You are on page 1of 46

Kamen Donev

Avion – begunac
(Vanredno stanje)

Prevod sa bugarskog:
Blagoje Nikolić

VANREDNO STANJE
Unutrašnjost aviona. U salonu sede četiri putnika, P1, P2, P3 i 4. Kasnije P4 – nazivan
Juzam. Juzam sve vreme gleda na sat.

GLAS IZ INTERFONA: Dobro došli na čarterni let 2338. Trenutno smo na visini od
6.000 metara i želimo vam prijatan let.

/Ulazi Stjuardesa/

STJUARDESA: Dobar dan.

PUTNIK 1: Dobar dan.

PUTNIK 2: Dobar dan.

PUTNIK 3: Dobar dan.

STJUARDESA: Pokazaću vam instrukciju za spašavanje u vanrednim situacijama.
Molim za vašu pažnju! (Pokazuje.) Da li je jasno? (Svi ćute.) Da li vam je jasno kako da
preživite u vanrednoj situaciji, il da vam ponovo pokažem?

PUTNIK 1:, 2 i 3: Jasno nam je.

STJUARDESA: Tako… Molim da budemo tačni! Kafu ili čaj?

PUTNIK 1: Čaj.

STJUARDESA: Vi?

PUTNIK 2: Rekoste kafica?

STJUARDESA: Kafu ili čaj?

PUTNIK 2: Može jedna kafica sa mlekcetom.

STJUARDESA: Mleko s kafom?

PUTNIK 2: Ako je moguće, mlekce posebno!

PUTNIK 3: Za mene jedan čaj, molim! Ili, bolje ne, neka bude kafa, ili…

STJUARDESA: Čaj ili kafu?

PUTNIK 3: Kakav je čaj?

STJUARDESA: Engleski.

PUTNIK 3: Onda čaj sa medom, ne kafu.

PUTNIK 1: Ima keksić uz kafu?

STJUARDESA: Normalno.

PUTNIK 3: Onda, molim, ja menjam, ostajem na kafi.

STJUARDESA: Kafu. S mlekom?

PUTNIK 3: Ne znam.

STJUARDESA: Znači, bez mleka?

PUTNIK 3: (Putniku 1) Je li ukusnije s mlekom?

PUTNIK 1: Gledajte svoja posla!

PUTNIK 3: Dobro, onda čaj. Dobijam li i biskvitić?

STJUARDESA: U principu, biskvitić ne ide uz čaj.

PUTNIK 3: A šta ide?

STJUARDESA: Keksić.

PUTNIK 3: Divno! Čaj sa keksićem.

STJUARDESA: Kakav keksić želite?

PUTNIK 3: A kakvih ima?

STJUARDESA: Voćni, s kokosom i čokoladom.

PUTNIK 3: Onda… čokolada.

STJUARDESA: Čokolada?

PUTNIK 3: Da.

STJUARDESA: Sigurni ste?

PUTNIK 3: Zašto?

STJUARDESA: Onako.

PUTNIK 3: Dobro, odustajem od čokoladnog. Neka bude voćni!

STJUARDESA: Voćni keksić, jel tako?

PUTNIK 3: Da. Voće, je li… za zdravlje?

STJUARDESA: Da. Porudžbine su primljene, dame i gospodo.

PUTNIK 1: Izvinite, rekoste da uz čaj idu i keksići?

STJUARDESA: Ima samo jedan keksić.

PUTNIK 1: Menjam porudžbinu. Odustajem od kafe, hoću čaj.

STJUARDESA: Dobro. Kakav da bude keksić?

PUTNIK 1: Kakav ima?

STJUARDESA: Voćni, kokosov, čokoladni i s lešnikom.

PUTNIK 1: Lešnik.

STJUARDESA: Dobro. Čaj i keksić sa lešnikom.

PUTNIK 3: Meni ne rekoste da ima sa lešnikom.

STJUARDESA: Žao mi je, hoćete li i vi?

PUTNIK 3: Ne. Ostajem na čokoladnom.

STJUARDESA: Vama sam upisala voćni.

PUTNIK 3: Ne, ne, tražio sam čokoladni.

PUTNIK 2: A kakva je kafa?

STJUARDESA: Brazilska.

PUTNIK 2: S kofeinom?

STJUARDESA: Bez kofeina. Apsolutno prirodna, miriše neponovljivo i izaziva osećaj
prijatnosti.

PUTNIK 2: Da.

STJUARDESA: Je li to sve? Znači imamo dva engleska čaja, keksić sa lešnikom, keksić
sa čokoladom i kafu sa biskvitićem i tompusom?

PUTNIK 2: Tompus?

STJUARDESA: Da. Nećete?

PUTNIK 2: Hoću. Kakav je tompus?

STJUARDESA: Turski.

PUTNIK 2: Mašala!

PUTNIK 1: A ne može li tompusi iza nas?

STJUARDESA: Ne, ne može. Uz čaj ne idu tompusi. Samo uz kafu.

PUTNIK 3: Onda ja menjam čaj za kafu s biskvitićem i tompusom!

PUTNIK 1: Ja ne menjam.

STJUARDESA: Znači, vi odustajete od čaja i želite kafu sa biskvitićem i tompusom?

PUTNIK 3: Upravo tako.

STJUARDESA: Dobro. Ima li drugih promena?

PUTNIK 1: Želim da poručim još jedan čaj.

STJUARDESA: Dobro. Kakav keksić želite uz taj čaj?

PUTNIK 1: Kakvi ono behu?

STJUARDESA: Voćni, kokosov, čokoladni, sa lešnikom i sa jagodama.

PUTNIK 1: Sa jagodama?

STJUARDESA: Da.

PUTNIK 1: Onda sa jagodama.

PUTNIK 3: Nama ne rekoste da ima sa jagodama.

STJUARDESA: Ima.

PUTNIK 1: Znači, želim keksić s jagodama. Je li svež?

STJUARDESA: Normalno. Osim toga, u našoj kompaniji, ko prvi poruči dva čaja, dobija
bonus od još dva keksića i naočare za sunce.

PUTNIK 1: Stvarno?

STJUARDESA: Da. Čestitam.

PUTNIK 1: Hvala vam.

STJUARDESA: Tako. Znači, dovde imamo za Putnika 2 – čaj sa voćnim keksićem, Za
Putnika 3 – kafu sa biskvitićem i tompusom, za Putnika 1 – dva čaja sa četiri keksića, od
kojih po jedan sa lešnikom i jagodama, a kakvi da budu ostali, molim?

PUTNIK 1: A kakvih ono imaše?

STJUARDESA: Voćni, kokos, čokolada, lešnik, jagoda, kasija i ratluk.

PUTNIK 1: Mnogo volim ratluk.

STJUARDESA: Šta da upišem?

PUTNIK 3: Bilo šta, samo da je brže!

STJUARDESA: (Putniku 3) Molim da budemo tačni! (Putniku 1) I šta da bude?

PUTNIK 1: jednu kajsiju i jedan ratluk.

STJUARDESA: Dobro.

PUTNIK 3: Izvinite, molim vas…

STJUARDESA: Da?

PUTNIK 3: Želim da poručim još jednu kafu.

STJUARDESA: Dobro. Je li to sve?

PUTNIK 3: Ovaj…

PUTNIK 2: A ako ja poručim još jedan čaj, da li ću dobiti još dva keksića i naočare za
sunce?

STJUARDESA: Ne.

PUTNIK 2: Hvala.

PUTNIK 3: Onda ja poručujem još jednu kafu!

STJUARDESA: Znači tri kafe. Jeste li sigurni da je bezopasno po vaše zdravlje?

PUTNIK 3: To je moja stvar.

STJUARDESA: Dobro. Znači tri kafe sa tri biskvitića i isto toliko tompusa.

PUTNIK 2: Može li?

STJUARDESA: Slušam vas.

PUTNIK 2: Još četiri čaja!

STJUARDESA: Sa kakvim keksićima?

PUTNIK 2: Sa raznim.

STJUARDESA: Tako ne može. Treba da mi kažete tačno, kakve keksiće želite.

PUTNIK 2: Od svih po jedan.

STJUARDESA: Ima ih ukupno šest, a vi ste, do sada, poručili ukupno pet čajeva.

PUTNIK 2: Onda poručujem ukupno šest čajeva sa po jednim keksićem od svake vrste.

STJUARDESA: Dobro.

PUTNIK 3: A može li da se sa kafom dobije bonus?

STJUARDESA: Ne može.

PUTNIK 3: Onda menjam. Ostajem na kafi.

STJUARDESA: Znači ostaje kafa sa biskvitićem i tompusom?

PUTNIK 3: Pa, da.

STJUARDESA: Šećera?

PUTNIK 3: Tri kašičice.

STJUARDESA: Kod nas je šećer u paketićima od po pet grama, što je ravno pola
kašičice.

PUTNIK 3: Onda, znači, šest paketića.

STJUARDESA: Dobro. Ostali?

PUTNIK 1: Meni deset paketića.

STJUARDESA: U našoj kompaniji, ko prvi poruči više od osam paketića šećera, dobija
bonus – privezak za ključeve.

PUTNIK 1: Hvala.

STJUARDESA: Za vas?

PUTNIK 2: Ja sam bez šećera… Ne rekoh li med?

STJUARDESA: Hvala. Porudžbina je primljena.

PUTNIK 2: Izvinite, i jednu salvetu.

PUTNIK 3: I meni jednu.

PUTNIK 1: I meni isto.

STJUARDESA: Mokru ili suvu?

PUTNIK 3: Meni obadve.

PUTNIK 1: Ja ću, možda, mokru, ili…

PUTNIK 2: Meni isto suvu.

STJUARDESA: Odlično. Znači, Putnik 3 – kafa s biskvitićem, tompus, šest paketića
šećera, suva i mokra salveta, je li tako?

PUTNIK 3: Da.

STJUARDESA: Za putnika 2 – šest engleskih čajeva sa po jednim keksićem od svake
vrste, med i suva salveta, je li tako?

PUTNIK 2: Da.

STJUARDESA: A za Putnika 1 – dva čaja sa četiri keksića, od kojih po dva sa lešnikom i
čokoladom, jedna kajsija i jedan ratluk i koliko šećera?

PUTNIK 1: Neka bude dvadeset i osam paketića.

STJUARDESA: Dobro. Salfetu?

PUTNIK 1: Vlažnu salvetu. Vlažnu!

STJUARDESA: Hoćete reći mokru.

PUTNIK 1: Sve jedno mi je.

STJUARDESA: Suvu ili mokru, ili od obe po dve?

PUTNIK 1: Ovaj… jednu suvu, jednu mokru i onda od obe po pet.

PUTNIK 3: Meni petnaest mokrih.

PUTNIK 2: Za mene peškir.

STJUARDESA: Peškira nema. Ovo nije hotel.

PUTNIK 2: Onda odustajem.

STJUARDESA: Dobro.

PUTNIK 2: Hoću svoje čajeve!

STJUARDESA: Molim, budimo tačni!

PUTNIK 2: Ja sam tačan, samo što čajeva nema!

STJUARDESA: Molim!!!

PUTNIK 3: Žena vas je zamolila već!

PUTNIK 1: Žena zna svoj posao. I, molim vas, jednu čašu mineralne vode.

STJUARDESA: Gazirane ili negazirane?

PUTNIK 1: Ovaj…

PUTNIK 3: I menu vodu – gaziranu.

PUTNIK 2: Meni negaziranu!

PUTNIK 1: Meni iz česme.

STJUARDESA: Ovde nema česme.

PUTNIK 1: Molim?

PUTNIK 3: Rekoše vam – nema česme.

PUTNIK 1: Onda neću vodu. Ako može nešto drugo?

PUTNIK 2: (ustaje) Šta drugo? Šta dru-go!!??!

PUTNIK 1: Molim, budimo tačni!

PUTNIK 3: Dosta s tim “molim”!

STJUARDESA: Koliko čaša vode?

PUTNIK 3: Dve.

PUTNIK 1: Pet.

PUTNIK 2: Sto.

PUTNIK 3: Sto i pet.

PUTNIK 1: Dvesta.

STJUARDESA: Poslednje?

PUTNIK 3: Čašu gazirane i šlus.

STJUARDESA: Toplu, ili hladnu?

PUTNIK 3: Hladnu.

STJUARDESA: Za vas?

PUTNIK 2: Meni istu takvu, ali s ledom, negaziranu.

STJUARDESA: U redu. A za vas?

PUTNIK 1: Za mene? Pa, jednu s ledom, gaziranu, jednu hladnu, negaziranu i dve hladne
u toplim čašama, bez leda, gazirane.

STJUARDESA: U redu. Drugo nešto?

PUTNIK 1: Za mene ne.

PUTNIK 2: I ja tako mislim.

PUTNIK 3: Ja… Jedan momenat…

STJUARDESA: Sačekaću, ne brinite!

PUTNIK 3: I ja nemam šta da dodam.

STJUARDESA: Odlično. Znači za Putnika 1 – dva čaja sa četiri keksića, od kojih po dva
sa lešnikom i čokoladom, jedna kajsija, jedan ratluk, dvadeset i osam paketića šećera, šest
suvih i šest mokrih salveta, jedna topla voda s ledom, gazirana, jedna hladna negazirana i
dve hladne u toplim čašama bez leda, gazirane, zar ne?

PUTNIK 1: Više i ne znam… Da.

STJUARDESA: Da ili ne?

PUTNIK 1: Da.

STJUARDESA: Odlično. Za putnika 2 – šest engleskih čajeva sa po jednim keksićem od
svake vrste, med, suva salveta i topla voda sa ledom, negazirana, je li tako?

PUTNIK 2: Tačno tako.

STJUARDESA: Odlično. Za Putnika 3 imamo brazilsku kafu bez kofeina, biskvitić,
tompus, šest paketića šećera, jednu suvu, jednu mokru salvetu plus još petnaest mokrih
salveta i jednu čašu hladne gazirane vode, pravilno?

PUTNIK 3: Apsolutno, perfektno.

STJUARDESA: Jeste li to poručili?

PUTNIK 3: Da.

STJUARDESA: Hvala. Molim sačekajte nekoliko minuta! Upozoravam vas da je svako
ustajanje sa mesta nepoželjno.

(Stjuardesa krene ka izlazu. Putnik 4 jede nešto, malecno.)

PUTNIK 3: (Stjuardesi) Izvinite…

STJUARDESA: Da?

PUTNIK 3: Ništa. Htedoh da pitam za ručak, ali…

STJUARDESA: Hoćete li da pitate?

PUTNIK 3: Ne, hvala. (Stjuardesa izlazi.)

- pauza -

PUTNIK 1: Šta ste vi poručili?

PUTNIK 2: Neću da vam kažem.

PUTNIK 1: A vi?

PUTNIK 3: I ja neću da kažem

PUTNIK 1: Onda i ja neću da vam kažem.

PUTNIK 2: Ja sam poručio čajeve.

PUTNIK 3: Ja sam, ipak, pametniji od vas…

PUTNIK 1: Zašto?

PUTNIK 3: Zato što čaj nije originalan, a kafa jeste.

PUTNIK 2: Gluposti. I rabije sam pio čaj u ovom avionu. Original.

PUTNIK 3: Nije.

PUTNIK 1: Original. Vama je, jednostavno, krivo što niste dobili bonus.

PUTNIK 3: Idite vi s vašim bonusom…

(Ulazi Stjuardesa.)

STJUARDESA: Slećemo. Molim zategnite sigurnosne pojaseve i obustavite sve druge
aktivnosti!

PUTNIK 4 Treba nešto da vam kažem.

STJUARDESA: Šta?

PUTNIK 4 (vadi pištolj, svi ostaju mirni) …Ovo je otmica aviona…

ZATAMNJENJE

Rim – rano jutro

I. Krenuću u široki svet da tražim ženu. Od malena osećam potrebu da se oženim. Da se
posvetim porodičnosti. Da izrodim decu, svoje naslednike, a, takođe, da imam psa, koje
ću uveče da češem pored kamina, dok čitam knjigu. Kad sam bio mladić, ogledao sam se,
ponekad smelije, ponekad ne toliko, markirao sam, prema sopstvenim kriterijumima,
neku devojku i udvarao joj se vatreno, koliko mi je to moje vaspitanje dozvoljavalo.
Vršio sam i nepromišljene postupke, kao na primer ovaj: kad sam jedne rane večeri u
parku, tačnije u praznoj fontani, nakon što smo se ljubili, ja otpevah jednu pesmicu i
spontano mi dođe inspiracija po pitanju očinstva i kad uzeh da natežem devojku, ona
poče da se smeje i, iz sve snage, da me udara sisom po glavi… Davao sam od sebe
najdublja osećanja, samo i samo da pridobijem nečije srce, ali, ne znam zašto, u ljubavi
nisam pronašao ni odgovor, ni razumevanje, jedino neku težinu tu, u ramenima, a često
sam bio i obasipan podrugivanjima. Reših da je moj problem, u velikoj meri, regionalan,
imajući u vidu esnafluk, odsustvo morala, duhovnosti i mnoge druge kvalitete. Iz tog
razloga sam ovde, nasred ulice… Ostaviću sve za sobom i krenuću po širokom svetu da
tragam za srećom… Možda mi i krene… Čovek nikada ne zna… Ima toliko gradova na
ovoj planeti. Valjda ću u nekom da nađem odgovor. Ima toliko puteva, neki će me,
valjda, odvesti gde mi je suđeno.

RAMZES

I. Opera. Aplauzi. Pevačica zakorači nazad pred zavesom koja se zatvara. Pometnja. Ona
seda na malu stoličicu u dnu scene. Pojavljuje se muškarac sa buketom nekakvog cveća:

Vi ste dodirnuli božansko, uvukli ste me u situaciju vanrednog uzbuđenja. Dužan sam,
tako reći, da Vam zahvalim.

Molim Vas, ostavite pohvale!

Gledam Vas po 38 put…

I da me celog života gledate, ne vidim šta tu može da ima! Bolje idite u zoološki vrt!

Kako?!

Sve je ovde laž. Propala stvar. Kažem Vam… Idite tamo gde su stvari istinite!

Vi ste istinita!

(smeh) Ja… napuštam. Napuštam…

Ali, zašto?! Vi se šalite?

Umorna sam. Šta želite od mene? Kakva je ta svečana atmosfera ovde? Ko ste vi ustvari?

Ja?

Klečite tu s tim buketom, kao nekakvo srednjevekovno priviđenje. Pišete mi pisma, kao
da ste na frontu. Izlizaše Vam se cipele ovde. Šta ste toliko našli u meni? I sve neke
različite komplimente sipate. Odakle vam takva fantazija? Takva divljačka jurnjava
poljima strasti? Ruke vam crvene, gledate unezvereno, stalno podižete pantalone, a
čarape su Vam… iznošene. Nemate li nimalo ponosa? Malo muškosti… Nečeg
mužjačkog, artiljerijskog? Da osetim moć u Vašoj koži… Nemate li grama arogantnosti?
Brutalan, raspasan bič da me njime opalite, da se skamenim od blaženosti? Kakav je to
romantizam? Kakve su to uvertire, mašnice, za ono što je najsuštastvenije? Celi grad se
podsmeva Vašem ponašanju. Komentarišu Vašu odeću, gestove, uštogljenu frizuru…
Kljasto i ćoravo Vam se podsmeva iza leđa, a Vi kao da ste slep… Zapalite, jednom, tu
peć da se razgori! Da me ugreje do usijanja, da postanem nerazumna! Ožežite me malo!
Rgnite ostima! Udarajte me osećajima, dok se ne polomim u ljubavnom zanosu! Umazali
ste rever majonezom, čistili ste ga, ali uzalud… Uključite na turbo! produvajte me
magistralom! ispustite mi unutrašnju gumu! Pa da otprašimo negde, da polomimo neki
krevet! Što sad cmizdrite?! Samo kvasite pod, da se okliznem, pa da se stropoljim dole
kod orkestra, da se obrukam pred operskom elitom! Ja sam sportski auto… Pusti me na
pistu! Napuni mi rezervoar do vrha i gas ka libidu! Da niste progutali glavicu kupusa, pa
Vam se vrat podnaduo – kao pravoj žabi? I ima vam… ne znam. Niste odavde. Hoćete li
da se preobrazimo? Da budemo nerazborni do neba. Želite li?!

Ja… Vi?… Ja…

Nema šta tu ja – ona! Tako ću da vas opalim po surli… da će Vam prokrvariti i nos, i
usta, da Vas, onda, svučem i da se pobrinem o Vama! Treba da izađem pred publiku.
Dajte da Vas isisam, valjda ćete, onda, da odprištite Vašu gotsku snagu! Dajte malo, ala
ragbi! Malo, kao toreador! Pičnite me tim ružama, napokon!

Došao sam da se oženim Vama…

To je lepo, ali treba da ima nečeg španskog. Dosta s tim jezerskim talasićima! Jesam li
jasna?! Čekaću Vas posle predstave u garderobi, da se malo razmrdamo… i… nikakva
preventivna sredstva! Puniš šmajser i pucaš rafalno! Hoću da me udari struja, da mi izbiju
bubuljice, da se zamagle prozori i onda sam Vaša.

Dobićete… čekam Vas.

E, videćemo! Da proverimo, hoće li biti, neće li biti…

(Orkestar zagreva)

Idem na natovarim bombe i pravac aerodrom.

lepo, treba da izađem.

Udariće vas torpedo…

Tako, tako… Dva torpeda.

Razbiću Vas na atome…

Tako, tako. Do skoro, petliću!

Sasvim do skoro…

Eto, o tome sam maštala.

Čak nema zašto da kibicuješ do kraja, nego, za dvadeset minuta, čim završi ovaj čin, u
sedla.

Tu će već da škripe gume… Parkiraćemo, eno tamo, do grčkih stubova.

Kao Epikurejci.

Bravo, sažvakao si to znanje… Kao čips. Nadam se da ćeš mi i život tako sažvakati!

Ja sam aligator, mesožder…

Volim mesoždere. Adios! Pogledaj da mi se šminka nije, slučajno, razmazala!

Ne, nije…

Super. Posle ćeš da ga razmažeš, zar ne. Je si li malo pregrejao?

Kripovi se pokrenuše…

Adios.

(Zavesa se diže, pevačica zapeva, moćno, kao nikada u svom životu.)

I. Kontrolorka, sama u kuhinji pred otvorenom posudom za šećer. Čuje se tresak vrata.

Nisam li znala sa koliko šećera je pije? E, dobro, možda sam i znala, ali sam isključila. I
ja sam čovek… Sa tri kašičice… E, dobro, de, ja sam stavile dve… I šta mu je falilo da
doda još jednu i… šta? Eto, uzima kašičicu, zagrebe iz posudice i stavi u kafu, promeša i
popije. Ja sa mu stavila dve, za ne? Više i ne znam… E, i… šta tu ima toliko! Iako nisam
stavila jednu, dve sam stavila, ali… dobro, čak i da sam jednu stavila, šta mu je
smetalo… eto posudica, pred njim… šta ga košta da uzme još dve kašičice i da popije
usranu kafu, kad već hoće da je baš sa tri kašičice. Jednostavna stvar. Ma, da li ja, uopšte
stavih šećer?!… Sebi sam stavila i posle… čekaj, čekaj malo… Jesam li mu posle sipala
prokleti šećer?! Da sam se nešto zamislila?… Moguće da u njegovu šolju nisam stavila,
moguće je. Iako već dve godine svakog jutra, čim nalijem kafu, prvo sebi stavim šećer,
posle viknem “Sa koliko šećera?”, on kaže tamo ne znam koliko i ja stavim i njemu,
sednem tu s kraja i čekam ga, i on dođe naparfimisan i zajedno tako promešamo kafu i
pijemo, i tako to… A sada?… E, sad se bejah zagledala u jedan beli avion i ništa čudno
da mu nisam ni stavila… i šta onda? Čak i da mu nisam stavila… Eto je posudica sa
šećerom… Šta ga košta da se pruži, za tri sekunde se stavljaju tri kašičice… A koliko
blizu je prošao avion! Kako me uplaši! Prozori se zatresoše. Ali… lep avion beše…
velik… Putuju ljudi, putuju… A mi ovde, pijemo kafu sa šećerom…

II DEO.

JUZAM: Ovo je otmica aviona. Ja ga otimam… Izjavljujem da iza mene ne stoji nikakva
politička partija, ili teroristička organizacija. Radim to iz sopstvenih ubeđenja. Sada recite
pilotu da vozi prema toplim krajevima! U protivnom, treba da ubijem nekog od vas. Neću
se dvoumiti, i ranije sam pucao i ništa ne može da me uplaši. Ti (Stjuardesi.) hoću da ti
vidim ruke! Radićeš šta ti kažem! Vi ostali, nemojte me potcenjivati! Iako ne izgledam
onako, kakvim se predstavljam, jel jasno? Vršim ovu otmicu iz nekoristoljubivih pobuda,
t.j. ljubavi. Ti (Stjuardesi.) jesi li govorila sa pilotom direktnom vezom?

STJUARDESA: Pilot kaže da do toplih krajeva ima prilično puta i da nema toliko goriva
u rezervoaru. Pita šta da radi?

JUZAM: Reci mu da tera do najbližeg aerodroma!

STJUARDESA: Mi smo iznad okeana.

JUZAM: Ništa zato. reci mu da preleti okean i da aterira tamo gde ispadne!

STJUARDESA: Dobro (Izlazi.)

JUZAM: Ta-a-ko. Dajte jednu cigaretu! Hvala. Nešto ste se ućutali. bre… Niko li neće
kafu, čaj, keksić, a? Ako negde sletimo, poručiću vam klopu, ali sada mirujte, inače bum-
bum. Ha-ha-ha. (Ulazi Stjuardesa.) Kaži dušo!

STJUARDESA: Pilot reče da ćemo da napunimo u vazduhu.

JUZAM: Super. Gde?

STJUARDESA: Negde blizu… Piloti su nam veoma poznat tandem i imaju prijatelje u
avijaciji koji se vraćaju sa manevara i daće nam benzin, t.j. gorivo.

JUZAM: Super. Ali im reci da ne govore da je ovo otmica, jesi li čula?

STJUARDESA: Dobro. (Izlazi.)

JUZAM: Ja sam po prirodi miroljubiv, ali od izvesnog vremena osećam neki diskomfort.
LJubav je nedostajala u mom životu, ali smatram da sam je sada već našao, ali jedno po
jedno. (Ulazi Stjuardesa.) Reci! Šta se sada dešava?

STJUARDESA: Ništa. Sve je O. K. Još malo pa će da napune rezervoar i skrećemo ka
toplim krajevima.

JUZAM: A muzika? Hoće li nešto da pične?

STJUARDESA: Svakog trenutka.

JUZAM: Razumni ljudi. Ustvari, da se vratimo na najvažnije. (Stjuardesi.) Idi dole u
ekonomsku klasu, ima jedan čovek u crnoj odeći. Zove se Vodomer. Da dođe tu! On zna
o čemu se radi.

STJUARDESA: Dobro. (Izlazi, muzika počinje da svira.)

JUZAM: Opustite se! Nisam zločinac! Jednostavno imam plan, ali… jedno po jedno. Bez
sekiracije… Pu, vidi koje veliko jato! Gde li krenulo? Gde je, po tebi, krenulo jato?

PUTNIK 1: Na jug.

JUZAM: Ne. A po tebi?

PUTNIK 2: Na jug.

JUZAM: Ne. Ne ide na jug. A šta ti misliš?

PUTNIK 3: Mislim da je krenulo ka toplim krajevima.

JUZAM: Pravilno. prema toplim krajevima. Tamo je toplo, priroda je egzotična i poštuju
strance. Tamo stranac može da doživi uzbudljive trenutke. Kao, na primer, da vodi ljubav
na plaži, pod nekom palmom s nekom crnkinjom, prirodnom, primitivno senzibilnom
lokalno stanovnicom… a? Ha-ha-ha. Malo sam čudak, ali ne sekirajte se! Treba da ima
povoljnost, bodrost… (Ulaze Stjuardesa i Vodomer.) Vodomere, u akciju!

ZATAMNJENJE.

II. Zvuk vozila koja se sudaraju. Na zemlji je čovek krvave glave, uperio pogled u svoje
noge. Dolazi žena sa pijačnom torbom.

Gospodine! Gospodine! Vidi ga sad, kao bajagi živ, a ono… Hej, alo, jeste li dobro? Ma,
dobro je čovek, nego šta… Bre, ne videlo se, ne mrda! Da je umro uspravan, pa hajde, al
nije… eto diše, gleda čovek u svoje noge… Gospodine, vas je auto udario, jel da? Jel da
da vas je udario? Tako ste izleteli… udariste u jedan stub, nešto vrisnuste i tup, jel da?…
Zato što ste prelazili ulicu nadobudno. Jel znate koji vas je auto udario? Eno, onaj tamo,
crveni. Kad vas opali, pomislih “Ode i ovaj idiot”, samo će iznutrice da mu stovare u
kovčeg. Jel vi pamtite te detalje?… Ne… Takav doživljaj! A, da znate samo kako ste
lepo izleteli! Tako, fi-ju-u, cela je ulica zatajila dah, zavideli su vam. Neko viknu “Ma
pusti, snimaju film”. A-a-a, kažem ja – ne pričajte vi meni o filmovima. Snimala sam ja
filmove, znam kako je, al ovo je čisti udes ili, poetski rečeno, “Sudar sa onozemaljskim”.
Hajde, ustajte već! Hajde, pogledajte se! Kao neka divlja svinja. Krv, blato… Hoćete
cigaretu? Izvolite! Što-o-o? Zašto sad suze? Od sreće plačete vi. Sad ću da vas odvedem
kući, na toplo. Poješćete nešto lepo, odspavaćete malo. Posle šetnja. Može li? Normalno
da može… Samo vi pušite. Samo vi mirno pušite! Tako… Dajte mi sad ruku! Hoop.
Nosila sam i teže stvari. Pažljivo! Bravo, eto vi hodate… Mislila sam da su vam noge
polomljene, a ono, kao u jelena. Baš tako. Dišite! Dišite duboko! Lepe stvari tek
predstoje. Jeste li bili u rimu? Rim, u rano jutro, kada sunce izlazi. Pokazaću vam ga…
Hajde! (Izlaze.)

II. Kafana. Muškarac, koga smo videli sa pevačicom:

Moćno, neponovljivo sam potrošio tu ženu. Ubih je… Kriv sam za njenu smrt, ali iz
ljubavi sam je umorio i s ljubavlju sam je sahranio, neka joj je laka zemlja. Kakav li će
mi život biti, od sada pa u buduće?! Kakvo disanje? I ove oči, šta će mi, kad samo u tami
tuge blude? Trebalo bi da knjigu o njoj napišem. A i što, pa, knjigu? Šta će sva ta sujeta?
Tri smo kreveta polomili za dve nedelje. Sve sam potrošio. Smanjila mi se i dioptrija, i
šećer više nemam, a srce mi peva za njom. S poslednjim sam parama kupio ovaj revolver
i sada ću da se oprostim sa svima. Idem k njoj u novi dom… Eto… pušim poslednju
cigaretu, pijem ovu flaši i bežite daleko od mene, jer nema te kosmičke sile koja će me
zaustaviti. Prosviraću sebi glavu, radi svake sigurnosti… I, molim vas, pokupite tamo, iz
moje kuće… imam tamo razne lične stvari, jednu-dve fotografije, lopticu za ping-pong,
komplet šrafcigera, mali stari radio, brijač, kišobran, naočare, durbin, vojnički, lep…
Prodajte ih i pare, tamo, nekom sirotištu… neka odu tamo, za dečicu! Da me pamte po
dobru! Da nešto iza nas ostane – toliko! I tako… Postade hladno. Proleće će vas,
neosporno, zagrliti. Da… Šta drugo da kažem?… Drugo, drugo… da ne zaboravim
nešto… Mislim da je to sve. A za kraj, izvešću njenu omiljenu pesmu uz pratnju orkestra
i kraj. (Peva.) Adios! (Puca u sebe. Kao što ćemo kasnije videti, neuspešno.)

KONTROLORKA

Lica:

Kontrolorka

Putnik

Građanin

Žena

Radnja se odvija na: tramvajskoj stanici, ili negde oko nje

KONTROLORKA: Hajde, sad, daj za kaznu! Kažnjen si, daj ovde! Pare, daj pare…

PUTNIK: Rekoh vam, nemam para.

KONTROLORKA: Daj pare i da se ne raspravljamo! Hajde!

PUTNIK: Ma, nemam… Rekoh vam…

KONTROLORKA: Onda ćemo nešto drugo da napravimo. Kad si takav mangup, dolaziš
sa mnom u policiju! Eto, tako. Tamo u policiji, kad te uhapse, naći ćeš i pare i sve živo,
videćeš ko kum, ko svat, ko nevesti brat. Hajde, ispred mene!

PUTNIK: Molim vas, žurim na posao…

KONTROLORKA: Pazi ti njega… na sve to, još je i bezobrazan! Čujete li ga, ljudi! Ja ga
kažnjavam, kao neredovnog putnika, razumeš, čuvam tu red i zakon, a on, molim vas,
žuri, molim vas! Na šta ja tebi ličim, a? Reci!

PUTNIK: Ni na šta mi ne ličite… Stvarno mnogo žurim.

KONTROLORKA: Bre, bre, bre, ovaj ne zna za granice… Da ti, slučajno, ličim na
budalu? Na šta? Na strašilo… Koji si ti, bre… Prevarant. Degen. Jesi li zločinac?
Ispljuvak? Bezobraznik? Pitam te pred svim ovim savesnim građanima. Ko si ti? Ko si ti
da mi se tako uvijaš. Drugi mogu da poništavaju karte, a ti ne, je li? Ko si ti?

PUTNIK: Zovem se Ignjat. Da vam objasnim!

KONTROLORKA: A šta ćeš ti to da mi objasniš, bre… Šta ćeš ti to meni tu da
objašnjavaš, bre, hej? Da nismo, slučajno, pili kafu zajedno, pa da mi objašnjavaš. Pusti
tu tabelu i kreći, nemoj da mi gubiš vreme! I moje i društveno.

PUTNIK: Ja sam lekar, hitno su me pozvali, a auto mi nije upalio… Treba da razumete.
Nemam ni pare ovog momenta.

KONTROLORKA: Lekar, a nema pare! Mnogo si sladak, bre. Kako samo izmišljaš, pazi
ti sad, okolnosti? Jeste li ga čuli, ljudi?… Nije mu dosta što je gangster, nego još i laže.
Laže, laže kao ciganin…

GRAĐANIN: Hajde, dosta ste vikali!

KONTROLORKA: A vi, gledajte svoja posla!

GRAĐANIN: Čovek je lekar, šta ste tu zapeli. Svakom može da se desi.

KONTROLORKA: Kad je lekar, da nije uhvatio Boga za bradu?

ŽENA: Što imate pogan jezik! Za jednu kaznu… Sutra čete, što ono kažu, da se lečite
kod njega. Kako vas nije sramota!?

KONTROLORKA: Ja neću da se lečim. Neću da se lečim. Ja da se lečim neću. Uopšte. I
za šta da me je sramota? Da nisam gola, pa da me je sramota? A vi, izgleda, svirate u bleh
orkestru…

ŽENA: Šta?

KONTROLORKA: Mnogo tandrčete, zato…

ŽENA: Ništa nisam razumela.

KONTROLORKA: Da, da. Hajde, sad, da se ne mešamo jedno dugom u posao! Molim
vas, dalje od mene! dalje.

GRAĐANIN: Dalje ćeš kod kuće da vičeš. Da ti ovo nije od oca ostalo?

KONTROLORKA: Ti pazi da mi ne sretneš šaku. Dve nedelje ćeš da ideš upišan.

GRAĐANIN: Samo da nismo ovde, videla bi ti… Do sada da sam ti zavrnuo šiju, ali
imaš sreću.

KONTROLORKA: Jel ti, bre? Ti da mi zavrneš šiju? Samo se pogledaj, kako si sav
oglodan! Kao usoljena riba. Nemaš snage da se iskašlješ, žena ti pusta vodu u veceu, i na
balkon sigurno ne izlaziš kad duva, a šećer u kafi mešaš s pauzama. I on će meni da
zavrće šiju. Upišanko.

PUTNIK: Vidite, stvarno treba da krenem.

KONTROLORKA: Krenućeš ti u zatvor. Imaš para, plaćaš, krećeš… daj kaznu!

ŽENA: Opustela, dabogda!

KONTROLORKA: Šta? Šta si rekla?

ŽENA: Ima prokletih, ali vi…

KONTROLORKA: Nema da mi govorite tako, jer sam pet puta inteligentnija od vas.

ŽENA: A-u-u, nemojte me zasmejavati!

KONTROLORKA: Završila sam višu matematiku, logaritme, doktorat… Drugi fakultet –
dirigovanje i kompozicija, šest koncerata, publikacije, prikaz na televiziji, trinaest turneja
u inostranstvu… Gde se, bre, ti nalaziš?

ŽENA: Ne vidi vam se.

GRAĐANIN: Samo kokodačete. Kao opaljena kokoška.

KONTROLORKA: A ti? Kad te gledam, u tim gaćama si već deset godina i sigurno kod
kuće ćutiš pred ženom… Ćutiš kao pizda. A napolju si veliki junak. Što mu ne platiš
kaznu? Je li? Solidarnost? Zar niste mnogo zabrinuti? A? Ne stišće ti! Cicijo jedna. Ili ti,
gospođo? Hajde, da te vidim. A? Stisli se ko Nemci… Kad treba da uvrediš i da poniziš
čoveka… smelosti, koliko hoćeš, ali čim treba da se pomogne – nema vas. Šta sam ja
ovde? Krpa? Zar ja nemam prava?

ŽENA: Dosta, molim vas. Psihopatka.

GRAĐANIN: A i niste za tu profesiju. Bezmalo ćete ubiti nekoga. Znam ja takve kao vi.
Izbijate sebi komplekse. Nezadovoljena.

ŽENA: Kilavoj raketi i dlaka smeta.

GRAĐANIN: Celo društvo im je krivo što se nisu ostvarili – stalno nezadovoljni, stalno
neshvaćeni.

ŽENA: Zato je i po tramvajima, zato što je mnogo inteligentna…

GRAĐANIN: Kompozicija? Je li?

ŽENA: Ma, ne, bre, završila višu matematiku i, šta tamo beše… dirigovanje…

GRAĐANIN: Diriguje ona na selu, kokoškama, da nose jaja.

PUTNIK: I ako neka ne snese – “Kazna”. Daj pare!

KONTROLORKA: Koliko peše pet puta pet?

GRAĐANIN: Ti nemoj da se podsmevaš, nevoljniče!

KONTROLORKA: Ti se ne javljaj!

GRAĐANIN: O-ho, tebi se, izgleda, dopala, a? Što se ne uzmete… da izrodite dečicu…

ŽENA: Ti ga pljuješ, on misli pada kiša.

PUTNIK: Hajde, nestanite.

GRAĐANIN: Da ih ostavimo same.

ŽENA: Može i da počnu da se stiskaju.

GRAĐANIN: Da se igraju “čika doktora”.

KONTROLORKA: A ti, kad si toliko pametan i imaš energije da se ceriš kao mrljavko u
javnom kupatilu, toliko li nemaš nikakvu ozbiljnu ambiciju, nego se zabijaš u tuđe
probleme, guraš surlu, njušiš i ljigaviš se oko stvari, koje te se ne tiču? Pitam te. Jesi li
dotle dogurao? Do ulice… da se hvataš za mene? Što, barem, ne čitaš novine, znam da ti
knjiga dođe malo mnogo, ili da žvaćeš nešto… kikiriki, bombone, bilo šta? A vi,
gospođo, s takvim zadovoljstvom pevate drugi glas sa njim, kao da sam vam ušla u kuću.
Gospođa, vidim, nema problema… napazarila je normalno, popila konjak s prijateljicom,
kupila deterdžent, zna da ima vremena do serijala i šta, šta? Daj sada, i tako i tako mi je
sve u redu, da toj kontrolorki natrljam njušku… da je, lepo, spljeskam. Tako, pred
narodom, da potone u zemlju. Ma, nije li ona samo obična kontrolorka – ispušila. Daj
malo, da ima cirkusa. A ti, gospodine, pošto nemaš na koga da se izdrviš, jer si insekt i
puziš kroz ovaj život, daj sad, ispala ti strašna mogućnost… sama kontrolorka. Daj sad da
je ugrizem, da proplače majčino mleko… Je li tako, a? Ćutite, je li?

PUTNIK: Smirite se, molim vas!

KONTROLORKA: Ti da ćutiš!… Da možete da me golu svučete, da me zavežete užetom
za tramvaj i, hajde, kroz ceo grad… Da svi vide majmuna… Da možete, medom bi me
namazali, da muve sleću po meni, pčele i ptice grabljivice, da se nadujem, da me pojedu.
Da imate načina i u prašinu bi me uvaljali i, kad bi mogli, u centru bi me vezali na neku
fasadu, pa ko prođe da pljuje po meni, jer ta tamo, ona ženturača je pročitana vest, pukla
kanta, stara torba, ukislo mleko… šta li sve ne? I pošto ni za šta više nije i nema drugog
posla, i nema svoj unutrašnji život, svoje porive, decu, bolesno kuče – bulonku, nema
kuću tamo, do porodilišta, i kuća ne čeka samo na nju, i muž joj, već 25 godina nije
istreznio, ne mora ona da popravlja krov, nego eto, tako, razumete li, prohtelo joj se,
prekipelo joj iznutra i jednog dana odlučila da se zaposli u gradskom transportnom kao
kontrolor, da se kači s ljudima i da ih kažnjava, prosto tako, jer nema druga posla… Jel
to!!!? Što me prosto ne ubijete, da vam ne smetam? Da vam ne dišem vazduh! A? Hajde,
ubijte me!

GRAĐANIN: Hajde sad… Svako o svojim problemima…

KONTROLORKA: Što onda ne gledate svoje probleme?… I ja želim da omirišem
Rim… Italiju, ali ne mogu… Svirala sam na harmonici osamnaest godina… KUD
“Zora”… Igrala folklor osam godina… Odgajila sam tri papagaja i dva psa, mali voćnjak,
staru kuću u planini sam sama izidala, troje dece – jedno je umrlo, dvoje ih je u školi…
Počela sam da vodim dnevnik kad sam bila na petnaest – jedan jedini dan nisam
propustila, i posle fakultet… Da ne mislite da mi je lako tu, po tramvajima? Ponekad
namerno silazim na praznu stanicu i, ako vidim uličnog psa, uzmem viršlu i dam mu.
Evo, vidite, ovde! U tašni – tri tanjira. Samo tri. Od ukupno dvadeset i šest. Ceo svadbeni
servis. 2000 kilometara sam ga nosila i, onoga dana se napio, da se čak upišao u
pantalone, uspravan, i poče da lomi, crv prljavi, redom… tanjir po tanjir… Htela sam da
ga zakoljem… a ja sam gladovala da bi ih kupila, gledala muzeje izvana i pešice,
pešice… samo i samo da imamo nešto lepo za svadbu. Nešto dostojno… što se kaže, za
pokolenja će ostati… polomi ih, oko mu nije trepnulo, srce mi je razbio… Sada… ova tri
nosim kod majke, na sigurno… Svršeno je, ništa ne može da se učini… A inače, i meni se
peva uz harmoniku, ovaj prsluk mi je od babe, ali još je zdrav… da ne mislite da se
žalim! I sad, ova kazna… uopšte mi nije prijatno da se kačim, da rugam tu čoveka za
nekakve mizerne pare, ali s tim parama mogu… nema veze. Rekoste… sprdaste se tu, da
se oženimo… a ono, da priznam i bez toga već… ovaj, celim bićem maštam za tim…
jer… naći ću ja snage.. da iz početka… jednog dana, ako… hajde da ne… oh… srce…
molim vas… ukoči se tu…

PUTNIK: Brzo! Donesite vodu!

GRAĐANIN: Ko, ja?

PUTNIK: Da, ti! Trči! Eno tamo…

ŽENA: Šta bi jadnoj ženi? Majčice, neće valjda da umre? Kako da ja pomognem? Oh…
Sva je prebledela…

PUTNIK: Gospođo… Gospođo, dišite lagano. Vi! zaustavite taksi!

ŽENA: Da, da, evo sada ću…

PUTNIK: Ja sam kraj vas… Ne brinite! Samo mirno! Sada ćemo u bolnicu.

GRAĐANIN: Evo vode!

PUTNIK: Naprskajte joj lice! Pažljivo! Polako… tako.

GRAĐANIN: Je li infarkt?

PUTNIK: Ćutite! Eto, dolazi polako sebi.

ŽENA: Ne zaustavljaju.

PUTNIK: Ostavite, malo će da poleži.

GRAĐANIN: Tako sam se uplašio… Nisam ja, valjda, kriv? Izgleda mi bolje… Treba da
idem. Vi ste lekar. Vi ćete se pobrinuti.

ŽENA: A ja?… Evo, od mene jedan limun. Eto još jedan za vas. Probajte! Treba da
trčim, jer mi je dete samo… Do viđenja.

KONTROLORKA: Čujete li muziku?

PUTNIK: Da.

KONTROLORKA: Neko vežba.

PUTNIK: Šopen.

KONTROLORKA: Je li mi šminka razmazana?

PUTNIK: Dobro je.

KONTROLORKA: Mogu li da ustanem?

PUTNIK: Polako.

KONTROLORKA: Prvi put mi se dešava.

PUTNIK: Trebalo je – desilo se!

KONTROLORKA: Hajde sad, plati kaznu!

PUTNIK: Pare su mi kod kuće.

KONTROLORKA: Doći ću s tobom… Imaš li cigarete?

PUTNIK: Nije razumno baš…

KONTROLORKA: Imaš li cigarete?

PUTNIK: Imam. (Pale po cigaretu.)

KONTROLORKA: A, imaš li kafu?

PUTNIK: Imam.

KONTROLORKA: Bravo. Vidi, vidi! Avion.

PUTNIK: Dosta je visoko.

KONTROLORKA: Kuda li ide?

PUTNIK: Negde…

KONTROLORKA: A mi sad idemo kod vas…

PUTNIK: Pustiću ti jedan koncert.

KONTROLORKA: Koji koncert?

PUTNIK: Iznenađenje…

KONTROLORKA: Banditu jedan…

KRAJ

III. DEO

JUZAM: Vodomere, u akciju!

VODOMER U akciju. Tako… Vidite, sad, u čemu je stvar… Zovem se Vodomer
Erihonski i crkveni sam službenik. Pošto će ovde da se izvrši jedna svadbena ceremonija,
od vas se očekuje da pomognete, tu i tamo. T. j. Da sve bude kako je red. Da nisam čuo
da neko neće, ili mu nije do takvih stvari! Imamo dosta posla i, što smo više
skoncentrisani, tim pre ćemo je kvalitetnije obaviti. Posle nas očekuje moćno zezanje i
veselje, čak možemo i da uništimo avion ali, ponavljam – to kasnije! Tačno za pola sata
će da nas uključe u etar i po celom svetu će vas gledati. Sredite se malo! Frizure i takve
stvari. Ne gledajte kao pustinjaci! Osmesi da bljesnu! Opustite tela! Treba malo
živahnosti, tonusa, bodrosti, kao i što je red. Ta-ako… Ko od vas čita note, da podigne
ruku! (Putnik 1 podiže ruku.) vi tamo, molim uzmite partiture! Kasnije ću vam reći šta
posle čega ide! Tako. A ko svira gitaru? (Tišina.)

STJUARDESA: Piloti sviraju na gitari kao virtuozi, ali oni su piloti – pilotiraju avion.

VODOMER Reci im da ostave mašinu na auto piloti, koliko mogu, da sviraju!

STJUARDESA: Oni su duet. Ako može duet?

JUZAM: Da.

VODOMER (Stjuardesi) Obucite ovu svadbenu haljinu!

STJUARDESA: Dobro. (Izlazi.)

VODOMER (Putniku 1) Počinješ pastoralom. Posle tropar broj tri i četiri i, na kraju, broj
šest. Jasno?

PUTNIK: 1: Jasno.

STJUARDESA: Ali, ja vas ne volim!

JUZAM: Ima vremena za te stvari.

VODOMER Nemojte mi se sad baviti time, ko koga voli! Gledajte da ima bljeska, da ih
zaludimo! Je li može?

SVI Može.

VODOMER Jesmo li tim?

SVI Da.

VODOMER Ne čujem.

SVI Da-a-a.

VODOMER Hip-hio…

SVI Ura!

VODOMER Lep dan. Lep dan. Mlada?

STJUARDESA: (izlazi u svadbenoj haljini) Spremna.

VODOMER Evo ti cveće.

STJUARDESA: Divno je. Lepota.

VODOMER Mladoženja?

JUZAM: Spreman.

VODOMER Tako… (Rasklapa oltarčić, vadi krune, oblači epitrahilj, pali sveće.) Vas
dvoje, uzmite sveće, vi ste kumovi, stanite pored mladenaca! Piloti da čekaju znak.

STJUARDESA: U redu, oče.

VODOMER Kada ceremonija završi, svako od vas će dobiti on što je naručio. Osim toga,
mladoženja će štedro da počasti kvalitetnim pićima i mezem. Kad sletimo, dobićete
snimak za uspomenu i srebrni krstić. Jeste li spremni, anđeli moji?

SVI Spremni smo, Vodomere.

PUTNIK: 1: (zapeva pastoralu)

III. Žena i gospodin u domaćem ambijentu, pred tortom sa jednom svećicom.

Žena: (nakon što je otpevala rođendansku pesmicu)

Hajde, duni u plamenčić! Dobro, ja ću da probam. Gotovo. Da otvorimo šampanjac. Piješ
šampanjac, zar ne? Dopašće ti se. Živeli! Dopada ti se. Evo i torte. Tako. Imam novosti.
Prodala sam stari kredenac, znači, putuješ. Šaljem te na ekskurziju. Videćeš mnoge
stvari. Oči će ti se promeniti. Da li se slažeš? Jedi! Slažeš se. Devet godina pokušavam da
saznam ko si, uprazno. Neko vreme nećemo biti zajedno. Ali, kada se vratiš, pričaćeš mi,
zar ne? Da. Pažnja… A ovo je moj poklon za tebe. To je fotoaparat. Sada ću da ti
pokažem kako da radiš s njim. Vidi, mnogo je prosto! Držiš čvrsto, obema rukama,
kažiprst na ovo dugme. Skidaš poklopac, pogledaš jednim okom, evo ovde, ono što ćeš
da snimaš i hop, pritisneš da sine munja! Hajde! Da te vidim sad! Bravooo. Ne tako,
obrnuto, da, tako, jednim okom i… i hop, sinulo je. Sine li, znači slika je gotova. Vidiš li
kako sama izlazi, eto… to si ti, a to sam ja. Hoću da mi doneseš mnogo snimaka. Snimaj
sve! Oblepićemo zidove snimcima. Je si li čuo? Čuo si. Snimaj me sad još jednom!
Prvak. Vidiš li koliko je lako? Nema ničeg strašnog da odeš na ekskurziju. Brinuće o tebi.
Jednostavno obilaziš gradove, razgledaš istorijska mesta, pričaju ti interesantne stvari,
događaje… Čekaću te da mi ispričaš. Pićemo vino, plesaćemo i tebi će biti dobro. Daj
sada da te ja snimam. Pažnja! Osmeh! Škljoc, gotovo.

I. WC u velikom restoranu. Za stočićem, gde se plaća, sedi muškarac sa velikim ožiljkom
od, poodavno zarasle, prostrelne rane. Ulazi Margarita u svadbenoj haljini.

MARGARITA Ramzes?!

RAMZES Margarita?!

MARGARITA Šta radiš ovde?

RAMZES Radim.

MARGARITA Joj, mili moj! Toliko si mi nedostajao. Udajem se…

RAMZES Da.

MARGARITA …Nema načina. Oblačim penjoar.

RAMZES Margarita, kako si raskošna u toj haljini! Imaš i prsten i dijademu.

MARGARITA I ti ćeš se oženiti jednog dana, videćeš.

RAMZES Voliš li ga?

MARGARITA Ne.

RAMZES Uopšte se nisi promenila..

MARGARITA Ti si se malo smežurao.

RAMZES Znam, znam. Ogrebalo me vreme, kao ribarski čamac.

MARGARITA I koliko dugo nameravaš da ostaneš tu? Mogu da ti nađem posao. Ti se,
jednostavno, ponižavaš.

RAMZES Da, ponižavam se.

MARGARITA I ja se ponižavam. Što ti je sudbina! Ispade da smo oboje poniženi.

RAMZES A ti? Zašto ti? Lepa si, imaš vatreno srce… Zašto si sa njim, kada ga ne voliš?
Ne mogu to da objasnim.

MARGARITA Zbog para, mili moj… Veoma je potkovan, sa finansijske strane. A i
kakva smo mi porodica?! On je stalno negde, s raznim delegacijama, sve nešto potpisuje.
Jebeš li mu mater. Meni je, međutim, dobro.

RAMZES Vodite li ljubav?

MARGARITA Vodimo, dušo. Hoćeš, nećeš, treba da mu daš. Držim se radi starosti.
Hoću da ostarim lepa. Mlada – ponižena, stara – uvažena. A i deca, jedno pa drugo…
Treba da se iškoluju… Udaram temelje, dušice. Gradim sprat po sprat, nameštam kuću,
kad osedim da imam gde da umrem na miru, nezavisna…

RAMZES Kakve su to reči! Starenje, sedenje, smrt… Još si mlada, život te hoće, pucaš
od zdravlja, a učiti kao u tigrice… Gledam te i dođe mi da iščupam zemljino jedro, da te
krunišem njime. Da ti se svi dive… Ali ti već pripadaš drugome. (Plače.) Šta mi pa sad
bi? Idi! Brinuće.

MARGARITA Plačeš li, dušo? Kakav ti je to ožiljak? Šta si to preživeo? Osećaš se
poniženim, napuštenim, plačeš.

RAMZES Ostavi me! Brže! Odlazi!

MARGARITA Svih ovih godina sam mislila o tebi. Ponekad, noću, kada bi LEOPARDO
zaspao, obilazila sam ulice da te tražim.

RAMZES Prljava lažovčina! Ne treba mi sažaljenje. Ništa mi ne treba. Samo sloboda.

MARGARITA Kunem ti se, mili moj… Sudbina mi je slala znake da si u blizini.

RAMZES Kakve znake?

MARGARITA Ili će nekom autu da pukne guma, ili će kafa da mi se razlije u obliku
slova “R”, ili ću da ugledam čoveka sa brkovima, kao tvojim, čak i u odeći, kao tvoja.
A… sasvim naskoro, odjednom, oko glave mi prozvuča naša pesma.

RAMZES Koja? (Zapeva.)

MARGARITA Da, mili. Sećam se, kako smo je lepo pevali u dva glasa. Hoćeš li da je
sada otpevamo, to u WC-u?

RAMZES Možda više ne pevam tako dobro, kao ranije.

MARGARITA Pevaš i još kako. Vidi kakva je akustika… Hajde! (Pevaju zajedno.)
Bravo, Ramzes! (Iz restorana se čuje muzika.)

RAMZES Mogu li da zamolim za jedan ples? Da te dodirnem?

MARGARITA Neka se ponizimo! Neka ponizimo jedno drugo, Ramzese, krvavi
Ciganine! Daj! Ovaj WC je samo za ples i ljubav. Zagrli me! Uzimaj me dok sam živa!
Samo pazi s haljinom!

(Plešu i ulaze u ženski deo. Malo kasnije ulazi LEOPARDO i doziva je. Čuje se šum
vode. Ramzes se pojavljuje iz muškog dela sa četkom i kofom, a iz ženskog dela izlazi
MARGARITA.)

LEOPARDO Margarita, šta to radiš tako dugo?

MARGARITA Šminka mi se razmazala.

LEOPARDO Svi te čekaju.

MARGARITA Sačekaj me! Sekundu samo.

LEOPARDO Sačekaću te ovde.

MARGARITA (Ramzesu) Imate li salvetu da se obrišem?

RAMZES Razume se. Izvolite!

MARGARITA Hvala. Koliko sam dužna?

RAMZES Piše tu.

MARGARITA Da, imam tu neki sitniš. (Vadi veliki svežanj banknota i tajno mu ga
daje.) Izvolite! Hajde, dragi! (LEOPARDO izlazi prvi.) Otputuj negde!

RAMZES Margarita…

MARGARITA Skloni se! Otputuj! Idi negde!

Kontrolorka i Lekar. Restoran.

Hvala vam za predivno veče.

Ja sam taj koji treba da zahvali.

Toliko ste para potrošili na mene.

Da ne govorimo o tome. Ima i važnijih stvari.

Nikada nisam jela ovako… Hoću reći toliko prefinjeno. Sa toliko finesa.

Uvek ima prvi put.

Molim?

Treba da ima i prvi put.

Nekako sam zabrinuta. Neobično mi je. Sav taj luksuz. Znate, možda ne zaslužujem sve
ovo… Možda ste u zabludi. Na kraju krajeva, ja sam… ja sam…

Vi ste unikat, Vi ste biser na smetištu. Morski povetarac u pustinji. Vi ste puna čarobnih
stvari. I, ovo što radi, to je najmanje što zaslužujete u stvari.

A, ne, vidite, čak toliko nisam… normalna sam…

Skromnost Vas samo oplemenjuje i Vaše lice se pretvara u razlistalo prolećno drvce.

Stvarno?

Uveravam Vas. Nismo se slučajno sreli. Sudbina je velika vladateljica.

Molim?

Sudbina je velika vladateljica i svi ljudi su u njenoj vlasti svake sekunde svog
mimoletnog bitisanja.

Da… da…

Šta Vi mislite?

Da… ja isto, kao Vi…

Cigaretu?

Dajte!… Takve reči iz vaših usta? Pesnik.

Ništa posebno. Ne govorim ja, nego moje srce. Treba praviti razliku.

Da, treba. Stolice su jako udobne.

Raduje me.

Meke su. Nekako bi… u kući… pasovale bi idealno… čak i… boja… odgovara
zidovima. Zašto me gledate tako?

A kako to mislite da vas gledam?

Komplikovano, nekako.

Teško mi je da…

Dajte, ja ću da ga dojedem!

Da. Uzmite!

Sos je fantazija.

Ne znam kako da započnem, ali ja gajim osećanja prema Vama… Osećam, takoreći,
potrebu da vam objasnim svoja osećanja, ne bih hteo da protumačite pogrešno, to su
ozbiljne stvari, jasno mi je, ali šta mogu. Mnogo dobro sam razmislio. Eto, viđamo se
prilično dugo… Znam, Vi tamo, porodica, deca, bračne obaveze, znam, mogu da
razumem. I, uprkos tim okolnostima, uprkos činjenici da nas životna reka silno nosi niz
svoju maticu, ja sam spreman da se bacim, da…

Mislim da vi hoćete…

…momenat… Kako ono beše? Da se ponovo bacim u čamac ljubavi… Taj čamac nema
jedro i krmara, on je veoma krhak, nesiguran, ali taj čamac…

Koji čamac?

…čamac ljubavi je najlakši i najbrži. U njemu čovek živi istinski, rasterećuje se potpuno,
predaje se u potpunosti drugome do njega. I to izmešta sve kvazi materijalne pogodnosti,
društvene funkcije, zvanja, nagrade… Ja Vas volim, bezuslovno.

Volite me… mene… kako…

Hoću da postanete moja žena, a ja da budem Vaš muž.

Pogrešili ste adresu.

Nisam pogrešio.

Pogrešili ste, a još ste i bezobrazan.

Zašto mi ne verujete?

Sprdate se sa mnom… Jesam li to zaslužila? Mene ste našli za klovna? Idem.

Ono što vi zaslužujete je da budete voljena i uopšte niste klovn. Ne plačite, molim Vas!
nema smisla. Smirite se!

(Zazvuči muzika.)

Jel ovo može da se pleše?

Može.

Onda, hajde! Molim! Da plešemo, da plešemo! Da se malo rastovarim od tih Vaših reči.
Da izbacim malo energije i posle da izađemo na terasu, zar ne. Treba mi vazduha.

Svakako. Molim, posle Vas.

Da, posle mene. Jesi li dobar plesač?

Pokazaću ti.

(Plešu.)

IV. Kuća je prazna. Na stolu je ostavljen ispisan list i čaša. Nakon što razgleda sobe,
Gospodin se zaustavlja u kuhinji. Vadi iz tašne mnogo fotografija i počinje da ih ređa,
mrmljajući:

Rim, Milano, Firenca, Rim, Madrid, Venecija, Padova, Salerno, Bolonja, Berlin,
Luksemburg, Rim, Bon, Salcburg, Đenova, Beč, Hag, Rim, Amsterdam, Edinburg,
Dablin, London, Trst, Livorno, Strasbur, Dižon, Konjak, Brisel, Rim, Lion, Pariz, Pariz,
Sen Lazur, Monte Karlo, Rim…

(Ulazi žena sa pijačnom torbom.)

Dobro došao…

Dobar dan. Ja… Pošto adresa… A imao sam i ključ…

Sve je u redu. Svucite se!

Jeste li to Vi?

Ja sam.

A, ja sam…

Znam. Prošlo je mnogo vremena.

Da… Fotografije…

Kao što sam i tražila.

Sve sam snimao.

Vrlo dobro. Je li Rim lep?

Rim sam najviše snimao… Ujutro. Na izlasku sunca. Evo ga!

Niste se promenili.

Fotoaparat se pokvario…

Jeste li umorni?

Malo sam gladan.

Sedite!

Šta je to?

Sendvič?

Da.

I ja ću jedan. Danas sam dosta pazarila.

Vi to plačete?

Da.

Dobro.

Jedite!… U gradu ima novih stvari. Ima ljuljaški… Ima jedan zeleni vozić za obilaske.

Prošetaćemo.

Biće lepo vreme. Oblaci odlaze.

Ništa ne pamtim.

Bolje jedite.

Brinuli ste o meni…

Da. Auto vas je udario.

Gde?

Na jednoj raskrsnici. Niko nije pomogao. Hitna pomoć odveze vozača. Neki započeše da
gase auto. Vi ste sedeli na ulici, na sredini, ceo u blatu i krvi i gledali u svoje tabane.

Stvarno? (Smeje se.)

Niste imali ni stvari, ni dokumenta. Ništa. Ćutali ste. Popušismo po cigaretu. Uzeh vas i
dođosmo ovde. Ćutali ste devet godina, niko vas nije potražio. Odlučih da Vas pošaljem
na specijalnu ekskurziju.

Velika tura…

Imalo je i zašto…

Dugo je trajalo…

Imalo je smisla… govorite… Govorite mnogo dobro.

I šta ćemo sad da radimo?

Ništa. Gledaćemo kroz prozor, dok ne prestane kiša. I posle izlazimo u šetnju.

Dobro.

Jeste li još gladni?

Ne.

Kafu?

Da… Pojačaću radio. Mogu li da pojačam zvuk radija?

Može. Ono dugme, tamo.

Kava je dobra.

Nemojte da plačete!

Od radosti…

Dobro.

(Pojača radio, zvuči muzika. NJih dvoje se dugo grle na prozoru, mokrom od kiše.)

II. Bioskopska sala, skoro prazna. LEOPARDO i MARGARITA sede napred. Malo iza
njih sedi RAMZES. LEOPARDO ustaje i izlazi. RAMZES tiho plače. Nakon što se
nekoliko puta okrene, MARGARITA ga pozna.

Ramzes, jesi li to ti?

Margarita!

Mili moj, dragi moj!

Jesi li sama?

Ne, Leopardo ode do WC-a

Hoće li dugo?

Obično se zadrži… Dođi! Dođi ovde! (Grle se.)

Kako je lepo!

Sedamnaest godina…

Da…

Svlači se!

Ovde?

Brže!

Margarita! (Vode ljubav.)

Da?

Šta je sa našim sinom?

Raste.

Da li je lep?

Ličite. Samo što je on tanak kao crevo.

Je li lep?

Uči u Americi. Imam sliku.

Pokaži mi je!

Još ima bubuljice. Ima bujnu kosu.

Lep je.

Volim te!

Tiše!

Gledaj da ne naiđe!

Sada gledam sliku.

Daj mi je!

Sutra mi je rođendan.

Imaš li para?

Gluposti.

Uzmi!

Ne, ne…

Uzmi, kažem ti! Otputuj negde!

Gde da otputujem?

Ramzes…

Margarita… Želim da ga vidim uživo! Hoću da se rukujem s njim!

Rekoh ti… U Americi je.

Zar ne dolazi?

Otputuj! Idi daleko odavde! Vidi na šta ličiš! Je li ti majka umrla?

Da. Koja veze ima moja majka?

Ko brine o tebi?

Što neko treba da brine? Koje to veze ima?

Čekala sam te… čekala sam te sa suncem i mesecom! Jesi li bolestan?

Čekaj me!

Ide li?

Još ne. Da svršavamo već jednom!

Još malo! Još malo! Zagrli me, kao medved! (Grle se.) Margarita, uvek li je život bio
ovakav?

Je si li gotov?

Potpuno sam savršen. Do poslednjeg metka.

LJubavi. Ti nisi sreo pravu ljubav. Otputuj! Idi!

Dosta sa tim “Otputuj”! Ja… jel to on?

Da to je on. Brzo! Dobro je da ima mačje slepilo.

Ja sam živ, da znaš. Mislim o tebi.

Nestani.

Živ sam. Jednog dana… videćeš… i ja ću… imaj strpljenja… ubedićeš se , celim
srcem…

Jednog dana… zakopčao si se pogrešno.

Mislim ja, mislim… za budućnost… za nas… Adios…

Ovo je za tebe (Daje mu pare.) Izbriši usta! (Ulazi LEOPARDO.)

LEOPARDO Šta se dešava?

MARGARITA Ništa posebno. Otac joj je napravio skandal i ona je pobegla kod svoje
tetke.

LEOPARDO A-ha. Tetka će da sredi stvar. Zar ti nije hladno.

MARGARITA Ne.

LEOPARDO Da nemaš temperaturu?

MARGARITA Nemam. Ispustih radnju…

II. Kuća Kontrolorke. NJen muž, pijan, do otvorenog prozora. Zvuči muzika.

Samo ćutiš. Ćuti, ako hoćeš! Celo život da ćutiš! Šta hoćeš od mene? Nikad nisi
zadovoljna. Ubiću te, kažem ti… Izbaciću te kroz prozor, da te psi pojedu. Pijem od
muke. Lepo mi je. Ima da pijem. Sve ću da popijem. A tebe ću da trampim za bačvu vina.
Ona će meni da ćuti! A, što??? Šta sam ja? A? Nisam na tvom nivou? Prostiji sam od
tebe? Ti li ćeš da mi kažeš šta da radim? Ko si, bre, ti? Sve ću da vas pobijem. Izbaciću
vas kroz prozor. Jesi li čula? A? Ona će meni tu da naređuje… Ja… Ne poznaješ me ti…
nisam rekao… nisam… Ne znaš ti s kim imaš posla… Ko je pred tobom. Nisi shvatila.
Pretenzije… Samo se duri. Doterala se, nafrakala se… balet… Kafu s mlekom tu…
povrće… ja da idem, dami se jebe majka. Ona šeta gaće po gradu. Intelektualka. Ispustio
sam te ja. I, kao, ima posao, zauzeta… Da mi se pravi tu… Će da mi nakrivi onu stvar.
tebi govorim. I šta sad? Šta smo, opet, rešili? Opet napuštamo? A? Kako inače… Hajde!
Nestani. Miči se odavde! Tačno tako, uzmi sve! Veš mašinu, šporete, krevete, kuću uzmi!
Ostaću sam. Živeću kao pas, ali slobodan. Jer sam frajer. Jer sam ždrebac, rasni. Imam ja
svoje principe. Imam dostojanstvo. Čuvam tvrđavu. Poznajem ja ovaj život. Pobediću ga
i upregnuću ga u jaram, jer ovde, unutra, svetli lampica, seče ko brijač, seče… Nema
veze, što me ti… sad… tako gledaš, što sam malo… ali tu, unutra, ima druga motorika i
ti… ha-ha-ha-ha-ha… shvatićeš jednoga dana, ali će da bude kasno. Onda ćeš da
sažaljevaš i da me tražiš. Kako ćeš samo da obilaziš, gola i bosa i da prosiš hleba i krov
nad glavom… E, tada ćeš da se setiš da nisam loš čovek, tada ćeš svega da se setiš. Svu
tu poparu, što je sada drobiš i srce će da ti se para, krvari, ali nema… biće kasno…
Vreme, vreme će da pokaže. Najbolji sudija je vreme. Dostojevski je to rekao. I šta je ono
još rekao, “Život je patnja”. I ja znam neke stvari, ali ih krijem, i ja mogu da zahtevam…
umetnost, četiri kofera šminke, je li? Samo napred, a mene neka psi zapišavaju. Op-pa,
polako sa toaletom! Nema da zoveš telefonom! Sutra… Čekaj! Uzmi kišobran! Onaj…
tamo… ne znam koji… je li bogat? Sad će… u kadu… posle na sveće… hop… Aj lav
ju… pokloni, cvetić… o, kapnu malo, ništa, ja ću da izbrišem… Bre… kakva samo…
kontrola… Vidi ti! Nema ni suze… armirana lejdi. Na-ni-na-ni-na-ni… Omiljena
pesmica za ispraćaj. Crkla dabogda! Da ste živi i zdravi i dečica… neka ponekad…
posekoh se… Vidi! I krv sam za tebe prolio, mamicu li ti… Ti srce nemaš li? Kurvo
jedna. Nismo li, kao, probali… krpo jedna. Jesam li ja otac… onda ima pravo… Prodana
dušo. Tako je najlakše. I ja mogu tako. Prtljag i… jel ti lepo tako? A? Pogledaj me! Evo,
koprcam se. Jel uživaš? Odlazi! Ne gledaj me! Uživajte! Šta si zinula u mene? Kaži bar
jednu reč! Hajde! Jedno “Zbogom” reci! Ili i za to ti je krivo? Gde si ih odvela? Kod
svoje mame? Ja sam im otac. Ili. možda, nisu od mene? Reci nešto, molim te! Jesu li od
mene? Jel da da liče na mene? Kaži nešto, molim te, poludeću, molim te! Molim te!
Molim te! Molim te!

Isključi elektroaparate!

A to li je? A? Samo to imaš da mi kažeš? Da isključim elektroaparate! jeste li čuli? Ceo
svet treba da zna šta mi je rekla. Da se iskleše sa ovolikim slovima u nekoj steni! Da
ostane zauvek. Generacije da izvlače zaključke. Isključi elektroaparate! Bravo. Bravo za
nju. A ja sam za nju zemlju okretao. Život sam za nju davao. Podario sam joj decu. Od
usta sam otkidao za nju. U crkvi smo se venčali. Srce sam svoje otvorio. A ona mi na
kraju kaže da isključim elektroaparate! Da isključim…

(Ona prilazi i udara mu šamar.)

Da ih isključuješ, jer ako se opet zapališ, nema više ko da te gasi!

(Izlazi.)

III. Bistro. Seli na izvesnom rastojanju, jedno od drugoga, Ramzes i Margarita se, još
uvek, ne primećuju. Ramzes proliva svoju kafu.

Izvinite…

Ništa, ništa… Sve je u redu…

Ne mogu da poverujem!

Mili moj!

Živ sam.

Rekli su mi da si mrtav.

Nisam uspeo. Preživeo sam, draga moja.

Ne gledaj me! Juče su mi izvadili dva zuba.

Neću da te gledam. (Smeje se.) Je li to život? Kaži mi, Margarita, ljubavi moja! Zašto ne
možemo da budemo mladi?

Ti si blesavko…

Bar malo mladi…

Blesavko jedan. Glas ti je nešto utanjio.

Je li?

Piješ li?

Pijem.

I ja pijem. Ne gledaj me, molim te! Nemoj!

Dobro.

Dragi… Zašto? Zašto nisi otputovao, kad sam ti dala pare? Toliko sam ti para dala!

Dala si mi…

Šta si s njima uradio? Kaži, stoko jedna?!

Vidi, udes…

Gde su pare? Šta si sa njima uradio?

Ništa. Neko je, izgleda, umro.

Reci – šta si uradio sa parama?

Ništa nisam uradio… Sakupljao sam ih…

Poče da pada. Ugasiće vatru.

… u jednu kutiju od bombona. Sve. Ništa nisam potrošio.

Ramzese, šta ti hoćeš? Zašto si takav?

Zbog tebe…

Zbog mene? Šta zbog mene? Ko sam ja, da samo o meni govoriš?

Hteo sam da ti ih dam. One su za tebe.

Bože, dušo!

Trebaju ti.

Trebaju, znam.

Da te poljubim?

Ne dolazi u obzir.

Poljubiću te. Pamtiš li onda? U bioskopu?

Prestani!

Naš drugi sin… A u WC-u?

Bila sam nevesta.

Plesali smo, pevali. Uđe tvoj muž… Da li je on shvatio, Margarita?

Ništa nije shvatio. tako je i umro, svinja jedna.

Ti ga nisi volela.

Zašto piješ? Zar nisi obećao? Nisi li mi se zakleo?

Brza pomoć… Pijem, znaš?

I ja pijem. Ne plači. Dođi da te zagrlim! Ne gledaj me!

Još uvek mirišeš na deterdžent, Margarita.

Ramzese, oni su živi i zdravi… obojica.

Oni u kolima?

Tvoji sinovi. Obojica liče na tebe. Jedan predaje arhitekturu. Drugi se oženio pre nedelju
dana. Evo, vidi fotografije! Došo, ja sam im rekla… Sve… žele da te vide.

Da me vide? Ne, ne, ne… Margarita! Vidi na šta ličim! Kaži im da sam umro! neka
fotografija će da završi posao. Samo da me ne vide ovakvog!

Mili moj, dušo, koliko te samo volim! Okreni glavu! Neću da me gledaš!

Da me vide, znači…

Da.

Dobro, dobro.

(Čuje se muzika.)

Šta je to?

Zvuči mi poznato.

To je naša melodija.

Ne gledaj me!

Mogu li da zamolim za jedan ples?

Ovde?

Da te zagrlim i da zaklizamo po podu.

I da me ne gledaš! izbaciće nas.

Dođi! Baš tako! Opusti se! LJubavi moja, Margarita! Stara tašno, lakirana.

krvavi Ciganine. Dosta!

Ne mogu.

Ne smej se! Pašćemo.

Ne mogu da se uzdržim.

Šta je toliko smešno?

Pogledaj tamo, u ogledalo! Kakav smo samo par!

(smeje se) Dosta, mili moj! Ramzese, nije smešno!

Smešno je. (Plešu.)

FINALE
Šestoro staraca na suncu.

1. (s cigaretom) Nema mi šibice.

3. (dodaje mu) A mene pozvaše na jednu zabavu u unutrašnjosti.

6. Još malo da se zatopli i počinjem.

4. Blizu do nas, svake večeri kuka kukavica. Ku-ku.

5. Ako ne pročitam nešto klasično, teško zaspivam. Nešto, onako, da me rastrese.

1. Bez šibice si za nigde. Svaki muškarac treba da nosi šibicu, nož i peškir.

3. Dugačak je put. Mnogo dugačak. Da ima neke fajde, da se digne i da krenem, ali…

6. Posadiću od svake po malo. Sreća je u zemlji… Ona nas daruje kakvim li ne blagom, a
mi, tek tako…

3. I ako sam tamo, autobusom, za sat…

I malo konjak, isto, treba poneti.

6. Zalivanje, sve što treba, đubrenje, kopanje… Samo da se zatopli. Zatopli li se malo,
počinjem.

4. Izgleda je svila gnezdo i snela jaja. Kuka.

2. Nije važno. Ja pravim najbolje vino. Mogu i da ga prodajem. Skupo. Mogu da budem
veliki proizvođač.

5. I tako ne naučih ni jedan strani jezik. Pazi, da okrenem tri puta palačinku u vazduhu, i
da me iz sna probudiš, okrenuću je, ali jezike…

6. Treba pažljivo. Roba je to, povrće.

1. Koči mi se ruka… U ono vreme, kad sam bio u artiljeriji, jednom rukom vadim drvce
šibice, krešem i palim cigaretu, a drugom rukom, sa drugom šibicom, isto to.

2. Znam ja svoju cenu. Poštuju me. Vino je to…

6. Pamet ću da im pomerim. Daj ti meni klimu. Pogodnu klimu i gledaj šta se dešava!

2. Na godinu, možda, sto-dvesta flaša, ali ko je pio nije zaboravio i opet se vraća.

3. Bez prtljaga. Samo kapa i ništa. Koliko mu je.

4. Časovnici su sa kukavicama. Nije to slučajno, Zašto ne s drugom pričom? Zašto nisu s
vranom? Ima zato duboki razlog. Kuka.

2. Al, samo vino. Ništa drugo. Vi-no.

5. Ono, kad onaj iz Londona, po ceo dan samo “Kako si”, “Dobro sam”. Po ceo dan.
Osmehčići, plesovi. Da mu vidiš samo ples. Svest mu se zavila, paun jedan.

6. Prirodno đubrivo. Sa hemijom nećemo daleko. Goveđi izmet je đubrivo. Lišće,
sagorelo drvo, ptičji ekskrementi, takođe. U njima ima sve što je neophodno, korisno…
Da.

5. Jeo sam za trojicu.

1. Dobro smo se sredili.

5. Daj ti samo meni knjige! Knjige.

1. Samo da ne pada kiša.

5. Ono, kad jednom počne da pada…

1. I da počne, prestaće. Zamirisaće na travu. I da nas malo izmokri, velika stvar. Gledaj
ono kuče! Bez jedne noge, a trči ko ludo.

6. Zna ono. Oseća.

3. Da li? Da li oseća?

5. Čim ne razumeš jezik prirode, ne hvali mi se! Možeš da znaš deset jezika i opet ništa.
Priroda ti govori svake sekunde.

6. I ja neću da prodajem. Da ću ih vama. Možda ću dati i sinu. Šargarepa je puna
vitamina.

5. Šta interesantnije od toga? Neću ni da razmišljam.

1. A u avionu, a?

3. E, što ti je lud čovek.

2. S kojom pameti? Da me sad nateraš…

6. Sve je bilo po PeEs-u.

4. Napih se tada kao govedo.

6. A ko se nije napio?

5. Piloti se pokazaše, ljudski. Kažem vam.

Svi Tako je.

2. Nebesna stvar.

5. Ti izvuče keca.

2. Ja izvadih, ali i on je izvadio.

1. Molim da budemo tačni.

2. Molim!

4. Tako sam se narolao viskijem. Od sreće.

6. I sve direktno u etar.

3. Ekipa. Prava ekipa.

4. Ka toplim krajevima, a?

5. Kafu, ili čaj?

6. Keksić, molim! Voćni.

2. Sa koliko šećera?

4. Jednu suvu i jednu mokru salvetu.

3. I tompus.

1. Bonus?

2. Naočare za sunce.

4. Privezak za ključeve, molim. Molim vas!

5. Reci i, tamo da pičnu nešto žešće!

3. I jednu vodu! Gaziranu.

4. Pastoral, oče… Lepota. Kad uzmeš u obzir da sam bio promukao.

6. Lepo si pevao.

2. Sam pastoral je bio lep.

4. Pa, zato je i pastoral…

3. Pisan je iz duše.

5. Ono što je iz duše – liči.

2. Ne odričem.

1. Samo pričate. Češete jezike. Treba da se deluje, da se živi. Malo vam sunce upeklo i
zapriličaste na testo s kvascem. Da vam je samo pričati…

6. Pričaj i ti!

1. Samo vi gunđajte.

3. Nigde ja ne idem. Ostajem tu.

5. Dobro mi je. Vidi ono kuče!

2. A pastoral? Nema veze…

4. I ja mislim isto.

6. Je li? Zato što i ja…

1. Šta hoćete da kažete? Cirkuzanti jedni.

5. Svi znamo.

3. Mi jedan drugo znamo kutnjake, a kamo li ne jedan pastoral.

2. Stoj!

1. Šta ti je, bre?

2. Pijte! (Dodaje flašu s vinom.)

6. Što da ne pijemo? (Pije.)

3. Šta je to?

4. Videćeš. Je li vino, a? Vino je.

5. Pijte! Pijte! Brže malo!

2. Jesmo li ispili flašu?

1. Jok, nego ćemo da je gledamo.

2. Udara čak u pete.

4. Kuka. (Zapeva pastoral, za njim i svi ostali.)

KRAJ.