You are on page 1of 21

ŽIVOTNI VOZ

Autor – nažalost – nepoznat.


Aranžirao, propratio tekstom i muzikom Dottore El Cidre
Nedavno sam čitao knjigu u kojoj se život poredi sa
putovanjem u vozu. Bila je to veoma zanimljiva knjiga.
Život je kao putovanja u vozu. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom
nekih zaustavljanja mogu se dogoditi prijatna iznenađenja.
Ljudi proživljavaju srećne trenutke, ali ima i nezgoda, nesreća,
tuge.
  Kad se rodimo i zakoračimo u voz, srećemo se sa ljudima za
koje mislimo da će nas pratiti tokom čitavog našeg putovanja.
Na primer, naši roditelji…
Nažalost, kad-tad oni
će sići sa voza i
ostaviti nas bez svoje
ljubavi, brižnosti,
nežnosti, bez svoga
prijateljstva i
društva.
Međutim, u voz će ući
druge osobe
koje će nam, takođe, biti
veoma važne.
To su naša braća i sestre,
naši prijatelji i ljudi koje
srećemo i koje ćemo
zavoleti tokom putovanja.
Mnoge osobe koje ulaze
u voz gledaju na
putovanje kao na kratku
šetnju, Oni ne uživaju u
predelima kraj kojih
prolaze, ne žele da se
zbližavaju sa drugima,
pa kraj putovanja
dočekaju sami.
Drugi u ovoj
vožnji
kroz život
nailaze samo
na žalost i
tugu.
Ali ima i onih
koji su u
vozu, u toku
vožnje,
uvek
nadohvat
ruke i
spremno
pomažu onima
kojima je
pomoć
potrebna.
Mnogi, kada siđu sa
voza, ostavljaju iza
sebe trajnu čežnju.
Neki nas uvaljuju
i u nevolje.
Mnogi ulaze i silaze
a da ih nismo ni
zapazili.
Čudi nas što su
mnogi putnici koji
su nam veoma
dragi negde u
nekom drugom
vagonu.
Ostavljaju nas
same u delu našeg
putovanja.
Ponekad
pokušavamo da ih
pronađemo i da se
smestimo u njihov
kupe.
Međutim, na
našu žalost,
često ne
možemo da
sednemo
kraj njih.
Mesto
pored neko
drugi je već
zauzeo.
I takav je život. Prepun izazova, snova, maštanja, nadanja, prepun
sastanaka i rastanaka bez ponovnog sastajanja. I nikad se ti trenuci
neće vratiti. Zato, pokušajmo da svoje putovanja kroz život učinimo
najlepšim mogućim.
Pokušajmo da
sa svima u
vozu budemo
u ljubavi.
Pokušajmo da
u svakom
putniku
vidimo ono
najbolje u
njemu.
Setimo se i toga da na neki od vagona može da
svakom ukrštanju isklizne iz koloseka i da je
životnih koloseka putnicima u njima možda
potrebna naša pomoć.
I sami možemo doživeti
iskliznuće. Nadamo se da ćemo
tada naići na putnika koji će nas
razumeti.
Najveća misterija
putovanja je što ne
znamo kada ćemo
zauvek sići sa voza.
Takođe ne znamo ni
kada će naši saputnici
sići. Pa ni oni koji sede
do nas.
Sigurno ću biti
veoma tužan
kada budem
morao zauvek
da napustim
voz.
Verujem da će
veoma boleti
rastanak sa
nekim
prijateljima
koje sam sreo
za vreme
putovanja i
koji su mi
Međutim, gajim nadu da postoji glavna stanica i postali dragi.
da ću videti kako svi moji dragi pristižu, sa
prtljagom koji nisu imali kada su ulazili u voz. I
biću srećan što se ponovo srećemo.
Usrećiće me
pomisao da
sam im baš ja
pomogao do
uvećaju svoj
prtljag i da
sam u njega
stavio prave
sadržaje.
Moramo se truditi
da imamo srećno
putovanje i da
znamo da se na
kraju sva muka
stostruko isplati.
Pokušajmo da pri
silasku sa voza
ostavimo prazno
sedište koje kod
ostalih putnika, koji
nastavljaju
putovanje, budi
čežnju i lepa i
prijatna sećanja.
Svima želim srećno i prijatno putovanje!