You are on page 1of 1

Drugi primer je komercijalno bankarstvo.

Pri kraju II svetskog rata


komercijalno bankarstvo je zauzimalo otprilike polovinu finansijskog
trzista. Danas zauzima oko jedne petine. Zasto je ono potisnuto?
Zasto su medjunarodna finansijska tržišta u Londonu, a ne u New
Yorku?

Odgovor se nalazi u dugoročnim efektima upornog traženja posebnih


usluga od vlade, koje je primenjivala bankarska industrija. U ranim
danima, pod onim sto je poznato kao regulacija Q, vlada je postavila
granicu na kamatne stope koje banke mogu da plaćaju, uključujući i
nultu kamatu na neoročeni depozit. Od vlade uvedena nulta kamatna
stopa na neoročeni depozit podstakla je razvoj tržišnih novčanih
fondova i rast supstituta i alternativa bankama. Bankarska industrija
je uporno podržavala fiksne devizne kurseve. Kada je dolar upao u
nevolje, Predsednik Johnson je uveo ograničenje spoljnih zajmova i
porez za izjednačavanje kamatnih stopa. Rezultat je bio selidba
bankarske industrije u London. Obe ove mere, unazadile su
komercijalno bankarstvo od dominantnog ponuđača kredita, do
minornog igrača. Opet, politika koja je bila vrlo kratkovida.