You are on page 1of 9

Hemija [Neorganska Hemija - Ispitna Pitanja]

1) POJAM VALENCE
*Svojstvo atoma nekog elementa da se spaja sa odredjenim brojem atoma nekog drugog elementa naziva se valenca.
Jedan te isti elemenat moze biti razlicito valentan u razlicitim jedinjenjima, odnosno multivalentan. Valence pojedinih
elemenata mogu se definisati brojem atoma jednovalentnog elementa sa kojima se spaja atom datog elementa.
2) ELEKTRONSKA TEORIJA VALENCE, JONSKA VEZA
*Zasniva se na stabilnosti elektronske konfiguracije plemenitih gasova i pretpostavlja da atomi bilo kog elementa nastoje da
poprime elektronsku konfiguraciju plemenitih gasova i tako postignu stabilnost.
*Atomi stabilnu elektronsku konfiguraciju mogu postici primanjem ili oduzimanjem elektrona, odnosno atom nastoji da primi
ili otpusti toliko elektrona da broj elektrona u spoljasnjoj ljusci (najvisem energetskom nivou) bude osam.
*Jonska veza nastaje prelaskom elektrona sa atoma jednog elementa (donor elektrona) na drugi atom (akceptor
elektrona).
3) KOVALENTNA VEZA
*Nemetali, meusobno se sjedinjavajui, grade drugi tip hemijske veze-kovalentnu. Prilikom izgradnje veze dolazi do
ukrtanja orbitala, odnosno zdruivanja elektrona. Elektroni razlitiog spina se udruuju i prave zajednike molekulske
orbitale. Nastaje molekul (stabilna elektroneutralna celina). Jedinjenja sa kovalentnom vezom obino su slabi provodnici
elektrine struje (slabi elektroliti ili neelektroliti).
*Ako se kovalentna veza gradi izmeu supstanci jednake elektronegativnosti (molekuli elemenata, H2, H-H) u pitanju je
nepolarna kovalentna veza.
4 )VODONINA VEZA
*Vodonina veza javlja se u jedinjenjima vodonika sa izrazito elektronegativnim nematalima (H2O, HF). Ova jedinjenja jako
su polarizovana. Negativni dipol jednog molekula privlai atom vodonika, odnosno pozitivni dipol drugog molekula.Vodonine
veze oznaavaju se isprekidanim crticama.
5) STA SU KISELINE, BAZE I SOLI?
*Kiseline, baze i soli su elektroliti, odnosno supstance ciji vodeni rastvori i rastopi provode elektricnu struju. Prema Luisovoj
teoriji kiseline su akceptori elektronskog para, a baze donori elektronskog para u koordinativno kovalentnom vezivanju. Baze
su jedinjenja koja disocijacijom u vodenom rastvoru daju hidrokisdne jone OH-, kao jedine anjone. U ovu grupu jedinjenja
se ubrajaju svi metalni hidroksidi, koji u vodenom rastvoru disosuju na jon metala i hidroksidni jon. Kiseline su jedinjenja
koja disocijacijom u vodenom rastvoru daju kao pozitivne jone iskljucivo hidronijum jone H3O-
6) SOLI
*Soli su jedinjenja pri cijoj disocijaciji u vodenom rastvoru nastaju pozitivni joni najcesce metala i negativni joni kiselinskog
ostatka. ( HCl + NaOH NaCl + H2O )
* Soli se dele na: a) Neutralne soli : Na2SO4, CaCO3, Ag3PO4 ; b) kisele soli: NaHCO3, NaHSO3, Ca(H2PO4)2 . c) bazne
soli: Ca(OH)2SO4, Fe(OH)Cl2, Al(OH)2NO3 ; d) dvogube soli ; e) kompleksne soli.
7) BRZIJA HEMIJSKE REAKCIJE
*Brzina kojom se hemijska reakcija odigrava meri se promenom koncentracije reaktanata u jedinici vremena a zavisi od
prirode i koncetracije reaktanata, temperature i drugih faktora.
*Brzina hemijske reakcije raste sa brojem sudara, a broj sudara cestica reaktanata raste sa povecanjem broja cestica
reaktanata u jedinici zapremine ( koncetracije) i sa povecanjem brzine kretanja cestica(temperature).
*Da bi doslo do hemijske reakcije mora doci do kontakta izmedju reagujucih cestica, odnosno do njihovog sudara. Samo
uspesni sudar dovodi do nastajanja hemijske reakcije, a da bi doslo do uspesnog sudara, cestice moraju
imati odredjenu energiju aktivacije
8 ) ENERGIJA AKTIVACIJE
*Energija aktivacije je najmanja kolicina energije potrebna da bi se hemijska reakcija odvijala, odnosno da bi doslo do
kidanja starih i nastajanja novih veza, a time i do stvaranja proizvoda reakcije. Sto je energija aktivacije veca, to je
manji broj cestica reaktanata koji pri datim uslovima poseduju dovoljnu energiju i reakcija je sporija.
9 ) UTICAJ KONCETRACIJE REAKTANATA NA BRZINU HEMIJSKE REAKCIJE
*Pri povecanju koncetracije reagujucih supstanci, povecava se broj cestica koje poseduju energiju aktivacije,
pa i brzina hemijske reakcije. Zavisnost izmedju brzine reakcije i koncetracije reagujucih supstanci definisali su Guldberg
i Veg, zakonom o dejstvu masa koji glasi: brzina hemijske reakcije proporcionalna je aktivnim masama reagujucih
susptanci. mA + nB pC ; v= k[A]m[B]n ( v brzina hem.reakcije, k konstanta brzine reakcije koja zavisi od prirode
reaktanata i temperature, [A] i [B] molarne koncetracije reaktanata, m,n,p stehiometrijski koeficijenti.)
10) UTICAJ TEMPERATURE NA BRZINU HEMIJSKE REAKCIJE
*Pri porastu temperature povecava se kineticka energija svake pojedinacne supstance i broj uspesnih
sudara, pa brzina hemijske reakcije raste eksponencijalno sa porastom temperature. Ovo je eksperimentalno
utvrdio Arenijus, nasavsi linerani odnosi izmedju logk i 1/T. ( log k = A B/T ; gde je A faktor frekfencije odnosno
konstanta proporcionalnosti, a B = Ea/R odnos energije aktivacije i gasne konstante.) Iz kineticke teorije gasova (Maksvel i
Bolcman) sledi da je udeo molekula kojima je sadrzaj energije veci od energije aktivacije(Ea) jednak: , pa je konstanta
brzine reakcije (k) k=km .

13. UTICAJ KATALIZATORA NA BRZINU REAKCIJE
Katalizatori su supstance koje selektivno ubrzavaju hemijske reakcije, a pri tome ostaju hemijski nepromenjeni.
Svojstva katalizatora:
- Selektivan je
- Ubrzava samo onu reakciju koja je inace moguca, ali spora bez njegovog prisustva
- Posle reakcije katalizator ostaje hemijski nepromenjen, ali moze pretrpeti fizicke promene
- Za ubrzavanje reakcije, dovoljne su vrlo male kolicine katalizatora
- Katalizator ubrzava reakciju, jer stupa u medjureakciju sa reaktantima. Pri tome kao medjuprodukt nastaje
nestabilno jedinjenje sa jednim od reaktanata, koje onda reaguje sa drugim reaktantom I tako nastaje produkt reakcije, a
katalizator se vraca u osnovno stanje.
Katalizator snizava energiju aktivacije hemijske reakcije, I ona se zato znatno ubrzava.

14. HEMIJSKA RAVNOTEZA I UTICAJ PRITISKA NA SISTEM U RAVNOTEZI
HEMIJSKA RAVNOTEZA
Vecina hemijskih reakcija su povratne. Reakcija se u pocetku odvija samo u smeru nastajanja produkata. Cim se stvori
odredjena kolicina produkata, usled stalnog haoticnog kretanja cestica, dolazi do uspesnih sudara I reakcija pocinje da tece
I u suprotnom smeru. Posle izvesnog vremena dolazi do izjednacavanja brzina hemijske reakcije u oba smera I uspostavlja
se stanje dinamicke ravnoteze.
V1=k1CACB V2=k2CCCD
stanje dinamicke ravnoteze: V1=V2
k1CACB=k2CCCD K-konstanta ravnoteze
K=CCCD/CACB
Konstanta ravnoteze je karakteristicna velicina za neku hemijsku reakciju na odredjenoj temperature.
UTICAJ PROMENE PRITISKA NA SISTEM U RAVNOTEZI
Kod gasovitih supstanci, parcijalni pritisak je upravo proporcionalan koncentraciji, te se konstanta ravnoteze moze I izraziti
preko parcijalnih pritisaka komponenata.
K=PC2/PAPB Ako se u ravnoteznom sistemu poveca ukupan pritisak n-puta I parcijalni pritisci se povecavaju n-puta:
K=n2PC2/nPAnPB Kada su reagujuce supstance I produkti hemijske reakcije u gasovitom stanju, na system u hemijskoj
ravnotezi promena pritiska ima uticaja samo kada se u toku reakcije menja broj molekula. System reaguje tada tako da se
odvija ona reakcija kojom se zadrzava ravnotezno stanje.

15. TOPLOTA HEMIJSKE REAKCIJE, HESOV ZAKON
Sve hemijske reakcije pracene su odgovarajucim toplotnim efektima. Toplotni efekat hemijske reakcije se definise
kolicinom oslobodjene ili absorbovane toplote po jednom molu supstance. Izrazava se u dzulima (J) . ako se
u toku reakcije oslobadja toplota, reakcije je egzotermna, a ako se absorbuje onda je endotermna. Hemijske
reakcije se obicno odigravaju pri stalnom pritisku(izobarne) ili pri stalnoj zapremini(izohorne) reakcije.
Na toplotni efekat reakcije utice I agregatno stanje reagujucih supstanci, te se naglasava agregatno stanje (g-gasovito, s-
cvrsto, l-tecno). Ova oznaka se stavlja kao indeks hemijske formule.

HESOV ZAKON
Toplotni efekat hemijske reakcije zavisi samo od stanja reagujucih supstanci I konacnih produkata hemijske reakcije, a ne
zavisi od nacina I puta hemijske reakcije. Primer je pretvaranje grafita u ugljenik(IV)-oksid

16. VEZA UNUTRASNJE ENERGIJE, ENTALPIJA I ENTROPIJA
Dovedena toplota u nekom sistemu se trosi na promenu unutrasnje energije I rad sistema, pri cemu unutrasnja energija
podrazumeva: energiju translatornog I rotacionog kretanja molekula, energiju oscilatornog kretanja atoma u molekulu,
energiju kretanja elektrona u atomu. Navedeni rad je izvrseni rad protiv sila koje deluju na system (spoljasnji pritisak, sile
povrsinskog napona). Procesi ili reakcije mogu da se odigravaju pri:
- Konstantnoj temperature-izotermni procesi
- Konstantnom pritisku-izobarni procesi
- Konstantnoj zapremini-izohorni procesi
Kod hemijskih reakcija, koje se odigravaju pri stalnom pritisku, rad je jednak proizvodu pritisaka I promene zapremine
reagujucih supstanci.
Entalpija ili toplotni sadrzaj. Promena entalpije sistema je razlika u hemijskoj potencijalnoj energiji, odnosno toplotnom
sadrzaju proizvoda I reaktanata hemijske reakcije I brojno je jednaka dovedenoj, ili izdvojenoj kolicini toplote.

17. TOPLOTA STVARANJA HEMIJSKOG JEDINJENJA
Promena entalpije pri stvaranju 1 mola jedinjenja iz elemenata, naziva se toplota stvaranja jedinjenja. Ako se
reakcija odvija pri standardnim uslovima, toplota stvaranja se naziva standardna toplota stvaranja, ili standardna entalpija
stvaranja.
Na primer, standardna toplota stvaranja za hlorovodonik je -92kJ/mol. Pri stvaranju hlorovodonika dolazi prvo do raskidanja
veza H-H I Cl-Cl, a zatim nastaju dve H-Cl veze. Reakcija nastajanja hlorovodonika je egzotermna, I pokazuje da se pri
stvaranju veze H-Cl za dva mola oslobadja kolicina energije veca za 184kJ nego sto je potrebno utrositi za raskidanje veza
H-H I Cl-Cl. Oslobodjena energija se izracunava:

DH0=DH-H+DCl-Cl-2DH-Cl=436+242-2*431=-184kJ/mol

D je energija, ili entalpija raskidanja veza. Toplota stvaranja jedinjenja je zapravo razlika izmedju energija raskidanja
postojecih veza, I energija stvaranja novih hemijskih veza.

18. POJAM ELEKTROLITICKE DISOCIJACIJE, VODA, DEJSTVO VODE PRI RASTVARANJU NaCl
VODA KAO ELEKTROLIT
Voda je elektrolit, koji kao I svaki elektrolit daje sistemu u kome se nalazi naelektrisane materijalne cestice, koje se nazivaju
joni. Takvi sistemi provode elektricnu struju kretanjem jona, I nazivaju se provodnici druge vrste. Za elektrolite je
karakteristicna jonska provodljivost.

ELEKTROLITICKA DISOCIJACIJA
Proces razlaganja neutralnih molekula na jone je elektroliticka disocijacija, a njena kvantitativna mera je stepen disocijacije.
Stepen disocijacije predstavlja odnos broja disociranih molekula I ukupnog broja molekula u rastvoru, I menja se sa
razblazenjem rastvora. U rastvoru se uspostavlja ravnoteza izmedju disociranih I nedisociranih cestica.
4 tipa hemijskih reakcija koje se odvijaju u rastvorima elektrolita:
1. Talozne reakcije, pri kojima nastaje slabo rastvorno jedinjenje:
2. Reakcije u kojima se stvara gasovito slabo rastvorno jedinjenje
3. Reakcije pri kojima nastaje slabo disocirano jedinjenje
4. Reakcije pri kojima nastaju kompleksna jedinjenja (joni)

Spontani process razlaganja elektrolita u rastvorima se naziva elektroliticka disocijacija. Broj elementarnih naelektrisanja
jona pojedinacno odgovara hemijskoj valenci, ili oksidacionom stanju. Nosioci naelektrisanja su joni. Dokazano je da se
kristali natrijum-hlorida(NaCl) sastoje od jona. Voda u procesu razlaganja NaCl, savladava privlacne sile jonske kristalne
resetke NaCl I odvaja jone Na+ I Cl-, a zatim se joni difuzijom rasporedjuju po celom rastvoru.

VODA
Voda je dobar rastvarac jer ima veliku dielektricnu konstantu, na sobnoj temperature = 81. Njeni molekuli teze das a jonima
soli obrazuju hidratisane jone, odnosno, ima veliku solvatacionu sposobnost (cestice rastvorene supstance vezuju za sebe
molekule rastvaraca gradeci nestabilne solvate). U void se najlakse vrsi disocijacija. Voda smanjuje elektrostaticko
privlacenje izmedju jona, usled cega dolazi do njihovog izdvajanja iz soli.


19. POJAM pH
Voda je pH neutralna, jer su kncentracije H+ I OH- jona jednake. Koncentracije iznose 10-7 mol/dm3. Ukoliko je
koncentracija H+ jona veca od 10-7 mol/dm3, rastvor je kiseo, a ukoliko je manja, rastvor je bazan.
Za izrazavanje kiselosti rastvora koristi se vodonicni eksponent oznacen sa pH(negativni dekadni logaritam koncentracije
vodonikovih jona).
U rastvoru slabe kiseline, koncentracija vodonikovih jona se moze I izraziti preko stepena disocijacije.
U rastvorima jakih kiselina, gde je kiselina potpuno disocirana, koncentracija vodonikovih jona jednaka je pocetnoj
koncentraciji kiseline.
Elektroliti koji u vodenom rastvoru pokazuju karakteristike baza I kiselina, nazivaju se AMFOTERNI.


20. PUFERI
Odrzavanje priblizno konstantnog pH omoguceno je prisustvom pufernih rastvora. Puferni rastvori se sastoje od slabih
kiselina I njihovih konjugovanih baza ili od slabih baza I njihovih konjugovanih kiselina. Oni imaju sposobnost da se
suprotstave promeni pH rastvora, cak iako se rastvoru doda mala kolicina jake baze ili jake kiseline. Otpor promeni pH
rastvora pri dodatku kiseline ili baze naziva se puferno dejstvo. Kapacitet pufernog rastvora oznacava njegovu efikasnost u
suprotstavljanju promeni pH rastvora pri dodavanju odredjene kolicine baze ili kiseline.


21. KARAKTERISTIKE JONSKOG PROVODJENJA STRUJE
1. Kretanje naelektrisanja kroz rastvor u oba pravca
2. Istovremeni transport materijala kroz rastvor
3. Pojava produkata reakcije na elektrodama
Ovakav oblik provodjenja elektricne struje, naziva se konvekcijom, a struja u elektrolitima konvekciona struja. Usled
elektrodnih procesa, na elektrodama se dobijaju gasoviti proizvodi, cvrste metalne prevlake, nova hemijska jedinjenja ili
joni.



23. Hemijske reakcije koje se odvijaju u rastvorima elektrolita
Hemijski proces koji nastaje u rastvirma ili rastopima elektrolita, u koji su uronjene dve elektrode, pri
provodjenju jednosmerne elektrine struje naziva se elektroliza. Ovaj proces je mogu samo pod dejstvom jednosmerne
struje. Dolazi do usmerenog kretanja jona iz rastvora ili rastopa ka elektrodama i hemijskih reakcija na njima.
24. Elektroliza primer.
Ako se u eliju za elektrolizu unese rastop NaCl i prokljui izvor jednosmerne struje, negativni joni hlora se kreu
prema anodi gde predaju elektron i prevode se u atome hlora, to se predstavlja polureakcijom oksidacije:
2Cl- (l) Cl 2(g) + 2e-
pozitivni joni natrijuma kreu se prema negativno naelektrisanoj katodi gde primaju elektron i prevode se u atome
natrijuma, to se predstavlja polureakcijom redukcije:
Na+ (l) +e- Na(s)
Ukupna reakcija elektrolitike elije moe se predstaviti zbirom andodne i katodne reakcije:
2Na+ (l) + 2Cl- (l) 2Na(s) + Cl 2(g)
25. I i II Faradejev zakon
I Faradejev zakon: koliina supstance koja se izdvaja pri elektrolizi rastvora ili rastopa nekog
elektrolita upravo je proporcionalna koliini elektriciteta koji je proao kroz rastvor ili rastop.
II Faradejev zakon: ista koliina elektriciteta, pri prolazu kroz razliite elektrolite, izdvaja na elektrodama koliine supstanci
koje stoje u odnosu njihovih hemijskih ekvivalenata. II F. zakon odreuje odnos koliina izdvojenih supstanci za razliite
elektrolite.
26. Tvrdoa vode, podela, oblik izraavanja, nain omekavanja vode i alkalitet
Koliina prisutnih baza u vodi definie ukupan alkalitet. Karbonati i bikarbonati su pored hidroksida
alkalnih i zemljoalkalnih metala najee glavne i najvanije komponente alkaliteta. Tvrdoa je mera koliine jona (kalcijum,
magnezijum i/ili gvoe) u vodi. KAcijum i magnezijum su najee najvaniji izvori tvrdoe vode. ukupna tvrdoa vode Tu
se moe izraziti na dva naina:
Tu=Tca + Tmg ili Tu = Tk+Tn
Tu - ukupna tvrdoa
Tca - kalcijumova tvrdoa jednaka ukupnoj koncentraciji rastvorenog Ca
Tmg - magnezijumova tvrdoa jednaka ukupnoj koncentraciji rastvorenog Mg
Tk- prolazna - karbonatna(bikarbonatna) tvrdoa jednaka je koncentraciji rastvorenih Ca i Mg bikarbonata
Tn- stalna - nekarbonatna tvrdoa jednaka je koncentraciji ostalih rastvorenih soli Ca i Mg, npr. sulfata, hlorida, nitrata
Tvrdoa se izraava stepenima tvdoe. Kod nas se koristi nemaki stepen tvrdoe i jedan stepen tvrdoe ima ona voda koja
u 1 dm3 sadri 10 mg CaO ili 17,9 mg MgO.
-Omekavanje vode krenim mlekom - dekarbonizacija ( udaljuje se pretean deo karbonatne tvrode, umanjuje ukupan
sadraj soli, delimino udaljaca gvoe i poviava pH)
-Omekavanje vode sodom, Na2CO3 (za udaljavanje nekarbonatne tvrdoe uz kreno mleko dodaje se i soda)
-Omekavanje vode jonoizmenjivaima. Jonoizmenjivai su nerastvorni u vodi a prema poreklu dele se na:
organske( vetake smole, aktivni ugalj)
neorganske(zeolit, premutit)
Princip rada bazira se na izmeni sopstvenih jona sa ekvivalentnom koliinom jona iz vode.
27. ta je razlivanje i kvaenje
Pod izrazom ralivanje se podrazumeva irenje jedne tenosti na povrini druge tenosti (sistem
T/T), dok se pod kvaenjem podrazumeva pojava na dodiru izmeu povrine vrstog i tenog (/T)
28. Proces razlivanja kapi ulja na povrini vode
Ako se na povrinu neke supstance, na primer vode, kane kap druge tenosti, koja se ne mea sa prvom i laka je od
nje(ulje), razlikuju se dve pojave
ulje se razliva po povrini vode i potpuno je prekriva
uljse ne razliva i ostaje na povrini u obliku manje ili vie spljotenog soiva
Ovakvo ponaanje rezultat je uzajamnog dejstva povrinskih sila vode i ulja. Razlivanje ulja po povrini vode odreeno je
meusobnim odnosom athezionog i kohezionog rada, a tenja pojedinih tenosti da se spontano razlivaju po drugoj izraava
se koeficientom razlivanja. Do razlivanja dolazi kada je rad athezije vei od rada kohezije: Aa>Ak. Razlika Aa-Ak
je koeficient razlivanja i moe se predstaviti relacijom:
Kr = Aa - Ak
29.Pojam adsorpcije, podela - fizika i hemijska,
Molekuli gasa koji udaraju na neku vrstu ili tenu povrinu, bivaju zadrani na njoj izvesno vreme
pre nego to se vrate u gasnu fazu, te je njihova koncentracija na povrini vea od koncentracije u gasnoj fazi. DO
zadravanja dolazi usled dejstva nekompenzovanih meumolekularnih sila na granici vrste ili tene faze,definisanih
povrinskim naponom. Poveanje konc. na garninoj povrini faza naziva se adsorpcija. Prema prirodi i jaini veza
uspostavljenih izmeu adsobenta i adsorbata razlikuju se dva osnovna oblika adsorpcije: fizika ili Van der Valsova
adsorpcija i hemijska ili hemisorpcija. U fizikoj adsorpciji molekuli adsorbata vezani su za adsorbent Van der Valsovim
silama, dok u hemijskoj adsorpciji dolazi do uspostavljanja slabijih ili jaih hemijskih veza izmeu adsorbenta i adsorbata.
30. Nain ispitivanja procesa adsorpcije, adsorpcione izoterme
U procesu adosrpcije uspostavlja se dinamika ravnotea izmeu adsorbovane i neadsorbovane
faze. Proces adsorpcije najee se ekspreimentalno ispituje na osnovu funkcionale zavisnosti koliine adsorbovane
supstance (a), pritiska i temperature(T)
a = f (T,p)
Polazei od funkcionalne zavisnosti procesa adsorpcije ad pritiska i temperature, date gornjom jednainom, ispitivanje
procesa adsorpcije se moe vriti na sledee naine:
1. Odraivanje adsorbovane koliine adsorbata u zavisnosti od promene pritiska pri konstantnoj temperaturi
a= f(p); T= const
1. Odreivanje adsorbovane koliine adsorbata u zavisnosti od promene tempretature pri konstantnom pritisku
a=f(T); p=const
1. Odreivanjem ravnotenog pritiska u funkciji temperature za odreenu koliinu adsobovane supstance
p= f(T); a=const
Ova tri naina najee se primenjuje ispitivanje adsorpcionih izotermi.
Eksperimentalne adsorpcione izoterme dobijene posmatranjem adsorbovane koliine supstance u zavisnosti od revnotenog
pritiska na konstantnoj temperaturi, mogu biti razliitog oblika
Izotermu I tipa karakterie u poetku brz porast koliine adsorbovane supstance, da bi usled popunjavanja povrine nagib
krive postepeno postao brali. Kada cela povrina pokrije jednim slojem adsorbata, dalje povienje pritiska ne utie na
veliinu (a). Prema tome, adsorpviona izoterma I tipa prikazuje monoslojnu (monomolekularnu) adsropciju. Izoterme II- III
tipa prikazuju razliite sluajeve vieslojne (polimolekularne) adsorpcije, aizoterme IV - V adsorpciju praenu
kondenzovanjem gasa u porama i kapilarima vrste faze.
31. Mehanizam hemisorpcije
Ako se zasieni molekuli hemijski adsorbuju bez disocijacije, dolazi do prenosa naelektrisanja i
obrazovanja jonske veze. Na primer, hemisorpcija kiseonika moe da tee po dva mehanizma:
O2(g) + e - (ads) = O - (hem. ads)
O2(g) + 2e - (ads) = 2O - (hem. ads)
Pri adsorpciji nezasienih organskih molekula moe doi do raskidanja dvostruke veze i ovrazovanja razliitih veza na
povrini :
Molekuli koji sadre dvostruke veze prilikom hemijske adsorpcije mogu da grade povrinske p - komplekse.
Molekuli koji sadre atome sa slobodnim elektrosnkim parom pri hemijskoj adsorpciji mogu da grade relativno jake
koordinativno - kovalentne veze.
Sve ove veze razlikuju se od analognih hemijskih veza po tome to atomi adosbenta, koji u njima uestvuju i dalje pripadaju
svojoj kristalnoj reetki i doprinose njenim svojstvima.
32. Pojam i podela disperznih sistema
Disperzni sistemi su sistemi u kojima je jedna ili vie supstanci do doreene mere ustinjena ili
ravnomerno rasporeena u akruujuoj sredini. Supstanca koja se rasporeuje je disperzna faza, a supstanca u kojoj je
dispergovana faza rasporeene disperzno sredstvo. Dispergovana faza i disperzno sredstvo mogu biti u vrstom, tenom i
gasovitom agregatnom stanju, te postoji vie disperznih sistema. Prema veliini estica dispergovane faze, disperzni sistemi
se dala u tri grupe:
grubo disperzne
koloidno disperzne
molekulsko disperzne (pravi rastvori)

33. ta su suspenzije i emulzije?
Suspenzije ( Cvrsto rasprsi u tecnom) nastaju tako to se u tenom disperznom sredstvu (obino
vodi) raspre vrste estice, koje se u tenosti ne rastvaraju. Najjednostavniji primer je mutna rena voda u
kojoj lebde sitne estice mulja. Uljane boje i lakovi takoe spadaju u suspenzije, sastavljene od ulja i smola disperzno
sredstvo u kome su rasprene sitne estice obojenih pigmenata. U suspenzije se ubrajaju i neki lekovi, kao i srebro za
premazivanje pei radi zatite od korozije. Suspenzije su heterogeni, nestabilni disperzni sistemi, u kojima se pri stajanju
dispergovane estice taloe. Stoga ih pre upotrebe treba promeati ili promukati.
Emulzije su takoe heterogeni i nestabilni disperzni sistemi, koji se dobijaju rasprivanjem mikroskopski sitnih
kapljica jedne tenosti u drugoj, pod uslovom da se meusobno ne meaju. Primer je ulje u vodi, pri meanju dolazi do
zamuivanja tenosti poto se ulje rasprilo u sitne kapljice koje lebde u vodi (disperznom sistemu). Pri stajanju kapljice
ulja se slepljuju i isplivavaju na povrinu formirajui poseban sloj. U cilju stabilizacije emulzije dodaju im se emulgatori
supstance koje obavijaju estice ulja i spreavaju njihovo slepljivanje i raslojavanje emulzija.


35. Osmotski pritisak
Kada se dva rastvora dovedu u direktan dodir, procesom difuzije dolazi do njihovog spontanog meanja i
izjednaavanja koncentracija. Ukoliko se difuzija vri kroz polupropustljivu membranu, proces se naziva osmoza.
Polupropustljive (semipermeabilne) membrane su materijal ivotinjskog, biljnog ili sintetikog porekla, koje selektivno
proputaju estice. Pri rastvaranju nedifuzibilnih estica eera u vodi njen hemijski potencijal smanjuje. Ukoliko je u
rastvoru vea koncentracija eera, vee je snienje hemijskog potencijala vode i manja je tendencija da difuzuje kroz
membranu. Minimalni pritisak koji moe da zaustavi osmozu naziva se osmotski pritisak. Tada je nivo tenosti u oba dela
stalan, a na membrani se uspostavlja dinamika ravnotea. U tom trenutku slobodna energija rastvaraa koji se nalazi pod
pritiskom je jednaka hemijskom potencijalu rastvaraa u rastvoru, koji se nalazi pod pritiskom. Van Hofova jednaina:
=cRT. Prema ovom izrazu koji je identian sa jednainom stanja idealnih gasova, osmotski pritisak zavisi od
temperature i koncentracije estica rastvorene supstance, a ne zavisi od vrste estica.

36. Klasifikacija i znaaj koloida
Prema svojstvima disperzne faze i disperznog sredstva dele se na monodisperzne i polidisperzne. Koloidi koji se
sastoje od estica ili makromolekula jednake veliine su monodisperzni. Koloidi sastavljeni od estica razliite veliine
nazivaju se polidisperzni. Vana klasifikacija koloida se vri i prema obliku koloidnih estica: ako su estice sferne
globuralni koloidi, za linearne estice konasti, vlaknasti, fibrilarni kolidi. Od oblika koloidnih estica veoma zavise
mehanika svojstva sistema. Tako disperzije sfernih estica imaju malu viskoznost u odnosu na koloide sa izduenim
esticama. Boja koloidnih sistema takoe zavisi od veliine estica. Obzirom da je talasna duina svetlosti koju estica
apsorbuje ili rasejava priblino jednaka njenom polupreniku, to e vee estice proputati svetlost kraih talasnih duina.
Koloidi se razlikuju i po svojoj sposobnosti da apsorbuju molekule disperzne sredine koja je tena. Prema tome koloidni
rastvori se dele na liofilne (gr. Koji voli tenost) i liofobne (gr. Koji ne voli tenost) koji nemaju afinitet prema disperznoj
sredini. Ako je disperzna sredina voda koriste se adekvatni termini: hidrofilan i hidrofoban, zavisno od afiniteta prema vodi.

37. Koligativna svojstva rastvora
Rastvori poseduju izvesna svojstva koja zavise od broja estica rastvorene supstance u odreenoj zapremini, a ne
zavise od njhove prirode. Takva svojstva rastvora nazivaju se koligativna svojstva. U koligativna svojstva
rastvora ubraja se pojava snienja napona pare rastvora u odnosu na ist rastvara, a sa ovom pojavom u direktnoj vezi su i
druga koligativna svojstva: snienje take mrnjenja, ovienje take kljuanja i osmotski pritisak. Snienje napona pare
rastvaraa nad rastvarom. Pod naponom pare jedne tenosti podrazumeva se pritisak pare na njenu povrinu pri
uspostavljenoj dinamikoj ravnotei izmeu molekula koji naputaju tenost (isparavanje) i molekula koje se vraaju u
tenost (kondenzacija), pri emu ne dolazi do promena bilo u zapremini tenosti, bilo u pritisku pare. Napon pare rastvaraa
nad rastvorom je nii od napona pare nad istim rastvaraem na istoj temperaturi. Kvantitativna formulacija ove zakonitosti
data je Paulovim zakonom: PB=PBO cB gde je PB napon pare rastvaraa nad rastvorom, PBO napon pare nad istim
rastvaraem, cB molaska frakcija rastvaraa u rastvoru. Paulov zakon striktno vai za idealne rastvoru. Prema gornjem
izrazu napon pare rastvaraa nad rastvorom je upravo srazmeran molskoj frakciji rastvaraa u rastvoru. Pri rastvaranju
neisparljive supstance molska frakcija rastvaraa u rastvoru se smanjuje, jer je iznad rastvora broj estica rastvaraa manji
nego iznad istog rastvaraa na istoj temperaturi. Zbog toga je napon pare rastvaraa nad rastovorom nii nego nad istim
rastvaraem.

38. Fotohemijske reakcije i promene fluorescencija i fosforescencija
Atomi, molekuli ili joni kod kojih je sadraj energije privremeno povean apsorbovanim zraenjem odlikuje se
poveanom reaktivnou. Ako se takvi atomi, molekuli ili joni nau u odgovarajuoj reakcionoj smei u toku ozraivanja
podleu hemijskoj promeni. Reakcije koje zaapoinu apsorpcijom svetlosti nazivaju se fotohemijske reakcije. Grotus je
ustanovio da je delotvorno samo ono zraenje koje se apsorbuje. Grotus Draperov zakon: samo apsorbovano zraenje
moe dovesti do hemijske promene reagujueg sistema. Mada fotohemijska reakcija moe nastati samo kao
posledica apsorpcije zraenja, ne znai da je svaka apsorbovana svetlost efikasna neka svetlost se moe
pretvoriti u toplotu, a neka ponovo emitovati kao svetlost iste ili izmenjene talasne frekvencije. Ovakva
emisija poznata je kao fluorescencija. Kada se gas ili para izloe kratkotrajnom zraenju dolazi do prelaza elektrona sa
nivoa nieg na nivo vieg energetskog stanja, te se atomi ili molekuli nalaze u pobuenom stanju. Frekvencija emitovanog
zraenja odgovara razlici energija poetnog i krajnjeg nivoa elektrona, a zraenje ini fluorescenciju. Prema Stoksu zraenje
koje se emituje u fluorescenciji ima veu talasnu duinu, odnosno manju energiju, od zraenja koje ga je izazvalo. Do
promene energije moe doi internom konverzijom, procesom u kome ne dolazi do emisije zraenja. Ovaj proces
podrazumeva prelazak singletnog u tripletno stanje. Ukoliko dodje do prelaska tripletog u singletno stanje emituje se
zraenje, a proces se naziva fosforescencija. U tom procesu talasna duina emitovane svetlosti je vea od talasne duine
svetlosti koja izaziva ekscitaciju. Mnoge supstance apsorbuju svetlost iz ultraljubiastog dela spektra, a emituju
fosforescencijom svetlosti iz vidljivog dela spektra. Fosforescencija se razlikuje od fluorescencije po tome to emisija
svetlosti traje izvesno vreme i posle prestanka dejstva ekcitujueg zraenja. Zajedniki ove dve pojave se nazivaju
luminescencija.

39. Reakcije fotodisocijacije
Tipian primer je reakcija raspada jodovodonika. Svaki apsorbovani kvant svetlosti ultraljubiastog zraenja
izaziva u skladu sa Ajntajnovim zakonom cepanje molekula jodovodonika na atome joda i vodonika to predstavlja primarni
fotohemijski proces. Slobodni atomi vodonika i joda reaguju dalje i medju sekundarnim reakcijama. Kao prva dolazi do
izraaja reakcija H + HI H2 + I; I+I I2 Ovaj mehanizam je daoVarburg u skladu i u skladu sa kvantnim iskorienjem
reakcije, jer na jedan fotohemijski razoren molekul HI otpada jo jedan razoren atomskim vodonikom. Slini su odnosi i pri
fotohemijskom raspadu bromovodonika, ali ovde kvavntno iskoriavanje otpada u toku reakcije bre nego pri raspadu
jodovodonika, to je prouzrokovano sporijom rekombinacijom. Manje kvantno iskoritavanje dobija se pri fotohemijskom
raspadu gasovitog amonijaka. Molekul aktivan ultraljubiastim zraenjem otcepljuje jedan atomvodonika ali proizvodi tog
cepanja, izmedju kojih se desavaju i sekundarne reakcije u znatnoj meri opet rekombinuje u amonijak. Poznata
fotohemijska reakcija je stvaranje ozona delovanjem ultraljubiastog zraenja na kiseonik, jedan apsorbovani kvant svetlosti
prouzrokuje nastajanje 2 molekula ozona. Ako kvantno iskorienje prelazi red veliine 1, to je ynak da se u reakcionoj
smei dogadjaju lanane reakcije. Duina lanca nije neograniena i lanac prekidaju rakcije u kojima se dezaktiviraju atomi
koji izazivaju lanane reakcije.
40. Fotografski proces
Fotohemijska senzibilizacija je od velikog znaaja u fotografskom procesu, koje se takodje zasniva na
fotohemijskom procesu. Kristali srebro-bromida apsorbuju zraenje talasne duine od 460 nm prema ultraljubiastom
podruju. To zraenje fotohemijski aktivno i izaziva reakciju u vrstom kristalu, koje se sastoji od jona srebra i bromidnih
jona. Premarni proces zasniva se na oslobaanju elektrona i bromidnih jona koji redukuju katjone srebra. Kvantno
iskorienje te hemijske reakcije na normalnoj temperaturi pribliava se vrednosti 1. Broj fotohemijski redukovanih atoma
srebra priblino je jednak broju apsorbovanih kavanata svetlosti. Pri stvaranju fotografskih snimaka, pri emu se film ili
ploa, prevueni elatinastom emulzijom sa sitnim kristalima srebro-bromida, AgBr, reda veliine 0,001 mm, izloi samo na
trenutak svetlosnim zracima, apsorbovana koliina kvanata svetlosti je tako mala da se fotohemijski redukovano srebro ne
moe opaziti okom (latenska slika) ni dokazati analitiki. Meutim, ove neznatne koliine srebra izazivaju u kristalnoj reetki
defekte i stvaraju centre oko kojih se delovanjem nekog pogodnog hemijskog redukcionog sredstva, kao to su razvijai,
katalitiki redukuju ostali atomi srebra (razvijanje).Broj atoma srebra dobijenih redukcijom je 1010 puta vei od broja atoma
redukovanih fitihemijskim procesom. Tek tada slika postaje vidljiva, a neredukovani srebro-bromid odstranjuje se
rastvaranjem u natrijum-tiosulfatu (fiksiranje). Fotografska ploa pripremljena sa istim srebro-bromidom osetljiva je samo u
kratkotalasnom podruju vidljivog zraenja. Postupak poveanja osetljivosti ploe i za zraenje vee talasne duine naao je
Fogel obraujui sloj emulzije srebro-bromida odreenim bojama. Mehanizam te senzibilizacije jo nije poznat, ali je
ustanovljeno da se boje kao senzibilizatori adsorbuju na povrini kristala srebro-bromida.
41. Kriva zacrnjenja
Optika gustina i zacrnjenje se mere denzitometrima. Grafika zacrnjenost optike gustine od ekspozicije (D=f
logE) predstavlja krivu zacrnjenja ili gradacionu krivu. Na krivoj se razlikuje pet stadijuma. Od D0 do take A fotografski
materijal ne reaguje na svetlost. Zacrnjenje materijala D0 je posledica spontane reakcije jona srebra u fotoosetljivom sloju i
naziva se samozacrnjenje, mrena ili lajer. Deo krive od A do B predstavlja oblast podeksponiranog materijala. Od take B
do C kriva je skoro pravolinijska, pri emu svakoj razlici u osetljivosti originala odgovara skok zacrnjenja na fotografskom
materijalu. Izmedju taaka C i D nagib krive opada i zacrnjenje se ne poveava proporcionalno ekspoziciji. U toj oblasti
najvei deo zrna srebro-bromida je aktivanm te je ovo oblast preekponiranog fotografskog materijala. Dalje zacrnjenje
opada i dolazi do tzv. solarizacije. Nagib pravolinijskog dela krive zacrnjenja daje odnos zacrnjenja po jedinici osetljivosti,
tzv. -vrednost (pogledajte u knjizi koje je ovo slovo?!) gradacija ili kontrast faktor. U odnosu na tu osetljivost fotografski
materijali se dele na: kontrasntne, normalne i meke.