You are on page 1of 9

Иво Андрић

ЗЛОСТАВЉАЊЕ
Драматизација: Синиша Ковачевић

(Спаваћа соба. Дрвени намештај. Два одвојена кревета, велике дубоке фотеље,
лампа са абажуром и веома велико, елипсасто огледало. Аница за неким затвара
врата.)
Довиђења. (Одстоји тако пар тренутака, држећи се за кваку. Онда приђе огледалу,
стоји ту неколико тренутака немо зурећи у свој одраз.)
Сви ће се изјаснити против тебе, Анице. Не само комшилук и познаници, него и
пријатељи и породица. Отац те неће примити назад. У његовој кући нема места за
беснуље-побегуље, које траже преко хлеба погачу. За такав поступак нема видног
разлога, ни разумног оправдања. Брак ти је миран и узоран. (Одступа од огледала.)
Он је човек који је одавно прешао четрдесету. Има фабрику четака. Додуше,
“фабрика” је можда мало сувише крупна реч. У ствари, то је једна лепо уређена и
добро упућена радионица са 12 радника и са јако разгранатим и сигурним
пословним везама. Његов кредит и углед су давно утврђени у пословном свету.
Сељачко дете, он је сам својим радом и скромношћу постигао све што је имао:
имање, радњу и положај. Није наочит и леп човек, али није ни без достојанства и
држања. Пажљив је и сладак у говору, уредан и пробирач у оделу.
Ја сам била скромна девојка. Такву ме је узео. Отац мали чиновник. Имам три
сестре и брата. А ја најстарија. Није редак случај, где је отац удовац са пуно деце и
мало прихода, да се најстарија сестра, узевши на себе улогу мајке, потпуно жртвује,
остане у кући као њен добар дух и “сахрани се” у темеље породице. По нужди, по
новцу, такве девојке постају безлична, несавремена створења, неотпорна према
туђим егоизмима, несебичне, увек спремне на сваку жртву и увек мучене осећањем
да нису довољно дале и учиниле. Пошто су угушиле у себи, у самом зачетку,
природну женину тежњу за личном срећом, оне се жртвују за свакога, и свако може
да их искоришћује, али никоме нису довољне. Он ме је оженио.
Била је то једна од оних удаја о којима се прича, не само у комшилуку и међу
познаницима него и код непознатог света, један од ретких примера како и скровите
врлине налазе своје признање и награду.
Из моје сиротињске куће у којој су немаштина, и још више, мој преки отац,
живахне сестре и болешљиви брат, стварали атмосферу вечитих узбуђења и малих,
али сталних затегнутости, прешла сам одједном у просторну, мирну и уредну кућу
тог мужа кога ми је непредвиђена срећа донела.
Старинска али лепа кућа, на спрат. По старом, добром начелу у близини радионице,
али не у вези са њом. Ту је он становао у младости, као самац, код једне добре
удовице, која је држала цело приземље. Кад је удовица умрла, он је био тек у
мучном почетку свог мајсторског позива, али је од њених рођака купио све што је
иза удовице остало, и тако задржао за себе цело приземље од три собе. Доцније,
кад је радња стала на своје ноге и газда Андрија стао да окреће пару са таквом
вештином коју нико није могао да предвиди, а у којој су његова скромност и

а богатима и утицајнима да каже оно што их у том тренутку највише занима. који је живео на првом спрату. У ту кућу ме је довео Андрија. рекла сам како сам била у вароши и . Са годинама се угојио и попунио. једног особењака. Тако су се разни станови. По својој природи он је умешан. Ту живимо две и по године. у разговору. Вероватно ни у колевци није био леп. Случајно. Мој муж је узор од савесна радника. па до богатства једне дотрајале породице. а нико од конкурената не може ништа да му приговори. али се он трудио да се та промена односа што мање осети. услужан и својим радом само убира плодове тих својих природних особина. затурена и утонула међу рамена. Примерак човека за кога се не може казати да је грбав. осим његовог спољног изгледа. последњег потомка старе породице. На лицу јаки подсечени бркови. Он је био добро примљен и цењен међу људима. купио кућу за готов новац. он је искористио прилику и од сопственика. чим би се мало заборавио. али се никада нису потпуно слили у једно. као и при сваком најобичнијем сусрету. Стопала и руке несразмерно велики. и тај начин прикрива његове. а њега самог нимало не унизује. Одлазила сам код оца и сестара од којих су се две удале после мене. кичме и трупа. док је некадашњи газда постао кирајџија. Онда је почело. али богаташки и укусан. очи које су. постајале уморне и бескрајно тужне. како је сам волео да каже. строг и. све је то било ублажено начином који мој муж има у свом општењу са људима у пословима. железнице и многе државне установе. некако не лепо тужне. а на исто тако танком и невидљивом врату – велика глава. Тада је узео за себе и горњи спрат. Али. телесне недостатке. Тако је сачекао и смрт старог особењака. Већ годинама држи у својим рукама све лиферације за војску. а са сувише белим и правилним. али вештачким. Он је заиста човек “који има начина”. позајмљеним са обе стране. уљудан. све заиста велике. од самачке собе. живот га је дотеривао на чудан калуп. али код кога има неке грешке у односу између главе. купивши и сав намештај. Најпре су то били кратки разговори поводом свакодневних догађаја у кући и у вароши. Он је сиромашнима и људима у невољи умео да да савета. Због тог његовог начина утисак о његовој ружноћи код већине људи не успева ни да допре до њихове свести. Све је било као и до тада. Жуте. он је оставио бившег сопственика да живи и даље на спрату. који само делимично крију велика уста са кварним зубима у доњој вилици. члан одбора Занатлијске коморе и добротвор Трговачке омладине. тј. Управо он је савршен тип ружног човека. То је начин газде Андрије Зерековића. У свему одмерен и разложан. али су му ноге и лице остали и даље мршави. Остаје редовно победник на лицитацијама. праведан као господар.понизност играле највећу улогу. који показује према сваком једну врсту понизности која ласка сабеседнику. искривљени и квргави од дугогодишњег рада и стајања за тезгом. а доцније. само што је сада он био газда. На танким и кратким ногама снажан труп и дугачке руке. у горњој. Оголело теме само донекле покривено чуперцима. нашли у једној руци. Све је ишло како бог заповеда и како свет замишља и очекује. тако да изгледом и држањем оставља утисак грбавог човека. тежак и стар. вредан и послушан док је био млад. Деце немамо. мутне очи са пословним осмејком у наборима са стране. Ја сам водила ову кућу у потпуном споразуму са мужем који је знао све шта треба једном домаћинству. Све је код њега савршено.

у таквом случају уђе се у радњу. али ме то стаје напора. објашњава ми. “Е. моје живо присуство. јер је познато да иста фирма ужива добар глас и да њен садашњи промет. Ти не знаш кога имаш за мужа. и не види ме. пун неодмерености. Трудим се да га гледам право. али сам приметила да нисам понела довољно новца.хтела да купим неку ствар. мени су ти разговори све непријатнији и све тежи. на послу и у друштву. моја луда главо. кући! И само се дода: Мој муж ће платити. Ни сама себи нећу да признам колико ме замарају и муче. али великом утицају у трговачком свету. успесима. Он само после јела пуши. да. Разумеш?! Ту човек мора да размисли. “Видиш ли шта се о твом мужу пише.” Онда устаје и. као што се објашњава нов планетарни систем. Он ће доцније. не трепћући. и толико опречан са његовим говором и понашањем преко дана. Андрије Зерековића. А моје ћутање очарава га и заноси. не дају. добар глас. жестине. Он запали цигарету. тако у министарствима. о свом невидљивом. преко дана. и то овако . Вређа ме. Збуњује ме његов нов начин причања. у којима је пуштао све више маха својој машти и своме језику и у којима се цела његова. Он ме уопште не примећује. купе се ствари. као сувише јака светлост. Знаш ли ти да нема још два човека у чаршији који уживају кредит који ја уживам? Знаш ли ти да банке дају на мој потпис стотине хиљада динара? А ти се вратила кући јер ниси имала двеста динара при себи! Немој други пут то да радиш. Једном се десило да су му донели неки акт државног заступника при пореској управи. то је већ одговорност. развије јутрошње новине и завали се у фотељу. “Дакле. оне дају.” Онда ми доноси хартију са службеним печатом и заглављем под нос. плановима и смелим намерама. а ако: “Не”. (Чита) Пореза је одмерена сувише ниско. А већ разне приватне банке толико пута моле од мене обавештења и мишљења о лицима и фирмама који траже кредит. Нема те радње која на моје име неће са задовољством послати куповину у сваком износу. о својим доживљајима. ширећи руке са неким покретима и гримасама које иначе. па се каже: Ја сам госпођа Зерековић.. у све чуднијим ставовима и све новим преливима. нико код њега не може да види. којим се овај жали на одлуку пореског одбора и доказује да је одбор прениско одмерио порез фирме А. гледам га право у лице. При том он потпуно заборавља на мене и не жели и не очекује ништа друго до то немо и пасивно учешће. па према томе и њена зарада. у радњи и међу светом. Узмем плетиво и седнем испод лампе. али ми са задовољним осмејком показује текст жалбе. молим да ми се ово пошаље кући! Да. Разумеш?!” Све потврђујем климањем главе и ћутке. надимала и расплињавала. а већ стрепим у себи од његовог неизбежног говора.. А разговори су расли и претварали се у све нове и све смелије монологе. далеко премашују – тако се о мени изражавају у пореској управи. далеко премашују суме од којих је пошао порески одбор у својој процени. оно његово вечито “разумеш”. И тако је у Народној банци. не у очи него у лице. ироније. После вечере то је бивало редовно. побијати ове приговоре и доказивати да његова радња нема ни тај промет ни ту зараду коју пореска управа претпоставља. Е. него и даље прича о својим пословним везама. ћудљивости и нездраве маште. мрежу својих трговачких веза и кредита. Како који дан. Зерековића. и њему самом дотле непозната личност. у свом одговору. И ако ја кажем: “Дајте”.

уверена да ћу сада чути нешто ружно и болно. Ах. као сат. он је задовољно ћутао и само се са висине смешкао. То је опет један од оних ситних и гладних чиновника. хеј!” Онда учини неку гримасу устима и кресне палцем о средњи прст леве руке. “Указом Њ.В. Видиш. постављен је за управника града господин Н. угледни привредници. молим те. разни странци. иако већ одавно знам да је као одговор довољан миран поглед. Видиш ове слепце и билмезе? Боже. Ја га само гледам преко плетива и ретко добацим понеку реч. ово је опет једна грешка. ето видиш шта пише. “Ето. Не улазим у питање чија. (Аница долази до чивилука. не може! И крај! А са чиновницима? Ту тек треба сигурна и јака рука. напоље! Без протекције и без обзира! Без милости!” Са слашћу понавља последње речи. “Ето. И како ће он сада моћи да буде оно што заиста треба да буде? Управник вароши и престонице! Знаш ли ти шта је то?!” Увек ме збуњују та строга и прекорна питања. жао ми је. болан брајко.. да састави пете и аминује све што се од њега тражи. нерада. без кравате у жућкастом капуту од камиље длаке који му допире готово до колена. а ја задрхтим у себи. Јер. А у вези са прочитаним он распреда своје мишљење или износи своје сећање. не знам како то? Нисам никад био неки кицош ни беспосличар. разумеш. тако и тако. “Па ту има. И то памет да ти стане какве жене. боже. Разумеш!? Ишло би то као сат. Али нема код мене слабости ни попуштања. ваше величанство. И шта може таква беда од чиновника да каже краљу о стању у вароши. Љубавне афере младог трговца пред судом. Треба бити беспрекорно одевен. а нешто мени. из каквог друштва. која само распаљује његову речитост и одводи његово причање на путеве и њему самом дотле неслућене. пун понизног незнања и благог љубопитства. наглас. што сам ја у тим стварима био одувек разуман и неумољив према себи и према другима! А није да нисам имао прилике. у даном тренутку. краља. да се примају високе личности. Еј. то не може! Шта!? Како не може? Не може. молим лепо. али је грешка.раскопчан. Син богатог трговца пао је у руке препредене лепотице. А за то треба начина..Н. “Не би код мене било задоцњавања. поправља чуперак косе који му је пао на страну. о расположењу народа? Може да се клања. узима жути мантил и баци га преко фотеље. И има толико лепших људи од мене. А ово. Ко неће у ред. Али. не био им ја управник!” Онда се диже из своје фотеље. зато и зато!”“ Друго вече он опет баца новине и спушта наочаре. одмерен. ничега се толико не бојим и гадим колико разговора о физичкој љубави и његових алузија и шала о томе. али некако су се жене лепиле за мене. и пали цигарету која се угасила. и да каже: “Ваше величанство. седа поново у фотељу и наставља меким значајним г “Па треба ићи краљу лично на реферисање. који се савија пред свим и свачим и богорадио Јевреје да му не протестују меницу. ја теби кажем. Ово може. А ту управо треба човек који ће да се испрси. услужан а достојанствен. у даном тренутку. мита и извлачења. Увек .) Нешто чита за себе. не могу да навикнем на њих. Новине баци преко мантила.

После газдарица неких Швабица и њихових кћери. а жена сам имао тада на сваки прст по три. али он се извукао срећно из замке те времешне и похотљиве жене. или наивни професори који мисле да јавни живот преображавају теоријама и чланцима. таква и таква ствар. “Нисам ја никада био луд да расипам своју снагу и своју младост којекуда. Скида зубе са горње вилице. увлачи у нос фитиље натопљене машћу и перуанским балсамом. Промишљеност.. Он се још дуго спрема и удешава за спавања. "Нема ту мушке руке драга моја. склопим очи. Како су године брачног живота одмицале тако су ми ови часови у постељи били све важнији. Али убрзо је и то престало. Постеља пода мном дише.сам знао шта хоћу. Строгост. То обично помаже и доноси сан. наставља да говори и изнад постеље. Ви видите како ствари иду и докле . И ту није било изузетака. спаваћицу. потпуно господар својих страсти и туђих прохтева. Изузев у летње месеце.) Тако док не дође благословено време спавања.. одушевљен и узбуђен сопственим причањем. Решеност. Легнем на леђа. Ствар почиње. једино што је моје у овом досадашњем животу. па онда два пута недељно. Ако ни то не помогне. у свежој и пријатној постељи да се одмарам од свега што сам морала те вечери да слушам. У томе је све. али разуман и довитљив човек. него увек ја. јави се прича о грофици из Пеште. могу најпосле да мислим своју мисао на свој начин. Истрајност. слала девојку толико пута са порукама. На своје ћелаво теме меће нарочиту капу од беле вуне. Усрећава ме и сама помисао да спава. у фотељи. одлазим у купатило и квасим хладном водом врат и груди. као и увек. Већ са свитањем буди ме неки немир у ножним мишићима и бол дотле непознат. а преко тога кошуљу. дишем дубоко. Разумеш?!” А онда долазе неке бедне. где могу да се упустим и докле треба да идем. које прича без зазора и у којима он увек тријумфује као велики љубавник. Могу будна. чисти их нарочитом четком. ја теби да кажем. Без обзира на све ипак су ми ти часови несанице драги јер су моји. Онда ми мало лакне. зовне краљ и да ми каже: “Господине Зерековићу. ставља их у чашу воде. све више расте. не желим да ми дође у постељу. Јер његова страст да ми прича и предамном глуми. он облачи за спавање нарочито “Јегерово” рубље.” (Аница дигне своју шаку раширених прстију деформишући их колико год је то могуће. хируршки нож. и најпосле сама. легне у свој кревет. заспи одједном. како су сви ти људи плаћена пискарала. Никад нису оне одлучивале о томе. Не. Нема мушка да засече. хируршки нож ту треба. Али не могу да заспим ни да мирно бдим. И да мене по некој злој срећи. па једном. као животиња. Али у последње време он је почео и од тих часова да узима понешто за себе. а затим ми објашњава. двосмислене приче. прекрсти се. угаси лампу и окренувши ми леђа. Права грофица која га је видела при раду и бацила око на њега. Кад све то заврши. Првих месеци брака он је у моју постељу прелазио свако вече. љубавни догађаји из времена док је странствовао као калфа. Испира грло нарочитом водицом. А буђење је исто тако необично и на свој начин тешко. па да је вила. и часови после вечере нису му више довољни. Све чешће. само у лево јер на десном спава. РИПС. Тада отворим очи и почињем да живим па ма и немирним животом несанице. То нипошто. мађарских жена и љубоморних кафадија. врелина бије из јастука. меће памук у лево ухо. Он чита наглас неки чланак. Видиш то ти је исто оно у великом што је код мене у радњи у малом.

Андрија Зерековић. Многи мене погрешно познају. а да показујем пажњу и искрено учешће. Тада је он пред очима збуњене и уплашене масе радника прешао преко трга којим су звиждали жандармски куршуми.” Најпосле. Недостојно ми је што морам сатима да слушам хвалисања и измишљотине. бивала све дужа и смелија. Полумере ту не помажу. слушала сам од удатих жена да има неваљалих и настраних мушкараца који имају болесне прохтеве и који траже од жена недостојне и неприродне ствари. Позвао сам вас. прича је сваки пут до ситница верна и једнако испричана. Мени сам неће на очи. Стидим се због свега тога. . – Ја. протеже се. ситна деца. да вам поверим нашу привреду да је реорганизујете. И зачудо. Јесте. као пред мртвом ствари. који је почео од малог. Он почиње да зева. Прве године. могло би бити то или нешто слично. и који данас. слао на робију. његова причања су расла. убијао. фик. господине министре. све нестрпљивија и чуднија. како само причање измишљених догађаја може да буде. После су хтели на рукама да га носе.. али. умотава се у јорган уз неко лагано гунђање које постаје све тише.. Али. узео државно кормило у своје руке. Пошто заврши своје дуго спремање. дакле. фик!” А затим погледом неповерљивим и продорним.. неисправан. прича ми један од својих догађаја из младости. И после се цео свет питао ко је тај младић. Најпосле. подвије једну ногу пода се и настави да прича. “Нико не зна до које бих мере ја умео да будем строг и неумољив. гаси светло. од ничега. хвала богу. ако вам не бих казао истину. тражи од мене потврду и порицање. убијао. фик. Али. седне на крај мог кревета. уздржавајући се да не зевам и претварајући се да ме ствар бар донекле занима. тако рећи. ни да умери своје лажи и маштарије. Заспи истог трена. да то државна потреба затражи. али он се склонио. као доказ да он није човек слабе воље. Ко је нерадин. није му било до тога. Има их свега четири-пет и они се понављају често. кочи ми се замишљени покрет. А онда. Као девојка. у последњем часу. Јер.. Неумољив. треба то. ни њихове начине. убијао ако треба. да. Да. Разумеш?! Памтило би се кад је господин Зерековић. разумеш?! Ја бих се поклонио. – Аман. али он их сваки пут причао као потпуно нове. и плашљива срца. Мисле што сам овако услужан и предусретљив. Почело је да ми се гади. Гуја сам ја! Арнаутин! Ја бих. који је он доживео као млад калфа. не леже одмах. сечем му главу без милосрђа. готово без икаквог учешћа са своје стране. то. али ово што ради мој муж. фотографишу. то. отпуштао. жена. непоуздан. он се решава да легне. Не познајем ни такве људе. али је сваки пут пратим и проверавам да ли он шта изоставља или додаје. пресудим. али сматрам да не бих послужио ни вама ни отаџбини. . уместо да ми се јавља тежња за самоодбраном.. Знам добро ту причу. Хируршки нож ту треба. да сам ја неки мек човек.смо дотерали. Најчешће долази и најубедљивије звучи прича о генералном штрајку у Будимпешти. и та се прича сврши. хладан као стена. да је спасете. или туком без памети може да пусти маха својој уобразиљи и не сматра за потребно ни да обузда свој језик. Вређа ме што он мисли да преда мном. у мени замире свака реч. Нека ме ваше величанство извине за слободу и искреност. те измишљене приче слушала сам без узбуђења. А слушао сам за вас као за једног привредника и прегаоца. и тако даље. Само са вашим неограниченим овлашћењима могу да се примим задатка. да је то због недостатка снаге и смелости. Проверим ствар. кога куршум изгледа не бије..

који ће првом приликом. човеку у коме дамар један не задрхти. Те овај је могући убица. Као и све остало! А сваке ноћи. и бог зна још каквих нагона. а не знају ко је и шта је газда Андрија Зерековић. љубазан. Обављам ситне кућне послове. испод железничког моста. јастук баци преко тога. али се тада бол разлива по целом телу. Сви мисле. па да видимо чија нана црну вуну преде. те ово. хитрим покретима узме мантил и новине са фотеље. и горе. својом руком. “Видиш. сређеног човека. Ни мало. муњевито. Сутра је исто. Ништа они не знају. И на шта да се пожалим у овом “савршеном” браку. замота их у јорган на мужевљевом кревету. Тако и треба. ТАКО ДА НЕ УМЕ И НЕ МОЖЕ ДА БРАНИ СВОЈЕ ПРАВО. на пример. На пустој пољани. као ни остали. жудње за влашћу. ДА УЗМЕ НА СЕБЕ И ИЗГЛЕД КРИВЦА. те оно. нађена је нека мртва жена. добричина. Шта ту има много да се пита? Зар је мало тајних друштава или шпијунских организација? И зар је једна таква лепотица у њиховој служби! А са тим друштвима ти је овако: врбују те и ти уђеш. Ако треба. Разумеш?! И сад се ова блесава и мекушна полиција распричала и растрчала. уз мужа паметног.(Аница устане. ту у кичму и готово. “Будале.) Знам да треба да се браним и спасавам. КАД ЈЕ ЧОВЕК НЕМ ОД ГАЂЕЊА И УКОЧЕН ОД СТИДА ЗБОГ ОНОГА ШТО ДРУГИ СА ЊИМ ЧИНЕ. Ту нема милосрђа ни оклевања. мек човек. Пре подне и није тако лоше. богатој кући.) Сад су вечери постале права оргија сујете. Ја знам да и ти мислиш како ја не би могао да убијем. најопаснији. ја теби кажем! Ухватио би га за шест сати. у разговору са гостима. али већ око подне почиње страх од ноћи и од онога што она може да донесе. Све су чешћи и све дужи ти часови без сна. први ударац ту испод врата где пролази главна артерија. Да кажем оцу да ми муж пуно прича пред спавање? Господе! Како да докажем да је живот у овој честитој кући. неподношљив? МОЖДА ТО И ЈЕСТЕ ПРАВА. Да ми је рођена сестра. ВЕЛИКА И ПОТПУНА ЉУДСКА НЕСРЕЋА. помаме за силом и славом. извршујем је сам. али не видим како. Кад се најмање надаш – нож у леђа. После погрешиш нешто или одаш и већ си осуђен. љубазног. а за мене потајни ужас и све дужа несаница. (Аница у афекту замахује . ПОРЕД ТОГА ШТО ЈЕ ЖРТВА. А може да донесе све. на. странкиња избодена ножем. те вискок. црномањаст. него арслан и то онај потајни. или за које ни сам није знао да их носи у себи. А то је зато што ме ни ти не познајеш. тај не зна шта је несаница. Између мене и синоћне вечери стоји мало сна и заборава. газда Андрија. на! Затим још неколико у груди и један у леђа. ха! Нисам ја ни бубица ни бравак. НЕГО МОРА. На. од једне вести из криминалне хронике. Издала си. ову оловку имам шесту годину јер знам да штедим при писању и резању као нико. Разговор пође. И пресуда се извршује аутоматски. Цео случај је био необјашњив. Закунеш се на револвер и каму.” Знам ту реченицу напамет. бол у грудима расте и нагони ме да притискујем прса обема рукама. Разумеш?!” (Аница држи оловку у руци. Мајстор против мајстора. ја ти говорим! Без обзира што се ради о мајстору о том послу. ја заспим у истом тренутку кад легнем и не памтим да сам икада ишта сањао. квит.смрт. ха. које је преко дана крио. Ха. Лежим поред мале хумке заспалог човека. и није лакше. Откако знам за себе. гласам . Ето видиш да мислиш. Сва се штампа расписала о њему и сви се питају ко је тајанствена лепотица. И свака ствар је могла да послужи као повод. Спаса ти нема. казати скромно и самоуверено: “Ко ради.

дође ми у сан крвав леш непознате жене. оде до ормара и бесно тражи своју девојачку хаљину коју обуче. Будим се с вриском. имитирајући свога мужа. поред кофера са девојачким стварима. а лево му је запушено ватом.) И све се то заврши његовим тврдим. не би код мене било врдања и забушавања. сутра навече понавља се иста игра са другом садржином. оштети зид и сломи оловку. (Дуга пауза. из кога није било ни бекства ни спаса. Али дође ми да се дигнем... (У афекту баци са себе Андријине ствари. са ватом која вири из носа и уха. Остајем тако јецајући. У постељи ме чекају старе мисли. Онда седне и дуго ћути. онако у кошуљи. на сенку на супротном зиду. Преко хлеба погача. наличја. Строго и неумољиво. он тамо. нит је то мој посао. унесе ми се у лице. да је сва вештина у бадемастим очима и уфитиљеним брчићима.оном оловком. Онда устане. по целом телу. Куд ја оком.. тужно.) Било је вечери када ме је водио у позориште. Од детињства сам волела позориште. Еј. прича као балетан кога смо гледали те вечери. А ноћ. хопа-цупа! Имали би они мени да стоје на прстима и да се врте око себе. која сад толико личи на Андрију. Били су то за мене радосни тренуци. нашао би се преда мном (Дуга пауза. размеш?! – а не да се кревељи и ченгија. прикљештена у кревету. нарочито оперу. Гонио ме је до у постељу. Онда поново скочим. То тренутно олакша.) (Сузе. Али он га не чује.. почиње дириговати невидљивим оркестром и играчима. Али сам све ређе у томе успевала. у част самом себи. немушки и тромо игра младог витеза око уснуле принцезе. И мојом болном несаницом. Перем руке и лице. смешно. унезверена) а ја сам већ унапред стрепела.. Нисам играч и уметник. Наднесе се над мене. настојеће да то чини што гротескније и скаредније. Тако ми прође половина ноћи. Зар онако прилази заљубљен човек жени за којом чезне. Свеједно. безобразним сном. док им крвави светлаци не почну да скачу. Утрнем сва и дрхтим од тврдог. на под од хладних камених плочица. Онда се дигнем и одем у купатило. Свежина од вода претвара се одмах у јаку врелину. побегуља. одвратно.) Беснуља. трчим у купатило и бацам се. Узме мантил преко руке и седне на ивицу кревета.? . па да му ја покажем како се то ради. Заједно са том болном студени. Сутрашњи дан доноси миран свакидашњи живот. узме један мали и отвори га на кревету. запљускујем се хладном водом. да избегнем разговор. Узима само своје девојачке ствари које односи са собом. то можеш да будеш уверена! Хопа-цупа. пих. Све остало оставља. прожима ме мисао да то доноси болест или смрт. ту нисам била насамо с њим.. Осим тога. “Шта мисли тај лепотан. Кад бисмо се вратили из позоришта. не био им ја диригент и балет мајстор. озбиљни газда Андрија. а овамо велику плату прима и зове се уметник. без трага оног. како бих у себи сачувала оно расположење светлог и топлог узбуђења које је у мени остајало после представе. и са ормара скине неколико кожних кофера. на који је он тако поносан. Након своје предкреветске литургије.” (Аница у дугој спаваћици..) Кад ми пође за руком да заспим. јер он спава на десном уху. А. своју сенку. само мени познатог. играч.. попне се на столицу. Он уметник. хладног лежаја. а тада је он био онај мирни. увек бих настојала да што пре легнем. На крају почне ударати оловком по зиду.

Синиша Ковачевић (1954). године у Земуну. "Мала шала" .) КРАЈ Иво Андрић (1892-1975). "Рзавски брегови". приповетке. "Ђенерал Милан Недић". Угаси светло и затвори врата за собом. Монодрама "Злостављање" премијерно је приказана 1989. Главна дела: "На Дрини ћуприја". "Свечана обавеза". Филозофију је завршио у Грацу (1919) а ту је и докторирао (1924) са тезом "Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft". "Велетовци". Кристалне призме. "Портрет Илије Певца". "Немири" песме у прози. "Боље од бекства" .(Отрчи до врата. "Ex Ponto". . "Јанез". обуче мантил. Мирним. драматург. "Вера Хофманова". до 1941. "Бифе Титаник". Врати се. У затворима Сплита. књижевник. Мадриду. Шибеника и Марибора провео је скоро годину дана. Букурешту. Женеви и Берлину. Добитник је две Стеријине награде. Важнија дела: "Ново је доба". окрене се. "Травничка хроника". пође према вратима. "Злостављање".филмови.на одсеку драматургије. Превођен на све светске језике. романи. "Насип" . више радио-драма и 5 сценарија за игране филмове. Златне мимозе. Добио Нобелову награду за књижевност 1961. 2 тв серије. "Краљевић Марко". "Госпођица". у дипломатској служби у конзулатима и посланствима Југославије у Риму. У соби иза ње остаје ред. Дописни члан Српске академије наука и уметности (од 1926). професор и декан Академије уметности БК. Паризу. Од 1929. "Последња рука пред фајронт". "Мост на Жепи". две награде "Бранислав Нушић". Бечу и Кракову. филозофију (словенске књижевности и историју) студирао у Загребу.) А ноћ? А вечерашња ноћ? Каква прича? (Аница пође према вратима са кофером у руци. Објава рата 1914. Брислу.позоришне драме. затекла га је у Сплиту где је прогањан и раније и одмах је затворен. "Највише на свету целом" . "Велика драма". Аутор петнаестак позоришних драма. "Свети Сава". врати се до ноћног сточића. Представу је режирала Вида Огњеновић. "Проклета авлија". Гимназију завршио у Сремској Митровици. "Најбољи". а улогу тумачила Љиљана Благојевић. 5 тв драма. а дипломирао на ФДУ . редовни (1946).тв драме. "Српска драма". али енергичним кораком. дописну члан ЈАЗУ у Загребу (1951) и Словенске академије у Љубљани (1953). гимназију у Сарајеву. прибрано и мирно затвори кофере.тв серије. скине ланчић и прстен и стави их на њ. награде за сценарио на Фестивалу у Врњачкој Бањи. Основну школу завршио у Вишеграду. Грацу.