You are on page 1of 409

DOUGLAS PRESTON & LINKOLN CHILD

RELIKVIJAR

D O ​ U ​ GLAS P RE ​ STON & L IN ​ KOLN C

S engleskog preveo Aljoša Molnar

Naziv originala:

Douglas Preston & Linkoln Child Reliquary

D O ​ U ​ GLAS P RE ​ STON & L IN ​ KOLN C

s o l a r i s

Novi Sad, 2013.

ZAHVALNOST

PRVI DEO: STARE KOSTI

1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.

8.

9.

10.

11.

12.

13.

14.

SADRŽAJ

16.

17.

18.

19.

20.

21.

22.

DRUGI DEO: CUI CI SONO DEL MOSTRI

23.

24.

25.

26.

27.

28.

29.

30.

31.

33.

34.

35.

36.

37.

38.

39.

40.

41.

42.

43.

44.

45.

TREĆI DEO: KUĆICA OD LOBANJA

46.

47.

48.

50.

51.

52.

53.

54.

55.

56.

57.

58.

59.

60.

61.

62.

63.

64.

I NA KRAJU

ZABELEŠKE AUTORA

Lin ​ koln Čajld po ​ sve ​ ću ​ je ovu knji ​ gu svo

Linkoln Čajld posvećuje ovu knjigu svojoj kćerki Veroniki

Daglas Preston posvećuje ovu knjigu doktoru Džejmsu Mortimeru Gibonsu mlađem

Z AHVALNOST Pisci žele da se zahvale sledećim osobama koje su na bezbroj načina pomogle da

ZAHVALNOST

Pisci žele da se zahvale sledećim osobama koje su na bezbroj načina pomogle da ova knjiga ugleda svetlo dana: Bobu Glisonu, Metjuu Snajderu, Denisu Keliju, Stivenu de las Herasu, Džimu Kušu, Lindi Kvinton, Tomu Espenshajdu, Denu Rabinovicu, Kejlebu Rabinovicu, Keren Lovel, Marku Galageru, Bobu Vinkotu, Liju Suknou i Džordžeti Piligijan. Posebnu zahvalnost dugujemo Tomu Doertiju i Harviju Klingeru, bez čijeg vođstva i prilježnosti Relikvijar ne bi bio moguć. Hvala takođe i svima onima iz Tor/Fordž prodaje za sav naporan rad i posvećenost. Takođe bismo voleli da se zahvalimo i svim onim čitaocima koji su nas podržavali, bilo pozivima za vreme radio ili televizijskih intervjua, bilo razgovorima na promocijama, bilo pismima, konvencionalnim i elektronskim, ili jednostavno time što su uživali dok su čitali naše knjige. Vaš entuzijazam koji ste pokazali prema Relikviji, bio je motivišuća sila koja je stajala iza ovog nastavka. Svima vama - i onima koji su morali biti ovde spomenuti, ali nisu - naša najdublja zahvalnost.

Slu ​ ša ​ mo ne ​ i ​ zgo ​ vo ​ re ​ no,

Slušamo neizgovoreno, zurimo u nevidljivo.

Kakuzo Okakura, Knjiga o čaju

P RVI D EO S TA ​ RE K O ​ STI

PRVI DEO

STARE KOSTI

RELIKVIJAR: oltar ili Škrinja za izlaganje nekog predmeta, kosti, ili dela tela sveca ili božanstva.

1.

Snou ispita svoj regulator, proveri oba vazdušna ventila i pređe rukom preko klizavog neoprena svog odela. Sve je bilo kako treba, kao što je bilo i prošli put kad je proveravao, pre šezdeset sekundi. „Još pet minuta”, reče narednik-ronilac, upola smanjivši brzinu motornog čamca. „Sjajno”, začu se sarkastični Fernandezov glas nadjačavajući zvuk velikog dizel motora. „Stvarno sjajno.” Niko drugi ništa nije rekao. Snou je primetio da je ćaskanje lagano zamiralo kako se tim približavao lokaciji. Pogledao je preko krme prema zapenušanoj vodi reke Harlem, koja se širila iza propelera u obliku smeđeg klina. Reka je ovde bila široka i kotrljala se tromo ispod vrele sivkaste magle tog avgustovskog jutra. Okrenuo je pogled prema obali, neznatno se kreveljeći jer mu je gumena kapuljača zatezala kožu na vratu. Visoke stambene zgrade s porazbijanim prozorima. Avetinjski kosturi skladišta i fabrika. Napušteno igralište. Ne, ne baš sasvim napušteno: jedno dete njihalo se na zarđalom razboju. „Hej, ljuti ronioče”, Fernandezov glas dopre do njega. „Proveri jesi li poneo pelene.” Snou zategnu krajeve svojih rukavica i nastavi da zuri prema obali. „Prošli put kad smo poveli jednog novajliju na sličan zaron”, nastavio je Fernandez, „usrao se u odelo. Hriste, kakav je to svinjac bio. Naterali smo ga da sedi na krmi čitavim putem do baze. A tad smo bili na ostrvu Liberti. To je prokleta modna pista u poređenju s Kloakom.” „Fernandeze, zaveži”, blago reče narednik. Snou je nastavio da gleda preko krme. Kad se prebacio iz regularne njujorške policije u gnjurce, napravio je jednu veliku grešku: spomenuo je da je nekada radio na ronilačkom čamcu u Kortezovom moru. Prekasno je saznao da su nekolicina pripadnika gnjuraca bili industrijski ronioci koji su polagali kablove, održavali cevovode i radili na naftnim platformama. Za njih, instruktori poput njega bili su razmažene, nevešte mlakonje koje vole bistru vodu i čist pesak. A posebno Fernandez, koji mu nije dozvoljavao da to zaboravi. Čamac se jako nagnuo nadesno kad je narednik skrenuo bliže prema

obali. Još je smanjio gas kako su se približavali gusto načičkanim priobalnim građevinama. Iznenada, jedan mali tunel od cigala pojavi se na vidiku, kvareći monotoniju sivih betonskih fasada. Narednik je provezao čamac kroz tunel pravo u polutamu koja ih je tamo čekala. Snou postade svestan neopisivog smrada koji se uzdizao s namreškane vode. Suze mu nehotice izbiše na oči i on priguši nagon za kašljanjem. Sedeći na pramcu, Fernandez je, okrenuvši se, gledao u njega i kikotao se. Ispod Fernandezovog otvorenog odela Snou je video majicu s nezvaničnim motom policijskih gnjuraca: „Ronimo u govnima i tražimo mrtve stvari.” Samo ovaj put to nije bilo ništa mrtvo, već jedan ogromni paket heroina, bačen prethodne noći sa železničkog mosta Hambolt za vreme razmene vatre s policijom. BD4Y. Uski kanal je s obe strane bio oivičen betonskim bedemom. Malo ispred, jedan policijski čamac čekao je ispod železničkog mosta, isključenih motora i lagano se njišući u prugastoj senci. Snou je video dva čoveka u njemu: vozača i nekog zdepastog čoveka u poliesterskom odelu koje mu nikako nije stajalo. Bio je proćelav, a mokra cigara štrčala mu je iz usana. Podvrnuo je nogavice, pljunuo u zaliv i podigao jednu ruku prema njima u znak pozdrava. Narednik klimnu prema tom čamcu. „Vidi ko je tu.” „Poručnik D’Agosta”, odgovori jedan od ronilaca s pramca. „Mora da je gadno.” „Uvek je gadno kad je neki policajac upucan”, kaza narednik. Narednik isključi motor i zanese krmu tako da se dva čamca lagano spojiše jedan s drugim. D’Agosta uskoči pozadi da porazgovara s ronilačkim timom. Kako se pomerao, tako se policijski čamac blago naginjao pod njegovom težinom i Snou je video kako za vodom, koja se sliva niz trup, ostaje zejtinjav i zelenkast trag. „Jutro”, reče D’Agosta. Inače crven u licu, u ovoj pomrčini pod mostom poručnik je žmirkao u njih poput nekog bledunjavog pećinskog stvorenja što se krije od svetla. „Izvolite, gospodine”, uzvrati narednik, lepeći dubinski manometar za zglob. „O čemu se radi?” „Neko privođenje je pošlo po zlu”, reče D’Agosta. „Ispostavilo se da je u pitanju samo običan kurir. Bacio je robu s mosta.” Klimnuo je prema visećoj strukturi iznad njih. „Onda je upucao jednog pandura, a nakon

toga se zauvek preselio na drugi svet. Ako pronađemo taj paket, moći ćemo da zaključimo ovo sranje od slučaja.” Narednik uzdahnu. „Ako je tip poginuo, zašto ste nas zvali?” D’Agosta odmahnu glavom. „A šta, ti bi da ostaviš tamo dole ciglu heroina od šeststo hiljada?” Snou podiže pogled. Kroz pocrnele grede mosta mogao je da vidi izgorele fasade zgrada. Hiljade prljavih prozora piljilo je u mrtvu reku. Šteta, pomislio je, kurir ju je bacio u Hambolt kil, iliti Cloaca Maximu, prozvanu po velikom centralnom odvodnom kanalu drevnog Rima. Kloaka je dobila to ime zbog izmeta, toksičnog blata, mrtvih životinja i polihlorovanih bifenila. Metro je tandrkao iznad njih, tresući se i škripeći. Ispod njegovih nogu čamac je podrhtavao, a površina svetlucave mutne vode jedva se pomerala, kao želatin koji je počeo da se steže. „Dobro, ljudi”, čuo je narednika kako govori. „Hajde da se skvasimo.” Snou ponovo poče da proverava odelo. Znao je da je prvoklasni ronilac. Odrastajući u Portsmutu, praktično živeći u reci Paskatakva, spasao je nekoliko života tokom tih godina. Kasnije je, u Kortezovom moru, lovio ajkule i obavljao tehničke zarone do ispod šezdeset metara. Ali i pored toga, nije se preterano radovao ovom što sledi. Mada Snou nikad nije bio ovoliko blizu, tim je o Kloaki prilično često razgovarao u bazi. Od svih najgorih mesta za ronjenje u gradu Njujorku, Kloaka je bila najgora, gora i od Artur kila, Đavolje kapije, pa čak i od Govanus kanala. Jednom je, kako je čuo, to bila velika pritoka Hadsona koja je presecala Menhetn južno od Šugar hila u Harlemu. Ali vekovi izlivanja, industrijske gradnje i nebrige pretvorili su je u ustajalu i nepokretnu traku prljavštine: tečno đubrište za sve što se može zamisliti. Snou je čekao svoj red da uzme bocu s kiseonikom sa čelične police, a onda je kročio prema krmi i prebacio je preko ramena. Još uvek nije bio navikao na teško i tesno suvo ronilačko odelo. Krajičkom oka je video kako se narednik približava. „Jesi li spreman?” dopro je tihi bariton do njega. „Mislim da jesam, gospodine”, kaza Snou. „Šta je sa lampama?” Narednik se upilji u njega. „Ove zgradurine zaklanjaju sunčevo svetlo. Trebaće nam lampe ako hoćemo nešto da vidimo, je li tako?” Narednik se isceri. „Od toga nema nikakve vajde. Kloaka je oko pet-

šest metara duboka. Ispod toga, ima još tri, možda pet metara mekog mulja. Čim perajima dotakneš taj mulj, on se razleti kao prašina. Nećeš videti ni prst pred okom. Ispod tog mulja ima još desetak metara blata. Paket je zakopan negde u tom blatu. Tamo dole možeš da gledaš jedino rukama.” Pogledao je Snoua, procenjujući ga i kratko oklevajući. „Slušaj”, rekao je tihim glasom. „Ovo neće biti kao oni ronilački treninzi u Hadsonu. Poveo sam te samo zato što su Kuni i Šulc još uvek u bolnici.” Snou klimnu. Oba ronioca su zapatila „blastos” - blastomikozu, gljivičnu infekciju koja napada organe stomačne duplje - dok su pre nedelju dana, na dnu Severne reke, u jednoj limuzini tražili mecima izrešetano telo. I pored obaveznih nedeljnih kontrola krvi zbog parazita, svake godine su bizarne boleštine upropaštavale zdravlje ronilaca. „Ako bi radije da presediš ovo, biće u redu”, nastavio je narednik. „Možeš da ostaneš ovde gore i pomažeš s vođicama.” Snou pogleda prema ostalim roniocima koji su zakačinjali svoje pojaseve s olovom, zatvarali cibzare svojih suvih odela i puštali konopce preko ivica čamca. Setio se prvog pravila tima gnjuraca: svi ronioci zaranjaju. Fernandez, pričvrstivši konopac za klin, osvrnu se prema njima i znalački se zaceri. „Roniću, gospodine”, kaza Snou. Narednik ga je dugo posmatrao. „Seti se osnovnih uputstava. Ostani u ritmu. Kad se prvi put nađu u takvom blatu, ronioci imaju običaj da zadržavaju dah. Nemoj to da radiš, to je najbrži put do embolije. Nemoj ni previše da naduvaš svoje odelo. I za ime Hrista, ne ispuštaj konopac. U blatu zaboraviš šta je gore, a šta dole. Ispustiš li konopac, sledeće telo po koje ćemo doći biće tvoje.” Pokaza prema najdaljoj vođici od krme. „Ova je tvoja.” Snou je čekao, usporavajući dah, dok mu je maska prebacivana preko lica, a vodovi prikačinjani. Onda je, nakon poslednje provere, prešao preko boka čamca. Čak i kroz tesno, usko suvo odelo, voda je bila čudna. Viskozna i sirupasta, nije mu proticala pored ušiju, niti mu se kovitlala oko prstiju. Probijanje kroz nju iziskivalo je napor, kao plivanje u motornom ulju. Pojačavajući stisak na vođicu, opustio se i potonuo metar-dva ispod površine. Već se ni kobilica čamca iznad njega više nije mogla videti,

progutana mijazmom minijaturnih komadića koji su ispunjavali tečnost svud oko njega. Gledao je oko sebe kroz slabašnu, zelenkastu svetlost. Neposredno ispred njegovog lica mogao je da vidi svoju ruku u rukavici kako stiska konopac. Nešto dalje mogao je da vidi i svoju drugu ruku, kako ispružena istražuje vodu. Beskonačan broj čestica plutao je u prostoru koji se nalazio između. Nije mogao da vidi ispod svojih stopala:

tamo je bilo samo crnilo. Šest ili sedam metara u tom crnilu, znao je, ležala je tavanica jednog drugačijeg sveta: sveta debelog, gustog blata. Prvi put u svom životu Snou je shvatao koliko njegov osećaj sigurnosti zavisi od sunčevog svetla i bistre vode. Čak i na pedesetak metara dubine, vode Kortezovog mora bile su bistre, a svetlost baklje davala mu je osećaj otvorenosti i prostora. Pustio se još nekoliko metara, očima se napinjući da progleda kroz crnilo ispod sebe. Iznenada, u najudaljenijem zakutku svog vidnog polja, video je ili je mislio da je video, kroz zamućene struje nepropusne magle, neku valovitu i žiličastu površinu. Bio je to onaj sloj mulja. Lagano je tonuo prema njemu, osećajući kako mu usled zebnje u stomaku raste velika grudva. Narednik je spomenuo kako ronioci često misle da su videli čudna priviđenja u mutnoj vodi. Ponekad je bilo teško reći šta je stvarno, a šta ne. Nogom je dodirnuo neku čudnu plutajuću površinu - prošao kroz nju i momentalno se uzdigao pravi oblak, obavio se oko njega i zaklonio sve. ba lka n d ow nlo ad. or g - for ster Snou se na trenutak uspaničio, čvrsto se hvatajući za uže. Smirivši se uz pomisao na iscerenog Fernandeza, nastavio je da se spušta. Svaki pokret podizao je novu oluju crne tekućine koja se kovitlala oko njegovog vizira. Shvatio je da instinktivno zadržava dah i primorao se da diše dugim i pravilnim udasima. Ovo je sranje, pomislio je. Moj prvi pravi zaron u jedinici, a praktično sam neupotrebljiv. Na časak zastade, kontrolišući dah i prisiljavajući se da očuva postojan ritam. Spuštao se niz konopac po nekoliko stopa odjednom, štedeći pokrete i pokušavajući da se opusti. Malo se iznenadi, shvativši da uopšte više nije hitno jesu li mu oči otvorene ili zatvorene. Um mu se neprestano vraćao debelom pokrovu od mulja koji ga je čekao. Nešto je ležalo u tom mulju, obloženo, kao insekt u ćilibaru… Odjednom, njegove čizme kao da dotakoše dno. Ali ono nije bilo nalik

ni na jedno drugo koje je Snou ikada osetio. Ovo dno kao da se raspadalo, ugibalo se pod njegovom težinom uz nekakav odvratan gumenasti otpor; počelo je da mu se uspinje uz gležnjeve, zatim kolena, potom grudi, kao da tone u pihtijasti živi pesak. Za samo tren, bilo mu je i preko glave; dospeo je ispod njega i nastavio da propada, mada znatno sporije, potpuno obavijen glibom koji se nije mogao videti već samo osetiti i koji se pripijao uz neopren njegovog suvog odela. Mogao je da čuje mehuriće sopstvenih izdisaja kako se probijaju nagore, oko njega; ali ne brzo kako je navikao, već uz neko nadimajuće kotrljanje. Blato je pružalo sve veći otpor kako je propadao. Koliko još treba da se spušta u ovo sranje? Slobodnom rukom je mahao oko sebe kako je naučen, tražeći bilo šta u ovom mulju. Ona je udarala u neke stvari. U crnilu i s rukama u debelim rukavicama teško je bilo reći šta je to: granje drveća, nekakve šipke, neki užasni zamotuljci žice, nagomilano vekovno đubre zatočeno u blatnjavom groblju. Još nekoliko metara i vraća se. Čak se ni ono kopile, Fernandez, neće moći cerekati zbog ovog. Iznenada, njegova slobodna ruka udarila je u nešto. Kad je Snou to privukao k sebi, stvar je doplutala prema njemu uz neki blagi otpor što je ukazivalo na veću težinu. Snou zaglavi uže u pregibu desne ruke i opipa predmet. Šta god to bilo, nije bilo paket heroina. Pustio je to, odgurnuvši ga.

Predmet se zaneo u lepljivom kovitlacu njegovih peraja i udario u njega u tom crnilu, gurnuvši mu masku unazad i na momenat mu izbivši regulator. Snou je uspostavio ravnotežu i počeo da pruža ruku prema njemu, tražeći oslonac kako bi ga konačno odgurnuo od sebe. Bilo je kao da gura ruku u neko zamršeno klupko. Veliku granu drveta, možda. Ali na nekim mestima je bilo neobjašnjivo meko. Opipao je duž njega i osetio glatke površine, okrugle čvorove i meke grudve. A onda, u blesku spoznaje, Snou shvati da opipava neku kost. I to ne samo jednu, već nekoliko, spojenih kožastim trakama tetiva. Bili su to napola raspadnuti ostaci nečega, možda konja; ali kako je nastavio da opipava shvatio je da to može biti samo čovek. Ljudski skelet. Ponovo je pokušao da uspori disanje i uspostavi normalan tok misli. Zdrav razum i trening rekli su mu da ne može samo

da ga ostavi tu. Moraće da ga izvuče odatle. Počeo je da provlači konopac kroz kuk i niz dugačke kosti, što je bolje mogao u gustom blatu. Nadao se da kostur još uvek ima dovoljno hrskavice na kostima da ostane u jednom komadu dok ne izađe na površinu. Snou nikad pre nije pokušao da priveže čvor u rukavicama, u potpuno crnom mulju. To je bilo nešto čega se narednik nije dotakao za vreme osnovne obuke. Nije pronašao heroin. Ali i ovo je bio zgoditak: Snou je nabasao na nešto bitno. Nerešeno ubistvo, možda. Mišićavi Fernandez ima da se usere u gaće kad sazna za to. Pa ipak, Snou nekako nije bio ushićen. Sve što je želeo bilo je da se već jednom izvuče i izađe iz ovog blata. Dah mu se ubrzao u brze i kratke udahe i više nije ulagao nikakav napor da ga kontroliše. Odelo mu je bilo hladno, ali nije mogao sad da se zaustavlja i naduvava ga. Konopac je spao i on pokuša ponovo da ga namesti, držeći skelet blizu sebe kako mu ne bi iskliznuo u tom blatu. Iznova i iznova je pomišljao na metre i metre blata iznad svoje glave, vrtloge mulja iznad toga i viskoznu vodu kroz koju sunčeva svetlost nikad ne prodire… Konopac se konačno čvrsto priveza i on mu se, cvileći u sebi, zahvali. Proveriće još da je sve čvrsto privezao, a onda će triput povući konopac, dajući tako znak da je nešto pronašao. Zatim će se popeti uz njega iz ovog crnog užasa, na čamac pa posle i na kopno, a onda se možda tuširati jedno sat i po, napiti se i razmišljati o tome da se vrati na svoj stari posao. Sezona ronjenja počinje za svega mesec dana. Proverio je uže i osetio da je čvrsto vezano oko dugih kostiju skeleta. Ruke su mu se pomerale nagore, opipavajući rebra i grudnu kost, provlačeći još užeta kroz kosti i proveravajući da je sve zategnuto i da konopac neće spasti dok skelet budu izvlačili na površinu. Prsti su nastavili da se pomeraju nagore, samo da bi otkrili kako se kičmeni stub završava ničim drugim do crnim blatom. Nema glave. Instiktivno Snou trgnu ruku i u naletu panike shvati da je ispustio vođicu. Zamlatarao je rukama i udario u nešto: opet skelet. Očajnički se uhvatio za njega, skoro ga grleći od olakšanja. Brzo je krenuo rukom ispod njega tražeći konopac, grabeći i opipavajući dugačke kosti i pokušavajući da se seti gde ga je privezao.

Ali kanapa nije bilo. Da li se već otpustio? Ne, to nije bilo moguće. Pokušao je da gurne skelet, da ga okrene, i dalje tražeći konopac, i odjednom oseti kako mu se dovodno crevo kači za nešto. Trgnuo se unazad, ponovo dezorijentisan, i osetio kako zaptivač maske popušta. Nešto toplo i gusto poče da kaplje pod nju. Pokušao je da se strese i osetio je kako mu se maska smiče na stranu, a talas blata pada na oči, ulazi u nozdrve i prodire preko levog uveta. Sa sve većim užasom on poče da shvata kako je sigurno dospeo u jezivi zagrljaj nekog drugog skeleta. A zatim ga obuze slepa, bezumna i vrišteća panika.

Na palubi policijskog čamca, poručnik D’Agosta gledao je s nekim odsutnim interesovanjem kako novajliju ronioca izvlače na površinu. Bio je to stvarno upečatljiv prizor: bacakao se tamo-amo, ispuštao krike delimično prigušene blatom, dok su se potoci neke oker materije slivali iz njegovog suvog odela i bojili vodu u nijansu čokolade. Ronilac je sigurno u nekom trenutku ispustio vođicu; ali imao je ludu, ludu sreću što je pronašao put ka površini. D’Agosta je strpljivo čekao dok su histeričnog ronioca izvlačili na palubu, skidali, prali i smirivali. Gledao je kako čovek povraća preko ivice čamca - ne na palubu, primeti D’Agosta s odobravanjem. Pronašao je skelet. U stvari dva, kako se čini. Nije pronašao ono po šta je poslat, naravno, ali nije loše za devičanski zaron. Napisao bi sirotom momku pohvalu. Klinac će verovatno biti sasvim dobro, ako nije udahnuo nimalo tog sranja što mu visi s nosa i usta. Ako jeste… pa, pravo je čudo šta sve ovih dana mogu da urade s antibioticima. Prvi skelet, kad se pojavio na uskovitlanoj površini, još uvek je bio prekriven muljem. Jedan ronilac, što je plivao postrance, dovukao ga je do ivice D’Agostinog čamca, navukao mrežu preko njega i uspentrao se na palubu. Kostur je podignut preko ivice, stružući i ostavljajući tragove za sobom, dok na kraju nije skliznuo na ceradu pod D’Agostinim nogama, poput nekog užasnog ulova. „Isuse, mogao si malo da ga opereš”, reče D’Agosta, mršteći se na miris amonijaka. Iznad površine skelet je postao njegova jurisdikcija i on silno požele da ga jednostavno vrati odakle je i došao. Video je da tamo gde je trebalo da bude lobanja nema ničega. „Da ga operem, gospodine?” pitao je ronilac, pružajući ruke ka

pumpi. „Operi se prvo ti.” Ronilac je smešno izgledao, sa razmotanim kondomom zalepljenim za glavu i prljavštinom koja mu se slivala niz noge. Još dva ronioca se popeše na palubu i počeše pažljivo da povlače drugi konopac dok je treći ronilac vadio drugi skelet, podižući ga slobodnom rukom. Kad je spušten na palubu, a oni koji su bili tamo videli da takođe nema glavu, zavlada neka grozna tišina. D’Agosta baci pogled na ogroman paket heroina, takođe izvađen i sigurno upakovan u gumenu vreću za dokaze. Odjednom, heroin je postao mnogo manje interesantan. Zamišljeno je povukao dim cigare i odvratio pogled, skenirajući pogledom Kloaku. Pogled mu se zaustavio na drevnom otvoru bočnog odvoda Vest sajda. Nekoliko stalaktita visilo je s tavanice poput malih zuba. Bočni odvod Vest sajda bio je jedan od najvećih u gradu i odvodio je otpadne vode praktično iz celog Gornjeg Vest sajda. Svaki put kad je na Menhetn padala jaka kiša, donji deo hadsonske Fabrike za preradu dostizao je pun kapacitet i skretao hiljade galona sirovih otpadnih voda u bočni odvod Vest sajda. Pravo u Kloaku. Bacio je opušak svoje cigare preko ivice čamca. „Momci, moraćete ponovo da se skvasite”, rekao je glasno izdišući. „Hoću te lobanje.”

2.

Lui Padelski, pomoćnik patologa grada Njujorka, bacio je pogled na sat, osetivši kako mu stomak zavija. Bukvalno je umirao od gladi. Nije imao ništa osim šejkova za mršavljenje za sledeća tri dana, a danas mu je čak bio dan i za pravi ručak. Popajeva pečena piletina. Prešao je rukom preko svog golemog stomaka, opipavao ga i štipkao, misleći kako se sigurno smanjio. Aha, definitivno je bio manji. Srknuo je malo od svoje pete kafe i pogledao u izveštaj. Ah, konačno nešto zanimljivo. Ne još jedna pucnjava, noževi ili predoziranje. Vrata od nerđajućeg čelika pri dnu sale za autopsiju uz tresak se otvoriše i medicinska sestra, Šila Roko, ugura jedan leš smeđe boje postavljen na kolica. Padelski ga pogleda, odvrati pogled i ponovo ga pogleda. Leš je bila pogrešna reč, pomisli on. Ta stvar na kolicima bila je tek nešto više od kostura prekrivenog komadima mesa. Padelski nabra nos. Rokova postavi kolica ispod svetala i poče da namešta crevo za odvod. „Nemoj da se mučiš”, prozbori Padelski. Jedina stvar kojoj je trebalo pravo isušivanje jeste njegova kafa. Uzeo je velik gutljaj, bacio je čašu u korpu, uporedio etiketu na lešu sa izveštajem, parafirao je, a onda navukao par zelenih gumenih rukavica. „Šta si mi to donela, Šila?” pitao je. „Piltdaunovskog čoveka?” Rokova se namršti i namesti svetla iznad kolica. „Ovaj je sigurno bio zakopan bar par vekova. I to u govna, sudeći po smradu. Možda je to kralj Govankamon lično.” Rokova napući usta i sačeka da se Padelski grohotom nasmeje. Kad je završio s tim, ona mu u tišini predade tablicu za pisanje. Padelski pregleda dokument, pomerajući usne dok je čitao otkucane rečenice. Odjednom se uspravi. „Izvađen iz Hambolt kila”, promucao je. „Oh, moj bože.” Ovlaš je pogledao držač rukavica, razmišljajući da stavi još jedan par, ali na kraju odustade. „Hmmm. Dekapitovan, glava još uvek nedostaje… nema odeće, ali je pronađen s metalnim kaišem oko pojasa.” Pogledao je ponovo u truplo i proverio identifikacionu torbu što je visila s kolica. „Daj da vidimo” reče, uzevši je. Unutra je bio tanki zlatni kaiš s ufici

kopčom, ukrašen jednim topazom. Već je pregledan u laboratoriji, to je znao, ali još uvek nije smeo da ga dodirne. Primetio je da ima nekakav broj na zadnjoj pločici. „Skupo”, kaza Padelski, klimnuvši prema kaišu. „Možda je to Piltdaunska žena. Ili neki transvestit.” I ponovo se grohotom nasmeja. Rokova se namršti. „Možemo li da pokažemo malo više poštovanja prema pokojniku, doktore Padelski?” „Naravno, naravno.“ Zakačio je tablicu na kuku i podesio mikrofon koji je visio iznad kolica. „Uključi rikorder, hoćeš li, Šila zlato?” Kako je mašina stavljena u pogon, njegov glas odjednom postade krut i profesionalan. „Doktor Luis Padelski. Drugi avgust je, 12:05 posle podne. Asistira mi Šila Roko i započinjemo pregled”, bacio je pogled na etiketu, „broja A-1430. Ovde imamo bezglavi leš, bukvalno raspadnut do skeleta - Šila, hoćeš li ga ispraviti? - možda oko metar i četrdeset dužine. Ako se doda nedostajuća lobanja verovatno oko metar i šezdeset ili sedamdeset. Hajde da odredimo pol kostura. Karlica je malo šira. Aha, ženska je, znači imamo ženu. Lumbalni pršljenovi nisu oštećeni, znači da ima manje od četrdeset godina. Teško je reći koliko je bila pod vodom, Oseća se jasan smrad, hm, kanalizacije, Kosti su braonkastonarandžaste boje i izgledaju kao da su veoma dugo bile u blatu. S druge strane, ima dovoljno vezivnog tkiva koje drži telo, i vide se iskidani krajevi mišićnog tkiva oko medijalne i lateralne čašice, butne kosti i nešto malo što se drži na krstnjači i trtičnoj kosti. I više nego dovoljno materijala za određivanje krvne grupe i DNK analizu. Makaze, molim.” Odsekao je komad tkiva i ubacio to u kesicu. „Šila, možeš li da okreneš karlicu na stranu? A sad, da vidimo… kostur je još uvek dobro definisan, osim naravno nedostajuće lobanje. Izgleda da nedostaje i drugi vratni pršljen… šest vratnih pršljenova su tu… nedostaju dva poslednja rebra i čitavo levo stopalo.” Nastavio je da opisuje skelet. Konačno se odmakao od mikrofona. „Šila, sekač, molim.” Šila mu predade maleni instrument, koji Padelski iskoristi da odvoji nadlaktnu od lakatne kosti. „Podizač pokosnice.“ Ušao je među pršljenove i uzeo nekoliko uzoraka vezivnog tkiva, odsekavši kost. Zatim je navukao jednokratne plastične naočare preko glave.

„Testeru, molim.“ Dobio je malu testeru na nitrogenski pogon i uključio je, sačekavši trenutak dok je tahometar stigao do prave obrtne brzine. Kad je dijamantski nož dotakao kost, visoki pisak, poput nekog razjarenog komarca, ispuni malu prostoriju. Uz njega, bio je tu i iznenadan miris koštane prašine, kanalizacije, istrulele moždine, i smrti. Padelski je uzeo nekoliko uzoraka sa različitih mesta, a Rokova ih spakova u kese. „Hoću SEM i stereozumske fotografije svakog mikro dela”, kaza Padelski, udaljivši se od kolica i isključivši rikorder. Rokova napisa zahtev velikim crnim markerom na kese s cibzarom. Začulo se kucanje na vratima. Šila ode da otvori, izađe na tren, a onda proturi glavu nazad. „Imaju preliminarnu identifikaciju sa kaiša, doktore”, rekla je. „Ime joj je Pamela Višer.” „Pamela Višer, ona bogatašica?” upitno reče Pedelski; skidajući naočare i praveći korak unazad. „Isuse.” „A ima i još jedan kostur”, nastavila je. „S istog mesta.” Padelski se premesti do dubokog metalnog lavaboa, spremajući se da skine rukavice i opere se. „Drugi?” upitao je razdražljivo. „Zašto ga nisu doneli zajedno s prvim? Trebalo je da ih gledam naporedo.“ Pogledao je na sat: već je bilo jedan i petnaest. Prokletstvo, to je značilo da neće biti ručka najmanje do tri. Osetio je nesvesticu koliko je bio gladan. Vrata se uz tresak otvoriše i drugi kostur doguran je pod jarko svetlo. Padelski ponovo uključi rikorder i ode da naspe sebi još jednu šolju kafe dok sestra obavi pripreme. „I ovaj nema glavu”, kaza Rokova. „Šališ se; je l’ da?” odgovori na ovo Padelski. Krenuo je prema kosturu, pogledao ga, zatim kao da se zaledio, držeći šoljicu kafe blizu usta. „Šta do…?” Spustio je šoljicu i samo zurio, otvorenih čeljusti. Ostavivši je sa strane, brzo je prišao kolicima i nagnuo se nad kostur, lagano prelazeći prstima preko jednog rebra. „Doktore Padelski?” pozvala ga je Rokova. Ispravio se, otišao do rikordera i naglo ga isključio. „Pokrij to i pozovi doktora Brembela: I da nisi zucnula o ovome”, klimnuo je prema

kosturu, „nikom živom.” Oklevala je, gledajući kostur zamišljenog izraza na licu, dok su joj se oči širile. „Mislio sam odmah, Šila, draga.”

3.

Telefon je neočekivano zazvonio, razbijajući tišinu malog muzejskog kabineta. Margo Grin, lica tek neznatno udaljenog od monitora, ispravi se prenuta zvonjavom i mali pramen smeđe kose pade joj na oči. Telefon ponovo zazvoni i ona načini pokret da se javi, ali na trenutak stade. Bez sumnje je to bio neki klovn iz obrade podataka koji zove da se žali na ogromnu količinu procesorskog vremena koje njen kladistički program za analizu bukvalno srče. Naslonila se na naslon i čekala da telefon prestane da zvoni, osećajući prijatan bol u leđima i nogama od sinoćnjeg vežbanja. Uzevši sa stola ručni trenažer, počela je da ga steže pokretima koji su bili toliko uvežbani da su postali skoro instinktivni. Još pet minuta i program će biti gotov. Posle toga mogu da se žale koliko hoće. Bila je upoznata s novom politikom smanjenja troškova, po kojoj se za obradu velikih paketa podataka morao prethodno podneti zahtev za odobrenje. Ali to bi samo izazvalo pravi tornado imejlova pre nego što bi joj bilo dozvoljeno da pokrene program. Rezultati su joj bili potrebni odmah. Bar Kolumbija, univerzitet na kom je radila kao instruktor sve dok nije prihvatila mesto asistenta-kustosa u njujorškom Prirodnjačkom muzeju, nije večito bila pod nekim novim programima za smanjenje budžeta. A što je Muzej zapadao u veće finansijske poteškoće ovih dana, to se sve više činilo kako se ipak više oslanja na izgled negoli na suštinu. Margo je već primetila ranu najavu bombastične izložbe koja je trebalo da se postavi za sledeću godinu: Kuge dvadeset prvog veka. Podigla je pogled kako bi proverila napredak njenog analitičkog programa, a onda spustila ručni trenažer, gurnula ruku u torbu i iz nje izvadila Njujork post. Post i šoljica kilimandžaro kafe postali su njen svakojutarnji ritual. Bilo je nečeg osvežavajućeg u Postovom okrutnom stavu, nešto što je podsećalo na onog Debeljka iz Pikvik pejpera. Osim toga, znala je da će njen stari prijatelj Bil Smitbek osuti i drvlje i kamenje na nju bude li propustila makar samo jedan, njegovom rukom potpisan članak o nekom ubistvu. Poravnala je tabloid na kolenima, cereći se na naslovnicu i protiv

svoje volje. Bio je to staromodni postovski, vrišteći, 96 tačaka visoki naslov koji je prekrivao tri četvrtine korica:

LEŠ U KANALIZACIJI IDENTIFIKOVANA NESTALA STARLETA

Bacila je pogled na uvodni pasus. Stvarno, bio je to Smitbekov rad. Drugi glavni članak ovog meseca, pomislila je; zbog toga će se Smitbek šepuriti i pirlitati, i biće još teže nego inače boraviti u njegovom prisustvu. Letimično je pročitala članak. Bio je to u suštini pravi Smitbek:

senzacionalistički i sablastan, prepun iskrene pažnje prema jezivim detaljima. U uvodnim pasusima na brzinu je izložio činjenice koje su bile poznate svim Njujorčanima. „Prelepa, dokona i bogata” Pamela Višer, poznata po svojim celonoćnim pijankama, nestala je pre dva meseca iz podrumskog kluba u Južnom Central parku. Još od onda, „nasmešeno lice sa blistavim zubima, praznjikave plave oči i skupa plava kosa”, bili su zalepljeni na svakom uličnom ćošku od Sedamdeset pete do Devedeset šeste ulice. Margo je često viđala te kolor-fotokopije Višerove dok je džogirala do Muzeja od svog stana na Vest end aveniji. Sada, kako je članak to bez ustezanja obelodanjivao, ostaci pronađeni prethodnog dana - „sahranjeni u trulu kanalizaciju” kod Hambolt kila i „u koščatom zagrljaju” s još jednim skeletom - identifikovani su kao ostaci Pamele Višer. Drugi kostur je ostao neidentifikovan. Propratna fotografija prikazivala je momka Višerove, mladog vikonta Adaira, kako sedi na ivičnjaku ispred Platipus hola, s glavom u rukama, nekoliko minuta nakon što je saznao za njenu užasnu smrt. Policija, naravno, „preduzima drastične mere” Smitbek završava svoj članak s nekoliko citata prolaznika u stilu „nadam se da će spržiti to kopile”. Spustila je novine, razmišljajući o zrnastom licu Pamele Višer koje pilji u nju s nebrojenih postera. Zaslužila je mnogo bolju sudbinu nego da postane najveća njujorška priča ovog leta. Piskava zvonjava telefona ponovo prekide njene misli. Bacila je pogled prema terminalu, zadovoljna što vidi da se program konačno završio. Mogla bih i da se javim, pomislila je; moraće da dobije packe zbog programa pre ili kasnije.

„Margo Grin na vezi”, rekla je. „Doktorko Grin?” začuo se glas. „I bilo je već vreme.“ Jak kvinski naglasak bio je nekako udaljeno poznat, kao neki napola zaboravljeni san. Osoran, autoritativan. Margo je pretraživala svoju memoriju tragajući za licem koje je pripadalo glasu na drugom kraju telefonske veze. … Sve što možemo da kažemo jeste da je telo pronađeno u ovim prostorijama, pod okolnostima koje upravo istražujemo… Ispravila se od iznenađenja. „Poručniče D’Agosta?” upitala je. „Potrebni ste nam u laboratoriji forenzičke antropologije”, reče D’Agosta. „Odmah, molim vas.“ „Mogu li da pitam…?” „Ne možete. Izvinite. Šta god da radite, zaboravite na to i siđite.” Linija zamre uz oštar kliktaj. Margo odmaknu slušalicu od lica, gledajući u nju kao da očekuje dalja objašnjenja. Zatim otvori svoju svaštaru i tamo vrati Post - pažljivo prekrivajući maleni poluatomatski pištolj u tom pokretu - a potom odgurnu stolicu od kompjutera i žurno izađe iz svog kabineta.

4.

Bil Smitbek je nonšalantno koračao pored raskošne fasade broja devet Južnog Central parka, velelepne građevine Mekima, Mida i Vajta, sazdane od cigala i klesanog vapnenca. Par vratara stajao je pod zlatom ukrašenim zastorom koji se protezao do ivičnjaka. Video je i čitavo mnoštvo drugih pripadnika osoblja koji su spremno čekah unutar bogatog foajea. Kao što se i plašio, bila je to jedna od onih stambenih zgrada sa malim parkom u pročelju i smešno velikim brojem zaposlenih. Ovo će da bude gadno. Vrlo gadno. Skrenuo je za ćošak Šeste avenije i zastao, razmišljajući kako bi najbolje nastavio dalje. Napipao je u spoljašnjem džepu sportske jakne dugmence za snimanje svog mikrokasetnog rikordera. Mogao je neprimetno da ga uključi kad za to dođe vreme. Bacio je pogled i na svoj odraz u obližnjem izlogu sa nebrojenim italijanskim cipelama: bio je pravi model štrebera, ili bar toliko mu blizak koliko je to njegova odeća dozvoljavala. Duboko je udahnuo i vratio se iza ćoška, samouverenim korakom se krećući prema zastoru krem boje. Onaj bliži od dvojice uniformisanih vratara ravnodušno ga je gledao, držeći jednom rukom glomaznu mesinganu kvaku ulaznih vrata. „Došao sam u posetu gospođi Višer”, kaza Smitbek. „Kako se zovete, moliću?” monotonim glasom upita vratar. „Ja sam Pamelin prijatelj.” „Žao mi je”, kaza čovek, ne pomerajući se, „ali gospođa Višer ne prima posete.” Smitbek je brzo razmišljao. Vratar je pitao ko je, pre nego što mu je ovo rekao. To je značilo da gospođa Višer nekog očekuje. „Ako baš morate da znate, u pitanju je jutrošnji sastanak”, kaza Smitbek. „Bojim se da je došlo do nekih izmena. Možete li da je pozovete?” Vratar je kratko oklevao, a zatim otvorio vrata i poveo Smitbeka preko svetlucavog mermernog poda. Novinar je pogledao oko sebe. Nastojnik, veoma star i prilično suvonjav čovek, stajao je iza konstrukcije bronzane boje, koja je više ličila na neku tvrđavu nego na recepciju. U zadnjem delu predvorja, jedan čuvar je sedeo za stolom u

stilu Luja XVI. Liftboj je stajao pored njega, nogu neznatno raširenih i ruku prekrštenih na pojasu. „Gospodin želi da mu se pozove gospođa Višer”, vratar reče nastojniku. Ovaj ga nadmeno pogleda iza svog mermernog bunkera. „Da?” Smitbek duboko udahnu. U najmanju ruku, probio se bar do predvorja. „U pitanju je sastanak koji očekuje. Došlo je do promene.” Nastojnik je napravio kratku pauzu, a onda svojim očima s opuštenim kapcima ispitivački pogledao Smitbekove cipele, krenuo uz sportski sako i proverio njegovu frizuru. Smitbek je čekao, u tišini se sekirajući zbog ovog pregleda i nadajući se da odaje utisak čestitog mladića iz imućne porodice. „Šta da kažem, ko je traži?” zastrugao je nastojnik. „Porodični prijatelj, biće sasvim dovoljno.“ Nastojnik je i dalje čekao, piljeći u njega. „Bil Smitbek”, brzo dodade. Gospođa Višer, u to je bio siguran, nije čitala Njujork post. Nastojnik pogleda u papir koji je bio prostrt ispred njega. „Šta je bilo sa sastankom u jedanaest sati?” pitao je. „Poslali su mene kao zamenu”, odgovori Smitbek, odjednom srećan što je 10:32 pre podne. Nastojnik se okrenu i nestade u maloj kancelariji. Ponovo se pojavio posle šezdeset sekundi. „Molim vas upotrebite telefon na stolu pokraj sebe”, reče. Smitbek podiže slušalicu do uveta. „Šta? Je li Džordž otkazao?” reče tanušan, ispucao i istrošen glas. „Gospođo Višer, mogu li da se popnem do vas i porazgovaram s vama o Pameli?” Usledila je tišina. „Ko je to?” pitao je glas. „Bil Smitbek.” Ponovo je usledila tišina, samo ovaj put duža. Smitbek je nastavio. „Imam nešto veoma važno da vam kažem, informacije o smrti vaše kćeri za koje sam siguran da vam ih policija nije saopštila. Siguran sam da biste želeli da znate.. Glas ga prekide. „Da, da, sigurna sam da biste.” „Čekajte…” reče Smithek, ponovo brzo razmišljajući.

Ali nastupila je tišina. „Gospođo Višer?” Čuo je kliktaj. Žena je prekinula vezu. Pa, mislio je Smitbek, dao je sve od sebe. Možda bi mogao da sačeka napolju, na klupi u parku preko puta, u slučaju da se ona pojavi nešto kasnije. Ali mada je o ovom razmišljao, Smitbek je znao da gospođa Višer neće izlaziti iz svoje elegantne tvrđave, bar ne u nekoj doglednoj budućnosti. Zazvoni telefon pored nastojnikovog lakta. Gospođa Višer, nema sumnje. Ne želeći da ga izbace naglavačke, Smitbek se okrenu i užurbano poče da korača prema izlazu iz foajea. „Gospodine Smitbek!” nastojnik ga glasno pozva. Smitbek se okrete. Bio je ovo deo koji je najviše mrzeo. Nastojnik ga je bezizražajno posmatrao, s telefonom na uvetu. „Lift je ovamo.” „Lift?” upita Smitbek. Nastojnik klimnu. „Osamnaesti sprat.“

* * *

Liftboj prvo smače mesingani kavez, a zatim i teška hrastova vrata i uvede Smitbeka direktno u foaje okrečen u boju breskve i od poda do plafona krcat cvetnim aranžmanima. Pomoćni sto bio je zatrpan karticama sa izjavama saučešća, uključujući i gomilu tek pristiglih koje još nisu bile otvorene. U daljem kraju tihe prostorije, dvokrilna vrata behu otvorena. Smitbek krenu lagano prema njima. Iza vrata nalazio se prostrani salon. Luksuzne sofe i divani behu postavljeni pod simetričnim uglovima na debelom tepihu. Uz dalji zid bio je red visokih prozora. Smitbek je znao da bi oni, da su otvoreni, pružali spektakularan pogled na Central park. Ali sada su bili čvrsto zatvoreni i zakračunati, te su ukusno nameštenu prostoriju bacali u sumornu tamu. Primetio je brz pokret s jedne strane. Okrenuvši se, Smitbek je video jednu sitnu i elegantnu ženu smeđe kose, sa urednom frizurom, koja je sedela u uglu sofe. Nosila je tamnu, jednostavnu haljinu. Bez ijedne reči, pokazala mu je da sedne. Smitbek izabra udobnu fotelju nasuprot

gospođe Višer. Čajni komplet beše poslužen na malom stolu između njih i novinareve oči preletale su preko redova ječmenih kolačića, marmelada, posuda s medom i gustim kremom. Žena ne načini ni najmanji pokret da mu to ponudi i Smitbek shvati da je posluženje bilo namenjeno za onaj drugi sastanak. Prožme ga kratak osećaj nelagode na pomisao da se Džordž - bez sumnje pravi gost kog očekuju u jedanaest sati - može pojaviti svakog trenutka. Smitbek pročisti grlo. „Gospođo Višer, veoma, veoma mi je žao zbog vaše kćeri”, reče. Dok je govorio, shvatio je da to zaista i misli. Videvši ovu elegantnu prostoriju i uviđajući koliko malo sve to bogatstvo znači, suočeno s najvećom tragedijom, nekako mu silno približi gubitak ove žene. Gospođa Višer nastavi da uzvraća pogled, ruku prekrštenih u krilu. Možda je i jedva primetno klimnula glavom, ali Smitbek nije bio siguran pri ovako slabom svetlu. Vreme je da predstava počne, pomislio je, nehajno gurnuvši ruku u džep sakoa i lagano pritisnuvši dugme za snimanje. „Isključite taj kasetni rikorder”, kaza gospođa Višer. Glas joj je bio tanak i pomalo napet, ali izuzetno zapovedan. Smitbek trže šaku iz džepa. „Oprostite?” „Molim vas da izvadite rikorder iz džepa i stavite ga ovde, kako bi videla da je isključen” „Da, da, naravno”, kaza Smitbek, petljajući s aparatom. „Zar nemate nimalo pristojnosti?” prošaputala je žena. Smitbek, stavljajući rikorder na niski sto, oseti kako mu uši gore. „Kažete da vam je žao zbog moje kćeri”, tihi glas je nastavio, „dok u isto vreme uključujete tu prokletu stvarčicu. Nakon što sam vas pozvala u svoj dom.” Smitbek se nelagodno promeškolji u fotelji u kojoj je sedeo, ne želeći da pogleda ženu u oči. „Da, pa”, promrmljao je. „Oprostite, samo sam… pa, to mi je posao.” Reči su zvučale neubedljivo još dok ib je izgovarao. „Da. Upravo sam izgubila svoje jedino dete, jedinu porodicu koju sam imala. Čija osećanja mislite da su važnija, gospodine Smitbek?” Smitbek ućuta primoravši se da pogleda u ženu. Ona je sedela nepomično, uporno piljeći u njega kroz tminu, ruku i dalje prekrštenih u krilu. Nešto čudno se događalo s njim, veoma čudno, toliko strano

njegovoj prirodi da skoro nije ni prepoznao emociju. Osećao je zbunjenost. Ne, nije bilo to: osećao je stid. Da se izborio za ovu vest, daju je sam iščeprkao, možda bi bilo drukčije. Ali biti doveden ovde, i biti suočen s bolom ove žene… Sve ushićenje što će dobiti zasluge za veliku priču, iščilelo je iz njega pred ovim iznenadnim osećanjem. Gospođa Višer podiže jednu ruku i njome načini veoma mali pokret, pokazavši na nešto što je stajalo na stolu pored nje. „Pretpostavljam da ste vi Smitbek koji piše za ove novine?” Smitbek je ispratio njen pokret i primetio, uz neki osećaj kao da propada, primerak Posta. „Da”, rekao je. Ona ponovo prekrsti ruke. „Samo sam htela da proverim. A sada, kakva je to važna informacija koja ima veze sa smrću moje kćeri? Ne, ne recite - bez sumnje je i to bio samo deo čitave lukavštine.” Ponovo je usledila tišina. Sada Smitbek uhvati samog sebe kako želi da se prava osoba za sastanak u jedanaest konačno pojavi. Bilo šta samo da pobegne odavde. „Kako to radite?” „Šta to?” „Izmišljate sve to đubre? Zar nije dovoljno što je moja kći brutalno ubijena. Ljudi kao što ste vi moraju da kaljaju sećanje na nju.” Smitbek proguta knedlu. „Gospođo Višer, ja sam samo…” „Čitajući ovu gadost”, nastavila je, „neko bi pomislio da je Pamela bila samo još jedna sebična devojka iz visokog društva koja je dobila ono što je tražila. Činite da vašim čitaocima bude drago što je moja kći ubijena. I, ono što se pitam je jednostavno. Kako to radite?” „Gospođo Višer, ljudi u ovom gradu ne obraćaju pažnju na nešto sve. dok im to ne pljusnete pravo u lice”, poče Smitbek, ali zastade. Ni gospođa Višer nije padala na njegovo samoopravdavanje ništa više od njega samog. Žena se pomeri napred i dalje sedeći na sofi. „Vi o njoj ne znate apsolutno ništa, gospodine Smitbek. Vidite samo ono što je na površini. To je sve što vas zanima. „Nije istina!” Smitbek prasnu, iznenadivši i samog sebe. „Hoću reći, to nije jedino što me zanima. Želim da upoznam pravu Pamelu Višer.” Žena ga je dugo zamišljeno posmatrala. A onda je ustala i izašla iz prostorije, nakon čega se vratila s uramljenom fotografijom. Dala ju je

Smitbeku. Na slici je bila devojčica od nekih otprilike šest godina, ljuljala se na konopcu privezanom za veliku hrastovu granu. Vikala je nešto prema aparatu, dva prednja zuba su joj nedostajala, a pregačica i kikice su joj se vijorile na vetru. „To je Pamela koje ću se uvek sećati, gospodine Smitbeku, ravno reče gospoda Višer. „Ako ste zaista zainteresovani, onda odštampajte ovu fotografiju. A ne tu koju neprekidno puštate i na kojoj izgleda kao tupava debitantkinja.” Ponovo je sela i poravnala haljinu preko kolena. „Tek što je počela ponovo da se smeje, nakon smrti svog oca, pre nekih šest meseci. Htela je samo malo da se zabavi pre nego što počne da radi ove jeseni. Gde je tu zločin?” „Radi?” upita Smitbek. Usledila je kratka tišina. Smitbek na sebi oseti pogled gospođe Višer, ispunjen nekom posmrtnom tugom. „Tako je. Trebalo je da počne da radi u domu za umiruće od AIDS-a. Znali biste to da ste temeljitije obavili svoje istraživanje.” Smitbek proguta knedlu. „To je prava Pamela”, kaza žena, odjednom izgubivši glas. „Ljubazna, velikodušna, puna života. Želim da pišete o pravoj Pameli.” „Daću sve od sebe”, promumlao je Smitbek. Trenutak je prošao i gospoda Višer odjednom ponovo postade uzdržana i daleka. Pognula je glavu, načinila brz pokret rukom i Smitbek shvati da je otpušten. Promrmljao je reči zahvalnosti, pokupio svoj kasetni rikorderi uputio se prema liftu najbrže što se usudio. „Još jedna stvar”, prozbori gospođa Višer, glasom koji iznenada očvrsnu. Smitbek stade pored dvokrilnih vrata. „Ne mogu da mi kažu kada je umrla, zašto je umrla, pa čak ni kako je umrla. Ali Pamela nije umrla uzalud, to mogu da vam obećam.” Govorila je s nekim novim intenzitetom i Smitbek se okrenu da je pogleda. „Upravo ste nešto rekli”, nastavila je. „Rekli ste da ljudi u ovom gradu ne obraćaju pažnju ni na šta dok im se to ne pljusne u lice. Upravo to i nameravam da uradim.” „Kako?” pitao je Smitbek. Ali gospođa Višer se povuče dublje na sofu i njeno lice pade u duboku senku. Smitbek je prošao kroz foaje i pozvonio za lift, osetivši se potpuno praznim. Sve dok se nije našao na ulici, trepćući pod jarkim

letnjim svetlom, nije ponovo pogledao dečju fotografiju male Pamele Višer koju je još uvek čvrsto držao u desnoj ruci. Upravo je počelo da mu biva jasno koliko je gospođa Višer u stvari bila opasna.

5.

Metalna vrata na kraju sivog hodnika diskretno su bila obeležena velikim šablonskim slovima FORENZIČKA ANTROPOLOGIJA. Bila je to vrhunska muzejska laboratorija za analizu ljudskih ostataka, Margo okrenu bravu i na svoje iznenađenje otkri da je zaključana. To je bilo čudno. Bila je ovde bezbroj puta i asistirala kod istraživanja skoro svega, od peruanskih mumija do pripadnika pećinskog naroda Anasazi, i ova vrata nikad pre nisu bila zaključana. Podigla je ruku da pokuca. Ali vrata su se već otvorila s unutrašnje strane i njeno kucanje pade u prazninu. Ušla je, ali je odmah i stala. Laboratorija, inače jarko osvetljena i krcata diplomcima i asistentima kustosa, delovala je mračno i čudno. Glomazni elektronski mikroskopi, aparati za X-zračenje i elektroforezu, stajali su uza zidove, nemi i neiskorišćeni. Prozor s kog je inače pucala panorama na Central park bio je prekriven teškom zavesom. Usamljeni krug jarkog svetla osvetljavao je centar prostorije; a na ivici, u polukrugu, stajala je grupa osoba u senci. U središtu svetlosnog zraka nalazio se veliki sto za analizu. Nešto smeđe i čvorasto ležalo je na njemu, zajedno sa plastičnim prekrivačem koji je prekrivao još jedan dugački, pljosnati objekat. Dok je ljubopitljivo gledala, Margo shvati da je Čvorasti objekat u stvari ljudski skelet, iskićen sasušenim trakama tetiva i mesa. Osećao se slabi, ali nepogrešivi vonj leša u raspadanju. Vrata se zatvoriše i zaključaše za njom. Poručnik Vinsent D’Agosta, u odelu koje je izgledalo u dlaku isto kao ono kog se sećala od vremena ubistava Muzejske Zveri, pre osamnaest meseci, vratio se i pridružio grupi, klimnuvši joj kratko dok je prolazio. Izgleda da je izgubio nekoliko kilograma otkad ga je poslednji put videla. Primetila je da se njegovo odelo slagalo sa prljavobraon bojom skeleta. Margo je pogledala prisutne dok su joj se oči privikavale na prigušenu svetlost. Levo od D’Agoste uoči nekog nervoznog čoveka u laboratorijskom mantilu, sa šoljicom kafe čvrsto stisnutom u debeljuškastoj šaci. Do njega stajala je visoka i mršava figura nove direktorke Muzeja, Olivije Mirijam. Još jedna osoba nalazila se malo dublje u senci, previše zaklonjena da bi Margo videla bilo šta drugo osim

nejasne siluete. Direktorka uputi Margo bledunjavi osmeh. „Hvala vam što ste nam se pridružili, doktorko Grin. Ova gospoda”, mahnula je nehajno u D’Agostinom pravcu, „tražila su vašu pomoć.” Usledila je tišina. Konačno, D’Agosta uzdahnu razdražljivo. „Ne možemo više da ga čekamo. Živi bogu iza nogu tamo u Mendamu, a i nije delovao previše oduševljeno kad sam ga sinoć nazvao.” Pogledao je svakog ponaosob. „Videli ste jutrošnji Post, zar ne?” Direktorka pogleda u njega s gnušanjem. „Ne.” „Dozvolite mi onda da vas malo informišem.” D’Agosta mahnu prema kosturu na besprekornom metalnom stolu. „Upoznajte se s Pamelom Višer ćerkom Anete i pokojnog Horasa Višera. Nema sumnje da ste njenu sliku videli svuda po gradu. Nestala je oko tri sata izjutra, 23. maja. Veče je provela u Vinskom podrumu, jednom od noćnih klubova Južnog Gentral parka. Odvojila se od svog društva da obavi neki poziv i nikad se više nije vratila. Bar ne do juče, kad smo pronašli njen skelet - minus lobanju - u Hambolt kilu. Izgleda da je isplivala iz pomoćnog odvoda na Vest sajdu, verovatno za vreme poslednje jake kiše.” Margo ponovo pogleda ostatke na stolu. Videla je bezbroj kostura, ali nijedan nije pripadao nikome koga je poznavala, pa čak ni za koga je čula. Bilo je teško poverovati da je ova grozna gomila kostiju nekad bila prelepa plavuša o kojoj je čitala pre jedva nekih petnaest minuta. „A uz ostatke Pamele Višer pronašli smo i ovo.” D’Agosta klimnu prema nečemu što je ležalo ispod plave plastične pokrivke. „Do sada štampa zna samo da je pronađen i drugi skelet - hvala bogu.” Bacio je pogled prema figuri koja je stajala malo izdvojena u senci. „Dopustiću doktoru Sajmonu Bramblu, glavnom medicinskom istražitelju, da nastavi dalje.” Kako je figura kročila u svetlost, Margo uoči vitkog čoveka od nekih šezdeset i pet. Koža mu je bila usko zategnuta preko neravne stare lobanje, a par sitnih crnih očiju svetlucao je dok je posmatrao okupljenu grupu iza prastarih rožnatih okvira. Njegovo dugačko i vitko lice oskudevalo je u izrazu podjednako kao što mu je i glava oskudevala u kosi. Prislonio je prst preko svoje gornje usne. „Ako biste svi načinili jedan korak unazad”, rekao je mekim dablinskim akcentom, „možda ćete svi

imati bolji pogled.” Čuli su se zvuci nevoljnog meškoljenja. Doktor Brambl uhvatio je jedan kraj plave pokrivke, zastao na momenat da apatično ponovo pogleda oko sebe, a onda je prevrnuo jednim veštim pokretom. Ispod nje je Margo videla ostatke još jednog bezglavog leša, podjednako smeđeg i raspadnutog kao što je to bio i prvi. Ali kako su njene oči pregledale ostatke, osetila je da tu ima nešto čudno. Dah joj je iznenada zapeo u grlu kad je shvatila o čemu se radi: bizarno zadebljanje nožnih kostiju, čudna zakrivljenost nekoliko zglobova, ništa nije bilo kako treba. Šta je, do đavola, ovo.? pomislila je. Začulo se iznenadno kucanje na vratima. „Bože.” D’Agosta brzo krenu prema njima. „Konačno.” Vrata se širom otvoriše da propuste Vitnija Kadvaladera Froka, slavnog evolucionog biologa, sada nevoljnog gosta poručnika D’Agoste. Kolica su mu škripala dok se približavao stolu za analizu. Ne gledajući u okupljenu gomilu, pogledao je koščate leševe, a pogled mu se zaustavio na drugom. Nakon nekoliko trenutaka, zavalio se u naslon, a pramen bele kose poleteo je s njegovog širokog ružičastog čela. Klimnuo je D’Agosti i direktorki Muzeja. Zatim je ugledao Margo i izraz iznenađenja pređe njegovim licem, ali se Veoma brzo promeni u oduševljeni osmeh. Margo se takođe nasmešila i klimnula mu. Iako je Frok bio njen glavni stručni savetnik dok je završavala postdiplomske studije u Muzeju, nije ga videla još od njegove proslave povodom odlaska u penziju. Otišao je iz Muzeja kako bi se koncentrisao na svoje pisanje, ali još uvek nije bilo ni traga ni glasa od obećanog nastavka njegovog uticajnog dela - Fraktalne evolucije. Medicinski istražitelj, koji je Frokovom ulasku poklonio samo letimičan pogled, sada nastavi. „Molim vas”, prijatnim glasom je rekao, „pogledajte nabore na dugačkim kostima, koštana ispupčenja i zapaljenske procese duž kičme i na zglobovima. Kao i zakrivljenje kukova od dvadeset stepeni na spoljašnju stranu. Primetite da rebra imaju trapezoidni umesto normalni, prizmatični poprečni presek. I konačno, usmerio bih vašu pažnju na zadebljanje butne kosti. Sve u svemu, prilično neobičan momak. Naravno, ovo su samo neke od osobina koje se na prvi pogled ističu. Ostale, bez sumnje, možete da

uočite i sami.” D’Agosta izdahnu kroz nos. „Bez imalo sumnje.” Frok pročisti grlo. „Naravno, nisam imao prilike da obavim temeljitiji pregled. Ali, pitam se da li ste uzeli u obzir i mogućnost da je u pitanju SAP?” Medicinski istražitelj ponovo pogleda Froka, ali ovaj put pažljivije. „Veoma inteligentno pitanje”, reče. „Ali sasvim pogrešno. Doktor Frok sugeriše na difuznu idiopatsku hiperostozu, jedan tip veoma ozbiljnog degenerativnog artritisa.” Odmahivao je glavom odbacujući ovaj predlog. „A nije ni osteomalacija, mada da nismo u dvadesetom veku, rekao bih da je ovo najgori slučaj skorbuta, najgora noćna mora ikad viđena. Pretražili smo medicinske baze podataka i nismo pronašli ništa što bi se moglo uporediti s ovim stanjem.” Brambl je prstima prelazio lako, skoro nežno, duž kičmenog stuba. „Postoji još jedna zanimljiva anomalija koja se vidi na oba skeleta, a koju smo tek sinoć primetili. Doktore Padelski, hoćete li, molim vas, doneti stereozum?” Gojazni čovek u laboratorijskom mantilu nestade u tami, a zatim se vrati, kotrljajući pred sobom veliki mikroskop sa otvorenim postoljem. Postavio ga je iznad vratnih kostiju deformisanog kostura, pogledao kroz okular, obavio neka podešavanja, a onda odstupio. Brambl pokaza dlanom šake. „Doktore Frok?” Frok se zakotrlja unapred i uz male poteškoće postavi svoje lice ispred vizira. Ostao je nepomičan, koliko se činilo, nekoliko minuta, naginjući se nad skeletizovane ostatke. Konačno je svoja kolica odgurnuo unazad ništa ne kazavši. „Doktorko Grin?” kaza medicinski istražitelj, okrenuvši se k njoj. Margo priđe mikroskopu i pogleda, svesna da je postala centar pažnje svih prisutnih. Isprva nije mogla da prepozna to što vidi. A onda je shvatila da je stereozum uperen na ono što se činilo kao vratni pršljen. Bilo je nekoliko plitkih, istovetnih useka duž jedne ivice. Neka strana braonkasta materija visila je sa kosti, zajedno sa komadićima hrskavice, mišićnim vlaknima i masnjikavom gukom adipocere. Lagano se uspravila, osećajući kako se poznati strah vraća, nespremna da prihvati na šta su je oni zaseci na kosti podsetili.

Istražitelj podiže obrve. „Vaše mišljenje, doktorko Grin?” Margo udahnu. „Ako bih morala da pogađam, rekla bih da se tu vide tragovi zuba.” Ona i Frok se pogledaše. Sada je znala - oboje su znali - zašto je tačno Frok pozvan na ovaj sastanak. Brambl je sačekao da se ostali izređaju na mikroskopu. A onda je, bez reči, pomerio stereozum iznad kostura Pamele Višer, ovaj put ga fokusirajući na karlicu. I opet, Frok zauze položaj za mikroskopom, nakon čega je na red došla Margo. Ovog puta nije bilo sumnje, Margo je primetila da su neki od zaseka probili kost i prodrli u koštanu srž. Frok je treptao pod hladnim belim svetlom. „Poručnik D’Agosta mi je rekao da su ovi kosturi nađeni kod bočnog odvoda na Vest sajdu.” „Tako je”, potvrdi D’Agosta. „Isprani nedavnom olujom.” „To je naša pretpostavka.” „Možda su psi lutalice mrcvarili naš par dok je plutao po kanalizaciji.” „To je samo jedna od mogućnosti”, kaza Brambl. „Procenjujem da je pritisak potreban da se načini najdublji od tih zaseka negde od oko skoro osam i po hiljada kilopaskala. Malo previše za jednog psa, zar ne?” „Ne za, recimo, rodezijskog ridžbeka”, kaza Frok. Brambl nakrivi glavu. „Ili Baskervilskog psa, profesore?” Frok se namršti na ovaj sarkastični komentar. „Nisam ubeđen da su ti tragovi toliko snažni kao što vi mislite.” „Aligator”, dodade D’Agosta. Sve glave se okrenuše k njemu. „Aligator” ponovio je, skoro kao da se brani. „Znate. Puste ih u ve-ce šolju kad su mali, a oni narastu u kanalizaciji.” Pogledao je oko sebe. „Pročitao sam negde.” Brambl ispusti kikot suv poput prašine. „Aligatori, kao i svi reptili, imaju konusne zube. Ovi tragovi su načinjeni malim zubima kao u sisara, verovatno očnjacima.” „Očnjacima, ali ne psećim?” upita Frok. „Ne zaboravimo na princip Okamove oštrice. Najjednostavnije objašnjenje je uglavnom tačno.” Brambl okrenu glavu u Frokovom pravcu. „Znam da Okamova oštrica ima veliku primenu u vašoj profesiji, doktore Frok. Ali u mojoj, nalazimo

da je Holmsova filozofija ipak podesnija: ’Kad eliminišete sve nemoguće, šta god da ostane, koliko god neverovatno zvučalo, mora biti istina’.” „I koje objašnjenje ostaje, doktore Brambl?” prasnu Frok. „U ovom trenutku nemam nikakvo objašnjenje” Frok se zavali u naslon kolica. „Ovaj drugi kostur je interesantan. Možda je čak vredan i mog dolaska iz Mendama. Ali vi zaboravljate da sam ja u penziji.” Margo ga je gledala, mršteći se. Normalno, profesor bi trebalo da je mnogo više oduševljen zagonetkom poput ove. Pitala se da li se on - možda nekako isto kao i ona - setio događaja od pre osamnaest meseci. Ako bi to bio slučaj, možda mu se opire. Nije to bilo sećanje koje obezbeđuje spokojne penzionerske dane. Olivija Mirijam progovori. „Doktore Frok”, rekla je, „nadali smo se da ćete biti voljni da asistirate pri analizi skeleta. Zbog svih neuobičajenih okolnosti, Muzej pristaje da stavi svoju laboratoriju na raspolaganje policiji. Vrlo rado ćemo vam obezbediti jednu kancelariju na petom spratu sa sekretaricom, koliko god vam ona bude trebala.” Frok podiže obrve. „Siguran sam da gradska mrtvačnica ima najnoviju opremu. A da ne spominjemo fantastične sposobnosti ovde prisutnog doktora Brambla.” „U pravu ste za fantastične sposobnosti, doktore Frok”, odgovori Brambl. „Ali što se tiče toga da imamo najnoviju opremu, nažalost, tu ste pogrešili. Zbog smanjenja budžeta poslednjih godina, prilično kaskamo za vremenom. A osim toga, mrtvačnica je trenutno pomalo previše javno mesto za ove stvari. Upravo sada, potpuno smo zatrpani novinarima i televizijskim ekipama.” Zastao je. „I naravno, nemamo vašu ekspertizu u Gradskoj mrtvačnici.” „Hvala vam”, kaza Frok. Mahnuo je prema drugom kosturu. „ Ali koliko je teško identifikovati nekoga ko je za života ličio na, hm, nedostajuću kariku?” „Verujte mi, sve smo pokušali”, kaza D’Agosta. „U poslednjih dvadeset četiri časa, proverili smo svaki bogovetni slučaj nestale osobe u čitavoj državi. Ništa. I koliko možemo da kažemo, čudaci kao što je ovaj nikad nisu hodali zemljom, a kamoli da se neki od njih izgubio u njujorškoj kanalizaciji, gde ga je usput neko još i grickao.” Frok izgleda nije čuo odgovor na svoje pitanje. Glava mu je lagano

potonula na grudi i on ostade nepokretan nekoliko minuta. Osim nestrpljivog coktanja doktora Brambla, laboratorija je bila potpuno tiha. Konačno, Frok se probudi, duboko uzdahnu i klimnu uz, kako se Margo činilo, umornu rezigniranost. „Dobro. Daću vam nedelju dana. Imam još neka posla u gradu koja moram da obavim. Pretpostavljam da želite da mi asistira doktorka Grin?” Margo prekasno shvati da joj nije dat nikakav razlog zašto je pozvana na ovo tajno okupljanje. Ali sada je sve bilo jasno. Znala je da joj Frok beskrajno veruje. Zajedno su rešili misteriju ubistava Muzejske Zveri. Sigurno su ukapirali pomislila je, da će Frok raditi samo sa mnom i ni s kim drugim. „Čekajte malo”, prasnula je. „Ja ne mogu to.” Sve oči se okrenuše k njoj i Margo shvati da je to rekla oštrije nego što je želela. „Hoću reći, mislim da sad ne mogu da izdvojim nimalo vremena”, promucala je. Frok ju je pogledao, s razumevanjem u očima. Više od bilo kog drugog, shvatao je da će ovaj zadatak sigurno uzburkati neka od najjezivijih sećanja. Uske crte lica direktorke Mirijam nabraše se u izraz ljutnje. „Razgovaraću s doktorom Hotornom”, kaza. „Biće vam dato koliko god je potrebno vremena da pomognete policiji.” Margo otvori usta da protestuje, ali odluči da to ipak ne učini. Šteta, mislila je, što se njeno nameštenje na mesto kustosa u Muzeju ipak nedavno dogodilo, pa sad ne može da odbije. „Vrlo dobro”, kaza Brambl, uz škrti osmeh koji je jedva primetno prešao njegovim licem.,Ja ću raditi zajedno s vama dvoma, naravno. Pre nego što se raziđemo, želim da naglasim da se od vas zahteva najveća diskrecija. Dovoljno je loše što je u svet puštena vest da je Pamela Višer pronađena mrtva i to dekapitovana. Ako procuri vest da je neko grickao našu starletu posle smrti… ili možda pre…” glas mu je lagano zamro i on pređe rukom po svojoj ćeli. Frok brzo podiže pogled. „Tragovi zuba nisu nastali post-mortem?” „To je, doktore Frok, pitanje za nagradu, ili bar jedno od njih, u najmanju ruku. Gradonačelnik i šef policije veoma nestrpljivo čekaju rezultate.” Frok na ovo ništa ne odgovori i svima beše jasno da se sastanak

približio kraju. Grupa se spremila da ode, većina jedva čekajući da se udalji od koščatih braonkastih objekata koji su ležali na stolovima za analizu. Dok je prolazila pored nje, direktorka Muzeja se nakratko okrenula prema Margo. „Recite mi ako ikako mogu da pomognem”, reče. Doktor Brambl poslednji put pogledom očeša Froka i Margo, a onda izađe s direktorkom na vrata. Poslednji koji je izašao bio je poručnik D’Agosta. Na trenutak zastade u dovratku. „Ako morate s nekim da razgovarate, učinite to sa mnom.” Otvorio je usta kao da želi još nešto da doda, zatim je napravio pauzu, klimnuo glavom, a onda se naglo okrenuo. Vrata se zatvoriše za njim i Margo ostade sama: sa Frokom, Pamelom Višer i bizarnim, nakaznim skeletom. Frok se uspravi u svojim kolicima. „Zaključaj vrata, molim te, Margo”, rekao joj je, „i uključi ostala svetla.” Otkotrljao se do stola za analizu. „Mislim da je bolje da se izribaš i staviš kecelju.” Margo pogleda dva kostura. A onda svog starog profesora. „Doktore Frok?” poče. „Ne mislite li da bi ovo moglo biti delo…” Iznenada se okrenuo sa nekim čudnim izrazom na svom rumenom licu. Pogledi im se susretoše i on odmahnu glavom. „Ne”, glasno prošaputa. „Ne, dok ne budemo sigurni.” Margo je zadržala nakratko pogled na njemu. Konačno je na kraju klimnula i okrenula se prema gomili prekidača. Ono što je ostalo nedorečeno među njima mnogo ih je više uznemiravalo nego ta dva užasna kostura.

6.

U jednom zadimljenom kutku bara „Mačja šapa”, Smitbek se nekako ugurao u usku telefonsku govornicu. Balansirajući piće u ruci i iskosa upiljeno gledajući u dugmiće pri slabom svetlu, izabrao je broj svoje kancelarije, pitajući se koliko će poruka biti za njega u ovo doba. Nikad nije sumnjao da je jedan od najboljih novinara grada Njujorka. Verovatno i najbolji. Pre godinu i po dana poklonio je celom svetu priču o Muzejskoj Zveri. I to ne na neki uobičajeni popišani, ravnodušan način:

bio je tamo sa D’Agostom i ostalima, boreći se u mraku te aprilske noći. Na talasima uspeha knjige, koja je veoma brzo usledila, osigurao je sebi u Postu poziciju kriminalističkog novinara. A sada je naišla i ova stvar sa Višerovom, i to taman kad treba. Velike priče su bile mnogo ređe nego što je mislio, a tu su uvek bili i drugi novinari - kao ona mrlja od čoveka Brajs Heriman, krimmalistički novinar iz Tajmsa - koji samo čekaju na njegovu grešku. Ali ako sve bude odigrao kako treba, ovo bi mogla da bude velika priča kao što je bila velika i ona o Mbvunu. Ako ne i veća. Odličan novinar sanjario je dok je slušao kako telefon zvoni, adaptira se na opcije koje su mu ponuđene. Evo na primer priča o Višerovoj. Bio je totalno nepripremljen za majku. A ona je bila stvarno upečatljiva. Smitbek je bio pometen i duboko potresen. Zagrejan tim nepoznatim emocijama, napisao je novi članak za jutarnje izdanje, pod nazivom „Pamela Višer - anđeo Južnog Central parka” i obojio njenu smrt tragičnim bojama. Ali potez pravog genijalca bila je nagrada od sto hiljada dolara za informaciju koja vodi do ubice. Ideja mu se javila usred pisanja priče; odneo ju je dopola ispisanu, zajedno sa idejom o nagradi, pravo u kancelariju novog urednika Posta, Arnolda Mareja. Čoveku se momentalno dopala i odobrio ju je istog trenutka, čak se ni ne potrudivši da proveri sa izdavačem. Džini, sekretarica redakcije, javila se prilično uzbuđena. Dvadeset poziva u vezi s nagradom, ali sve lažni. „To je to?” upita Smitbek pokunjeno. „Pa, imao si jednog, mislim, stvarno iščašenog posetioca”, konačno reče sekretarica. Bila je niska i mršava, živela je u Ronkonkomi i bila zaljubljena u Smitbeka.

„Stvarno?” „Bio je sav u ritama i smrdeo je. Bože, nisam mogla da dišem od njega. I bio je, onako nekako, visok, valjda.” Možda je to pravi trag, uzbuđeno pomisli Smitbek. „Šta je hteo?” „Rekao je da ima informacije o ubistvu Višerove. Tražio je da se sastanete u muškom klozetu na Pen stanici…” Smitbek skoro ispusti piće. „Klozetu? Mora da se šališ?” „Tako je rekao. Misliš da je neki perverznjak?” Govorila je s neskrivenim uživanjem. „Kom muškom klozetu?” Čuo je kako papiri šuškaju. „Evo, sve sam zapisala; Severni ulaz, donji nivo, odmah levo od pokretnih stepenica za peron 12. Večeras u osam.” „Kakve tačno informacije?” „Samo to je rekao.” „Hvala.” Spustio je slušalicu i pogledao na sat: sedam i četrdeset pet. Muški klozet na stanici Pen? Mora biti da sam ili lud ili očajan, pomislio je, kad krećem za takvim tragom.

Smitbek nikada nije bio u muškom klozetu na Pen stanici. A i niko koga je poznavao ne bi zalazio tamo. Kad je otvorio vrata i ugledao prostranu, pretoplu prostoriju, ugušio se od smrada urina i skorenog izmeta, i pomislio da bi se u stvari pre upiŠao u gaće nego što bi na Pen stanici otišao u ve-ce. Kasnio je pet minuta. Verovatno je tip već otišao, pomisli Smitbek pun zahvalnosti. Uz pretpostavku da je uopšte ovde i bio. Taman se spremio da zbriše odatle kad začu neki hrapav glas. „Vilijam Smitbek?” „Šta?” Smitbek se brzo obazre oko sebe, pregledavajući pusti klozet. Zatim primeti dve noge kako se spuštaju u najdaljem boksu. Vrata se otvoriše. Sitan, mršav čovek izađe odatle i priđe mu nestabilno koračajući, duguljastog musavog lica, odeće crne od masnoće i blata, a kose zamršene i zapetljane u zbunjujuće oblike. Brada neopisive boje spuštala se u dva vrha do visine pupka, koji se video ispod dugačke i neravne poderotine na njegovoj majici. „Vilijam Smitbek?” ponovi čovek, piljeći u njega svojim zamagljenim

pogledom. „A ko drugi?” Bez ijedne reči, čovek se okrenu i krenu nazad prema zadnjem delu klozeta. Stao je kod poslednjeg otvorenog boksa, a onda se okrenuo, čekajući. „Imate neke informacije za mene?” upitao je Smitbek. „Hajde sa mnom.” Pokazao je prema boksu. „Nema šanse.” kaza Smitbek. „Ako hoćeš da pričaš, to možemo i ovde, jer ja tamo s tobom ne idem, druškane.” Čovek ponovo pokaza tamo. „Ali ovo je put.” „Kuda?” „Dole” Oprezno, Smitbek priđe boksu. Čovek je već kročio unutra i sada je stajao iza nužnika, zavirujući iza velike obojene metalne ploče koja je, Smitbek je to sada mogao da vidi, prekrivala nepravilnu rupu na prljavom popločanom zidu. „Tamo unutra?” pitao je Smitbek. Čovek klimnu. „Kuda to vodi?” „Dole”, ponovi čovek. „Zaboravi”, kaza Smitbek. Počeo je da se udaljava. Čovek je i dalje gledao u njega. „Trebalo bi da te odvedem do Mefista”, reče. „Mora da razgovara s tobom o ubistvu te devojke. Zna neke bitne stvari.” „Ma daj, molim te.” Čovek je i dalje piljio u njega. „Možeš mi verovati”, jednostavno je rekao. Nekako i pored prljavštine i drogiranog pogleda, Smitbek oseti da stvarno može da veruje ovom čoveku. „Koje stvari.” „Moraš da razgovaraš s Mefistom.” „Ko je taj Mefisto?” „On je naš vođa.” Čovek slegnu ramenima kao da nikakvo drugo objašnjenje nije potrebno. „Naš?” Čovek klimnu. „Zajednica Put 666.” I pored toga što je bio nesiguran, Smitbek oseti lako uzbuđenje. Organizovana zajednica u podzemlju? I oni sami bi mogli da budu dobra

novinarska građa. A još ako taj Mefisto stvarno zna nešto o ubistvu Višerove… „Gde se tačno nalazi ta zajednica Put 666?” pitao je. „Ne mogu da ti kažem. Ali povešću te tamo.” „A tvoje ime?” pitao je. „Zovu me Zaštitnik”, kaza čovek s malenim odsjajem ponosa u očima. „Vidi”, kaza Smitbek. „Idem za tobom, ali ne možeš očekivati da se provlačim kroz rupu kao što je ova. Neko bi me mogao zaskočiti, opljačkati, bilo šta.” Čovek žestoko poče da odmahuje glavom. „Ja ću te štititi. Svi znaju da sam ja glavni Mefistov kurir. Bićeš siguran.” Smitbek je piljio u čoveka: suzne oči, kijavičav nos, prljava čarobnjačka brada. Prešao je toliki put da bi stigao do kancelarija Posta. Činilo se kao prevelik trud za tipa koji je potpuno švorc i pravi beskućnik. A onda upeglano lice Brajsa Herimana iznenada ispuni njegove misli. Zamislio je Brajsovog urednika u Tajmsu, koji ga pita kako to da je ono piskaralo Smitbek opet prvo iskopalo priču. I svidela mu se ta slika. Dok se Smitbek provlačio kroz rupu, čovek zvani Zaštitnik držao je odmaknutim onaj veliki komad lima. Kad su obojica ušla unutra, pažljivo ga je namestio podmećući neke cigle. Pogledavši oko sebe, Smitbek zaključi da se nalazi u dugačkom i uskom tunelu. Vodene i parne cevi pružale su se iznad njih poput debelih i sivih vena, Tavanica je bila niska, ali ne toliko da čovek visok poput Smitbeka ne bi mogao uspravno da stoji. Večernje svetlo probijalo se kroz rešetke na tavanici koje su bile raspoređene na jednakim rastojanjima od otprilike stotinak metara. Novinar je pratio pogrbljenu, nisku figuru koja se kretala ispred njega kroz blagu pomrčinu. S vremena na vreme kloparanje voza ispunjavalo je vlažni prostor; Smitbek je zvuk osećao mnogo bolje u svojim kostima, nego ušima. Uputili su se na sever duž, kako se činilo, beskrajnog tunela. Nakon deset ih petnaest minuta, Smitbek poče da oseća blagu zabrinutost. „Izvini”, reče, „ali zašto idemo dužim putem?” „Mefisto naše najbliže ulaze drži u tajnosti.” Smitbek klimnu, široko obilazeći naduveni leš nekog psa. Nije čudno

što su ljudi koji žive u tunelima pomalo paranoični, ali ovo postaje smešno. Hodali su dovoljno dugo na sever i sigurno su već ispod Central parka. Uskoro je tunel počeo da zavija blago udesno. Smitbek je mogao da nazre nekoliko čeličnih vrata u debelom betonskom zidu. Iznad njih se pružala masivna cev, a voda je kapljala sa njene debele obloge. Znak iznad obloge je upozoravao: SADRŽI AZBESTNA VLAKNA. NE DIŽI PRAŠINU. OPASNOST OD RAKA I OBOLJENJA PLUĆA. Zaustavivši se i gurnuvši ruku u svoje rite, Zaštitnik izvuče ključ i gurnu ga u bravu najbližih vrata. „Odakle vam taj ključ?” upita Smitbek. „Gajimo mnoge veštine u našoj zajednici”, odgovori čovek, otvorivši vrata i provevši novinara kroz njih. Kad su se vrata zatvorila, crnina noći polete mu u susret. Shvativši koliko se instinktivno oslanjao na prigušeno svetlo koje je dopiralo kroz rešetke, Smitbek iznenada oseti snažan nalet panike. „Zar nemaš neku baterijsku lampu?” promucao je. Začuo se grebući zvuk, a onda se pojavio i plamen šibice. U treperavoj svetlosti, Smitbek je video betonske stepenice koje su se spuštale u dubinu koliko god se plamen šibice probijao. Zaštitnik trznu zglobom ruke i šibica se ugasi. „Zadovoljan?” dopre tup i monoton glas. „Ne”, brzo odgovori Smitbek. „Upali još jednu.” „Kad bude neophodno.” Smitbek je opipavao svoj put nadole, ruku raširenih i naslonjenih na hladne i klizave zidove zbog ravnoteže. Silazili su, činilo se, čitavu večnost. Iznenada, još jedna šibica kresnu i Smitbek uoči da se stepenice završavaju u ogromnom voznom tunelu, dok su srebrnaste šine bledunjavo svetlucale na narandžastom svetlu. „Gde smo sada?” upita Smitbek. „Kolosek 100”, odgovori čovek. „Dva nivoa ispod.” „Jesmo li stigli?” Šibica se uz treperenje ugasi i tama se ponovo spusti. „Za mnom”, stiže glas. „Kad kažem stani, stani. Istog trena.” Krenuli su preko šina. Smitbek ponovo uhvati sebe kako se bori s panikom dok se spoticao o gvozdene šine.

„Stani”, naredi glas. Smitbek stade dok se još jedna šibica palila. „Vidiš to?” reče Zaštitnik, pokazujući na blistavu metalnu šipku sa jarkožutom linijom ofarbanom odmah do nje. „To je treća šina. Ona je pod naponom. Nemoj da staneš na nju.” Šibica se ugasi. Smitbek ču kako čovek pravi nekoliko koraka u teskobnoj i vlažnoj tami. „Upali još jednu!” povikao je. Šibica blesnu. Smitbek načini veliki korak preko treće šine. „Ima li ih još?” pitao je pokazujući na šine. „Da”, reče mali čovek. „Pokazaću ti.” „Isuse”, kaza Smitbek kad se šibica ugasila. „Šta se dogodi ako staneš na neku od njih?” „Od struje ti eksplodira telo, raznese ti ruke, noge i glavu”, reče bestelesni glas. Usledila je stanka. „Uvek ti je bolje da ne staneš na nju.” Šibica ponovo kresnu, osvetljavajući još jednu žuto obojenu šinu. Smitbek je pažljivo prekorači, a onda pogleda malu rupu u koju je Zaštitnik pokazivao na daljem zidu, nekih šezdesetak centimetara visoku i metar i po široku, isklesanu u podnožju starog zasvođenog prolaza, zazidanog ciglama od šljake. „Tamo idemo”, reče Zaštitnik. Smitbek oseti topli dašak koji se širio odozdo, uz dodatak smrada od kog mu se steglo grlo. Do Smitbeka na trenutak stiže i miris nagorelog drveta, bar mu se tako učinilo. „Dole?” upitao je ne verujući, okrenuvši glavu na drugu stranu. „Opet? Šta, misliš da puzim na stomaku?” Ali njegov pratilac se već umigoljio u rupu. „Nema šanse”, povika Smitbek čučnuvši pored rupe. „Slušaj, neću da idem tamo. Ako taj Mefisto hoće da razgovara, moraće da se popne ovamo.” Usledila je tišina, a onda je do njega dopro Zaštitnikov glas, odjekujući u tami s druge strane zida od Šljake. „Mefisto nikad ne ide iznad trećeg nivoa.” „Moraće onda da načini izuzetak” Smitbek je želeo da zvuči sigurnije nego što se osećao. Shvatio je da je doveo sebe u nemoguću situaciju, potpuno se oslonivši na ovog bizarnog, nestabilnog čoveka. Ponovo ga je obavijao potpuni mrak i nije bilo načina da pronađe put nazad.

Muk se oduži. „Jesi li još uvek sa mnom?” pitao je Smitbek. „Čekaj tu”, iznenada naredi glas. „Odlaziš? Daj mi malo šibica”, molio je Smitbek. Nešto ga gurnu u koleno i on vrisnu od iznenađenja. Bila je to Zaštitnikova garava ruka, koja mu je pružala nešto kroz rupu.” „To je sve?” upita Smitbek, izbrojavši tri šlbice samo putem dodira. „Sve koliko mogu da ti dam”, uzvratio je glas, već tiši i udaljen. Bilo je još nekih reči, ali Smitbek nije uspeo da ih razume. Tišina se spusti. Smitbek se nasloni na zid, plašeći se da sedne, grčevito stežući šibice u šaci. Proklinjao je sebe što je bio toliko glup da krene za ovim čovekom ovamo dole. Nijedna priča nije vredna ovoga, mislio je. Može li da se vrati sa samo tri šibice? Zatvorio je oči i koncentrisao se, pokušavajući da se seti svakog zaokreta i krivine koji su ga doveli ovamo. Konačno odustade: ove tri šibice jedva da će mu pomoći da pređe preko šina pod naponom. Kad su kolena počela da mu otkazuju poslušnost, on se uspravi iz čučećeg položaja. Zurio je u mračni tunel, široko otvorenih očiju i napregnutog sluha. Bilo je toliko savršeno mračno da je počeo da vidi stvari u tami: pokret, oblike. Ostao je nepokretan,