Ово капитално дело великог немачког философа Мартина Хајдегера, према

мишљењу многих, најзначајније је философско дело 20. века. Сам аутор, полазећи
од основне теме свог учења – питања о битку бића као таквог и у целини, креће се у
својим истраживањима по најразноврснијим областима, разматрајући уједно
целокупну историју философије и културе, настоји да успостави последњи основ
свега постојећег и свег нашег знања о битку. Самим тим ово дело оставило је
неизбисив траг не само на савремену философску мисао него и на бројне науке –
медицину, теологију, уметност.
Историја философије нас учи да су темељна философска интересовања и
целокупни мисаони напори философа уперени управо на питање о бивствовању.
Док се код предсократовских мислилаца (Анаксимандра, Парменида и Хераклита)
дошла до речи истина самог битка, она се већ код Платона и Аристотела претвара у
метафизичко

питање

и

тако

постаје

поприште

„заборава

бивствовања“.

„Бивствовање се скрива уколико се открива у бивствујуће“ пише Мартин Хајдегер.
Хајдегер сматра да питање о битку има предност над свим осталим
питањима. Битак, за њега, нити постоји нити егзист него се само може рећи да га
има или нема. Хајдегер битак одређује појмом EXELLENTIA ( нешто што
надвисује остало) и каже да о битку говоримо премало ако га посматрамо изван
релације према човеку. Ипак, истина битка се не може схватит полазећи од неког
појединачног бића, па макар то био и човек и зато он покушава да мисли само
бивство независно од појединих бића. Тек када се спозна суштина битка може се
спознати суштина човека. Метафизика је та која поставља питања о „бивствујућем
као бивствујућем“ а не осврће се на бивствовање. Хајдегер прави онтолошке
разлике између бивствовања и бивствујућег, битка и бића и бића и бивствујућег.
Да би се ујединио однос битка према бити човека и однос човека према бити
битка користи се израз ТУ-БИВСТВОВАЊЕ (тубивство). Човека или „ту-бивство“
он означава EXISTENTIA. Карактеристике човека он назива егзистенцијалима
(временитост, брига, бивство-ка-смрти, очајања...), а карактеристике осталих
бића категоријалима (просторност, узрочност ...) егзистенција је и суштина
тубивства. Једино човек егзистира јер једино он истрајава у неприкривености
бивствовања. Управо метафизика предочава бивствујуће као бивствујуће у целини и

Аутентично време (временитост) омогућава јединство временских екстаза . божанског бића (теологија). и стога је оспоравање меродавности темељних појмова традиционалне онтологије. према Хајдегеровом мишљењу почива у чињеници да човек јесте оно биће које се према властитом битку. припада то да поседује неко разумевање тога и да се свагда већ држи извесне изложености свог битка“. Метафизика нема свест о овој двозначности. Ако човек јесте оно „тубитка“. Човек. Човек увек борави у извесној изложености властитог битка. човек је ТУ-БИТАК: Тубитак је „биће које смо ми сами“. почива у саморазумљивој владавини темељних појмова традиционалне онтологије. Тубивствовање је временито. оно што човека чини човеком. Дакле. тек уколико се људски битак мисли као суштински другачији од битка свих других бића. Човек већ некако „разумева битак“. односно. уколико јесте човек увек већ борави у извесној изложености властитог битка. Хајдегер назива егзистенцијално разумевање (das existenzielle Verstehen). увек већ разумева властиту егзистенцију. могуће је доиста схватити у ком смислу је човек оно место на коме се битак разоткрива. Ово разумевање којим се сваки човек налази у властитој егзистенцији. Људски битак је унапред разумеван по узору на битак других бића која постоје у свету. битку других бића. Он је место на коме се битак разоткрива. Суштински карактер човека. додуше. као и битку уопште.то у смислу његових најлошијих црта (онтологија) и у смислу највишег. У том смислу Хајдегер каже: „Његовом највластитијем битку. задирање у сам темељ људског саморазумевања. преко временитости оно трансцендентира коначност. заправо. онда начин на који човек јесте не може бити једнак начину на који постоје друга бића. Напор да се промисли оно што остаје прикривено у метафизици се назива назива се фундаментална онтологија (мада реч онтологија наводи на помисао да се ради о онтологији као испитивању истине бивствујућег а не бивствовања). према Хајдегеру. Разлог због кога целокупна историја философског мишљења није успевала да продре у ову димензију људске природе. Псматрано са друге стране може се рећи. Смисао тубивствовања открива се у екстатичној структури времена. односи разумевајући. јер увек представља бивствујуће онако како се оно само од себе показало и не обраћа пажњу на оно што је скривено.

БИВСТВОВАЊЕ И ВРЕМЕ СУ ЈЕДНО. odnosno o interprataciji u kojoj se èovek više ne misli kao biæe obdareno umom. Савест се обраћа тубивству као кривцу."Wesen") ili „takobitka“ („Sosein“) i mogao . Дубока веза између човека и времена омогућава човеку да се отвори манифестацији бивствовања.tada“. ili kao biæe èiju bitnu osobenost èini posedovanje svesti ili samosvesti.. садашњости и будућности) и то само преко будућности. 2003. u Kratke studije. „Nemaèka reè „Da“ upuæuje na „ovde“ ili „tu“. Beograd. on je mesto na kome bitak jeste tu – on je u svojem temelju mišljen ponajpre i primarno kao tubitak: on jeste tubitak. Istièuæi da je u Hajdegerovom shvatanju èoveka reè o otklonu od tradicionalnih odreðenja èoveka kao zoon logon echon i animal rationale. Miloš Todoroviæ Hajdegerovo shvatanje èoveka sa_ima u sledeæoj formulaciji: „. Из разумевања коначности настаје савест. „Gajo Petroviæ navodi da se u nemaèkoj filozofskoj tradiciji izraz „Dasein“ prete_no upotrebljavao kao prevod za latinski izraz „existentia“ u smislu „postojanja“ I uopšteno „bitka“ nasuprot „biti“ („essentia“. тј. pri èemu ne sme biti zanemaren ni vremenski aspekt –„tada. dok „Sein“ znaèi „biti“ ili „postojati“. одговорном за неиспуњеност свих својих могућности. Plato. „biti. Тек свест о смрти (коначности) окреће тубивствовање према њему самом (од свакодневице) и омогућује аутентичност.tu“. АУТЕНТИЧНО ВРЕМЕ ЈЕ СИНОНИМ ЗА ПОСТОЈАЊЕ.(билости. Tu-bitak stoga znaèi „biti. u to vreme“. Тескоба открива нашу баченост у свет („бити-већ-у).“. Аутентично време садашњост тумачи као моменат пројекције будућности односно обнављање билости са становишта нових могућности. Када се сви моменти стрепње развију добија се брига као основни облик егзистирајућег разумевања света.on je primarno ono biæe koje boravi u raskrivenosti bitka i u kojem bitak prisustvuje kao raskriven. Miloš Todoroviæ. Отвореност према бивствовању омогућава брига која се првобитно открива као тесгоба (стрепња).. Савест доводи до одлучности која ствара егзистенцију. док егзистирати значи – бити у времену. „Fundamentalna ontologija i idealizam“.

Zagreb-Beograd. „Uvod u ‘Sein und Zeit’“. Fihtea. Iako se od Gotšalka (1725. nalazi tendencija da se „Dasein“ upotrebljava kao naziv za specifièno ljudski naèin postojanja. Petroviæ. 1986. polazeæi od izvornog znaèenja njegovih sastavnih delova koje je u svakodnevnomm govoru zaboravljeno. Gajo. 145. kako se ovde naglašava.pripisati svakom biæu a ne samo èoveku.). u Prolegomena za kritiku Heideggera. a zatim Jakobija. Fojerbaha i posebno Jaspersa. Naprijed. veæ i precizno artikuliše. . Hajdeger je prvi koji taj termin u ovom smislu ne samo nedvosmisleno fiksira.. str.

Related Interests