Ivo Andri} je bio obuzet mostovima kao graditeljskim podvizima i umetni~kim ostvarenjima.

Najpoznatiji Andri}ev roman “Na Drini }uprija” prati zbivanja oko velikog mosta na reci Drini u Vi{egradu. Ovaj romanhronika obuhvata vremenski prostor od 1566. godine, kada je po~elo zidanje mosta, do po~etka Prvog svetskog rata 1914. godine. Su{tina romana nije lepota mosta, ve} stapanje mosta sa sredinom, sa kasabom i njenim stanovnicima. Na taj na~in most `ivi i pre`ivljava sve ono {to se de{ava kasabi i ljudima u njoj. “Stoga je pri~a o postanju i sudbini mosta u isto vreme i pri~a o `ivotu kasabe i njenih ljudi, iz nara{taja u nara{taj, isto kao {to se kroz sve pri~anje o kasabi provla~i i linija kamenog mosta na jedanaest lukova, sa kapijom, kao krunom, u sredini.” Vreme i doga|aji u romanu ilustrovani su mnogobrojnim individualnim istorijama, ali nije svim likovima posve}ena podjednaka pa`nja. Neki likovi slu`e samo da bi do~arali sliku sredine ali je i njihov kratak fizi~ki i du{evni portret dat u romanu. To su likovi poput popa Nikole (“To je ~ovek visokog uzrasta i neobi~ne telesne snage, male pismenosti, ali velikog srca, zdrava razuma, vedra i slobodna duha.”), Mule Ibrahima (“Visok, mr{av i usukan ~ovek retke brade i opu{tenih brkova.(…) Iz celog tog ~oveka izbijala je blagost i vedrina, ve} pri prvom dodiru sa njim svaki je zaboravljao njegov spoljni izgled i njegovo mucanje”), Huseina-efendije i Davida Levog. Likovi kojima je posve}eno vi{e pa`nje u romanu, li~nosti koje se pamte po li~nim svojstvima i sudbini, nisu psiholo{ki detaljne studije. U roamanu ne postoji lik ~iijm je svim `ivotnim detaljima posve}ena pa`nja. Nikola Koljevi} je s pravom primetio: “Andri}evi likovi vi{e nas se doimaju kao crte`i koji su o`ivljeni tek nekolikim sna`nim potezima. Ali takvim, koji “hvataju” bitna obele`ja jedne ljudske fizionomije”. Nekolicini likova posve}eno je bar jedno celo poglavlje. Ustvari, nekima se posve}uje samo jedno poglavlje ili deo poglavlja, a drugima nekoliko poglavlja (oni se postepeno najavljuju kao sporedni u~esnici doga|aja, da bi se u jednom podglavlju, za njih klju~noj situaciji, potpuno predstavili). Iako pojedina~ne istorije mogu manje-vi{e da stoje nezavisno od romana, Andri} ih povezuje prvenstveno mostom, kao glavnim likom, a zatim stvara me|u pojedinim likovima spone analogije ili kontrasta. Te spone su najizra`enije izme|u Mehmed-pa{e Sokolovi}a i Alihod`e Muteveli}a, po~etka i kraja mosta. Mehmed-pa{a, “crnomanjast de~ak, iz visokog sela Sokolovi}a”, budu}I slavni vezir i inicijator gra|enja mosta na Drini, otet je od roditelja da bi stupio u tursku vojsku. Slika predela koji napu{ta trajno se urezuje u njegovo se}anje, posebno je “zapamtio kamenu obalu, obraslu retkim, golim i ubogo sivim rakitama”. Se}anje na Drinu koja preseca zemlju, za Mehmed-pa{u simbol je {ireg razdvajanja. “Kao fizi~ku nelagodnost negde u sebi – crnu prugu koja s vremena na vreme, za sekundu-dve prese~e grudi nadvoje i zaboli silno – de~ak je poneo se}anje na to mesto, gde se prelama drum, gde se bezna|e i ~amotinja bede zgu{njavaju i talo`e na kamenitim obalama reke preko koje je prelaz te`ak, skup i nesiguran.(…) Sve je to leglo u onu fizi~ku nelagodnost koja je ostala u de~aku toga novembarskog dana i koja ga nikad docnije nije potpuno napustila, iako je on promenio `ivot i veru, ime i zavi~aj.” I kada se Mehmed-

1

pa{I `ivot iz temelja promeni, kada postane slavni veliki vezir i zaboravi prelaz na Drini kod Vi{egrada, ose}anje nelagodnosti ga ne napu{ta. Ta crna pruga i bol u grudima vezivali su Mehmed-pa{u za predeo odakle poti~e. mo`e se re}i da nije Mehmed-pa{a bio taj koji je izabrao da gradi most, ve} su predeo i most izabrali njega za graditelja, dozivali ga na neki na~in opomenama koje dugo nije mogao da protuma~i. Sa godinama te opomene su bile u~estalije, a bol sve ve}i, sve dok jednog dana vezir ne do|e na ideju da spoji “dva kraja druma koji je tu prekinut”, sagradi most i na taj na~in pove`e sebe sa predelom iz koga vodi poreklo. “ Tako je on bio prvi koji je u jednom trenutku, iza sklopljenih o~nih kapaka ugledao ~vrstu i vitku siluetu velikog kamenog mosta koji treba na tom mestu da nastane.” Most, pored koga je sagra|en i han, postaje deo predela, a i samih ljudi. Medju njima se vremenom izgra|uje “prisna vekovna veza”, ali je veza pojedinaca sa mostom posebno duboka. To vidimo na primeru Dauthod`e Muteveli}a1 i njegovog potomstva (posebno Alihod`e Muteveli}a). Dauthod`a je bio prvi upravnik zadu`bine mosta i karavan-seraja2. Muteveli}i imaju za zadatak da spre~e osipanje, {tetu i kvar i vremenom stavaraju posebnu zajednicu sa mostom, pojedina~no, ali i porodi~no. Kada ostane bez sredstava (kada most i karavan-saraj izgube “hranarinu”) Dauthod`a dobrovoljno i bez nahnade radi na odr`avanju mosta i hana. “Dauthod`a je sve ~inio da han spase i o~uva u `ivotu. Najpre je tro{io od svoga a zatim je po~eo da se zadu`uje kod ro|aka.” On u svom poslu nalazi smisao `ivota, i u svom poslu i umire. “Tako ga je i smrt zatekla, jednog dana kad se bio ispeo da popravi popuzli crep na krovu.” Nije samo han bio smisao Dauthod`inog `ivota, ve} je i on bio smisao hana, jer smr}u Dauthod`e “umire” i han. Alihod`a Muteveli} je najistaknutiji potomak Dauthod`e. I on se, kao i svi Muteveli}i, nikada nije isticao bogatstvom, ve} po{tenjem i otvoreno{}u. Jo{ jedna karakteristi~na osobina porodice3 obele`avala je i njega – izuzetna tvrdoglavost. Alihod`a }e u romanu uvek imati svoje mi{ljenje i brani}e ga po svaku cenu. Zbog svoje prirode on upada u mnoge neprilike, strada i biva poni`en, ali uvek ostaje dosledan sebi i svojim stavovima. Iako Andri} likove postepeno uvodi u pri~u (imenom ili nekom neznatnom situacijom), Alihod`u odmah uvodi u centar zbivanja. Kada je Turska predala Bosnu i Hercegovinu Austriji javili su se pojedinci koji su `eleli da pru`e otpor Austrijancima. Nesre}an zbog okupatora, ~ak i ogor~en, Alihod`a je protiv otpora jer je racionalan ~ovek, potpuno svestan da je sultan ve} predao Bosnu i da Vi{egra|ani fizi~ki, brojno i oru`ano nisu spremni za borbu. Zbog ovakvog stava progla{en je izdajnikom. Ka`njen je i javno poni`en zbog svoje navodne izdaje, a ljudi koje je smatrao “svojim” prikovali su mu desno uho za drvenu gredu na kapiji mosta. To je bio prvi put kada je Alihod`a u interakciji sa mostom do`iveo bol (fizi~ku). On ima karakteristi~an odnos sa mostom, mo`emo re}i analogan me|uodnosu “kamenite obale” (kada most jo{ uvek nije postojao) i Mehmed-pa{e Sokolovi}a. Ono {to ih ~ini analognim jeste prvenstveno bol u grudima. Bol “koji je lju}i i te`i nego ikakav ljudski bol koji se mo`e zamisliti” Alihod`a prvi put do`ivljava na kapiji mosta ~itaju}i objavu o ulasku Austrijanaca u Bosnu. Dok je bol (crna pruga)
1 2

mutevelija je upravnik zaduzbinskog imanja, po tom zvanju je loza Mutevelica dobila prezime karavan-seraj je svratiste, han 3 Andric koristi biolosku motivaciju karaktera

2

naveo Mehmed-pa{u da vidi most dok jo{ uvek nije postojao, tako bol navodi Alihod`u da vidi poru{en most, iako je on jo{ uvek ceo. U njegovoj viziji most je “odjednom poru{en na sredini, tamo kod kapije; da ga je ona bela, {iroka hartija {vapskog proglasa presekla po polovini kao bezglasna eksplozija i da tu zjapi provalija; da jo{ stoje pojedini stubovi, levo i desno od toga preseka, ali da prelaza nema, jer most ne vezuje vi{e dve obale, i svak ima da ostane doveka na onoj strani na kojoj se u tom trenutku zadesio”. Mehmed-pa{ina vizija bila je ostvarena, i isto tako se i Alihod`ino vi|enje ispostavilo kao ta~no na kraju romana. Kada Alihod`a ~ita novu objavu na mostu, “pred unutarnjim pogledom hod`inim ~as se otvori neki dalek, neobi~an i opasan vidik, ~as se spusti neka zavesa, crna i olovna, pred samim zenicama”. Crna zavesa jeste ekvivalent za crnu prugu (oglas je “{tampan krupnim slovima, i okru`en jakom crnom prugom“). Alihod`in nemir se pove}ava kada sazna da je most miniran. On sve mo`e da shvati, ali ne i ~injenicu da neko minira vezirov most, {to pokazuje da on, i posle duge austrijske vladavine, i dalje `ivi u svetu ranijih odnosa i vrednosti. U vreme eksplozije on pre`ivljava ko{maran san, ~ija je strahota poja~ana deli}em stuba koji je kroz krov du}ana do{ao do Alihod`e. Razaranjem mosta po~inje i Alihod`ino razaranje iznutra, koje ga prati, kao i most “du{manski prese~en po polovini” ~ije “izlomljene strane prekinutih lukova bolno te`e jedna ka drugoj”, sve do smrti. Kroz Alihod`u i most jo{ jednom umire i Mehmed-pa{a. Dauthod`a ka`e: “Jer svi mi umiremo samo jednom a veliki broj ljudi po dva puta: jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadu`bina.” [to se ti~e `ivota mosta i njegovog odnosa sa kasabom, most, jo{ pre svog “rodjenja” kasabi donosi neprijatnosti, li{avanja, patnju i stradanja. Prvi koji oblikuje sudbine, a koga je most doveo u kasabu, je Abdaga. Andri} nam daje blag nagove{taj: “O ovom Abidagi ve} se unapred pri~alo kao o ~oveku bezobzirnom, nemilosrdnom i strogom preko mere.” Stanovnici kasabe gledali su na most kao mogu}nost sre}e i prosperiteta, ali im je dolazak tiranina i eksploatatora Abidage promenio mi{ljenje (jer su svi dovo|eni da rade na gra|enju mosta u lo{im uslovima i bez naknade). Abidaga svojom svirepo{}u zata{kava pohlepu (jer je novac kojim je trebao da plati radnike zadr`avao za sebe). On tla~I ~ak i svoje ljude, ni prema kome nema po{tovanja, pa ni prema veziru, koga potkrada. “Svoju subjektivnu bezna~ajnost on zlo~inom i mr`njom potencira do stvarne, objektizovane ~udovi{nosti.”4 Uzrok je i ~udovi{nih stvari kao {to je nabijanje Radisava (~oveka koji je bio ~elo otpora kulu~enju na mostu) na kolac. Suprotnost Abidagi je Arifbeg koji dolazi na Abidagino mesto vezirovog poverenika. “To je bio zaista posve druga~iji ~ovek.(…) Bez vike, bez {tapa, bez krupnih re~i i vidnog napora, on je zapovedao i raspore|ivao nasmejano i bezbri`no, (…) nije imao ~ega da se boji ni {ta da prikriva, pa mu nije ni trebalo da druge pla{i i progoni.” Kontrast izme|u Arifbega i Abidage je prvi pokazatelj da je sudbina mosta i stanovnika kasabe nerazdvojna. Dok su radnici i stanovnici morali da trpe Abidagin teror i most je trpeo (radovi su tekli sporo). Arifbegovim dolaskom kasaba je oslobo|ena terora, a most “oslobo|en” iz kamena. Prva smrt koju je most doneo kasabi je smrt Radisava sa Uni{ta, seljaka kulu~ara od koga je potekla ideja o ru{enju mosta zbog nepodno{ljivih
4

Milos I. Bandic – “Ivo Andric: zagonetka vedrine”

3

uslova rada. Kod Radisava je najizra`eniji kontrast izme|u fizi~kog izgleda i psihi~ke unutra{njosti. Radisav je bio “onizak ~ovek mrkog lica i nemirnih o~iju, dobro pognut u pasu, i{ao je brzo”, ali isto tako “nije bio ni siromah kao {to je izgledao ni priprost kao {to se pravio”. Radisav biva uhva}en i ka`njen zbog svog otpora Abidagi i kulu~enju prvo mu~enjem, pa onda nabijanjem na kolac. Prizor `ivog Radisava na kolcu bio je toliko stravi~an da je postao jedna od legendi o stvaranju mosta. Tihim re`anjem i je~anjem iz njega izbija glas prezira, mr`nje, bola i o~ajanja, glas koji se ranije nije ~uo. Radisav upravo tada ostvaruje sebe u celini. Mada za to pla}a visoku cenu, on u o~ima svojih sunarodnika postaje ne{to izme|u mu~enika i junaka, jednog sun~anog dana nad skelama mosta. Kao i sudbina Radisava sa Uni{ta i sudbina Fate Avdagine zavr{ava se na mostu, ali iz sasvim druga~ijih razloga i na sasvim druga~iji na~in. Naime, Fatin otac je ugovorio da se ona uda u selu sa druge strane reke. Ali Fata “nije pasivni objekat i poslu{ni pion na {ahovskoj plo~i porodi~nih kombinacija, interesa i planova i ~ar{ijskih pri~a; ona je samosvesno bi}e koje tek poku{ava da probije tvrdu opnu predrasuda i patrijarhalnih stega koja }e je ugu{iti”.5 Umesto slepog pokoravanja (ona se ne suprostavlja ocu, ali zadr`ava svoju slobodu i volju) Fata bira drugi izlaz-smrt, ali ona ne be`i od `ivota, ve} od ropstva i nesre}e. Sam prelazak preko mosta za Fatu je bio odlazak u ropstvo. I zato, kada dolazi do kapije mosta sa svatovima ona ska~e i na taj na~in se osloba|a. Osim Fate postoji jo{ jedan lik romana koji zavr{ava samoubistvom. To je Gregor Fedun, austrijski vojnik ruskog porekla koji je ~uvao most i kasabu od hajduka i drugih nedobronamernoika. Ali on ne izvr{ava samoubistvo na mostu kao Fata, ve} uzrok njegovog samoubistva le`I na mostu. Iako dolazi obave{tenje da se u okolini krije opasan hajduk, “nije lako usredsrediti svoju pa`nju samo na jedan predmet kad su ~oveku dvadeset i tri godine, kad mu telom idu mravci od snage i `ivota i kad oko njega sa svih strana {umi, ble{ti, miri{e prole}e”. Fedunu promi~e preru{eni hajduk sa mladom devojkom koja je ~esto prolazila danima pre toga i upu}ivala Fedunu poglede koji su bili dovoljni da u mladi}u pobude ma{tu. Posle hap{enja, Fedun ne mo`e da se suo~I sa svojom krivicom, i tu je osnovna razlika izme| u njegovog i Fatinog samoubistva. On nije protestvovao protiv drugih ljudi, ve} protiv samog sebe. Most je nekim likovima doneo smrt, a drugima je, kao Milanu Glasin~aninu, potpuno promenio tok `ivota. Jedna no} na mostu Glasin~aninu je predstavljala `ivotnu prekratnicu. Bukvalno zavistan od kocke, Milan je jedne ve~eri bio izazvan od strane misti~nog stranca na kartanje na mostu. Kako most ~esto prima obli~ja koja su u funkciji ose}anja posmatra~a, Glasin~aninu je most te ve~eri izgledao “lunati~ko”, bio je “nestvaran”, tada se mostu “krajevi gube u mle~noj magli a stubovi pri dnu tonu u tami…ceo most li~i na ~udnu arabesku nastalu u trenutku igri svetlosti i mraka”. Te no}i na kapiji mosta Glasin~anin gubi sve {to poseduje. Da bi povratio izgubljeno on mora da ulo`i svoj `ivot, ali i tada on gubi i “sve mu odjednom postade jasno: i {ta je vrednost `ivota, i {ta je ~ovek i {ta njegova prokleta i neobja{njiva strast da se igra sa svojim i sa tu|im, sa samim sobom i sa svim
5

Milos I. Bandic – “Ivo Andric: zagonetka vedrine”

4

oko sebe”. Me|utim, stranac je nestao u treptaju oka kao da nije ni postojao, ali ostao je most da ne dozvoli Glasin~aninu da zaboravi ono {to je te no}i shvatio. Primer da most prima obli~je koje je u funkciji ose}anja posmatra~a nalazimao i kod Lotike. Dok Lotikin `ivot ide uzlaznom linijom pred njenim pogledom “njegove dve strane” deluju harmoni~no i u “savr{enoj i nepokolebljivoj ravnote`i. Me|utim, kada se, do tada samouverena Lotika na| e na nizbrdici `ivota, ona vidi samo “poslednj luk mosta na slaboj mese~ini”. Ova linija uspona i pada jedinstvena je kod Lotike, jer je ona jedini lik koji ne izlazi na scenu samo u jednom presudnom trenutku sudbine, ve} joj Andri} posve}uje vi{e mesta u romanu nego ijednom drugom liku. Iako Jevrejka iz Galicije nastanjena u kasabi, Lotika kao hrabra `ena poku{ava da sve stvori sama, sa svojom pame}u i svojih “deset prstiju”, ne {tede}I sebe da bi pomogla porodici. Ona svojom brigom za porodicu ~ini (na druga~iji na~in) ono {to je mnogo ranije ~inio Mehmed-pa{a Sokolovi}, povezuje “mesto svoga porekla sa mestima svoga `ivota”. Andri} pred kraj romana u de{avanje uvodi i grupu omladinaca (krug oko politi~ke organizacije “Mlada Bosna”), ali ih skoro uop{te ne vezuje za most. Bez obzira {to su odrasli u Vi{egradu oni su na neki na~in gosti u njemu. [koluju se izvan Vi{egrada, dolaze samo u toku raspusta i skupljaju se uve~e na mostu ili na drugim mestima. Tu su teme razgovora naj~e{}e politi~ki i dru{tveni problemi. “Uop{te, izgleda da je ovom sada{njem nara{taju vi{e stalo do njegovih shvatanja o `ivotu nego do `ivota samog.“ Andri} ovim re~ima nagla{ava da su omladinci previ{e pasivni i neaktivni u odnosu na `ivost njihovih ideja. “Mlada Bosna je ovde bez krvi i mesa, ispod visine i zna~aja do kojih se stvarno bila podigla.”6 Kriti~ari su likove omladinaca ocenili kao najble|e, jer Andri} njihove likove daje uop{teno kao “generaciju”, kao nosioce nekog op{teg “stanja duha”, a ne kao ubedljive karaktere pojedinaca. Razli~iti likovi u razli~ito vreme u romanu stupaju na scenu i odlaze, ali ih “uvek isti, ve~iti i nepromenjiv” most vezuje i daje im smisao i svrhu. “Ljudi, koje talasi vekova nose pored mosta, gleda}e ga uvek novim i uvek druga~ijim o~ima, o~ima svoga vremena, svoje vere i svoje individualnosti; most }e ostati ve~no mlad i nov. Na njegovom beli~astom trupu, na njegovim nepomi~nim oblinama, ukr{ta}e se pogledi na svet i nazori, ljudski izrazi epohe i li~ne ispovesti kroz vekove.”7

6 7

Milan Bogdanovic - “Na Drini cuprija, kritike” Petar Dzadzic – “Ivo Andric”

5

BIOGRAFIJA IVE ANDRI]A Ivan, Ivo Andri} je ro|en 9. oktobra 1892. godine u Docu kod Travnika. Poti~e iz kujund`iske porodice (ime njegovog oca bilo je Antun Andri}, a majke Katarina Andri}). Sa samo dve godine Andri} je ostao bez oca. Njegova majka, suo~ena sa besparicom, dala ga je na ~uvanje Katarini Andri} (mu`evljevoj sestri) u Vi{egrad, gde je i zavr{io osnovnu {kolu. Nakon osnovne {kole vra}a se kod majke, u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju. Kao gimnazijalac po~inje da pi{e poeziju i 1911. godine u “Bosanskoj vili” objavljuje svoju prvu pesmu “U sumrak”. Jo{ tada Andri} postaje pripadnik nacionalisti~kog pokreta “Mlada Bosna” i bori se za ideju osloba|anja jugoslovenskih naroda i njihovog ujedinjenja. 1912. godine Andri} zapo~inje studije u Zagrebu, me|utim, posle godinu dana on prelazi da studira u Be~ i ve} slede}e godine prelazi u Krakovo. Tih godina objavljuje prevode sa slovena~kog, engleskog, nema~kog u ~asopisu “Bosanska vila”. U izdanju Dru{tva hrvatskih knji`evnika u junu 1914. godine objavljeno je {est Andri}evih pesama. Posle ubistva Franca Ferdinanda odlazi u Split, gde je bio uhap{en kao pripadnik nacionalno-revolucionarne omladine, jula 1914. godine. Bio je politi~ki zarobljenik do marta 1915. godine, ali je za to vreme, u tamnici intezivno pisao. Po izlasku iz zatvora bolovao je od bolesti plu}a (od toga je bolovao i ranije), le~io se u Zagrebu. 1. januara 1918. godine iza{ao je prvi broj ~asopisa “Knji`evni jug”, u ~ijoj je redakciji u~estvovao. U “Hrvatskoj njivi” i “Knj`evnom jugu” objavljuje stihove, prikaze, prevode i eseje. Po~etkom 1919. godine po~inje da radi kao ~inovnik u ministarstvu vera u Beogradu, po~inje intezivno da u~estvuje u knji`evnom `ivotu Beograda i da se dru`i sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovi}em, Sibetom Mil~i}em i drugima koji se okupljaju u kafani “Moskva”. 1920. godine Andri} stupa u diplomatsku slu`bu i odlazi u Rim. Te godine objavljuje pripovetku “Put Alije Djezeleza”, drugu knjigu pesama u prozi-“Nemiri” i pri~u “Dan u Rimu”. Po~etkom 1923. godine postao je vicekonzul u Gracu. Po{to nije zavr{io studije preti mu otkaz, pa se on na jesen 1923. godine upisuje na Filozofski fakultet u Gracu i doktorira u junu 1924. godine. U novembru se vra}a u Beograd, na rad u Ministarstvu inostranih dela. Tada

6

izlazi prva Andri}eva knjiga pripovedaka-“Pripovetke”. 1926. godine Ivo Andri} je primljen za ~lana Srpske akademije nauka i umetnosti. 1936. godine objavljuje tre}u zbirku pripovedaka i odlomke “Znakova pored puta”. 1937. godine imenovan je za pomo}nika ministra inostranih poslova, a dve godine kasnije (posle niza priznanja i odlikovanja) Andri} je jednoglasno izabran za redovnog ~lana Srpske kraljevske akademije. Iste godine odlazi u Berlin kao opunomo}eni ministar i izvanredni poslanik, me|utim, politi~ki pregovori sa nema~kim vlastima odvijaju se mimo njegovog znanja, pa on nadle`nima u Beogradu nudi ostavku. Penzionisan je tek novembra 1941. godine (ali je odbio da prima penziju). Za vreme rata `iveo je u potunoj izolaciji, pi{u}i romane “Travni~ka hronika”, “Gospo|ica” i “Na Drini }uprija”8 koji 1945. godine izlaze iz {tampe (marta “Na Drini }uprija”, avgusta “Travni~ka hronika”, a novembra “Gospo| ica”). 1946. godine Andri} postaje prvi predsednik Saveza knji`evnika Jugoslavije. Andri}eve “Nove pripovetke” objavljene su 1948. godine, a “Prokleta avlija” i “Odabrane pripovetke” 1954. godine. Bio je poslanik narodne skup{tine kao i prvi potpisnik Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom knji`evnom jeziku. Zbirka pripovedaka “Lica” objavljena je 1960. godine kada je Andri} bio ve} uveliko prevo|en pisac (na preko trideset jezika). 29. oktobra 1961. godine Andri}u je dodeljena Nobelova nagrada za knji`evnost, za roman “Na Drini }uprija”9. 1962. godine objavljena je zbirka pripovedaka “@ena na kamenu” i prvi put u celini {tampana pripovetka “Jelena, `ena koje nema”. 1963. godine izlaze “Sabrana dela” Ive Andri}a u deset knjiga. 13. marta 1975. godine “svet }e napustiti jedan od najve}ih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroni~ar balkanskog karakazana”. Urna Ive Andri}a polo`ena je 24. aprila 1975. godine u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

8 9

ranija izdanja romana zavrsavaju se beleskom: “Beograd, juli 1942.-decembar 1943.” Nagrada mu je dodeljena “za epsku snagu” kojom je oblikovao “motive i sudbine iz istorije” svoje zemlje.

7

LITERATURA

• • • • • •

Petar D`ad`i} – “Ivo Andri}”, Beograd, 1957. Milo{ I. Bani} – “Ivo Andri}: zagonetka vedrine”, Novi Sad, 1963. Milan Bogdanovi} – “Na Drini }uprija, kritike”, Beograd, 1972. Nikola Milo{evi} – “Andri} i Krle`a kao antipodi”, Beograd, 1974. Nikola Koljevi} – “Na Drini }uprija Ive Andri}a”, Beograd, 1982. www.ivoandric.org.yu

8

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful