Pol VALERI

PREDAVANjA O POETICI




eseji


























Beograd
2005.



drugo izdanje

Preneto iz asopisa:
Recheches Potiques No 5/96
PUV Presses Universitaires de Valenciennes
Naslov tematskog bloka:
Dossier Paul Valry, Lartiste en philosophe
Prireiva se ovom prilikom zahvaljuje gospodi Rene
Paseronu i Riaru Kontu, om smo ljubaznou doli
u priliku da predstavimo itaocima doskora nepoznate
stranice Pola Valera
UVODNA RE
Bilo je to 1941... Zaiskrila je jedna re. Poietika. Mladi stude-
nt Umetnike akademe i Sorbone prosto je morao da odlazi na
Kole de Frans. Da slua Valera... Toga se nejasno priseam.
Vetar koji je tada poinjao da duva bio je vetar destrukce, a
ne kreace. Nastojanje da se ivi otkrivalo je rat, a ne umetnost.
A u gotovo praznoj dvorani, ne bez neke vrste upozoravajue
napetosti, Valeri je odmotavao svoju priu, svakako skladnu,
u kojoj je izraz koji se najee uo bio et ctera. Re poietika
je dakle ostala pod kamenom tokom mranih godina, potom
onih Osloboenja, kada smo rade priali o menjanju sveta.
Kada sam predloio 1970. godine Grupi za estetska istrai-
vanja iz CNRS-a da se ponovo latimo obrade pojma poietika,
strukturalistiki okov je naprsao pod udarima Maja 68. Bilo je
vreme da sloboda da se stvaranje promilja kao tragiko pona-
anje podseti na lepu neumoljivost Valera.
Upravo sam zato srean to peti broj asopisa Recherches
potiljues moe da oda osnovanu poast Polu Valeru obja-
vljujui, zahvaljujui ljubaznosti gospoe Agate Ruar-Valeri,
beleke koje je na njegovim glasovitim predavanjima na Kole
de Fransu hvatao or le Breton. Valeri svakako ne utemeljiva
discipline koja see do Aristitela i velikih presokratovskih po-
sveenika upuenih u postanak sveta, ali je on, na temelju neza-
dovoljstva koje je naruavala jedino tragalaka meditaca, pre-
ko narcistike zasvoenosti istog ja i prateljstva nekolicine
ljudi, jednim udarcem u gong oznaio poetak kopernikanske
revoluce: svako delo najpre treba stvoriti.
4
P
o
l

V
A
L
E
R
I
5
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
Naravno, itajui danas ponovo njegove poetske zapise, ne
mogu da poreknem ono to opaam s rastojanja: suvie je rei,
kao to su duh, oset, proizvoljan, nunost, unutranjost, os-
etljivost, udnja, projekat, lozoja, neodrediv, da i ne gov-
orimo o estetici ili estetinosti, bilo svojski uzdrmano! Balar,
marksistika dalektika, Ignas Mejerson (za koga ne duh taj
koji stvara dela, ve su upravo dela ta koja istorski gledano
stvaraju duh), nadrealizam i Frojdova pouka, ogroman dopri-
nos naem problemu - koji su progutali itav stari racional-
izam... suvie blistavih voda je proteklo ispod mostova.
Pa ipak, nekoliko Valerevih neoekivanih misli ima posto-
janost koju nikakva ljudska smrt ne mogla da izbrie: Da-
nas sve mora da potie od mene. Ja ne prihvatam nita to ne
shvatam, a re rad prevodim sa otkrie.
1
Dar i glupost esto
idu zajedno. Muzika je lana. Poeza je izvan pesme. Stvaran-
je je meditaca koja se prevazilazi... Sutinska misao je ovde:
delo sazreva u unutranjosti subjekta.
Osetljivog subjekta, aktivnog subjekta i to koji se laa posla.
Ne puki sluaj to to jedan broj posveen preteno Valeru
objavljuje ono to e mi Riar Kont dopustiti da nazovem remek-
delom poetskog narcizma, koji u velikoj meri prevazilazi sve
napomene nazivane estetskim o tom mitu, odivljenom ovde
u slikarskom inu: Nezavisni listii (Les feuillets de lautonu).
Prisetimo se Valerevog Narcisa: oseajnost tela koje se ogle-
da u estetizujuem ogledalu, smenjuje kaanska aktivnost
tela bez ogledala, koje se okree s mukom na platnu na kom
je sloeno, kao da je Narcis sanjao o tome da se spozna, ne u
svom draesnom odrazu, ve u mraku svoje neprozirne puti,
unutar tene amniotike slikarstva. Postoji ovde jedan istinski
poietski tekst - to ne esto bio sluaj sa tekstovima koje je obja-
vio ovaj asopis. Osim strogosti sreno opisanog iskustva, to je
prevazilaenje iste subjektivnosti, u pravcu veoma iroke
lozofske meditace koja joj obezbeuje uzoran znaaj.
Poietika ne moe da izbegne da utone u unutranji mrak,
ali je ponaanje koje ona prouava upravo od onih koja se upi-
nju da obrazuju duh, u objektivnosti dela, kao deo pitanja na
koja ne postoje odgovori.
Rene Paseron
* * *
Ovom prigodom srdano zahvaljujem Lisjenu Bitonu, sme-
rnom bibliolu, koji mi je 1983. poverio primerke Igdrasila,
Agati Ruar-Valeri koja je odobrila njegovo objavljivanje, kao i
Reini Pjetra, an-Dominiku Reju i an-Klaransu Lamberu.
Desetog decembra 1937, Pol Valeri je zapoeo svoja preda-
vanja o Poetici na Kole de Fransu pred dvoranom prepunom
autoriteta, oboavalaca i studenata. Ali kao to je izjavio u tom
Uvodnom predavanju, objavljenom u izdanju njegovih dela u
Plejadama: (...), re Poetika ne pobuuje nita vie od pred-
stave o munim i zastarelim pravilima. Poverovao sam dakle
da mogu da je preuzmem u smislu koji se tie etimologe, bez
da se usudim da izgovorim re Poietika, a ziologa slui
sebi kada govori o hematopoietikim ili galaktopoietikim fun-
kcama. Ali ja sam eleo da izrazim shvatanje koje je sasvim
jednostavno izneti.
2
Sudbina te rei je ipak bila reena i Rene Paseron je od nje
nainio ambicioznu upotrebu koju znamo i koja upuuje na
iri smisao stude stvaralakih izvoenja. Ali u ovom trenutku
nam se uinilo bitnim da objavimo verodostojne beleke koje
se odavno nisu mogle pronai, koje je or le Breton nainio
za asopis Igdrasil (Yggdrasill)
3
izmeu decembra 1937. i janu-
ara 1939. godine (od 2. do 16. lekce). Jer ako su se Predavanja
o Poetici odravala do marta 1945, Valeri ne imao mogunosti
da ih objavi.
Riar Kont
1
Correspondance Gide-Valry, str. 209.
2
Oeuvres, Pariz, Galimar, ed. Plejade, 1957, t. 1, str. 1342.
3
Ibid., beleka o prvom predavanju o poetici praena brojnim bibliografskim
napomenama, str. 1828.
PREDAVANJA O POETICI
POLA VALERIJA

na Kole d Fransu
Prvo predavanje
(10. decembar 1937.)
GOSPODINE MINISTRE,
GOSPODINE ADMINISTRATORE,
GOSPOE, GOSPODO,
prilino je udnovato i vrlo uzbudljivo oseanje koje me
obuzima, dok se penjem za ovu katedru i zapoinjem jednu
sasvim novu kareru, u godinama kad nas sve nagovara da se
okanemo delanja i da odustanemo od poduhvata.
Zahvaljujem vam, Gospodo Profesori, na asti koju mi ini-
te primajui me meu vas i na poverenju koje ste ukazali, pr-
vo, predlogu koji vam je bio podnesen da uvedete ciklus pre-
davanja pod nazivom Poetika, a, zatim, i onome koji vam je
podneo taj predlog.
Vi ste verovatno mislili da bi izvesni problemi, koji nisu pre-
dmet nauke i koji to ne mogu biti, zbog njihove sasvim unu-
tarnje prirode i uske zavisnosti od osoba koje se njima bave,
mogli ipak biti, ako ne predavani, a ono bar saopteni kao
plod jednog linog iskustva, dugog ve itav jedan ivot, i da
8
P
o
l

V
A
L
E
R
I
9
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
su, posledino, godine bile neka vrsta uslova koji je, u ovom
prilino retkom sluaju, mogao da se dokae.
Moja zahvalnost je isto tako upuena mojim prateljima iz
Francuske akademe koji su vam se pridruili da bi podrali
moju kandidaturu.
Zahvaljujem na kraju i Gospodinu Ministru za Nacionalno
obrazovanje zato to je prihvatio transformacu ove katedre
kao i zato to je Gospodinu Predsedniku Republike predloio
ukaz o mom naimenovanju.
Gospodo, ne bih mogao da se upustim u objanjenje svog
zadatka a da pre toga ne iskaem oseanje zahvalnosti, poto-
vanja i divljenja prema mom slavnom pratelju Gospodinu
ozefu Bedeu (Joseph Bdier). Ne ovde mesto gde treba po-
dseati na slavu i znaajne zasluge ovog naunika i pisca, koji
slui na ast francuskoj Knjievnosti, i ne potrebno da vam
govorim o njegovom blagom i uverljivom ugledu administra-
tora. Ali teko mi je da preutim i ne kaem da je upravo on,
Gospodo Profesori, savetujui se s nekima od vas, doao na
misao koja se evo danas ostvaruje. On me je zaveo arima vae
Kue, koju je upravo u tom trenutku naputao, i on me ube-
dio da bih mogao da zauzmem to mesto na koje uopte nisam
pomiljao. Tokom nekoliko susreta s njim se konano i ustano-
vila rubrika ove katedre na osnovu nae razmene pitanja i ra-
zmiljanja.
Moja prva briga bi morala biti ta da objasnim naziv Poe-
tika koji sam preradio, u jednom izvornom smislu, koji ne
u upotrebi. On se nametnuo mom duhu i uinio mi se jedino
pristalim da se oznai ovaj oblik prouavanja koji sam odluio
blie da objasnim tokom predavanja.
Obino se pod tim izrazom podrazumeva izlaganje ili zbirka
pravila, konvenca ili saveta koji se odnose na kompozicu lir-
ske ili dramske poeze ili pak na graenje stihova. Ali moe
se primetiti da je on prilino zastareo u tom smislu kao i sam
problem, da bi mogao da dobe neku drugu ulogu.
Sve umetnosti su, nekada, doputale da, svaka prema svo-
joj prirodi, budu podreene izvesnim obaveznim oblicima ili
nainima koji su se nametali svim delima iz istog roda, i koji
su mogli i morali da se ue, kao to se ini sa sintaksom nekog
jezika. Ne se smatralo da su utisci koje jedno delo moe da
proizvede, ma kako bili snani ili sreni, dovoljno jemstvo koje
potvruje to delo i obezbeuje mu trajnu vrednost. Pravilo je
bilo jae od injenice. Vrlo brzo je bilo shvaeno da u svakoj od
umetnosti postoje praktini postupci koje treba preporuiti, za-
paanja i ogranienja koja mogu biti povoljna za najbolji uspeh
umetnikove sudbine, pa je za njega bilo korisno da ih poznaje
i uvaava.
Ali, malo po malo i zahvaljujui ugledu vrlo znaajnih lju-
di, javila se ideja o nekoj vrsti zakonitosti koja je zamenila po-
etne preporuke empirskog porekla. Bila je izraena se u
tanim formulama, kritika se njom naoruala i nastala je pa-
radoksalna posledica, da je jedna umetnika disciplina, koja
je umetnikovim podsticajima suprotstavljala promiljene te-
koe, upoznala veliku i trajnu naklonost zahvaljujui krajn-
joj lakoi kojom je doputala da se procenjuju i razvrstavaju
dela, jednostavnim oslanjanjem na propis ili na kakav jasno
odreen kanon.
Iz tih formalnih pravila proizala je jedna druga lakoa, za
one koji su eleli da stvaraju. Veoma uski uslovi i ak vrlo stro-
gi uslovi liavaju umetnika brojnih lepih odluka i oslobaaju
ga u velikoj meri odgovornosti u odnosu na formu, dok ga is-
tovremeno navode katkad na invence do kojih ga potpuna
sloboda nikad ne bi dovela.
Ali, alili mi za tim ili se radovali, era autoriteta u umet-
nostima je od pre prilinog vremena protekla, pa re Poetika
pobuuje jedino pomisao na nemile i otrcane propise. Pomis-
lio sam dakle da mogu da je uzmem u smislu koji je okrenut
prema etimologi, ne usuujui se ipak da je izgovorim kao
Poietika, ime se ziologa slui kada govori o hematopoet-
skim ili galaktopoetskim funkcama. Ali ja sam eleo da sas-
vim jednostavno izloim pojam stvaranja. Stvaranje, poiein,
ime u se pozabaviti, jeste ono to se dovri u nekom delu, a
ja u se uskoro ograniiti na onu vrstu dela koja smo pristali
da zovemo delima duha. To su ona dela koja duh eli da stvara
10
P
o
l

V
A
L
E
R
I
11
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
za vlastitu upotrebu, koristei se u tom smislu svim zikim
sredstvima koja mu mogu posluiti.
Kao jednostavna radnja o kojoj sam govorio, svako delo mo-
e ili ne moe da nas navede da razmiljamo o tom nastajanju,
i moe da podstakne ili ne podstakne vie ili manje izreen,
vie ili manje nametljiv upitni odnos, koji ga tako pretvara u
problem.
Takvo prouavanje ne bitno. Moemo ga smatrati uzalud-
nim, pa bismo ak mogli takvu nameru da ocenimo kao varku.
Izvesni duhovi bi, tavie, smatrali to traganje ne samo uza-
ludnim, nego i tetnim; ak bi, moda, morali da ga smatraju
takvim. Shvatljivo je, na primer, da pesnik opravdano moe
da se plai da ne iskvari svoje uroene vrline, svoju neposred-
nu stvaralaku mo, ako se upusti u njihovo analiziranje. On
nagonski eli da ih produbljuje jedino preko vebanja svoje
umetnosti i da primenjenim razmiljanjem postane u to je
mogue veoj meri njen gospodar. Moemo da verujemo da
se naa najjednostavna radnja, na najuroeni pokret ne bi
mogao ostvariti, i da bi nam najmanja od naih moi postala
prepreka, ukoliko bismo morali da ih predstavimo duhu i po-
tpuno da ih upoznamo da bismo ih izvrili.
Ahil ne moe da pobedi kornjau ukoliko misli na prostor
i vreme.
Nasuprot tome se, meutim, moe dogoditi da radoznalost
izazove tako ivo zanimanje i da pripiemo tako oiglednu va-
nost njenom praenju, da emo doi do toga da s vie uiva-
nja, pa ak i vie strasti, posmatramo radnju koja stvara, nego
stvorenu stvar.
U toj taki, Gospodo, moj zadatak e morati neizbeno da
se razlikuje od zadatka koji je izvrila, s jedne strane, Istora
knjievnosti, a s druge strane, Kritika tekstova i dela.
Istora knjievnosti istrauje spolja dokazive okolnosti u
kojima su dela nastala, ispoljila se i izvrila svoj uticaj. Ona nas
obavetava o autorima, o nestalnostima njihovog ivota i nji-
hovog dela, kao o ivim stvarima koje su ostavile tragove ko-
je je mogue otkriti, uskladiti, tumaiti. Ona prikuplja tradici-
je i svedoanstva.
Nema potrebe da vas ovde podseam s koliko je uenosti i
originalnosti pristupa takvo uenje bilo ak razreeno od stra-
ne vaeg potovanog kolege, g. Abela Lefrana. Ali poznavanje
autora i njihovog vremena, prouavanje naizmeninih knjiev-
nih pojava moe da nas uzbudi tek toliko da ponemo da pret-
postavljamo ta se dogaalo u privatnom ivotu onih koji su
uinili ta je bilo potrebno da bi ostali upisani u letopisu Isto-
re knjievnosti. Ako su uspeli u tome, treba da zahvale dva-
ma uslovima koje uvek moemo da posmatramo nezavisno:
jedan je svakako ostvarenje samog dela; drugi je proizvoenje
odreene vrednosti dela od strane onih koji su upoznali, ui-
vali u proizvedenom delu, koji su ustanovili njegovu slavu i
obezbedili mu irenje, ouvanje, kasni ivot.
Upravo sam izgovorio re vrednost i proizvodnja. Za-
drau se na tome koji trenutak.
Ako elimo da preduzmemo ispitivanje oblasti stvaralakog
duha, ne treba da se plaimo da se najpre zadrimo na najop-
tim posmatranjima jer e nam upravo ona omoguiti da na-
predujemo, bez obaveze da se vraamo na preene korake, i
pruiti najvei broj analoga, to jest najvei broj izraza pribli-
enih u svrhu opisivanja injenica i ideja koje najee zbog
svoje prirode izmiu neposrednom odreivanju. To je jedan
od razloga to podseam na tih nekoliko rei posuenih iz Eko-
nome: bie mi moda pogodno da pod samo ova dva imena
proizvodnja i proizvoa objedinim raznovrsne delatnosti i ra-
zne linosti kojima treba da se pozabavimo, ukoliko elimo da
razmatramo ono to je u njima zajedniko, ne vrei podvaja-
nje izmeu njihovih razliitih vrsta. Nita manje nee biti po-
godno, pre nego to ponemo da govorimo o itaocu, sluaocu
ili posmatrau, da sve te podravaoce dela bilo koje vrste pod-
vedemo pod jedan ekonomski naziv: potroa.
to se tie pojma vrednost, dobro se zna da ona u svetu du-
ha igra prvorazrednu ulogu, uporedivu s onom koju igra u
ekonomskom svetu, iako je duhovna vrednost daleko supti-
lna od ekonomske, poto je vezana za daleko raznovrsne i
neprebrojive potrebe nego to su potrebe ziolokog ivota.
Ako jo poznajemo Iladu i ako je zlato, posle toliko vekova,
ostalo da traje kao (vie ili manje jednostavno) ali prilino izu-
12
P
o
l

V
A
L
E
R
I
13
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
zetno i potovano telo, to je zbog toga to retkost, jedinstve-
nost i jo nekoliko svojstava izdvajaju zlato i Iladu i ine od
njih povlaene predmete, uzorke vrednosti.
Bez prenaglaavanja mog ekonomskog poreenja, jasno je
da se ideja rada, ideja stvaranja i nagomilavanja bogatstva, da-
vanja i traenja, sasvim prirodno pojavljuje u oblasti koja nas
privlai.
Koliko zbog njihove slinosti, toliko i zbog njihovih razli-
itih primena, ove vrednosti istog imena podseaju nas da se
u dva reda injenica koji izgledaju veoma udaljeni jedan od
drugog, pojavljuju problemi odnosa linosti prema njihovoj
drutvenoj sredini. Uostalom, kao to postoji ekonomsko pore-
enje, isto tako, s istim povodom, postoji politiko poreenje
izmeu fenomena organizovanog intelektualnog ivota i feno-
mena javnog ivota. Postoji politika intelektualne moi, unu-
tarnja (vrlo unutarnja, razume se) i spoljna politika, koja je u
nadlenosti Knjievne istore i koja je jedan od njenih glavnih
predmeta.
Politika i ekonoma, ovako uoptene, jesu prema tome po-
jmovi koji se, od prvog naeg pogleda na svet duha, ak i kad
bismo mogli da se sloimo da ga posmatramo kao sistem sa-
vreno izdvojiv tokom formiranja dela, nameu i izgledaju du-
binski prisutni u najveem broju tih ostvarenja, i stalno pri-
metni u blizini tih deavanja.
U sreditu misli jednog naunika ili umetnika, najpotpuni-
je predanog svom traganju i koji izgleda najmanje iskljuen iz
vlastite sfere, licem u lice s onim to je najvie on i istovreme-
no najbezline, postoji, ni sam ne znam kakvo predoseanje
spoljanjeg reagovanja koje e izazvati delo u nastajanju: ovek
je teko sam.
To delovanje prisutnosti mora uvek da se pretpostavi bez
ikakvog straha od greke; ali ono ume tako neosetno da se uko-
mponuje sa svim drugim komponentama dela, tako dobro se
ponekad preplie da ga je gotovo nemogue izdvojiti.
Poznato nam je ipak da je pravi smisao nekog izbora ili
nekog stvaraoevog napora esto izvan samog stvaranja i proi-
stie iz vie ili manje svesne brige oko utiska koji e biti proiz-
veden i oko njegovih posledica po proizvoaa. Tako se, to-
kom svoga rada, duh neprekidno nosi i odnosi od Istog do
Drugog i menja ono to proizvodi njegovo majunutranje bi-
e, posredstvom tog posebnog oseanja trojnog vrednovanja.
Prema tome, dakle, u naim razmiljanjima o jednom delu,
moemo da prihvatimo prvi ili drugi stav koji se meusobno
iskljuuju. Ako smo odluili da postupamo s onoliko strogo-
sti koliko sama matera doputa, moramo se prinuditi da vrlo
briljivo razdvojimo nae traganje od samog nastanka dela, od
naeg prouavanja proizvodnje njegove vrednosti, to jest od
efekata koje ona moe da stvori tu i tamo, u ovoj ili onoj glavi,
u ovoj ili u onoj epohi.
Dovoljno je, kao dokaz, napomenuti da sve ono to zaista
moemo znati ili verovati da znamo u bilo kojoj oblasti jeste u
stvari ono to moemo sami da posmatramo ili stvorimo, da
ne moguno objediniti u jednom stanju i sa istom panjom
posmatranje duha koji proizvodi delo, i posmatranje duha ko-
ji proizvodi izvesnu vrednost tog dela. Nema pogleda sposo-
bnog da istovremeno posmatra te dve funkce; proizvoa i
potroa su dva sutinski odvojena sistema. Delo je za prvo-
ga kraj, za drugoga poetak razvanja, a oni mogu biti krajnje
neobini, i jedan i drugi.
Treba zakljuiti da je svako vrednovanje koje uspostavlja
trostruki odnos izmeu proizvoaa, dela i potroaa - a vre-
dnovanja takve vrste nisu retka u kritici - u stvari jedno privi-
dno vrednovanje koje ne moe dobiti nikakav smisao i koje
razmiljanje unitava od prvog trenutka. Jedino moemo da
posmatramo odnos izmeu dela i proizvoaa, ili odnos dela
i onoga kog menja od trenutka dovrenja. Delanje prvoga i rea-
govanje drugoga ne mogu da se spoje. Ideje koje jedan i dru-
gi stvaraju o delu potpuno su nepodudarne.
Iz toga proistiu vrlo esta iznenaenja od kojih su neka
povoljna. Postoje stvaralaki nesporazumi. A postoji mnotvo
efekata - i to onih najsnanih - koji zahtevaju odsutnost svake
direktne podudarnosti izmeu dve pomenute delatnosti. Ne-
ko delo je, na primer, plod duge brige i ono objedinjuje veliki
broj pokuaja, ponavljanja, odbacivanja i odabiranja. Bili su po-
trebni meseci, pa ak i godine razmiljanja, a moe isto tako
podrazumevati iskustvo i dostignue itavog jednog ivota. A
14
P
o
l

V
A
L
E
R
I
15
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
efekat tog dela ispoljie se za svega nekoliko trenutaka. Jedan
pogled bie dovoljan da proceni kakav izvanredan spomenik,
da oseti njegovo dejstvo. Za samo dva sata, svi prorauni jed-
nog traginog pesnika, sav napor koji je uloio da bi uredio
svoj komad i da bi u njemu izgradio stih po stih; ili pak sve
kombinace harmone i orkestrace koje je izgradio kompozi-
tor; ili pak sve lozofske meditace i godine tokom kojih je
uvao, zadravao svoje misli, oekujui da primeti i prihvati
njihovu konanu usaglaenost, svi ti inovi vere, svi ti inovi
izbora, sve te duhovne pogodbe najzad u stanju dovrenog de-
la zbunjuju, zauuju, ozaruju ili zapanjuju duh Drugoga, na-
glo izloenog izazovu tog ogromnog tereta intelektualnog ra-
da. Postoji u svemu tome nekakvo dejstvo nesrazmere.
Mogue je (vrlo povrno, razume se) porediti taj efekat s
efektom pada za svega nekoliko sekundi itave jedne mase ko-
ju bismo, odlomak po odlomak, podigli na vrh kakve kule, ne
gledajui na vreme niti na broj penjanja.
Tako se postie utisak izvesne nadljudske snage. Ali efekat
se, to znate, ne ostvaruje uvek; dogaa se, u toj intelektualnoj
mehanici, da kula bude suvie visoka, masa suvie velika i da
se naemo pred nikakvim ili negativnim rezultatom.
Pretpostavimo, naprotiv, da se veliki efekat ostvario. Oso-
be koje su ga pretrpele i koje su bile kao pritisnute snagom,
savrenostima, mnoinom srenih tela, lepih nagomilanih
iznenaenja, ne mogu niti smeju da predstave itav taj unu-
tranji rad, propale mogunosti, duge pripreme povoljnih
elemenata, oprezna razmatranja i zakljuci dobaju proro-
anski izgled, jednom reju, celokupnost unutranjeg ivota
koju je ralanjivao hemiar proizvoakog duha ili koju je
u duhovnom haosu izdvojio nekakav demon a la Maksvel. A
te su osobe dovedene dotle da zamiljaju nekakvo bie obda-
reno ogromnim moima, sposobno da stvara udesa bez ne-
kog drugog uinka sem onog koji je potreban da bi se bilo ta
objavilo.
Ono to nam delo proizvodi u potpunoj je nesrazmeri da-
kle sa naim sposobnostima trenutnog proizvoenja. Uosta-
lom, izvesni elementi dela koji su se nali pred autorom za-
hvaljujui nekom povoljnom sluaju, bie pripisani nekakvoj
posebnoj sposobnosti njegovog duha. Na taj nain i potroa
postaje proizvoa, u odreenom trenutku: proizvoa najpre
vrednosti dela a potom, u ime trenutne primene principa uzro-
nosti (koji je u sutini bezazlen izraz jednog od naina proi-
zvoenja putem duha), on postaje proizvoa vrednosti imagi-
narnog bia koje je stvorilo ono emu se on divi.
Moda, kad bi veliki ljudi bili tako svesni da su veliki, ne bi
bilo potrebno da sami sebe smatraju velikim ljudima.
Tako nam, a to je ono do ega sam eleo da doem, taj pri-
mer, iako je potpuno poseban, pomae da shvatimo da su
nezavisnost i uzajamno nepoznavanje misli i uslova proizvo-
aa i potroaa gotovo sutinski u doivljaju tela. Tajna i izne-
naenje koje taktiari esto preporuuju u svojim delima ovde
su prirodno obezbeeni.
Ukratko, kad govorimo o delima duha, podrazumevamo
bilo kraj jedne izvesne delatnosti, bilo poetak izvesne druge
delatnosti i to predstavlja dva oblika nepovezanih modikaci-
ja od kojih svaka zahteva od nas posebnu prilagoenost sas-
vim nepodudarnu s drugom.
Ostaje samo delo, kao neto osetljivo. Tu poinje jedno tre-
nutno posmatranje vrlo razliito od dva prethodna.
Gledamo dakle jedno delo kao predmet, isto predmet, to
jest bez ikakvog naeg meanja osim, moda, to na njega pri-
menjujemo ono to neodreeno moemo da primenimo na
sve predmete: stav koji je prilino oznaen odsutnou bilo ka-
kvog proizvoenja vrednosti.
ta moemo tome predmetu koji, u ovom sluaju, nama ne
moe nita? Ali mi moemo njemu. Moemo da ga merimo
prema njegovoj prirodi, prostornoj ili vremenskoj, da brojimo
rei jednog teksta ili slogove jednog stiha. Da zakljuimo da
se ta i ta knjiga pojavila u toj i toj epohi. Da je kompozica
neke slike otisak neke druge. Da se kod Lamartina nalazi je-
dan polustih koji postoji kod Tomasa i da jedna lepa stranica
Viktora Igoa jo od 1645. pripada jednom mranom Ocu Fran-
soa. Moemo otkriti da je izvesan zakljuak u stvari potpuno
pogrean, da je neki sonet nepravilan, da je crte ove ruke iza-
zov anatomi i da je upotreba neke rei neobina. Sve je to re-
16
P
o
l

V
A
L
E
R
I
17
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
zultat operaca koje moemo izjednaiti sa isto materalnim
operacama, zato to one dovode do naina slaganja jednog
dela, ili odlomaka dela, do nekog modela.
Takvo posmatranje dela duha ne ini ih razliitim od bilo
kakvih drugih moguih dela. Ovo ih svrstava i zadrava na
nivou stvari i namee im jedno odredivo postojanje. Evo ta
treba upamtiti:
Sve ono to moemo da odredimo, istog trenutka se udalja-
va od duha i suprotstavlja se. Duh isto to ini od matere nad
kojom vlada ili od instrumenta kojim moe da vlada.
Duh sve ono to je jasno odredio stavlja izvan svojih doma-
aja i upravo na taj nain pokazuje da se poznaje i da se ne osla-
nja na ono to ne on.
Ta razlikovanja pojma dela, koja sam vam upravo izneo i
koja ga razdeljuju, ne traganjem za suptilnostima, nego naj-
lakim pozivanjem na trenutna zapaanja, tee tome da izne-
su jednu ideju koja e mi posluiti kao uvod u moju analizu
proizvodnje dela duha.
Sve to sam rekao do sada saima se u ovih nekoliko rei:
delo duha postoji jedino tokom stvaranja. Sve to preostaje iz-
van tog stvaranja jeste predmet koji ne nudi nikakav poseban
odnos s duhom. Prenesite neki kip kom se divite meu svet
dovoljno razliit od naeg: statua postaje beznaajan kamen.
Partenon je samo mali blok mermera. A kad je pesnikov tekst
upotrebljen kao skup gramatikih tekoa, on prestaje da bude
delo duha, jer ono to se s njim ini potpuno je strano uslovima
njegovog nastanka i oduzima mu, s druge strane, potroaku
vrednost koja daje odreen smisao tom delu.
Pesma na papiru samo je rukopis izloen svemu to se moe
uiniti od jednog rukopisa. Ali meu svim tim mogunostima
postoji jedna, i jedina, koja najzad stavlja taj tekst u uslove gde
e stei snagu i oblik delanja. Pesma je diskurs koji zahteva
i koji uspostavlja neprekidnu vezu izmeu glasa koji posto-
ji i glasa koji dolazi i koji mora doi. A taj glas mora biti takav
da se nametne i da izazove afektivno stanje kome je tekst je-
dini verbalni izraz. Oduzmite glas i glas koji je potreban, sve
postaje proizvoljno. Pesma se pretvara u niz znakova koji su
povezani jedino tako to su materalno oznaeni jedan za dru-
gim.
Iz tih razloga neu nikada prestati da osuujem prezrenja
dostojnu naviku zloupotrebljavanja najboljih dela nastalih da
stvaraju i da razdvajaju oseanje za poezu kod mladog sve-
ta, neu prestati da osuujem ponaanje prema pesmama kao
da se radi o stvarima, da se komadaju kao da kompozica ni-
je nita, da se doputa, ako ne i zahteva, da budu govorene na
ve dobro poznat nain, koriene kao dokaz dobrog pamenja
ili rukopisa; jednom reju, da se pretvara u apstrakcu sutina
tih dela, onoga to ini da su takva kakva jesu, a ne druka, i
to i jeste njihova vlastita vrednost i njihova nunost.
Izvoenje pesme jeste u stvari pesma. Izvan njega svi ti udno-
vato objedinjeni nizovi rei jesu samo neobjanjivi proizvodi.
Dela duha, pesma ili druga dela, odnose se jedino na ono
to daje ivot onome to je njima samima dalo ivot i apsolut-
no ni na ta drugo. Mogue je bez sumnje da se jave razilaenja
prilikom poetskih tumaenja jedne pesme, izmeu utisaka i
znaenja ili, rade, izmeu odjeka koje, kod ovog ili onog, iza-
ziva dejstvo jednog dela. Ali evo kako ova obina napomena
mora, prilikom razmiljanja, da dobe prvorazrednu vanost:
ova mogua raznolikost opravdanih efekata jednog dela od-
lika je samoga duha. Ona, uostalom, odgovara mnoini pute-
va koji su se ponudili autoru prilikom njegovog proizvodnog
rada. Zbog toga je in duha uvek kao praen izvesnom atmo-
sferom vie ili manje osetljive neodredivosti.
Izvinjavam se zbog ovog izraza. Ne nalazim bolji.
Dovedimo sebe u stanje u koje nas prenosi jedno delo, jed-
no od onih dela koja nas prinuuju da ih elimo utoliko vie
to smo ih vie osvojili, ili to su ona nas osvojila. Nalazimo se
razdeljeni izmeu nastajuih oseanja a je podudarnost kao
i kontrast veoma primetna. Oseamo, s jedne strane, da nam
delo koje tako deluje na nas toliko odgovara da ne moemo
drukeg da ga zamislimo. ak u izvesnim sluajevima najve-
eg zadovoljstva oseamo kako se preobraavamo na nekakav
dubok nain, da bismo postali onaj a je senzibilnost sposo-
bna za takvu punou naslade i neposrednog razumevanja. Ali
nita slabe ne oseamo, i to gotovo svim naim ulima, da
18
P
o
l

V
A
L
E
R
I
19
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
fenomen koji uzrokuje i razva u nama to stanje, koji nam na-
mee njegovu snagu, moe isto tako i da ne postoji, pa ak ne
trebalo ni da postoji i svrstava se u oblast neverovatnog.
Meutim, dok je nae uivanje ili naa radost jaka, jaka kao
injenica - postojanje i formiranje sredstva, stvaralakog dela -
nae oseajnosti, izgledaju nam kao sluajni. To postojanje nam
se ini kao uinak kakvog izvanrednog sluaja, kakvog rasko-
nog poklona sudbine, i upravo se zbog toga (ne zaboravimo
da pomenemo) pojavila jedna posebna analoga izmeu tog
uinka umetnikog dela i uinka izvesnih prirodnih pojava:
geoloki poremeaj, ili prolazne kombinace svetlosti i ispare-
nja na veernjem nebu.
Ponekad ne moemo da zamislimo da je izvesni ovek, sli-
an nama, autor jednog takvog dobroinstva i slava koju mu
pripisujemo izraz je nae nemoi.
Ali ma kakve bile pojedinosti tih igara, ili tih drama koje se
deavaju u proizvoau, sve ipak mora da se zavri u vidljivom
delu i samim tim da pronae jedno apsolutno konano odree-
nje. Taj kraj je dovrenje niza unutarnjih potpuno neorganizo-
vanih modikaca, ali koje neizbeno u trenutku kad se ruka
pokrene moraju da se razree u kakvu jedinstvenu zapovest,
srenu ili ne. Ta ruka, dakle, to spoljanje delanje, neizbeno
dobro i loe zavrava to stanje neodreenosti o kom sam govo-
rio. Duh koji stvara od tog trenutka kao da trai da u svome
delu otisne slova sasvim razliita od onih koja su u njemu. Iz-
gleda da u samom delu bei od nestalnosti, neujednaenosti,
nedoslednosti koje su mu poznate i koje sainjavaju njegovo
najee raspoloenje. Dakle, on dela protiv uplitanja u sva-
kom smislu i svih vrsta koje u svakom trenutku trpi. On upa
beskrajnu raznolikost dogaaja; odbacuje bilo kakve zamene
slika, uzbuenja, podsticaja i ideja koje presecaju druge ide-
je. On se bori protiv onoga to mora da prihvati, proizvede i
poalje dalje i, sve u svemu, protiv svoje prirode i svoje sluaj-
ne i trenutne delatnosti.
Dok razmilja, on zuji sam oko vlastitog znaka prepoznava-
nja. Sve mu odgovara da se razonodi. Sveti Bernar je primetio:
Odoratus impedit cogitationem. ak je u najvroj glavi
protivrenost neka vrsta pravila; povoljna posledica je izuze-
tak. A i ta povoljnost je logiareva vetina, vetina koja se, kao
sve vetine koje duh izmilja protiv sebe, sastoji u tome da ma-
teralizuje elemente misli, koje on naziva konceptima, pod
formom krugova i povrina, da intelektualnim predmetima
da jedno trajanje nezavisno od nestalnosti duha, jer logika, na
kraju krajeva, i ne nita drugo do spekulisanje o neprekidno-
sti obeleavanja.
Ali evo jedne veoma zauujue okolnosti: to, uvek nemi-
novno rasipanje doprinosi i uestvuje u proizvodnji dela goto-
vo isto onoliko koliko i sama usredsreenost. Duh u dejstvu,
koji se bori protiv svoje pokretnosti, protiv svoje sutinske nei-
zvesnosti i svoje vlastite raznolikosti, protiv osipanja ili pri-
rodnog unitavanja bilo kog uspostavljanja stava, nalazi, s
druge strane, upravo u tim uslovima, neuporediva sredstva.
Nestalnost, neujednaenost, nedoslednost o kojima sam ma-
lopre govorio, koje mu predstavljaju smetnje i mee u njego-
vom poduhvatu graenja ili jedne neprekinute kompozice,
isto su mu tako riznice mogunosti e bogatstvo predosea
nedaleko od trenutka u kom se preispituje. To su njegove za-
lihe od kojih moe sve da oekuje, razloge da se nada kako su
mu reenje, znak, slika, re koja nedostaje blii nego to sam
vidi. Moe uvek u svojoj polusenci da nasluti istinu ili traeno
reenje, za koje zna da je preputeno milosti niega, milosti te
same beznaajne smetnje koja ga svim tim neogranieno zaba-
vlja i udaljuje.
Ponekad nam ono to elimo da vidimo kako se javlja u na-
oj misli (ak i jednostavna uspomena) predstavlja najdrago-
ceni predmet koji bismo drali i dodirivali kao pare tkanine
koja ga obava i skriva od naih ou. On postoji, ali ne postoji
za nas, i najmanji poremeaj ga otkriva. Ponekad izjavljujemo
ta bi morao biti, poto smo ga odredili uslovima. Traimo ga,
zaustavljeni pred ne znam kakvim skupom elemenata koji su
nam ravnomerno neminovni i od kojih se jo nedan ne odva-
ja da bi zadovoljio na zahtev. Preklinjemo na duh da ispo-
lji svoju nejednakost. Zamiljamo svoju elju kao to se ma-
gnet stavlja nasuprot gomilici sloenog praha, iz koje e se
iznenadno izdvojiti trun gvoa. Izgleda da u tom poretku
mentalnih stvari postoji nekoliko veoma tajanstvenih odnosa
20
P
o
l

V
A
L
E
R
I
21
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
izmeu elje i dogaaja. Ne elim da kaem kako elja duha
stvara neku vrstu polja, ak sloeneg nego to je magnetsko
polje, a koje bi posedovalo mo da dozove ono to nam po-
goduje. Ova je slika samo nain da se predstavi jedna injenica
zapaanja, na koju u se vratiti malo kasne. Ali, ma kakvi bi-
li jasnost, oiglednost, snaga, lepota duhovnog dogaaja ko-
ji okonava nae ekanje, koji okonava nau misao ili podie
nau sumnju, jo nita ne neopozivo. Ovde ve sledei tre-
nutak ima apsolutnu mo nad proizvodom prethodnog tre-
nutka. Zato to duh sveden na svoju supstancu ne raspolae
niim dovrenim i apsolutno je nemoan da se vee.
Kad kaemo da je nae miljenje o neemu konano, mi to
kaemo da bismo ga uinili takvim: obraamo se drugima.
Zvuk naeg glasa uverava nas daleko snane od ovog vrstog
unutarnjeg govora kako se povieno nada da uobliujemo.
Kad sudimo da smo zavrili jednu misao, nikada se ne osea-
mo uvereni da bismo ponovo mogli da je razmatramo, a da
ne promenimo ili ne unitimo ono to smo zaustavili. Po tome
se ivot duha razdvaja od samog ivota od trenutka kad se
primenjuje na kakvo delo. Svako delo zahteva voljna delanja
(iako uvek sadri izvesnu mnoinu sainitelja u kojima ono
to nazivamo volja nema nikakvog uea). Ali naa volja, na-
a izraena mo, dok pokuava da se okrene naem duhu i
da mu se potini, svodi se na sasvim jednostavan zastoj, na
odranje ili obnavljanje nekoliko uslova.
U stvari, neposredno moemo da delujemo jedino na slobo-
du sistema naeg duha. Mi sputamo stepen te slobode, ali to
se ostalog tie, elim da kaem to se tie modikaca i zame-
njivanja koje ta stega ini moguim, mi jednostavno ekamo
da se ostvari ono to elimo, jer jedino moemo da ekamo.
Nemamo nikakvog naina da nepogreivo dosegnemo ono to
elimo da dobemo.
Jer ta nepogreivost, taj rezultat kom se nadamo i naa elja
sainjeni su od iste mentalne supstance i moda se oseaju me-
usobno povreeni u svojoj naizmeninoj delatnosti. Zna se
da nam neko eljeno reenje doe nakon izvesnog vremena
ispunjenog ravnodunou prema problemu i kao nagrada slo-
bode dodeljena naem duhu.
Ovo to sam upravo rekao i to se posebno odnosi na proi-
zvoaa, isto je tako istinito i kada je re o potroau dela. I
kod ovoga bi proizvodnja vrednosti koja e, na primer, biti ra-
zumevanje, pojaano zanimanje, napor koji e uloiti u jedno
potpune vladanje delom, omoguila istovetna zapaanja.
Bilo da se vezujem za stranicu koju moram da ispiem ili
za onu koju elim da shvatim, u stvari ulazim u dva sluaja
u fazi najmanje slobode. Ali u oba sluaja, ovo skraenje moje
slobode moe da se predstavi na dva sasvim suprotstavljena
naina. as me moj zadatak izaziva da ga sledim i daleko od
toga da ga osetim kao muku, kao udaljavanje od najprirodni-
jeg toka moga duha, sav se preputam i napredujem s toliko
ivota koji utire moja namera da je oseaj zamora smanjen, sve
do trenutka dok iznenadno i istinski ne zamagli misao i pre-
kine igru ideja da bi uspostavio nered normalnih kratkotrajnih
izmena, stanje rasprene i lagodne ravnodunosti.
Ali najednom je stega u prvom planu, odravanje pravca
sve naporne i naporne, rad postaje osetljivi od svog uinka,
sredstvo se suprotstavlja zavretku, a napetost duha mora bi-
ti hranjena sredstvima sve privremenim i sve neshvatljivim
idealnom predmetu u snagu i delanje treba odravati, po
cenu vrlo brzo nesnosnog zamora. Ovde poiva veliki kontrast
izmeu dva naina primene naeg duha. On e mi posluiti
da vam pokaem kako briga koju sam uloio da naglasim ka-
ko dela treba posmatrati iskljuivo u trenutku bilo proizvod-
nje bilo potronje, nema nieg zajednikog s onim to se moe
posmatrati. Iako nam, s druge strane, pribavlja sredstvo ko-
jim moemo izmeu dela duha da napravimo vrlo znaajno
razlikovanje.
Meu tim delima svakodnevna upotreba stvara jednu kate-
goru nazvanu umetnika dela. Ne ba lako odrediti taj na-
ziv, mada je potrebno da bude odreen. Pre svega ja, u proiz-
vodnji dela, ne razlikujem nita to bi me jasno prinuivalo
da stvaram kategoru umetnikog dela. Pomalo svuda otkri-
vam, u duhovima, oekivanje, lutanja, neoekivanu svetlost i
mrane noi, improvizace i pokuaje, ili vrlo hitne ispravke.
U svakom ognjitu duha ima i vatre i pepela; opreznosti i neo-
22
P
o
l

V
A
L
E
R
I
23
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
preznosti; metode i njoj suprotnog; sluaja u hiljadama obli-
ka. Umetnici, naunici, svi se poistoveuju u detalju tog ud-
nog ivota misli. Moglo bi se rei da je u svakom trenutku po-
kretaka razlika duhova neprimetna. Ali ako bacimo pogled na
efekte zavrenih dela, otkriva se kod pojedinih jedna posebno-
st koja ih razvrstava ili suprotstavlja svim ostalim. Neko de-
lo koje smo izdvojili deli se na itave celine, od kojih svaka
sadri ono to je potrebno da stvori i zadovolji. Delo nam u
svakoj od svojih celina prua hranu i nadraaj. Ono nepreki-
dno budi u nama e i izvor. Kao nagradu to mu ustupamo
nau slobodu, ono nam daje ljubav u zarobljenosti koju nam
namee i oseanje neke vrste zanosnog i trenutnog saznanja; a
sve to troei, na nae veliko zadovoljstvo, nau vlastitu energ-
u koju ono oivljava na jedan nain toliko blizak najpovoljni-
jem doprinosu naih organskih sredstava, da oseanje zamora
postaje opojno samo po sebi, pa se oseamo kako posedujemo,
dok smo meutim velianstveno posedovani.
Dakle to vie dajemo, to vie elimo da damo, uvereni da pri-
mamo. Iluza o tome da delamo, da ispitujemo, da otkrivamo,
da shvatamo, da razreavamo, da pobeujemo, opa nas.
Svi ti efekti koji ponekad idu do uda potpuno su trenutni,
kao sve ono to raspolae oseajnou; oni najkraim putem
napadaju strateke take koje upravljaju naim afektivnim i-
votom, njime prinuuju nau intelektualnu raspoloenost, ubr-
zavaju, zaustavljaju, ili rasporeuju raznolika dejstvovanja, i
nam sklad ili nesklad najzad prua sve modulace oseanja i-
vota, od mirne povrine do oluje.
Sam titraj violonela izaziva kod prilinog broja osoba istin-
sku stomanu muku. Ima rei a nam uestalost, kod nekog
autora, otkriva da kod njega poseduju jednu sasvim druku
rezonancu i, prema tome, jednu pozitivnu stvaralaku sna-
gu koju uglavnom ne poseduju. To bi bio primer tih linih
procenjivanja, tih velikih vrednosti-za-samo-jednoga, koje iz-
vesno igraju vrlo lepu ulogu u proizvodnji duha, u kojoj je neo-
binost elemenat od velikog znaaja.
Ovo e nam razmatranje posluiti da malo osvetlimo nas-
tajanje poeze, koje je prilino tajanstveno. udnovato je da
se napreemo da izgradimo jedan diskurs koji mora da vo-
di rauna o uporednim savreno nejednakim uslovima: muzi-
kim, razumskim, znaenjskim, podsticajnim, a koji zahtevaju
jednu neprekidnu i odravanu vezu izmeu ritma i sintakse,
izmeu zvuka i smisla.
Ove celine su meusobno bez nekih shvatljivih odnosa. Mo-
ramo da stvorimo iluzu o njihovoj dubokoj prisnosti.
emu sve to? Posmatranje ritmova, rima, verbalne melo-
de smeta neposrednim kretanjima moje misli, a evo ne mo-
gu da kaem ono to elim... Ali ta ja to elim? U tome je pi-
tanje.
Zakljuujemo da treba eleti ono to se mora eleti, da bi se
misao, jezik i njegove konvence, koje su preuzete iz spoljnog
ivota, ritam i naglasci glasa koji neposredno pripadaju biu,
uskladiti, a taj sklad zahteva uzajamne rtve meu kojima je
najvea ona koju mora da prizna misao.
Objasniu jednoga dana kako se to izmenjivanje odraava
na jezik pesnika i da postoji pesniki jezik u kom rei vie nisu
rei iz praktine i slobodne upotrebe. One se vie ne ujedinjuju
prema istim privlanostima; ispunjene su dvema vrednostima,
uporedno pokrenutim i ravnomerne vanosti: njihovim zvu-
kom i njihovim trenutnim zikim utiskom. Zato podseaju
na sloene brojeve geometara, a objedinjavanje promenjive fo-
netike sa promenjivom semantikom stvara problem produa-
vanja i sticanja koji pesnici razreuju zatvorenih ou- ali ih
razreuju (a to je sutina) s vremena na vreme... S Vremena na
Vreme, eto velike rei! Evo neizvesnosti, evo nejednakosti tre-
nutaka i pojedinaca. To je naa kapitalna injenica. Potrebno je
zadrati se malo due na njoj jer svaka umetnost, pesnika ili
neka druga, tei da se odbrani od te nejednakosti trenutka.
Sve ovo to sam dotakao u ovom saetom ispitivanju osnov-
nog pojma dela mora da me dovede dotle da najzad iznesem
svoju polaznu taku koju sam izabrao u smislu istraivanja
ogromne oblasti proizvodnje dela duha. Pokuali smo, tokom
nekoliko trenutaka, da vam damo ideju o sloenosti tih pita-
nja, za koje bi se moglo rei da se sva ukazuju odjednom i u
kojima se preplie ono to je najdublje u oveku s mnotvom
spoljnjih inilaca.
24
P
o
l

V
A
L
E
R
I
25
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
Sve to se saima u ovu formulu da se: u proizvodnji dela,
delanje susree s neodredivou.
Voljno delanje koje je, u svakoj od umetnosti, veoma slo-
eno, koje moe da zahteva duge radove, najapstraktna
iekivanja, veoma odreena saznanja, povezuje se tokom
umetnikog postupka s jednim stanjem bia koje je potpuno
nesvodivo u sebi, sa dovrenim izrazom, koji se ne odnosi ni
na kakav rasporediv predmet, koji bi mogao da se odredi, i
sistemom jednoliko odreenih radnji. A sve to dovodi do tog
dela e se dejstvo ogleda u ostvarivanju analognog stanja u
nekom oveku - ne kaem istog (poto o tome neemo nikad
nita znati) - nego analognog poetnom stanju proizvoaa.
Tako s jedne strane neodredivost, s druge strane neizbeno
zavreno delanje. S jedne strane stanje, ponekad samo jedno
oseanje koje proizvodi vrednost i podsticaj, stanje a je jedi-
na odlika da ne odgovara nednom zavrenom izrazu naeg
iskustva, a s druge strane radnja, tojest sutinsko odreenje,
jer radnja je udnovato bekstvo izvan zatvorenog sveta mo-
gunosti i uvoenje u svet injenice. I ta radnja, veoma esto
proizvedena duhom, sa svim svojim tanostima, proistekla iz
nestalnosti, kao naoruana Minerva proizvedena Jupiterovim
duhom, stara slika jo puna smisla!
Kod umetnika se u stvari dogaa - to je najpovoljni sluaj
- da mu sam unutranji pokret proizvodnje istovremeno i ner-
azgovetno daje podsticaj, spoljni cilj i sredstva ili tehnika ra-
spolaganja za delanje. Uspostavlja se najee jedan sistem
izvoenja tokom kog postoji jedna vie ili manje iva razme-
na izmeu zahteva, saznanja, namera, sredstava, sve mental-
no i instrumentalno, svi delatni elementi jednog delanja i
uzronik ne smeten u svet u kom su smeteni ciljevi obinog
gledanja i koji, prema tome, ne moe dati povoda jednom pred-
vianju koje odreuje formulu radnji koje treba izvriti kako
bi se sigurno dosegnuo.
I upravo tako predstavljajui sam sebi tu toliko vanu inje-
nicu (iako ne ba mnogo uvaavanu, ini mi se), izvoenje na
delu, kao nekakvo okonanje, izlaz, konano odreenje stan-
ja koje je neiskazivo konanim izrazima (to znai koje tano
ponitava uzroni doivljaj), prihvatio sam odluku da kao os-
novnu formu predavanja uzmem najosnovni mogui tip ljud-
ske delatnosti. Smatrao sam da je po svaku cenu bilo potrebno
da se uvrsti jedna jednostavna lina, neka vrsta geodetskog
puta kroz posmatranja i ideje jedne nepregledne matere, zna-
jui da je u jednom ispitivanju koje, koliko znam, dosad ne
bilo sagledano u svojoj celovitosti, uzaludno traiti nekakav
sutinski red, nekakvo razvanje bez ponavljanja koje dozvo-
ljava da se problemi oznae prema napredovanju jedne pro-
menljive veliine, jer ta promenljiva veliina ne postoji.
Od onog trenutka kada duh doe u pitanje, sve je u pitanju.
Sve je nered i svako reagovanje protiv nereda je od iste vrste
kao i sam nered. Jer je taj nered u stvari uslov svoje plodno-
sti: on sadri obeanje, poto ta plodnost vie zavisi od neoe-
kivanog nego od oekivanog, a vie od onog to ne znamo ne-
go, upravo zbog toga to ga ne znamo, od onoga to znamo.
Moe li biti druke? Oblast koju pokuavam da preem je
bezgranina, ali sve se svodi na ljudske odnose im ponemo
da se oslanjamo na nae vlastito iskustvo, na vlastita razma-
tranja, na sredstva koja smo isprobali. Trudim se da nikada ne
zaboravim da je svako mera stvari.
26
P
o
l

V
A
L
E
R
I
27
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
2. predavanje
(subota, 11. decembar 1937)
Predavanja 2 - 16 zabeleio or le Breton
Za umetnika, inicalno i duboko stanje je neodredivo. Iz-
raz neodredivo ovde ima pozitivnu vrednost. To je pozitivni
element koji se javlja kada smo u prisustvu odreenih emoci-
ja. Neodredivo je ono stanje koje nismo u stanju da odredimo
nekim datim postupcima. Stvari su izvan radnje. One obrazu-
ju kategoru neodredivog.
Delo ne trpi neodreenost. Re je, kao i delo, oduzeta od
neodreenosti duha. Duh je stalno neureeno traenje. Mi po-
stojimo iz otpora i to iz otpora tom neureenom stanju.
Mogli bismo da govorimo o poretku kratkotrajnog blistan-
ja duha, o vremenu montae i vremenu izvoenja.
Delo umetnika nikada u njemu ne dovreno. Uvek e ume-
tnik osetiti potrebu da se ponovo lati svog dela, ak i objavlje-
nog. Uvek moguno postoji u svom stanju. Umetnik naputa
delo zbog odvratnosti i zbog nezadovoljstva. Duh nikada ne-
ma s im da zavri s neim.
Duh prenosi na delo, ne ono to jeste, ve suprotnost od on-
oga to jeste. Duh je nepostojanost, nesuvislost.
Svako delo je preobraavanje koje ima za cilj preobraaj.
Ovde se javlja jedan problem naivnosti: ta nam dokazuje
da je neki predmet napravio ovek? Sumnja moe da se javi
pred sjajem belutka. S druge strane, pogled na neku koljku
nam neodoljivo navodi misao na delatnost duha. Ideja dovre-
nosti povlai za sobom ideju o nekom.
U delu tvorca, mi smo pre onog zato? i kako?, kao u
delovanju prirode. Postoje prirodne tvorevine u duhu umetni-
ka. Setimo se geometrskih ornamenata primitivnih populaci-
ja. Taj proces podsea na onaj cvetova ili tragova koje more,
povlaei se, ostavlja na pesku. U intimi stvaranja sreu se tvo-
revine toga reda. Prirodno stvaranje ritmova jeste jedna od tih
neposrednih tvorevina ljudskog ustrojstva koje su klica uree-
nih tvorevina.
Govoriemo o tvorevinama oseajnosti koje podseaju na
tvorevine prirode.
Re umetnost je prvobitno oznaavala: nain rada. Pri-
metimo da se ova re vezuje za onu artikulace. Svaka veti-
na se moe nauiti po denici, ali ne i svaka umetnost. Mi,
dakle, meamo ta dva pojma. Postoji Tican koji je jedinstven
slikar i isto tako njegovi postupci koji su prenosivi.
Umetnost je, u tom smislu, svojstvo naina rada koje pretpo-
stavlja nejednakost dobenih dela i nejednakost pokretakih
sila.
Veina primljenih utisaka ne igra nikakvu ulogu u ivotnom
vladanju, u vrenju bitnih funkca. Tako je nepotreban najve-
i broj spoljanjih podsticaja. Nepotrebno je ono to smo od-
bacili.
Uz to, ja vrim velik broj proizvoljnih radnji. Svakom po-
jedincu odgovara itava oblast koju sainjava celina njegov-
ih nepotrebnih doivljaja i njegovih proizvoljnih radnji. Ume-
tnost ini te utiske korisnim i te radnje potrebnim. Na vioj
oktavi postoji oivljavanje potrebe.
28
P
o
l

V
A
L
E
R
I
29
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
3. predavanje
(petak, 17. decembar)
Oko ivotinje opaa zvezdu, ali ivotinja iz toga nita ne
izvlai. Jedno od svojstava oveka, naprotiv, jeste da se za-
drava na nepotrebnim doivljajima i da otud izvlai vane
zakljuke. Predstava o nepotrebnosti i ona o proizvoljnosti
predstavljaju znaajnu uporednost o dve strane bia, one ose-
ajnosti i one akce: mi primamo vie utisaka i zadravamo
vie mogunosti za delanje nego to nam je potrebno. Moda
ako moemo da uinimo neke stvari potrebnim znai upravo
da mnoge moemo da uinimo i nepotrebnim. Ukupnost ne-
potrebnih opaaja i proizvoljnih radnji sainjava vano podru-
je u ivotu svakog pojedinca.
Umetnost se sastojala u stvaranju potrebnosti drugog reda
za jedne i neophodnosti drugog reda za druge. Ali potrebe i
neophodnosti koje nisu ivotne ni ne nameu se svakoj osobi:
njihovo prihvatanje ili odbanje zavisi od individualnih tem-
peramenata.
Dogaa se da se neki od naih nepotrebnih doivljaja toliko
nama nameu da nas izazivaju da ih obnovimo, pobuuju nas
da dosegnemo drugi doivljaj imajui s njima prirodan i in-
tenzivan odnos. Tako senzace koje nisu izraz organske potre-
be, ve stvaraju neku vrstu potrebe i stavljaju sebi u zadatak
da je zadovolje. Ja izbegavam da izgovorim rei i da se pozo-
vem na pojmove zadovoljstva, boli, pratnog, i td. Pogled, do-
dir, njuh i pokret navode nas da se zadrimo na doivljaju.
Mi ovde razmatramo jedno delo imajui oseanje za poetak i
kraj - pa ak i za sredstvo - koji se jasno razlikuju od delatnosti
praktinog reda koje su izazvane potrebama, zatomljene zado-
voljavanjima, pa odmah prestaju slike koje je potreba stvorila.
Oseanje gladi, na primer, prestaje sa zadovoljenjem potrebe, ili
slike koje je stvorila e brodolomnika! U skuenom podruju
oseajnosti, o kojoj ja priam, zadovoljenje ini naprotiv da se
ponovo rodi elja, zadovoljenje obnavlja potranju. Doivljaj
izaziva svoje oekivanje i nastoji da se obnovi, nikakva izve-
sna granica niti ponitavajua akca ne moe ponititi tu uzaja-
mnu pobudu.
Umetnost ima, meu svojim potrebnim elementima, tu re-
enost da uredi jedan sistem opipljivih stvari koje poseduju to
svojstvo da se preispituju, a da nikada ne utole potrebu koju
izazivaju. Problem umetnosti se sastoji u tome da se ona ui-
ni poeljnom i da ostane stalno poeljna. Stvaralatvo tei da
stvori objekat koji sam od sebe izaziva udnju. To je ono to
ja nazivam estetskim beskrajem a to najjasne razlikuje ume-
tniko delo od ostalih ovekovih tvorevina.
Na neku intenzivnu boju, koja je na nju izvrila uticaj, mre-
njaa odgovara emitovanjem komplementarne boje; sa svo-
je strane, komplementarna boja zagovara povratak prvobitne
boje, koja trai komplementarnu, pa tako redom s intenzite-
tom koji opada po zakonitosti slinoj onoj klatna koje uspora-
va. Lokalna osetljivost moe dakle da se ponaa stvaralaki
izdvojivo od povremenih ulnih doivljaja, od kojih svaki
priziva svoj protivotrov od kojih nedan ne bio koristan. Da-
kle, upravo samu tu mogunost pronalazimo u slikarevom i-
nu. Potrebna viza zadrava samo ono to moe imati neko
znaenje, neku aktivnu vrednost. Slikar se, sa svoje strane,
uopte ne poziva na znaenja nego na izdvojive vrednosti
koje doivljaji boja pruaju. Osobine svojstvene izdvojivoj
ulnoj skupini (zvuci, boje) postaju upotrebljive drugorazred-
nom korisnou pa, otud, poprimaju vrednost uporedivu sa
znaenjskom vrednou. U bujnoj ukupnosti ulnih doivljaja
mi biramo, izlazei iz domena znaenja, to reprodukuje sam
ivotni nered, da bi stupili na put reda, iz ega stavljamo na
stranu iste elemente. A ti elementi su razvrstani po nekom
prirodnom ili njemu bliskom redu. Osim toga, tuda, stupamo u
akcu, neophodnu da bi se rukovalo elementima buduih kom-
binaca: otud stvaranje materalnih sredstava koje doputa da
se otkru, u svim stvarima i na svim mestima, isti parame-
30
P
o
l

V
A
L
E
R
I
31
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
tri (muziki instrumenti, iste boje, i td.). Postoje izmeu bo-
ja, izmeu tonova, odnosi stvaranja ili oekivanja: ulno smo
podstaknuti na neto (komplementarni, harmonini). Svaka
nota budi u nama iekivanje druge note: eto nas ve na putu
postojanja neke muzike. U poretku miinih oseta postoji, is-
to tako, jedan sistem veza izmeu ulnog doivljaja i njegovog
stalnog ponavljanja: opipati neki predmet znai uvaiti neki
poredak veza i ne znam kakvu predstavu o nekom nizu kon-
takata. Mi pipamo neki predmet: on nas moe navesti malo
po malo da neprestano ponavljamo svoju obuhvatnu kretnju.
Ta kretnja se sama podstie. Malo po malo se gubi oseanje
proizvoljnosti gesta, njegova ponovna zapoinjanja stvaraju
neku vrstu veze. Postoji zalaganje u sledu ulnih doivljaja ko-
ji stvaraju potrebu druge vrste. Oseajnost se ovde odrava sa-
ma od sebe. Umetniko delo ima taj cilj da ouva doivljaj. Da-
kle ta forma koja nas izaziva da je ponovimo suprotstavlja se
svemu drugom osim sebi. Malo po malo, ako smo nadareni,
otkriemo da i tu postoje saglasnosti i podsticaji izmeu ko-
mplementarnih injenica pa e se i jedni i drugi kontakti pokre-
nuti. Mi nastojimo da pronaemo u bezoblinoj plastikoj ma-
si neto to nam godi: onda, poput divljaka koji se, nalazei
zadovoljstvo u oblikovanju, najednom zatekao da je napravio
posudu, mi emo stvoriti umetniko delo. Matera trpi to za-
dovoljstvo, preobraava se prema zadovoljstvu, u nju e biti
utisnuta forma zadovoljstva.
Na taj nain je oseajnost stvaralaka. Ukratko, postoji ita-
va jedna delatnost, potpuno zanemariva kada se jedinka stara
samo o odranju ivota.
Delatnost nevana isto tako i za duh: duh nastoji da preva-
zie i da zanemari itav jedan razvoj ulnih doivljaja da bi
stigao do svoga cilja: razumeti znai razoriti: prvobitnog tvo-
rca dela zamenjujemo s novim tvorcem, koji postoji u nama i
koji izraava iste stvari drugim izrazima, drugim obrascima.
Naprotiv, ko bude itao s oseanjem prema umetnosti nee
moi da razdvoji formu od znaenja, jer postoji nerazluivost
forme i sutine. Sutina misli je uvek nered, haos slika, rei,
pobuda, shema koje se stvaraju i izobliuju. Staviti svoju misao
u neki jezik, znai izai iz unutranjeg nereda da bi se ulo u
jedan svet relativno vrst, homogen, sastavljen iskljuivo od
rei. Postoji napredovanje prema istoti. Tako se forma odvaja
od sutine, kao to se neki ist proizvod izdvaja iz smese.
ini mi se da je premno-odailjako svojstvo sutinsko za
oseajnost. U tom smislu u kom je ja razmatram, ona ne sa-
mo pasivna, nego stvaralaka, ona se suprotstavlja praznini:
oseajnost zazire od praznine.
Ona je stvaralaka i suprotstavlja se odsustvu dovoljnih na-
draaja, reaguje protiv njihove proreenosti. Svaki put kada
se ukae odreeno prazno trajanje osobenih ulnih doivljaja,
u nama nastaje emisa koja nastoji da ispuni tu prazninu. Stva-
ranje osobene energe u nama zahteva, trai da se upotrebi.
Razaznajemo na taj nain, u mozgu, aktivnosti koje lie na ak-
tivnosti mrenjae oka, emise komplementarnih boja. Dakle,
ako je pred nama, zatoenicima, goli zid, mi emo na njega na-
neti crtee.
Dosada je moan pokreta poeze. Kao to crvena boja stva-
ra zelenu na mrenjai, praznina je tvorac po principu kom-
plementarnosti, shodno potrebi za punoom. Negaca tako po-
zitivno deluje na nas: neobian fenomen nae oseajnosti.
To znai da je naa oseajnost sve, izuzev onoga to smo iz
nje pokuali da izvuemo, poput predstava spoljanjeg sve-
ta ili objektivnosti, da bismo sebi stvorili uporita koja nisu
ona.
32
P
o
l

V
A
L
E
R
I
33
P
R
E
D
A
V
A
N
J
A

O

P
O
E
T
I
C
I
4. predavanje
(subota, 18. decembar)
Ne treba meati tvorevine duha
sa stvaranjem duhovnih dela.
Duh je kolebanje: prema tome duhovnim delima je svojst-
veno da imaju poetak, sredinu i kraj; ova dela su injenica
duha koji ide protiv vlastite prirode. Ona nastoje da nametnu
pojam vrednosti. A isto tako da krivotvorimo - izborom i svo-
jim duhovnim radnjama neophodnim za akcu - prirodni tok
mentalnih stvari.
Delo, taj poduhvat protiv zike prirode, matere, u isto je
vreme borba protiv oseajnosti a je priroda trenutak. Ovde
je duhu potrebna duboka promena, koja e se sastojati u tome
da se procene stvari s visine nekog sloeneg stanja svesti, ste-
enog postupkom delimine imobilizace, nekom pozornom
stanju suprotstavljenom prirodnom rasutom stanju.
Mogli bismo da uporedimo to rasuto stanje s pozornim sta-
njem duha, uzajamno sa pokretom premetanja nekog vrstog
tela i s onim rotiranja tela oko samog sebe. Utvrivanje je, uos-
talom, mnogo skuplje od premetanja duha.
Vratimo se pojmu komplementarnosti. Oseajnost, rekao
bih, ne samo premna ve je podjednako i stvaralaka, i to
slepo stvaralaka, bez cilja: komplementarna boja koju stvara-
mo jeste muka u obavljanju vizuelne funkce, stvaralaka ose-
ajnost nas ini slepim za spoljne stvari.
Otkrivam pojam komplementarnosti u svim domenima ose-
ajnositi pa ak i u svetu matematike. Ona postoji takoe i
u poezi i to u svim takama: na primer u vrlo tekom pita-
nju gura, slika, i td. ali ipak temeljnom pojmu. Metafora je
prirodna tvorevina duha. Glavna je i sama njena uloga u ukup-
nom napretku nauka.
Oseajnost o kojoj ja govorim ne uopte ona koju ziolog
prouava u dubinu: zlato za zlatara ne isto to i zlato za hemi-
ara - ja se sluim zlatarevim zlatom. Predstava koju ja imam
o tom metalu ili o tom drvetu ne nauna predstava. Nauna
predstava se stalno menja s napretkom nauke.
U tim istraivanjima, ja se drim postojane i zatvorene skupi-
ne neposrednih spoznaja. Govoriu o nekim od nedovrernih
proizvoda oseajnosti gde u uoiti odreeno svojstvo pravi-
lnosti. Vezau se, na primer, za fenomene sna. Treba da kaem
da nisam sasvim siguran u postojanje sna jer, posle svega, mi
za njega znamo samo buenjem: mi o snu imamo samo po-
datke iz seanja, snovi su narueni u samoj svojoj sutini bue-
njem, a da mi ak ne znamo ni u kojoj meri. San je za nas, kao
i prolost, ali jo i vie, puko verovanje. Mi verujemo da smo
sanjali kao to verujemo da smo bili. A krivotvorenje ne utie
na ovo ili ono mesto, ve na samu sutinu sna. Kad kaem,
konstatujem u nama neku vrstu suzdrane oseajnosti u smi-
slu u kom ziar postavlja onu odravanog talasa, a koja, po-
stojana i gotovo nesvesna, obrazuje neku vrstu continuo-a na
kom takvi upadljivi dogaaji, kao to je bol, ini da izviru vrlo
ive promene tog prirodnog toka stvari. Ali zamislimo ta bi
mogao biti savren san: ovde je prirodni tok potpuna nesvest,
nula ulnog postojanja. Oseajnost ne prua nita, budui tada
u latentnom stanju. To treba, bez sumnje, da odgovara nekoj
jednakosti izmeu psiholokih razmena. Zatim se dogaa ne-
ki incident, stomani ili cirkularni poremeaj, koji nas uvodi u
izvestan svesni ivot. Sanja reaguje gluvom kretnjom koja tei
da poniti primljeni doivljaj i da uspostavi ko zna kakav us-
lov ravnotee. Kretnja spavaa jeste kretnja koja odrava san,
ne postoji konanost i osoba. Ako ja kaem: on, ja personi-
kujem bez da znam postoji li iko; ako kaem za, uvodim ideju
konanosti, pojmove uzete iz iskustva budnog stanja.
Ta kretnja je produkt oseajnosti. Dogaa se ak da doivljaj
stvara, od strane duha stvaranje dogaaja, stvaranje neobinog
ivota, pustolovnog ivota, a koji je poetak i svrenost isto
kao i pokret. Jo se u isto vreme, reeksnom pokretu, nasta-
lom usled zioloke sluajnosti, pridruuje itav niz uasnih
doivljaja, koji mogu da budu najstrani trenuci naeg ivota,