni, glava
uvuč enih u ramena. Bednih glava smanjenih kao pesnice. iscerenih, sprženih glavica.
Pokuš avali su da joškorač aju. Čvrsto, č vrsto, ljutito, rasrđeno. Drž ati se jetkošćui
zlobom. Tako samož ivi i nemilosrdni. Nemilosrdniji no š to je i najnemilosrdniji č ovek za
vreme mira! O, da su se, onda, pojavili deč aci, takvi kakvi se Stevanu č inilo da su sada
on i njegovi vrš njaci, pa da su tako poš li drumom, i tako sebič no, tako svesno gledali
nesreć u oko sebe, tako se muč ili da sve iskoriste za sebe, seljaci bi ih valjda, kao gadne
besne pse, pretukli batinama. Ali da su, pritom, jošimali i ovakva lica, seljaci se ne bi
usudili ni da im priđu, većbi, bacajuć i batine i bež eći preko poljana, vikali preneraž eno.
Sada je povrać ao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila mu je pena pomeš ana sa
jedom. Neš to kao rastopljena, ljuta meseč ina-tako mu je ostala uspomena iz snova. I suze
su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom.

Sada je sve to bilo straš no daleko. Predratni seljaci bili su i sami ili mrtvi, ili izgladneli ili
su ostali, skriveni po ambarima, na svojim imanjima; a njihovo deč aštvo, provedeno u
ludoj trci preko Batal-yamije, mekuš no, zlo, anemič no, nije ostavilo traga za sobom. Sada
je znač ilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reći sebi: neć u da sednem i ne
sesti! Iako od juč e nije bio ništa okusio, i noge mu bile oteč ene, bolne, a udovi opijeni,
iako je jed navirao u grlo, iako je vetar bio jač i od njega. Stevan je uporno stajao. Povijen
napred, da bi se odupro, nije hteo da padne, i onda nije padao. To su bile njegove
poslednje naslage snage: sryba na samog sebe, na sve, mrž nja. Da, da, ogromna mrž nja
što je sve to tako u svetu. Nač inio je jedan korak, dva, i onda je postojao stisnutih zuba,
do bola, i do bednog i kratkog daha.

Mrš ava se kučka nalazila jošbliž e. Gledala je. Gledala je č oveka koji stoji, pravo,
iskolačeno, koji svakih pet-šest minuta nač ini korak-dva. Nije vrtela repom. Nije davala
nikakvog znaka od sebe. Izdužene š ije, nepomič na, gledala je Stevana pravo u lice.
Oseć ao je neki užas i neku mrž nju prema njoj. Životinja tako ruž na i tako malo umiljata.

Do podne jedva je preš ao nekoliko stotina metara. Otkako je svanulo, teš ko da je bio
prevalio i pola kilometra. Nalazio se na pola puta od Buš atija do Barbaluš ija. Video je
stalno, isto toliko jasno, poslednje kuć e prvoga sela kao i prve kuć e drugog. Dalje viš e
nije mogao. Sve njegovo jogunasto bilo je pobeđeno. Seo je, č ak ni očajan, toliko
izlomljen i uniš ten. U stvari nije bio seo, većlegao po jednom busenu. Jedino je glavu
drž ao uspravno. U njoj se jošzadržala upornost da ne klone.

Zatim je poznao ispod ruke oblik, č vrstinu i rapavost. Samo što je dotakao rukom, i već
su u sve delove tela navalili talasi ushićenja. Skoro nije mogao da sastavi prste od
ushić enja. Hleb!

Sada je povraćao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila je pena izmeš ana sa jedom.
Nešto kao rastopljena, ljuta meseč ina - tako mu je ostala grozna uspomena iz snova ili
odnekud jošdalje od snova. I suze su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom. Mislio je
samo kako da nađe neš to za jelo. Stomak bi mu se tako malo smirio a snaga se povratila.
Mogao bi treznije da misli i da prelazi viš e prostora.
Pas je legao blizu njega i nije ga ispuš tao iz očiju. To je bio neki drugi, praš njavi pas,
ugasito siv, potpuno upalih slabina i vidnih rebara, kuja koja se viš e nije negovala; nije se
čistila od trnja i korova. Naroč ito joj je rep bio sasvim otrcan. Oč i su joj bile vlaž ne,
krmeljive, crvene u uglovima. Kada bi se spuš tala radi odmora, ne bi polegla svim telom,
ni polagala glavu međ u noge, nego se stalno drž ala uspravno, na prednjim nogama, i
njena glava, puna sasuš enog blata i trave, ostajala bi uspravljena, uprtoga pogleda.

Stevan je najzad zadremao. Najpre je to neka ogromna voda u koju tone. Onda, ispod nje,
jedna druga, pa treća... Neka riba svojom dugač kom rukom hvatala je za njegovo srce i
stezala ga. Nije mogao viš e da diše i to ga je bolelo. Riba je imala dugu i straš
nu bradu.
Trulila je samo s jedne strane, i to je smrdelo. Ipak se on trudio da primakne tome bar
usta. Odjednom, srećno je zahvatio zubima. Žvakao je. Ne, to je žvakao samo još
neispeč enu ciglu. Glinu. Izbljuje se. Čak i u snu!

Probudio se. Jošse tresao i znoj mu je curio niz lice. Sav je bio iskvaš en suzama. Pas je
skoč io i pobegao napred, kao da je bio uhvaćen u neč em što je smerao. Stevan je pokuš ao
da se digne i da načini nekoliko koraka. Dvaput je pokleknuo, ali se opet digao. Ipak je
prešao oko sto korač aja i seo. Oni što su prolazili pored njega nisu mogli da mu pomognu
čak i kada bi ih zamolio, č ak i kada bi na to pristali, pošto su se vukli isto tako iscrpeni
kao i on. Zatim je koračao još .

Dalje su stajale neke volovske dvokolice, a ljudi i ž ene vrteli su se oko njih. Jošpedeset
koraka donde! Stić i do njih pre nego š to opet krenu. Mož da bi se tu nešto i moglo dobiti,
od ljudi koji, sigurno bogati i snabdeveni, idu kolima. Sada je korač ao kao da ide po
konopcu. Brzo, sav uperen napred, s nogom pred nogu, jedva održ avajući ravnotež u. Ako
bi pao, znao je da se neć e moć i da digne.

Dalje nije mogao. Preš ao je bio, od ujutru, tri ili četiri kilometra. Više od trideset sati
nije niš
ta okusio. Stavio je kapu na lice. Nije mogao niš ta da sanja, toliko je to njegovo
spavanje bilo blisko smrti. Odjednom, bol ga je probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je
njegovu nogavicu i besno mu trzao, čas levo, č as de-sno, raš čupane krpe. Komad kož e
mu je zderao sa cevanice."

Poš to su ga otoci na nogama toliko boleli, najzad su utrnuli. Video je jasno da su kolica
rastovarena, da je jedan točak, valjda, ispao. LJudi su radili okolo, kovali nešto nekom
drvenom preč agom. Žene, uvijene u marame, samo su im smetale. Stvari su im lež ale
pored jarka: dve-tri omanje bale uvijene u pirotske ćilime, yačić i sa brašnom ili
kukuruzom, kotarice u kojima je, svakako, hrana, č uture sa rakijom ili vodom. Gla-sovi
tih ljudi i žena bili su piskavi i nesnosni.

Stevan je gledao sve to, procenjivao i drhtao. Bio je u zanosu, u pravom nekom
ushićenju. Dvojica su jošpristigla, ali su gledala samo kako se radi oko kola. Papa-Katić
je zaobiš
ao onda u blatiš te i dovukao se pobaučke do korpi. Bio je sav umazan blatom.
Uvukao je ruku unutra i napipao razne vlaž ne krpe i posuđe. Zatim je poznao ispod ruke
oblik, č
vrstinu i rapavost.

Samo je dotakao tom rukom i većsu u sve delove tela navalili talasi ushić
enja. Skoro nije
mogao da sastavi prste od drhtavice. Hleb!

Cela se utroba odjednom zatresla. Trebalo je da to u njemu prestane, inače nikako neće
moć i da sklopi prste. Usredsređivao je svu paž nju na to, svu svoju volju. I pre nego š to je
uspeo da zapovedi sebi: "Smiri se, smiri se, stegni prste... tako, tako!" opet se nalazio u
blatu. Držao je čvrsto hleb u rukama. Nije mu video boju, toliko ga je ublatnjavio.

Onda je seo i jeo lagano, lagano. Zalogajićpo zalogajić
. Mučio se da saž vaće. Zglavci
vilica su mu odmah utrnuli. Nije imao dovoljno pljuvač ke u ustima. Posle nekoliko
zalogaja bio je većpremoren.

Ali i pas je bio tu, sasvim blizu, Stevan ga je, najpre, zaboravio, međutim, ovaj je oš tro
zarež ao i pokuš ao da lane. Hteo je da mu č ovek da svoj plen ili bar da ga podeli s njim.
Drhtao je od ljutine, ali ipak nije smeo da priđ e. Gledao je samo u njegove ruke, i č im bi
ih ovaj prineo ustima, rasrđeno bi zarežao. Stevan je pokuš avao da ga otera, bednim
zamahom ruke, i to je bilo sve. Pas se nije ni micao.

Ostatak hleba Papa-Katićje strpao u nedra i odmarao se. Potom se vratio na put.
Dvokolice su bile većotiš
le.

Sat docnije, otprilike, jedan austrijski aeroplan leteo je iznad puta sasvim nisko. Oni koji
su se vukli nisu nač inili nijedan pokret da bi se sklonili.

Papa-Katićje samo mislio kako bi bilo dobro kad bi naš
ao kakvu batinu protiv pasa. Ali
gde?

Dva sata docnije dovukao se do crkve u Kuklidu. Crkva je bila ispod brega. Pod
otvorenom strejom ležalo je većpuno drpavaca i gladnica. Izgledalo je da će noćbiti
sveža. Stevan se najzad uvukao gde je bilo najviš e sveta i najtešnje. Noge su ga ž
igale od
umora. Izuo se, ali su otoci onda jošviš e boleli, kao da hoć e sami da ispune sobom sav
prostor, a da je sav on samo jezgro tih yinovskih otoka.

Probudio se zatrpan prnjama i udovima ostalih ljudi koji su tu spavali. Proverio je prvim
pokretom da li je na njemu jošuvek komad hleba. Odbauljao je do č esmice, iz koje je
curio mlaz. Oprao je malo ruke i oč i. Oči su mu bile sasvim podnadule, a ivice oč nih
kapaka otekle. Nokti ispucali i plavi. Natopio je hleb u vodu i sakrio se da ga pojede.

Proveo je celu tu noćmeđu ljudima, ali nikome nije uputio nijednu reči niko se njemu
nije nijednom reč i obratio. Znao je da ima da prevali jošdvadeset i šest kilometara do
mora: osam kilometara u pravoj liniji, kad bi se išlo preko brda i baruština. Sve je to sada
znač ilo ogromnu daljinu.

Išao je posustajuć i na svakom koraku. S jedne strane puta se dizalo brdo, a s druge je
tekla rečica i š
irila se neprekidna blatiš
ta preko nje. Razruš ene yamije, rasklimatane
arnautske kolibe, deca umazana u blato do oč iju, leš
evi bačeni u blatiš
te, utopljeni
sasvim. Jedna ruka ili noga samo iz gliba...

Kiša. Velika teš
ka zavesa kiš e bez kraja. Bio je sakriven ispod nekih vrba. Noge su mu
ipak bile mokre i zaglibljene. Odeć a natopljena do kož e bio č
e. Nije viš ovek, ni kokošni
čovek. Đubre!

Pored njega se nalazio neko isto tako prokisao kao i on skoro zakopan u rupe ispod
korenja. Zadnji deo tela bio je ukopao i samo je glavom i mokrom kosom virio napolje.
Gledao je u Papa-Katića i smeš io se, bolno, ponizno, sa nekim izvinjenjem. Skoro vodena
životinja. Kiš
a mu se slivala niz lice. Sanjao je san psa koji ga je pratio, ili san bilo kog
psa.

Seno ispod kola, u dnu dvoriš ta obraslog korovom; kuhinjska vrata od kafane i gosti koji
noć u izlaze začas u dvoriš te; jedan veliki točak od kola, yinovskoga izgleda, i mesec
između paoca. To, da je mali pas sa grdnim uš ima, na uleglom, vruć em i uba-lavljenom
senu, i da su pored njega druga tri mala psa, doš la na svet u isti dan kad i on kroz isti
izlaz. Njegova brać a, punoglavci koji mile jedan preko drugog, ć uškaju se, njuškaju seno,
dlaku, meko i svileno krzno. Pijani od toplote, zbunjenosti i mekoć e, jednako se
prevaljuju jedan preko drugog, cijuč u i sanjaju. Kroz donju polovinu dž inovskog toč ka
vide oni, noć u, mesečinu, straš nu, tajanstvenu, razurlanu, opasnu i čarobnu meseč inu, a
danju dve grdne kokoš ke koje kljucaju. Vide ljude takođe. Naroč ito noge velikih ljudi, te
noge š to se previju u kolenima dok ruke barataju po njihovim malim pseć im telima,
gladeć i ih.

Onda jedna velika kuč ka, njihova majka. Leže svom silinom na njih, pere ih svojim
prostranim rapavim jezikom, odnoseći s njihovog trbuha brljež , buve i slamke. Ona ima
tako odluč an zadah noć ne ž ivotinje. Ćuška ih njuškom, gladi. Velika ž ivotinja! Puzaju
vrućim izvorima mleka. Zver sa hiljadu izvora hrane, hiljadu izvora noć i, mesečine, tajni
kroz te tople svrš
etke, tela, kroz te vruće tek početke tela. To ih vezuje za nju, za
meseč inu, a naroč ito za noć , to mleko š to nije dugo do reke koja potič e s meseca. Njihova
mati, izvor meseca, č uvarica meseč ine. Zato je tako smeona, razurlana, u rež anju. Jedan
deč ak dolazi i, č uč eć i kod toč ka, govori zaljubljeno. Govori njegovoj majci, njihovoj
majci, kao ljubavnik. Ona ga gleda svim svojim likom. Plamen bije iz njenih očiju i dlake
su joj uspravne. Rež i. Ali on govori i njegova ruka se primiče i trza natrag, govori než no
njihovoj majci. Onda ona polaž e glavu na š ape i, ne obzirući se na njih, svojim
prostranim jezikom liž e deč akove ruke, te ruke punačke, rumene ruke, uprljane od trave
ali koje miriš u jošdobro. Na pekmez i na slaninu. Ona mu liže ruke i gleda ga oč ima
punim suza. On vriš ti. On je udara smelo, pobedno, po njenom tvrdom, č upavom č elu.
Gura joj prst u nozdrve i vuč e je za uvo. Ona je luda od uzbuđenja. Ona skač e od bola, ali
je luda od uzbuđenja i od pokornosti. On je udara svojim malim pesnicama po č elu, i
govori joj kao ljubavnik, a onda je vređa i plazi joj se. Ali je ona verna i maš e repom, koji
je pun slamki i praš ine i krpelja. Ona je ogromna, ogromna, mati noć i, čuvarica meseca,
izvor noć i. Na njih viš e ne misli, č uvarica meseč ine i izvor i reka noć i. Deč ak uzima njen
porod za uš i i izvlač i ga iz toplog skroviš ta, ispod toč ka, i vuč e ga po dvoriš tu. Ona, mati
meseč ine, trč i za njima, vrti se okolo, skiči, moli za milost, vuč e se po praš ini, po korovu
ižđ ikljalom iz kaldrme. Ona plač e gledajuć i svog sina, ali ne zbog sina, većsebe radi, ona
skač e i vrti se po korovu. Ali ga deč ak odnosi. Njen sin, njen sin, njen sin! U treć u kuć u,
uč etvrtu, u petu, u kujnu, odvlač i sina noć i, daje mu mleko iz č anka, ispod peć i, vuč e ga
za rep. Tako je pobedan, a on, mali pas, tako ga se boji. Onda poč inje da ga voli, Katić -
pas da voli Katić a-deč aka, i ne mož e da ž ivi bez njega i strah ga je da mati ne naiđe i da
se ne vrti oko njega i ne trese svojim glomaznim praš njavim repom. I taj je mali deč ak
takođe Katić . On je i mali pas i mali deč ak koji se s njim igra. Voli kuč e, vuč e ga za rep, i
voli, kao kuče, tog deč ka, i to je sve ukupno on. Stalni opticaj ljubavi i jedinstva između
njega-deč aka i njega-psa. On je dva, i njegove su lič nosti odvojene i različ ite, a ipak su
jedno. Kao pas boji se ove svoje majke, jer ć e voleti njega-čoveka i kada ne bude viš e
htela da zna za njega-psa.

I meseč ina je silazila u to svojom č arobnoš ću. Hteo bi da iziđe i da joj zavapi, njoj,
groznoj, besomuč noj, kuji svetova. Igrajući sa malim psom opasnu igru detinjstva i
nemilosrđa, ljubeć i ga u vlažne nozdrve, a onda udarajuć i ga drš
kom od metle do
iscrpljenja. Kao mali č ovek viš e ne mož e da udara, kao mali pas viš e ne mož e da podnosi
udarce. Njegova majka Marica plač e. Ona je davno umrla, ali dolazi jecajuć i: "Eto" š
ta si
ti sa jadnom ž ivotinjom uč inio!" Vuč e ga u mrač nu sobu, zatvara ga u niz mrač nih
hodnika. "Ja sam meseč ina, ja sam meseč ina, ja sam noć , Kasiopeja!" viče ona u
mrač nim hodnicima. Marica. I on je ne vidi, a oseć a je svuda oko sebe, i viče kao lud,
izbezumljen, onesveš ćuje s od užasa. Zatim je opet svetlo. Seljaci zovu Maricu da iziđe u
avliju: "Gospoja, gospoja!"

Ona ga izosi da ga pokloni, dok on vrti svojim malenim repom, dok liž e njene ruke, ruke
sunca i svetlosti, i tragove sira i sunca po njihovim rukama. Nestaje. Mali Papa-Katić ,
plačući trči za njima ulicom. Bole ga noge, ali on joštrč i i trči za njima, traž
eć i da mu
vrate ž
ivotinjicu, koju odnose...
Proveo je celu noćmeđu ljudima, ali niko nije uputio nijednu reči niko se nije njemu ni
jednom reč ju obratio. Znao je da ima da prevali jošdvadeset i š est kilometara do mora:
osam kilometara kad bi se iš lo u pravoj liniji, preko brda i baruština. Sad je to znač
ilo
ogromnu daljinu.

Bole ga noge, ali on, pas trč i i trč
i po sivome korovu, po sasuš enim potocima u Resniku,
provlač eć i se između poleglih taraba, ispod krupnih seljač kih psovki i gvozdenih poluga.
I bež i satima i satima, preko poljana, sa podvije-nim repom, arlaučuć i. I raste, u isti mah,
kao č ovek u varoš i i kao pas u korovu, a svet ljudi i svet ž
ivotinja rascepan je u njemu, i
ono š to predstavlja istinskog njega, tu ljubav za ž ivotinju u č oveku i za č oveka u
životinji, za Maricu, za jedinstvo i ginjenje u prirodi, mora da prelazi grdne prostore kroz
noć . Kroz ovu veliku, vlaž nu, blatnjavu...

Sada je drukčije video ovoga psa, toliko se san umešao u njegovo bunilo. Vreme je bilo
rđavo i Stevan se jedva vukao. Beskrajno sporo je odmicao.

Pas je, spuštene glave i pravih očiju, ponekad odlazio napred i č ekao, ili je lutao poljem
okolo, zavlač eći se u vlažne rupe i traž
eći neš
to. Ali je stalno bio duhom u njemu. Isto
toliko bivao je pas u njemu koliko i on čovek u sebi. Oseć ao je precizno pseć u glad,
upornost, privrženost i mrž nju.

ao, ćuteć
Zatim se opet sve mutilo, i Stevan je dugo lež i, smuš
en i bez misli, pored puta.

Oko tri sata zaspao je, naslonjen na jedan brež uljak. Dalje nije mogao. Preš ao je bio od
ujutru tri ili č
etiri kilometra. Viš e od trideset sati nije niš
ta bio okusio. Stavio je kapu na
lice. Nije mogao niš ta da sanja, toliko je njegovo spavanje bilo blisko smrti.

Odjednom ga je bol probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je njegovu nogavicu i besno je
trzao čas desno čas levo rašč upane krpe. Komad kože mu je zderao sa cevanice. Slab
mlaz krvi klizio je niz nogu. Stevan se zagrcnuo od už asa, zamahnuo je naglo na psa, ne
usuđujuć i se da ga dodirne rukama, da ne bi i na njih nasrnuo.

Nač inio je jedan korak i smuš eno, smejuć i se smeteno, opet pao. LJudi su seli oko njega.
Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko nogu, a zatim nisu viš e znali šta da čine. Iz nekog
zavež ljaja izvadili su komadićpeksimita i parč ešeć era. Nije imao snage da zagrize.
Stavili su mu među zube š ećer, koji je ostajao č itav. Čak nije bilo ni dovoljno pljuvač ke
da ga rastvori.

Pas je onda video da ga mladićgleda, da maš e rukama, i ne iznenađujući se, ostavljajuć
i
za trenutak sve, iskezio je samo dugač
ke, oš
tre zube, između kojih je zapahnuo tež ak
pseći dah. Ali se ipak udaljio i legao sasvim blizu Stevanove noge, na domaku
Stevanovog oka, koje ga je, silom, besno gledalo. Drugo oko mladićviš e nije imao snage
da otvori. On je gledao psa š to je mogao bešnje, iako nije nikad oseć
ao toliki už as.

Pas nije odvajao svoj zlobni pogled od Papa-Katić a: rež
ao je oš tro i rasrđeno. Bio je
spreman da skoč i, a istovremeno se bojao. Jošse pomalo bojao. Papa-Katićje č as kruž no
gledao oko sebe, neć e li videti koga, čas je opet pogledao na psa. Nije razumevao zaš to se
većtoliko dana taj pas na njega okomio. Bojao se njegovih, oš trih zuba. Neki zvuk lagan,
pištav, kao u snu, kad ne mož e da vikne u pomoća muč i se, peo mu se uz grlo. Smeš an,
glup, oč ajan, cijuk neke unutarnje ptič ice, koji je jasno mogao č uti mož da jedino on.

Usredsredivš i svu volju, svoju poslednju snagu, u nemoguć nosti inače i da se pomeri,
uspeo je Papa-Katićda krikne. Slabo, oš tro š
ištanje vinu mu se iz sasuš enog grla.
Neljudsko, ogorčeno i ozlojeđeno, pakosno i ponizno rež anje, u pravcu psa koji se lagano
pripremao na skok. Veliki seoski pas, vrlo mrš av, izgladneo, neka skitnica, rež ao je
takođe. Mogao je lepo da ode odatle. Put je pokazivao grdno bogatstvo hrane za njega, ali
ga je ovo suparnič ko gledanje, iz dana u dan, oč i u oč
i, vraćalo mož da u divljinu. I on je
voleo lov, a ne leš ine. Nije smatrao više za poluboga tog č oveka, nije hteo viš e da mu
služi, kad se čovečanstvo, uistinu, toliko srozalo.

Svet životinja i ljudski rod bili su jedan prema drugom. Čovek je hteo da uplaš i psa, a
ovaj se sve manje plaš io. Nikada neprijatelji nisu bili izgladneliji i zloč
estiji. Nikada nije
bilo manje ž ivota u onome koji je smerao da napadne, ni manje u onome koji je imao da
se brani.

Ostajali su tako pakosni, ogorč
eni, napregnuti, motreć
i paž
ljivo jedan na drugog.

Docnije su naiš li ljudi. To su bili tri mladića i dva starija č
oveka. Nijedan od njih nije
imao batine i svi su bili u bedi. Oterali su psa, koji se leno i pogledajući iza sebe udaljio.
Legao je opet, neprijateljski je gledao u sve njih.

Pokuš ali su da dignu Papa-Katić a, ž
eleli su da ga povedu sa sobom. Izgledalo im je
neljudski da ga ostave samog sa tom ž ivotinjom. Papa-Katićje, međutim, bio unezveren i
nije mogao da govori. Bio je kao omađ ijan jednom jedinom miš lju. Video je ljude oko
sebe kako se trude da ga dignu, da ga poduhvate ispod miš ke, psa koji je otišao dalje i
produžavao da ga gleda rež eć
i. Video je naroč ito to, tog psa da je jošuvek tu, da lež i, da
gleda u njih i da rež
i. Nisu imali ništa čime bi ga ubili, a oterati ga nije bilo moguć no.

Viš e od trideset sati Stevan nije niš ta okusio. Nač inio je jedan korak i smuš eno, smešeć i
se smeteno, opet pao. LJudi su seli oko njega. Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko
noge, a zatim nisu viš e znali šta da č ine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadić
peksimita i parče š eć era. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu između zuba š ećer,
koji je ostajao čitav. Čak nije bilo dovoljno pljuvač ke da ga rastvori.

Onda je jedan od njih otiš io pred č
ao da goni psa, a ovaj se povlač ovekom bez volje, bez
ž no onoliko koliko ga je č
urbe, tač ovek pratio, uz zamahe ruke i uz psovke. Zatim, kada
se čovek vratio, životinja je ostala samo nekoliko trenutaka u nedoumici, pa je onda opet
došla na isto mesto gde je do malopre lež ala. To je bila najupornija ž
ivotnja koja se
mogla zamisliti!

Ljudi su sedeli oko Papa-Katić a ne znajući viš e kako da mu pomognu. On se malo
povratio i progutao šećer koji su oni polomili. Nisu mogli ostati tako več ito. Tada im je
Stevan rekao da idu, jer bi, očigledno i inače, i oni sami morali da pođu. Naš li su mu,
mesto kamenja, dva-tri tvrda busena zemlje i ostavili ih kraj njega. Sve to, naž alost, nije
moglo da zameni batinu.

Stevan je zatvorio oč i i odmah je video kučku kako sedi nad njim: grdna ž ivotinja, koja
diš e spokojno velikim prostranim ritmom. Oč i su joj bile crvene, zapaljene
neuporedljivim plamenom. Telo crno. Samo su oč i bile zapaljene plamenom i č eljusti, s
kojih je kapala zapaljena pena, kao da se tek najela meseč ine. Grozna i grdobna ž ivotinja!
Tako ogromna, zaklanjala je celu noćsobom. Stevan se nje bojao, toliko se bojao i toliko
je teško disao. Kuč ka je sedela uporno nad njim, njene su oč i blistale same u pomrč ini. Sa
njenog seksa, takođe, slivala se meseč ina.

- Ostavi me, hoć
u da spavam, - rekao je on, napregnuvš
i svu snagu. - O, kako sam grdno
izmoren. Povređen, straš
no povređen.

- Ne mogu da te ostavim! - rekla je ona i njen je glas bio jasan, tako ljud-ski, tako
čovečanski - glas te ž
ivotinje...

- Zaš
to ne mož
ešda me ostaviš
?

- Volim te, - reč
e ona mirno.

Nešto beskonačno poznato bilo je u tome odlučnom glasu. Negde u ž ivotu takav je glas
govorio nad njim. U jednoj vrućoj sobi, nad poljanom. Tako neš
to...

- Treba da ideš... odatle ... neću da me voliš
.

- Ne mogu da te ne volim, - govorila je ona, - ja ne mogu da te ne volim. Kako ne vidiš
da ne mogu više da te ne volim! Kako ne vidišda je to zauvek, zauvek, zauvek...
Onda on pokri lice rukama, i, drhteć
i, jošjoj je govorio:

ć
- Pogledaj, pogledaj, vidi kako mi dršu ruke. Od onoga dana još , od onoga dana one
dršću. A to je samo ono š to možešda vidiš! Ti ne znaškako je u meni! Ostavi me, ostavi
me!... Pogledaj kako sam bedan, nesrećan. Tako sam straš no umoran! I te ruke, straš
no je
kako neprestano drš ću te ruke!...

- Volim te, - govorila je ona oč
ajno, - zauvek, zauvek, zauvek...

Pogledao je ponovo i video dva strašna plamena u noć i i ogromnu tamnu priliku nad
sobom. Seks koji je natopljen mesečinom i dah koji ga je palio.

- Neću više da me voliš
, - viknuo je ogorč
eno i uzbuđeno. - Ja te se bojim sada. Ja neć
u
više da me voliš!

Svim svojim telom tresao se.

Kao da je razmiš ljao: "Kada me je to većjednom volela? Kada sam joj to, u užasu,
pokazivao ruke i kad sam je č ekao da dođe a ona nije doš la?" I ceo ž
ivot, koji je mogao
videti do dna, izgledaš e mu grozan. Oseć as, grdan bol, grdan bol š
ao je už to se sve tako
zbiva! To samo da se iš čupa iz njega, samo da se spase od njega!

Životinja je bila tu. Samo njeno prisustvo bilo je nešto grozovito i bolno. "O, izić
i iz toga,
izić
i!" miš ljaš č
e u sebi, neprestano. I nikako nije mogao da se iš upa.

Životinja se nagla nad njim. Oseć ao je njen dah nad sobom. NJene č eljusti počivale su na
njegovom grlu, a to je bilo toplo, i vlažno od bala, od onih meseč
astih bala, plamenih,
vrelih... Osećao je oš
trinu zuba na grlu... Guš io se.

- Šta č
inišsa mnom? - pitao je.

- To je poljubac, to je poljubac, - go-vorila je ona zaguš
eno, uzbuđeno, u očajanju. - zar
ne vidišda je to poljubac, da je to moj poljubac, poljubac, poljubac...

I bale ž
enki, žute, vrele, meseč
ina, palile su mu grlo.

- O! - reč
e on. - Ja te se bojim, sada! ... rastrgnuć u da ž
ešme, a ja hoć ivim, sada; sada
hoću da ž ivim!...

"Kada to nisam hteo da ž
ivim?" mislio je groznič
avo u sebi. "Kada to nisam nikako hteo
da ž
ivim?"

Zubi ž
ivotinje bili su mu na grlu.

- O, pa ja moram da te rastrgnem, ja moram, ja moram da te zadavim, - reč
e ona grcajuć
i.
- Sada to mora, to mora, mora, mora! To mora!...
Hteo je da krikne, ali nije imao snage - č
ak ni da se probudi... Probudio se.
Životinja je sedela nedaleko od njega. Oč i su joj fosforisale u noći i njena pogrbljena
prilika, toliko smanjena, najednom, stvarnoš ću, izgledala je tuž no i tamno u pomr-č ini.

Šta je ta životinja, uporna kao kob i tako bolna, izgledalo mu je posle sna o njoj, imala da
znač i u njegovom ž ivotu? Jošdrhteć i, jošnesrećan, nije znao da odgovori na svoje
pitanje. Traž io je unazad po ž ivotu, koji je tek počeo, gde se skrilo to grozno, nesreć no,
čemerno i oč ajno što je ona predstavljala za njega. Dodirnuo je svoje ruke, koje su još
drhtale. Gde su to u ž ivotu jošdrhtale te ruke? Ili je to seć anje na ono što je tek imao da
mu donese ž ivot, na neš to što je tek imalo da uđe u ž ivot, i č
ime je on većsada
obogać en?

Oglodan je bio i poslednji delićpeksimita, a nebo je nad Stevanom ostajalo i dalje tamno
i nisko. Nijedno ljudsko stanište nije se nalazilo u blizini. Ostajalo je jošosam kilometara
do Lješ a. Rublje se na njemu sasvim iscepalo i ž uljilo ga međnogama. Pojedina mesta su
zebla. Pregledajuć i se, naš
ao je narode vaš iju, a cela mu je koža bila pokrivena njihovim
sitnim ujedima.

I zatim je video i svoje noge. To nisu bile noge č
oveka. Kož
a je bila sva u sitnim
naborima a pod njom su ostale jošsamo cevanice.

Odmarao se dugo. Imao je svoj pojas preko kolena. Najpre je mislio da ga ponudi nekom
Arnautinu, onda je zaključ io da niš ta za njega ne bi dobio, a i da ne bi imao posle čime da
stegne svoje prnje. Pojas je bio star. Postepeno je na njemu buš io rupu do rupe, kako je
mrš aveo. U gimnaziji je taj pojas jošmirisao na novu kož u i kopča je bila od blistavog
nikla.

Sada mu je lež ao preko kolena. Dok ga je gledao, postepeno se jedna ideja objavljivala.
Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da
žvaće. Činio je to š
to je moguć e vidnije iako su ga ti pokreti zamarali. Pas se, međutim,
odmah podigao na prednje noge, nač uljio uš ljivo i ž
i i gledao ga, iz razdaljine, paž udno,
kao i uvek kad bi Stevan jeo. Mrš avo telo psa podrhtavalo je od uzbuđenja. Stevan je
odvrać ao od njega glavu, koliko se god moglo, ali ga je i dalje motrio ivicom oč iju.
Poč
eo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da
žvać e. Činio je to š
to je moguće vidnije, iako su ga pokreti zamarali...

Pas se zaista digao i približio. Gledao je mladića, rež eći jedva čujno. Oč evidno da pas ni
sam nije bio svestan svoga glasa i da je ž eleo da ostane neprimeć en. Tako je ostao deset-
petnaest minuta. Nije dolazio jošbliž e: mora da je toga jutra ipak neš to jeo, jer je sav bio
ulepljen. Bilo je toliko životinjskih i ljudskih leš ina usput.

Stevan se stalno pretvarao da ž vać e, prinosio je nevidljivu hranu ustima. Zatvorio je oč i,
najzad, i činio se kao da je sasvim zadremao, ali je ž vakao jošuvek. Čekao je još
nekoliko minuta. Ruka mu se kao sluč ajno, u snu, otvorila i ostavila na grudima
zamotuljak krpica. Drhtao je gledajuć i u krpice. Ipak je hteo da vidi koliko je čvrsto to
spavanje. Podigao je glavu prema njemu i lanuo. Lanuo je jošjedanput. Slabo.

Stevan se nije pokretao, nije otvarao oč
i. To je bilo i straš
no i uzbudljivo.

Ali se životinja odjednom zaletela. Pala je iznenada i svom tež inom po mladiću. Jednim
jedinim pokretom Stevan joj je obavio kaišoko š ije i zategao ga. Ne razumevajuć i najpre
šta se događa, životnja je ujela Stevana kroz odelo,tamo gde su stajale krpice. Uvidevš i
odjednom da je guš i, odbacila se svom silinom i pala za č itav korak dalje na leđa. Bila je
joštoliko jaka da je i čoveka povukla za sobom. Usplahiren, on viš e nije smeo da popusti.
Krajeve pojasa nije ispuš tao, bio je svom snagom za njih prikopč an.

Samim tim š ila, ž
to ga je ponela, kada je odskoč ivotinja ga je sada imala na sebi. Pod
besnom tež inom njegovog tela, ona se besno otimala. Stevana je obuzeo nepojmljiv strah,
od huktanja ispod njega, kao od ciklona koji ne mož e da zadrž i. Onda je stegao kaiši
vukao što je moguć no jače, svom snagom. Zemlja, praš ina i blato praštali su oko njega.

Video je namah oč i toga psa, iskolač ene, panič
ne oč iži-votinje koja se divlje bori za svoj
život. Mučeći se da diš e snažno, ona ga je zasipala balama. Lice Stevanovo bilo je
umazano njenim vrelim balama. Jednom nogom, koja se isprečila, krutom kao od drveta,
razderala mu je čelo i ruku. Bio je i sam bez daha. Šake samo š to se u poslednjem naporu
nisu same otvorile. Me-đutim, Stevan je njima jošstezao i stezao.

Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario. U roku od dva sata prevalio je
kilometar. Razvedravalo se. I tada, u daljini, između bregova, video je more. Činilo mu se
da vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego š to je svetlost počela da se gasi.
Nač inio je nekoliko koraka još, i izgubio tu trač icu između svoda i zemlje. Čas bi je video
jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da neš to postoji, a ako postoji, ko zna š
ta je
bilo.
Tada se životinja smirila. Nije davala viš
e nikakvog otpora. NJeno se telo trzalo jošsamo
od sebe. Tanak mlaz crne krvi curio joj je sa ivice č eljusti. Tada se Stevan spustio preko
nje, savrš
eno iscrpen, i tako ostao, ne moguć i da se pokrene, dugo vremena na tom mestu.

Kad je pokušao najzad da ustane, dva su čoveka prolazila. Oni su ga videli nad mrcinom
i, razumevš
i pogrešno, rekli mu sa gađenjem:

- Ne treba to da jedeš
, ima ih mnogo koji su skapali jeduć
i crkotine.

Stevan je ćutao. Jednom reč ju ne bi mogao da objasni š ta se dogodilo. Ne osvrćuć i se na
ć
njih, skidao je, dršućim rukama, pojas sa životinje. Ljudi, kao da shvatiše nešto, bivahu
sve radoznaliji:

- Ti si ga sam ubio?... Pritegao si mu guš i?... To ti je č
u i stegao ... Bio si jač itav lov, a?!
...

Muč io se da se obavije pojasom i da ga udene u kopč u. Podigao je, posle, na njih oči.
Mora da je grozno izgledao, ubrljan blatom, balama i krvlju, ovako avetinjski izmrš aveo.
Ona dvojica mora da su videla u njemu nekakvog krvoloka i ludaka, jer, zgrož eni, ne
rekavš i više nijednu reč, produž ili su put. Bilo je valjda većpodne. Dovukao se do reč ice,
koja je bila samo desetinu korač aja dalje, klekao je u blato, i, koliko je umeo i vladao
svojim rukama, oprao lice. Onda je izgo-vorio, automatski, toliko automatski da se i sam
iznenadio na svoj glas, ono š to je maloč as name-ravao da odgovori onoj dvojici:

- Bio mi se isuviš
e nakačio i hteo je jednako da ide za mnom, a ja sam se bojao da ne
pobesni. Nekakav zavidljiv pas!...

Palo mu je opet na pamet da mu je ta ž ivotinja mož enija nego š
da bila i privrž to je on
mislio. Zašto bi, inač la sve za jednim istim čovekom. "Ali kakva zla i
e, neprestano iš
zavidljiva životinja! Koliko izgladnela i zavidljiva životinja!" ponavljao je Stevan u sebi.

Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario.

U roku od dva sata prevalio je jedan kilometar. Razvedravalo se. I tada je u daljini,
između bregova, video more. Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica na
horizontu pre nego š to je svetlost počela da se gasi. Nač inio je nekoliko koraka još ,i
izgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Onda se vratio na isto mesto i ležeć i gledao u
to. Čas bi je video jasno, č as nimalo. Nije, uopš te, bio siguran da neš to postoji, a ako
postoji, ko zna šta je to bilo.

Ljudi su prolazili ravnoduš
ni i dronjavi kao uvek. Najzad je rekao jednome, pokazujuć
i
prstom:

- More!
Ovaj je zastao, zagledao se u daljinu i, odjednom, ne rekavš i ni reč
i, zaleteo se vič
ući. Ta
je prugica zaista strahovito lič
ila na osvetljenu vodu. I za druge je ona bila more!

Sanjao je krofne. Vruć ta drugo, samo to. Čak ni tanjir na kome su. Jedan
e krofne. Niš
im krofnama, o njihovom osve-tljenom, ž
dug, veliki san o vruć utom, zrač nom obliku,
okruženom nekim oreolom, o njihovom mirisu, o žudnji da i unutraš njošću usta oseti
njihov ukus...

Zaspao je nemajući pojma o vremenu i mestu na kome je. Najpre je gubio svest. Gubio je
svest nekoliko puta u toku toga dana. U takvom je stanju i zaspao. Noćje bila hladna i
hladnoć a ga je najzad u zoru rastreznila. Ipak je za sve vreme sanjao vruć
e krofne.

Čarape su mu se toliko bile raspale, a parčad od njih se tako usađivala u meso, da ih je
č
morao odbaciti. Išupao je postavu yepova na odelu i njom je obavio stopala.

U prkos nemoguć nosti da stoji na nogama, na ranjavim stopalima, iznemogao, on je
poslednja tri kilometra do Lješ a prevalio u nedelju, od jutra do več eri. Nije video predeo,
ni ljude, ni blatiš
ta, pošto je bez prestanka bio u bunilu. Jedna jedina misao blistala je iza
čitavih zavesa njegovog koš mara: stići u Lješ
, naći tamo neš to za jelo, bilo šta, za
dvadeset dinara, koje je jošuvek nosio u nedrima.

I onda bi opet korač ao nasumce, posrć ući, sudarao se sa izvesnim predmetima, ljudima,
padao na kolena i na ruke. Ne oseć ajuć i pri padu već e bolove nego inač e, ne diž ući se
sasvim sa zemlje, ne spuš tajući se sasvim na nju, gubio je svest, i doš avš i zatim sebi,
uzalud pokuš avao da se digne. Skoro stalno, ako je bilo koga u blizini, pomagali bi mu da
ustane a posle ga napuš tali. Pokrenuo bi se. Pogledao ispred sebe: velika purpurna
zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, iš la je pravo na njega, kao kakvo
uspravno more. Znao je da to ne odgovara nič em, a ipak ga je bilo strah. Iš ao je, kako je
umeo, pravo u to.

I ne oseć ajuć i pri padu veće bolove nego obič no, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne
spuš tajući se sasvim na nju, gubio je svest i došavši zatim sebi, uzalud pokuš avao da se
digne... Pogledao bi ispred sebe: velika, purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred
celog prostora, išla je pravo na njega kao uspravljeno more.

Dugački oblici poluž ivotinja, poluljudi odletali su desno i levo. Onda se neka grdna
usijana kugla rasprsla usred toga purpura. Bezvučno... Beskrajni svetli zraci, jasno ž uti i
fosforni, pođoš e na sve strane i rascepaš e sav prostor. Videlo se bučno strč avanje
ogromne gomile ljudi, na konjima, peš ice, na topovskim karama i topovskim cevima. Sve
se to survavalo u brljavu, mutnu reč icu i, uz neiskazanu galamu, nestajalo u njoj. Nije
bilo kraja svoj toj vojsci, koje je nestajalo i nestajalo, voda je rasla, prelivala se preko
obala, preko druma. Vetar je zviž dao, nosio ga preko same razlivene vode. Samo su
njegova stopala, uvijena u postavu od yepova, kao krma, ostavljala brazdu za sobom.
Zatim, nasred te vode, blizu mesta gde je u nju silazila tišma sveta, bilo je jedno
usamljeno drvo. Njegove gole grane š trč
ale su tužno. Stevan je raš irio ruke i vetar ga je
naneo među njih. Ostao je razapet, prilepljen vetrom, krećući jošuvek nogama. Onda je
drveta nestalo, jer je negde u dnu, daleko ispod sebe, video sićuš nu ž enu, od koje se
užasnuo. Ispustio je sve, u už asu, i počeo da pada, da pada, pada. Voda se suž avala,
smanjivala, sve dalje i dalje ispod njega. Padao je! Kretao je nogama kao da korač a. Neko
mu je davao da jede. To je bila jedna divna, visoka plava devojka, sa teš kom kosom na
glavi. Smeš ila se samo za trenutak, zatim se njeno č elo nabralo a lice joj je postalo
snuždeno. Zalogaj mu je neprestano ispadao, a ona mu ga je vrać ala. Ko je bila ta visoka
devojka sa oblim grudima? Izgledala je crvenija od purpura. NJene kose su, takođe, bile
purpurne. Onda sve, oko i iza nje, postalo je prozirno i puno sjajnih zrakova, kao rubin i
kao vino. Sve je slivalo svoje crvenilo jedno u drugo. I on je najzad ž iveo u konač nom
purpuru.

- Pokušajte da žvaćete! - govorila mu je ona, ali on viš
e nije mogao da je izdvoji od
ostaloga. Čuo je kako mu govori kod uveta:

aj da ž
- Pokuš vać
eš!.. Kako ne vidišda je to zauvek, zauvek. Razumeš
, zauvek!...

I njeni zubi stezali su mu grlo. Pena mesečine i ogorč
enja slivala mu se niz grudi. Uč
inio
je nešto usnama, zatim se sve ugasilo...

Po potpunoj pomrčini stigao je Stevan Papa-Katiću Lješ . Noge su ga toliko bolele, i to
tako izvanrednim, naroč itim bolom, da su one, u njegovoj svesti, postale dve yinovske
mase, mekane, ranjave, koje je teš ko bilo odlepiti od zemlje. I kost na leđima, viš
e plećki,
ona ispupč ena kost, tiš
tala ga je uporno. Celo telo odjednom je bilo samo dva yinovska
stopala i ta jedna jedina kost hrptenjač e.

Kada je doš ao do prvih kuć a varoš ice, drž
ao se njenih zidova. Pridrž avao bi se jednoga
zida i onda, saplić ući se, dohvatio se drugog. Jošjedna varoš ica zakrč ena, mrač na i
nemilosrdna!... Sedeo je, nije mogao da se pomeri, da misli, da zna š ta hoć e. Nije znao
tačno zaš to je došao tu, ni š
ta bi trebalo jošda uč ini. LJudi koji su se kretali oko njega
izgledali su mu kao utvare, u grimasama, izduž eni i haotični. Iako su to bile samo mrač ne
prilike, iako je noćoko njih, on ih je video potopljene u neko crvenilo. Strš ljeni š
to se
vuku kroz crveni med. Spustio je glavu u ruke. Ječao je. Opet je gubio svest.

Pomagali su mu da se ispne uz stepenice. Pokrenuo je noge, ali u kolenima nije mogao da
ih učvrsti. Čim bi olabavio ruke pod miš kama, skljokao bi se. Uvodili su ga u neku
prostoriju, koja se njihala pod njim. Svetiljka je č kiljila nad ljudima koji su se razmicali.
Sedeo je i misao ga je neprestano napuš tala. Bilo je oč ito da mu pomaž u, da ć e mu dati da
jede. Neki katolič ki sveš tenik, dugačak, mrš av, prolazio je s praznim čankom u rukama.
Stevan je gledao u taj čanak i u te ruke. Ono š to je jedino video, to su bile te njegove
ruke, kada je prilazio da mu pomogne. Te ruke su bile prazne. Nič ega nije bilo u tim
rukama. Zamiš ljao je da se užasno dere od nestrpljenja. Video je sveš tenikove prazne
ruke kako prolaze kroz vazduh.
Usiljavao se i zatvarao oč i. Morao je da se pomogne rukama da bi oba oka zatvorio. Ruke
su mu drhtale i bile su nespretne. Dok nađu kapke od oč iju, celo lice najpre opipaju.
Najzad je mrak: ž muri.

Sveš tenik ga dodiruje za rame i, pridržavajući mu glavu rukom, prinosi mu ustima č aš u
čaja. Odmah odmakne č ašu, koja mora da je suviše vrela. Sad prinosi č
aj kaš
ikom, ali
najpre duva u nju kao pred detetom.

Pola sata docnije daje mu kaš u od gorkog divljeg kestena. Neopisani strah da li će to
moć i da zadrži. Nije spavao, mislio je samo da li će uspeti da zadrž
i. Treba da zadrži,
apsolutno, treba!

č
Da bi zaboravio na to, da bi se zavarao, prelistavao je svoj dnevnik. Svešicu je teš
ko
drž
ao u prstima, i nije video slova, i nije mogao da razazna redove.

Ako č
itav sat zadrž
i kaš
u u sebi, opasnost je većproš
la.

GLAS S ONE STRANE GROBA

Rastko Petrovićna karikaturi Pjera Križ
anić
a: Rukopis romana Geca Kon je poslao u
Ameriku "na povratku", a posle Rastkove smrti, sudbina rukopisa bila je neizvesna,
sač
uvao ga je njegov prijatelj, francuski diplomata Arnold Vapler

Pesnik, romansijer, putopisac i esejista, Rastko Petrović(Beograd, 1898. - Vaš ington,
1949.) se povlač io sa srpskom vojskom kroz Albaniju. Oko trideset hiljada Rastkovih
vršnjaka umrlo je na tom putu "Srpske golgote". Od 1923. godine nalazio se u
diplomatskoj služ bi Kraljevine Jugoslavije. Sa Miloš em Crnjanskim, Stanislavom
Vinaverom, Momč ilom Nastasijević em i drugim srpskim piscima preobrazio je srpsku
književnost: iz njene realistič ko-naturalistič
ke oveš talosti uzdigao je u krug svetske
književnosti posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata njegov povratak u
otaybinu osujetio je njegov najbolji prijatelj, Marko Ristić , koji je taj svoj sramni č in
pokuš ao da opravda u eseju "Tri mrtva pesnika". Glavna dela: "Afrika" (1930), putopis;
"Otkrovenje" (1922), knjiga pesama; "Burleska Gospodina Peruna Boga Groma" (1921),
proza, slobodna interpretacija sveta praslovenske mitologije; "LJudi govore" (1931),
poetska proza ocenjena kao datum u razvitku moderne srpske proze; "Dan š esti" (napisan
1935. a objavljen viš e od četvrt veka kasnije, 1961), roman, do danas najpoetskiji i
najdramatič niji roman o stradanju srpske vojske prilikom povlač enja kroz Albaniju u
Prvom svetskom ratu. Godine 1974. beogradska izdavačka kuć a "Nolit" objavila je
njegova dela u š est knjiga: Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, Staroslovenske i
druge priče; Poezija, Sabinjanke; Sa silama nemerljivim, LJudi govore; Dan š esti;
Putopisi; Eseji i članci. Nedavno su u Beogradu objavljeni i njegovi diplomat-ski spisi u
zasebno š tampanoj knjizi.

Porodica Mite Petrović
a: Rastko stoji kraj majke, okruž
en sestrama (s leva na desno)
LJubicom, Nadež dom, Dragom, Jelom i Zorom (Beograd, 1908)

Za relativno kratkoga svog veka, koji je trajao neš to više od pet decenija, Rastko
Petrović , kao diplomata po pozivu, uspeo je da sač ini delo koje stoji u samom vrhu novije
srpske knjiž evnosti. Tek kad se zaroni u arhiv Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine
Jugoslavije može se steć i uvid koliko je bio svakodnevni trud naš ih tada vrlo malobrojnih
diplomatskih služ benika. Pa ipak, pored svakodnevne predanosti poslu, Rastko Petrović
je uspeo za nepune tri decenije da napiš e delo koje iznosi nekoliko tomova, ne ubrajajuć i
u njegov opus veliki broj novinskih napisa, osobito u "Politici" između dva velika rata.
Roman Dan š esti, napisan i završen do 1935. godine, pesnik nije doživeo da ga vidi
objavljenog. Objavljen je tek desetak godina posle njegove iznenadne smrti u
Vaš ingtonu, kobnog petnaestog avgusta 1949. godine. I danas, posle brojnih dela o
tragediji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, njegov roman stoji u samom vrhu naš e
knjiž evnosti. Pesnik Milan Dedinac, Rastkov prijatelj, napisao je: "Mnogima koji budu
čitali Dan šesti uč iniće se sigurno kao da im pesnikov glas dopire s one strane groba.
Roman je završ io u tridesetsedmoj godini svog života.

Pesnikov prijatelj iz davnih predratnih dana, Marko Ristić , nazvao je Rastkov roman
1961. godine roman-epopeja. Napisao je da je to delo gromadno, "š iroko zamiš ljeno kao
što se komponuju freske i monumentalna platna", naglaš avajuć i da je rečo "jednoj od
najmarkantnijih pojava naš e literature u periodu između dva rata", da je reč"o jednoj
umetnič koj tvorevini koja je do današ njeg dana sačuvala svu svoju svež inu i svu draž
novine, kao o neč em š to je i dandanas moderno i novo kako po sadrž ini, tako i po
umetnič kom postupku".

Niko danas od nebrojenih naš ih književnih poslenika ne može da objasni zašto je Dan
šesti ostao zatomljen u onih š
est knjiga "Nolitovog" izdanja Dela Rastka Petrović a, zato
ga do dana današ njeg prekriva tama zaborava.

a u redakciji Živka
Sva dela, počev od pre rata popularne Trilogije Stevana Jakovljević
Milićević a, pa do danas nisu uspela da nadvrhunu Dan š esti.

Aleksandar Deroko, njegova kasnija supruga Ivanka, i Rastko Petrović : "Ja jošmislim
da je taj roman bolji nego ja, i da je š
teta što je njegova sudbina vezana za moju", pisao
je iz Amerike

"Srpsko nasleđe", uoč i pedesetogodiš njice pesnikove smrti, objavljuje jedan dramatič an
odlomak iz romana Dan š esti, kao detalj iz neopisivog stradanja srpske vojske i naroda
pri povlačenju preko albanskih gudura 1915. godine, koji su na tom pogubnom putu
masovno stradali od gladi, zime, arnautskog krvološ tva i savezničke nebrige, opš teg
rasula pred navalom nemač ko-austrijsko-bugarskih progona.
S pravom je rečeno da u evropskoj književnosti o Prvom svetskom ratu nema
dramatičnijeg i, rekli bismo, fantastičnijeg š
tiva.