Dodir

Prizor traje do ivice mog pogleda,

Potom se obruava. Kia se
Sliva niz oluk. Barica
Koja se stvara u ulegnuu asfalta
Prevarie nekog odbleskom.
Trava se leluja, i zemlja se jei.
Rovac se uasnut trgne u svom
Uzanom hodniku.
Vrtoglavica se vije
Na staklenoj stabljici.
Kao praina je mrak rastresit.
Svetlost me uvek iznenadi.
Vrhovi mojih prstiju su se rascvetali.
Blago zanjihan
Svet izvan mene postoji.

Vojislav Karanovi
From: Strmi prizori
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin
Razglednica
Jeste, ivi smo.
Beton oko nas
Hrapav je
I hladan. Cvet
Rue, kao plamen mek.
elina konstrukcija mosta
Podsea na ukrtene
Maeve. Svetiljke
Nou obaraju svoje glave.
Automobili na ulicama
Zuje kao bube. Vazduh je
Lak, i prija,
Uz reku kojom plove
Polako brodovi. Ovo drvee,
To su topole. Lie, mirisi.
Ivice su otre. Jasnost
Na koju smo ponosni. Jeste,
ivi smo. Ali
Sve sporije i sporije.
Dok ne postanemo
Prizor na razglednici.

Vojislav Karanovi
From: Strmi prizori
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin
Uspon
Mora se krenuti od malog
I neznatnog. Od crne
Take sa krilca bubamare.
Preko njihanja travki
I cveta divlje rue.
Kande to se izvlai i uvlai,
ape dok izviruje iz grma.
Preko oblaka koji zaklanja
Sunce, neuhvatljivog pramena
Magle, pa sve do vetra to se
Mrti, i kida, sam u sebi.
Mora se poi iz podnoja,
Puteljcima gde se pod nogom
Rone kamenii.
Ii uskim stazama, sve uim,
Neprohodnim. Probijati se.
Kao zrak kroz oblak, ili
Zver kroz umu.
Sve do vrha, do take
Gde je skoncentrisan i otar
ivot, a smrt razreena
I laka. Odakle sve stvari
Izgledaju neznatne i male.
Da bi se potom krenulo
Dole, u neki oblik.
Puteljkom, gde se rone
Rei.

Vojislav Karanovi
From: Sin zemlje
Srpska knjievna zadruga, Beograd 1999
ISBN: 86-379-0735-0
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin
Sin zemlje
Teki smo Zemlji. Dugo me je
Kopkalo to oseanje. Rilo
Po meni, potkopavalo
Ovo malo mira
I sigurnosti. Kroz glas,
Kroz dah, kroz riku
umskih zveri Zemlja
Se oslobaa nas.
Cvrkut ptica, otvaranje
Pupoljaka, mirisi
Poljskog cvea - tako
Nas Zemlja predaje,
Vraa nebu. I kao
Da pri tom uri.

Zemlja ne zna, da bez nas
Ne postoji. Da bi bez
Nas bila gola
I uzaludna
Kao bilijarska kugla
Zauvek sletela
Sa meke oje
Bilijarskog stola.

Dua: to je prostor u kome
Zemlja jedino postoji. Tu se
Ona kotrlja i okree,
Oko sebe i oko drugih planeta.

Poslednje oseanje, ono koje
Umirueg prevede iz ovog
U onaj svet eto ivice
Provalije dublje
Od najdubljeg kanjona.

Zemlja to zna, i zato
Okleva: ne da nas sve,
I odjednom.

Ja sam ovde. Cvet
Krvavih latica
Otvorio se u meni.

Vojislav Karanovi
From: Sin zemlje
Srpska knjievna zadruga, Beograd 1999
ISBN: 86-379-0735-0
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

O itanju poezije
Treba itati poeziju.
Ako ne zbog drugog,
Tako moe da oseti
Da nisi jedini
Izgubljen. Da ima
Onih koji su vie
I lepe zalutali
Nego ti.

Da i drugima nedostaju
Orijentiri. Kao stubovi
Koji izmiu iz ruku
im se neko za njih uhvati.
Da i drugi gube glavu
Osetivi da su bez oslonca
U prostoru beskrajnom kao
Ljudska dua.

Otvori knjigu pesama, i osetie
Da se svet isto tako cepa
Na mestu gde se prsti tiine
Usecaju u njegovo meso.

itajui pesme nazire se
Dubina slutnje da jedino
Pitanja ostaju otvorena.
A da se nad nama
Neto teko, tee i od
Zemlje, sputa.

Zbog poezije nama izgleda da munje
Imaju manje otra seiva.
I da grmljavina
Tone u muk.

Nesanica se reima
Pripitomljuje.
I manje smeta
to uvee glavu polaemo
Na jastuk
Kao na giljotinu.

Vojislav Karanovi
From: Sin zemlje
Srpska knjievna zadruga, Beograd 1999
ISBN: 86-379-0735-0
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Svetlost
Neka sve drugo ode, razveje se,
Izgubi. Samo svetlost
Da je tu, blagim okom
Da me gleda. ak
Ako je gruba i na silu
Ulazi kroz staklena okna.
I onda kad tare ramena
O pukotine izmeu roletni.
Opratam joj uporno kuckanje
Po onim kapcima u asu
Kad oni ne ele da se otvore.
Jer ta elja je kao kamen:
Brzo tone, pada na dno.
Svetlost je leptir
Sleteo na zenice.
Taj cvet
Lep je kao estice
Uskovitlane praine.
Samo da gledam, u njoj
Da se izgubim.
Kao to sam sebe gubio
U sjajnom pogledu one
Koju sam jednom
Stidljivo uhvatio
Za ruku, pomilovao
Po nadlanici.
Neka sve drugo ode,
I ljutito zalupi vrata
Za sobom. Dok je ona tu
Sve je na svom mestu.
U snopu svetlosti
Trepere sitna zrnca
Kao prah sa krila
Anela.
Zar da traim vie?

Vojislav Karanovi
From: Sin zemlje
Srpska knjievna zadruga, Beograd 1999
ISBN: 86-379-0735-0
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin
Elegija o bagremu pod prozorom
1.

Koliko si puta gledao tu kronju,
lie to treperi ili miruje,
granice tanke kao popucali
kapilari na oku;

to stablo, uspravno
kao znak usklika,

i grane, pruene u stranu
kao da neto pipaju i trae.

Plaio se da nee nai
rei za neku pesmu,
da e ti ona izmai:

kao da pesma moe da nestane,
da se izgubi, pretvori u tiinu, u vazduh.

U jesen drvo bi gubilo listove,
u prolee ga opet sticalo.
Tako se tebi inilo.

A bagrem je bio tu, pod tvojim
prozorom, i nije se pomerao -
osim u olujnom komaru.





2.

Opali listovi kotrljaju se
asfaltom, polako menjajui
boju, od zelene u tamnomrku.
Sve vie su nalik
licima dece u sumrak, kad je dan na izmaku .

Toliko si puta gledao to drvo
i ono se davalo tvom pogledu,
ravnoduno, umirenog daha.
ilice, tkivo, sokovi koji
hrane to telo to se migolji
i bei iz zagrljaja u koji ga
stee tvoja svest. Moda ne vidi

ali drvo gleda pravo
u tvoje oi.





3.

Listovi, zeleni i meki kao rei,
raspadaju se i trule, vraaju se
zemlji, iz koje su i nikli.

Da li se i dalje plai
za pesmu, da e ti pobei?

Pesma ne odbacuje svoje rei.
Stihovi - kome oni da se vrate?
Od koga su uopte potekli?

Jo uvek si na prozoru. Gleda.
Kronja, taj umni kovitlac,
skuplja se u taku
malu kao zenica.
Asfalt je boje beonjaa.
Vetar preko njega klizi
kao kapak preko oka.

Zemlja ima crte tvog lica.
I ovo nije prozor nego ogledalo.

Koliko si mu puta samo priao,
a to nisi shvatio,
nisi primetio.


Vojislav Karanovi
From: Svetlost u naletu
Plato, Beograd 2004
ISBN: 86-447-0183-5
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin
O pesku
Da li su zrnca peska
vremenom lomljeni sitni
delovi kamenih stena,

ili su to zvezde koje se upravo
bude iz sna, sneno se
mekoljei u postelji?

Da li su kriputava podloga
za nae korake, mekana
perina u koju je umotana

gravitacija ta sila to
sama sebi die za vrat -
ili su tiina,

dah koji je neko ispustio,
a iza njega, tog daha,
nema nita vie?

Vojislav Karanovi
From: Svetlost u naletu
Plato, Beograd 2004
ISBN: 86-447-0183-5
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin
Ovo drvo
Ni napolju ni unutra,
ovo drvo raste
u sreditu
zebnje,
prua ilice u tlo
saznanja da smo lomni
i krti, da nam je tako lako
naneti bol. Granicu
najmanjeg drveta, one
breze koju sluti ispod
prozora, tee je slomiti
nego oveka. Igle
ulaze u vene, kliznu lako
u njih, i najednom
si vie nego smrtan
i prolazan.
Kroz krv klizi rastvor
koji bi trebalo da te izlei
od neega to nije
bolest, a nije ni zdravlje,
da ti da odgovor na
pitanje koje nisi postavio.
Drvo koje vidi iza
sklopljenog oka, iza flastera
priljubljenog uz kapak,
stvarno je, razgranato,
na sve strane iri kronju,
grane prua u irinu,
u visinu, u dubinu, u tebe,
u mene, u sebe.

Vojislav Karanovi
From: Svetlost u naletu
Plato, Beograd 2004
ISBN: 86-447-0183-5
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Zagrljaj
Obrui to grle bavu punu gorkog
Vina. To su bili nai dani.

Trpki ukus crnice, uporno proticanje reka,
(kao proticanje krvi kroz vene i arterije)
um lia, i talasi koji su
Borama pokrivali jasno lice mora.
Varka, koju smo svi voleli.

Nema vie prepoznavanja,
Prisnog smeha oblaka.
I let laste,
Nestano prevrtanje po vazduhu,
Mi ipak nismo razumeli.

Telo bi svaki od nas
Radije bio svukao:
Oseali smo ga kao tkaninu
ije se niti brzo paraju.

Sada, okrueno zidovima
Koje pokriva sloj guste mahovine,
Ostalo je samo srce.

Krv se kao koni dima
Izvija ka nebu.

Nema vie ni srca.

Duo, umij svoje
Razgorele obraze snegom.

uju se samo jo damari,
Kotrljanje zvezda niz nebo.
Kao u mranoj kutiji, tiina
Koja opija; zagrljaj
U kome nema nikoga.

Vojislav Karanovi
From: iva reetka
IP Matica srpska, Novi Sad 1991
Audio production: 2006, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin