Dušan Mihalek

POSLEDNJA LEKCIJA STANE ĐURIĆ KLAJN
Razgovarajući ovih dana u Jerusalimu sa istoričarem Cvi Lokerom, spomenuo sam slučajno i moju profesoricu Stanu Đurić Klajn (1908-1986). - „Stana! – ozario se on. – Mnogo smo se družili sa njom i njenim suprugom Hugom Klajnom, dok sam bio otpravnik poslova ambasade Izraela u Beogradu, pre više od pola veka! Bila je enciklopedija na nogama“! Ovih dana stigla mi je iz Moskve nova knjiga Elene Gordine „Muzička kultura Srbije Hrvatske Slovenije“1. Na mnogo mesta citira se Stana Đurić Klajn. Živi Gospođa Klajn u uspomenama, knjigama... Njeno delo, kao pionira srpske muzikologije, ukazivaće put svim sledećim generacijama. XXX Udaljen od srpskih arhiva i drugih izvora (od 1991. živim u Izraelu) želim da ipak, iz krhke memorije, za buduća pokoljenja sačuvam uspomenu na Stanu Đurić Klajn, bez čije je delatnosti nemoguće zamisliti istoriju srpske muzike. Bila je pionir srpske muzikologije, pijanistkinja i izuzetan izdavač. Ovo nije muzikološki tekst, nego pokušaj da se sećanjima studenta spase od zaborava uspomena na njenu pedagošku delatnost. Imao sam sreću da sam bio poslednji njen student, tj. da je upravo meni održala poslednji čas u životu, pred penzionisanje, na beogradskoj Muzičkoj akademiji 1970. Na Muzičkoj akademiji, koja se danas zove Fakultet muzičkih umetnosti, postojao je Odsek za istoriju muzike i muzički folklor, što su danas katedre za muzikologiju i etnomuzikologiju. U „lipanjskim gibanjima“ 1968. na taj odsek primljeno je nas šestoro studenata, ali sam drugu godinu 1969. upisao samo ja. Ostali su ili pali na ispitima, ili prešli na druge odseke. Na prvoj godini nije se učila nacionalna istorija muzike (jugoslovenske), nego su ta predavanja počela tek na drugoj godini. Tako sam imao privilegiju da od jeseni 1969. budem nasamo, na individualnim časovima, sa profesoricom Stanom Đurić Klajn, kao i sa profesorom Nikolom Hercigonjom, kao i sa novom mladom asistentkinjom Marijom Koren i sa još nekolicinom profesora. Na časove istorije umetnosti išao sam na Pozorišnu akademiju, a harmoniju mi je na novosadskom isturenom odeljenju Akademije predavao mladi Rajko Maksimović. Moje starije koleginice (Danica Petrović, Mira Veselinović, Snežana Nikolajević, Ana Matović, Ana Kotevska i dr) imale su sreću da u klasi Gospođe Klajn budu više godina. Ja – samo tih godina dana, na drugoj godini studija2. Od starijih koleginica sam i naučio da profesoricu svi zovemo upravo tako: Gospođa Klajn (mada smo u to doba svi bili „drugovi i drugarice“). Zvali smo je, među nama, još i Ptičica, jer je hodala tako poskakujući, kao ptičica. XXX Na prvoj godini studija „nacionalne istorije muzike“ (Istorije jugoslovenske muzike)
1 2 Музыкальная культура Сербии Хорватии Словении, Москва, Музыка, 2008 Sećanje je krhko, a dokumenti su mi nedostupni. Nadam se da će se na ovom skupu utvrditi da li mu je Gospođa Klajn predavala i na trećoj godini studija, tj do leta 1971.

1

profesorica Klajn je predavala muziku jugoslovenskih naroda do Prvog svetskog rata. Paralelno nam je profesor Pavle Vasić držao predavanja o nacionalnoj istoriji likovnih umetnosti. Posebno mi je bilo interesantno kada smo došli do perioda „vojvođanskih kompozitora“, muzike mog okruženja, budući da sam svakodnevno putovao na časove iz Novog Sada u Beograd. Ta umetnost bila je tada u Novom Sadu i Vojvodini još živa, bila je sastavni deo života. Nije bila njegov osnovni, glavni tok, ali ja ipak bila jedan od bitnih sporednih rukavaca u koje su volela da zalaze deca iz finijih novosadskih porodica. Za moje detinjstvo i mladost, na primer, bilo je sasvim uobičajeno da svaki vikend provodim na Fruškoj Gori – ne samo po njenim šumama, livadama i izvorima, nego redovno i po manastirima. I danas kad zažmurim, tako daleko od rodnog kraja, imam pred očima kompletne slike njihove arhitekture, fresaka, ikona... U mom gimnazijskom razredu bilo je samo pet momaka, a 34 devojke. Za vreme časova koji su bili predviđeni samo za njih, a mi imali tzv. “prozor”, “rupu u rasporedu”, slobodan čas – nismo cakali loptu ili visili po kafanama, nego smo imali pretplatne karte za obližnju Galeriju Matice srpske i Spomen zbirku Pavla Beljanskog. Svaki od nas petorice zna napamet svaku od tih slika, pred kojima smo nebrojeno puta stajali, raspravljajući šta je mogao da govori Ćira Falcione (Konjovićeva slika), uzbuđujući se Bukovčevom Velikom Izom i trepereći (do današnjeg dana) nad snažnom duhovnom energijom Sivačke Bogorodice. Znali smo napamet i sve oltare novosadskih pravoslavnih crkvi. Tim poznavanjem ikona Halkozovića, Ostojića, Simića, Lesjaka, Paje Jovanovića, začudio sam i profesora Pavla Vasića3. Moj deda Branko Čenejac zapisao je Osmoglasnik karlovačkog srpskog crkvenog pojanja. Taj milje građanske Vojvodine sačuvao se i u (istina retkim) kafanama u koje smo voleli da odlazimo (npr. tzv. Krsta Frankopan u Petrovaradinu i Lovački dom u Kovilju) u kojima su svirali stari tamburaši koji su jos pamtili Isu Bajića, Vasu Jovanovića i Marka Nešića. Svirali su nam, a mi sa njima pevali, mnoge pesme koje smo i Gospođa Klajn i ja “proučavali” na časovima u kabinetu za istoriju muzike: ona za klavirom, a ja pevajući (ako je u pitanju bio Lied) ili pevajući zajedno deonice horskih kompozicija. Zapazivši moju zainteresovanost za ovu muziku, profesorica je stavila akcenat svojih predavanja upravo na taj period. Gospođa Klajn je bila izvanredna pijanistkinja, divno je svirala, mnoge kompozicije znala je napamet. Na časove je uvek dolazila sa svežnjevima nota starih srpskih kompozitora, originalnim izdanjima Frajta i „prečanskih“ izdavača. Svaki svoj čas propratila je primerima žive muzike. Atmosfera je bila potpuno nadrealna, kao u Felinijevim filmovima: Gospođa Klajn i ja sami u kabinetu za istoriju muzike, u oblacima dima mentol-cigareta, sviramo i pevamo u duetu „Sve dok je tvoga blagog oka“ ili „Rado ide Srbin u vojnike“... To je jedna od tajni koje sam naučio od Gospođe Klajn: muziku treba svirati, pevati, neposredno u njoj sudelovati. Onda se i sa muzikološke strane lakše i dublje može analizirati! To nije bio slučaj na časovima profesora Hercigonje, koji je predavao istoriju svetske muzike. Hercigonja je vrlo slabo svirao klavir i kod njega smo slušali primere sa
3 Sledeće leto proveo sam sa njim i grupom studenata u Somboru, radeći na Umetničkoj topografiji Sombora. Godine 1982. on me je na sednici Upravnog odbora Matice srpske predložio za sekretara Odeljenja za scenske umetnosti i muziku u osnivanju.

2

gramofonskih ploča. No, Hercigonjini časovi imali su drugih čari o kojima je potrebno napisati još jednu ovakvu priču... U ono doba svugde se moglo slobodno pušiti, pa i na fakultetima. U učionici su bile pepeljare i Gospođa Klajn je za vreme časova pušila: jednu “običnu” cigaretu, pa jednu sa mentolom i tako redom. Ja nisam bio neki zagriženi pušač, ali je bilo nepristojno odbiti profesora kad te ponudi cigaretom. Pušili smo, dakle, zajedno, jednu “običnu” cigaretu, pa jednu sa mentolom (od čega se meni prevrtao stomak), i tako redom... Hercigonja me, naravno, nikad nije ponudio cigaretom, jer je on pušio – lulu! XXX Drugi nauk koji mi je prenela Gospođa Klajn je da u istoriografiji nema malih tema i da svakoj temi treba prići sa pažnjom i potpunom naučnom aparaturom. Osetio sam “na svojoj koži” taj njen metod, budući da sam bio prvi i jedini student muzikologije sa područja Vojvodine4. Primetivši moje interesovanje za proučavanje muzike sa tog područja, Gospođa Klajn mi je zadala dva seminarska rada: o Jovanu Pačuu i Petru Krančeviću. U to vreme već sam radio honorarno kao asistent dirigenta Lazara Bute u horu novosadskog KUD „Svetozar Marković“. Na repertoaru su bile i antologijske kompozicije „Prisen“ Petra Krančevića i „Brankovo kolo“ Jovana Pačua. Stana Đurić Klajn me je uputila na naučno istraživanje, tako da sam obišao izvanredne beogradske i novosadske arhive i nototeke (FMU, SANU, Matica srpska), ali došao i do nepoznatih zbirki u Sremskoj Mitrovici, Kikindi i Pančevu. Vrlo pedantno, Gospođa Klajn odmerila je svaku reč u tim mojim seminarskim radovima, upućivala me, ukazivala – pa smo na kraju došli do finalnog rezultata koji je mogao da bude i objavljen. I u tome je profesorica bila vrlo angažovana, uspevši da plasira te tekstove u časopisu „Pro musica“. Sledećeg leta smo i mi, studenti, sami pokrenuli svoj prvi muzikološki studentski časopis u Srbiji „Muzika i reč“, gde smo takođe objavljivati rezultate naših istraživanja. Drago mi je da sam zahvaljujući tome već kao student započeo sa objavljivanjem radova – i to o temama koje do tada gotovo da nisu bile zastupljene u našoj literaturi. Zahvaljujući Stani Đurić Klajn moje ime je već tada ušlo u Muzičku Enciklopediju Jugoslavenskog leksikografskog zavoda5. Imala je puno poverenje u radove svojih studenata i nesebično pomagala njihovom ostvarenju. XXX Možda najveći nauk koji sam poneo sa časova Gospođe Klajn odnosi se na “zaštitu autorskih prava”. Docnije sam i sam predavao i znam da nastava nije nimalo lak posao, i da ona nije nešto što može da postoji samo po sebi, izdvojeno od života, hermetički zatvoreno u učionicu ili studio. Znam dobro da svakodnevni život neumitno utiče na nastavu i, ma koliko se pedagog trudio da na čas dođe rasterećen od svakodnevnih problema, to mu ne može uvek poći za rukom.

4

izuzev Marije Adamov iz Zrenjanina koja je diplomirala, ali se nikad nije bavila muzikologijom

5 S.Đ.K.: Jovan Paču, Muzička enciklopedija, Zagreb, 1977, knj. 3, str. 22; Dušan Mihalek: Jovan Paču, Pro musica, Beograd, 1971, br. 57; Petar Krančević, Muzika i reč, Beograd, 1971, br.2, Pro musica, Beograd, 1971, br. 57?

3

Dobro se sećam tog časa na kojem mi je Gospođa Klajn govorila o “zaštiti autorskih prava”. Ne znam šta joj se u životu tih dana događalo, ko je “pokrao”, ali se dobro sećam gorčine u njenom glasu kada mi je iznenada rekla: − “Dušane, obratite dobro pažnju: svet je pun lopova! Mi muzikolozi provodimo dane i godine tragajući po arhivama, ponekad smrzavajući se, čitavog života gutajući prašinu, a kada naša otkrića objavimo – pojave se nesavesne kolege koje to koriste u svojim tekstovima čak ni ne citirajući nas. Morate naći sistem kako da se od toga odbranite”! Te su mi se njene reči urezale u pamćenje, najviše zbog tog gorkog prizvuka u glasu kojim su izrečene – i bitno su uticale na moj budući rad. U to doba nije još postojao (bar kod nas) sistem rejtinga naučnika prema citiranosti. Autorsko pravo (kao i mnoga druga prava) bilo je u samoupravnom socijalističkom sistemu problematično regulisano. Međutim, zahvaljujući ovim rečima Gospođe Klajn, izgradio sam svoj sistem samoodbrane. Nije tu u pitanju nikakva materijalna, finansijske komponenta. Nisam nikad u životu zaradio takoreći ni jedan dinar na svojim muzikoloskim radovima. No, ovaj njen nauk mi je pomogao da makar mirne duše sagledam tokove recepcije svojih radova, redova i rečenica. Za to sam joj neizmerno zahvalan! © 2008 by Dushan Mihalek

4