Božidar Milosavljević

ZABORAVLJENO ZNANJE PREDAKA

Urednik Zoran Petrović • Recenzenti dr Milivoje Rakić i Rastko Zakić • Lektor i korektor Goran Čučković • Tehnički urednik Goran Čučković • Izdavač ZAPIS, Beograd, Mitropolita Petra 8 • Za izdavača Rastko Zakić • Tiraž 1.000 primeraka • Štampa i povez Biro za grafičku delatnost Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi", Beograd, Bulevar vojvode Mišića 43/111 •Štampanje završeno decembra 1981.

Beograd, 1981

PREDGOVOR

Autor mr Božidar Milosavljević svoj esej „Zaboravljeno znanje predaka" na izvestan nacin nije namenio širokom krugu čitalaca. Esej je protkan matematičkom fenomenologijom i obrascima koji (prema autoru) olakšavaju razumevanje i lakše shvatanje iznete materije vezane za sadašnje stanje u fizici i filozofiji. Sadržaj eseja odvija se u sedam izlaganja koja logički proizilaze jedno iz drugog: Saznanje. Realnost, Rad, Život, Čovek, Misao i Sreća. Kroz celo izlaganje autor ostaje dosledan sadašnjim shvatanjima u nauci. Sva objašnjenja prikazana su kao energetsko—materijalna zbivanja u procesu stalne transformacije, s tim što ih autor oseća, objašnjava i meditira o njima na jedan njemu specifičan način. On čitaoca uvodi u materiju koja je veoma pogodna za spekulativno razmišljanje, iz koga čitalac izvlači zaključke koji mu omogućuju stvaranje sopstvenog stava i mišljenja, koje neobavezno i prvenstveno njega samog inspiriše i čini zadovoljnim. Sa ovog stanovišta esej „Zaboravljeno znanje predaka" vrlo je atraktivan tekst pogodan za diskusiju, kako u krugu istomišljenika tako i u krugu onih čija se mišljenja razilaze. Na kraju, kako sam autor kaže, tekst se može shvatiti kao polazna osnova za razgovore i razmenu mišljenja o pojavama i procesima na granici realnog i mogućeg. U Beogradu, avgust 1981. Dr Milivoje Rakić

Prvo izlaganje: SAZNANJE
1.1. Polazimo od činjenice da čovek rasuđuje o pojavama i procesima u Prirodi na osnovu znanja; da znanje formira na osnovu primljenih informacija i sopstvene imaginacije. Informacije prima čulima, koja registruju samo mali deo okruženja: koža — fizički dodir i zračenja infracrvenog reda; nos — apsorpciju gasnih aromatičnih molekula; jezik — apsorpciju aromatičnih molekula tečnosti i čvrste materije; uho — mali deo zvučnih talasa i oko — svetlosne talase. Uloga imaginacije u ovakvim uslovima je da nadoknadi informacije, koje čula nisu u stanju da registruju, bez obzira na prisutna oruđa koja su nam proširila ugao zapažanja. U ovakvim uslovima možemo konstatovati da je saznanje u funkciji informacija i imaginacije: Z = f (In, Im) 1.2. U okviru ovakve konstatacije očigledno su civilizacije sa većim brojem čula u znatnoj prednosti u sagledavanju okruženja, zaključivanju i tumačenju pojava; pa samim tim i bržem razvoju. Da bi kompenzirali ovakav nedostatak, trudimo se da povećamo asortiman prijemnika, koji nam impulse iz spoljneg sveta prevode na frekvenciju naših čula. Samim tim činimo sebi indirektno dostupno opažanje pojava i procesa u Prirodi, koje direktrto nismo u stanju da uočimo i prihvatimo. 1.3. Međutim, postoje isto tako i teoretske mogućnosti da povećamo broj čula, kako bismo prihvatili veći spektar informacija. Nažalost, o ovoj mogućnosti vrlo malo razmišljamo. 1.4. Na nivou napred iznetih stavova, celokupni spoljni svet organizovali smo uslovno u pet kategorija pojmova, kojima tumačimo sve pojave i sva zbivanja koja smo u stanju da opazimo. To su: prostor, energije, materija i trajanje, povezani međusobno interakcijama kretanja. Ukoliko zamislimo prostor beskonačan u svakom smislu, kao stacionarno energetsko polje, u kome su svi potencijali izjednačeni; neophodno je da se u ovako shvaćenom prostoru pojavi neki uzrok (ideja ili misao), koji bi svojim dejstvom inicirao razliku potencijala, kao neophodan uslov za individualizaciju. Ovo bi za dalju posledicu imalo tendenciju uznemirenog (transformisanog) polja da se vrati u prethodno stanje mirovanja. Usled dejstva prostornog pritiska dolazi do saopštavanja energije, od višeg ka nižem potencijalu. Ovo saopštavanje nazivamo kretanje, koje svojim delovanjem deformiše energetsko polje. Posledica ove pojave je konstituisanje materije u prostoru, koja traje u zavisnosti od brzine procesa — zapremajući izvesnu lokaciju; a zatim se u procesu razmene potencijala ponovo dezintegriše kao energija u prostor. 1.5. Prema tome: prostor je beskonačan u svakom smislu; energija je pobuđeni ili transformisani prostor; kretanje je saopštavanje energije; materija je deformisani prostor, a trajanje ovog procesa je u funkciji intenziteta kretanja — odnosno razlike potencijala. Iz ovako izloženog procesa očigledno je da su elementi naše realnosti u stvari samo agregatna stanja prostora (o čemu će kasnije biti reči) koja se uslovno mogu prikazati tetraedarskom formacijom sistema (vidi prilog 1). 1.6. U ovako formiranom sistemu upisano je u obliku lopte sve naše znanje dok celokupan sistem tetraedra okružuie ODisana loDta. koja sama po sebi predstavlja našu imaginaciju, i može se smatrati elementom sistema višeg reda, koji je Ijudskom razumu nedovoljno poznat. Koristeći ovako definisan sistem, spoljni svet možemo saznavati iz različitih aspekata. Najčešće to činimo sagledavajući okruženja iz temena M — kada sve pojave i procese tumačimo u funkciji materije, što je najbliže našem osnovnom čulu dodira. Međutim, isto tako možemo opažati iz drugih temena i tumačiti okruženje u funkciji energije, prostora ili trajanja, već prema tome iz koga temena sagledavamo okruženje. Očigledno je da nam ovakav, integralan način opažanja, otvara neslućene mogućnosti u okviru zahvaćenog volumena saznanja. 1.7. Kako je očigledno da svaki oa elemenata sistema može da interreaguje sa ostalim elementima, pod različitim okolnostima moguće su bezbrojne varijacije međusobnih odnosa, koje se mogu prikazati i prodiskutovati. Na bazi takvih diskusija međuzavisnosti osnovnih elemenata sistema, izvesno je da kretanje (u opštem smislu shvaćeno kao saopštavanje energije od višeg ka nižem potencijalu) promenom svoga znaka i intenziteta, bitno utiče na karakter ostalih elemenata okruženja koje povezuje. Tako je opisani tetraedarski sistem moguće transponovati u bezbroj modela prostorno organizovanih i međusobno povezanih nultim stepenom kretanja (C = 0) u težištu složenog sistema sveta i antisveta. U ovako organizovanom procesu, naša realnost čini samo jedan element složenog pulzirajućeg sistema višeg reda (vidi prilog 2). Mogućnosti kombinatorike izloženog modela sa drugim transformisanim sistemima, vode nas ka otvorenom konceptu univerzuma.

Drugo izlaganje: REALNOST
2.1. Razmatrajući problem saznanja, došli smo do vrlo bitne konstatacije da se kretanje, kao pojava koja uslovljava sva zbivanja u svemiru dešava u prostoru koji opredeljuje lokaciju na kojoj se vrši razmena između energije i materije, koje predstavljaju sadržaj realnosti. Trajanje procesa u funkciji je razlike potencijala i intenziteta saopštavanja energije. Ukoliko uporedimo zavisnost navedenih parametara realnosti, očigledno je da je zbivanje nemoguće bez sadržaja i lokacije; da je sadržaj nemoguć bez lokacije a moguć bez zbivanja, i da je lokacija moguća i bez sadržaja i bez zbivanja. Iz ovog sledi da je kretanje dva puta zavistan parametar; da su energija i materija jedan put zavisni, dok je nezavisni prostor, praosnova naše realnosti. Ako ukinemo bilo koji od ova tri parametra sistem naše realnosti se raspada, a saznanje gubi smisao, što se može prikazati izrazom: R = (C => EM) A (EM V) 2.2. Međutim, u ciklusu u kome živimo na snazi je pravilo da je materija filozofska kategorija za označavanje objektivne realnosti. Ukoliko uporedimo ovakav stav sa napred iznetim pristiipom, očigledno je da on predstavlja pokušaj da se posledicom objasni dzrok, što podseća na amebu koja ne priznaje ništa što nije u stanju da dodirne. Ovako sagledavanje okruženja ima za dalju posledicu organizaciju mehaničkog sveta sa potrošačkim kriterijumima. Filozofija defekta mase iskazana relacijom E = mc
2 n

postala je ideja vodilja u istraživanju mogućih izvora energije. Mada ovaj proces spontano nastaje u povratnom ciklusu dezintegracije materije kroz energetsko stanje u prostor, očigledno je da nezavisno egzistira u prostoru čitav spektar energetskih stanja, koja se mogu koristiti na različite načine i u različite svrhe. 2.3. U vezi sa napred iznetim stavom mogu se postaviti sledeća pitanja: 1. Da li je opštim zakonom relativnosti iskazana jednakost ili ekvivalentnost mase materije i količine energije? 2. Da li zakon transformacije važi u oba smera kako za defekt mase tako i za njeno nastajanje? m = Ec
—2

=?

i 3. Sta je u ovom procesu sa gustinom, otporom i potiskom prostora, koji nastaju kao posledica ovih transformacija? 2.4. Ako prihvatimo prostor kao praosnovu realnosti, koja kroz proces transformacije menja svoja agregatna stanja, u skladu sa napred iznetim stavovima mogu se i dalje postavljati pitanja: 4. Koji su to pojavni oblici prostora? 5. Kakva je njihova međusobna veza? i 6. Koji uzroci dovode od izmene njihovog entiteta odnosno koji uslovljavaju procese transformacije? 2.5. Prvo ili zadnje agregatno stanje prostora u geometrijskom smislu predstavlja tačka bez dimenzija i sadržaja? U njoj nema kretanja. Jedini kvalitet ovoga stanja je beskonačna potencijalna energija sa odgovarajućom beskonačnom gustinom. Ovo stanje može se uporediti sa crnom jamom naše realnosti ili kvazarom antisveta. Nastaje zbog nekontrolisane integracije prostora, pri čemu kinetička energija nije u stanju da se suprotstavi narastanju potencijalne energije. Kao posledica ovog procesa gustina prostora dostiže svoj maksimum. Tačka može i dalje da se integriše kao eksplozija kvazara u antirealnosti sa narastaniem negativnog ubrzanja (c°) ili da se dezintegriše u našu realnost nošena potiskom, koji nastaje recipročno opadanju gustine prostora. Ek => o; Ep => max. 2.6 Iz napred opisane transformacije, očigledno je da iz tačke nastaje elementarni vakuum, kao drugo agregatno stanje. Ovaj entitet predstavlja čistu lokaciju i odlikuje se narastanjem prostora na račun opadanja prvobitne gustine. U ovom stanju, još uvek nema izdiferenciranog sadržaja, tako da trajanje nema smisla. Elementarni vakuum nošen potiskom tačke koja se dezintegriše teži svome dimenzionalnom maksimumu. Paralelno sa ovim geometrijskim narastanjem, dolazi do kvalitativnih izmena sile potiska u kinetičku energiju prostora. EK> o; Ep=>o; 2.7. Kinetička energija polako ispunjava prostor koji se širi i transformiše ga u stacionarno energetsko polje. Tako dolazimo do trećeg agregatnog stanja koje poseduje sva tri elementa realnosti — lokaciju, sadržaj i zbivanje. Međutim, sadržaj ovog entiteta je samo energija bez materije. U daljem razvoju procesa, kada prostor u svome širenju dostigne maksimum, dolazi do parcijalnih uticaja koji remete kontinualnost nastalog stacionarnog energetskog polja.

EK => max; Ep=>0; 2.8. Sa stanovišta znanja koje posedujemo nemoguće je tačno objasniti kako nastaju parcijalni uticaji koji izazivaju razlike potencijala, odnosno individualizaciju stacionarnog energetskog polja, praćenu lokalnim saopštavanjem energije i tendencijom uobličavanja. Uravnoteženi pritisak prostora deluje na više potencijale razlažući ih i potiskujući u razređene zone. Tako nastaju energetski tokovi u stacionarnom energetskom polju, praćeni stvaranjem plazme, četvrtog agregatnog stanja prostora. Ovaj entitet daleko je značajniji, kompleksniji i uticajniji od sva preostala tri agregatna stanja materije. lako po svojoj konstituciji materijalne prirode, plazma kao i energija može se interpolovati u bilo koje gasovito, tečno ili čvrsto stanje materije. Očigledno je da plazma ima sposobnost kako disperzije tako i kondenzacije u zavisnosti od interakcija kinetičke i potencijalne energije. Ukoliko bismo pokušali da njeno nastajanje hronološki smestimo u životni ciklus realnosti, onda bi to bilo u periodu maksimalnog prostornog zahvata. Ep < Ek > I jon.pot.mase 2.9. U daljem procesu potencijalna energija nadvladava kinetičku, tako da sledi kondenzacija plazme u gasno stanje prostora. Peti entitet prati transformacija energije u masu koja narasta. Ovo agregatno stanje odlikuje se velikom slobodom kretanja čestica koje čine masu, sa dobro opisanim pojavama u kinetičkoj teoriji gasa. EP> Ek > eV mase 2.10. Šesto agregatno stanje u daljem procesu kondenzacije prostora je tečnost. Ovde je kinetička energija još uvek dovoljno aktivna da nadvlada težnju potencijalne energije za uspostavljanjem konačnog poretka prostorne organizacije. Ep > Ek < eV mase 2.11. U daljem procesu povećavanja potencijalne i opadanja kinetičke energije, dolazimo do čvrstog stanja, koje je sedmo agregatno stanje prostora. Ovde je potencijalna energija nastala tako da su prostornestrukture materijalnih čestica izdiferencirane. Kinetička energija ogleda se u transportnim procesima ispod energije veze molekula. Ep > Ek < eV mase Dalje sažimanje materije nama je nepoznato, ali teoretski vodi u tačku sa već opisanim osobinama. 2.12. Ukoliko se u sklopu ovakvog sagledavanja osnovnih elemenata naše realnosti osvrnemo na dimenzionalnost prostora, potrebno je ispitati mogućnost interakcije između pojedinih dimenzija prostora. Pri ovome treba imati u vidu da su manje složene dimenzije sastavni deo složenijih dimenzija i da su u zavisnom položaju od njih. Na primeru klasične geometrije tačka je bez dimenzija (ili su sve dimenzije u njoj?);prava ima jednu dimenziju — dužinu; ravan nastaje od dve upravne prave — i poseduje kvalitet površine; tri dimenzije ima prostor koji nastaje od tri međusobno upravne prave. Četvrta dimenzija gustina, nastaje kada se na svaku od prethodnih dimenzija prostora postavi nova upravna dimenzija, itd. Prema tome na bazi ovakvog narastanja dimenzija moguće je izvući određene zaključke: za tačku je nemoguće prostiranje u beskonačnost — što je za pravu sasvim obična pojava. Za pravu je nemoguće da bude pored sebe, a to je u ravni uobičajeno. Za ravan je nezamislivo da su dve suprotne tačke u ravni susedne, međutim, u prostoru to je moguće. Zapremina ne može da bude veća ili manja od sebe, ali to je u četvrtoj dimenziji moguće, itd. Iz napred iznetih primera očigledna su ograničenja mogućnosti saznanja, koja proizlaze kako iz mehanizma prijema informacija i imaginacije, tako i iz dimenzionalnog aspekta lokacije predmeta saznanja u odnosu na saznavaoca. 2.13. Na bazi napred opisanih procesa transformacija prostora i uočenih međuzavisnosti osnovnih elemenata sistema, možemo usvojiti kao relativnu zakonitost procesa izraz, koji u najvećoj meri zadovoljava raspoložive logičke mehanizme: EV~TMC" „Ukupna energija u prostoru proporcionalna je trajanju materije u nekom stepenu kretanja." Ili drugim rečima dok se materija kreće — prisutna je i energija u prostoru; kada prestane kretanje ostaje samo prostor i trajanje bez sadržaja. Ova ideja prisutna u svim učenjima za koje čovečanstvo zna, uklapa se i u najsavremenija istraživanja. Daljom diskusijom gornje proporci je možemo preciznije definisati odnose osnovnih elemenata naše realnosti.

Treće izlaganje: R A D
3.1. Posle napred iznetog procesa nastajanja, trajanja i odumiranja određene realnosti, korisno je malo pažnje posvetiti radnom procesu, bez koga ove transformacije nisu moguće. U najopštijem smislu pojam rada odnosi se na razmenu energije između nekog sistema i njegove okoline. Rad može biti: mehanički, hidraulični, pneumatski, termički, električni, magnetni, psihički, ili neke druge prirode, i može se označiti izrazom: W = F cos α Isti pojam može se izraziti nešto konkretnije d'W = P dV izjednačavanjem rada sa dejstvom pritiska na deo neke zapremine, što nas dalje vodi u oblast termodinamike. 3.2. Istraživanje svojstava raznih sadržaja u energetskom polju podrazumeva evidentiranje ponašanja tih sadržaja pod uticajem dejstva energije iz polja; iznalaženje korelativnih odnosa između ovih pojava i definisanje novih parametara za bolje razumevanje nastalih procesa. S tim u vezi rad zračenjem od izuzetnog je značaja, obzirom na prethodno istaknutu međuzavisnost kinetičke i potencijalne energije u sistemu i okruženju. Isto tako neophodno je dobro upoznati prirodu energetskog polja, kako bi se što približnije utvrdili uticaji pojedinih njegovih parametara u procesu razmene energije sa sistemom, koji se u njemu nalazi. 3.3. Prema osnovnom konceptu, razmena energije zračenjem između polja sile i proizvoljnog sistema može se odvijati u tri oblika: - Wp > Ws; ako je zračenje polja veće od zračenja sistema, onda sistem vrši pasivan rad, odnosno polje vrši aktivan rad u odnosu na sistem, koji se naziva sivo telo. - Wp = Ws; ako je zračenje polja jednako zračenju sistema, onda polje i sistem vrše neutralan međusobni rad. Sistem se tada naziva crno telo. - Wp < Ws; ako je zračenje polja manje od zračenja sistema, onda polje vrši pasivan rad, odnosno sistem vrši aktivan rad u odnosu na polje i naziva se belo telo. U vezi sa ovim elementarnim znanjem, možemo napomenuti da se razmena energije zračenjem između polja i sistema odvija tako, što se deo energije polja reflektuje od sistema nazad u polje, a deo energije apsorbuje u sistem. Apsorbovani deo energije ponovo se iz sistema emituje u polje. Wp= Wr+Wa =>Wa = We=>Wr = ΔW. 3.4. Ovako opisan proces važi za siva tela koja uglavnom čine realnost naše planete. Kod crnih tela nema refleksije tako da ova tela svu energiju polja apsorbuju da bi je kasnije emitovala nazad u polje. Kod belih tela nema apsorpcije, ona svu energiju zrače u polje. Isto tako očigledno je da je reflektovani deo energije razlika između zračenja polja i sistema i da predstavlja količinu rada koju polje vrši u odnosu na sivo telo, što se može iskazati zamenom Stefan-Bolcmanovog zakona u Kirhovoj jednačini: We = e α T
4

3.5. Kako je Vinovim zakonom uspostavljen odnos između učestanosti supstance i njene temperature f = 5,8 x 10 T kada u Kirhovom izrazu zamenimo ovu vrednost dobijamo količinu rada koji polje vrši prema sivom telu izraženu preko učestanosti polja odnosno vibracijom. We = e α < 5,8x10 )
10 4 (nedostaje deo formule) 10

3.6. Istraživanje fenomena gravitacije, kao radnog procesa, započelo je razmatranjem negativne mase u Njutnovom zakonu, za sisteme gasova koji napuštaju atmosferski omotač. F = c• mp • ms /p => — F = c• mp • — ms / p
2 2

Došlo se do pojma negativne gustine u odnosu na srednju vrednost gustine atmosfere, m = p • V => — m = ( — p) • V => ps <>po

što je ukazalo na globalnu tačnost Arhimedovog zakona kojim se ova pojava tumači. U traganju za detaljnijim objašnjenjem ove pojave analizirane su vrednosti kinetičkih energija, gasnog pritiska i kvadrata brzine oscilovanja molekula gasnih sistema i atmosfere. Ek = 1/2 mc = 3/2 PV= 3/2 nRT = 1/2 UQ = 1/2 фI iz čega dalje sledi c = 2Ek / m
2 2

;

P = 2Ek / 3V

;

T = 2Ek / 3nR

Medutim, redosled dobijenih vrednosti nije u potpunosti odgovarao ponašanju gasova u atmosferi. 3.7. Kada je vrednost kvadrata srednje brzine oscilovanja molekula redukovana po jedinici mase moiekula koju osciluje, došlo se do zadovoljavajućih rezultata. Tako je nastao pojam kapaciteta negativne težine supstance: Knt = c / m ; (c / p • V) koji predstavlja specifičnu oscilatornu sposobnost jedinične mase, pri određenim uslovima. Diskusijom ovog izraza može se uočiti da je ova sposobnost proporcionalna povećanju energije pri konstantnoj masi, ili smanjenju gustine mase pri konstantnoj energiji sistema. 3.8. Daljom razradom ove ideje došlo se do pojma granične vrednosti ovog kapaciteta, koji se odnosi na gas azot koga ima 78% u atmosferi, i koji svojom specifičnom oscilatornom sposobnošću, odoleva gravitaciji formirajući atmosferski omotač naše planete. K° nt - AZOT Ukoliko vrednost ovog izraza zamenimo u opštem obliku obrasca za kinetičku energiju dobijamo izraz Knt = 2Ek / m
2 2 2

Daljim razlaganjem kinetičke energije na termičku, električnu i magnetnu komponentu dobijamo jednačinu koja determiniše bestežinsku ravan poija. Knt = 2 • fν / m (dEt + dEu + dEф) Vrednost kapaciteta moguće je izraziti i preko učestanosti, razlaganjem brzine oscilovanja Knt = (λ• f) / m iz koga je očigledno da je kapacitet negativne težine proporcionalan povećanju stepena oscilovanja, a recipročan masi koja osciluje. 3.9. Ako napred izloženo zapažanje, iskoristimo za objašnjenje prirode energetskog polja planete u atmosferskom omotaču, možemo sa sigurnošću tvrditi da je ono termo-elektro-magnetne prirode. Isto tako može se zaključiti iz ponašanja azota da energetsko polje ima svoju bestežinsku ravan determinisanu graničnom vrednošću specifične oscilatorne sposobnosti jedinične mase i jednačinom iz prethodnog stava, sa odgovarajućim parametrima za termičku komponentu energije (dEt) električnu (dEu) i magnetnu (dEΦ) - (vidi prilog 3). 3.10. Kada grafički predstavimo međusobne uticaje ovih parametara u prostornom koordinatnom sistemu, očigledno je da se materijalna čestica sistema nalazi u složenom energetskom polju, koje je definisano međusobnim uticajima ovih parametara što se može izraziti preko vrednosti kapaciteta negativne težine polja ili jedinične mase koja se u njemu nalazi. U zavisnosti od vrednosti ovih kapaciteta čestica se može nalaziti: ispod ravni, u ravni ili iznad bestežinske ravni polja. Ako je ispod ravni onda je to sivo telo; ako je u ravni onda se radi o crnom telu; a kada je iznad ravni radi se o belom telu, koje vrši rad u odnosu na polje u kome se nalazi. 3.11. Ukoliko energetsko polje zamislimo kao polje naše planete, a česticu materijalnog sistema kao neko složeno oruđe koje vrši koristan rad — gravitaciju možemo shvatiti, ne kao silu već, kao prostornu pojavu, koja ima svoju termičku, električnu i magnetnu komponentu, a posledica je procesa razmene energije između energetskog polja i oruđa koje se u njemu nalazi. U tom svetlu Arhimedov zakon u kome se potisak supstance polja javlja kao postedica manje gustine sistema, može se objasniti i kao radni proces zračenjem između sistema i polja — uslovljen razlikom specifičnih oscilatornih sposobnosti polja i sistema (po jediničnoj masi).
2 2

Wp - Ws = ΔW 3.12. Analizom ponašanja jedinične mase proizvoljnog sistema u bestežinskoj ravni energetskog polja planete, dolazimo preko razmene energije izmedu sistema i planete koje se potiru, do međuzavisnosti ukupne energije sistema po jediničnoj masi sa odgovarajućom energijom planete;

ΣEsi / msi <> ΣEpl / m pl

iz koje dalje proizilazi, za uslov tevitacije proizvoljnog sistema u energetskom polju planete, Zakon simetrije kinetičke i potencionalne energije sistema po jediničnoj masi;

Ek / ms <> Ek / ms

odnosno uslov za ekvivalentnost kvadrata brzine oscilovanja jedinične ma»e sa gravitacionom konstantom i prečnikom planete.

c <> 2 Rg

2

1.8. Daljim razmatranjem gornjeg izraza možemo zaključiti da su kvadrat brzine oscilovanja i gravitaciona konstanta energetski uslovi, koji se javljaju kao koeficijenti transformacije kinetičke u potencionalnu energiju i obratno, a manifestuju se kaointenzitet inercije iskazan gravitacionom konstantom u izrazu za potencionalnu energiju; ili kao momenat inercije iskazan kvadratom brzine oscilovanja u izrazu za kinetičku energiju. Iz ovoga dalje sledi zaključak da ni gravitacija ni njoj suprotna levitacija nisu sile, već rezultante razmene energije između planete i proizvoljnog sistema, koje se javljaju kao spoljna manifestacija unutarnjeg energetskog stanja sistema i planete. Za veću potencionalnu energiju sistema od kinetičke, javlja se gravitacija sa smerom dejstva u korist planete; Ep > Ek

> g > c / 2R > Q > 0

2

dok se za veću kinetičku energiju sistema od potencionalne, javlja levitncija sa smerom dejstva u korist sistema.

Ek > Ep > c > 2Rg > Q <= 0

2

1.9. Na taj način zatvara se krug objašnjenja za fenomen levitacije — između Arhimedovog zakona o potisku sredine objašnjenog radnim procesom zračenja i Zakona o održanju ukupne energije i simetriji kinetičke i potencionalne energije. Oba zakona u pogledu formulacije uslova za levitaciju proizvoljnog sistema, saglasni su u pogledu relevantnosti momenta inercije jedinične mase iskazanog kvadratom brzine oscilovanja u funkciji gravitacione konstante i prečnika planete; koji se kao energetski uslovi mogu manifestovati kroz razne tipove radnih procesa, a ne samo kroz pravolinijsko kretanje. 3.15. Na kraju ovog kratkog izlaganja potrebno je istaći da rad nije samo prosta razmena energije sistema sa okruženjem, već je za ovaj proces potrebno znanje i orude. Prema tome rad je funkcija od tri promenljive različitog intenziteta; pri čemu je moguća različita efikasnost u zavisnosti od interakcija navedenih parametara. Očigledno je znanje daleko najuticajniji parametar, tako da u spektru mogućnosti eksponencijalno utiče na prirast efikasnosti radnog procesa, pri čemu je moguće uproštavanje oruđa ili smanjenje potrebne energije do limitiranog minimuma.

Četvrto izlaganje: Ž I V O T

4.1. Zahvaljujući gravitacionoj pojavi koja je objašnjena u prethodnom izlaganju, na planeti se pojavio život kakav znamo. Uobičajena definicija za fenomen života odnosi se na sposobnost materije da se reprodukuje sa zadržavanjem određenih osobina. Očigledno život u ovoj definiciji postuliran je kao osobina sadržajr, koji reprezentuje samo živa materija. Međutim, ako se podsetimo na prethodne stavove o Realnosti koju sačinjavaju lokacija, sadržaj i zbivanje; čini se mnogo prihvatljivijom ideja o životu kao radnom procesu koji predstavlja transformaciju kompleksnog sadržaja — odnosno izmenu strukture sistema Realnosti. Kako je rad u stvari fenomen razmene energije, onda su primarni bilansi energetskih procesa, a osobine materije su sekundarna pojava ili posledica ovih procesa.

4.2. Na bazi ovakvog objašnjenja sledi da je Vasiona u stvari živo biće u procesu stalne transformacije, kroz izmenu agregatnih stanja prostora. Odgovarajuće karakteristike ili pojavni oblici Realnosti, koji nastaju i traju — transformišu se u druge nepredvidive oblike. U ovakvom spektru beskonačnih mutacija, svaka životna forma je konačna u svome trajanju i ograničena u svojoj složenosti; a svaka ideja je moguća pri određenim usiovima.

4.3. Saznanje kojim raspolažemo, i osećaj koji nas vodi ka reiativnoj istini ukazuju nam na složenost životnih procesa. Međutim, niz životnih pojava moguće je klasifikovati u određen broj grupa i kategorija sa određenim osobinama. Zadržaćemo se na pretpostavci da postoje tri grupe životnih struktura u našem Univerzumu, koje su u hijerarhijskom odnosu. - Najrazvijeniju grupu čine energetske strukture organizovane u entitete sa nedokučivim osobinama i sposobnostima, koji su izvan predmeta ovog izlaganja. - Srednju grupu čine energetsko—materijalne strukture ili nadljudska bića, u koju bismo mogli da smestimo hipotetičke, znatno starije i razvijenije civilizacije od nas; ili pojedince sa naše planete, koji su ceo svoj životni ciklus posvetili samooblikovanju, razvijajući nadracionalnu intuiciju i volju. O ovoj grupi u daljem izlaganju biće ukratko reči u odeljku 4.9, 4.10. i 4.11. - Najmanje razvijenu grupu čine materijalno—energetske strukture, koje se mogu klasifikovati u četiri kategorije na osnovu četiri osobine, koje ih kvaiifikuju i kvantifikuju. 4.4. Prva osobina treće grupe živih bića je prostorni identitet koji predstavlja geometrijsku Ijusku ili materijalno telo od elemenata supstance Planete. Ova osobina uslovljava oblik i predstavlja oruđe u materijalnom svetu. - Druga osobina treće grupe je energetska matrica od supstance energetskog (eteričkog) polja planete. Ova osobina daje jedinki snagu i sposobnost akcije u fizičkom okruženju, i utiče preko endokrinog sistema bića na njegove fizičke mogućnosti. - Treću osobinu treće grupe predstavlja astralna matrica od supstance Sunčevog polja i uticaja drugih planeta. Ova osobina daje jedinki sposobnost osećanja, i preko vegetativnog sistema bića utiče na njegove želje. - Četvrta osobina jedinke je posedovanje rrientalne matrice od supstance Galaktičkih uticaja. Ova osobina daje jedinki sposobnost saznanja, i preko nervnog sistema bića utiče na njegov karakter i volju. Ova osobina je u stvari ličnost. Na bazi napred iznetih životnih osobina, složenih po značaju, moguće je nešto konkretnije reći o životnim kategorijama treće grupe.

4.5. Na najnižem horizontu lokalne organizacije života u trećoj grupi nalaze se minerali. Oni poseduju samo materijalno telo od elemenata sups'ance Zemlje, i sposobnost da reprodukuju svoju formu u skladu sa geometrijom kristalne rešetke Dornriice kojoj pripadaju. Ovo im daje identitet vrste bez individualnih osobina. Korisno je napomenuti da se pojam kristalne rešetke koristi za identifikaciju prostorne strukture materije, koja proističe iz energetskih međudejstava materijalnih čestica od kojih je mineral sačinjen. 4.6. Na drugom horizontu životnih pojava nalaze se biljke. One pored fizičkog tela poseduju bioplazmu ili energetsku matricu, koja im daje sposobnost akcije u odnosu na okruženje i reakcije na različite impulse iz spoljneg sveta. Ove sposobnosti manifestuju se pokretanjem organa (lišća, grana i korenja) i procesom fotosinteze, zatim reagovanjem na dejstvo gravitacije, toplote, muzike i drugih energetskih impulsa. Ove akcije odvijaju se na bazi hidrauličkih principa koje inicira tečnost u endokrinom sistemu ovih bića i manifestuju se kao mogućnosti. 4.7. Na trećem horizontu životnih pojava nalaze se životinje. One pored fizičkog tela i energetske matrice poseduju astroplazmu ili astralnu matricu, koja im daje sposobnost osećanja prijatnosti ili neprijatnosti; simpatije ili antipatije; Ijubavi ili mržnje. Astralna matrica zajedno sa energetskom matricom inkorporirana je u fizičkom telu sa kojim čini celinu bića. Sposobnost osećanja razvija u jedinkama trećeg horizonta duševne osobine, koje se preko vegetativnog sistema bića manifestuju kao želje. 4.8. Na četvrtom horizontu životnih pojava nalaze se Ijudi. Oni pored fizičkog tela, energetske i astralne matrice, poseduju kosmoplazmu ili mentalnu matricu, koja im daje sposobnost saznanja i svesnog rasuđivanja. Ove sposobnosti razvijaju u bićima sa četvrtog horizonta duhovne osobine koje se preko nervnog sistema manifestuju kao intelekt, karakter i volja. Ljudska bića na našoj planeti, predstavljaju najviši oblik organizovane materije i čine prelaz od materijalno-energetskih ka višim energetsko-materijalnim bićima iz druge grupe — odnosno petog horizonta. 4.9. Na petom horizontu životnih pojava nalaze se astralna bića. Ova bića su u svom razvojnom procesu izgubila čvrste materijalne Ijuske, tako da poseduju samo astralnu matricu kao nosioca prostornog identiteta sa astralnim i mentalnim sadržajem. Kako ne poseduju materijalnog izvršioca, ova bića interreaguju sa bićima četvrtog horizonta isključivo kroz energetske manifestacije, javljajući se kao nosioci parapsiholoških fenomena, ili kao pojave „duhova" raznih tipova. 4.10. Na šestom horizontu životnih pojava nalaze sementalna bića. Ova bića su u daljem razvojnom procesu odbacila fizičko telo, energetsku i astralnu matricu. Ona poseduju samo mentalnu matricu kao nosioca prostorne identifikacije sa mentalnim sadržajem. Ova bića na znatno razvijenijem stupnju od Ijudi ne interreaguju sa četvrtim horizontom, gde ih zastupaju astralne jedinke. Njihov uticaj na peti horizont najverovatnije se odvija na suptilnim energetskim nivoima osećanja i misli. 4.11. Na sedmom horizontu druge grupe životne organizacije, nalaze se kauzalna (uslovna) bića, koja su u svome dugom razvoju od minerala odbacila sve elemente vulgarne materije i prostih energetskih oblika. Ova bića sačinjena su od kosmoplazme u kojoj se nalaze integrisani „stalni atomi" i „mentaina zajednica", koji ostaju u kauzalnoj strukturi kao rudimenti embriona posle dezintegracije fizičkog tela, energetske, astralne i mentalne matrice. Ova bića komuniciraju sa višim životnim oblicima prve grupe, a preko mentalnih i astralnih bića i sa najrazvijenijim predstavnicima treće grupe. Iz iznete materije očigledno je da kategorije životnih pojava čine sistem osobina složenih po vrednosti svoga sadržaja (vidi prilog 4). 4.12. Vraćajući se ponovo na stavove iznete u 4.1. i 4.2. dužni smo u nekoliko reči objasniti pojam smrti sa stanovišta logičkog mehanizma treće grupe životnih oblika. Ovaj pojam koji je u našoj svesti suprotan pojmu rođenja, sa stanovišta zakona o održanju energije u stvari je identičan događaj. Gledano šire u životnom biću vasione obe pojave su u stvari samo deo procesa stalne transformacije strukture sistema realnosti. U procesu rađanja — nastaje u okruženju treće grupe materijalno biće sa odgovarajućim energetskim matricama. U procesu smrti — nastaju iz okruženja treće grupe energetske matrice, dok se materijalno telo dezintegriše u materijalne strukture nižeg reda. Ostaje otvoreno pitanje odakle dolaze i gde odiaze energetske matrice - odnosno kvantum svesti, koji poseduje svako živo biće? Delimičan odgovor koji se odnosi na dezintegraciju svesti u energetsko okruženje vodi nas bliže ideji o smrti kao prelazu iz naše Realnosti u neku drugu prostorno-energetsku dimenziju Vasione.

Peto izlaganje: Ć O V E K

5.1. Ako razmišljate o strukturi sopstvenog bića — vrlo brzo ćete odustati od ideje da ste gomila mesa, kostiju i kože - jer osećate u sebi određeni sadržaj, koji se manifestuje kroz akciju, osećanja i mislil Na bazi napred rečenog čovek kao biće sa četvrtog horizonta (treće životne grupe) u okviru svoga fizičkog tela sadrži inkorporirane tri materijalno-energetske matrice, koje funkcionišu kao posebni elementi usaglašenog sistema unutar Ijuske koja im obezbeđuje prostorni identitet u materijalnom svetu. U zavisnosti od stepena usaglašenosti ovih sistema, može se govoriti o različitim fizičkim, etičkim ili intelektualnim vrednostima svake jedinke. Prema tome čovekje komplementarno materijalno-energetsko biće na visokom stepenu materijalne organizacije; i čini prelaz ka višim energetsko-materijalnim bićima druge grupe. 5.2. Materijalnu osnovu čoveKa predstavija fizičKo telo koje kao Ijuska u sebi sadrži ostale tri matrice. Ovo telo ima svoje organe prilagođene određenim funkcijama za vršenje radnih procesa: jedinke premajedinki i jedinke prema okruženju. U tom smislu ovo telo je oruđe koje izvršava naloge svoga korisnika. Kako je fizičko telo u direktnom kontaktu sa materijalnim svetom, ono je u stalnom radnom procesu razmene energije sa okruženjem. U tom smislu fizičko telo se nalazi u određenom oscilatornom stanju, koje se odlikuje vrlo grubim vibracijama pojedinih njegovih oraana, koie se kreću do granica akustičkih oscilacija. Funkcionisanje fizičkog tela u direktnoj je zavisnosti od uticaja energetske matrice. 5.3. Energetsku osnovu čoveka predstavlja energetska matrica koja se kao plazmatična opna prostire oko fizičkog tela, formirajući finu pulzirajuću mrežastu membranu. Ona nije vidljiva golim okom (neuvežbanog) posmatrača, ali se upornim vežbanjem ili uz korišćenje filtera od „dicijanina" može uočiti kao svetlosna aura infracrvenog reda oko jedinke. I ova matrica je u stalnom radnom procesu prema fizičkom telu i prema energetskom polju pianete, tako da je u specifičnom oscilatornom stanju, koje se po svojim vrednostima nalazi u granicama energije srednjeg infracrvenog zračenja. Energetska matrica ima sedam organa smeštenih na površini plazmatične membrane u oblasti korpusa i glave fizičkog tela i određen broj energetskih centara na korpusu i udovima. Energetski organi odgovaraju astralnim organima - chakram, i imaju funkciju distribucije ezgoplazme po fizičkom telu. Jedan od ovih organa smešten u visini jetre (šestolistni) ima ulogu prihvatanja životne energije - prane iz energetskog polja i njegovu distribuciju do ostalih energetskih organa. Funkcionisanje energetske matrice u direktnoj je zavisnosti od astralne, a njen uticaj na fizičko telo odvija se preko endokrinog sistema. Ovaj uticaj ogleda se u kapacitetu fizičkih mogućnosti, koje čovek poseduje. 5.4. Duševnu osnovu čoveka predstavlja astralna matrica, koja je kao i energetska matrica plazmatična struktura, nešto finija, inkorporirana unutar energetske (eteričke) matrice. Ona poseduje sedam astralnih organa koji su u direktnom kontaktu sa eteričkim organima, a preko njih i sa fizičkim telom. I astralna matrica ima svoju karakterističnu vibraciju, koja se nalazi nešto iznad vibracije energetske matrice ali ispod energije veze materijalnih čestica fizičkog tela. Preko svojih organa i vegetativnog sistema fizičkog tela, astralna matrica utiče na duševne osobine i to: četvorolistni organ - mulandhara, koji se nalazi u korenu kičme utiče na nagone i funkcije fizičkog tela; desetolistni organ — manipura, koji se nalazi ispod pupka utiče na samosvest; šestolistni organ — vadihisthana, koji se nalazi u blizini jetre utiče na intuiciju, sposobnosti i talente; dvanaestolistni organanahata kod srca utiče na raspoloženje; šesnaestolistni organ — vishuddha, koji se nalazi u grlu utiče na način mišljenja; devedesetšestolistni organ — a'jna, koji se nalazi između očiju utiče na samostalnost — to je centar ličnosti, i devetstotinašezdesetolistni organ — brahmarandra, koji se nalazi u temenu utiče na neprekidnost svesti, kao veza sa trećim horizontom (vidi prilog 5). Iz astralne matrice potiču sva osećanja i želje čoveka, koje uslovljavaju rad eteričke matrice, a imaju povratnu vezu sa mentalnom matricom. Aktiviranje energetskih kanala između astralnih organa, oslobađa životnu silu khundalini poznatu i kao velika pozitivna sila ili spiralna vatra.

5.5. Duhovnu osnovu čoveka predstavlja mentalna matrica, koja je granična energetsko-materijalna struktura, znatno finija od astralne matrice u kojoj je inkorporirana. Mentalnamatrica je kod većine Ijudi nedovoljno razvijena , međutim, upornim radom ili samooblikovanjem ona se može aktivirati. Tada se njene vibracije mogu usaglasiti sa vibracijama energetskog polja, što za posledicu ima neslućene mogućnosti realizacije misli u fizičkom svetu. Ova struktura je u povratnoj vezi sa astralnom matricom i u znatnoj meri utiče na tokove astropiazme i funkcionisanje životne sile khundalini. Uticaj mentalne matrice na fizičko telo realizuje se preko nervnog sistema uslovljavajući volju i sposobnosti saznanja iz kojih proističe karakter i intelekt Ijudskog bića.

5.6. Na početku ovog dela bilo je reči o usaglašenosti mentalno-astralno- eteričnog sistema matrica smeštenih u materijalnom telu. Kako je očigledno da svaka od ovih matrica ima svoju specifičnu vibraciju, realizacija usaglašavanja moguća je jedino kroz harmonijski odnos ovih vibracija; odnosno kroz dovođenje ovih oscilacija u rezonansu. M <=> A => E => F. Iz ovog izraza očigledni su međusobni uticaji mentalne, astralne, eteričke matrice i fizičkog tela, koje reprezentuju pojmovi: HOĆU <=> ŽELIM => MOGU => RADIM Isto tako očigledna je jedina povratna veza između astralne i mentalne matrice. Prigušenjem iii eliminacijom ove povratne veze smer uticaja postaje bez „smetnji", a efikasnost Ijudskog bića neograničena što se može iskazati relacijom VOLJA > ŽELJA > SNAGA > ORUĐE. Postizanjeni ovakvog duhovno-duševno-energetskog stanja, rezonantan odnos sistema je postignut i fizičko telo postaje direktan izvršilac misli, bez usporenja procesa i negativnih uticaja na materijalnu Ijusku, što jedinku vodi ka ličnoj sreći i r.eograničenim mogućnostima. f M = I f A = mfE = nfF 1.10. Svaka od navedenih matrica nalazi se u cikličkom-oscilatornom procesu, koji počinje danom rođenja i traje kroz život bića. U prvom delu ciklusi deluju stimulativno, a u drugom deluju smirujuće. Kako sva tri ciklusa imaju različite periode (energetski 23 dana, astralni 28 a mentalni 33), dolazi do stalnih smena osam mogućih stanja koja u znatnoj meri predodređuju afinitete i reakcije čoveka. Ova pojava naziva se bioritam i predstavlja spregnuto međudejstvo energetske, astralne i mentalne matrice. Već smo ranije istakli da energetska matrica uslovljava fizičku snagu čoveka iskazanu pojmom mogu: da astralna matrica predodređuje emotivna stanja čoveka iskazana pojmom želim; a mentalna matrica deluje na kreativne sposobnosti ličnosti iskazane pojmom hoću. Iz ovakve postavke sledi osam mogućih stanja:

HOĆU + ŽELIM + MOGU HOĆU + NE ŽELIM + MOGU HOĆU + ŽELIM + NE MOGU HOĆU + NE ŽELIM + NE MOGU NEĆU + ŽELIM + MOGU NEĆU + NE ŽELIM + NE MOGU NEĆU + NE ŽELIM + MOGU NEĆU + ŽELIM + NE MOGU

= gornja granica individualnih sposobnosti = učenje i važne odluke = intelektualni rad i inovacije = analiza i nove ideje = provod, zabava i rekreacija = donja granica individualnih sposobnosti = fizički i rutinski poslovi = napetost. razdražljivost i sukobi.

Na prelazu iz pozitivnog u negativni deo ciklusa i obratno, nalaze se takozvani kritični dani, koji mogu da se dupliraju ili tripliraju. U vreme ovih dana preporučuje se izbegavanje mentalnih, emotivnih i fizičkih naprezanja, naročito ako su kritični dani za vreme mladine ili punog meseca. Spretnim proračunom predispozicija i izbegavanjem akcija u nepovoljnim periodima i za vreme kritičnih dana, može se izraditi mesečni optimalni program aktivnosti za svakog čoveka. Korišćenje ovakvog kalendara ima za cilj racionalizaciju životne energije, izbegavanje konfliktnih situacija i podizanje nivoa efikasnosti.

Šesto izlaganje: M I S A O

6.1. Razmatrajući fenomen života i Ijudskog bića, došli smo do saznanja da je mentalno biće najsavršenija životna tvorevina, koja se nalazi na prelazu između energetsko—materijalnih (kosmoplazma) i energetskih bića. U radnom procesu koji se naziva mišljenje, mentalno biće proizvodi misli kao energetski odraz razmene potencijala sa okruženjem. Prema tome — misli su energetske pojave, sa pripadajućim spektrom osobina. One svojim delova- njem zapremaju znatan deo okruženja ispunjavajući životni prostor između materijalnih sadržaja. 6.2. Budući da je proces mišljenja zavistan od mentalnog bića, koje ga produkuje, nije svaka misao podjednako vredna, već zavisi kako od sadržaja na koji se odnosi, tako i od izvora iz koga ističe. U tom smislu možemo razlikovati čitav spektar intenziteta, koji opredeljuju kvantitativni aspekt misaonih odraza u prostoru; nezavisno od kvaliteta vezanih uglavnom za sadržaje na koje se misli odnose, i nameru sa kojom su misli formirane u mentalnom subjektu. Tako je u mentalnom prostoru moguće naići na različite misaone forme; od snažnih, glupih i zlonamernih do tihih, pametnih i dobronamernih; kao što je u akustičkom prostoru prisutna rika lava i tiha uspavanka majke. 6.3. Misaone oblike sa punim pravom možemo smatrati prostorno-energetskim entitetima, jer poseduju vrlo suptilne energetske karakteristike, koje su po svojoj konfiguraciji slične osobinama energetskog polja, tako da mogu dugo da se zadrže u njemu pre dezintegracije. U tom smislu misli oplemenjuju ili degradiraju životni prostor Ijudskih i viših bića, delujući svojim specifičnim vibracijama na mentalne matrice okolnih jedinki. Zbog toga je kod Ijudi vrlo često prisutno zapažanje prijatna-topla ili napeta-hladna atmosfera. U tom smislu razvijenije energetsko-materijalne civilizacije iznad četvrtog horizonta, u stanju su da razlikuju spektar mentalnog prostora, kao što mi razlikujemo spektar svetlosti ili skalu tonova, i da na osnovu ovakvih zapažanja mnogo jasnije razgraniče kvalitet i namere bića sa kojim komuniciraju.

6.4. U pogledu transportnog procesa misli koji se odvija od jedne do druge mentalne matrice, razlikujemo pet stupnjeva i to:

- kod najnižih bića sa četvrtog horizonta za komuniciranje se koristi znak ili mimika, kojom se izražava cilj ili namera; - kod nešto viših bića razvijen je ornament, kao sredstvo komuniciranja; - složena Ijudska bića koriste reč odnosno zvuk da bi iskazala određeno osećanje; - kasnije se javlja pismo, koje obezbeđuje trajanje misli i mogućnost prenošenja iskustva na dolazeće generacije; - kod najrazvijenijih oblika iznad četvrtog horizonta komuniciranje se odvija mentalnim porukama, što ugrožava autonomiju jedinke, ali zajednicu čini snažnijom. Ove poruke mogu se beležiti na mentalne trake i kao takve upotrebiti za kondenzovano prenošenje informacija ili identifikaciju mentalnog sadržaja jedinke.

6.5. Najpogodniji način za transport misli je usaglašavanje mentalnih impulsa sa frekventnim stanjem energetskog polja, u kome misaoni entitet treba da obavi određenu funkciju. Ukoliko su frekventna stanja u potpunosti usaglašena, mentalni impuls nalazi se u rezonantnom stanju sa poljem, i nema otpora što mu omogućuje trenutno prostiranje. U ovoj činjenici treba tražiti objašnjenje za razne parapsihološke fenomene kao što su: telepatija, prekognicija, telekineza i druge. Rezonantnim slaganjem amplitudnih vrednos ti ujednačenih monotonih mentalnih impulsa — mantri moguće je doblti snažne oscilacije polja, koje se mogu koristiti ne samo za elektromagnetni, već i za pneumatski, hidraulični pa i mehanički rad.

fM = f EP
Na taj način dolazimo do teoretske mogućnosti kako je misaonim dejstvom moguće usloviti individualizaciii: stacionarnog energetskog polja (vidi odeIjak 1.4.).

Sedmo izlaganje: S R E Ć A

7.1. Vraćajući se ponovo na zaključak petog izlaganja, koji se odnosi na problem usaglašenosti duhovnoduševno-energetskih matrica, koje su smeštene u materijalnom telu, mi se u stvari vraćamo fenomenu sreće. Pojam sreće u životu razumnih bića koja sebe nazivaju Ijudi - zauzima vrlo značajno mesto. Pored saznanja i Ijubavi, sreća kao filozofska kategorija od izuzetnog je značaja i u fizikalnom svetu svake individue. Različiti motivi čine svakog ponaosob sretnim ili nesretnim, tako da se spektar mogućih uzroka na prvi pogled teško može sagledati. 7.2. Međutim, ako bolje razmotrimo uzroke sreće ili nesreće, uočićemo da se zapravo ne radi o motivima u spoljnom svetu, već o procesima u svesti čoveka, koji posredno utiču na bioenergetsko stanje bića, izazivajući prijatna ili neprijatna stanja svesti. U tom smislu odnosi između kategorija: potreba, želja i mogućnosti svakog pojedinca, od izuzetnog su značaja za bilans procesa o kome je reč. Osnovne potrebe svakog bića manje više iste su: želje nastaju kao subjektivna projekcija Realnosti, dok su mogućnosti limitirane količinom fizičke i duhovne energije. U sistemu ovih pojava moguće su različite varijacije odnosa, aii preovladava šest osnovnih procesa, koji rezultiraju određenim stanjem svesti i ponašanjem u fizičkom svetu. 7.3. M > P > Ž — Najpovoljniji proces u svesti, predstavlja stanje u kome su mogućnosti veće od potreba, a potrebe veće od želja. Ovakvo stanje odraz je moćnog, zadovoljnog i skromnog bića, što za posledicu ima ličnu sreću uslovljenu saznanjem. 7.4. P > M > Ž — Nešto nepoVoljniji proces predstavlja stanje u kome su potrebe veće od mogućnosti, a mogućnosti veće od želja. Ovakvo stanje odraz je nemoćnog, zadovoljnog i skromnog bića što za posledicu ima ličnu sreću uslovljenu samokontrolom. 7.5. M > Ž > P — Manje povoljan proces u svesti predstavlja stanje u kome su mogucnosti veće od želja, a želje veće od potreba. Ovakvo stanje odraz je moćnog, zadovoljnog i ambicioznog bića što za posledicu ima ličnu sreću uslovljenu vlašću. 7.6. Ž > M > P — Nepovoljniji proces predstavlja stanje u kome su želje veće od mogućnosti, a mogućnosti veće od potreba. Ovakvo stanje odraz je moćnog, nezadovolinog i ambicioznog bića. što za posledicu ima ličnu nesreću i težnju ka gomilanju materijalnih dobara. 7.7. P > Z > M — Najmanje povoljan proces predstavlja stanje u kome su potrebe veće od želja, a želje veće od mogućnosti. Ovakvo stanje odraz je nemoćnog, nezadovoljnog i skromnog bića, što za posledicu ima ličnu nesreću i materijalnu bedu. 7.8. Z > P> M — Najnepovoljniji proces u svesti predstavlja stanje u kome su želje veće od potreba, a potrebe veće od mogućnosti. Ovakvo stanje odraz je nemoćnog, nezadovoljnog i ambicioznog bića, što za posledicu ima ličnu nesreću i težnju ka intrigama. 7.9. Analiza prikazanih procesa i njihovog uticaja na stanje svesti bića i njegovo ponašanje u društvu, ukazuje na značaj pojma skromnosti u preispitivanju životnih ciljeva i suzbijanju nerealnih želja. Ovaj proces dalje vodi jačanju volje kao preduslova za samokontrolu misli, reči i dela. Pošto savlada samokontrolu, biće postaje čovek svestan samoga sebe i svoga delovanja u fizičkom i duhovnom okruženju. Takvo biće samosvesno svoje lokacije, sadržaja i delovanja, spontano se upušta u dublje saznavanje realnosti, na putu ka ličnoj sreći, slobodi i savršenstvu.

IZVORI

Ovaj esej nastao je kao izvod iz znatno složenijeg materijala, obrađenog, sistematizovanog i izlaganog u periodu od 1970. do 1980. godine. Namenjen je onim istraživačima koji ulažu napor da prodru iza materijalne barijere, tehnološke inercije i potrošačke opsesije ciklusa u kome žive. Skreće se pažnja pažljivim čitaocima da iznetu materiju prihvate kao poiaznu osnovu za sopstvena istraživanja i razmišljanja. U tom smislu navedene stavove treba primiti kao odraz znanja dobronamernih prethodnika, ali sa rezervom, kao jednu od alternativa u pokušaju da se prevaziđu relativne istine koje konstituišu našu predstavu o realnosti u kojoj živimo. Traženje pravog puta prisutno je u svim dostupnim predanjima i pisanim izvorima informacija, koja prethode našem ciklusu, a njegovo iznalaženje subjektivan je doživljaj pojedinaca ili zajednice, i ogleda se u manifestacijama duha izraženim kroz kulturu i stil epohe. Istraživanje realnosti zahteva potpuno angažovanje ličnosti, usmereno kroz sistematski i uporan rad i kompleksan pristup saznanju, nezavisan od veštački isparcelisanih disciplina i istorijskih „izama". Ovakva integralnost pristupa rezultira integracijom saznanja, koja sama po sebi predstavlja najveći kapital saznavaoca. U tom smislu potrebno je sa dužnim poštovanjem odnositi se prema radu i ličnosti onih prethodnika, koji su ceo život posvetili iznalaženju praiskustva ili otkrivanju novih istina. Gledano retrogradno, izloženi materijal nastao je kao celina spontano, bez ikakvog prethodnog koncepta. Zapravo, između 1965. i 1970. godine, iniciran određenim uzrocima (koje nije neophodno pomenuti) počeo sam na temeljima zvanične nauke, da istražujem objašnjenja za pojavu koja se naziva levitaciia; koja u svojoj manifestaciji sadrži energetske karakteristike koje su ukazivdie na sposounost suprotstavljanja gravitaciji — koju sam u to vreme smatrao silom. U tom smislu krenuo sam u istraživanje kroz detaljno izučavanje univerzitetskih udžbenika: mehanike, talasnog kretanja, toplote, elektriciteta, magnetizma, termodinamike, fizike čvrstog stanja, fizičke hemije, kvantne mehanike, radio-hemije, spektroskopije, fizike plazme, visokonaponskog inženjerstva itd; od poznatih autora: F. Sirsa, Č. Kitela, V. Mora V. Rojanskog, G. Fridlandera, J. Kenedija, Dž. Harisona, R. Lorda, J. Lufborova, A. fon Engela, E. Kufela, M. Abdulaha i drugih. Praveći izvode i studirajući teoretske i empirijske osnove, odgovor na izučavani fenomen nazirao se u interakciji energetskog polja sa materijalnim sistemom; međutim, kauzalna veza između gravitacione pojave i njenih uzroka bila je isuviše tanana. Već posle ovog ciklusa bilo je očigledno da postoji mnogo više pitanja nego odgovora u zvaničnoj nauci, koja se uglavnom bavi fenomenologijom procesa odgovarajući na pitanja šta i kako, a vrlo retko ili nikada na pitanje zašto. Zato sam odlučio da drugi ciklus istraživanja usmerim na stare izvore informacija. Tragajući za podacima o energiji polja i njenim manifestacijama i srednjevekovnim, rimskim, grčkim, egipatskim, asirskim, lamaističkim, taoističkim, prethinduističkim zapisima i folklornim predanjima raznih američkih, azijskih i afričkih kultura, zahvaljujući radu: S. Santesona, Dž. Čečvarda, J. Carića, V. Bedžhota, P. Jevtića, S.N. Kramera, R. Grejvsa, R. Pataija, Patandjalija, J. Kelera, Z. Kosidovskog, E. Venca, Lj. Ristanovića, D.G. Suzukija, R. Flaselijea, Dž. Kontenoa, J. Aubojea, P. Montea, Joganande i mnogih drugih, došao sam do saznanja o integralnoj nauci koju su negovale pretpotopne civilizacije, a koja prema nekim izvorima datira i 70.000 godina pre zadnje geomorfološke kataklizme, kada su velikim delom uništene tekovine prethodnih ciklusa. Tragovi tih civilizacija i

njihovog znanja ostali su uglavnom u vidu arheoloških fragmenata, ili kao zavet pojedinih grupa saznavaoca. Ove grupe bile su prinuđene da se izdvajaju i vremenom formiraju duhovnu vlastelu. Ona je staro znanje preformulisala u religijsko učenje, koje je dalje doživljavalo veće ili manje transformacije. Zajednički pristup u svim dostupnim antičkim i pretpotopnim izvorima, ukazivao je na izuzetan značaj harmonijskih principa, za razliku od srednjevekovnog mraka koji je našu reafnost usmerio na grube mehaničke principe radnih procesa, zasnovane na uništavanju materije. U okviru harmonijskih principa značajn aučenja posvećena su razumevanju i primeni vibracija, koje se smatraju uzrokom i posledicom svake aktivnosti. Sada sam se nalazio znatno bliže objašnjenju pojave levitacije, koju sam istraživao, ali se u meni rodila želja da revidiram svoje klasično, mehaničko obrazovanje iz druaih oblasti.Tako sam u trećem ciklusu nastavio da radim na prvobitnoj temi, i da istražujem nekoliko osnovnih pojmova iznetih u prethodnom eseju. Vratio sam se ponovo zvaničnoj nauci ali sada je to bila oblast: astronomije, filosofije, psihologije, biologije, bionike, teologije i drugih oblasti od dobro poznatih autora: F. Hojla, Dž. Tejlora, R. Boškovića, I. Asimova, R. Tota, T. Viksa, T. Marketa, T. Penseka, Dž. Hopkinsa, J. Hermana, Platona, Kanta, Hegela, Ž. Beržijea, Dž. Mekveja, K. Sagana, J. Šklovskog, A. Klarka, S. Lema, E. Loša, F. Vanderberga, 0. Neuberta, A.S. Landberga, J. Batlera, P. Andersa, R. Vinera, V. Selhusa, R. Kevendiša, R. Dokinsa, K.G. Junga, E. Froma, M. Rizla, M. Ebona, V. Kelera, L. Vatsona, Dž. Berdforda, V. Kensinktona i drugih, podvrgavajući njihove stavove analizi zasnovanoj na prethodnom saznanju o harmoniji, vibracijama i razmeni energije kao uslovu za svako zbivanje u Realnosti. Posle ovih analiza shvatio sam pravi uzrok pogrdnih naziva i podsmešljivih tekstova, koji se odnose na astroiogiju, aihemiju, metafiziku i parapsihologiju, formulisanih krajem srednjeg i početkom novog veka, kao odraz nerazumevanja i lošeg vaspitanja. Umesto staloženog i upornog rada na izučavanju tradicije, predanja i starih zapisa, uglavnom je prisutno nestrpljenje uslovljeno nerealnim željama i primenom grube sile. Na sreću neki od najbriljantnijih umova našeg vremena ostaviii su za sobom tragove o pokušajima integracije saznanja. Tako je Albert Ajnštajn napisao predgovor za knjigu Aptona Sinklera „Mentalni radio" pokušavajući da telepatiju objasni kvantnom mehanikom. Nikola Tesla je u svom privatnom životu intenzivno proučavao okultne fenomene. Ernest Šredinger je u svojoj knjizi „Šta je život — um i materija" analizirajući mehanizme života sa stanovišta teoretske fizike zastao pred pojmom duha dok je Rejmond Modi profesor filozofije medicine u knjizi ,,Život posle života" opisao doživljaje pacijenata za vreme njihove kliničke smrti. Radi boljeg uvida, sa najboljom namerom, preporučuju se: životno delo pukovnika Džemsa Čečvarda, koje se odnosi na istraživanje najdalje prošlosti civilizacije na našoj planeti preko naga—maja mrtvog jezika sa glinenih tablica bratstva naakals iz lamaističkih manastira; i ogroman komplementarni rad pukovnika Artura Pauvela, koji je u pet tomova uobličio osnove teozofskog učenja Jelene Blavacke, Ane Besan, S.V. Lidbitera, V.J. Kilnera i mnogih drugih, koji su zapadnoj civilizaciji preneli deo pretpotopnih učenja o čoveku i njegovim mogućnostfma.

U Beogradu, maja 1981. Mr. Božidar Milosavljević

POGOVOR

- U eseju „Zaboravljeno znanje predaka"mr Božidar Milosavljević, veoma sažeto, moglo bi se reći u proširenim tezama, iznosi svoju kosmogonijsku viziju. Polazeći od fenomena Saznanja, autor ističe značaj zapažanja, imaginacije dimenzionalni aspekt saznavaoca u odnosu na predmet saznanja, koji se može dalje razložiti na prostornu, energetsku, dinamičku i materijalnu komponentu, sa trajanjem koje zavisi od brzine procesa transformacije. Zalažući se za bezbroj mogućih međudejstava elemenata, koja za posledicu mogu imati bezbroj mogućih modela, autor predlaže otvoreni koncept Univerzuma. Detaljnije objašnjenje međuzavisnosti lokacije, sadržaja i zbivanja ističe Prostor kao praosnovu naše Realnosti. Ovako predstavljen, Prostor nije apstraktan, već poseduje određene osobine kao što su: gustina, otpor i potisak. - Radni procesi koji se odvijaju u Realnosti mogu biti različite prirode, od vulgarno materijalnih do suptilno mentalnih, sa zajedničkom tendencijom razmene potencijala od višeg ka nižem, preko procesa zračenja, potiska sredine i otpora koji se pri tome javljaju; što ukazuje na značaj Vibracije. U vezi sa tim fenomenom, Život se objašnjava kao radni proces izmene strukture sistema Realnosti, sa primarnim bilansima energetskih procesa i sekundarnim osobinama materije, koje su posledica ovih procesa; a fenomen Gravitacije, kao pojava koja je posledica razmene Energije zračenjem između energetskog polja Planete i materijalne čestice koja se u njemu nalazi. Iz ovakve postavke, sledi ideja o Vasioni koja je u stvari živo biće u procesu stalne transformacije kroz izmenu agregatnih stanja Prostora, pri čemu se konstituišu energetska, energetsko-materijalna ili materijalnoenergetska bića sa određenim osobinama. - Na bazi napred iznetih stavova Čovek je prikazan kao složena materijalno-energetska struktura sa bioenergetskim, emotivnim i mentalnim sadržajem, koji su u vidu energetskih matrica smešteni u fizičkom telu, koje predstavlja materijalnu osnovu Čoveka. U radnom procesu mišljenja, mentalna matrica proizvodi Misli, koje su prikazane kao energetske pojave sa određenim osobinama i mogu se smatrati prostorno—energetskim entitetima. Usaglašenost procesa bioenergetskog, emotivnog i mentalnog sadržaja u Ijudskom biću rezultira različitim psihološkim i fiziološkim stanjima uslovljavajući procese u svesti Čoveka, koji preko mehanizma potreba, želja i mogućnosti direktno utiču na Sreću svakog pojedinca. U tom smislu autor se zalaže za što veći stepen usagiašenosti Vibracije, koje determinišu ova stanja, ističući značaj principa Harmonije. U Beogradu, septembar 1981. Rastko Zakić

PRILOZI

Поставио - ПРОТОМАЈСТОР - Децембар'09.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful