ISTORIJA UMETNOSTI I KULTURE

SLIKARSTVO I VAJARSTVO

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Sadržaj

Sadržaj:
Praistorija

NASTANAK UMETNOSTI (magija i ritual, umetnost praistorijskog čoveka)................3
Stari vek

EGIPATSKA UMETNOST....................................................................................................4 STARI BLISKI ISTOK – UMETNOST MESOPOTAMIJE..............................................6 EGEJSKA UMETNOST.........................................................................................................8 GRČKA UMETNOST.............................................................................................................9 ETRURSKA UMETNOST....................................................................................................13 RIMSKA UMETNOST..........................................................................................................14 RANOHRIŠĆANSKA UMETNOST....................................................................................16 VIZANTIJSKA UMETNOST...............................................................................................17
Srednji vek

PREROMANIKA...................................................................................................................19 ROMANIKA...........................................................................................................................21 GOTIKA..................................................................................................................................23 RENESANSA..........................................................................................................................28 RANA RENESANSA NA SEVERU – POZNA GOTIKA..................................................28 RANA RENESANSA U ITALIJI..........................................................................................30 VISOKA RENESANSA U ITALIJI......................................................................................33 MANIRIZAM I DRUGI PRAVCI........................................................................................36 RENESANSA NA SEVERU..................................................................................................39 BAROK....................................................................................................................................41 BAROK U ITALIJI................................................................................................................41 BAROK U NEMAČKOJ.......................................................................................................42 BAROK U FLANDRIJI.........................................................................................................43 BAROK U HOLANDIJI........................................................................................................44 BAROK U ŠPANIJI...............................................................................................................45 BAROK U FRANCUSKOJ – KLASIKA XVII VEKA......................................................46 ROKOKO................................................................................................................................49
Novi vek

MODERNI SVET...................................................................................................................52 NEOKLASICIZAM...............................................................................................................52 ROMANTIZAM.....................................................................................................................55 REALIZAM............................................................................................................................59 IMPRESIONIZAM................................................................................................................61 POSTIMPRESIONIZAM......................................................................................................65

2

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Praistorija

NASTANAK UMETNOSTI
(MAGIJA I RITUAL, UMETNOST PRAISTORIJSKOG ČOVEKA) PRAISTORIJA LJUDSKOG DRUŠTVA: 1. EOLIT (pojava kamenog doba, 1 000 000 – 500 000 godine p.n.e.) 2. PALEOLIT (starije kameno doba, 500 000 – 20 000 godine p.n.e.) 3. MEZOLIT (srednje – prelazno kameno doba, 20 000 – 12 000 godine p.n.e.) 4. NEOLIT (novo – mlađe kameno doba, 12 000 – 3 000 godine p.n.e.) 5. BRONZANO DOBA (3 000 – 1 000 godine p.n.e.) 6. GVOZDENO DOBA (1 000 godine p.n.e. – 1 000 godine) EOLIT Većina umetničke proizvodnje u ovom periodu je izgubljena zbog nepostojane podloge na kojoj je nastala (kora drveta, drvo, koža), tako da se umetnost u paleolitu javlja kao već zrela. PALEOLIT MEZOLIT Najznačajnija dela paleolitskog čoveka su slike životinja urezane ili naslikane u dubini pećina. Najčešći motivi su bizon, jelen, konj, goveda itd. Najčešći par su bizon – konj (Evropa) i slon – žirafa (Afrika). Ove slike su bile sastavni deo magijskog obreda koji je trebao da obezbedi uspešan lov. Osim ovih crteža ljudi mlađeg paleolita su radili male crteže i rezbarije u kosti, rogu, kamenu, kao i ženske figurice, simbole plodnosti – «Venere» i slike ljudi - ritualne igre i slike lova. Slike u pećinama:

-

Altamira (u Španiji) – Ranjeni bizon, 15 000 – 10 000 godine p.n.e. Lascaux (u Francuskoj) – pećinske slike životinja, 15 000 – 10 000 godine p.n.e. La Madelaine (u Francuskoj) – Naga žena, 15 000 – 10 000 godine p.n.e. Addauri (Monte Pellegrino – Palermo) – Ritualna igra, 15 000 – 10 000 godine p.n.e.

NEOLIT Mlađe kameno doba počinje neolitskom revolucijom na Bliskom istoku (bilo je to doba poslednjeg ledenog perioda u Evropi, tako da se nije mogla ni javiti. Klima severno od Alpa je bila kao sad u Sibiru i na Aljasci). Ona je trajala više hiljada godina i počela je oko 8.000 godine p.n.e. kad su ljudi po prvi put sa uspehom pripitomili životinje i proizveli zrnastu hranu. To je bio put prelaska od lova ka zemljoradnji. Nomadski život se zamenjuje sedelačkim. Novim načinom života u trajnim seoskim zajednicama došlo je i do novih pronalazaka: grnčarija, tkanje i predenje. Osnovne metode građevinskih konstrukcija su od drveta opeke i kamena. Iz ovog perioda poznati su ostaci veoma impresivnih skulptura ljudskih glava strogih individualnih obeležja – «Jerihonske glave», oko 7000 godine p.n.e., (lobanja obložena obojenim gipsom sa očima od školjki). Ljudi Neolita su verovali u duhove predaka i verovalo se da se oni nalaze u glavi čoveka, koja je mogla da nadživi telo i zadrži moć nad sudbinom svojih pokoljenja. Zato su oni te duhove trebali umiriti. Sačuvane glave bile su «klopke za duhove». Pored verovanja u duhove predaka postojalo je i verovanje u animizam – u svakoj stvari postoji duh. U svakodnevnom dodiru sa svetom duhova primitivan čovek se nije zadovoljio što će samo vršiti obrede, već je osećao potrebu da svoj odnos izrazi igrama i sličnim dramskim ceremonijama, stavljajući maske, a ta opčinjenost traje i do današnjih dana.

Istorija umetnosti

Stari vek

EGIPATSKA UMETNOST
Sa razvitkom zemljoradnje i stočarstva, tj pripitomljavanjem biljaka i životinja čovek odnosi pobedu nad prirodom. Međutim u dolinama velikih reka, «neolitska revolucija» je doživela veliki uspeh i dozvolila je lokalnom stanovništvu da se umnoži više nego što je dozvoljavala postojeća količina hrane. Rešenje je međuplemenski rat ili ujedinjavanje u veća i naprednija društva – nastaju prva utvrđenja, prve civilizacije. Pronalaskom pisma počinje istorija. Egipat nastaje u dolini reke Nil. Bila je razvijena zemljoradnja. Robovlasničko društvo sa faraonom na čelu (sin boga Ra, predstavljao božanstvo, glavnu karakteristiku egipatske civilizacije i određivao razvoj egipatske umetnosti). Pod Narmerom (Menes), koji je bio vladar Gornjeg Egipta, ujedinjuje se Gornji i Donji Egipat i nastaje Staro Carstvo. STARO CARSTVO (3000 – 2105 godine p.n.e.), kraj carstva zbacivanjem VI dinastije SREDNJE CARSTVO (2050 – 1778 godine p.n.e.), XI – XII dinastija NOVO CARSTVO (1500 – 1166 ili 1570 - 1085 godine p.n.e.) XVIII – XX dinastija Egipćani su verovali u kult mrtvih, to ih je povezivalo sa neolitskom prošlošću, ali mračni strah od duhova mrtvih nije postojao, izbrisana je granica između života i smrti. Egipćanin je opremao svoju grobnicu kao neku vrstu replike u senci svoje svakodnevne okoline, da bi njegov duh, njegov Ka mogao da uživa u njoj i gledao je da za svoj Ka obezbedi mumificirano telo ili statuu. Egipćani su sebi gradili grobnice (mastabe, piramide), domaćinstvo za njihov Ka. One su bile građene da večno traju i naše poznavanje egipatske civilizacije počiva samo na grobnicama i njihovom sadržaju. Religija diktira monumentalnost, uniformnost, frontalnost i ukočenost u umetnosti, međutim egipatska umetnost se koleba između konzervatizma i novatorstva, ali nikad nije statična. Osim arhitektonskih ostvarenja egipatsku umetnost čine: - portretne statue - biste - slike - reljefi PORTRETNA SKULPTURA Radi se za slučaj da mumija propadne. Svojstva: smiren stav i kod sedeće i kod stijeće figure. Ponekad izbačena noga, ona ne pokazuje kretanje, već povećava statičnost. Uzdržanost, ukočenost – reprezentativnost, monumentalnost. Naglašena je osa simetrije. Vajalo se pomoću projekcija pa su figure «sapete» i predstavljene su čeono. Zadnja strana skulpture je vezana za zid – pozađe, te figure nikad nisu slobodne. RELJEF I SLIKARSTVO Imaju iste pobude kao i skulptura – motivi vezani za život, ilustruju život umrlog. Sagledava se i put umrlog ka «onom svetu». Reljef je plitak i bliži slikarstvu nego vajarstvu. Postoje dve vrste: - niski bareljef (blago ispupčeni oblici) - upušten reljef (urezan) Reljef je blizak gravuri, nema svetlosti i senke, (plitak je), često je bojen istim bojama kao u slikarstvu. Muška tela su tamnija od ženskih. Bojenje je kontinuirano i uniformno, bez nijansi. U slikarstvu nema treće dimenzije. U egipatskoj umetnosti važi zakon frontaliteta, ortogonalno predstavljanje i uglovi se menjaju za 90 ili 180 stepeni. Oblici se vide pod pravim uglom. Ne poznaju perspektivu. Glava je prikazana u profilu, oko je frontalno, noge su u profilu, stopala su razmaknuta i oba viđena sa strane palca. Posrednim putem su dočaravali dubinu prostora. Poznavali su samo upravan način predstavljanja. Postoji princip superponiranja za dubinu prostora. Koriste

4

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

izokefalij – glave ličnosti istog ranga su u istoj veličini (hijerarhijsko dimenzionisanje), robovi su najmanji, a vladari najveći. SKULPTURA 1. STARO CARSTVO Naglašena je snaga, muška i ženska figura su ravnopravne. Figure su zdepaste, kubične, zaobljenih formi, simetrične su, dostojanstvene, realistične, bez osmeha, a glava je perikom vezana za trup. Dela:

-

Princ Rahotep sa ženom Nofret, 2610 godine p.n.e., obojen krečnjak Kefren, 2530 godine p.n.e., diorit Mikerin i njegova žena, 2500 godine p.n.e. Pisar, 2400 godine p.n.e.

2. SREDNJE CARSTVO Povećava se uopštavanje i idealizacija forme. Javljau se elegantnije proporcije. Skulptura predstavlja nastavak umetnosti Starog carstva. Dela:
Sestrozis III, 1850 godine p.n.e., kvarcit

3. NOVO CARSTVO Izuzetan luksuz, način češljanja, svola, draperija. Dolazi do naturalizovanja figura. Uzimaju se otisci za posmrtne maske. Umetnost teži ka eleganciji. Figure su gracioznije, krhkije, nisu više zdepaste. Dela:

-

Kraljica Nefretiti, portretna bista, 1365 godine p.n.e., krečnjak (izuzetno prefinjena figura, graciozna, vitka, jednostavna, prelepa linija profila) Statua Ramzesa III (konvencionalna i stilizovana)

4. SAITSKO DOBA Naturalističke pojedinosti, izveštačeno, hladno, kruto, opterećenje plastike. SLIKARSTVO 1. STARO CARSTVO Ukočen stav, vertikalna osa simetrije, manje važne ličnosti pravljene od trošnih materijala. Reljefi su puni života, rađeni po utvrđenim pravilima, bez perspektive, plitki. Dela:
Paleta kralja Narmera, 3100 godine p.n.e., škriljac Portret Hesy – Raa, 2650 godine p.n.e., drvo Ti posmatra lov na nilske konje, 2400 godine p.n.e., bojeni reljef u krečnjaku

2. SREDNJE CARSTVO Javlja se težnja za novim detaljima i pozama, perspektiva je prikladna, kolorit je raznovrstan, naglašen je realizam 3. NOVO CARSTVO Doba egipatskog akademizma, figure duže sa dužim vratovima. Raznolikost se javlja u skali tonova, čistoti linija i boja, prefinjenošću detalja i inventivnošću dela. Dela:
Brat preminuloga, 1375 godine p.n.e Akhenaton (Amenhotep IV), 1365 godine p.n.e., teži da «otkravi» ukočenost Akhenatonove kćeri, 1365 godine p.n.e.

5

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

STARI BLISKI ISTOK – UMETNOST MESOPOTAMIJE
Mesopotamija je skup različitih kultura i naroda koji su se nastanjivali oko 2500 godine p.n.e., na području između reka Tigra i Eufrata. Ovo je područje stalnih ratova i doseljavanja raznih naroda, koji su se prilagođavali osnovnoj kulturnoj matrici koju su stvorili Sumeri, te je tako omogućen kontinuitet u razvoju umetnosti. Epohe : Sumer (3500 – 2340 godine p.n.e.) glavni grad Uruk Akad (2340 – 2180 godine p.n.e.), stapanje Semita sa Sumerima, vladar Sargon i njegovi naslednici, njegov unuk je Naram-Sin 2180 – 2125 godine p.n.e., vladaju plemena sa severoistoka Novosumersko razdoblje (2125 – 2000 godine p.n.e.), glavni grad Ur, samo je Lagaš bio samostalan grad-država – vladar Gudea 2000 – 1000 godine p.n.e., Hiksi i drugi narodi u Mesopotamiji, samo je Vavilon od 1760 – 1600 godine p.n.e. samostalan, osnivač Hamurabi Asirija (1000 – 612 godine p.n.e.), od 2000-1500 godine p.n.e. Hititi naseljavaju Anadoliju, a Mitanci Siriju, Asur i SZ Mesopotamiju. 1360 godine p.n.e. Hititi pokoravaju Mitance, te Asirija ponovo stiče samostalnost. 612 godine p.n.e. pad Asirije, dok južni deo države ostaje slobodan – Novi Vavilon Novi Vavilon (612 – 539 godine p.n.e.), vladar Navukodonosor, Semiramidini vrtovi Persija (osvaja Vavilon 539 godine p.n.e. – do 331 godine p.n.e. kad je osvaja Aleksandar Veliki), dinastija Ahmenida, vladar Kir Veliki Persija dinastija Sasanida SUMER (državno uređenje «teokratski socijalizam») Sumeri su tvorci klinastog pisma. Imaju malo ostataka iz oblasti arhitekture, jer je njihov građevinski materijal čerpić i drvo. Neopterećeni životom posle smrti, njiohova umetnost je utilitarna i pragmatična uz veoma malo religijskih motiva. Sumerska skulptura je geometrijska i ekspresivna, a ne realistična, uz osećanje sumerskog vajara za formu putem kupe i valjka, a ne čisto i kubično kao kod egipćana. Mnogo elastičniji i realističniji je kod skulpture koja je rađena dodavanjem, a ne oduzimanjem (modelovana od raznih vrsta materijala da bi bila izlivena u bronzi ili kombinuje više maaterijala). Figure su snažne zdepaste, zamišljenog izraza, neidealnih proporcija: kratak vrat, široka ramena, veliki nos, bez istaknutog pokreta. Oči su velike. Reljef: nema perspektive i skraćenja, važi zakon frontaliteta (oko i gornji delovi tela frontalno, a lice i noge u profilu), dubina se prikazuje pomoću ravni. Dela:
Ženska glava iz Uruka, 3500 – 3000 godine p.n.e. Kipovi iz Abuovog hrama, 2700 – 2500 godine p.n.e. «Stijeg» iz Ura, 2500 godine p.n.e.

AKAD Umetnost se našla pred novim zadatkom – glorifikacija suverena. Udaljavanje od formalne apstrakcije kod skulptura, kao novo shvatanje kraljevskog dostojanstva. Reljef postaje slobidniji – piramidalne kompozicije. Veća je realističnost predstavljanja. Slike pričaju priču, a ne prikazuju lepotu. Umetnost je svetovnog karaktera i veliča kralja. Javlja se stilizacija kose i brade. Dela:
Glava akadskog vladara 2300 – 2200 godine p.n.e., bronza Pobednička stela Naram – Sina, 2300 – 2200 godine p.n.e., najstariji spomenik u slavu osvajača

NOVOSUMERSKO RAZDOBLJE Arhitektura je religijska. U skulpturi su sugestivnost i sakralnost više izražene. Dela:
Glava Gudea

6

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti VAVILON

Stari vek

Kulturno središte Sumera. Hamurabijev zakonik. Umetnost slična novosumerskoj. Mnoštvo fantastičnih životinja, bikova i lavova, stražari na vratima. Dela:
Hamurabijeva stela, 1760 godine p.n.e, diorit

ASIRIJA Asirci su bili za Sumere ono što su rimljani bili za Grke. Palate asirskih vladara dostigle su veliku veličinu i sjaj. Zgrade su od opeke, a kapije i niži delovi unutrašnjih zidova važnih prostorija oblagali su velikim kamenim pločama. One su ukrašene niskim reljefima ili pak predstavljaju demone čuvare u kombinaciji reljefa i slobodne plastike sa zadatkom da na pojedinca ostave utidak moći i veličanstva kralja. U palatama su se nalazili reljefi koji su opisivali kraljeve vojničke podvige sa natpisima i drugim podacima. To su najstariji narativni reljefi – slikarsko pripovedanje. Reljef je plitak, ali zahvaljujući utančanoj gradaciji površine, velike je mase i zapremine. Životinje su velike fizičke snage. Reljef je pun dramatske snage. Dela:
Kapija na tvrđavi Sargona II – krilati bik sa ljudskom glavom, 721 – 705 godine p.n.e. Asurbanipal II u lovu na lavove, reljef, 850 godine p.n.e. Smrtno ranjena lavica, reljef, 650 godine p.n.e.

NOVI VAVILON Vavilonska kula, najpoznatije arhitektonsko delo, od klesanog kamena, peščane i gleđosane opeke. Dela:
Ištarine dveri, ulazna kapija u Vavilon, gleđosana opeka sa bordurom i modelovano živom bojom. Životinje su ljupke i vedre, elegantne i graciozne

PERSIJA Persijanci su bili stalni nomadi, nemaju trajnih spomenika i pisanih izveštaja. Njihovu umetnost poznajemo sa predmeta koje su sahranjivali sa mrtvima. Takvi predmeti od kosti drveta ili metala, predstavljaju vrstu pokretne umetnosti, kako nazivamo nomadsku opremu: oružje, konjska oprema, kopče, fibule, pehari, zdele i slično. Svim predmetima je zajednički repertoar oblika poznat kao «životinjski stil». Persijska vera – učenje Zoroastra, dualizam svetlosti i mraka. Nemaju religioznu arhitekturu, verski obred vrše pod vedrim nebom na oltarima sa vatrom. Skulptura je u arhitektonskom okviru, ceremonijalna. Reljefi su sa figurama u svečanom maršu, bez uzora sa slojevima odeće jednim preko drugog. Ramena i ruke se fino probijaju kroz draperiju. Persijska umetnost pod Ahmenidima je sinteza više elemenata, naodvezuje se na mesopotamsku tradiciju, nasleđujući njena temeljna obeležja. Od Asiraca uzimaju celebrativni reljef. Statična je. Preokupirana je dekorativnim efektima iz nomadske prošlosti. Za vreme Sasanida umetnost je mešavina rimskih elemenata i elemenata umetnosti bliskog istoka. Statična je. Svilene tkanine su ponos sasanidske umetnosti.

7

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

EGEJSKA UMETNOST
«Egejska umetnost» nije samo geografski pojam, već označava i civilizacije koje su se razvile u ovoj oblasti tokom III i II milenijuma p.n.e. To su tesno povezane, ali ipak odvojene: 1. KRITSKA (MINOJSKA) umetnost 2. KIKLADSKA umetnost, 2600 – 1100 godine p.n.e. 3. HELADSKA (MIKENSKA) umetnost Svaka od njih je podeljena u tri faze: najstariju, srednju i najmlađu. KIKLADSKA UMETNOST – umetnost Kikladskih ostrva Ljudi koji su naseljavali Kikladska ostrva u periodu 2600 – 1100 godine p.n.e. nisu ostavili za sobom skoro nikakve tragove, osim svojih skromnih kamenih grobova i stvari koje su sahranjivali sa mrtvima. To su uglavnom mermerni idoli i skoro svi predstavljaju nagu žensku figuru u stojećem stavu, za koju se pretpostavlja da je bila majka i boginja plodnosti. Imale su pljosnat, klinast oblik tijela, stubast vrat, dugačak nos u obliku grebena. Figure su u izvesnom obliku «elegantne» i prefinjenje sa nežnim oblinama obrisa. Kikladski vajari II milenijuma p.n.e. stvorili su prve ženske aktove u pravoj veličini, za koje mi znamo i više stotina godina su jedino oni to činili. KRITSKA (MINOJSKA) UMETNOST Minojska civilizacija je najbogatija, ali i najneobičnija u egejskom svijetu, a ono što je izdvaja je nepostojanje kontinuiteta. Religiozni život minojskog Krita je teško odrediti, a sedišta ovog života bila su posvećena mesta, pećine i gajevi, a glavno božanstvo bilo je ženskog roda blisko majci ili boginji plodnosti. Minojski stanovnici nisu gradili hramove, te nisu ni imali ni velikih kultnih statua, a čak i dela manjih dimenzija sa religioznim temama su retka. To su uglavnom vitke ženske figure, tranke u struku, frontalnog stava, otkrivenih grudi, u ritualnoj igri sa zmijama, što je paradoks jer na Kritu nije pronađen kult zmija. Ovi likovi bujaju od života – živost ritualnih igri. Figure su obojene. Oči su velike, a suknj je kupasta. Gradili su raskošne palate sa oslikanim unutrašnjim zidovima. U periodu 2000 – 1700 godine p.n.e. na Kritu je rađena čuvena grnčarija po svom tehničkom savršenstvu i dinamičnom spiralnom ornamentu sa apstraktnom šarom. Kasnije slike su biljnog i životinjskog sveta: ribe, školjke, hobotnice. Od svih vidova umetnosti najznačajnije je zidno slikarstvo. Velik broj ovih slika prikazuje scene iz prirode koje prikazuju životinje ili ptice među rastinjem ili morske životinje (omiljena tema minojskog slikarstva). Minojskom umetniku je važnija elastična lakoća pokreta, nego činjenična tačnost ili dramatska snaga. Zastupljen je ritmičan talasast pokret, a oblici su lišeni težine, oni prosto «lebde». Tela su vitka. Dela:
Zmijska boginja, 1600 godine p.n.e., terakota Krčag sa siskom, kamares stil, 1800 godine p.n.e. Vaza sa oktopodom, 1500 godine p.n.e. Freska toreadora, 1500 godine p.n.e.

MIKENSKA UMETNOST Skromni grobovi iz perioda 2000 godine p.n.e. dali su samo nešto jednostavne grnčarije i poneki komad bronzanog oružja. Oko 1600 godine p.n.e. javljaju se duboke grobnice u vidu okna, a malo kasnije i konične kamene komore – košnice npr. Atrejeva riznica. U njima je nađeno veoma mnogo predmeta za ličnu upotrebu: posude za piće, nakit, oružje, maske i sl. dobrim dijelom zlatnih i izvrsno zanatski izrađenih. Iako nisu nađene pretpostavlja se da je postojala bogata dekorativna šema zidnih slika i plastičnih ornamenata u kraljevskoj dvoravi za audijencije – megaron. U domenu mikenskog vajarstva nađena je skulptura bogato izvajanog oblika i gipkih pokreta, čije se poreklo vezuje za mit o božanskom detetu koje su odgajile nimfe, boginje ili čak životinje. Tu se javlja nežna igra pokreta i prisno ljudsko osećanje. Na njihovu umetnost su uticale minojska tradicija i egipatska umetnost. Dela:
Riton u obliku ljavlje glave, 1550 godine p.n.e., zlato

8

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti
Tri božanstva, 1550 – 1400 godine p.n.e., slonovača

Stari vek

9

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

GRČKA UMETNOST
Grčka civilizacija se formirala od 1100 – 700 godina p.n.e. Nju formiraju plemena koja se oko 1100 godine p.n.e. doseljavaju sa severa na grčko poluosrvo. Dve glavne grupe plemena čine: Dorci – plemena koja su se naselila uglavnom na kopnu Jonci – naseljavaju grčka ostrva i obližnju obalu Male Azije I pored jakog osećanja srodstva i povezanosti, zasnovane na jeziku, veri i tradiciji, kao sto su npr.: četiri velike Panhelenske (Svegrčke) svečanosti, Grci su ostali podeljeni u puno malih nezavisnih polisa (grad-država). Početna tačka grčke hronologije je 776 godina p.n.e. – osnivanje Olimpijskih igara. Helenski narodi su u skulpturi, slikarstvu i arhitekturi stvorili tipove i oblike i vrednosti na kojima se temelji zapadna estetika. Oni su bili prvi narod u istoriji koji je opširno pisao o svojim umetnicima, a te izveštaje su revnosno sakupljali Rimljani i preneli ih nama. Mi, dakle, grčku umetnost poznajemo sa originala, pisanih izveštaja i rimskih kopija. Periodi u grčkoj umetnosti: GEOMETRIJSKI STIL (XI – VIII vek p.n.e.) ARHAJSKI STIL (kraj VII vek p.n.e. - 480 godina p.n.e.) STROGI STIL (480 – polovina V veka p.n.e.) – je rana faza klasičnog vajarstva KLASIKA (polovina V – 400. godina p.n.e.) KLASIKA (400 – 325 godina p.n.e.) – pozna klasika ili predhelenizam HELENIZAM (325 - 31 godina p.n.e.) GEOMETRIJSKI STIL Geometrijski stil je najstariji karakteristično grčki stil u umetnosti. Mi ga poznajemo samo sa bojene grnčarije i sitne skulpture. Grnčarija je najpre bila ukrašena apstraktnilm šarama (trouglovi, šahovski ornament, koncentrični krugovi), ali oko 800-te godine p.n.e. u okviru tog geometrijskog ornamenta javljaju se životinjske i ljudske figure. Dela su slobodna, nisu vezana za arhitekturu. Rađene su figurine malih dimenzija, oblici su šematski, ksoane – skulpture od drvenog debla čija je primarna forma forma debla. Skulpture su svedene i geometrijske, glava je predstavljena kao krug, torzo kao trougao, noge su paralelne, a ruke su uz telo. Sve je rađeno bez detalja i neskladno. Oko 700 godine p.n.e. grčka umetnost ulazi u novi period – orijentalizujući stil , koji je pod snažnim uticajem Egipta i Bliskog Istoka. Razvoju ovog stila je doprineo razvoj trgovine. Geometrijski ornament je još uvek prisutan, ali je ograničen na periferne zone amfora i vaza, a zapažamo i spiralne preplete i rozete kao nove motive. Najveće partije određene su za narativne scene, tj. figure su jasnije i dominiraju u odnosu na dekorativne elemente. Dela:
Dipilonska vaza, VIII vek p.n.e. Amfora iz Eleuzine – oslepljenje Polifema i Gorgone, 675 – 650 godina p.n.e.

1. 2. 3. 4. 5. 6.

ARHAJSKI STIL Arhajski stil je period procvata umetnosti, ne samo u grnčariji, već i u monumentalnoj arhitekturi i vajarstvu. Ovaj stil je bio viši po rangu od geometrijskog. Iako mu nedostaju glavne odlike klasičnog stila uravnoteženost i osećanje savršenog, odlikuje se svežinom. Arhajske vaze su manje od svojih prethodnica (grnčarija nije više služila za nadgrobne spomenike). Mnogo je jače isticanje teme, a prikazani su prizori iz mitologije, legendi i života. Naročito visok umetnički nivo uočavamo među atinskim vazama (atinski stil – crne figure na crvenoj podlozi – VI vek p.n.e.). Na posuđu iz sredine šestog veka se nalazio potpis umetnika. Neke od arhajskih vaza poseduju tako karakterističan stil da se njihov umetnički rukopis može poznati i bez potpisa. Arhajsko slikarstvo nije bilo ograničeno samo na vaze. Rađeno je i zidno slikarstvo i slike na pločama. Za arhajsko slikarstvo je karakteristična jasna ravnomerna boja, pa prema tome zidne slike se nisu razlikovale od slika na posuđu. U V veku p.n.e. grčko zidno

10

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

slikarstvo dolazi do punog izraza, a dolazi do opadanja slikanja grnčarije. «stil crnih figura» (kompozicije sa crnim siluetama na crvenkastoj podlozi, detalji urezani iglom, bele dodato preko crnog da se istaknu delovi) – VI vek p.n.e.. Ovakva procedura favorizuje dekorativni i dimenzionalni efekat. U V veku p.n.e. crne figure na crvenoj podlozi postaju crvene figure na crnoj podlozi (figure se ostavljaju crvene, pozadina se boji). Arhajska skulptura. – Grci su radili skulpturu u mermeru, bronzi, slonovači i zlatu. Skulptura je monumentalna, slobodna ili vezana za arhitekturu. Veza između arhitekture i skulpture je tačno određena bez improvizacija. Rane grčke statue (650-625 godina p.n.e.) su tretirane ukočeno, frizure nalik na periku i pripijene odeće (ženska skulptura). Grčke statue devojke (Kore) obučene i mladića (Kurosa) nagog, su zaista slobodne skulpture. Njihovi preci su egipatske statue, ali na egipatskim figurama nikada nema šupljina. Dotle se Grčki vajar ne boji šupljina ni najmanje, pa stoga odvaja ruke od rupa i noge jednu od druge. Dok egipatske skulpture izgledaju smirene, Grčke su napete i pune skrivenoga života. Direktan pogled njihovih ogromnih očiju pruža najrečitiji kontrast nežnom izgubljenom pogledu Egipatskih figura. Grčka statua je čudno neizdiferencirana, one nisu ni bogovi ni ljudi, već nešto između kao ideal fizičkog savršenstva i životnosti koji pripada i smrtnima i besmrtnima. Tempo razvoja grčke statue je očigledan i tako Kuros umesto oštro uokvirenih apstraktih površina dobija zaobljene krivine. Celo telo pokazuje veću svesnost masivnih zapremina, ali i jednu novu elastičnost i bezbroj anatomskih detalja koji su dati mnogo funkcionalnije nego ranije. Tip kore je nešto promenjiviji nego tip Kurosa, mada i taj razvoj ide po istoj šemi. Dok se ranija Kora ponavlja kao odjek površine četvorougaone ploče, nova tzv. «Hera» izgleda kao oživeli stub. Isto tako nov je i mnogo organskiji način obrada kose koja pada na ramena u nekim kovrdžavim pramenovima, za razliku od pređašnje masivne krute perike. «Hera» ima mnogo prirodniji i nežniji osmeh od svih do tada viđenih. Poslednja Kora gubi svoju krutost, a dobija na kitnjastoj, preterano prefinjenoj ljupkosti, tome doprinosi i boja. Paralelno sa gradnjom hramova javlja se i plastika vezana za arhitekturu u vidu skulpture reljefa. Pored zabata koji je sadržao narativne scene nije bilo jos puno mesta za koje su Grci smatrali pogodnim za plastiku na arhitekturi. Eventualno su stavljali slobodne skulpture na vrh i krajeve zabata, a reljef ispod zabata. Od raskošnog plastišnog dekora najjači utisak ostavlja friz. Nešto kasnije reljef na zabatima se napušta, a na njegovo mesto dolaze pojedinačne staute , «slobodne», komponovane da se uklope u zabat. Rađene su kao slobodne skulpture, ali ne stoje slobodno – možemo ih zvati «super reljef». Izražena je plemenitost duha. Visoki reljef i duboko zasečene figure dočaravaju prostor u dubinu, bliže figure su dublje izvajane. Dela:
Atička amfora iz Vulčija – Herakle davi Nemejskog lava, slika, 525 g.p.n.e, Psijaks Dionis u čunu, 540 g.p.n.e., slika, Eksekijas Kora, 650 g.p.n.e. Kuros, 600 g.p.n.e. Kuros, 525 g.p.n.e. Moskoforos, nosač teleta, 570 g.p.n.e. Glava Rampin, 560 g.p.n.e., prikazuje «arhajski osmeh» Hera sa Samosa, 570 – 560 g.p.n.e. Friz Sifinijske riznice, 530 g.p.n.e.

STROGI STIL Krajem VI v.p.n.e. razvijaju se polis i demokratija a dolazi i do uspona i u umetnosti. VI i V v.p.n.e. predstavljaju doba razvoja filozofije, dramskih umetnosti i književnosti. Umetnici ovog doba su: Hagelades, Kritijas i Talamis. Gubi se frontalnost i simetrija, ima više fantazija. Draperija nije više tako kruta, a glava dobija lak pokret, nestaje «arhajski osmeh” – znak života, a zamenjuje ga zamišljen izraz. Život prožima celu figuru. Javlja se uravnotežena nesimetrija opuštenog prirodnog stava contrapposto (protivteža). Statua po prvi put «stoji» u punom smislu reči, tj. neusiljeno. Desna noga je isturena i njeno koljeno je niže od koljena leve noge. Ona se naziva slobodnom nogom , dok druga noga koja nosi

11

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

glavni deo težine se zove angažovanom nogom. Osa tela više nije ravna nego je blago kriva u obliku slova S. Sve ove osobine su karakteristične za ranu fazu klasičnog stila iliti strogog stila. Velike slobodno postavljene statue u pokretu najvažnije su ostvarenje strogog stila. Dela:
Kritijev mladić, 480 g.p.n.e., mermer, prvi put contrapposto Auriga (vozar), 470 g.p.n.e., bronza Dva zabata sa Zevsovog hrama u Olimpiji, 460 g.p.n.e. Posejdon, 460 - 450 g.p.n.e., bronza, najlepša statua u pokretu, prelaz ka klasici

KLASIKA Grčka klasika počinje 461 g.p.n.e.. Posle pada Tiranida probija se čvrsti Dorski stil koji dovodi do stvaranja klasike V veka – novog pravca. Grčko – persijski ratovi zaustavljaju arhaiku, a posle vladavine Tiranida Perikle uvodi demokratiju 510 g.p.n.e. u Atini. Ističe se duh i telo iz čijeg odnosa proizilazi stav o lepom. Teži se ravnoteži duha i tela, spoljne manifestacije i unutrašnje sadržine. Klasika ne prikazuje čoveka onakvim kakvim jeste, već prikazuje ideal čoveka koji je uskladio sebe spolja i iznutra, tj. svoj duh i telo. U arhaici je bila prisutna fantazija, a u klasici je pažnja usresređena na ljudsku figuru koja se analizira kroz proporciju, položaj u mirovanju, pokret i kompoziciju. Za sklad proporcija, besprekornu anatomsku čistotu, jasnoću figure kroz određen stav - kontrapost i pokret možemo reći da su osnovne karakteristike klasike. Umetnost ide ka opštem tipu, univerzalnom tipu lepote, nema ličnog izraza. Skulptura se ne zanima za portretnu umetnost, ali se javlja i specifičan način oblikovanja glave i lica. Lepota tela iskazuje i duhovnu lepotu. Za klasičnu Grčku umetnost je karakterističan prikaz patnje (patos) koja je plemenita i uzdržana, a ne užasavajuća. Klasika teži neporemećenom miru. Hagelad koji je pripadao strogom stilu je bio učitelj Mirona, Polikleta i Fidije. POLIKLET je pomerio stopala, prebacio težište na desnu nogu, usavršio kontraposto, utvrdio ljudske proporcije ( glava: telo=1:7 ). Napisao je delo o proporcijama – Kanon. Do detalja razradio anatomiju tela. Dela:
Doriforos (koplonoša), 450-440 g.p.n.e., uzor otelovljenja klasičnog ideala ljudske lepote

MIRON – istraživao figure u naglašenom pokretu. Delo:
Diskobol

FIDIJA, radio ženske figure koje su pokrivene draperijom kroz koju se pokazuje anatomija tela. Haljina je pripijena uz telo. Radio je u slonovači i zlatu, kao i nacrte za Partenonski friz i skulpture Partenona urasle u pozadinu. Fidijin stil dominirao je do kraja V v.p.n.e.. Dela:
Doriforos Diskobol Niobida na umoru, 450 - 440 g.p.n.e., prvi put patos, najstariji ženski akt kod Grka Partenonski friz, 160m, ritnmična ljupkost kompozicije, najznačajnija grupa klasične skulpture Hegesina stela, stapanje reljefa sa pozadinom, zbog Peloponeskog rata (431-404 g.p.n.e.) obustavljena izrada velikih skulptura

SLIKARSTVO Slikari ovog razdoblja su bili veoma uznapredovali u osvajanju iluzionističkog prostora. Iako do danas nije sačuvano slika ni na drvetu ni na zidovima, pa tu teoriju možemo proveriti sa slika sa posuđa. Posebno su važne slike sa grupa vaza – lektijosi (krčazi za ulje) – za prinošenje žrtve na pogrebu. One imaju belu prevlaku na kojoj je slikar mogao da slika slobodno i sa istim prostornim efektima kao i njegov moderni naslednik koji se služio hartijom i perom. Grčki slikar je savladao skraćenje. Poikušao je da proširi svoju skalu boja, ali nije uspeo da senči i modeluje – na vazama. Najpoznatiji su: Zeuksid, Eufranor, Skopas itd.

12

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

POZNA KLASIKA Najočiglednija razlika između klasike V i klasike IV v.p.n.e. vidimo na Mausoleumu, ima tri friza – istočni uradio Skopas . Predhelenističku skulpturu karakterišu velike statue, neklasična žestina, fizička i emocionalna, izražena napetim pokretima i strasnim izrazima lica. Duboko usađene oči – Skopasov stil. Povezanost i sklad bili su žrtvovani da bi svaka figura dobila više slobode za snažne i neobuzdane pokrete. Ovo je stil eksplozivne snage. Figure ovog perioda imaju jasno izražene lične osobine – portretne (statua Mausola, možda Brijaksisovo delo). Novi motiv je linija nabora u obliku slova S preko grudi koja stvara efektnu protivtežu obliku tela ispod nje. Najznačajniji umetnici ovog perioda: SKOPAS – on unosi strast, patetičnost, promene u oblikovanju glave, unosi emocije i narušava miran izraz lica. Duboko usađene oči. Dela:
Istočni friz na Mausoleumu, borba Grka i Amazonki, 360 - 350 g.p.n.e.

PRAKISTEL – najveći Atinski predstavnik «lepog stila». On teži ka eleganciji, njegove figure poseduju mekoću senke. Ovaj umetnik je doprineo promeni kontra posta, uveo je oslonac pod ruku i dobio veću izvijenost tela. Majstor je ženske ljupkosti i čulnog oživljavanja puti. Dela:
Afrodita, 330 g.p.n.e., mermer, najslavnija statua, simbol savršenstva, prva potpuno naga slika ove boginje Grupa Hermes sa malim Bahom, 330 - 320 g.p.n.e.

LISIP – treće važno ime predhelenističke ere. Menja polikletove proporciji, dolazti do vitkijeg tela (glava : telo = 1:8). Analizira i menja kontrapost tako što prikazuje figuru u trenutku promene oslonca s jedne noge na drugu. Ucinio je smeli prodor u prostor, rukom opružene u horizontalno ispred tela i time osposobio figuru za spontan trodimenzionalni pokret. Slobodu naglašava i dijagonalna linija slobodne noge i neposlušna kosa. Dela:
Apoksimenos (strugač) Pesničar, kopija Heraklo koji se odmara, kopija

HELENISTIČKA ERA SKULPTURA O razvoju grčke skulpture u prvom veku helenističke ere znamo malo. Dela su brojne teme iz svakodnevnog života, a velika produkcija dovodi do serijskog stvaranja. Posle Fidijske vedre snage, Prakistelove čežnjive lepote i Lisipove elegenacije, ostalo je da se izrazi, patetika, grimasa, teatralnost i fizički bol. Često se javlja međuzavisnost između statue i prosotra, npr. Nike sa Samotrake. Važna grana grčkog vajarstva je portret. Počev od IV v.p.n.e. portret i sad cveta. U ovoj eri su rađene i male skulpture za privatne vlasnike. Teme: osim mitoloških, prosjaci, ulični svirači, seljaci, mlade pomodarke i sl. Groteskno, šaljivo i slikovito. Čak se prikazuju i motivi iz ljubavne mitologije. Naracija je jaka, umetnost priča i zabavlja, prenaglašenost je izraza, koriste se nevažni efekti. To nisu svojstva skulpture velike umetnosti. Dela:
Gal na umoru, 230 – 220 g.p.n.e., kopija, prikazan etnički tip, dostojanstvo i patos, razdvajanje duha i tela Faun Barberin, 220 g.p.n.e., kopija Friz Zevsovog hrama u Pergamu, 180 g.p.n.e., 120m, duboko klesane figure Nike sa Samotrake, 200-190 g.p.n.e., uravnotežen pokret,živa draperija, aktivna povezanost figure i prostora, najveće remek delo helenističke ere Glava sa Delosa, bronza, original, odraz duhovnog, portret, prikazana strepnja i psihološki patos Igračica pod velom, 200 g.p.n.e., bronazana statueta

13

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

ETRURSKA UMETNOST
Bronzano doba na Italijanskom poluostrvu se zadržalo do VIII veka p.n.e.. U tom veku Etrurci naseljavaju područje današnje Toscane (legenda o postanku Rima 753 g.p.n.e.). Po Herodotu oni su došli iz Male Azije što je i danas predmet i rasprava. U kulturnom i istorijskom pogledu tesno su vezani za Malu Aziju i stari Bliski Istok. Takođe kopiraju Grke. Razvijali su se paraleleno sa Grčkom, od Grka preuzimaju alfabet, a preteče su Rima. 280 g.p.n.e. Toscanu osvajaju Rimljani, a u I v.p.n.e. prestaje administrativno da postoji Etrurska država. Njihova kultura je trpela Grčke uticaje, ali je bila samostalna u tokovima umetnosti. Faze Etrurske umetnosti: GEOMETRIJSKA FAZA, do VII v.p.n.e. (istovremeno sa Grčkom) ORIJENTALNA FAZA, VII – početak VI v.p.n.e. ARHAIKA, VI i V v.p.n.e. (mešanje sa Grčkom umetnosti) PRODUŽENA ARHAIKA, od V v.p.n.e. (arhajska dekadencija) HELENIZAM Etrurci su bili mnogobožci kao i Grci, ali im je religija mračna i mistična. Etrurci su radili monumentalne grobnice koje kasnije Rimljani nisu skrnavili i iz njih mi poznajemo svu njihovu umetnost. Urna je sud od pečene gline sa ostacima pokojnika i opremom potrebnom za zagrobni život. Oko 700 g.p.n.e. urne dobijaju ljudski oblik (poklopac predstavlja glavu). U periodu VI do kraja V v.p.n.e. etrurska umetnost je pokazala najviše životne snage. Grobnice postaju sve složenije, pokojnici su predstavljeni u punoj veličini u poluležećem stavu na poklopcu sarkofaga koji je imao oblik ležaja, kao da učestvuje u kakvom svečanom obredu, dok im je «arhajski osmeh» poigravao sa usana. Etrurski slikar (zidno slikarstvo) znao je da postavi čoveka u prirodan okvir, pun efekata, uz suprotnost u boji tela muške i ženske figure. Tokom V v.p.n.e. etrursko shvatanje zagrobnog života postaje kompleksnije, manje sklono veselju, pa smrt znači rastanak, a ne produžetak života. Etrurska monumentalana skulptura odlikuje se masivnošću, trodimenzionalnošću, snagom i naznakom da je telo u pokretu. Etrurci su posvetili veliki značaj portretu u vidu glave bronzanih statua. Oni su bili majstori u obradi metala, imali su visok kvalitet livačkog rada i doterivanja počev od VI v.p.n.e. rade bronzane statuete, ogledala i sl. za domaće tržište i izvoz. Dela:
Sarkofag iz Cerverterija, 520 g.p.n.e Mladić i demon smrti (sud za pepeo), IV v.p.n.e. Apolon iz Veja, 500 g.p.n.e., glina Vučica, 500 g.p.n.e., bronza, po legendi odhranila Romula i Rema Portret dečaka, bronza, III v.p.n.e. Plesačica i plesač, 520 g.p.n.e., detalj sa zidne slike iz groba sa lavicama, energija i živahnost plesa, dela su zdepasta i mišićava, stopala i noge i glava u profilu, trup iz anfasa

1. 2. 3. 4. 5.

POREĐENJE:

Grčka umetnost
1. 2. 3. 4. namenjena estetskom uživanju teme manifestacije ljudskog života optimistična beli mermer, zlato, bronza, slonovača analizira se cela figura

Etrurska umetnost
1. 2. 3. 4. 5. zagrobnog karaktera tema zagrobnog života sumornost, oporost, turobnost pečena zemlja, bronza, meki kamen razvoj portreta

5.

14

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

RIMSKA UMETNOST
Rimljani se 509 g.p.n.e. pobunjuju proiv Etruraca i osnivaju republiku. 396 g.p.n.e. razaraju Veje i počinju potčinjavati Etrurce. Grade ogromnu državu (od 331 g.p.n.e. postaje carstvo sa Oktavijanom – Augustom na čelu) koja se 395 godine deli na Zapadno i Istočno Rimsko Carstvo. 476 god. pad Zapadnog Rimskog Carstva, a Istočno – Vizantija traje još hiljadu godina. Rimska umetnost je produžetak etrurske umetnosti pod velikim grčkim uticajem, naročito posle 146 g.p.n.e. kad Rimljani osvajaju Grčku. Oni prihvataju grčku kulturu, mitologiju, način oblačenja, umetnost i zanatski perfekcionizam. Uvoze na hiljadu originala arhajskih, klasičnih i helenističkih dela, a još ih više kopiraju. Bili su zadovoljni kopijama i nije im smetalo što su originali bili neponovljivi. Ipak ostaje činjenica da je rimska umetnost u celini drugačija od grčke umetnosti. Mnogi njihovi umetnici su grčkog porekla. Rimljani nisu posedovali stepene uspona u likovnom stvaranju i nikada nisu dostigli vrh kao Grci. Nemaju velikih umetnika, a i dela su retko potpisivana. Njihova dela su bila angažovana i u službi države, umetnost je slavila velike pobede Rima i rimskih imperatora – osnova za portrete. VAJARSTVO I RELJEF Vajarstvo i reljef osljanjaju se na grčku skulpturu, ali se njena originalnost ogleda u portretu, tj. realističnom prikazu lica, dok su poza i draperija uzeti od Grka, mada je rimska toga obilnija i sa više nabora. Skulptura je samo spoljna manifestacija oblika, nikada nisu dostigli grčki duh u skulpturi (idealizovau lepotu i apstraktan tip). Rimljani su lepotu tražili u karakteru (portret i kada je svečan u prvi plan iznosi lične osobine). Najjače ukorenjene teme u rimskoj skulpturi: portret, istorijski narativni reljef i reprezentativna statua. PORTRET – koreni su u helenizmu. Period oko 75 g.p.n.e. značajan je po uobličavanju monumentalnog i nesumnjivo rimskog stila. Tela su tipska, a glave dodavane.u rimskom portretu retko se iskazala želja za dubljim doživljavanjem dela, oni su imali kult pokojnika. Dok helenistička (grčka) glava ostavlja na nas utisak svojim utančanim poimanjem psihologije modela, rimska nam na prvi pogled izgleda samo kao podroban izveštaj o topografiji lica i kao da karakter izbija na površinu samo slučajno. A zapravo se radi o «praotačkom liku» strahovitog autoriteta. U ovakvim portretima se vidi prastari rimski običaj da se, kada umre glava porodice, pravi voštana figura njegovog lica koja se čuva u udubljenju zida ili porodičnom oltaru. Vremenom se ovakvi portreti počinju raditi u mermeru, te postaju trajniji i monumentalniji u fizičkom i duhovnom smislu. Dela:
Portret rimljanina, 80 g.p.n.e., mermer Rimski patricije sa poprsjem svojih predaka, 30 g.p.n.e., mermer

REPREZENTATIVNA STATUA Rimske političke i vojne vođe bile su odlikovane na taj način što su se njihove statue postavljale na javnim mestima. Takođe, postojale su šematizovane poze za određenu društvenu funkciju. U periodu Augustove vladavine figura je trebalo da predstavi i boga i ljudsko biće, a ovakvo poimanje božanskog vladara potiče iz Egipta i sa Bliskog Istoka. Glava iako idealizovana (helenizovana) ima potisnute detalje, a pažnja je usresređena na oči «nadahnutog» pogleda. Portret iz Trajanovog vremena (98 – 117 godine) zrači čudnom snagom , slično grčkom patosu, pretvorenom u rimsku plemenitost ksraktera. U III veku krize, kriza se odražava i u umetnosti. Velika je relističnost portreta (oči) čiji je cilj u izrazu, a ne u dokumentu. Prikazuju se sve mračne ljudske strasti ljudske naravi: strah, podozrenje i svirepost. Oseća se psihološka obnaženost koja nas podseća na agoniju rimskog sveta, koja nije bila samo fizička već i duhovna. Nešto kasnije Plotin – filozof je u tolikoj meri prezirao nesavršenstvo fizičkog sveta da upošte nije ni hteo da ima portret, (bio je

15

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

ružan, pa zbog toga i kompleksaš – prim. autora), a ovakvo gledište predstavlja kraj portretne umetnosti koja je do tad postojala. Pod uticajem hrišćanstva (koje je 313. godine legalizovano Milanskim ediktom, a 395. godine postalo državna religija) menja se rimski portret. U hrišćanstvu su oči «prozori duše», te se uvećavaju, postaju izuzetno značajne i oblikovane. Dela:
August iz Primaporte, 20 g.p.n.e., mermer Ženski portret, 90 godina,mermer Trajan, 100 godina Konjanička statua Marka Aurelija, 160 – 180 godina Filip Arabljanin, 244 – 249 godina Karakala , 211 – 217 godina Plotin, kraj III veka Konstantin Veliki

ISTORIJSKI (NARATIVNI) RELJEF Nastao iz želja rimskih imperatora da ovekoveče svoje najznamenitije podvige u narativnim reljefima na monumentalnim oltarima, slavolucima i stubovima. Koristi se tehnika skjaćaturo, tj. dočaravanje dubine prostora na reljefu upuštanjem oblika na osnovnu ravan. Prvi je plan malo izbačen, drugi malo upušten tj. figure koje su nam bliže su izrađene u većoj plastici. Reljefi:
na Ari Pacis (Oltar mira) – izrađen 13 g.p.n.e. teme su idealizovane, ali pune stvarnih pojedinosti. Tu je “helenski stil” koji teži ka klasičnom, dostigao svojh najveći izraz. Uočava se veća briga za dubinu prostora nego kod prethodnika iz klasične Grčke. Trajanov stub – izrađen 106 – 113 godine u čast pobede nad Dačanima. Reljef ne uspeva da pomiri ciljeve imperijalne umetnosti (narativne ili simbolične) sa realističnom obradom prostora. Ovaj friz po broju figura i gustini pripovedanja i dužini od preko 190m predstavlja do tad najambiciozniju kompoziciju. On je takođe i najveći promašaj, jer bi posmatrač morao da trči oko stuba da bi pratio priču. reljefi na Konstantinovom slavoluku – slavoluk je izgrađen 312 – 315 godine. Reljefi na njemu prikazuju novi konstantinovski stil u punoj snazi. Ovde nema kosih linija, nema skraćenja, arhitektura je spljoštena uz pozadinu reljefa. Figure podsjećaju na lutke: velike glave, patuljasta tela i neraščlanjena. Nestao je kontraposto.kompozicija je simetrična i naglašava položaj imperatora u frontalnom stavu.

-

SLIKARSTVO U slikarstvu uočavamo uticaj grčke i etrurske umetnosti. Osnovni koncept i grčkog i rimskog slikarstva je realističko-iluzionistički. Zastupljene su sve teme: mitološke, istorijske, pejsaži, žanr-scene, portreti, mrtva priroda i dr. Koristi se linearna perspektiva – skenografia, ali je nedosledna i nije naučno dokazana, i ima više nedogleda i vazdušna perspektiva – skiagrafia. Boje su biljne i veštačke. Slikalo se na drvetu, zidu i sl. Tehnike: 1. FRESKA, slikanje na vlažnom – Al Fresco, na polusuvom – Meco Fresco i na suvom malteru – Al Seco 2. MOZAIK, utiskivanje raznobojnih kamenčića u svež malter na podu, zidu ... 3. ENKAUSTIKA, dve vrste: a preko oslikane površine utiskuje se sloj voska b vosak se meša sa pigmentom, nanosi, pa glača Najranija faza zidnog slikarstva tzv. prvi stil iz II v.p.n.e. je povezana sa helenizmom. Oko 100 g.p.n.e. ovaj stil zamenjuje jedan mnogo ambiciozniji, složeniji stil, kojim se htelo pomoću iluzionističkih perspektiva i prozorskih efekata, uključujući predele i figure, probiti i produbiti ravna površina zida. Izdvojene su tri faze ovog drugog stila: drugi, treći i četvrti stil. Pošto je perspektiva nedosledna i kod arhitektonskih crteža i kod pejsaža jedinstvo slike i crteža nije strukturno, već poetsko. Ni senke nisu dosledne. Slikanje portreta kao i portetnih poprsja služilo je kultu predaka, ali ništa nije sačuvano. Poznati su fajanski portreti. Dela:
Bitka kod Isa, kopija u mozaiku Igra piljaka, I vek p.n.e., prefinjen linearni stil na mermernoj ploči Soba sa Iksionom, Pompeja, 63 – 79 godine, 79 godine Pompeju zatrpao je Vezuv Arhitektonska panorama, I vek p.n.e. Friz od zidnih slika u Vili Misterija, 50 godine

16

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

RANOHRIŠĆANSKA UMETNOST
Javlja se sa pojavom hrišćanstva i traje od II do početka VI veka. Iz nje se razvija vizantijska umetnost i preromanika. Granice izmedju ranohrišćanske i vizantijske umetnosti nisu tačno određene. Ranohrišćanska umetnost je osnova srednjevekovne evropske civilizacije. Sve do 313 godine kad je car Konstantin legalizovao hriščanstvo, o hrišćanskoj umetnosti znamo veoma malo. Do 200 godine nemamo nikakvih sačuvanih spomenika ranohrišćanske umetnosti. Prvi očuvani oblici ranohrišćanske umetnosti potiču iz katakombi, sa mermernih ploča za zatvaranje grobova (hrišćani u rimskom carstvu bili su proganjani, te su se skrivali u katakombama – podzemne prostorije za zajednički obred i grobna mesta). Pogrebni ritual i obezbeđenje predstvljali su vitalni interes za ranog hrišćanina, čija je vera počivala u nadi u večni život. Umetnost je kultnog karaktera, veličaju se duhovne osobine. Potencira se duhovno, a verske istine se prikazuju kroz simbole (kosmos, večnost, smrt). Zanemaruju se likovne i estetske karakteristike. SLIKARSTVO Slikarstvo katakombi jasno izražava preokupaciju za drugim svetom. Slikar katakombi koriste tradicionalni rečnik da saopšti novu simboličnu sadržinu, pa je za njega prvobitno značenje oblika manje važno. Ovaj umetnički izraz odlikuje logička povezanost i jasnoća. Brz razvoj hriščanske arhitekture velikih dimenzija imao je revolucionarno dejstvo i na razvoj ranohrišćanskog slikarstva. Odjednom je trebalo ogromne površine zidova pokriti slikama dostojnim njihovog arhitektonskog okvira. Nažalost, od dekoracije crkava IV veka je jako malo ostalo, tako da se ovaj razvoj slikarstva teško može pratiti. Nasledstvo prošlosti je i apsorbovano i prerađeno. Iz ovog procesa rodio se jedan novi umetnički oblik – ranohrišćanski zidni mozaik. Mozaik je kompozicija sastavljena od sitnih obojenih komada materijala, usađenih u gipsani malter. Ranohrišćanske crkve zahtevaju mozaik isto kao što su grčki hramovi zahtevali skulpturu. Mozaik negira ravninu zidne površine da bi ostvario «iluziju nestvarnosti» nebeskog carstva. Izbegavano je modelovanje. Figure su u dve dimenzije i udaljuju se od realizma. Figura nosi poruku – ima velike oči, a veoma su često u molitvenom stavu sa podignutim rukama. Pozadina ne igra nikakvu ulogu, kasnije prerasta u zlatno – simbol božijeg. Teme su scene iz Starog i Novog Zaveta. Ljudske figure su sve izduženije, dobijaju formalni izraz i transcedentni karakter. Umetnost podržava crkvu koja je kosmička struktura. Dela:
Slikana tavanica u katakombama Sv. Petra i Sv. Marcellina, Rim, početak IV veka Mozaik u kupoli, crkva Sv. Đorđa, Solun, kraj IV veka Razilazak Lota i Avrama, 430 godina, crkva Sta Maria Maggiore, Rim Minijatura iz Vatikanskog Vergilija iz Biblije, početak V veka

VAJARSTVO U poređenju sa slikarstvom i arhitekturom imalo je sporednu ulogu. Biblijska zabrana u pogledu idola zabranjuje velike kultne statue, pa se često u skulpturi moralo kloniti figura u pravoj veličini. Tako se vajarstvo od samog početka razvijalo u antimonumentalnom pravcu (od prostorne dubine i masivnih razmera grčko-rimskih statua ka plitkim oblicima malih dimenzija i čipkastoj dekoraciji površina). Najstarija dela hrišćanske skulpture su mermerni sarkofazi. Prikazivani događaji i ličnosti nemaju ulogu da pričaju svoju istoriju, fizičku ili emocionalnu, već da u našem duhu prizovu jedno više simboličko značenje koje ih veže. Kada je monumentalna skulptura izgubila pokroviteljstvo crkve zadržala je neko vreme pokroviteljstvo države. Već od 450 godine spoljašnja sličnost portretne skulpture se povlači pred likom duhovnog ideala, katkad veoma izražajnog, ali sve bezličnijeg. Ne samo individualnost lika, već ni samo ljudsko telo, nije više opipljiva realnost. To je bio kraj grčke tradicije slobodne skulpture za narednih 100 godina. Dela:
Sarkofag Junija Basa, Vatikanske pećine, 359 godina Arhanđeo Mihailo (krilo diptiha), početak VI veka, slonovača Eutropijev portret, 450 godona, mermer

17

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

VIZANTIJSKA UMETNOST
395 godine car Teodosije deli Rimsko Carstvo na dva dela: Zapadno Rimsko Carstvo (pad 467 godine) i Istočno Rimsko Carstvo – Vizantija (pad 1453 godine). Vekovne rasprave o primatu u crkvi između rimskih papa i carigradskih patrijarha dovodi do crkvenog raskola 1054 godine. Vizantijski carevi su prvo bili sveštenici, pa tek onda svetovni vladari. Vizantijska umetnost (vizanzijski stil, stil carskog dvora u Carigradu) izdvaja se ubrzo posle deobe carstva, ali sve do početka VI veka teško ju je razlikovati od ranohrišćanske umetnosti. Iz ranohrišćanske umetnosti ostaje otpor prema vajarstvu, te nema monumentalne skulpture, tako da je zastupljeno samo slikarstvo tj. mozaik, ikona i freska. Vizantijska umetnost se razvija na grčkom tlu: Mala Azija, Grčka, Balkan, Italija, ali ona nije nastavak grčke umetnosti. Vizantijska umetnost je simbolična, edukativna i komemorativna. Osnovne teme su religiozne. Antropomorfizam ovde dobija novi smisao. Figure su idealizovane, asketizam izraza prigušuje lične crte, a figure su predmet divljenja i služe za tumačenje religiozne teme. Oči su velike i one su «prozori duše». Figure su višestruko naglašene: kompoziciono, prostorno, dimenzionalno. Postoji disproporcija između figure i prostora, figure i pejzaža, koji je namerno smanjen. Ide se ka ortogonalizmu, negira se perspektiva i zastupljena je polihromija. Simbolika u vizantijskoj umetnosti: svetlosni zraci – usmerena energija Božije volje boje: crvena – Božanska energija bela – Božanska svetlost crna – smrt zelena – mladost i cvetanje plava – večno, nebesko, transcedentno hram – simbolična pedstava celog kosmosa Dekor u crkvi: mozaik u gornjem delu hrama, dok se ispod njega spuštaju polihromne mermerne ploče. Svaki deo crkve, pošto ima određenu simboliku, ima i specifičnu dekoraciju. Periodi u vizantijskoj umetnosti: I epoha – Zlatno Justinijanovo doba (527 – 726 godine) II epoha – Ikonoklazma (VIII – IX vek) III epoha – doba Makedonske dinastije (IX – XI vek), drugo zlatno doba IV epoha – doba vladara Komnena (XI – XIII vek) V epoha – Latinsko carstvo (1204 – 1261 g.), doba Krstaških ratova VI epoha – epoha Paleologa i kraj vizantijske umetnosti (XIII – XV vek) SLIKARSTVO Vizantijsko slikarstvo je religiozno i crkveno, ali i raskošno, svečano, dvorsko. Služi i Bogu i vladarima. Vizantijsko slikarstvo je dalo Hrišćanstvu poseban umetnički izraz. Slika iskazuje Božiju istinu. Ona utiče na maštu vernika dematerijalizacijom. Vizantijsko slikarstvo je spiritualno, prikazivane su ličnosti iz Jevanđelja. To je umetnost koja negira stvarnost i ne imitira realnost. Izraz duhovnog je važniji od prikaza telesnog. U vizantijskom stilu dominira kruta hijerarhičnost, mirna svečana poza i odmeren svečani gest dvorskog ceremonijala ili crkvenog obreda. Figura više lebdi, nego što stoji ili sedi. Teži se dvodimenzionalnoj predstavi. Podloga je plava ili zlatna. Predmeti su lišeni težine ili zapremine. Tela su laka i izdužena. Pojedini predmeti su postavljeni u tzv. inverznoj perspektivi, da bi se stvorila dubina prostora, ali se zadržava utisak iracionalnog. Disk oreola u kompoziciji igra važnu ulogu. Forma lica, ruku, nabora, dekoracije i dr. je ustaljena. Glava je ovalna, čelo je visoko – pamet, nos je dug, usta mala, oči su ogromne i one su «prozori duše». Svaki predmet ima svoju perspektivu i prikazuje se tako da se vidi ono najvažnije. Ljudska figura je osnovni motiv u vizantijskoj umetnosti. Bog otac se nikad ne prikazuje, on se samo evocira. Ako su u kompoziciju uneti arhitektonski elementi ili elementi pejsaža, njihova uloga je da objasne mesto dešavanja radnje i oni su određeni kao dekorativni dodaci. Osnovni vidovi slikarstva:

18

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

IKONA je portretna slika Bogorodice, Hrista, svetaca ili predstava scena. Rađena je na drvenoj ploči prepariranoj gipsnom podlogom u tehnici tempere. Slikani portreti razvili su se u ranom hrišćanstvu iz grčko-rimskih portreta. Veza sa grčko-rimskim portretnim slikarstvom nije samo u medijumu enkaustici (tehlika slikanja starih Grka koja se sastojala u tome da se voštane boje putem zagrevanja prenose na osnovu slike, obično na drvo), nju vidimo i po finoj gradaciji svetlosti i senke. Ikona je izvanredno snažno delo, verovalo se u natprirodno poreklo svetih slika. Najdragocenije su rađene u tehici mozaika. Sa pravoslavnom verom slikarstv ikona dolazi i na Balkan i Rusiju. Jedna od glavnih tema su 12 velikh praznika iz Jevanđelijskog ciklusa. Frontalnost i krupne oči dominiraju nad asketskim telom. MOZAIK se radi utiskivanjem malih kockica bojenog stakla u svež malter i uglavnom se nalazi u gornjim delovima hrama. FRESKA je slika na vlažnom, polusuvom i suvom malteru. Pokriva velike površine u unutrašnjosti hrama. Jeftina je tehika, a u vizantijskoj umetnosti je malo ima. VAJARSTVO Pošto u vizantijskoj umetnosti nema monumentalnog vajarstva,a statue velikih razmera izumrle su sa poslednjim carskim portretima, vajarstvo je ograničeno na arhitektonske ornamente i reljefe manjih razmera, naročito u slonovači i metalu. I epoha Za vreme vladavine Justinijana 527 – 565 g. najviše se radi mozaik, dok se ikonografija tek začinje. Figure su neobično tanke i visoke, tela izgledaju sposobna samo za ceremonijalne spore pokrete. Svaki nagoveštaj pokreta je isključen. Odeća je prikazana u raskošnim šarama. II epoha Počinje carskim ediktom,izdao Lav III, 726 godine kojim su zabranjene religiozne slike. Borba je trajala 100 godina. Postojala su dva tabora: Ikonoborci – želeli su ograničiti umetnost na apstraktne simbole, na biljne i životinjske oblike, elemente su crpili iz helenističkog dekora i savremene ornamentike islamskog istoka. Ikonofili – podržavali su izradu ikona. III epoha 843 godine pobeđuju ikonofili. Ova epoha je bila drugo zlatno doba vizantijske umetnosti. Dolazi do obnavljanja svetovne umetnosti, kao i poznih klasičnih motiva. Najlepša dela odlikuju se klasicizmom koji je skladno sajedinjen sa duhovnim idealom ljudske lepote. Kompozicija je uravnotežena i jasna. Najznačajniji vid klasičnog nasleđa je emocionalan, to je onaj plemeniti patos izražen gestovima i izrazima lica. Najveće ostvarenje II zlatnog doba je unošenje samilosne crte u crkvenu umetnost. IV epoha - je period vrhunca u slikarstvu. Glavni elemenat stila je linearna arabeska,ornament na arapski način. Figure su izrazito izdužene i vitke. Kompozicje su velike sa više figura datim u širokim potezima. V epoha Započinje padom Carigrada u toku IV Krstaškog rata. Period stagnacije u umetnosti. Linearni stil se zamenjuje plastičnim stilom, veća je monumentalnost. Izbegava se dekorativnost VI epoha Izrazito narativan period. Zbog slabljenja i osiromašenja carstva freske se više rade. Javlja se nagomilavanje novih ikonografskih tema. Naglašena je inverzna perspektiva. Kompozicije su manje. Figure su plastičnije, naglašava se pokret, draperija je često pokrenuta radi pojačavanja dramatičnosti prikazivanja. Više je boja i detalja, nema monumentalmosti.dela:
Justinijan sa pratnjom, mozaik, 547 g., crkva S. Vitale, Ravena Carica Teodora sa pratnjom, mozaik, 547 g., crkva S. Vitale, Ravena Bogorodica, enkaustika na drvetu, crkva Sta Francesca Romana, Rim, VI – VII vek Unutrašnjost apside u crkvi S. Apollinare in Classe, Ravena, 533 – 549 g. Mozaik na kupoli, manastirska crkva u Dafni, Grčka, XI vek Prizori iz Knjige Postanja, mozaik, 1200 g., katedrala Sv. Marka, Venecija Anastazis, freska, 1310 – 1320 g., crkva Svetog Spasa u Hori, Carigrad Starozavetna Trojica, ikona, 1410 – 1420 g., Andrej Rubljov Bogorodica na prestolu, XIII vek, ikona

19

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Stari vek

20

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

PREROMANIKA
Preromanska umetnost je umetnost Zapadne Evrope i samo se prirodno razlikuje od umetnosti Istočne Evrope. Podela Rimskog Carstva izazvala je rascep hrišćanske crkve na istočnu – pravoslavnu i zapadnu – katoličku. Ipak, zajednički imenitelj obe crkve je Hrišćanstvo. Paralelno sa vizantijskom umetnošću na zapadu se javljaju preromanika, romanika i gotika. Sadržaj preromanske umetnosti je uglavnom religiozan. Stil je anarhičan, slažu se elementi različitih kultura da bi nagovestili formiranje novog kulturnog jedinstva. Uticaji različitih kultura: 1. ostaci antičke kulture 2. istočno hrišćanska kultura 3. kultura varvara Dozvljeno je trodimenzionalno prikazivanje figure, naglašavanje svetlosti i senke. Češće je slikarstvo, nego vajarstvo. Na preromaničku skulpturu uticalo je mnogo činilaca, nema skulpture većih razmera jer je postojao strah od paganske idolatrije. Razvija se vrlo plitka plastika, plitak reljef u dve ravni. Skulptura je vezana za arhitekturu (vrata, presto i sarkofazi) i reljefna. Motivi su ograničeni ikonoklasičnim temama – zoomorfni, geometrijski, životinjski oblici, i plastikom hrišćanskog istoka. Podela preromanike: 1. VI – VIII vek – Kultura varvara, doba Merovinga 2. VIII – IX vek – Karolinška umetnost 3. X – XI vek – Otonska umetnost KULTURA VARVARA, 650 – 750 g., (mračno doba, doba neprosvećenosti) Germanska plemena koja su prodrla u Zapadnu Evropu sa istoka nosila su sa sobom jednu staru i duboko rasprostranjenu tradicuju tzv. životinjskog stila. Ovakva umetnost karakteristična je za sve varvare: Kelte, Slovene, Normane i dr. To je umetnost seobe naroda. Životinjski stil se odlikuje kombinacijom geometrijskih (apstraktnih) oblika i organskih oblika slobodne uobrazilje, disciplinom forme i ornamentalnog karaktera. On je značajan element u keltsko-garmanskoj umetnosti ranog srednjeg veka. Uglavnom su izrađivani predmeti primenjene umetnosti. Rad u metalu različitih vrsta i tehnika u zanatskom pogledu često izvanredno prefinjen, bio je glavni medijum životinjskog stila. Takođe se dosta radilo u drvetu i koži, a to su trošni materijali, tako da je ostataka veoma malo. U toku perioda neprosvećenosti ovi se elementi životinjskog stila u Zapadnoj Evropi rade i u kamenu i u iluminaciji rukopisa. Irci su tokom ovog perioda preuzeli duhovno i kulturno vođstvo Zapadne Evrope, pa je period od 600 – 800 g. nazvan Zlatno doba Irske. Njihove pisarne radionice – scriptarie postale su središte umetničkih nastojanja. Za njih su slike koje su ilustrovale biblijske događaje bile sasvim malo zanimljive, dok veliku pažnju poklanjaju dekorativnom ukrašavanju, ornamentu i šarama životinjskog stila. Jedino očuvano slikarstvo su bile minijature. Dela:
Stranica sa krstom iz Lindisfarnskog Četvorojevanđelja, 700 g. Raspeće, sa knjiškog poveza, VIII vek,Dablin, Irska Reljef sa parapetne ploče, potpis patrijarha Sigvalda, 725 – 750 g., mermer, krstionica katedrale Cividale, Italija Simbol Sv. Marka iz Ehternaškog Četvorojevanđelja, 700 g., Irska

KAROLINŠKA UMETNOST 751 g. Pipin Mali je krunisan za kralja Franačke države. Njegov naslednik Karlo Veliki je pokušao da rekonstriše Rimsko Carstvo, a 800 g. je proglašen od strane pape za cara Rimljana. Samim tim umetnost Zapadne Evrope ponovo veže za antiku, kao deo svesne političke obnove. «Karolinška obnova» može se nazvati prvom i najvažnijom fazom stvarnog sjedinjavanja keltsko-germanskog duha sa duhom sredozemnog sveta. Likovne umetnosti imale su važnu ulogu u karolinškom programu. Iz književnih izvora saznajemo da su se u karolinškim crkvama nalazili zidne slike, mozaici i reljefi, ali je sve

21

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

skoro iščezlo. Sačuvali su se samo iluminirani rukopisi, radovi u slonovači i zlatu. Umetnik naglašava «prozorski» vid slike. Dinamizam linije podseća na plahovit pokret iz doba neprosvećenosti. Poznata je Renska škola karolinških rukopisa. Kraj karolinške umetnosti se poklapa sa krajem Karolinškog Carstva, druga plovina IX veka. Karakteristike karolinške umetnosti: 1. orijentacija od simbolike ka naraciji 2. uvedena ljudska figura koje ima negativan odnos prema antici 3. funkcionalno dimenzionisanje figure, prema značaju 4. rade se minijature i freske 5. skulpture nemaju treću dimenziju Dela:

-

Odo iz Melza, katedrala u Aachenu, 796 – 895 g., (westwerk – spajanje svetovnog i duhovnog) Sv. Mateja iz Jevanđelja Karla Velikog, 800 – 810 g. Sv. Marko iz Jevanđelja renskog nadbiskupa Eba, 816 – 835 g., ustreptala energija koja sve stavlja u pokret Ilustracije iz Utrehtskog psaltira Adam i Eva iz Biblije Karla Ćelavog, 850 g., živahno pripovedanje Prednje korice Četverojevnđelje iz Lindaua, 870 g., zlato idrago kamenje

-

OTONSKA UMETNOST Raspadom Karolinškog Carstva 843 g., Verdenskim ugovorom, nastaju tri anarhična kraljevstva, kojim vladaju saksonski kraljevi. Stalne provale Normana predstavljaju smetnju decenijama dalji razvoj umetnosti. Četiri važna događaja za razvoj Otonske umetnosti su: 1. 910 g. osnovana opatija Cluny, sto predstavlja značajnu versku obnovu 2. 936 g. Oton I u Aachenu je krunisan za cara, krunisao ga Sv. Benedikt, obećava obnoviti državu Karla Velikog 3. ženidba Otona I udovicom langobardskog kralja, te ga papa 962 g. kruniše za cara Svetog Rimskog Carstva 4. 972 g. Oton II ženi vizantijsku kneginju (princezu) Teofanu Nemačka, dakle, postaje vodeća sila u Evropi u političkom i kulturnom pogledu. Otonska umetnost počinje kao obnova karolinških tradicija, uz jake vizantijske uticaje, uz dodatno naglašavanje ceremonijalnih i kulturnih vrednosti. Otonski umetnik prevodi vizantijski jezik na jezik skulpture velikih dimenzija. Plemeniti patos menja izražajnim realizmom, koji od tada postaje glavna snaga nemačke umetnosti. Linearni je stil. Plavo vidljivo nebo menja zlatnu pozadinu. Radilo se slikarstvo, skulptura – reljef i crtež snažne grafike. Od vizantije je uzet estetski simbolizam. Dela:

-

Gerovo raspeće, 975 – 1000 g., drvo, katedrala u Kelnu Bronzana vrata biskupa Bernwarda za crkvu St. Michael, 1015 g., Hildeshajm Korice za Codex Aureus iz Echternacha, 983 g. Minijature iz Jevanđelja manastirske poglavarice Hilde, početak XII veka,Darmstadt

22

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

ROMANIKA
Traje od 1050 – 1200 godine. Razvija se od doba Karla Velikog i Otona III. Sastoji se od velikog broja raznolikh regionalnih stilova, karakterističnih i tesno povezanih. Francuska ima vodeću ulogu, a potom Španija, Italija, Nemačka i Engleska. Javlja se u čitavoj Zapadnoj Evropi. To je doba intenzivne intelektualne aktivnosti. Zrela romanika se javlja u XII veku. Romanička umetnost nije nastala iz jednog izvora. Osnovni faktori su: 1. naslađe iz karolinške i otonske umetnosti 2. poruke iz Cluny-ja se učvršćuju do 1000 g. i počinju se širiti po Zapadnoj Evropi (Cluny-jevski Benediktinski red je držao glavne manastirske crkve na hodočasničkim putevima ka Santiago da Campostelu i Rimu) 3. pobeda Hrišćanstva u Evropi: ♦ hristijanizacija Viknga ♦ pad Kordovskog kalifata 1031 g. ♦ hodočasničko putovanje dostiglo je vrhunac u Krstaškim ratovima 4. obnavljanje trgovine u Sredozemlju, te samim tim i obnova gradova: Venecija, Đenova , Piza... Dolazi do povećane građevinske aktivnosti, a crkve dobijaju jednostavnu koncepciju. One su masivne, arhitektonski oblici su svedeni na pravilne geometrijske oblike, bogato su razuđene, imaju bogatu spoljnu dekoraciju, ornament i skulpturu, brodovi su zasvođeni. Dakle, daleko su više «rimske» po izgledu od starohrišćanskih, otonskih, karolinških i vizantijskih crkvi, te dobijaju te dobijaju naziv romaničke pa otud i naziv romanika. Vajarstvo i slikarstvo su u službi arhitekture. VAJARSTVO Romaničko vajarstvo se javlja u dva vida: 1. monumentalna skulptura 2. kamena reljefna dekoracija vezana za arhitekturu Obnova monumentalne skulpture začuđuje, jer ni karolinška, ni otonska umetnost nisu pokazivale težnju u tom pravcu. Dotle su arhitektonski dekorativni reljef i slikarstvo imali kontinuiran tok razvoja. Razvoj vajarstva u kamenu se najpre dešava u JZ Francuskoj i Sj. Španiji na i u crkvama, koje se nalaze na hodočasničkom putu za Santiao da Campostelu, oko 1050 – 1100 g. Razlog: masivni, veliki, trodimenzionalni, reljefni likovi su mnogo više realni od slika. Skulptor se boji prazne površine, te je pretrpava likovima u horizontalnom ili vertikalnom rasporedu. Nema smisla za red. U kompoziciji postoji nebeska i zemaljska hijerarhija, nebesko je iznad zemaljskog. Takođe postoji i izokefalij, funkcionalno dimenzionisanje – delovi tela u akciji su naglašeniji i obrađeniji od onih u mirovanju. Romanika uvodi figuraciju u skulpturu, ali se javljaju problemi proporcije i anatomije. Njeno korišćenje je ograničeno na dekoraciju kapitela i portala. Veoma je retka slobodna skulptura. Javljaju se raznovrsne dekoracije kapitela, skulptura je u timpanonu, u niši i uz trimo (srednji stub koji nosi nadvratnik). Skulpture u niši: imaju arhitektonski okvir poreklo iz vizantijskog izvora, frontalni strav, masivnost. Skulpture uz trimo i bočne stubove portala: obrađene su sa neverovatnom savitljivošću uz stub, nemaju samo dekorativnu namenu, već i izražajnu. Predstavljaju zaleđene demone ili figure čuvare. Skulpture na portalima: imaju snažan izraz, neobuzdanu maštu i nervoznu gipkost oblika - uticaj iz iluminiranih rukopisa. «Mezanska» romanička skulptura: izvrsni radovi u metalu i skladne kompozicije i dobra izrada. Bronzani krčazi za vodu u obliku lavova, zmajeva, grifona i sličnih životnja se uvode u crkvenu službu (ritualno pranje ruku sveštenika), a nadahnuti su motivima sa Biskog Istoka. Benedetto Antelami je najveći vajar u Italiji romaničke umetnosti. Izražena mu je monumentalnost i lični stil. Dela:

23

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti
-

Srednji vek

Apostol, crkva St. Sernin, Touluse, kamena ploča, 1090 g. Južni portal crkve St. Pierre, Maissac, početak XII veka Strašni Sud, zapadni timpanon katedrale u Autunu, 1130 – 1135 g. Odašiljanje apostola, timpanon srednjeg portala narteksa, Vezelay, 1120 – 1132 gKralj David, zapadno pročelje katedrale Fidenca, 1180 – 1190 g., Benedetto Antelami, «fizički» slobodno stoji u niši, ali zahteva arhitektonski okvir Spomenik Lava, bronza, 1166 g., trg pred katedralom, Braunschweig, jedina potpuno slobodna romanička statua

SLIKARSTVO Romaničko slikarstvo se ne odlikuje kao i skulptura iznenadnim revolucionarnim razvojem. Ono predstavlja kontinuirani razvoj karolinškog i otonskog slikarstva, plus razni uticaji, naročito iluminiranih rukopisa. Isčezao je i poslednji trag klasičnog iluzionizma, plastičnog modelovanja renske škole i njenog nagoveštavanja svetlosti i prostora. Figure su oivičene debelom konturom, koje su ispunjene svetlim, punim bojama, tako da je trodimenzionalnost slike svedena na naleganja ravnih ploča. Slikarska dela su jasna i precizna i tek sad možemo reći da su figuralni, simbolični i dekorativni elementi kompozicije spojeni u jedinstven sklop. Dakle, postoji snažno osećanje za kompoziciju. Zidno slikarstvo je rađeno u tehnici Al Fresco. Glavni cilj slikarstrva je naracija, a ne likovna lepota. Figure su stilizovane, ne reprodukuju prirodne proporcije i forne, te pokrete i stavove. Kao i kod vizantijskog slikarstva teži se iluziji prostora. Radi se na jednoobraznoj podlozi, svetloj ili tamnoj, koja služi da istakne predstave figura i predmeta, kao kod Vizantije. Ljudska figura je dominantna u odnosu na arhitekturu. Od mnoštva regionalnih stilova najveća ostvarenja proizašla su iz manastirskih pisarnica Sj. Francuske, Belgije i J. Engleske. Ubrzo posle 1150 g. oseća se zunatna promena u stilu: umesto apstraktne šeme javljaju se trodimenzionalni oblici sa nagoveštavanjem oble mase tela. Obnavlja se interesovanje za perspektivu. Polako se sve više uvažava lepota antičkih umetničkih dela. To je početak postepenog prelaza u gotiku.dela.
Sv. Marko iz Jevanđelja u Corbieu, 1025 – 1050 g. Zidanje Vavilonske kule, crkva St.–Savin-sur Gartempe, freska, oko 1110. Sv. Mihovil, Notre-Dame, Le Puy, freska, XI vek Portret lekara, minijatura, 1160. g. Prelazak preko Crvenog mora, Nikolas iz Verduna, 1181. g; emajlirana ploča, Austrija Proletni pejsaž, iz rukopisa Carmina Burana, početak XIII veka, prvi pejzaž u umetnosti Zapada posle klasičnog doba

24

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

GOTIKA
Traje od XII – XV veka. Gotiku možemo tumačiti kao proizvod novog tumačenja sveta, koje se ogleda u nebeskoj i zemaljskoj hijerarhiji sveta. Nestaje strogi dualizam koji je do tad postojao. Materijalni svet je proizvod dobrote stvaranja Boga, a Bog više ne kažnjava nego prašta. Gotička umetnost počinje u Francuskoj, tačnije u Ile-de-Franceu i širi se u celoj Evropi, poznata pod imenom Opus Modernum ili Francigenum (moderan ili francuski rad). Tek u renesansi dobija ime gotika, kao pogrdno ime za stil koji predstavlja poslednje razdoblje srednjevekovnog stvaranja, kao stil manje vredan, varvarski (gotski). Izraz «gotički» je prvenstveno skovan za stil u arhitekturi, a u arhitekturi se karakteristike ovog stila najlakše raspoznaju i dostižu svoju najvišu manifestaciju. Gotika počinje u arhitekturi. Gotička umetnost, kao ni jedan stil do tada, ima tačno određeno mesto i vreme postanka. Javlja se od 1137 – 1144 godine kada je opat Suger preziđivao (proširio i prepravio) opatijsku crkvu u Saint-Denisu, kada je kao savetnik Luja XVI iskovao savez monarhije i crkve i u slavu toga podigao ovu opatiju. Suger je želeo da ova opatija bude duhovno središte Francuske, najprestižnjia hodočasnička crkva, te žiža verskih i rodoljubivih osećanja. Podela Gotike: 1. RANA GOTIKA, period od kraja XII do početka XIII veka 2. RAZVIJENA GOTIKA, XIII i XIV vek 3. POZNA (CVETNA) GOTIKA, XV i XVI vek Gradovi postaju centri umetnosti, ali se umetnost i dalje smatra vidom zanata. Osobine: slobodnija kompozicija, proporcionalnost oblika, javlja se lična nota, osim verskih i profane teme (kalendari, zodijački znaci, profane ličnosti), sadržaji su humaniji (rođenje Hrista, Poklonjenje mudraca, krunisanje Bogorodice), simboliku zamenjuje naturalizam i realizam. Gotička umetnost počinje kao lokalna forma, širi se po celoj Evropi, u XIII veku gubi svoju «uvoznu čar», a regionalne varijante preovlađuju, sredinom XIV veka ove varijante imaju jak međusobni uticaj, pa oko 1400. godine gotika predstavlja homogen, internacionalan stil. Ubrzo posle toga ovo jedinstvo se raspada. Italija sa Firencom stvara ranu renesansu, a Flandrija poznu gotiku. VAJARSTVO FRANCUSKA Gotičko vajarstvo traje od 1150 – 1420. godine. Razvija se iz romaničkog vajarstva. Dostiglo vrhunac 1220 – 1420. godine. Do 1200. godine skulptura je bila strogo vezana za arhitekturu, a u poznoj gotici dolazi do odvajanja skulpture od arhitekture. Vajarstvo ostaje u sastavu arhitekture, ali gubi dekorativni karakter i arhaične stilizovane forme. Zagovara se trodimenzionalnost. Stil XIII veka je idealistički, odlikuje se vedrinom, plemenitošću i duhovnošću, od XIV veka idealizam zamenjuje živopisni realizam. Skulptura je bila polihromna, al boje su nestale Gotski vajani dekor: u okviru portala, prozora, na kapitelima, konzolama i drugo. Pošto je gotičko vajarstvo počelo u Francuskoj, a bilo je većinom vezano za crkveni dekor, njegov razvoj možemo pratiti razvojem skulpture na portalima katedrala u Francuskoj. Upoređenje gotskog sa romaničkim portalom: novo osećanje za red, figure kao da stoje mirno naglašava se simetrija i jasnoća, naspram zbijenosti figure stoje kao samostalni entiteti, te nisu međusobno povezane figure na dovratnicima su u suštini statue sa sopstvenom osnovom, to je prvi korak ka osvajanju monumjentalne skulpture. Kruti obličasti oblik stuba «pozajmljen» za ljudksu figuru uzrokovao je da ove skulpture budu apstraktnije nego romanske prethodnice, no one neće dugo održati tu nepomičnosti i neprirodnu srazmeru - glave figure na dovratnicima odišu plemenitošću i čovečnošću, naglašavajući realizam gotičkog vajarstva figure na timpanonima međusobno «opšte» pogledom ili gestom

25

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

Rana faza zrele gotičke skulpture počinje 1195. godine kad su izgrađeni novi portali katedrale u Chartresu posle požara. Simbioza statue i stuba se razlaže, širina figure i njihova detaljno obrađena postolja zasenjuju stub. Osa tela je slobodna, blago kriva u obliku slova S. Detalji su tačno odrađeni. Figura je živa, ali ne samo zbog realizma, već zbog vedre i uravnotežene slike čoveka koji taj realizam izražava. Vrhunac gotičkog klasicizma 1225 – 1245. g., (na dovratnicima katedrale u Reimsu). Stubovi su totalno potisnuti, izraženija je krivina ose tela. Dominira profil, ali se radi i anfas. Draperija je bogato naglašena. Početkom XIV veka nestaje i poslednji trag klasicizma iz gotičke skulpture. Figura postaje šupljikava i apstraktna. Izbočine su svedene na minimum, pa izgledaju kao linije, a ne kao zapremine. Statua je bestelesna, izvijena, nema više nikakve veze sa klasičnim kontrapostom. Gotički realizam je realizam «osobitog», usresređen na pojedinosti, a ne na celinu figure – «sladunjava elegancija». Najznačajnija dela ovog stila su skulpture manjih dimenzija. Statua je sačuvala emocionalnu draž – srž gotičke umetnosti. Dela:
Zapadni portal, katedrala u Chartresu, 1145 – 1170 g. Portal južnog transepta, katedrala u Chartresu, 1215 – 1220 g. Smrt Bogorodice, timpanon na portalu južnog transepta, Katedrala u Strasbourgu, 1220g. Blagovesti i Poseta, zapadni portal katedrale u Reimsu, 1225 – 1245 g. Melhisadek i Avram, unutrašnji zapadni zid katedrale u Reimsu Pariska Bogorodica, početak XIV veka, Notre-Dame, Pariz

Širenje gotičkog vajarstva izvan Francuske posle 1200. godine: ENGLESKA Najbogatiji materijal nam pružaju grobnice, koje nisu uništili borci protivnika katolicizma, koje pokazuju pokojnika u snažnoj akciji palog junaka. Delo:
Grob viteza, 1230 – 1250. godine

NEMAČKA Nemačko vajarstvo je manje bilo vezano za arhitektonski okvir. Najlepša dela su stvarana za unutrašnjost crkve. To prouzrokuje individualnost i izražajnu slobodu veću nego kod Francuza. Unosi se što veća emocionalna snaga u skulpturu. Pred kraj XIII veka dolazi do nove vrste religioznih kipova namenjene za privatne potrebe vernika – Andachtsbild. Najkarakterističniji tip je Pieta (Bogorodica oplakuje Hrista u tragičnom realizmu), odraz mršavosti i splasnulosti. Dela:
Raspeće, na horskoj pregradi, katedrala u Naumburgu, 1250 – 1260 g., herojski i dramski patos Judin poljubac, na horskoj pregradi, katedrala u Naumburgu, 1250 – 1260 g. Ekkeheard i Uta, katedrala u Naumburgu, 1250 – 1260 g. Pieta, početak XIV veka, statua u drvetu, Pokrajinski muzej, Bon

Tek posle 1350. godine javlja se ponovno osećanje za masivnost i zapreminu. Vrhunac je 1400. godine u doba «Međunarodnog stila». Figure postaju toliko velike da guše arhitektonski okvir. Najpoznatiji nosilac ovog stila je Claus Sluter, nizozemac, koji je radio u službi burgundijskog vojvode. Dela:
Portal kartuzijanskog manastira, 1385 – 1393 g., u Champmolu, kod Dijona, Claus Sluter Mojsijev kladenac, 1395 – 1406 g., Kartuzijanski manastir u Champmolu, kod Dijona, Claus Sluter, remek-delo kasnogotičkog naturalizma, figure su toliko velike da skoro guše arhitektonski okvir

ITALIJA Gotička skulptura kao i arhitektura u Italiji stoji po strani od čitave Evrope. Skulptura ima očigledan, jako izražen klasični stil. Statue u nišama, kao i reljefi manjih dimenzija, ističu ljudsko saosećanje, po čemu ovo i jeste gotička skulptura. U italijanskom gotičkom vajarstvu nalazimo i veoma razvijen crkveni mobilijar (predikaonice, horske pregrade, škrinje, nadgrobne spomenike). Najpoznatiji predstavnici su: Nicola Pisano (delovao 1258 – 1278. godine), Giovanni Pisano (sin), Arnolfo di Cambio.

26

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

Tokom druge polovine XIV veka severna Italija prihvata uticaje severno od Alpa, tzv «Međunarodnog stila», gde smo zapazili novo smelo naglašavanje prostornog okvira, mnogo prirodnije osećanje dubine i prvi put posle klasične antike doživljavamo pozadinu ploče, ne kao radnu površinu, već kao prostor iz kojeg izranjaju vajani oblici. Dela:
Mermerna predikaonica, 1259- -1260 g., krstionica Piza, Nicola Pisano Rođenje Hristovo, 1265 – 1268 g., propovedaonica u katedrali u Sieni, Nicola Pisano Grobnica kardinala de Brayea, 1282 g., San Domenico, Orivieto, Arnolfo di Cambio Rođenje Hristovo, 1302 – 1310 g., na mermernoj predikaonici, katedrala Piza, Giovanni Pisano Madona, 1315 g., mermerna statua, katedrala Prato, Konjanička statua Cana Grande della Scala, 1330 g., nadgrobni spomenik, Muzej Verona

SLIKARSTVO (1200 – 1420 g.) Za razliku od arhitekture i skulpture gotičko zidno slikarstvo se sporije razvijalo. Do zapostavljanja dolazi iz konstruktivnih razloga arhitekture katedrala – skeletni konstruktivni sistem gotičkih katedrala nije ostavljao mnogo površina za zidne slike. Nasprot zidnom slikarstvu, tehnika vitraža (bojeno staklo) kao sastavnog dela gotičke arhitekture (skeletni sistem je stvorio ogromne prozore) doživljava puni razvoj, koji potiče iz romanike. U drugoj polovini XII veka vitraž postaje vodeća grana slikarstva zamenjujući iluminirane rukopise. Vitraž: je tehnika bojenog stakla rađena ubacivanjem velikog broja komada bojenog stakla između olovnih traka. Dakle, nije se slikalo na staklu već pomoću stakla. Jedino fini detalji su naknadno slikani. Umetnik je sastavljao nacrt, slično nacrtu za slaganje pločica mozaika. Prozor čuva dvodimenzionalnost, nema pokušaja stvaranja dubine prostora. Kompozicija je apstraktna i monumentalna. Od 1200 – 1250 g. je «zlatno doba bojenog stakla». Boje: rubin crvena, nijanse plave, jarko zelena i oker. Kompozicija je velika, kolorit sveden, nema nijansi, ni senke, olovne trake čine crtež. Krajem XIV veka slabi kvalitet vitraža, rade se velike jednobojne sive površine stakla, sa malim minijaturama u obojenom staklu. Više je figura, manje su kompozicije, doslikavaju se elementi, puno je nijansi, čak i do 300. U XV veku propada vitraž, traži se trodimenzionalna predstava. Već od 1250g. u slikarstvu primat opet preuzimaju iluminirani rukopisi, ali sad već potpuno pod uticajem vitraža i vajarstva. Figure pokazuju karakteristike elegantnog stila (uticaj skulpture), utančanog i prefinjenog ukusa, zbog kojeg dvorska umetnost Pariza postaje uzor celoj Evropi. Do XIII veka iluminacija rukopisa je usresređena na pisarnice po manastirima. Figure su veće, reljefnije, okvir ne gospodari kompozicijom. Slikarstvo na drvetu, mozaik i zidno slikarsto su tehnike koje nikad nisu uhvatile maha severno od Alpa, za razliku od Italije. ITALIJA Krajem XIII veka u Italiji dolazi do eksplozije stvaralačke energije u slikarstvu. Romaničke elemente, koji su se zadržali u italijanskom slikarstvu, preplavljuje novi talas vizantijskog stila. Ovaj novovizantijski stil, kojeg su Italijani zvali «grčki manir», se javlja ubrzo posle Četvrtog krstaškog rata (1202 – 1204 g.) i preovlađuje do 1300 godine. Veoma je temeljna apsorpcija vizantijske tradicije. 1300 g. gotički uticaj se proširuje i na slikarstvo i iz uzajamnog delovanja ovih elemenata javlja se novi revolucionarni stil. Predstavnici: CENNI DI PEPPI – CIMABUE (delovao 1272 – 1302 g.) Vodio je firentinsku slikarsku školu. Ponekad koristi «grčki manir». Bio je Giottov učitelj. Cimabue je slikar za koga je Giorgio Vasari rekao da je prvi slikar koji je raskinuo sa vizantijskom tradicijom. Poseduje snažan stil, bez kasnovizantijske linearnosti, te jak osećaj za plastičnost i patetičnost. Dela:
Madona na prestolu, 1280 – 1290 g., velika slika na drvetu, gore je završena na zabat Raspeće Hristovo, pre 1284 g.

27

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

GIOTTO DI BONDONE (1267 – 1337 g.) Bio je Cimabueov učenik u Firenci. Od početka je bio veoma blizak «grčkom maniru». Za njega ja 1440 g. Cennino Cennini (firentinac) rekao da je slikarsku umetnost sa grkog preveo na latinski. On je začetnik «ere slikarstva». Dela mu izgledaju životno. Od Cimabua je nasledio smisao za monumentalnost razmera, bio je prvenstveno zidni slikar. Tradicionalnu šemu u pogledu prostora i narativih detalj Đoto je podvrgao korenitom uprošćavanju. Predio, arhitektura su svedeni na minimum. Fresco tehnika, sa ograničenom skalom i intenzitetom boja naglašavaju Đotvu jednostavnost. Njegovo delo je snažno i on čini da smo mi učesnici, a ne posmatrači u delu. Oblicima daje snažnu trodimenzionalnost. Želja mu je da celinu obuhvatimo jednim pogledom. Originalan je i jedan od retkih ljudi u istoriji umetnosti koji je bio radikalni inovator. Kompozicija mu je savršeno usklađena sa emocionalnom sadržinom slike. 1334 godina je prekretnica, Đoto je postavljen na čelo radionice pri katedrali u Firenci. Dela:
Oplakivanje Hrista, 1305 – 1306 g., freska, kapela Arena, Padova Madona na prestolu, 1309 g., slika na drvetu, galerija Uffizi, Firenca

DUCCIO DI BUONINSEGNA (1260 – 1318 g.) On je osnivač i najslavniji predstavnik Sienske škole. On je siensko slikarstvo preveo sa vizantijske na gotičku tradiciju. Dučovo slikarstvo poseduje sjajnu senzitivnost, uz veličanstvenu upotrebu boje, elegantno oblikovanje i živahno pripovedanje. U Ducciovim rukama «grčki manir» nije više tako ukočen, krute uglaste draperije su talasaste i meke, senčenje zlatnim crtama svedeno je ne minimum, a figure su nežno zaobljene. Zadržao je gotički element – međusobno opštenje figura pogledom. Inovator je, jer je upotrebio novu vrstu slikarskog prostora. Prvi put u istoriji slikarstva uspeo je da dve figure postavi u arhitektonski okvir, tj. da on ne bude iza njih već da ih sadrži. Dela:
Madona na prestolu, 1309 g., srednja ploča oltara Maesta, muzej katedrale; Siena Hristov ualzak u Jerusalim, sa poleđine oltara Maesta Anđeo najavljuje Bogorodici Smrt, sa oltara Maesta

SIMONE MARTINI Dučov naslednik. Dela:
Prestolje mudrosti, 1315 g., Siena, freska Put do Golgote, 1340 g., slika na drvetu,

PIETRO i AMBROGIO LORENZETTI Pietro je ostvario da površina slike dobije odliku providnog prozora kao u stvarnosti. To je uspio kombinujući Dučov arhitektonski slikarski prostor i Đotov vajarski slikarski prostror. Dela:
Rođenje Bogorodice, 1342 g., triptih, Pietro L: Dobra i zla uprava, 1338 – 1340 g., freska, Siena, Ambrogio L.

FRANCESCO TRAINI Dela:
Trijumf smrti, 1325 – 1350 g., freska, Piza, Camposanto Trijumf smrti, 1325 – 1350 g., sinopija, Piza, Camposanto

GOVANNI DA MILANO Dela:
Pieta, slika na drvetu, 1365 g.

Prve četiri decenije Firenzu i Sienu pogađaju niz katastrofa, pa se javljaju nove tema u slikarstvu – trijumf smrti. Sinopije su skice crvenom bojom na malteru preko kojih su se slikale freske.

28

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

SEVERNO OD ALPA (FLAMANSKO SLIKARSTVO) U drugoj polovini XIV veka gotičko slikarstvo je bilo određeno uticajem velikih Italijana. Karakteristični su fantastični crteži – drolories (lakrdije) na marginama iluminiranih rukopisa. Sadrže niz motiva: fantazija, basna, groteska, šala. 1400 g. vlada «međunaraodni stil». Minijature su glavni vid slikarstva severno od Alpa. JEAN PUCELLE Dela:
Blagovesti, 1325 – 1328 g., rađeno u Parizu, delo sa lakrdijama

MELCHIOR BROEDERLAM Dela:
Sretenje i bekstvo u Egipat, 1394 – 1399 g., slika na drvetu, naivan arhitektonski prostor, liči na kuću za lutke, utančanost modelovanja

BRAĆA IZ LIMBOURGA Delo: Minijature iz kalendarskog molitvenika, Les tres riches heures du Duc de Berry, 1413 – 1416 godine,
Minijatura Januar, jedini gruoni prizor u enterijeru Minijatrura Februar, najstariji oredeo sa snegom u istoriji umetnosti Minijatura Oktobar, tema je sejanje ozimog žita, prikaz gotičkog Louvrea, prvi put senke na tlu posle klasične antike

GENTILE DA FABRIANO On je najveći slikar «međunarodnog stila». Dela:
Rođenje Hristovo, slika na drvetu, svetlost gospodari celom slikom, ona je nezavisan činoic, jako senčenje Poklonjenje mudraca, slika na drvetu

29

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

RENESANSA
U XV veku humanizam i renesansa raskidaju sa srednjevekovnom sholastičkom tradicijom. Obnavlja se zanimanje za jezik, književnost i čuda antičkog sveta. U Italiji se umetnici okreću rimskoj umetnosti , a u flamanskim gradovima «obnova» se izražava u jačoj sklonosti ka naturalizmu. Iz spoja ova dva tumačenja se zapravo rodila moderna evropska umetnost. Svest o renesansi se rodila u Italiji. 1330 g. Petrarka – italijanski pesnik i humanista. Renesansa u arhitekturi se javlja ubrzo posle 1400 g. Renesansa u slikarstvu se javlja oko 1420 g. istovremeno u Firenci i Holandiji, dok neki istoričari smatraju da počinje sa Đotom. Cilj renesanse nije bio da se dela antike podražavaju, već da se dostignu i prevaziđu. Homo universale je umetnik renesanse. On je i arhitekta i slikar i skulptor i pesnik i naučnik. Umetnik poseduje veliku individualnost, lični stil i izraz. Prvi je put spomenut termin renesansa u knjizi «Životi najslavnijih slikara, skulptora i arhitekata» Giorgio Vasaria (1511 – 1574 g.). Renesansa je prvi period u istoriji koji je svestan svog postojanja i koji je sam sebi dao ime. Postoji spremnost da se posumnja u tradicionalno verovanje i običaje. U umetnosti preovlađuje problem proporcije ljudskog tela, istražuje se pokret i perspektiva. Renesansa se deli na: 1. RANA RENESANSA – kraj XIV - početak XV veka ( 1495 godina). 2. VISOKA RENESANSA – 1495 -1520 godine 3. MANIRIZAM (i drugi pravci) – 1525 – 1600

RANA RENESANSA NA SEVERU – POZNA GOTIKA
SLIKARSTVO Počinje u Flandriji 1420 godine. Naziv «pozna gotika» ne odgovara u potpunosti karakteru severnjačkog slikrstva XV veka. Za razliku od Italijana oni nisu odbacili međunarodni stil, on im je polazna tačka. U Flandrijskom slikarstvu nema naglog raskida sa prošlošću. U očima Italijana pozno gotičko slikarstvo javlja se kao postmedijevalno. Prvu fazu slikarske revolucije u Flandriji odlikuju: neograničena dubina, stabilnost, povezanost i potpunost, dok slikari međunarodnog stila nikad nisu težili tolikoj doslednosti. Prvu fazu slikarske revolucije u Flandriji predstavlja jedan umetnik poznat kao: MAJSTOR IZ FLEMALLEUA To je verovatno bio Robert Campin. On je podražavao istinu i potpunu istinu. Svakom detalju pa i najmanjem daje maksimalnu konkretnost, individualni oblik i veličinu, boju, materijal, fakturu površine, stepen elastičnosti i tretman osvetljenja. Na svojim slikama čak pravi tačnu razliku između direktnog i difuznog osvetljenja. Smelo napuštanje tradicije (religiozne predstave nadprirodnih događaja iz simboličnih okvira stavlja u svakodnevni ambijent) nameće mu problem kako da svakodnevni ambijent ne bude trivijalan. Zato on koristi tzv. «prerušeni simbolizam», čime on svakoj pojedinosti na slici daje simboličnu poruku. Majstor iz Flemallea se držao istovremeno realizma i simbolizma. Dela:
Oltar Merode, triptih, slika na drvetu, 1425 – 1428 g., svakodnevni ambijent + prerušeni simbolizam (sveća, mišolovka i dr.)

Dok je osnovna tehnika u srednjevekovnom slikarstvu bila tempera (mešavina fino samlevene boje sa razblaženim žumancetom), u poznoj gotici to je tehnika ulja. Ova tehnika omogućava: bolji tonalitet, skale boja su elastičnije i prelivi su mekši i širi, omogućava tzv. «glazuru» - tanke providne premaze, pa sve do impasta (debele naslage guste teške boje), omogućuje baršunasto tamne prelaze, te žive prikaze (naturalistične) vidljive stvarnosti. Zato flamanske majstore zovemo «očevima modernog slikarstva». Posle njih, ulje postaje osnovni medijum slikanja.

30

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

BRAĆA HUBERT I JAN VAN EYCK Oni su usavršili razne efekte tehnike ulja. Optički efekat, «atmosferska perspektiva» je magličast zastor koji pravi vazduh, čini da nam udaljeniji likovi nejasnije izgledaju. Kad se približimo granici vidljivosti on ih sve prekrije. Takođe pozadina se stapa sa nebom. Braća van Eyck su prvi u potpunosti sistematski upotrebili atmosfersku perspektivu. Ona je za naše opažanje dubine prostora bitnija od linearne perspektive (prividno smanjenje dimenzija sa udaljenošću). Meka, jasna svetlost razblažuje ivice senke. Oni su realisti skoro mikroskopski precizni. Dela:
Ganski oltar, slika na drvetu, poliptih, 1432 g., najveći spomenik ranog flamanskog slikarstva Raspeće i Strašni Sud, 1420 – 1425 g. Čovek u crvenom turbanu, 1433 g.,slika na drvetu, Jan van Eyck Giovanni Arnolfini i njegova žena,1434 g., slika na drvetu Jan van Eyck

Triptih je osnovni oblik slike novog stila. Tek od Majstora iz Flemallea portret igra važnu ulogu u slikrstvu severa – realistično portretisanje. Pored donatora u sve većem broju srećemo nezavisne likove. U delu Jan van Eycka istraživanje stvarnosti i njeno prikazivanje pomoću svetlosti i senke je dostiglo granicu koja neće biti prevaziđena za naredna dva veka. ROGIER VAN DER WEYDEN On je treći veliki slikar flamanskog slikarstva. Ponovo je obuhvatio osećajnu dramatiku – patos gotičke umetnosti. Uči od prethodne dvojice slikara. Više ga interesuje svet ljudskih osećanja, nego spoljašnji vid događaja. Rogierova umetnost je opisana kao fizički čistija i duhovno bogatija od Jan van Eyckove, pa je postala uzor mnogim umetnicima. Sve ovo što važi za Rogierova religiozna dela, važi i za njegove portrete. Kod njih nenaglašava neke crte, a ističe druge da bi naglasio karakter. Dela:
Francesco d'Este, portret na drvetu, 1455 g. Skidanje sa krsta, slika na drvetu, 1435 g.

HUGO VAN DER GOES On je Rogierov sledbenik. Nesrećni genije, tragično je završio, umro je kao fratar. Dela:
Portinarijev oltar, 1476 g., poliptih, slika na drvetu, na njemu se vidi Goesovo interesovanje za nadprirodno, javljaju se razlike u veličini figura

GEERTGEN TOT SINT JANS Holanđanin. Snažna realnost teme. Likovi su blagi i uproščeni. Dela:
Rođenje Hristovo, 1490 g., slika na drvetu, ideja ponoćnog rođenja

HIERONIMUS BOSCH Holanđanin. Dela puna tajanstvenih i naizgled iracionalnih prizora. Dela:
Vrt uživanja, triptih, slika na drvetu, 1500 g., čudno iracionalno delo kao iz sveta snova. Egzotične životinje ali i hibridna i deformisana čudovišta. Osnovna dvosmislenost vrta: u prikazu grešnog čovečanstva ima čednosti, pa čak i čudno poetske lepote.

CONRAD WITZ Iz Basela je. Dela:
Petrov ribolov, 1444 g., slika na drvetu, prikazan optički izgled vode, to je najraniji «portret» pejsaža.

Avinjonska Pieta je najčuvenija francuska slika XV veka, slika na drvetu, 1470 g.. Slikarstvo XV veka severno od Alpa možemo nazvati «prvi vek slikarstva na drvetu». VAJARSTVO Vajari su često bili i slikari, pa su figure često i reprodukovali sa svojih slika. Tako je bilo do 1500 godine. Najkarakterističnija dela vajara «pozne gotike» su drveni oltari u obliku škrinje, često ogromnih dimenzija i neverovatno zamršenih detalja. Dela:
Anđeo koji lebdi, 1518 g., crkva St. Lorenz, Nurnberg, Veit Stosz Krunisanje Bogorodice, 1471 – 1481 g., drveni oltar, parohijska crkva St. Wolfgang, Austria, Michael Pacher

31

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

GRAFIČKA UMETNOST Severno od Alpa razvila se štamparska veština ne samo za knjige već i za slike. Najranije štampane knjige pojavile su se u oblasti Rajne 1450 god..(a Gutenberg?) Drvorezi sa početka XV veka su drvene ploče sa kojim su se štampale slike. Rani drvorezi imaju ornamentalnu šemu. Konture su izvedene jednostavnim punim linijama. «Block-buch» su popularne slikovnice u XV veku. Čine kombinaciju slike i teksta. 1450 god. su se pojavila metalna slova. Gravure oko 1430. godine su modelovane finim šrafiranim linijama. Prvi graveri su bili zlatari. Može se pratiti individualni stil. MARTIN SHONGAUER (1430 – 1491. godine) Bio je poznati štampar i slikar koji je stekao međunarodnu slavu. Njegove gravure imaju složenu kompoziciju, prostornu dubinu i bogatstvo fakture. Neobuzdana izražajnost i formalna preciznost, snažni pokreti itd u delu:
Iskušenje Sv. Antonija (1480 – 1490. godine), gravura.

MAJSTOR HAUSBUCHA Njegovi otisci su mali, intimne atmosfere i spontani, gotovo da su skice. Svoje crteže u bakarnu ploču je urezivao finom čeličnim iglom – tehnika «prost bod». Ova tehnika dozvoljava veoma tanke linije, kao perom. Ona dopušta meke, vazdušaste efekte, baršunaste senke i drug koje se rezaljkom ne mogu postići. Dela:
Sveta Bogorodica, 1480 – 1490. godine, suva igla

RANA RENESANSA U ITALIJI
Rana renesansa se razvila u Firenci – «Novoj Atini» kao jedan vid borbe protiv Milanskog vojvodstva, koje je htelo da je osvoji. Likovne umetnosti su smatrane bitnim za podizanje firentinskog duha i one dobijaju status slobodnih umetnosti. Umetnik više nije zanatlija kao do tad, već je čovek mislilac, obrazovan, u društvu naučnika i pesnika. Razvile su se dve vrste umetnika: tip svetskog čoveka i tip usamljenog genija, ćudljivog osobenjaka. VARSTVO Vajarstvo se služilo primerima antike više nego druge umetnosti. Antički primeri direktno utiču na renesansu. U XV veku i pored crkvenih zabrana počela se izučavati anatomija. Što se tiče klasične nagote, gde se god srećemo sa nagim telom od 800 – 1400 godine možemo reći da počiva iz klasičnog izvora. U XV veku ponovo se otkriva čulna lepota akta. Masvnost i monumentalnost sasvim prevazilazi okvire srednjovekovne skulpture. Sjedinjuju se klasični oblik i sadržina. Umetnost rane renesanse za razliku od pozne gotike teži stavu prema ljudskom telu koji je bio sličan klasičnoj sredini. Vajarstvo rane renesanse u Italiji je delovalo kao zbir različitih pojedinaca. Zadnji deo statue obrađuje se kao i prednji. Primećuje se uticaj antike u dobroj proporciji, položaju, kopoziciji, detalju. Primetan je uticaj i romanike i gotike. Za vreme renesanse skulptura se odvaja od arhitekture, mada postoje i dela vezana za arhitekturu. Obnavlja se antički duh, polazi se od prirode i proučava se anatomija. LORENCO GHIBERTI Dela:
Rajska vrata, 1435 g., reljef, pozlaćena bronza, krstionica Firenca

NANNI DI BANCO Prevazilazi srednjevekovni klasicizam. Sjedinjuje klasični oblik i sadržinu. Dela:
Četiri sveca, 1410 – 1414 g., mermer, crkva Or San Michele,Firenca Uspenje Bogorodice, 1420 g., reljef, Porta della Mandorla

32

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

DONATELLO (1386 ) On je najveći vajar Italije posle Mikelanđela. Učio je kod Ghibertija. Rešio je većinu problema u vajarstvu. Njegova najbolja dela su rađena u bronzi. Težio je jačanju realizma i pristupačnosti umetničkom delu, što postiže dajući svojim figurama izraženija lična obilježja. U njegovom realizmu neki vide prefinjenost. Preuzima oblike iz prirode, ne idealizuje ih toliko, a likovi su realistični i brutalni. Služi se kontrastima svetlosti i senke. Kroz izraz lica postiže unutrašnju dinamiku. Vlada perspektivom i naglašava treću dimenziju. Krajnji individualizam Donatelovog stila potvrđuje činjenicu usamljenog genija. Dela:
Sv. Marko, 1411 – 1413 g., mermerna statua, crkva Or San Michele,Firenca, prva statua posle antike sa klasičnim kontrapostom Sv. Đorđe, 1415 – 1417 g., mermerna statua, crkva Or San Michele,Firenca Prorok (Zuccone), 1423 – 1425 g., mermer, zvonik firentinske katedrale, Donatello je govorio statui: «Govori, govori inače će te Đavo odneti»! Irodova gozba, 1425 g., reljef na ploči od pozlaćene bronze, S. Giovanni, Siena, koristi na linearnu perspektivu David, 1430 – 1432 g., bronzana statua, prvi muški akt posle antike u prirodnoj veličini Gattamelata, 1445 – 1450 g., konjanička statua, bronza

FILIPPO BRUNNELESHI Bio je arhitekta. Pronašao je sistem linearne perspektive. To je geometijski postupak kojim se prostor projektuje na jednu ravan. Pošto taj postupak pretpostavlja da posmatračevo oko zauzima određen položaj u prostoru, slika u perspektivi nam automatski kazuje gde treba da stanemo da bi smo je pravilno posmatrali. SLIKARSTVO Odlike slikarstva rane renesanse su: nema jakih kontrasta svetlosti i senke, forma se deformiše linijom i jakom konturom, boja je sekundarni element, slikari su oslobođeni kanona. Naglašava se psihologija likova. Obnavlja se antički duh i proučava se anatomija. Sredinom XV veka su pronađene uljane boje – nov kvalitet se prenosi sa freske na platno. U prvoj polovini XV veka boja modeluje tematiku – vrhunac je Venecijansko slikarstvo. Kompozicije fresaka su velike i monumentalne. Prostor je predstavljen što vernije. Crkvene ličnosti se rade kao obični ljudi sa individualnim karakteristikama, sve više se ističu portreti. Osnova je promatranje čoveka, a ne imitiranje. TOMMASO DI GIOVANNI – MASACCIO (1401 – 1428 g.) On je mladi genije koji je pokretač novog pravca i Đotov naslednik. Potpuno je ovladao naučnom perspektivom. Dostiže jedinstvo i povezanost prostora. Takođe rešava probleme svetlog-tamnog i modelovanja. Figure su mu masivnije, stabilne, plastične i prirodno stoje u prostoru. U njegovoj kompoziciji postoji red i dostojanstvo. Njegova dela su monumentalne veličine, likovi su odeveni aktovi, čija draperija pada kao prava tkanina. Njegovi likovi stoje u divno uravnoteženom contrapostu. Najveća sačuvana grupa dela su mu freske u Brancacciovoj kapeli u Sta Maria del Carmine. Bio je freskista, ali i vičan i u slikarstvu na drvetu. Ne koristi oštre kontrase svetlosti i senke. Blage polusenke stvaraju čitavu skalu prelaznih varijanti. Dela:
Sveta trojica sa Bogorodicom i Sv. Jovanom, 1425 g., freska, crkva Sta Maria Novella, Firenca Poreski novčić, 1427 g., freska, kapela Brancacci, Firenza Izgnjanje iz raja, 1427 g., freska, ela Brancacci – Sta Maria del Carmine Firenza Madona na prestrolu, 1426 g., slika na drvetu

FRA FILIPPO LIPPI (1406 – 1469 g.) Likovi su mu masivni, trodimenzionalni, perspektiva je nedisciplinovana, istražuje pokret. Dela:
Madona na prestolu, 1437 g., slika na drvetu

FRA GIOVANNI DA FIESOLE - FRA ANGELICO On je glavni slikar firentinske renesanse posle Masaccia. Posle 1430g., njegova dela znače temeljnu novinu u pogledu kopozicije, boje i perspektive. Dela:
Blagovesti, 1440 – 1450 g., freska, manastir Sv. Marko, Firenca

33

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

DOMENICO VENEZIANO (1410 ) 1439 g. iz Venecije dolazi u Firenzu. Stvara nonovi tip oltarsk slike Sacra Conversazione – Sveti razgovori. Likovi opšte među sobom, dozvoljavaju da budemo u njihovom prisustvu, ali ne i da im priđemo, kao u pozorištu. Oseća se Donatelov uticaj. Kolorit je integralni deo dela. Dela:

-

Madona sa detetom i svecima, 1445 g., slika na drvetu, Firenca, značajno delo po koloritu i kompoziciji

PIERO DELLA FRANCESCA (1415 – 1492 g.) Ovaj toskanac je bio najbolji Domenicov učenik. Spaja Masacciovu plastičnost, geometriju urbinskog dvora, Fra Angelicove žarke boje i severni naturalizam. Stvara dela koja izgledaju zaista moderno. Verovao je u naučnu perspektivu kao osnovu slikarstva i pokazao kako se ona primenjuje na stereometrijska tela, arhitektonske oblike i ljudsku figuru. Dok je slikao glavu, ruku ili komad draperije on je u njima vidio varijacije ili spojeve lopte, kupe, kocke, cilindra i piramide. Dela:

-

Otkrivanje Časnog Krsta, 1460g., freska, crkva San Fracesco, Arezzo

ANDREA DEL CASTAGNA Dela:

-

Tajna večera, 1445 – 1450 g., freska, Firenca David, 1450 – 1457 g., slika na koži, prikazan je pokret

LUCA DELLA ROBBIA (1400 – 1482 g.) Jedini je vajar u Firenzi posle Donatelovog odlaska. Bio je poznat po reljefima u mermeru. Dela:

-

Anđeli koji pevaju, 1435 g., reljef, katedrala Firenca Madona sa anđelima, 1460 g., gleđosanaterakota

BERNARDO ROSSELLINO (1409 – 1464 g.) 1436 g. dolazi u Firencu. Dela:

-

Grobnica Leonarda Brunija, 1445 – 1450 g., mermer, smatrana je za prvi spomenik koji potpuno označava duh nove ere, ovim spomenikom su izmirena dva suprotna stava prema smrti: retrospektivni, komemorativni, klasicistički i hrišćanska briga o zagrobnom životu, spasenju

Bernardo Rossellino i njegovi sledbenici najviše rade crkveni mobilijar, dok su slobodne statue potpuno retke. Oko 1450 g. razvija se tradicija realističnog portretnog vajarstva i sve više raste popularnost među mecenama. ANTONIO ROSSELLINO Dela:

-

Portretna bista Giovanni Cellinija, 1456 g., mermer

ANTONIO DEL PALLAIUOLO Prvi je umetnik koji je secirao leševe zbog izučavanja anatomije i pored crkvenih zabrana. Dela:

-

Herkul i Antej, 1476 g., bronzana statuetea, Firenca, snažan centrifugalni zamah Bitka desetorice nagih ljudi, 1465 – 1470 g., gravura, anatomija tela u pokretu

NICCOLO DELL'ARCA Dela:

-

Oplakivanje Hrista, 1485 – 1490 g., terakota, spoj pokreta i emocija, slikno kao kod Nike sa Samotrake

ANDREA DEL VERROCCHIO Bio je Leonardov učitelj. Dela:

-

Putto sa delfinima, 1470 g., bronza, Palata Vechio, Firenza

34

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

-

Konjanička statua Colleonija, 1483 – 1488 g., bronza, Venecija

Putto (mn. Putti) – naga deca sa krilima, predstavljaju duhove raznih vrsta (ako predstavljaju duhove ljubavi, zovemo ih kupidonima) obično na veseo i šaljiv način.

35

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

ANDREA MANTEGNA On je posle Masaccia najznačajniji predstavnik rane renesanse. Bio je mladi genije. On je istaknuti predstavnik Padovanske škole. Radio je freske. Njegove figure, pejsaži i arhitektura izgledaju kao da su izliveni u bronzi. Voli patos, veliki prizor, tvrdu, čvrsto nacrtanu, jasno konstruisanu formu. Beleži svaki detalj. Koristi žablju perspektivu. Boje su hladne. Dela:

-

Sv. Jakova vode na pogubljenje, 1455 g., freska, kapela Oretari, Padova, srušena 1944 g. Sv. Sebastian, 1455 – 1460 g., slika na drvetu Freske u Camera degli Sposi, 1471 – 1474 g., Mantova, Oculus, 1473 g., freska, Camera degli Sposi, Mantova

GIOVANNI BELLINI Bio je Mantegnin šurjak. Istaknuti je predstavnih Venecijanskog slikarstva, naslikao je izvestan broj svečanih oltarskih slika tipa Sacra Conversazione. Dela:

-

Madona sa svecima, 1505 g., slika na drvetu, crkva S. Zaccaria, Venice, umesto razgovora osećamo duboku povezanost likova, tako da su svi govornički gestovi nepotrebni Preobraženje, 1480 g., slika na drvetu, napulj

SANDRO FILIPEPI – BOTTICELI (1445 – 1510 g.) Bio je firentinski slikar. Sa njegovim delom se otvaraju vrata zrele renesanse. Bolesno osećajan umetnik, zanet paganskom lepotom, a bio je hrišćanin, sklon misticizmu, ispaštanju i kajanju. Ova mešavina misti cizma i paganskog osećanja je odlika njegovog slikarstva. Boje su mu jednostavne, a kasnije koristi jače boje i naglašava emocije. Nema jakog kontrasta, senčenje je ravnomerno. Koristio je kompoziciju karakterističnu za Firencu ( tri dela – centralni deo sa dva krila). Simetričnost postiže rasporedom masa. Preokupacija mu je istraživanje ljudskog tela, naročito ženskog. Slabo se interesuje za dubinu prostora. Figure su mu istinski nage i uživaju punu slobodu kretanja. Figure mu «lebde», čak i kad stoje. Dela:

-

Rođenje Venere, 1480 g., slika na platnu, Galerija Ufizzi, Firenza

Rim krajem XV veka postaje značajan pokrovitelj umetnosti. Bio je zanemaren papskim izgnanstvom u Avionjon. PIETRO PERUGINO Dela:

-

Predaja ključeva, 1482 g., freska, Sikstinska kapela Vatikan, jasnoća prostora, matematički tačna perspektiva

VISOKA RENESANSA U ITALIJI (1495 – 1520)
Trajala je kratko i dala je mali broj umetnika. Smatra se da su veliki geniji XVI veka: Leonardo, Bramante, Mikelanđelo, Rafaelo, Giorgione, Tizian imali iste ideale kao i njihovi prethodnici. Njihova imena su postala sinonim za savršenstvo. Oni predstavljaju vrhunac, klasičnu fazu renesansne umetnosti. Platonovo shvatanje genija, duha koji obuzima pesnika i navodi ga da stvara u «Božanskom zanosu» , su proširili neoplatonisti, pa se shvatanje duha genija proširio i na likovne umetnosti (arhitekturu, vajarstvo i slikarstrvo). Kult genija je imao velikog uticaja na duhove visoke renesanse. Vera u božansko poreklo genija, navodila je umetnika-genija na subjektivna a ne na objektivna merila istine i lepote. Dok su umetnici rane renesanse bili sputani pravilima univerzalno važećim, umetnici visoke renesanse su manje zaintersovani za racionalni red, a više za vizuelni efekat.oni utiču na osećanja posmatrača. Teže idealnoj lepoti kompozicije koja je mirna, statična i simetrična. LEONARDO DA VINCI (1452 – 1519 g.) Bio je Verrocchijev učenik. Jedan od najuniverzalnijih umetnika visoke renesanse. Bio je genije u pravom smislu reči (slikar,matematičar, fizičar, arhitekta, proučavao je mehaniku, botaniku, anatomiju i dr.). sa

36

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

30 godina dolazi u Milano gde otvara slikarsku školu. Posle odlazi u Firenzu u kojoj je bila prihvaćena filozofija neoplatonista. Napušta je, jer je bio aristotelovac. U slikarstvu polazi od prirode koju proučava. Kompozicioni postupak dovodi do savršenstva. Kod njega postoji načelo subordinacije (postoji jezgro slike na koje je usmerena pažnja posmatrača). Njegova kompozicija se odlikuje geometrijskim redom, precizno izgrađenim prostorom u perspektivi i trodimenzionalnim telima. Bio je sjajan crtač. Bio je oprezan kao slikar, radio je dugo i isporo. Njegova svetlost uobličuje formu i daje joj prelaze. Koristi svetlost onog dela dana kad Sunce zađe – difuznu. Oblici su nedovršeni i njihovi oblici se mogu samo naslutiti. Figure su obavijene senkama i polusenkama, koje ih utapaju uprostor. To je Leonardov sfumato (fine izmaglica), koji u prvi plan ističe način modelovanja (svetlo-tamno) – chiaroscuro, te likovi više nisu oštro dovojeni jedni od drugih. Zbog ovakvog načina prikazivanja, slika više liči na poetsku viziju, nego na običnu sliku stvarnosti. Slikao je verske teme, a nije bio vernik. U njegovom delu nema traga hrišćanskoj potištenosti, asketizmu, mistici. Antiku je voleo, aki je nije podražavao. Stvorio je sopstveni tip lepote. Rekao je: « Najviši i najteži cilj slikarstva je da gestovima i pokretima udova predstavi «nameru čovečije duše»». Dela:

-

Monaliza, 1503 – 1505 g., slika na drvetu, Louvre, Paris, usavršeni sfumato Tajna večera, 1495 – 1498 g., freska, Sta Maria delle Grazie, Milano Poklonjenje Mudraca, 1481 – 1482 g., slika na drvetu, Firenza Bogorodica u Pećini, 1465 g., slika na drvetu Prvi greh i Izgnjanje iz Raja, 1508 – 1512 g., freska, Sikstinska kapela, Vatikan Začetak u materici, 1510 g., crtež perom, Dvorac u Windsoru

MICHELANGELO BUONAROTTI (1475 – 1564 g.) Toskanski vajar – klesar mermernih statua, slikar, arhitekta, pesnik. Takođe je bio genije. Izrazita stvaralačka snaga, nažalost bio je ciničan i nesrećan, izolovan od sveta. Zadojen teorijama neoplatonizma priznavao je autoritet samo svog genija. Nijedno njegovo velliko delo nije završeno. Stalno se vraćao svojim delima. Još kao mlad opredelio se za skulpturu. Stvaralački rad je usmerio ka čoveku. Teži da iskaže čovekove strasti, fizičku snagu, mudrost i bol. Vezao se za klasičnu antiku V veka. Da bi postigao dinamiku uvlači dijagonale. Oseća se psihološka akcija, a forma joj je podređena. Zamišljao je da su njegove statue tela oslobođena iz mermernih tamnica, a telo je bilo zemaljska tamnica duše. Dvojstvo između duše i tela daje njegovim statuama patos. Njegove skulpture odišu napetošću. Za njega su govorili da je kao slikar loš kolorista, možda nepravično, njegovi narativni prizori su slikarski pandan reljefima, a ne iluzionistiške predstave. Dela:

-

David, 1501 – 1504 g., skulptura, mermer, Firenca, najranija monumentalna statua visoke renesanse, sabijena energija, radnja u mirovanju Rob na umoru, 1513 – 1516 g., mermerna statua Freske u Sikstinskoj kapeli, Vatikan, Rim: o Stvaranje Adama, 1508 – 1512 g.

o o -

Strašni Sud, 1534 – 1541 g. Delfska Sibila (proročica), 1509 – 1510 g.

Grobnica Giuliana Medicija, mermer, S. Lorenzo, Firenza Campidoglio, 1545 g., najlepši trg na svetu Kupola crkve Sv. Petra, 1546 – 1564 g., Rim Mojsije, 1513 – 1515 g., mermerna statua, «terribilita» - strahovita duhovna snaga

RAFFAELLO SANZIO – RAFAEL ( 1483 – 1520 g.) Bio je učenik Pietra Peruginoa. Bio je tip svetskog čoveka. On je glavni slikar visoke renesanse. Njegova umetnost je istovremeno i lirska i dramska, slikarski bogata, a vajarski solidna. Portretista i slikar

37

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

Bogorodice, Rafaelo je u Vatikanskim lođama i stancama stvorio monumentalne freskokompozicije u kojim je grupisao veliki broj figura, tako da ni jedna ne smeta drugoj. Mikelanđelu duguje za izražajnost, fizičku snagu i dramatično grupisanje likova. Takođe koristi i Leonardovski sfumato, ali sve ovo on utapa u svoj lični stil i daje mu drugo značenje. Intenzivna svetlost i faktura. Da bi stvorio slikarski prostor on se više oslanjao na pokrete figura, nego na perspektivne vidike. Od početka svoje karijere pokazao je isobit talenat za portretisanje, kombinujući realizam portreta XV veka sa ljudskim idealom visoke renesanse. Dela:

-

Madona del Granduca, 1505 g., slika na drvetu, Firenca Ciklusi fresaka u Vatikanskim stancama: o «Atinska škola», 1510 – 1511 g., freska, remek-delo, oličenje klasičnog duha visoke renesanse, harmonično uravnoteženo telo i duh, akcija i emocija, sjajno postavljena arhitektonska pozornica, Stanca della Segnatura (papina biblioteka) Galatea, 1513 g., freska, Villa Farensina, Rim, spiralni i dinamični pokreti figura

-

VENECIJA U Veneciji je manje uočljiva razlika između rane i visoke renesanse, nego u Firenci i Rimu. Dva glavna slikara visoke renesanse u Veneciji su Giorgione i Tizian. Izloženi uticajima vizantijske umetnosti kroz ceo srednji vek, u gradu u kom su sunčeva svetlost i njeni odblesci na vodi stalno prisutne pojave, a poznavajući i usavršavajući tehniku uljanih boja, venecijanski slikari posebno ističu intenzitet boja i atmosferu pejsaža i prirode. GIORGIONE (1477 – 1510 g.) Tek u poslednjim godinama svoje karijere izlazi iz senke Giovanni Bellinija. Koristi istu paletu boja kao i Bellini. On se toliko pouzdavao u svoju sposobnost izgradnje kopozicije da je često slikao bez prethodne skice, služeći se samo bojom i svetlošću. Osećajem za atmosferu koju slika Giogione pokazuje vezu sa Leonardovskom školom. «Tajanstveni» Giorgione - nekoliko vekova pothranjuje se tajna koja obavija venecijanskog umetnika. Razlozi su brojni: prerana smrt, živa rasprava o atribuciji njegovih dela i sad, uništenje fresaka u Fondacio dei Tedeschi, suparništvo sa Tizianom, pretpostavlja se da je bio Jevrej. Dva najpoznatija dela:

-

Oluja, 1505 – 1506 g., platno, Galerija Akademije Venecija, erotska alegorija Tri filozofa, 1057 – 1510 g., slika na platnu, Beč, aluzija na tri čovekova doba

TIZIANO VECELLI – TIZIAN (1485 – 1576 g.) Najveći venecijanski slikar XVI veka. Bio je pod presudnim Giorgionea, a i završio je i mnoga njegova nedovršena dela. On prikazuje svet klasičnih motiva kao deo prirodnog sveta, koji nije nastanjen živim statuama, već bićima od krvi i mesa. Svojstvo vedre živahnosti pojavljuje se na mnogim njegovim religioznim slikama. Temu Sacra Conversazione potpuno je preobrazio zamenjujući uobičajen pogled en face pogledom pod kosim uglom. Posle Rafaelove smrti Ticijan je postao najtraženji portetista. Imao je strašnu moć zapažanja ljudskog karaktera. Portreti su blagih kontura i oštrih senki. U snažnom i izražajnom baratanju boja nije mu bilo premca. Tehnika u ulju (tople i meke osvetljene površine, duboki tamni tonovi, koji su ipak prozračni i fino modelovani) dobila je puno ostvarenje. Pojedinačni potezi četkice, do tada jedva vidljivi postali su znatno slobodniji. Dela:

-

Čovek sa rukavicom, 1520. g., Louvre, Paris Madona sa članovima porodice Pesaro, 1526. g., freska, crkva Frari, Venecija Pavle III sa unucima, 1546. g., Narodni muzej u Napulju Hristos sa trnovim vencem, 1570. g., Pinakoteka Minhen

38

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

MANIRIZAM I DRUGI PRAVCI (1525 – 1600)
U umetnosti posle visoke renesanse (1525 – 1600 g.) je poniklo nekoliko suparničkih stilova, dok se o manirizmu danas najviše raspravlja. Manirizam se najpre razvio u Italiji, pa zatim u Francuskoj i Šaniji. Nova umetnost je izraz krize evropskog društva izazvane reformacijom crkve i versko političkim ratovima. Uznemirenost jednog sveta u previranju, u kom je vera bila zamenjena sumnjom, a sigurnost isčekivanjem, odrazila se u novoj umetnosti kroz čudesno,izobličeno, dvosmisleno, kroz dosetku i iluziju. Tanki izduženi oblici, napregnut i uznemiravajući ili pak hladan i bezličan izraz likova i perspektivne proizvoljnosti, glavne su odlike ovog stila. Slike su subjektivne, svetlost nema izvor i svojstva. Drugačiji je odnos prema boji – individualna koncepcija. Maniera (ital.=stil). Manirizam predstavlja raskid sa klasičnom umetnošću, a njegovo prvobitno značenje je usko i puno potcenjivanja, jer je označavalo grupu slikara sredine XVI vek u Rimu i Firenzi čiji je samouvereni, «izveštačeni», usiljeni stil izveden iz izvesnih crta Rafaela i Mikelanđela. U novije vreme hladan i gotovo prazan fomalizam njihovog dela priznat je kao specijalan oblik šireg pokreta koji je «unutrašnju viziju» ma kako subjektivnu ili fantastičnu stavljao iznad prirode ili klasika. ANTIKLASIČNA FAZA MANIRIZMA ROSSO FIORENTINO U Firenci je najekstremniji član novog stila. Antiklasični, duboko uznemirujući, ćudljivi vizionarski stil, ukazuje na unutrašnju zebnju. Dela:

-

Skidanje sa krsta, 1521 g., jedna od prvih manirističkih slika

JACOPO PONTORMO Bio je Rossov prijatelj. Pokazuje isto tako čudne osobine. Introspektan i snebljiv zazire od spoljnog sveta. Čudesno osećajni crteži. Dela:

-

Maijin pohod Elizabeti, 1528 g., San Michel, Itali Studija mlade devojke, 1526 g., crtež crvenom pisaljkom

ELEGANTNA FAZA MANIRIZMA Ubrzo zamenjuje prethodnu fazu. Elegantna faza je bio stil koji je manje bio opterećen subjektivnim osećanjima, ali je takođe bio udaljen i od stila visoke renesanse. Ovaj stil se posebno obraćao aristokratskim mecenama, kao npr: Toskanskom vojvodi ili Francuskom kralju. Ubrzo zatim je postao međunarodni. Ovaj stil je dao sjajne potrete. PARMIGIANINO (1503 – 1540 g.) Na njega je uticala ritmična ljupkost Rafaelove umetnosti. Figure su visoke, izduženih udova, vitke, kao posebna vrsta ljudi. Dela:

-

Autoportret, 1524 g., slika na drvetu Madona dugog vrata, 1535 g., slika na drvetu, Galerija Uffizi, Firenza

AGNOLO BRONZINO Bio je dvorski slikar Cosimo I Medičija. Dela:

-

Eleonora od Toleda sa sinom Giovannijem Medičijem, 1550 g., slika na drvetu, Galerija Uffizi, Firenza

MANIRIZAM U VENECIJI Sjedinjavao je antiklasičnu i elegantnu fazu. JACOPO ROBUSTI - TINTORETTO (1518 – 1594 g.) Venecijanski majstor dramatičnog manirizma, te se njegovi portreti odlikuju velikom psihološkom dubinom. Umetnik čudesne energije i pronalazačkog duha. Žestokim kontrastima tamno-svetlo, izduženim figurama, smelim perspektivnim skraćenjima, koji iz

39

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

prvog plana dijagonalno probijaju u dubinu prostora negira vrednosti renesanse. Grozničava, nerealna svetlost. Dela:

-

Hristos pred Pilatom, 1566 – 1567, platno, Scuola di San Rocco, Venice Na Mojsijevu zapovjed voda izlazi iz stene, 1575 – 1577 g., platno, Scuola di San Rocco, Venice Tajna večera, 1592 – 1594, freska, crkva S. Giorgio Maggiore, Venice, negira sve vrednosti klasične komozicije

DOMENIKOS THEOTOCOPOULOS – EL GRECO (1541 – 1614 g.) Najveći maniristički slikar. 1567 g. dolazi sa Krita u Veneciju. Podučava se Ticijanom i Tintoretom. 1570 g. ide u Rim, a 1576 g. u Madrid i u Španiji ostaje do kraja života. Nikad nije zaboravio svoje vizantijsko poreklo, ali je ove uticaje podredio jakom ekspresionizmu unutrašnje vizije, koja je težila da izrazi nezamislivo i apstraktno. Krajnje subjektivno koristi liniju, boju, svetlost. Dela:

-

Sahrana grofa Orgaza, 1586 g., platno, Santo Tome, Toledo, Španija Fray Felix Hortensio Paravicino, 1605 g., platno

PROTOBAROKNI STIL Pojavio se oko 1520 g. CORREGGIO (1589/94 – 1534 g.) Bio je fenomenalno obdaren slikar. Živeo je u Parmi i bio je pod uticajem Leonarda i Venecijanaca, Mikelanđela i Rafaela. Leonardovski sfumato je kombinovao sa venecijanskim osećajem za boju i fakturu. Tek od 1600 g. muse dive i cene njegovo delo do 1750 g. Dela:

-

Uspenje Bogorodice, 1525 g., freska, kupola katedrale u Parmi, remek-delo iluzionističke perspektive, blistavo osvetljen prostor ispunjen likovima koji lebde Jupiter i Jo, 1532g., slika na platnu, jednak je duhovni i telesni zanos

UMETNOST BRESCIE I VERONE To je oblast severnog ruba Lombardijske nizije. Umetnici, izvestan broj, oslanjaju na Giorgionea i Tiziana, ali imaju mnogo veće interesovanje za stvarnost sadašnjice – realisti. GIROLAMO SAVOLDO Teži da svete događaje prikaže u okviru trošnih kuća i običnog naroda, to je bila karakteristika i pozne gotike. Široki fluidni potezi kista odaju uticaj Ticijana. Punoća, svetlost je utcaj Geertgen tot Sint Jansa. Dela.

-

Sv. Mateja, 1535 g.

PAOLO CALLARI – VERONESE (1528 – 1588 g.) Najklasičniji umetnik svoga vremena. Bio je kolorista velike obdarenosti sa živim prikazom detalja i oblika. Severnoitalijanski realizam je dobio sjaj raskošne pozorišne predstave. Posle Tintoreta je najznačajniji slikar Venecije. Izbegava svaku vezu sa natpirrodnim. Dela:

-

Hristos u Levijevoj kući, 1573 g., Venecija

VAJARSTVO Vajari XVI veka ne mogu da se porede sa slikarima toga doba. Mikelanđelova divovska ličnost je obeshrabrila nove talente sa kraja XVI veka. Prva faza manirizma nije imala pandana u vajarstvu. Druga faza manirizma pojvljuje se na bezbrojnim skulpturama u Italiji i vanj nje. BENEVUTO CELLINI (1500 – 1571) Najpoznatiji umetnik druge fazr manirizma. Bio je firentinski zlatar i vajar. Pustolov. Oseća se uticaj Parmigianina. Dela:

-

Slanik Fransoa I, 1539 – 1543 g., zlato i emajl, alegorično značenje kompozicije

FRANCESCO PRIMATICCIO

40

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti Cellinijev suparnik na dvoru Fransoa I. Dela:

Srednji vek

-

Dekoracija u štuku, Fontainbleau, 1541 – 1545 g.

FRANCUSKA U Francuskoj se vajarstvo javlja pod Italijanskim uticajem i biva dominantan stil XVI veka.

41

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

JEAN DE BOULOGNE (GIOVANI BOLOGNA), 1529 – 1608 g. Radio je u Firenzi. On je italijanizirani francuz. Uradio je monumentalne skulpture u mermeru velikih razmera uz mogućnost sagledavanja sa svih stana, što je do tad bilo mogućno samo u bronzi. Divimo se disciplini, ali nema pravog patosa. Dela:

-

Otmica Sabinjanke, 1583 g., mermer, Loggia dei Lanzi, Firenca

42

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

RENESANSA NA SEVERU
U XV veku umetnici severno od Alpa ostaju ravnopdušni prema italijanskim stilovima i idejama. Ta izolacija naglo prestaje 1500 g. Na severu se javlja raznolikost pravaca u XVI veku koja je veća nego u Italiji. Uticaji su bili razni: ranorenesansni, visoko renesansni, maniristički. Reoformacija je mnogo neposrednije delovala na umetnost severno od Alpa, nego u Italiji. NEMAČKA Zavičaj reformacije, gdje su se odigrale glavne bitke “rata stilova”. MATTHIAS GRÜNEWALD (MATHIS GOTHARD NITHARTT) – 1528 g. Pored Durera najznačajniji je umetnik rene sanse u Nemačkoj. Kao i El Greko postao je slavan tek u našem veku. Od slikarstva pozne gotike preuzeo je osećanje za pokret (sve treperi i kreće se kao da živi svojim životom). Grunewaldovi oblici su meki, elastični i meki. Svetlost i kolorit upotrebljava sa besprimerenom smelošću i prilagodljivošću. Skala njegovih boja bogata je i sa njenim raponom jedva se mogu meriti Venecijanci. Takođe je vrhunski upotrebljavao obojenu svetlost. Dostigao je čuda pomoću svetlosti koja ni danas nisu prevaziđena. Poznavanje perspektive i fizička bujnost njegovih likova je italijanski uticaj. Bio je genije i arhitekta i slikar i inžinjer. Takođe je od Italijana nasledio individualistički duh. Dela:

-

Izenhajmski oltar, 1510 – 1515 g., slika na drvetu, najznačajnije je delo, deluje silinom na nas koja je ravna silini Sikstinske tavanice o Raspeće sa Izenhajmskog oltara, sjedinjuje vremena i večnosti, realnosti i simbolizam o Blagovesti o Koncert Anđela ( Apoteoza Marije) o Vaskrsenje

ALBRECHT DÜRER (1471 – 1528 g.) Bio je protestant i najveći prdstavnik nemačke renesanse. Veoma je brzo stekao međunarodnu slavu. Još kao mlad posećuje Veneciju 1494 – 1495 g. za njega je renesansa imala bogato značenje. Prihvatajući italijansko mišljenje da likovne umetnosti spadaju u slobodne umetnosti, on je prihvatio ideal umetnka kao plemića i humanističkog naučnika. Bio je najveći graver svog doba i vršio je velik uticaj svojim drvorezima i gravurama koji su kružili čitavim zapadnim svetom. Njegovi drvorezi imaju preciznu raščlanjenost zrelog grafičkog stila. On je reprodukovao razne umetnike. Bio je prvi umetnik očaran svojim portretom. On je u slikarstvu, kao i u grafici pretežno umetnik crtanja. Lepotu oblika i materije Direr segladava u jasnoj, nepomućenoj liniji, u spletu i tkanju linija. Dela.

-

Italijanske planine, 1495 g., akvarel Četiri jahača Apojkalipse, 1497 - -1498 g., drvorez, Autoportret, 1500g., slika na drvetu Adam i Eva, 1504 g., gravura Vitez, Smrt i Đavo, 1513 g., gravura Četiri Apostola, 1523 – 1526 g., slika na drvetu

LUCAS CARNACH STARIJI (1472 – 1553 g.) Danas je poznat po svojim portretima i čarobno naslikanim mitološkim prizorima. «Ekspresionistički manirizam». Dela:

-

Parisov sud, 1530 g., slika na drvetu Rapeće, 1503 g., slika na drvetu

ALBRECHT ALTDORFER (1480 – 1538 g.)

43

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

Bio je bavarski slikar, nadareni pejsažista. Naslikao je najraniji “čist” pejsaž Dobar je poznavalac perspektive i italijanskog slikarskog rečnika. Njegove slike pokazuju neobuzdanu maštu. Dela:

-

Bitka kod Isa, 1529 g., slika na drvetu, ptičija perspektiva, bitniji je pejsaž

HANS HOLBEIN MLAĐI (1497 – 1453 g.) Iz Augsberga. Predstavnik je “linearnog stila”, kao i Direr. Istražuje dekorativne vrednosti linije i površine. Bio je dvorski slikar Henrija VIII. Pokazuje izvanredno interesovanje za jasnoću detalja. Poznat je i kao portretista. Dela:

-

Erazmo Roterdamski, 1523 g., portret na drvetu Henri VIII, 1540g., portret na drvetu, nepogrešiva karakterizacija nemilosrdne i tiranske ličnosti

ENGLESKA NICHOLAS HILLIARD (1547 – 1619 g.) Bio je zlatar koji se specijalizovao u minijaturnim portretima na pergamentu. To su tzv. “portable portreti”. Oni su izmišljeni još u antici, a oživljeni su u XV veku. Koristi ravnomerno osvetljenje i preterano, brižljivo urađene detalje. Dela:

-

Mladić među ružama, 1588 g., slika na pergamentu

HOLANDIJA Holandsko slikarstvo XVI veka, usled teške istorijske političko-verske krize, nije ravno po sjaju slikarstvu XV veka. Prihvatanje italijanskih elemenata je bilo sporije nego u Nemačkoj. U doba 1550 – 1600 g. Holandija je dala najveće slikare severne Evrope i pored nemira u zemlji, koji su utrli put velikm holandskim i flamanskim majstorima sledećeg veka – u baroku. Dva glavna nastojanja karakterišu Holandsko slikarstvo XVI veka: 1. asimilacija italijanske umetnosti od Rafaela do Tintoreta 2. razvoj repertoara tema koje će dopuniti, a eventualno i zameniti tradicionalne religiozne teme (pejsaž, mrtva priroda, žanr-scene – prizori iz svakodnevnog života) PIETER AERTSEN Bio je pionir samostalne mrtve prirode. Dela:

-

Mesarnica, 1551 g., slika na drvetu

PIETER BRUEGEL STARIJI (1525/30 – 1569 g.) Jedini je genije među holandskim slikarima. Slikao je pejsaže i žanr-scene. Njegovo interesovanje za narodne običaje i svakidašnji život prostih ljudi proizašao je iz jednog složenog filozofskog stava. No je bio visoko obrazovan, prijatelj humanista i prijatelj Habsburškog dvora. Nikada nije radio za crkvu, a i kad je radio religiozne teme bile su dvosmislene. Putovanje na jug 1552 – 1553 g, u Rim, Napulj i Mesinsku prevlaku prouzrokovalo je divne pejsaže posebno alpskih predela. Koristi monoton kolorit, i minimum oblikovanja i senki. Perspektiva je smela, a kopozicija je monumentalna i uravnotežena. Dela:

-

Seljačka svadba, 1565 g., slika na drvetu Povratak lovaca, 1565 g., slika na drvetu Slepac vodi slepca, 1586 g., slika na drvetu

VAJARSTVO Do 1520 g. italijanski uticaji su bili veoma slabi severno od Alpa. Renesansni stil se najpre i najviše razvio u vajarstvu Francuske. JEAN GOUJON Najsjajniji francuski vajar sredine tog veka. Rado je reljefe u Luvru. Oni su bogati i neplastični. Ljupki likovi podsjećaju na manirizam Cellinija. Dela:

44

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

-

Reljefi sa česme Nevinih, 1548 1549 g., Pariz

GERMAIN PILON 1535 – 1539 g. Najznačajniji je vajar XVI veka. Mnogo je naučo od Francesco Primaticcioa . ubrzo razvija sopstveni jezik, spojivši manirizam Fontainbleaua sa elementima antičke skulpture Mikelanđela i gotičke tradicije. Njegova glavna dela su monumentalne grognice. Dela:

-

Grobnica Henrija II, 1563 – 1570 g., St. Denis, Paris Ležeći kipovi kralja i kraljice (grobnica Henrija II), patos i lepota koji traju i u smrti

45

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

BAROK (1600 – 1750)
Barok je poslednji, veliki evropski stil. Iako je , uglavnom, zapadnoevropski stil, on nema opšti zajednički karater kao renesansa ili manirizam. U baroku se nacionalne osobenosti jače ističu: 1. u Italiji, Španiji i Flandriji barok je umetnost kontrareformacije (verskog karaktera, a naručilac je bila katolička crkva, sa temom da se izazove poštovanje i vrati vernik u crkvu) 2. u Francuskoj, koja je pod Lujem XIV u XVII veku postala najizrazitiji primer apsolutističke monarhije , barokna umetnost se razvijala kao stroga klasicistička varijanta 3. u Holandiji, građanskoj i protestantskoj, umetnost, a najviše slikarstvo izražava ukus buržoazije u prikazivanju malih i građanskih tema: pejsaž, mrtva priroda, žanrscene i portret Barokni stil se razvio u Rimu krajem XVI veka iz umetnosti renesanse i manirizma, bez radikalnog prevrata. Barokna umetnost razvija i prenaglašava vrednosti visoke renesanse, tako da one postaju nove vrednosti: - simetrija renesansne slike se zamenjuje asimetijom – nemamo dve (levu i desnu) uravnotežene polovine slike - sigurni i jaki smerovi – vodoravni i uspravni, karakteristični za visoku renesansu podređuju se u baroku dijagonalnom i ovalnom usmeravanju. Takvim smerovima prostor se produbljuje, a presecanjem oblika okvira slike, prizor teži da nastavi i izvan nje - nestaje renesansni odnos glavnih i podređenih delova, mnoštvo masa i oblika se međusobno prožimaju i prepliću , tako da delo ostavlja utisak kao celina , a ne kao pojedinost - pojačava se izraz lica, dramatičan je, patetičan, a grimasa ide do neukusa. Pojačava se gestikulacija - pojačava se odnos svetlo-tamno. Svetlo je neprirodno i veoma naglašeno, a senka je tamna i teška, ako je nešto naglašeno osvetljava se - skulpture su jakih i izvijenih pokreta. U izrazu lica se iskazuju jake strasti: zanos, bol, mržnja. Pod uticajem pozorišne i scenske umetnosti u vajarstvo ulaze patetika i teatralnost - dekorativnom skulpturom su ukrašeni zidovi, oltari, balkoni, stepeništa i nameštaj. Najčešće se radi u štuku, bronzi, raznobojnom mermeru, pozlaćuje se i boji radi sjaja i živopisnosti - prepliću se arhitektura, skulptur i slikarstvo i čine jedinstveno delo.

BAROK U ITALIJI
U italijanskom baroku teži se naturalizmu i patetičnosti. Postoje dve velike škole: - Rimska (Karavađo) – realistični pristup - Bolonjska (Anibale Karači) – kolasični pristup SLIKARSTVO MICHELANGELO MERISIA DA CARAVAGGIO (1571 – 1610 g.) 1593 g. dolazi u Rim. Predstavnik je rimske škole. Bio je beskompromisan revolucionarni realista. Njegov realizam je brutalan i surov – odgovara izraz naturalizam. Zagovarao je povratak prirodi sirovoj i ružnoj. Zanima ga stvarnost tela, masa i zapremina. Njegove knjige su svetovno-hrišćanske, netaknute teološkim dogmama, a isto se obraćaju i katolicima i protestantima. Teloške teme su prikazane u svetovnom ambijentu.

46

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

Radi u novom obliku svetlo-tamnog, snažni chiaroscuro = Stil Tenebrozo, tamno., mračno. To je tzv. stil podrumskog osvetljenja. Figure postavlja u jako zamračenu atmosferu koju reflektorski osvetljava odozgo i pušta veštački mlaz svetlosti na glave ličnosti, koje najbolje obrađuje. Daje utisak velike plastičnosti pomoću kontrasta jako tamnih i jako osvetljenih masa. Veštačko svetlo daje njegovim slikama veliku dramatičnost. Potpuno izbacuje pozadinu, pretvarajući je u tamnu masu. Figure gusto grupiše, a komponuje po takonu dijagonaliteta, suprotno renesansi. Karavađizam je tamno slikarstvo, jakih kontrasta, dramatične kopozicije i velikih emocija. Uticao je na mnoge umetnike širom Evrope. Dela: Pozivanje Sv. Mateje, 1597 – 1601 g., crkva S. Luigi dei Francesci, Rim Raspeće Sv. Petra, 1600 – 1601 g., Cerasijeva kapelica, Santa Maria del Popolo, Rim

ANNIBALE CARRACCI (1560 – 1609 g.) Bio je više reformator, nego revolucionar. Predstavnik je Bolonjske škole. U Bolonji sa još dva člana svoje porodice 1580 g. stvara antimaniristički stil. 1595 g. dolazi u Rim. Spaja klasične i savremene osobine u slikarstvu. Na njega utiče Mikelanđelo, kopozicijsko rešenje, kao i Rafaelo i Venecijanci. U poređenju sa Karavađovim religioznim slikama, on nema savremenih odela, ni osećaj za tkanine i nema dramatike svetlosti. Njegove slike su doterane: Freska na tavanici palate Farnese, 1597 – 1601 g.Rim, Beg u Egipat, 1604 g., Rim, pejsaž «civilizovan», likovi su manje važni, delo koje najavljuje pejsaže Nicolasa Poussina i Claudea Lorraina

GIOVANNI FRANCESCO BARBIERI – GUERCINO (1591 – 1666 g.) U njegovim slikama je dostignut vrhunac dinamizma baroknog stila. Na njegovim freskama, na tavanicama, arhitektonska perspektiva kombinovana sa slikarskim iluzionizmom Correggia i jakom svetlošću i bojom Tiziana, pretvara čitavu površinu u jedan bezgraničan prostor. Likovi proleću kao da ih nose stratosferski vetrovi. Dela: Aurora, 1621 – 1623 g., detalj stropne freske Vila Ludovisi, Rim

VAJARSTVO U vajarstvu se kombinuju razni materijali: kamen, raznobojni mermer, bronza, a u obradi se često mešaju glatke, krajnje polirane površine sa grublje obrađenim površinama. Tako se obradom postižu i najzahtevniji efekti: tkanina, svila, vuna, sjaj u očima i dr. GIANLORENZO BERNINI (1598 – 1680 g.) Bio je najveći barokni vajar XVII veka. Kao kiparev sin bio je pod uticajem antičke grčke i rimske umetnosti, kao i talijanskih majstora XVI veka. Bio je vajar i arhitekta. Zahvaljući njemu zavladao je barokni stil u vajarstvu. Radio je u mermeru, ali mu je tehničko umeće omogućilo da modeluje kao u vosku. U mermer je uspevao da prenese, ne samo fizičku grtađu, materijalnost kose i puti, već i duševno stanje uhvaćeno u jednom trenutku. U njegovim skulpturama su obuhvaćeni svi barokni elementi vajarstva: dinamične poze, iskrivljenost tela, izražajno lice, kretanje, vrhunska obrada, snažan utisak. Dela: David, 1623 g., mermerna statua, Galerija Borghese, Rim, aktivna povezanost sa prostorom Apolon i Dafne, 1622 – 1625 g., mermerna statua Bronzani ciborijum za glavni oltar u crkvi Sv. Petra u Rimu, 1624 – 1633 g., spoj arhutekture i skulpture Zanos Sv. Tereze, 1645 – 1652 g., mermer Presto Sv. Petra, 1657 – 1666 g., pozlaćena bronza, mermer i gipsani malter, apsida crkve Sv. Petra, Rim

BAROK U NEMAČKOJ

47

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

U Nemačkoj i Austriji barok je uvezen stil, uglavnom su ga upotrebljavali Italijani koji su dolazili tu da rade. Jedan od najpoznatijih venecijanaca je Giovanni Battista Tiepolo svoje majstorstvo u prikazivanju svtelosti i kolorita, ljupkosti i dopadljivosti poteza, pokazuje na freskama u Wurtzburgu.

BAROK U FLANDRIJI
Barok veoma brzo postaje međunarodni stil. U Flandriji se razvija pod uticajem Španije, Flandrija je bila pod Španskom vlašću. Razvija se pod uticajem protivreformacije. U Flandriji nemaju afinirteta za vajarstvo. Slikarstvo je centralizovano u Antwerpenu i pod dominijacijom Rubensa. On je osnovao koncpcije baroknog slikarstva ( svetlo-tamno, složena kompozicija, ogromne slike, religiozne teme). Glavni poručilac je katolička crkva. PIETER PAUL RUBENS (1577 – 1640 g.) Prvo je učio u Antwerpenu, te u Italiji od 1600 – 1608 g. tamo proučava Tiziana, Tintoretija i ostale venecijance. Po povratku postaje dvorski slikar, slavan i tražen, živeo je veoma raskošno. Porudžbine je skicirao na malom formatu, pomoćnici su ih pravili velikim,a on ih je posle samo dovršavao i potpisivao. Teme su mu: mitološke, pejsaži, žanr-scene, portreti i crteži. Sve je crtao uopšteno, ne posvećujući posebnu pažnju ni jednom liku. Radio je širokim potezima kista koji ne definišu u potpunosti oblike i konturu. Ovim širokim mrljama svetlosti i boje dinamično povezuje prostorne planove i oblike, prve sa najudaljenijim, u jedinstvene cekine, bilo po dijagonalama ili složenim elipsama. Senka je tu samo da istakne svetlost, to nije odsustvo svetlosti kao kod Caravaggia. Uz Velaskeza, Rubens je u rukovanju uljanim bojama postigao savršenstvo koje je i do danas nedostižno. Njegovi pejsaži nisu dopuna slici, već samostalna ostvarenja, a prirodu uzima veoma površno, jer ga zanima samo bolik. Radio je kompozicije koje posmatra odozdo – ponižavanje posmatrača. Volumen kod Rubensa kipi od jačine, forma je teška i masivna. Pokazuje naklonost ka zdravom ljudskom telu i animalnom zdravlju kod ljudi. Radio je ženski akt. Nikada se ni jedan slikar do tada nije usudio da, ono što ljudsko telo šini deformnim , iz gojaznosti, iz kajiševa slanine, iz obilja prekipelog mesa , crpi elemente lepote. To preterano obilje puti on je uspeo da ukroti u najdinamičnije, najlepše i najgracioznije ritmove i pokrete. Koristi paletu ružičaste, oker i plave boje. Figure su uvek u punoj svetlosti. Dela: Podizanje krsta, 1609 – 1610 g., slkia na drvetu, katedrala u Antwerpenu Pauzija i Glikera (Pastoralna idila), 1613 g. Skidanje sa krsta, 1612 – 1614, triptih, katedrala u Antwerpenu Maria del Medici, francuska kraljica iskrcava se u Marselju, 1622 – 1623 g., slika na drvetu Vrt ljubavi, 1632 – 1634 g., slika na platnu, Muzej Prado, Madrid Pejsaž sa zamkom Steen, 1636 g., slika na drvetu, Narodna galerija London Otmica Ganimedova, 1637 – 1638 g.

ANTONIE VAN DYCK (1599 – 1641 g.) Bio je Rubensov pomoćnik, ali ubrzo nakon neslaganja sa njim odlazi u Italiju 1621 g.,a 1632 g. odlazi u odlazi u Englesku gde postaje dvorski slikar Charlesa I. Uglavnom radi portrete. Van Dyck je bio nežne prirode, pa su i njegove figure veoma tanane, graciozne i elegantne. On ulepšava figuru: smanjuje glavu, a stopala i ruke predstavlja tanano. Radio je brzo. Svojim «aristokratskim portretima» obrazuje struju novijeg engleskog slikarstva – realistična otmenost i psiholočka dubina. Dela: Portret princa Thomasa Savojskog na konju, 1634 g., Galerija Sabauda, Torino

48

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti -

Srednji vek

Portret Charlesa I u lovu, Louvre, Paris, prikaz vladara u neusiljenoj i ležernoj, ali svečanoj pozi. Konj je nervozan, kao i sve Dyckove životinje

49

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

BAROK U HOLANDIJI
Nasuprot Flandriji, gde je sva umetnost zračila iz Antwerpena, i gde je slikarstvo bilo u senci Rubensa, u Holandiji je u XVII veku postojao veći broj umetničkih škola: Haarlem, Utrecht, Amsterdam, Leyden, Delft i dr., koje su dale na stotine slikara i mnogo stilova. Slikarstvo u Holandiji nije bilo pod pokroviteljstvom katoličke crkve, protestanizam je bio državna vera, i ono stoji po strani od baroknog stila čitave katoličke Evrope. Zbog toga slikari nisu dobijali ogromne javne radove koje potpomažu crkva i država. Pokrovitelji su bili ponekad opštinse građanske vlasti i građanske institucije, a najčešće građanstvo – privatni kolekcionari, pogotovo posle 1600 g., kad je zemlju uhvatila neka vrsta «kolekcionarske manije». Po prvi put u istoriji je privatni kolekcionar glavni izvor zarade. Barokni stil dolazi u Holandiju iz Antwerpena, a prenose ga i slikari Utrechtske škole, koja nije dala velike umetnike, ali su njeni članovi bili značajni po tome što su karavađizam preneli drugim holandskim majstorima, koji su nove italijanse ideje bolje iskoristili. U holandskom baroku ne neguju se verske teme. Slikarstvo je građansko, slike su male, kao i domovi građana. Tematike su: grupni portret (obično grupa ljudi iz struke), enterijer, pejsaž, žanr-scene, verske teme – veoma retko i portret. Neguju se efekti svetlo-tamnog, ali potpuno različito od italijana i baroka (naglašene su razlike između svetlog i tamnog), svetlost je difuzna, zato senka ima više svetla, meka je i prozaična i osvetljeni deo je blaži – meka svetlost. Nema jakih kontura koje odvajaju svetlo i tamno. Prostor je skoro uvek mračan. Kompozicija je smirena, sređena, umerena i jednostavna. Postoje dve generacije slikara: - I generacija je mirnija (i u korišćenju boja) - II generacija je burnija (sa kontrastima koji stvaraju napetost, Tizianov način boja, tipičan potez) FRANS HALS (1580 – 1666 g.) Bio je predstavnik Harlemske slikarske škole. Bio je portretista. Slikajući model, Hals nije isticao njegove stalne osobine, već realnost trenutnog izraza, pokreta i osvetljenja sa živo izraženim karakteristikama. On je «slikar osmeha». U ranim delima se oseća uticaj Rubensa, dok je zreli stil kombinacija Rubensove snage i širine, sa usresređenošću u «dramatičnom trenutku» - karavađovski uticaj. On slika spontanim širokim potezima kista koji njegovim slikama daje utisak skice. Pastozna faktura, brzi potezi kista, interesovanje za trenutno, čini da njegove slike deluju neposredno, ako isečak iz života i kao trenutna impresija viđenog. On je preteča impresionizma. Dela: Veseli pijanica, 1627 g., slika na platnu, Državni muzej Amsterdam Malle Babbe, 1650 g. Članice Upravnog odbora u Domu staraca u Harlemu, 1664 g., Muzej Fransa Halsa, Haarlem

REMBRANDT VAN RIJN (1606 – 1669 g.) Bio je najveći genije holandske umetnosti. Bio je slikar, crtač i bakropisac. Pristalica Karavađa i najbarokniji majstor među holanđanima. Preokupiran je portretom (uradio je oko 80-tak autoportreta). U centru pažnje mu je odnos između ljudske figure i prostora. Prostor je neutralan. Ličnosti ne miruju, nego su uvek u nekoj akciji. Radio je mitološke teme, grupne portrete, dok pejsaže radi tek u zrelom dobu. Svetlost na Rembrandtovim slikama ne dolazi iz jednog određenog ugla, ona zrači iz samih boja, čiji je pigment nanosio čas u debelim, ispupčenim, čas u tankim, prozirnim namazima. Subjektivni tretman svetlosti dostiže krajnju slobodu u poznijim delima. On fenomenalno gradira svetlost. Svetlost obasjava lica, eksperimentiše sa različitim osvetljenima lica. Razvojne tri etape njegove ličnosti obeležavaju njegova tri dela: I etapa - Noćna straža, II etapa - Čas anatomije, III etpa - Suknari.

50

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

I etapa – je eksperimentalan stil. Naročito ispituje svetlost, tj. kako ona ističe oblike. Njegove najranije slike (Lajdensko doba, 1625 – 1631 g.) su malih dimenzija, duboko realistične i jako osvetljene. Mnoge od njih obrađuju starozavetne teme, koje je slikar tokom svog veka najviše voleo. II etapa – 1631 g. dolazi u Amsterdam , 1636g. razvija stil visokog baroka, bestidno prerušen, teatralan i dramatičan. Stvara dramatične dubine u slici, daje dublji smisao svetlotamnom. Izraz je ličniji. Tada je bio najtraženiji slikar portreta i veoma imućan čovek. III etapa – posle 1650 g. nakon desetogodišnje krize (dosta je osiromašio) i unutrašnje nesigurnosti, njegov stil izbegava retoriku visokog baroka i zamenjuje ga lirskom istančanošću i slikarskom širinom. Produbljuje psihološku studiju i postaje iskren i samoanalitičan. Kao grafički umetnik Rembrandt stoji odmah iza Direra. Kao i kod ostalih umetnika XVII veka, najčešće njegovi drvorezi i bakrorezi predstavljaju reproduckije. Radi sa kiselinom u kombinaciji sa suvom iglom. Umro je siromašan i nepriznat. Dela: Tobija i Ana sa jaretom,1626 g., slika na drvetu, kolekcija baronice Bentinck, Pariz Čas anatomije dr. Tulpa, 1632 g., Mauritshuis, Haag Oslepljivanje Samsona, 1636 g., Institut Staedel, Frakkfurt Noćna straža, 1642 g., Državni muzej, Amsterdam Hristos propoveda, 1652 g., gravura Poljak na konju, 1655 g., zbirka Frick, NY Jakov blagosilja Josifove sinove, 1656 g., slika na platnu, Galerija slika Kasel Čas anatomije dr Deymana, 1656 g., ulje na platnu, Rijkmuseum, Amsterdam Povratak bludnog sina, 1665 g., Muzej Ermitraž, Lenjingrad

JAN VERMEER VAN DELFT (1632 – 1675 g.) Najčešće je radio žanr-scene na kojima najčešće prikazuje kućne enterijere i likove, najčešće žene, obično zabavljene nekim poslom i razbibrigom. U enterijeru Vermer prikazuje jednu ili dve figure prilikom slikanja, čitanja pisma, sipanja mleka, sviranja ili stavljanja ogrlice. Njegovi enterijeri odišu osećajem vedrine zbog čistih boja i senzualne, izvanredne svetlosti. Nijedan slikar posle Van Eycka nije video tako intezivno kao Vermer. On opaža stvarnost kao mozaik obojenih površina. Vermer ističe kontrast toplih i hladnih boja, kontrast različitih faktura predmeta, širenje i rasipanje svetlosti od njenog izvora. Dela: Devojka sa turbanom, 1660 – 1663 g., Mauritshuis, Hag Pismo, 1666 g., slika na platnu, Državni muzej Amsterdam Astronom, 1668 g., Louvre, Paris Čipkarica, 1669 – 1670 g., Muzej Luvr, Pariz

PEJSAŽISTI «Holandskim pejsažom» se smatra onaj pejsaž u kojem se neki predeo slika kao neka ličnost – portret pejsaža. Pejsažisti podređuju svaku radnju dejstvu svetlosti, ne teži se ostavljanju utiska, autorovo prisustvo se ne oseća. Rade se: ravnice, peščane morske obale, vetrenjače, prozračnost vazduha i vode oblaci imračni dani, krave, vodopadi ... Predstavnici: Paulus Poter, Jacob van Ruisdael, Jan van Goyen.

BAROK U ŠPANIJI
U toku XVI veka, na vrhuncu svoje političke i ekonomske moći, Španja je dala velike svetitelje i književnike, ali ne i slikare. Ni El Greco nije bio podsticaj za mlade talente. XVII vek je zlatno doba španskog slikarstva. Podsticaj dolazi od Karavađa i flamanskog slikarstva. Španski majstori počinju da razvijaju svoje verzije mrtve prirode, u

51

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

kojima se ogleda red i svečana ozbiljna jednostavnost, nasuprot severnjačkog izlaganja hrane i skupocenih predmeta. Inače, barokni stil se javlja kao veoma jak. Domen Španaca u slikarstvu je štafelajno slikarstvo (mala slika) koga isključivo neguje, za razliku od Italijana koji neguju fresku. Španija nije mnogo razvijala skulpturu. Slikarstvo je realistično, u njemu nema mašte. Ono je ograničeno na posmatranje, nema građanskih i familijarnih tema, gubi se pejsaž, nema mitoloških šizea, monumentalnih dekorativnih slika, freski i kupola. Glavni motiv je ljudska figura. Sva oko nje, pa i pejsaž, se zapostavlja. Zato će se u Španiji u oblasti portreta stvoriti vrhunska dela, lišena težnje za ulepšavanjem, heroizmom i idealizovanjem. Boja i svetlost su glavni predmeti interesovanja. FRANCISCO DE ZURBARAN (1598 – 1664 g.) Slikao je mrtvu prirodu, žanr-scene i religiozne teme na karavađovski način, koje su pune asketske pobožnosti karakteristične za Španjiu. Dela: Sv. Seraphion, 1628 g. Telo Sv. Bonaventure, 1629 g., Louvre, Pariz

DIEGO RODRIGUEZ DE SILVA Y VELASKEZ (1599 – 1660 g.) Takođe je slikao na karavađovski način u svojim ranim godinama, ali se njegovo interesovanje usresredilo više na žanr-scene i mrtvu prirodu, dok su religiozne teme su gotovo izostavljene. U njegovom umetničkom životu ima dva perioda ima dva perioda: - u Sevilji – gde radi žanr-scene i mrtvu prirodu, do 1622 g. i - u Madridu – od 1622 – 1623 g., gde radi kao dvorski slikar i uglavnom slika portrete kraljevske porodice. U kraljevoj zbirci proučava Tiziana. 1628 – 1629 g. upoznaje Rubensa, a od 1629 – 1631 godine odlazi u Italiju. Svojim delima ne daje lične ispovesti, trudi se da bude nepristrasan. On je portretista, uvek je radio po modelu. On slika istinsku hroniku jedne kraljevske kuće, poklanjajući istu pažnju vladarima i neveselim dvorskim ludama. Likovi su realni, ne idealizuje ih. Njegovo delo se odlikuje slobodnom i neusiljenom tehnikom, živim lagano nijansiranim bojama i brzim ležernim potezima kista, što kasnije koriste impresionisti. Nasuprot Rembrandtu njega su više zanimale optičke, nego metafizičke tajne svetlosti. Njegova tehnika je daleko raznolikija i istančanija, nego u Halsa, sa nežnim prozračnim glazurama, koje ističu impast najosvetljenijh površina. Njegove boje se odlikuju venecijanskom punoćom, a njegov cilj nije da pokaže likove u pokretu, već pokret same svetlosti i beskrajan niz njenog delovanja na formu i kolorit. Za Velaskeza svetlost stvara vidljivi svet. Dela: Vodonaša iz Sevilje, 1619 g., Muzej Wellington, London Pijanci (Bakhov trijumf), 1624 g., Muzej Prado, Madrid Vulkanova kovačnica, 1630 g., Prado, Madrid, remek-delo, vešto spojena mitologija sa svakodnevnim životom Mlade plemićke, 1656 g., Prado, Madrid Tkalje (Priča o Arahni), 1657 g., ulje na platnu, Prado, Madrid

BAROK U FRANCUSKOJ (klasika XVII veka)
Od 1624 – 1642 g. je vladao Luj XIII (kardinal Rišelje). Od 1643 – 1661 g. je vladao kardinal Mazaren (Luj XIV je bio meloletan). Od 1660 – 1685g. je vladao Luj XIV, ovaj period je bio vrhunac vladavine i apsolutizma. Za vreme Luja XIV Francuska postaje najmoćnija nacija u Evropi na vojnom i kulturnom polju. Krajem XVII veka Pariz zamenjuje Rim kao metropola likovnih umetnosti. U umetnosti Francuske XVII veka nema baroka. Razlozi su: 1) kraljevski apsolutizam – Luj XIV je nametnuo svoj ukus, 2) postojanje tradicionalnog manirističkog duha – publika nije spremna za nove ideje, 3) nije bilo kontrareformacije. Ovaj period u francuskoj umetnosti Francuzi nerado zovu barokom. To je za njih Stil Luja XIV. Oni umetnost i

52

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

književnost toga doba zovu «klasičnim», kao paralela Rimskoj renesansi i Periklovoj Ateni. Naziv klasičan ima tri značenja: 1. sinonim za «vrhunsko ostvarenje» 2. takmičenje forme i sadržine Klasične antike i Visoke renesanse 3. svojstvo uravnoteženosti i uzdržanosti Vladao je osećaj za meru, pa se nisu mogli razviti prenaglašeni i kitnjasti barokni oblici. «Klasicizam» Francuske XVII veka je vek kulturnog uzdizanja. To je epoha Luja XIV, vreme čuvene Versajske uglađenosti, reprezentativne umetnosti dvora. Taj klasični dvorski stil proistekao je iz tradicije XVI veka u Francuskoj. Razlikuju se dva perioda: 1. Stil Luja XIII 2. Stil Luja XIV (Versajska umetnost, koja prestaje 1690g.) Što se likovnih umetnosti tiče, XVII vek u Francuskoj nije onoliko značajan, koliko u Španiji, Italiji, Holandiji i Flandriji. U slikarsrvu ovog perioda svuda se oseća italijanski uticaj u dva pravca: 1. Rafaeliti (umetnost pod uticajem Rafaela: Nikola Pusen, Klod Loren) 2. Karavađovci (po ugledu na Karavađa: Žorž de La Tur) GEORGES DE LA TOUR (1593 – 1652 g.) Karavađovski uticaj se oseća samo po koncepciji osvetlenja. La Tour se bavio efektima svetla, ali za razliku od Karavađa, on u središte slike stavlja izvor svetlosti – veštački, koji je vidljiv (sveća, baklja i sl.). slika scene u noći i mraku, sa jakim kontrastima svetlih i tamnih (osvetljenih) partija. On je realista, ali nije naturalista. Originalan je u shvatanju forme (nema anatomskih detalja). Forma je geometrijski pročišćena, telo svodi na detalje lopte, kupe, valjka. Slika verske teme, kao da se radi o temama iz svakodnevnog života, tako da bi se moglo pomisliti da radi žanr-scene. Kolorit je sveden, tj. na tamnoj podlozi kontrastira crvene tonove. Dela: Magdalena Pokajnica, 1640 – 1644 g., ulje na platnu, Metropolitan museum, NY Josif drvodelja, 1645 g., Luvr, Pariz

BRAĆA LE NAIN Antonie, Louis, Mathieu – još kao mladi rade u Parizu. Radili su portrete, religiozne i mitološke teme. Njihova dela se izdižu iznad žanr slike. Dok su holandske žanr-scene satirične i humoristične, Louis Le Nain im daje ljudsko dostojanstvo i monumentalnu težinu. Bili su i pod Karavađovskim uticajem. Dela: Seljačka porodica, 1640 g., Luj Le Nain, Louvre, Pariz Seljački obed, 1642 g., Luj Le Nain, Luvr, Pariz,

NICOLAS POUSSIN (1594 – 1665 g.) Nikola Pusen je bio najistaknutiji predstavnik klasične umetnosti. Skoro čitavo je vreme radio u Rimu, a bio je učenik i Venecijanske škole. Između 1630 – 1640 g. napušta barokni stil i prihvata strogo klasični. 1640 g. dolazi u Pariz, a 1642 g. odlazi u Rim i tamo ostaje. Komponuje po horizontalama i vertikalama, što su odlike Renesanse i Klasicizma, a nema baroknih dijagonala. Svetlost je ravnomerno raspodeljena na slici, a koristi jak kolorit. Ima osećaj za meru, jasnoću i red. u njegovom delu je sve namerno i sračunato. Teme su mu: mitološke, biblijske scene i pejsaži koje spaja sa mitološkim. Forme pejsaža su idealizovane, drveće je brižljivo postavljeno. Cilj slikarstva po njegovom mišljenju jhe da predstavi ozbiljna i plemenita ljudska dela. Ona se moraju prikazati na logičan i sređen način, ne onako kako bi se stvarno dogodilo, nego onako kako bi se dogodilo da je priroda savršena. U tu svrhu umetnik treba da teži za opštim i tipičnim, treba da izbegne jeftina sredstva, kao što su žive boje, i da naglasi oblik i kompoziciju. Pre Pusena niko ne podvlači takvu bliskost slikarstva i književnosti. Dela:

53

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti Cefalus i Aurora, 1630 godina, narodna galerija, London Otmica Sabinjanki, 1636 – 1637 g., Metropolitan museum, NY Pejzaž sa pogrebom Fokiona, 1648 g., Luvr, Pariz

Srednji vek

CLAUDE LORRAINE (1600 – 1882 g.) Klod Loren je bio pejzažista. Radio je «idilične» vidove pejzaža. Takođe, provodi skoro čitav život u Rimu i sa puno ljubavi istražuje predele Kampanje, okoline Rima. Praveći bezbrojene crteže na licu mesta koji služe kao građa za njegove slike, u kojima ne teži za topografskom tačnošću, već pruža poetsku suštinu predela ispunjenim oblicima antike. Slike su doterane i udešene sa arhitekturom koja je pomalo neprijatna i sa figurama koje je zapostavljao. Pejzaži imaju nestvarnu svetlost koja obasjava prostor, magličasto svetlo koje preliva atmosferu ranog jutra ili popodneva. Taj interes za svetlost, dovodi kasnije impresionizma. Svetlo izbija iz pozadine slike. Prostor se prostire ravnomerno i dah nostalgije lebdi nad takvim vidicima. Dela: Pejzaž sa Apolonom i Merkurom, 1645, galerija Doria Pamphili, Rim Pejzaž iz Kampanje, 1650, crtež tušem, British museum, London Pastorala, 1650. g., bakrorez

VAJARSTVO Do zvaničnog stila u vajarstvu –«Kraljevski stil» dolazi se kao i u arhitekturi. Bernini vaja bistu Luja XIV koja biva odbačena kao suvišno dinamična da bi sačuvala dostojanstvo kralja. Konjaničke statue Luja XIV koje se kasnije postavljaju širom Francuske bivaju srušene u vreme francuske revolucije, koje znamo sa reprodukcija i modela koji deluju ukočeno. Barokna svojstva se ističu u plastičnom modelovanju, kraljev plašt je nošen vetrom u poređenju sa njegovim antičkim prototipom. FRANCOIS GIRARDON Radio modele Luja XIV i statue u Versaju. Klasicista. ANTONIE COYSEVOX Lebrun ga je zaposlio u Versaju. Približio se baroku u arhitekturi onoliko koliko mu je Lebrun dozvolio. Realizam i utančanost lica. Dela:
Veliki reljef u štuko-malteru u Salonu rata u Versaju

PIERRE PUGET (1620 – 1694 g.) On je najveći i najbarokniji vajar 17 veka u Francuskoj. Kompozicija mu je uzdržanija od Berninijeve. Radio je rafinirane reljefe. Dela: Milo iz Krotone, 1671 – 1683 g., mermer, Luvr, Pariz

Tokom cele antike srednjeg veka i renesanse umetnici su učili šegrtovanjem, ali kad su likovne umetnosti dobile status «slobodnih umetnosti» umetnici su hteli da praksu potkrepe teorijskim znanjem. U tu svrhu se osnivaju umetničke akademije. Prva takva se pojavila u Italiji u drugoj polovini XVI veka, a Kraljevska akademija slikarstva i vajarstva u Parizu 1648 godine.

54

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

ROKOKO (XVIII vek)
FRANCUSKA 1648 godine u Parizu se osniva Kraljevska akademija slikarstva i vajarstva. Učenje u akademijama se zasnivalo na klasicima, Rafaelu, Pusenu. Od 1663 g. Lebrun postaje njen direktor. Tad centralnu kontrolu nad likovnim umetnostima vrše Colbert i Lebrun., ne samo zahvaljujući novcu, već i novom sistemu školovanja u odobrenom stilu. Krajem XVII veka javljaju se dve struje na akademiji povodom spornog pitanja crteža i boje: 1. «Konzervativci»– crtež stoji iznad boje, koja deluje na čula 2. «Rubensovci» - boja je bitnija od crteža jer je vernija prirodi Lebrunov autoritet opada, 1715 g. umire Luj XIV, a sa tim je savladana diktatorska moć akademije. 1717 g. «Rubensovci» su izvojevali definitivnu podbedu, kada je u akademiju primljen Vato, na osnovu svog «Hodočašća na Kiteru». Svuda se oseća uticaj Rubensa i venecijanaca. Inače, umetnost XVIII veka u Francuskoj se dosta razlikuje od XVII veka. Ona više nije monarhistička ni versajska. Više se ne radi za « Kralja Sunca», već za novu klijentelu – obogaćenu buržoaziju, krupne trgovce. Pariz, iz kog se za vreme Luja XIV umetnost preselila u Versaj, ponovo postaje centar. Umetnost rokokoa se javlja posle smrti Kralja Sunca i traje do 60-tih godina XVIII veka. Zovu ga i stilom Luja XV. Rokoko = vesela dekoracija pećina školjkama i kamenjem. Slikarstvo rokokoa je stvorilo novi stil inspirisan Rubensom i venecijancima. To su galantne slike sa prizorima pastoralnih zabava, svakodnevnog života i scena iz pozorišta. Grupe muškaraca i žena u nestvarnim, idiličnim pejzažima udvaraju se rečima, igrom i muzikom. Radi se i portret. Boje su svetle, ružičasta i plava, nanete u sitnim mrljama lakim dodirom četkice sugerišu oblike pokret i atmosferu. Ovo slikarstvo pokazuje ukus visokog pariskog društva za vreme Luja XV, društva zabave i dokolice. Tada i francuska aristokratija teži za lakom zabavom, ljubav je neobavezna- flert, lišena dubine i strasti. Sve je lako, neobavezno i površno. Slike su malih formata. Umetnost teži da osvoji posmatrača, puno je površne lepote i elegancije. Bitna je dopadljivost. Nova tehnika u slikarstvu je pastel. Slikarstvo je ljupko i čulno, bez emocionalne dubine. JEAN–ANTOINE WATTEAU (1684 – 1721 g.) Antoan Vato je tvorac i tipičan predstavnik rokokoa stila. Pod uticajem je Rubensa, koristi njegovu paletu boja, gradi slike svetlošću i bogatim koloritom, konture ne postoje. Teme su fetes galantes – galantne zabave (uvodi ih na Akademiju) ljudi iz visokog društva i pozorišne glumice u vrtu. Stavio je eleganciju iznad lepote i dopadljivost iznad snage. Njegovi pejzaži podsećaju na pozorišne kulise. Svet posmatra kao «pozorište prirode» u kom pripadnici mondenskih društvenih krugova uživaju u dokolici. Dela: Hodočašće na Kiteru, 1717 g., Slika na platnu, Luvr Pariz, na osnovu nje došao na Akademiju, mada je slika rušila sva akademska pravila. L'indifferent (Nonšalantni mladić), 1717 g., Slika na platnu Luvr, Pariz

FRANCOIS BOUCHER (1703-1770 g.) Bio je pod uticajem Vatoa i ljubimac Markize Pompadour (1721 – 1764) - ljubavnica Luja XIV, koja je imala veliki uticaj na dvorsku umetnost i po kojoj je umetnost razvijeg baroka dobila ime stil Pompadur. Bio je i dvorski portretista. Slika vedra životna zadovoljstva, često prelazeći granicu dobrog ukusa. Ima težnju da se dopadne. Radio je i mnoge mitološke predstave Venere, ženski akt. Najviše voli svetlo ružičastu i plavu boju. Slike mu se graniče sa pornografijom. Radio je portrete, pejzaže, dizajnirao je porcelan tapiserije, radio je scenografije. Dela: Gospođa de Pompadour, 1756 g., Alte Pinakothek, Minhen

55

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

- Porodica za doručkom, 1739 g., Luvr, Pariz JEAN BAPTISTE SIMEON CHARDIN (1699 – 1779 g.) Žan Batista Šarden-ov stil se uslovno može nazvati rokokoom. On sadrži flamanski realizam. Počeo je kao slikar mrtve prirode, a kasnije i prizora iz građanskoga porodičnog života. Bio je majstor i žanr-scena i mrtve prirode. Suprostavlja se rokokou i pod uticajem holandskog slikarstva (bio je realista) slika slike iz života običnih ljudi. Preovlađuju smeđi i zagasiti tonovi. To su skromna platna sa toplim ružičastim tonovima uz prigodan naturalizam. Dela: Kuhinjska mrtva priroda, 1730 – 1735 g., Ashmoleov muzej Oxford0 Guvernanta, 1738 g., Kanadska nacionalna galerija, Otava Povratak sa pijace, 1739, slika na platnu Luvr, Pariz

JEAN HONORE FRAGONARD (1732 – 1806 g.) Od svojih dvaju učitelja Bouchera i Chardina, veći uticaj na njega Buše. Sa nadahnutom lakoćom, spontanošću stila i elengatnom pristupu temama udahnjuje nov život pokretu rokokoa. Slika brzim pokretima kista sa nanošenjem bogatih slojeva boje. Odlučno postupanje sa bojom i snažan naturalizam podsećaju na Halsa i Rembrandta, a slike mu prikazuju prekrasne pastoralne predele, erotske prizore i ljubavne susrete. Fragonard je nadživeo svoju eru, njegove slike izlaze iz mode približavanjem Revolucije. Umro je siromašan i zaboravljen. Dela: «Kupačice» 1765 g., slika na platnu, Luvr, Pariz, spontanost podseća na Rubensa. Elipsasti pokret, jaka atmosferska magla. Muzika, 1769 g., ulje na platnu, Pariz Buđenje Ljubavi, 1771 – 1773 g., zbirka Frick, NY, naručila gospođa Barry – ljubavnica posle de Pompadour-ove. Sumrak, 1778 g., Luvr, Pariz

ENGLESKA Engleska arhitektura XVII veka u opštim crtama ide za razvojem francuske arhitekture. Oko 1700 godine, visoki barok pobeđuje klasicističku tradiciju, ali Engleska nikad nije prihvatila rokoko koji je došao za njim. Francusko rokoko slikarstvo ipak ima presudan, ali nepriznat, uticaj na englesko slikarstvo XVIII veka i doprinosi osnivanju prve engleske slikarske škole posle srednjeg veka, od većeg značaja. Engleski slikari nisu prihvatili ekstravaganciju i lakomislenost, koje su kao tipične za rokoko, preovlađivale u Evropi. Pokazivali su veću sklonost ka formalizmu i naglašavali su tradiciju što u Engleskoj dovodi do ranog prihvatanja klasicizma, mada još uvek sa nekim vrednostima rokokoa, koji će prerasti u svojevrstan oblik romantizma. Najviše se radi portret, građanski i jednostavan i pejzaži. Slikarstvo je zasnovano na liniji, manja je plastičnost oblika. WILLIAM HOGARTH (1697 – 1764 g.) Radio je novu vrstu slika koje sam opisuje kao «moderne moralne teme». Bio je kritičar engleskog društva sa ironičnim humorom. On je verovatno prvi umetnik u istoriji koji je postao kritičar društva po svom sopstvenom pravu. Svojim «moralitetima» podučava vrlinama srednjeg staleža. Dela: Orgija – Prizor III iz puta razvratnika, 1734 g., Muzej Sir Joshua Sonaea, London

THOMAS GAINSBOROUGH (1727 – 1788 g.) Gejnzboro je počeo da radi kao pejzažista, a završio kao omiljeni portretista toga doba britanskog viskog društva. Ima prozirnu tehniku i lakoću poteza. Dela: Robert Andrews i njegova žena, 1749 – 1750 g., ulje na platnu, Nacionalna galerija, London

56

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti Gđa Siddons, 1785 g., ulje na platnu, Nacionalna galerija, London

Srednji vek

57

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Srednji vek

JOSHUA REYNOLDS (1723 –1792 g.) Bio je predsednik Kraljevske Akademije od njenog osnivanja 1768 godine i protagoniste akademskog pristupa umetnosti, koje je stekao tokom dve godine provedene u Rimu. U njegovom stilu se oseća uticaj venecijanaca, flamanaca i Rembrandta više nego što je hteo da prizna u teoriji. Većinu svojih portreta «oplemenjuje» aligorijskim dodacima ili prerušavanjima. Dela: Portret Johna Campbella, 1778 g., Dvorac Cawdor, Škotska Gđa Siddons, kao muza tragedije, 1784 g., San Marino, Kalifornija

58

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

MODERNI SVET
Brze promene u umetnosti počinju od Francuske buržoaske revolucije 1789 g. Ona obeležava početak revolucije u svim oblastima života, društvenom, ekonomskom, naučnom i umetničkom. Velika Francuska buržoaska revolucija, te industrijska revolucija u Engleskoj, izazvale su krupne društveno-ekonomske promene. Jačanje socijalne svesti, uspon buržoazije i nižih klasa postaju značajan društveni činilac koji utiču na rušenje tradicionalne kulture i umetnosti. Renesansno i barokno društvo je bilo takvo društvo u kojima svi prihvataju načela mišljenja i stvaranja male grupe pojedinaca, načela koja se ne dovode u pitanje. Nasuprot tome XIX vek, stvara društvo koje je otvoreno, kada se mišljenje i delovanje jednih stavlja pod sumnju drugih, u neprestanom sukobljavanju i suprostavljanju. U XIX veku se umetnost, a naročito slikarstvo brže razvija. Nestaju veliki stilovi, a počinju «izmi», pokreti i pravci koji se brzo smenjuju, bez oštrih vremenskih i stilskih razlika i granica: 1. Neoklasicizam 2. Romantizam 3. Realizam 4. Impresionizam 5. Postimpresionizam Između različitih umetničkih ideja, te zvanične i nezvanične umetnosti, vode se žestoke borbe, koje traju još i danas.

NEOKLASICIZAM (1750 – 1850)
Neoklasicizam je pravac koji se javlja polovinom XVIII veka, kao reakcija na barok i rokoko, na njihovu preteranu ornamentiku i frivolnost. Dolazi do interesovanja za antičke gradove na jugu Italije (otkriće Herankuleje 1783 g. i Pompeje 1748 g., u blizini Napulja), takođe i iskopavanja u Rimu. Mlade aristokrate zbog obrazovanja odlaze u Italiju na «grand tour» veliko putovanje. Neoklasicizam znači ponovno oživljavanje antike i to doslednije nego klasicizam. Oko 1780 g. u Rim dolaze umetnici sa svih strana i tada Rim postaje prestonica evropske kulture. Iako je kolevka ovog pravca bio Rim, u Francuskoj je ovaj pravac imao najviše uslova za razvoj, zahvaljujući racionalizmu i novim društvenim odnosima. Od 1780 – 1805 godine pobeđuje neoklasicizam, te ponovno interesovanje i prihvatanje antičkih, naročito rimskih oblika u umetnosti. Širi se čitavom Evropom. Vrhunac neoklasicizma u evropskim državama: Francuska – stil Empire, Engleska – Regency, Nemačka – Biedermeir. Preterivanju baroka i kitnjastim ukrasima rokokoa, neoklasicizam se suprostavlja (odlike neoklasicizma: lepota mere, simetrije, ravnoteže, reda i jasnoće) idejom klasičnosti. Antička umetnost se uzima kao uzor, ali je nepodražavaju slepo, nego je nanovo obrađuju na osnovu novih načela racionalnosti, mere, simetrije, reda, čistote. Pokretač je razum. SLIKARSTVO U njemu je bila izražena jasna i čista kontura. Boja se uglavnom svodi na ahromatske nezasićene tonove i nanosi se na podlogu ravnomerno u tankom sloju. Nema kontrasta svetlo-tamnog i ne narušava se mir i ne izražavaju se osećanja. Slikari se nadahnjuju uzorima iz prošlosti, naročito Rafaelom. Filozofi iz doba prosvećenost pružaju jaku podršku antirokoko slikarstvu. JACQUES LOUIS DAVID (1748 – 1825 g.) Rođen je u Parizu u građanskoj porodici. Od 1775 – 1780 g. bio je u Rimu, gde su na njega uticale antički kipovi i Rafaelo. Bio je najveći klasicista svoga doba i zvanični slikar revolucije i od 1804 g. Napoleonov slikar. (Napoleon je bio najveći klasicistički junak). Najviše je cenio i slikao antičke i savremene kompozicije. Njegove slike su trebale biti moralna pouka revolucionarima, kako se za ideju bori i umire.

59

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

Odlike njegovog slikarstva su: jasnoća prostora, difuzno osvetljenje i finoća konture. Njegov rad se odlikuje moralnom strogošću, trezvenošću i hladnom ozbiljnošću. Dela: - Zakletva Horacija, 1784 g., Luvr, Pariz - Sokratova smrt, 1787 g., Metropolitan museum, NY - Brut, 1789 g., Luvr, Pariz - Maratova smrt, 1793, Kraljevski muzej likovnih umetnosti, Brisel - Napoleon prelazi Alpe, 1801 g., Musee National du Chateau de Malmaison, Rueil - Madam Rekamije, XIX vek
Otmica Sabinjanki

JEAN AUGUSTE DOMINIQUE INGRES (1780 – 1867 g.) Engr je studirao u Toulousu, od 1797 g. radi u Davidovom ateljeu u Parizu. Bio je direktor Francuske akademije u Rimu i profesor na Ecole des Beaux-Arts. Bio je najcenjeniji i najuticajniji francuski slikar. Njegovi rani radovi sadrže sve neoklasicističke elemenjte: jasnoća forme, jednostrana elegancija i nadahnjivanje uzorima iz prošlosti – Rafaelom. Obično ga nazivaju neoklasičarem, a njegove protivnike romantičarima. Ta dva tabora oživela su staru raspravu između «pusenovaca» i «rubensovaca». On je bio prusenovac, ali kao i ostali prusenovci nisu primenjivali u pravoj meri ono što su govorili. Uvek je smatrao da je crtanje izvor slikanja, ali njegova «Odaliska» ipak otkriva izvanredno osećanje za boju, a isto tako «Odaliska» nije akt klasičnog ideala lepote, iako Engr govori da treba obožavati Rafaela. Istorijsko slikarstvo, kako ga je definisao Pursen, bilo je njegova životna težnja, dok je portret za koje kaže da nije voleo, bio njegov najveći izvor prihoda. U kasnijim delima, koja predstavljaju spoj neoklasicizma i romantizma, izražava svoju prefinjenu osećajnost, snažnu čulnost i izuzetnu psihološku dubinu. Čistotu forme razvija kroz ponešto artificijelnu finoću proporcije tela. To je tzv. «romantički neoklascizam». U romantizmu su pokretač osećanja, a u neoklasicizmu to je razum. Dela: Edip i Sfinga, 1808 g., Luvr, Pariz Ossianov san, 1813 g., Musee Ingres, Francuska Odaliska, 1814 g., slika na platnu, Luvr, Pariz «Roger oslobađa Angelicu», 1819 g., Luvr, Pariz, renesansna priča u romantičnom ambijentu Louis Bertin, 1832 g., Luvr, Pariz, crtež olovkom Louis Bertin, 1832 g., Luvr, Pariz, slika u ulju, spoj psihološke dubine i fizičke tačnosti Luigi Cherubini i muza lirske poezije, 1842 g., Luvr, Pariz, kontraverzna slika, kombinira klasičnu ikonografiju sa proniciljivim portretisanjem modela Madame Moitessier, 1856 g., Nacionalna galerija London, preciznost i bogatstvo detalja na kostimu naglašavaju čulnu lepotu i dražesne pregibe tela.

FRANCOIS GERARD (1770 – 1837 g.) Bio je Davidov učenik. Prvo je bio neoklasicista, a kasnije spaja dva pravca kao i Ingres. Dela: Psiha prima prvi Amorov poljubac, 1798 g., Luvr, Pariz, klasičan mit o spoju duše i tela, postoji nešto ljupkosti svojstvene rokokou Madame Recamier, 1805 g., Muzej Carnavalet, Pariz (Madam Juliette Recamier, prelepa i dražesna žena bogatog bankara, pozirala mnogim slikarima), slika u grčkom stilu.

ANDREA APPIANI (1754 – 1841 g.) Bio je predstavnik italijanskog neoklasicizma. Bio je Napoleonov dvorski slikar u Italiji. Od 1803 – 1807 g. u slavu carevih poduhvata, izradio je seriju slika u Dvorani Karijatida u Palazzo Reale u Milanu. Kako se povećava broj motiva, tako i njegov slikarski jezik postaje kompleksniji. Koristi snažan chiaroscuro po uzoru na Karavađa, strogim bojama metalnog odsjaja, koje upućuju na duhovnu snagu, kao kontrast nežnim pastelnim bojama tipičnim za jednu vrstu senzualnijeg klasicizma. Javile su se dve tendencije: sićušno je jukstaponirao monumentalnom, a minijaturu i kameju sa divovskim. VAJARSTVO

60

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

U vajarstvu neoklasicizma se ističe čistota oblika, ljudski akt bez strasti, hladnoća, strogost, jasnoća i plemenitost konture, dominacija pravih linija i naturalistično prikazivanje detalja. Razvijeno je portretno vajarstvo, to jest, prikazivanje savremenih ličnosti u antičkoj nagoti je bilo uobičajeno. U stvari, vajare pritiska autoritet pridavan antičkim statuama (Apolon Belvederski), kao najviši ideal grčkoga genija. Druga teškoća je ideal beskompromisne realistične «istinitosti». Portret je jedina oblast u kojoj vajarstvo može da opstane. ANTONIO CANOVA (1757 – 1822 g.) Ovaj Venecijanac je bio veliki neoklasicistički vajar i slikar. Radio je portrete svih članova Bonapartove porodice. Radio je u skladu sa Winkelmanovim načelom: «plemenite jednostavnosti i mirne veličine», te je izbegavao suvišan mermer da bi dočarao raskošne nabore draperije. Radio je nagu statuu Napoleona. Od 1779 g. učvrstio je svoju karijeru u Rimu. Dela: Grobnica grofice Marije Kristine, 1798 – 1805 g., Avgustinska crkva, Beč Napoleon kao Mars Mirotvorac, 1803 – 1808 g., mermerna statua, Apsley House, London Italska Venera, 1804 – 1812 g., mermerna statua Pauline Borghese kao Venera, 1808 g. mermerna statua, Galerija Borghese, Rim

61

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

ROMANTIZAM
Romantizam je pravac koji nastaje oko 1820 g., koji se suprotstavlja neoklasicizmu. To je pravac koji se prvo javlja u muzici, književnosti i pozorištu. Nije lako odrediti bitne osobine romantizma, jer je on više stanje duha i senzibiliteta umetnika, a manje nosilac jedne ozakonjene ideje. Nasuprot internacionalizmu i racionalizmu neoklasicista ističe u prvi plan nacionalne osobine, spontanost, imaginaciju i maštu, kao osnovnu sadržinu umetničkog stvaralaštva. Ovaj pravac neguje indivudualnost umetničkog izraza, promenljivost prirode i osećanja. Nezadovoljstvo civilizacijom buržoazije, koju su smatrali besciljnom i ružnom i nezadovoljstvo zvaničnom akademskom umetnošću, bili su izvor romantičarskog nemira i bekstva u san, egzotiku – daleke zemlje i srednjevekovnu prošlost. Joachim Winckelman (1717 – 1768 g.) bio je istoričar umetnosti i teoretičar moderne umetnosti. I romantičari kao i neoklasicisti pokazuju težnju vraćanju i obnavljanju starih stilova, ali je razlika u izboru motiva: - Neoklasicisti obnavljaju antiku jer smatraju da je ona najviši umetnički izraz, a - Romantičari beže u prošlost jer su nezadovoljni vremenom u kojem žive i koje preziru. Kako izražavaju dramatične i dinamične tokove ljudskog bića, oni se približavaju baroku i njegovim sredstvima izraza: dijagonalna usmerenost oblika, boje, kontrasti svetlog-tamnog. Česte teme kojima su se bavili romantičari: 1. Natprirodno tumačenje snova 2. Mitski doživljaj noći (česta tema «romantičarska noć») 3. Složenost ljudske duše (istražuju dublje, mračnije nivoe ljudske duše) 4. Religija 5. Odnos čoveka i prirode, pojam beskraja i «povratak prirodi» bezgraničnoj i divljoj Romantizam daje prednost obnovi, ne jednom, već velikom broju stilova. Posmatrano u tom smislu i neoklasicizam je samo jedan oblik romantizama. SLIKARSTVO Slikarstvo romantizma započinje kao reakcija protiv barokne i rokokoovske izveštačenosti i plitkosti i površnosti. Rade se dramatično-sentimentalne teme, inspirisane književnošću i istorijom srednjeg veka, dok je slikarstvo pejzaža izraz određenih društvenih stanja. FERDINAND VICTOR EUGENE DELACROIX (1798 – 1863 g.) Bio je jedan od najvećih predstavnika francuskog i evropskog neobaroknog romantizma. U početku karijere upoznaje Žerikoa, koji na njega presudno utiče. Divio se Constableu, a veliki uticaj za izbor motiva imala su njegova putovanja u Španiju, Alžir i Maroko. Više je težio ka «poetskoj istini» nego da da stvaran istorijski događaj. Teme: haremske odaje, lov na lavove, prizori sa ulice. Retko je slikao portrete po porudžbini, radio je portrete svojih prijatelja i saputnika. Daje dramatične kontraste svetlosti i senke, radi čvrstu kompoziciju i kompaktnu. Snažni fluidni potezi četkicom, pokazuju da je bio «rubensovac». Bio je najveći kolorista romantizma. Dela: Pokolj na Hiosu, 1822 – 1824 g., Luvr, Pariz Grčka izdiše na ruševinama Missolonghija, 1827 g., slika na platnu, Muzej likovnih umetnosti, Bordeaux, grčki rat za nezavisnost protiv Turaka Frederik Šopen, 1838 g. Luvr, Pariz Otmica Rebeke, 1846 g., ulje na platnu Metropolitan museum, NY Sardanpalova smrt, Luvr, Pariz Odaliska, 1845 – 1850 g., Muzej Fitzwilliam, Cambridge

62

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

THEODORE GERICAULT (1791 – 1824 g.) Žeriko je prouzrokovao bučnu pojavu romantičarskog pokreta kada je 1818 g. izložio svoj «Meduzin splav» koji prikazuje tragičan brodolom sa svim realističnim pojedinostima i izražajnoj snazi. Prikazuje patnju i smrt bez imalo plemenitosti i dostojanstva. Konji su bili njegova velika strast, a još u mladosti slikao ih je u stajama Versaja i za vreme boravka u Rimu 1817 g. Umro je 1824 g. posle nesrećnog slučaja prilikom jahanja. Istraživao je krajnosti ljudskih stanja, slikajući čak i portrete duševnih bolesnika, ta sposobnost da se u žrtvama duševne bolesti vide sebi ravna ljudska bića, a ne prokleti ili opčinjeni izopštenici, jeste jedan od najplemenitijih plodova romantičarskog pokreta. Njegovi glavni uzori su: George Stubbs – engleski slikar životinja, veliki majstori baroka, David i Mikelanđelo. Dela:
-

-

Oficir carske garde na konju, 1812 g., Luvr, Pariz «Meduzin» splav, 1818 – 1819 g., Luvr, Pariz, realistične pojedinosti Ludak, 1821 – 1824 g., Muzej likovnih umetnosti, Gand

HONORE DAUMIER (1808 – 1879 g.) Bio je jedini veliki umetnik romantizma koji se nije grozio stvarnosti i trzavica industrijske revolucije. Ostao je u svoje vreme nepoznat kao slikar, ironija. Bio je zajedljiv politički karikaturista. Radio je satirične crteže za pariske novine. Čiste konture i sistematsko senčenje unakrsnim crtama. 1840 godine prelazi na slikanje. On se ne može zvati realista, interesuje se za emocionalnu interpretaciju svakodnevnog života. Divio se Rembrandtu i njegovom ispitivanju karaktera sa širinom ljudskog saosećanja. Figure su mu snažne vajarske jednostavnosti. Dela: Ovoga možemo mirno da pustimo na slobodu, 1834 g., litografija Vagon treće klase, 1862 g., Metropolitan museum, NY, prikazao čudno moderno ljudsko stanje – «usamljena gomila», saosećanje za dostojanstvo sirotinje Don Kihot napada vetrenjače, 1866 g., privatna zbirka, NY bio je opčinjen pustolovinama Don Kihota (Cervantes, roman XVI vek)

BARBIZONSKA ŠKOLA Francuski pejzažisti su osnovali slikarsku koloniju u seocetu Barbizon kod Fontanbloske šume i radili su pejzaže i prizore seoskog života. Najznačajniji su Kamij Koro i Fransoa Mile. CAMILLE COROT (1796 – 1875 g.) 1825 g. otišao u Italiju i proučavao predele oko Rima. On je radio mala platna na licu mesta, za sat ili dva – prikazivao je svojstva jednog mesta u određenom trenutku. Nijedan od njegovih pejzaža (Francuska, Pariz, Rim) nije slikanje prirode u smislu oponašanja stvarnosti. Oni odgovaraju stanju njegove duše izraženom kroz harmoniju masa i fini sklad boje. Svetlošću i srebrnkastim odblescima pejzaže obogaćuje atmosferom, izmaglicom i sanjarenjem koje govori samo njemu. Dela: Papigno, 1826 g., Cirih

FRANCOIS MILLET (1814 – 1875 g.) Dela: Sejač, 1850 g., Muzej likovnih umetnosti, Boston

FRANCISKO JOSE DE GOYA Y LUCIENTES (1746 - 1828 g.) Bio je sin siromašnog zlatara iz Saragose. 1763 g. seli se u Madrid. 1776 g. ponovo dolazi u Madrid, nakon razdoblja ispunjenog putovanjima i postaje uspešan umetnik 1799 g. – dvorski slikar Karla IV. 1811 g. Joseph Bonaparta mu dodeljuje Kraljevski orden Španije. Sa povratkom apsolutističkog režima Ferdinanda VII odlazi u Pariz, a 1825 g. nastanio se u Bordou, gde je i umro u dobrovoljnom izgnanstvu. Bio je jedini umetnik–genije svoga doba. Njegova rana dela pripadaju poznom rokokou pod uticajem Tiepola. U toku 80-tih XVIII veka, postaje sve veći liberal, naklonosti ka prosvećenosti i revoluciji. Pa ipak, bio je cenjen na dvoru kao portretista. Napušta rokoko

63

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

i počinje da radi u jednom neobaroknom pokretu pod uticajem Rembrandta i Velaskeza. Sam sebe opisuje kao učenika Velaskeza, Rembrandta i prirode: - Velazquezu zahvaljuje na osećaju za mekane, tonske prelaze koji se postižu nanošenjem boje u slojevima, - Rembrandtu duguje sklonost ka tamnim i tajanstvenim ugođajima, a - Prirodi bezkrajnu raznolikost oblika, lepih i ružnih. Bleštav kolorit, široki tečni potezi četkicom. Kompozicija mu je slobodna, boja sveža, te veliko bogatstvo palete.Radio je i tehniku bakropisa. Bio je pronicljiv promatrač društva svog vremena, njegove portrete karakteriše zapanjujuća snaga karaktera. Goja je bio slobodnouman čovek, prosvetiteljskih nazora, a društveni krug mu se sastojao od naprednih intelektualaca toga doba. Teme su mu bile: - religija - svet osiromašenih ljudi, - tajanstveni svet veštica i čarobnjaka, - dvorski portreti plemića i kraljevske porodice, - ratna tematika (francuski napad, narodni ustanak), - ugnjetavači, - ciklus «crnih slika» (radio od 1819.g. kada je poludeo pa do smrti 1828.g.), - lažni moral i tobožnja pobožnost, - ciklus bakropisa «Strahote rata» (1810 – 1820.g.). Goja je bio jedinstven u svome vremenu i nagovestio je mnoge teme moderne umetnosti. Tehnika u slikanju portreta uticala je na kasno romantičke i impresionističke portrete. Dela:

-

«Ranjeni zidar», 1786 – 1787.g., muzej Prado Madrid, najpre se zvala «Pijani zidar» «Veliki jarac», 1797 – 1798.g., muzej Lazzaro, Galadiano Porodica Karla IV, 1800.g., Prado, Madrid, snažno razotkrio karaktere ličnosti Kolos, 1802 – 1803.g., Prado, Madrid 3.maj 1808.g., 1814.g., ulje na platnu, Prado, Madrid, prikazano streljanje i ustanička hrabrost, nemilosrdno ubijanje Bobabilicon, 1818.g., Metropolitan Museum, NY Auto portret sa dr.Arrietom, Institute of Art, Minneapolis.

JOHN CONSTABLE (1776 – 1837.g.) Engleski pejzažista, vezan za stvarni izgled predela ali stavlja naglasak na svetlost i atmosferu. Pejzaž okupan svetlošću, oblaci na nebu i atmosferske prilike nagoveštavaju impresionizam. Slobodan i ličan potez četkice. Skice za slike radio je u ulju – studije. Dela:

-

Hempstedska pustara, 1821.g., skica uljem, Gadska umetnička galerija, Manchester Stoke kraj Naylanda, 1836.g., Chicago

JOSEPH MALLORD WILLIAM TURNER (1775 – 1851.g.) Takođe je bio jedan od najpoznatijih engleskih slikara pejzaža. Opčinjen je svetlošću i bojom. U svojim pejzažima slikao je borbu između prirodnih sila, vode i vazduha i vatre, kao trenutak prirode u borbi kosmičkih sila. Svetlošću i bojom on dematerijalizuje oblike u kolorističke mase. Teme su mu uglavnom veličanstvenost neba, sunca i mora. Prikazuje moć i nepredvidivost prirode. Započeo je kao akvarelist u tehnici koja možda može objasniti njegovo slikarstvo «obojene svetlosti». (Akvarel tehnika omogućuje nežne, svetle i prozirne boje). Za njegov stil slikanja Constable je rekao: «Vazdušaste vizije naslikane obojenom vodenom parom». Dela:

-

Snežna oluja: Hanibalov prelaz preko Alpa, 1812.g., London, majstorski prikaz moćne i nepredvidive prirode Brod sa robljem, 1839.g., slika na platnu, Muzej likovnih umetnosti, Boston

64

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

CASPAR DAVID FRIEDRICH On je bio Nemac, imao je potresno detinjstvo. Umrla mu je majka kad mu je bilo 7g., mlađa sestra sa dvadeset meseci, a brat mu se utopio spašavajući mu život prilikom nesreće na klizanju. Studirao je na Kopenhagenskoj akademiji (jedna od najvažnijih u Evropi), a potom je otišao u Dresden. Njegove slike kupuju pruski kralj Friedrich Vilim III, a kasnije Friedrich Vilim IV, car Nikola, kralj Aleksandar i dr. Međutim, Friedrich je umro siromašan. Bio je najpoznatiji i najznačajniji Nemački romantičarski slikar. Svojim jednostvanim izrazom dočarao je mistično osećanje usamljenosti i čovekove drame. Priroda je za njega živo biće, neukrotivo i nepredvidivo. Tema putnika lutalice, putovanje u tajnoviti, moža neprijateljski svet je njegova česta tema. On prikazuje nadmoć prirode i sila svemira nad čovekom. Dela:

-

Redovnik na morskoj obali, 1803 – 1810.g., Neue Nationalgalerie, Berlin, religijski simbolizam Opatija u Hrastovoj šumi, 1809 - 1810.g., Stadtliche Museen, Berlin Putnik nad morem magle, 1818.g., Hamburg Kunsthalle, Hamburg Mesečina nad morem, 1822.g., Neue Nationalgalerie, Berlin Brodolom «nade», 1824.g., Hamburg Kunsthalle, Hamburg Muškarac i žena posmatraju mesec, 1830 – 1835.g., Stadtliche Museen, Berlin

JOHANN HENRICH FUSELI (1741 – 1825.g.) Bio je Englez švajcarskog porekla. Pravo ime mu je bilo Johann Heinrich Fussli. Po očevoj želji trebao je biti svetštenik, no u njemu se razvio otpor ka crkvenoj dogmi. Od 1770 – 1777.g. živeo je Italiji. Od 1780.g. živi u Londonu. Postao je član Kraljevske umetničke akademije. Jedan od najslavnijih njegovih učenika je William Blake. On spada u tzv. «vizionarske slikare». Svoj stil je zasnovao na Mikelanđelu i maniristima. Šekspir i Mikelanđelo su za njega bili božanstva. On je preobrazio ljupku, simboličnu faunu neoklascizma, punu leptira i konja, u čudna i zbunjujuća čudovišta iz mašte. San je sa svim svojim iracionalnim implikacijama postao kraljevstvo fantastičnog, zastrašujućih slika i erotskih iskušenja. Dela:

-

Košmar, 1785 – 1790.g., Goethe Museen, Frankfurth Sotona doziva Blezebuba preko mora vatre, 1802.g., Kunsthaus, Zurich

WILLIAM BLAKE (1757 – 1827.g.) Bio je usamljenik, vizionarski pesnik i slikar. Stvarao je i objavljivao knjige svojih pesama sa ugraviranim tekstom i rukom bojenim ilustracijama, u Londonu. Fusselijev učenik. Osećao je divljenje za srednji vek i približio se više no ijedan drugi umetnik romantičarskoj obnovi prerenesansnih oblika (njegove knjige su smatrali potomcima iluminiranih rukopisa). Za njega je moć razuma krajnje razorna, pošto guši viziju i nadahnuće. Za njega je «unutrašnje oko» bilo jedino značajno, nije osećao potrebu da posmatra vidljivi svet oko sebe. Za Blakea je: «svet imaginacije je svet večnosti», u kojem nema razgraničenja između istine i varke, iskustva i mašte, stvarnog i natprirodnog. Njegovi likovi su se odlikovali klasičnom lepotom i čistoćom linije. Dela:

-

Prauzrok stvari – Bog, naslovna strana knjige Europe, a Prophecy, 1794.g., reljef u metalu, Ofort tehnika, bojen rukom, Washington DC Njutn, 1795.g., Tate Gallerie, London

VAJARSTVO Razvija se slično slikarstvu, mada je ono mnogo manje smelo. Jedinstvena vrlina vajarstva, njegova prostorna realnost, nije odgovarala romantičarskom temperamentu. Vajarstvo je takođe pritiskao autoritet koji je pridavan (posle Winckelmana) antičkim statuama.

65

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti Novi ideal beskompromisne realistične «istinitosti» zadavao je teškoće vajarima. Vajarstvo je shodno tome doživelo krizu, iz koje će izaći krajem XIX veka. FRANCOIS RUDE (1784 – 1853.g.) Dela:

Novi vek

-

«Marseljeza», 1833 – 1836.g., na Triumfalnoj kapiji u Parizu, je jedino remek delo romantičarskog vajarstva. Spomenik maršalu Neju, 1853.g., bronza, Pariz

REALIZAM
Realizam je pravac koji se javlja sredinom XIX veka, sa buđenjem socijalne svesti i velikim društvenim i ekonomskim promenama. S posustajanjem romantizma, slikari su nastojali prikazati svet na doslovniji način. Zaokupljenost idealizmom ustupila je mesto realističnom prikazu prirode, društvenih odnosa i obeležja pojedinaca, društva i naroda uopšte. Novi realizam je poprimio različite oblike u različitim zemljama u kojima se ukorenio. Na razvoj realističke misli utiču naučna otkića kao i gledišta pozitivista i socijalista, utopista, koji smatraju da je umetnost činjenica jednaka dostignućima nauke i tehnike i da kao i one moraju odražavati društvo. Tj.umetnici moraju prikazivati savremeni svet i život onakav kakav jeste, a odbaciti religijsku, mitološku i alegorijsku tematiku. Potiskuje se subjektivan sud, osuđuje se mašta, a potencira se objektivnost, tačnost i istinitost. Najveći predstavnik realizma, Gustave Courbet (Gistav Kurbe) rekao je: «Ja ne slikam anđele jer ih ne vidim». Kao sredstvo za stvaranje boljeg i pravednijeg društva realizam ukazuje na socijalne nepravde radnika i seljaka, te obeležja i običaje savremenog života. Ovaj pravac je i izraz borbe u revolucijama u Francuskoj 1830.g. i 1848.g. U Francuskoj je realizam dobio najsistematičniji i najkoherentiji oblik. 1855.g. je bitna za pojavu realizma u Evropi. Te godine je Gustave Courbet izložio svoja dela u Pavillon du Realisme (na Svetskoj izloži u Parizu 1885.g, kad su odbili njegove slike jer je bio pobunjenik protiv izveštačenosti akademskog slikarstva pa je napravio sam svoj paviljon). Časopis Le Realisme, romanopisca i kritičara Edmonda Durantya, je od 1856 – 1857.g. postao glavno glasilo pokreta. GUSTAV COURBET (1819 – 1877 g.) Počeo je kao noebarokni romantičar, ali 1848 g. pod uticajem revolucionarnih pobuna dolazi do uverenja da je romantičarsko isticanje osećanja i mašte samo bežanje od stvarnosti. Po njemu umetnik mora biti realista, rekao je: «Savremeni umetnik se mora držati svog ličnog, neposrednog doživljaja». 1855.g. Pavillon du Realisme je izdao katalog za izložbu – Manifest Realizma, koji je bio protiv romantičarske nostalgije za izgubljenom tradicijom. Borio se protiv Pompiera (pogrdan naziv za francuske akademske slikare). Poklonik Le Naina i Rembrandta, čvrsto je vezan za tradiciju Karavađa. Pokušao je da umetnost približi narodu. Njegova osnovna vrednost na platnu je snaga i skladnost. Realizam je izrazio i materijalizaciju boje: gust reljefni namaz, pri čemu se služio, pored četkice, i slikarskim nožem – špatulom. Dela:

-

Autoportret sa crnim psom, 1844.g., Musee Petit Palais, Paris, njegovi autoportreti su maštovitih poza. Tucači kamena, 1849.g., Državna galerija slika, Dresden, delo bez patosa i osećanja, solidno i činjenički. Optuženo je za vulgarnost i nedostatak duhovnog sadržaja (kontemplacija), od nas traži saosećanje Pogreb u Ornansu, 1849 - 1850.g., Musee d'Orsay, Paris, svetovna antiherojska slika. Kupačice, 1853.g., Musee Fabre, Montpellier, France, rubensovska (punija) putenost, dobija realistični ton, delo je prouzrokovalo skandal na Salonu 1855.g. Unutrašnjost mog ateljea, istinita alegorija u kojoj je sadržano sedam godina mog života, 1854 – 1855.g., Musee d'Orsay, Paris, grubi realizam u pristupu temi Sastanak («Bonjour Monsieur Courbet»), Musee Fabre, Montpellier

66

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

Iako je realizam odbacio mnoga načela romantizma (egzotične i istorijske teme, uzvišene ideale i nadmoć mašte), neka druga je i zadržao, izražajnu istinu jednostanog i ružnog, cenjenje prirodne lepote u njenom nesavršenom obliku, pažnju pojedinačnim, regionalnim i etničkim obeležjima, te uzdizanje umetnika do nivoa junaka. Ali slikari realizma nisu pretvarali ono što su videli u slikovita i uzvišena dela. Prizore cene zbog njihove običnosti. Dakle, realizam se često preklapao i dodirivao sa mnogim romantičarskim pokretima, te mnogi umetnici – pravci, škole, a ponekad i sama dela imaju jaka realistična obeležja: 1. BARBIZONSKA ŠKOLA – svojim suprotstavljanjem akademskim konvencijama i realističnosti u prikazu detalja 2. ENGLESKI PEJSAŽISTI – su uveli poštovanje prema tačnom mestu i verovali da je običan prizor vredan slikanja. Imali su veliki uticaj na evorpsko slikarstvo. Najpoznatiji: John Constable, Richard Parkes Bonington, Joseph Mallord William Turner. 3. FRANCUSKI «REALISTI» - kao pripadnici barbizonske škole su: Jean Baptiste Camille Corot i Jean Francoise Millet, koji je uspeo prikazati opštu ideju siromaštva i patnje kroz verske teme koje nisu više morale prikazivati samo crkvena zbivanja. Honore Deumier je prikazivao stvarni život kroz mešavinu stvarnog i emocionalnog. 4. REALIZAM U ITALIJI – pokret Macchiaiolli je naglašavao stvarnost i istinu. Uključivao je umetnike iz cele Italije istih socijalnih i političkih uverenja. Podržavali su Risorgimento, pokret za Italijanski preporod. Predstvanici su: Adriano Cecioni (1836 – 1886.g.) je bio teoretičar Macchiaiolli-a, Nino Costa, Silvestro Lega, Giovanni Fattori. 5. ADOLF FON MENZEN - Nemac, prikazuje savremeni život građanskog Berlina 6. BELGIJSKI REALISTI – Flamanska tradicija + Courbetov uticaj. Predstavnici: Constantin Meunier (1831 – 1905.g.) koji je prikazivao život radnika i Charlex de Groux (1825 – 1870.g.) koji je od 1848.g. prikazivao motive socijalne nepravde. 7. RUSKI REALISTI – Primesa misticizma božanske prirode čoveka i večite patnje, nacionalno obojen. Predstvanici Vasilij Perov, Ilja Rjepin, Černiševski.

67

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

IMPRESIONIZAM
Prvi znaci impresionizma javljaju se 60-tih godina XIX veka u Francuskoj, kada je grupa od 30-tak umetnika počela eksperimentisati sa novim oblikom izražavanja. Pokret nije proistekao iz nekog odrđenog programa ili teorije, to je bila želja nekolicine umetnika da slikarstvu pristupe na posve drugačiji način koji je zastupala Akademija i službeni krugovi Pariskih institucija. Nema nekog naročitog datuma vezanog za početak impresionizma ali su već krajem 60tih godina Monet, Renoir i Pisaro, prihvativši Manetovo načelo o «čistom slikarstvu» (veri da sami potezi kista i mrlje boje, a ne ono što oni čine, čine umetnikovu osnovnu stvarnost), odlazili na obale Seine i Oise i tamo slikali prirodu, a naročito odsjaj u vodi. Mnogobrojne boje u odsjajima na vodi dali su im ideju da svetlost slikaju upotrebljavajući pruge kontrastnih boja, bez tamnih tonova za senke. Svoje palete čine svetlijima, nesvesno primenjujući teoriju komplementarnih boja. Njutnovo otkriće o spektralnoj prirodi svetlosti se primenjuje u slikarstu impresionista. Saznanjem da je svetlost sastavljana od toplih i tamnih boja i da ne postoji crna i bela, oni i svetlost i senku izražavaju bojama. Verovali su da je boja senke pod uticajem osnovnih boja,pa se senka mora sijati u hiljadu nijansi. Impresionisti stvaraju radosno i svetlo slikarstvo sposobno da izrazi i treperenje vazduha i drhtaj sunčevog odbleska. Odblesci na vodi, sneg, oblaci, lokvanji, magla, izmaglica, vrućina, svežina ... itd, su bili povod za impresionističku sliku. Impresionisti nisu prikazivali prirodu statičnu i nepromenjivu, već su je prenosili kao kretanje i pulsiranje prirode. Posledice slikanja izvan ateljea (plein air) izazvala je rastočenost i dematerijalizaciju oblika. Spontan namaz boje se kroz vidljivi potez četkice osamostaljuje kao vrednost sam po sebi. Impresionistička slika je impresija – rezultat neposrednih vizuelnih utisaka o sunčevoj svetlosti i predmeta obasjanih njome. Pokret je dobio ime po Monetovoj slici «Impresija, zalazak sunca» na izložbi 1874.g.. Dao ga je kritičar Louis Leroy, kao pogrdan pojam. Impresionističke slike u početku nisu naišle na odobravanje ni kod konzervativne publike ni kod kritičara, ni kod režima Napoleona III. Oni su smatrali da su njihova dela vulgarna, nedovršena, poput skica. Spontan odnos prema svetu, a ne određen odnos prema Evropskoj kulturi omogućuje impresionistima korišćenje likovnih elemenata svih naroda i nacija. Oni su bili oduševljeni Japanskom umetnošću, zbog njihovog odnosa prema prirodi, zbog Japanskih grafika i dr. Impresionisti odbacuju akademski način slikarstva (mirnoću, simetriju, jasnoću, red), razliku između srednjeg plana i pozadine, osvetljenja spreda potrebno za chiaroscuro, jasnoću obrisa, ravnotežu mase i boje i čvrstoću oblika. Njihov stil je slobodan, živahan, neposredan i promenjiv. Koriste primarne boje u kombinaciji sa komplementarnim bojama. Boju nanose u pahuljama – mrljama boja, živahnim potezom kista u vidu zareza. Javlja se novo shvatanje boje, revolucionarna ideja, boja je središnja tema slike, a ne cilj. Sadržaj zamenjuju vizuelnim utiskom, a psihološka percepcija je važnija od stvarne teme. Po Manetu: «Slika je platno oslikano bojom i mi treba gledamo na nju, a ne kroz nju (boju)». Teme su: pejzaž, pariski bulevari, svakodnevna realnost, prizori iz sveta zabave, igranke, koncerti, kafane, pozorište, balet. Sa lakoćom su hvatali brze pokrete, ritmove, gracioznost, skok, okret. Odbacuju se istorijske mitloške i sentimentalne teme. - 1863.g. – impresionisti izlažu u Salonu odbijenih, skandal izazvao Manetov «Doručak na travi» - 1867 - 1869.g. – usaglasili su se, javlja se zajednička svest - 1873.g. – ponovo izlažu u Salonu odbijenih - 1874.g. – prave vlastitu izložbu - 1877.g. – treća izložba pod nazivom «Exposition des Impressionistes» + prvi broj časopisa L'Impressioniste - 1880.g. – raspada se skupina

68

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti -

Novi vek

1881, 1882, 1886.g. – tih godina slabi solidarnost i impresionizmu se bliži kraj. Tek tada impresionisti dobijaju priznanje. Dakle, impresionizam je bio veoma kratak pokret u istoriji umetnosti, ali sa velikim uticajem na moderno slikarstvo.

EDOUARD MANET (1832 – 1883.g.) Mane je bio sin pariskog sudije i otmen gospodin. Majstorski je radio sa pigmentom i prvi je radio pomoću «bojenih mrlja». Pod uticajem je bio Courbeta i Velazqueza, a kasnije i Japanske umetnosti. 70-tih pod uticajem Morissotove, dolazi više u dodir sa grupom impresionista. Posetio je Brazil, Belgiju, Holandiju, Italiju, Austriju i Nemačku. Njegova je zamisao o «čistom slikarstvu». 1863.g. na izložbi u galeriji Marinet izazvao skandal slikom «Doručak na travi». Retko stvara «čist» pejzaž. Uvek se bavi kompozicijom, potez je živahan. Boje je nanosio direktno na belo platno, bez polutonova. Mnoga njegova platna su slike slika, moderne reprodukcije starijih dela. Slike mu se odlikuju osećajnom ćudljivošću. Izbegava sve načine, počev od Giottovog vremena, da platno pretvori u slikarski 3D prostor, ono je za njega pregrada. Manet: «naslikano platno je pre svega materijalna površina pokrivena bojom i mi treba da gledamo na nju, a ne kroz nju». Dela: Doručak na travi, 1863.g., ulje na platnu, Louvre, Paris, skandal na Salonu odbijenih, inspirisano Rafaelovom gravurom, delo bez senki, nema dubine, volumen svodi na ravni, razmazuje boje u velikim površinama, prikazana nagost žene je u kontrastu sa odećom dva muškraca. Olimpija, 1863.g., Musee d'Orsay, Paris, izazvalo skandal na Salonu odbijenih, smeo prikaz kurtizane i glorifikacija tela. Frulaš, 1866.g., slika na platnu, Louvre, Paris, nema senki i dubine Žena sa lepezama, 1873.g., Musee d'Orsay, Paris, japanski uticaj U čamcu, 1874.g., Metropolitan Museum, NY Nana, 1877.g., Kunsthalle Hamburg, prostitutka Bar u Foliet Bergereu, 1881 - 1882.g., London

CLAUDE-OSCAR MONET (1840 – 1926 g.) Klod Mone je najdoslednji impresionista. Po njegovoj slici «Impresija, zalazak sunca» 1874 g. pravac dobija ime. Bio je pobornik plein air slikarstva. Takmičio se sa Renoarom u dočaravanju odsjaja u vodi. Akcenat na njegovim slikama je atmosfera koju stvara svetlost, mrlje boja i potezi četkice, dok je predmet nevažan. Prihvata Manetovo shvatanje slikarstva. Vremenom gubi konture, cepka poteze i razlaže boju. Od 1890 g. počeo je da slika u serijama i da prikazuje istu temu u različitim osvetljenjima i u različitoj atmosferi. Dela: Reka, 1868 g., slika na platmu, Umetnički muzej, Čikago, slika na vodi nije tu da poveća dubinu prostora, već jedinstvo stvarno obojene površine La Grenoulliere,1869 g., Metropolitan museum, NY, voda je sjajna, odblesak, takmiči se sa Renoarom u prikazivanju odsjaja u vodi Impresija, izlazak sunca, 1972 g., Musee Marmottan, Pariz, čuvena slika po kojoj je pokret dobio ime Bulevar des Capucines, 1873 g., Cansas City, svetla i prozračna slika Žena sa suncobranom, 1875 g., Nacionalna umetnička galerija, Vašington DC Japanka, 1875 – 1876 g., Muzej likovnih umetnosti, London, slika nadahnuta japanskim grafikama, pozirala mu njegova žena Camille Železnička stanica Saint-Lazare, 1877 g., ulje na platnu, Musee d'Orsay, Pariz, postoji 7 varijacija ove slike, glavne teme nisu uticaji svetla, već pare i dima na stvarnost oko sebe Rue Montorgueil, 1878 g., Musee d'Orsay, Pariz, viorenje zastava na vetru Katerdala u Rouenu, 1892 – 1894 g., Musee d'Orsay, Pariz, najpoznatiji primer impresionističke studije promene vremenskih uslova i prolaska vremena, na boje. Postoji oko 30-ak slika: Harmonija u plavom, Harmonija u belom, Harmonija u plavom i zlatnom ... Lokvanji, 1916 – 1919 g., Musee d'Orsay , Paris, voda pokriva čitavo platno, postaje neprepoznatljiva povećavajući gustinu i zasićenost biljnim svetom, te učvršćuje komopoziciju

PIERRE-AUGUSTE RENOIR (1841 – 1919 g.)

69

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

Ogist Renoar je učio je tradicionalno slikarstvo i bio je «najklasičniji» među Impresionistima. Tek pred kraj 70-ih XIX veka razvio je stil sličan Manetu i Monetu. Privlači ga čarolija svetlosti i privlačne atmosfere, više nego ono trenutno u optičkim efektima (kao Monea). Više posmatra lica, nego pejsaž, ali se ne bavi psihološkim aspektima modela. Pretežno je bio figurativni slikar. Vremenom menja svoj stil, strogiji je, forma je čvršća.jedan je od najvećih kolorista svog vremena.. Radio je teme iz boemskog života (zabave, igranke, koncerti, pozorište), bio je slikar savremenog pariskog društva. Veliki broj njegovih slika i ne pripada impresionizmu. Na svojim slikama je istraživao i pokret ljudske figure, no lica nisu portreti već pojave koje se kreću, satkane od svetla boje i atmosfere. Dela: La Grenouilire, 1869 g., Nacionalni muzej Stokholm, kao i Mone, radi fragmentarni potezom kista i vibrirajućim bojama Novi most, 1872 g., National Gallery, London, sama arhitektura nije zanimljiva tema za impresioniste, ona ih zanima samo onda kad je izgledalo da se zgrade «kreću» u treperavom svetlu U loži, 1874 g., ulje na platnu, Galerije instituta Courtland, London, romantična, pomodna tema para, naglašeno lice žene La Moulin de la Galette, 1876 g., Louvre, Paris, zaljubljeni parovi uled mrlja svetlosti i senke zrače ljudskom toplinom koja je puna zanosa, mada nam umetnik ne dopušta da bacimo više od jednog letimičnog pogleda na njih Ljuljaška, 1876 g., Musee d'Orsay, Pariz, remek-delo, senka je pod uticajem okolnih boja, te mora sijati u hiljadu nijansi Kišobrani, 1879 g., National Gallery, London Ples na selu, 1882 – 1883 g., Musee d'Orsay, Pariz Ples u gradu, Musee d'Orsay, Pariz

CAMILLE PISSARRO (1830 – 1903 g.) Kamij Pisaro je bio jedan od vodećih impresionista. Bio je kreol, a počeo je crtati još kao dete u Venecueli. Majka mu je bila kreolka, a otac Jevrej španskog porekla. Svoja egzotična platna uvek je oslikavao jarkim i živim bojama, slika seoski život, pejsaž natopljen svetlošću. Nije ravnodušan prema sudbini čoveka. Kasnije prelazi u postimpresionizam, kada slika Pariz. Vodi mlade umetnike Sezana, Gogena, Van-Goga. Nikad nije pokušao prikazati prozračnost vode ili vazduha, već je ostao privržen čvrstoći svojih motiva. Zanimanje za pravila kompozicije dovelo ga je do prikazivanja 3D prostora pomoću minijaturnih tačkica, a to je tehnika koja leži u srcu poentilizma i divizionizma. Dela: Cote du Jallais, 1867 g., Metropolitan museum, NY, seoce kod Pontoisea,seoski pejsaž, debeli slojevi boje zbog kontrasta Avenue de l'Opera u Parizu, 1898, Puškinov muzej, Moskva, prikazuje užurbani život Pariza

HILAIRE GERMAIN EDGAR DEGAS (1823 – 1917 g.) Imućan plemić po rođenju, školovao se u tradiciji Ingresa, kome se divio. Bio je stručnjak za portrete, mada je kao i Ingres, omalovažavao portretisanje, smatrao ga je trgovinom. Dega slika čvrste i određene portrete. 1855 g. upisuje se u Ecole de Beaux-Arts. Od 1854 – 1859 g., putovao je po Italiji i oduševio se ranim renesansnim slikama, te je počeo slikati mitološke i istorijske motive i velike portrete, dok nije upoznao Impresioniste u kafani Guerbois, te im se pridružio. Međutim, nije napustio svoju mladalačku sklonost ka crtanju. Njegova najlepša dela su rađena u pastelu – tehnika koja je omogućavala istovremeno efekte linije, boje i tonova. U slikarstvu polazi od crteža, slika trenutni pokret. Večito nastoji da uhvati pokret balerine ili akrobatkinje u vežbaonici. Slikao je žene u trenutku kad ga ne vide. Takođe slika svetlost u enterijerima, više nego slikarstvo na otvorenom. Razbija utisak tradicionalne perspektive. Nikad se sam nije smatrao pravim impresionistom, niti je prihvatio sve njihove zamisli.

70

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti U starosti mu se pogoršao vid te je prešao na vajarstvo. Dela: -

Novi vek

Edouard Manet, 1865 g., Metropolitan museum, NY, crtež olovkom, vidi se uticaj Ingrsa Operni orkestar, 1868 – 1869 g., Muzee d'Orsay, Pariz Čaša apsinta, 1876 g., Louvre, Paris, smelo proračunata kompozicija, mada deluje nenamešteno Primabalerina, 1876 g., Luvr, Pariz, pastel, pokret Cafe-Concert u Ambassadeurs, 1875 – 1877 g., Muzej likovnih umetnosti, Lion Pevačica sa crnom rukavicom, 1878 g., Fogg Art Museum, Cambridge, žrtvovana harmonija i lepota zbog izraza lica Gospođica La-La u cirikusu Fernando, 1879 g., Muzee d'Orsay, Pariz, akrobatkinja usred leta u vazduhu Na konjskom trkalištu, gospoda džokeji, 1877 – 1880 g., Muzee d'Orsay, Pariz Mala četrnaestogodišnja plesačica, 1880 g., skulptura, Tate Gallery. London Kupanje u legenu, 1886 g., pastel, Louvre, Paris, samo je po koloritu impresionistička, obnovljeno je interesovanje za problem formev – postimpresionizam

JAMES McNEIL WHISTLER (1834 – 1903 g.) Amerikanac. 1855 g. dolazi u Pariz da studira slikarstvo. 4 godine kasnije odlazi za London. Posećivao je Francusku 60-tih i bio je u kontaktu sa impresionistima. Bio je duhovit pobornik umetnosti radi umetnosti. Smatrao je svoje slike muzičkim komadima i zvao ih je «simfonijama» ili «nokturnima». Dela: Aranžman u crnom i sivom, umetnikova majka, 1871 g., Luvr. Pariz, oseća se uticaj Maneta u naglašavanju ravnih površina i uticaj Degasa u strogoj preciznosti portreta Nokturno u crnom i zlatnom: vatromet, 1874, Umetnički institut, Detroit, «nefigurativnija» slika od ijednog francuskog impresioniste

SKULPTURA Impresionizam je ponovo ulio život skulpturi kao i slikarstvu. + AUGUSTE RODIN (1840 – 1917 g.) Ogist Roden je bio prvi genijalni vajar posle Berninija. Dao je novo značenje vajarskih oblika, kao što su Mone i Mane dali slikarstvu. Kao što za slikare impresioniste primarnu stvarnost čine mrlje boje, za Rodina tu stvarnost predstavlja gipka masa iz koje on gradi svoje oblike – on je modelovao u vosku i glini. On je hteo da istakne «proces nastajanja» dela. Na njegovim skulpturama brazde i bore stvaraju na uglačanoj bronzi stalno promenjivu šaru efekata. Kritičari su, kao i za impresioniste, smatrali da su njegova dela nedovršena, kao skica. Roden je oslobodio vajarstvo mehaničke verovatnoće, baš kao i što je i Mane oslobodio slikarstvo fotograskog realizma. Dela: Čovek slomljenog nosa, 1864 g., Rodinov muzej, Pariz, bronzana glava, Mislilac, 1879 – 1889 g., Metropolitan Museum, NY, bronzana statua, bila je namenjene za Vrata pakla na ulazu u Muzej primenjenih umetnosti u Parizu Poljubac, 1886 – 1898 g., Rodinov mutej, Pariz, takođe za Vrata pakla, uticaj «Mikelanđelovih robova» sa komadima stena koje ih zarobljavaju. Balzac, 1892 – 1897. godine, Rodinov muzej, Pariz, skulptura u gipsu, ima oblik preteće utvare, prikazana unutrašnja patnja

71

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

POSTIMPRESIONIZAM
Tokom 80 – tih godina XIX veka impresionizmu kao da je ponestalo ideja. Ubrzo nakon kratkotrajnog razdoblja impresionizma evropska umetnost doživljava novi procvat različitih stilova i skupina. To su bili umetnici koji su prošli kroz impresionističku fazu, ali ih ograničenja impresionista nisu zadovoljila, te su ga prevazišli u raznim pravcima. U svakom slučaju oni nisu bili «antiimpresionisti». Bili su postimpresionisti. 1883. godine: - umire Manet (1882. godine odlikovan je legijom časti), impresionizam je postao priznat te više nije bio pokret koji krči nove puteve. 1886. godine: - poslednja impresionistička izložba - Vincent Van Gogh dolazi u Pariz - Georges Seurat, izložio sliku koja će postati vizuelni manifest novog stila – poentilizma - Le Figaro izdao manifest simbolizma, Jeana Moreasa - Izdavanje Zolinog «Dela», kritičko obezvređivanje impresionizma Postimpresionistima je bio cilj da impresionizam učine čvrstim i trajnim. Pokušavaju da poprave nedostatke impresionizma: 1. tumačenje stvarnosti je ograničeno, bitna je impresija, a ne sadržaj 2. opasnost da se stil svede samo na optičko, vizuelno posmatranje 3. opasnost da se svaki oblik razloži i pretvori u određenost boja Impresionisti nisu nikad imali određem program, dok su postimpresionisti bili pristalice naučne i precizne metode. Karakteristike postimpresionizma: 1. različite boje stavljaju u vidu malih mrlja i tačkica, da se ne bi izgubio sjaj, umesto pigmentnog mešanja (divizionizam). 2. pridaje se značaj «dekorativnoj» kompoziciji slike 3. često guše svoju osećajnost, što osiromašuje slikarstvo PAUL CEZANNE (1839 – 1906. godine) Pol Sezan je bio jedan od najvećih postimpresionista. 1861. godine dolazi u Pariz i tad u početku radi u znaku romantizma, divi se Delacroixu. Pisaro ga nagovara da pređe u impresionizam, što traje kratko, pa tako čisti paletu i fluidno postavlja oblike, ali se nikad nije interesovao za teme «isečaka iz života», kao impresionisti. Želeo je da shvati bit stvarnosti, a ne njene promenljive pojave. Posle prelazi u postimpresionizam i suprotno impresionistima, koji su uništili i prostor i predmet, izjednačivši ih sa istim mrljama boje i svetlosti, stvorio je konstruktivnije, racionalnije slikarstvo, slikarstvo ravnoteže, čvrstine i geometrijske stvarnosti. Predmete iz prirode je razložio na osnovne geometrijske oblike, valjak, kupu i loptu. Ovim stavom Cezanne je uticao na generacije slikara, koji su sa njegovih slika mogli da uoče da geometrija ne služi samo za označavanje nedoglednih perspektiva, već da se ona primenjuje i na predmete, kao i to da slikar stvara oblike kakvih nema u prirodi, već kakvi postoje u duhu slikara. Takav pristup postao je trend, naročito kod kubista. Modulirao je predmet smišljeno kontrolisanom bojom, raspoređenom u određene geometrijske planove. Boja i oblik su osnovna građa slike, a ne klasični chiaroscuro. Dela:

-

Hristos u čistilištu, 1868 – 1870. godine, zbirka Le Comte Pariz, gust impast, slika slike. Auto portret, 1879. godine, Galerija Tate London, jaki i samostalni potezi kistom Zdela s voćem, čaša i jabuke, 1879 – 1882. godine, Le Comte Pariz, izmiruje zahteve površine i dubine, senke tretira kao samostalne oblike i jasno ograničene. «netačna perspektiva» Žena sa posudom za kafu, 1893. godine Musee d'Orsay Pariz Mont Sainte Victorie gledan iz kamenoloma Bibemus, 1898 – 1900. godine, organizovanje prirode u skladu sa geometrijskim oblicima

72

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

-

Velike kupačice, 1898 – 1905. Umetnički muzej Filadelfija, preovlađuje plava i oker boja, arhitekturalna kompozicija, zbijeni ritam, trougaoni raspored, postoji nekoliko verzija slike, savršena geometrija kompozicije.

73

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

GEORGES SEURAT (1859 – 1891. godine) Žorž Sera je kao i Sezan hteo da impresionizam učini čvrstim i trajnim. On se posvetio malom broju veoma velikih slika, provodeći i po godinu i više dana nad njima. Pravio je beskrajne nizove prethodnih studija. Nastavio je impresionističko proučavanje svetla i boje, razvijajući poentilizam (neoimpresionizam = divizionizam), tj slikanje upotrebom malih mrlja čiste boje. Posle je pručavao linearne vrednosti. Dela:

-

Kupači na Asnieresu, 1883 – 1884. godine, National Gallery London, sjajan kolorit i jaka sunčeva svetlost Nedeljno popodne na otoku La Grande Jatte, 1884 – 1886. godine, Umetnički Institut Čikago, ubrzo je postala manifest poentilizma, oblici su svedeni na geometrijska tela poređani u skladne odnose izražene svetlom i bojom Parada, 1887 – 1888. godine, slika na platnu, Metropolitan Museum NY, modelovanje i skraćivanje svedeno na minimum, likovi sasvim u profilu ili sasvim frontalno, slično Egipćanima Cirkus, 1890. godina Musee d'Orsay Pariz

PAUL SIGNAC (1863 – 1935. godine) Zajedno sa Serom je osnivač divizionističke tehnike poentilizma. Sa Serom je 1884. godine osnovao Societe des Artistes Independants. 1899. godine je napisao ključno delo neoimpresionizma. Krajem veka slika je apstraktnijim stilom koristeći mrlje sjajne boje kako bi postigao veću izražajnost. Dela:

-

Krojačica, 1885. godine, Cirih Ulaz u Marsejsku luku, 1911, Musej Savremene Umetnosti Pariz Portret Felixa Feneona, 1890. godine Muzej Savremene Umetnosti NY

VINCENT VAN GOGH (1853 – 1890. godine) Smatrao je da impresionizam ne pruža umetniku dovoljno slobode da izrazi svoja osećanja i subjektivni izraz. Pošto je izražavanje osećanja bila njegova glavna preokupacija, stoga ga zovu i ekspresionistom. Van Gogh je prvi veliki holandski posle XVIII veka. Nije postao slikar sve do 1880. godine. Bio je sin holandskog protestanskog sveštenika, te je jedno vreme i on bio misionar među siromašnim rudarima. 1880 – 1885. godine – preimpresionističko razdoblje slikarstva (tamni gusti nanosi boje, naglašeni potezi kista, ozbiljne teme). U njemu dominira snažno osećanje za siromašne slojeve. Tad još nije bio otkrio značaj boja. 1886. godine seli se u Pariz gde upoznaje vodeće umetnike. Njegove slike su sad plamtele bojom, a kratko vreme je čak i vršio opite sa Serovom divizionističkom tehnikom. Teme su mu veselije. Pariz mu je otvorio oči za čulnu lepotu vidljivog sveta i naučio ga slikarskom jeziku bojenih mrlja, ali slikarstvo je i pored toga ostalo samo glavni nosilac njegovih ličnih osećanja. 1888. godine seli se u Arles (južna Francuska). Od tad pa do 1890. godine je naslikao svoja najbolja dela. U tom razdoblju je psihički oboleo, odlazi u umobolnicu u Saint Remyu, te je bio «veliki ludi umetnik» svoga vremena. Čak je bio sebi odrezao uvo. On je začetnik kolorističkog ekpresionizma, koji kod njega nije bio posledica teorije, već nužnosti potrebe da izrazi svetle i tamne strane svoga bića. U ovom razdoblju posvećuje se pejzažu. Poput Karavađa i Van Gogha su poštovali oni koji su se divili umetnosti silovitih emocija. Svojim mahnitim potezom kista i snažnim osećanje za boju i pokret on je bio dramatičar čiste umetnosti, kao i pesnik ljudske patnje. Zbog raznolikosti snage i originalnosti svoga stila on je jedna od vodećih figura u umetnosti XIX veka. Dela:

-

Ljudi koji jedu krompir, 1885. godine, Fondacija Vincent Van Gogh, Amsterdam Umetnikova soba u Arlesu, 1888. godine, Fondacija Vincent Van Gogh, Amsterdam Autoportret, 1889. godine, privatna zbirka NY Žitno polje i čempresi, 1889. godine, slika na platnu Nacionalna Galerija, London

74

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

-

Zvezdano nebo, 1889. ulje na platnu Muzej Savremene Umetnosti NY, prava izražajna snaga kompozicije proizilazi iz čiste i snažne boje Autoportret sa obrijanom glavom, 1888. godine, Umetnički muzej Fogg, Cambridge

75

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

PAUL GAUGIN (1848 – 1903. godine) Istraživanje religioznog iskustva imalo je značajnu ulogu u njegovom delu i životu. 1883.g. posvetio se umetnosti, 1886.g. seli se u Bretanju, zbog gnušanja od modernog industrijskog života, a i zapauzio je da je religija sastavni deo svakodnevnog života seoskog stanovništva. Od 1888.g. je sa Van Goghom, 1891.g. posećuje Tahiti i 1895.g. ponovo odlazi tamo nakon retrospektivne izložbe u Parizu. Smatrao je da se jedino u zemljama nezaraženim zapadnjačkim idejama napredka, konvencija i zakona može izraziti potpuno slobodno i sa istinskim osećanjima. Zamerao je impresionistima zbog odsustva misli i mašte i njihovoj naučnoj analizi svetlosti suprotstavio je oslobađanje od podražavanja prirode. Umetnost XX veka mu duguje približavanje različitim izrazima, najviše orijentalnim i drevnim. Niko prije njega nije išao tako daleko da učenje o primitivizmu primeni u teoriji i praksi. Smatrao je da obnova zapadnjačke umetnosti i civilizacije mora početi od primitivnog sveta. Modelovanje i perspektiva su ustupili mesto ravnim, uprošćenim oblicima, snažno uokvirenim crnim linijama. Za njega su boja i linija osnovna sredstva samostalnog izraza. Samo raspoređivanjem obojenih površina uokvirenim linijama je moguće izraziti celinu vizuelnog iskustva i proizvode mašte. Likovni izraz koji je stvorio Pol Gogen nazvao je sintetizam. Boje su primarne i na njegovim slikama boje ne opisuju predmet ni senku, ni svetlost, već nanete čiste u velikim površinama, jedna pored druge, boja stvara različite odnose i harmonije. Boje su neprirodne i blistave. Njegovi simbolični sledbenici, koji su sebe nazivali Nabi (hebrejska reč = prorok) bili su manje značajni po svom kreativnom talentu nego po sposobnosti da formulišu i opravdaju ciljeve postmodernizma u obliku teorije. Dela:

NABIS

Vizija posle propovedi (Jakov se rve sa anđelom), 1888.g., slika na platnu, Škotska Nacionalna Galerija, Edinbourgh, prikazuje jednostavnu neposrednu veru seljaka. Nirvana, 1889.g. Ta Matete (Tržnica), 1892.g., ulje na platnu, Kunstmuseum, Basel (CH), tokom prve posete Tahitiju Žrtve zahvalnice, 1891-1893.g., drvorez, religiozni obred na Tahitiju Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? 1897.g., Muzej Likovnih umetnosti, Boston

Bili su simbolisti. 1892.g. su osnovali grupu Nabi. Mladih umetnici su bili Gogenovi simbolični sledbenici. Gogen je podsticao na slobodno biranje modela i stilova, te priklanjanje figurativnim izvorima, nadahnutim svim kulturama, a ne samo onima sa zapada. Unutar skupine svaki je od umetnika imao svoju ulogu. Dok su neki članovi grupe Nabi slikali prizore iz pariskog života drugi su slikali teme iz mašte i mitologije. Ipak, čitavu skupinu je objedinjavao prezir prema naturalizmu. Osećanje i emocije prevodili su u dekorativne kompozicije, «sintetizirane» oblike koji su podsećali na intarzije, ritmično obojene harmonije oblikovane u vitražima, srednjovekovne emajlirane pločice i japanske grafike. Grupa je nagovestila i početak moderne umetnosti. Skupina Nabis smatrala je da su dekorativne umetnosti jednako vredne kao i slikanje pa su mnogo vremena posvetili grafičkim umetnostima, ilustraciji, dizajnu pozornica, plakata i novina. Predstavnici: Maurice Denis (1870-1943.g.), Pierre Bonnard (1867-1947.g.), Paul Ranson (1864-1909.g.), Edouard Vuillard(1868-1940.g.), Henri Gabriel Ibels (18671936.g.), Felix Vallotton (1865-1925.g.). EDOUARD VUILLARD Bio je najtalentovaniji od svih mladih umetnika u Nabisu. On kombinuje ravne površine i iztazite konture sa svetlucavim divizionističkim mozaikom boja. Tu je uspostavljena ravnoteža između 2D i 3D efekata. Bio je više pod uticajae Seurata, nego Gogena. Dela:

-

Enterijer, 1898 g., privatna zbirka, Pariz

76

Jandrić Jovan

Istorija umetnosti

Novi vek

GUSTAVE MOREAU (1828 – 1898 g.) Jedan je od najstarijih umetnika kojeg su simbolisti svojatali. Potomak je romantičara, čudan usamljenmik, divio se Delacroixu, stvorio je svet lične fantazije, koji ima mnogo zajedničkog sa srednjevekovnim sanjarijama nekih engleskih prerafaelita. Tek kasno u životu je stekao priznjanje. Radi egzotične teme, teme smrti, tajanstvene i fantastične aluzije. On je «slikar Saloma». Dela_

-

Pikaza (Salomina igra), 1876 g., Foggov umetnički muzej, Cambridge, USA Saloma pleše pred Herodom, 1876 g., ulje na platnu, Musee Gustave Moreau, Paris Priviđenje, 1876 g., Louvre, Pariz Jednorozi, 1885 g., ulje na platnu, Musee Gustave Moreau, Paris Pesma nad pesmama, 1893 g., Muzej Ohara, Kurashiki, Japan

ODILON REDON (1840 – 1916 g.) Bio je drugi usamljenik kojeg su svojatali simbolisti. Kao i Moreau imao je opsednutu imaginaciju, ali je jezik njegovih slika još više ličan. Majstor radirunga (crtež urađen radiranjem) i litografije (umnožavanje crteža presom) Redon se inspirisao fantastičnim vizijama španskog slikara Franciska Goje i romantičarskom literaturom. Teskobni vizuelni paradoksi naći će široku primenu kod Dadaista i Nadralista. Ilustrirao je knjige pesama i proze. Dela_

-

Balon-oko, 1882 g., iz serije Edgar Poe, litografija Kiklop, 1898 – 1900 godina

77

Jandrić Jovan

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful