You are on page 1of 3

Muški protest

''Princ na belom konju ne postoji, a ni Deda Mraz. Ono što neki ljudi nazivaju realnošdu je
zastarašujuda priča o nepravdama, surovostima, bolesnoj kompeticiji i lažima. Teško je odustati od
magijskog sveta detinjstva i odrasti u takvom svetu u odrasle ljude. Možda ni ne treba. Ali, dok nam
je mladi Petar Pan, personifikovan u Majkla Džeksona, možda bio simpatičan, sredovečni Majkl
Džekson izaziva najblaže receno, neprijatna osedanja. Prelepa pop pesmica se pretvorila u tešku
psihopatologiju. S nevericom smo posmatrali sta se dogodi muškarcu, i onima oko njega, koji ne
odraste. Prirodne idealizacije voljenih osoba, idola i autoriteta, u najblažim slučajevima završe
razočarenjem, a u drugim slučajevima se pretvore u prezir, mržnju i neverovato bolesne ljudske
odnose, koji liče ne horor priče, u kojima se pitamo odkud ja ovde, i kako se beži odavde? Da li da se
zadovoljim dečkom iz komšiluka, ili da tragam za nekim ko bar malo podseda na princa?
Razmišljanja o muško ženskim odnosim su stara tema, stara koliko i svet. Priče koje se bave tom
temom su neiscrpne. Tema je, sem što je večna, Jung bi rekao arhetipska, kompleksna i
paradoksalna. Problemi koji se namedu i pitanja koja nas muče su bezbrojna. I tek što smo odgovorili
na jedno pitanje otvori se novih pet.

Evo jedne psihološke priče

Na početku svoje karijere, Alfred Adler, je u svojoj Individualnoj psihologiji, radio na ideji o muškom
protestu. Primetio je kod mnogih želju da budu pravi muškarci. Adler je jasno naglasio da se ne radi o
biološkim motivima ved o subjektivnim unutrašnjim motivima razvijenim u kulturi u kojoj se odrasta.

U patrijarhalnom svetu, u kome dominiraju muškarci, u čijim glavama postoji konstrukt o pravom
muskarcu, percipirane ženske crte ličnosti i karakteristike se brižljivo sakrivaju. Ako želite da budete
pravi muškarac ne možete posedovati ženske crte i karakteristike. Nežnost, intuitivnost i empatija su
prvi na udaru. Ved na samom početku primedujemo glupe simplifikacije, crno belu logiku i
iracionalnost takvog konstrukta. Takvi društveni konstrukti izazivaju ved postojedi, ali prikriveni ili
nesvesni doživljaj inferiornosti. Doživljaj inferiornosti zahteva drastičnu akciju. Nadkompenzacije tako
stvaraju preterane, prisilne i često iskarikirane oblike muškosti te dobijamo macho mena, kome se
ustvari svi smejemo iza ledja. Adler je pokušao da objasni taj pokret od pasivnog ka aktivnom, i
paničnu prisilu da se izbegne ženska uloga, kako to odredjeno društvo definiše. Rane, iracionalne i
neprimerene nadkompenzacije mogu postati životni ciljevi za sebe. Kompletan život jednog čoveka se
može svesti na to da dokazuje da je pravi muškarac, a početna postavka je takva da nede uspeti.
Osoba žudi za modi, trijumfom i postaje egomanijak. Svaki put kad je njihova nadkompenzacija
ugrožena pojavljuje se panika, mržnja i osvetoljubivost. Patološke fanazije o velidini, uspehu i modi
izranjaju iz jakog muškog protesta. Dečko de pokušavati na sve mogude načine da prevazidje i pobedi
oca, a kasnije autoritete koje srede, ulazedi u multiple konflikte sa njima, onemogudavajudi sebi da
razreši edipalni konflikt, s jedne strane i komplikujuci svoj odnos prema majci, I drugim ženama s
druge strane."


Znači, dovoljno je da se žena pojavi i da njihov život postane pakao. Donekle se održava
psihopatološka ravnoteža, ako se umesto žene pojavi devojčica ili izuzetno nesigurna žena. Ali ako se
pojavi punokrvna, vitalna, seksualna žena, koja je obrazovana i usput ume i da misli, tragedija je na
vidiku, i samoispunjujude prokletstvo zvecka svojim lancima i točkidima.

Adler je smatrao da postoji muški protest i kod žena, koje ili pokusavaju da trijumfuju ženskim
sredstvima, znači isto kao i muškarac, ali na ženstven način ili obrnuto, negirajudi sve ženstvene
atribute i ponašajudi se kao muškarače. Znači, u takvim društvima, ni zenama nije lako, ali na drugačiji
način.

Ustvari muški protest je deo priče o ljudskim kompleksima inferiornosti, pokušajima da se prevazidju,
stvaranjem kompleksa superiornosti. Tada verujemo da smo jaki, agresivni i da držimo sve pod
kontrolom. Slabost, pasivnost i zavisnost samo pojačavaju težnju ka superiornosti. Medjutim, takva
socijalizacija ne postiže željeno, nasuprot, paradoksalno stvara neverovatnu ranjivost, nestabilnu
ravnotežu koja zahteva konstantnu podršku i potvrdu, i neprestanu borbu sa ženama.

U skradenoj verziji Adler je mislio da postoje 3 osnovna izvora inferiornosti.

1.Organske inferiornosti naravno da se radjamo različiti. Ali takodje smo svesni da niko nije savršen,
ni biološki, ni psihološki ni spiritualno. Neki bolje vide, neki imaju savrsen sluh, drugi su fizički snažni a
neki su pametniji od nas. I različiti smo. Naravno da su nam i polni organi različiti. Razrešenja muških
pubertetskih preokupacija o fizičkim i funkcionalnim svojstvima penisa u mnogome zavise od
Značajnih drugih koji su uz njih dok odrastaju. Uplašena potčinjenost pred onima koji su percipirani
pravi muškarci, poslušnost, nesamostalnost i pasivnost se vrlo brzo dopunjavaju crtama prkosa i
pobune. Željama za osvetom. Stvara se mešavina pozitivnih i negativnih osecanja i osedanje zajednice
se gubi. Zajednice u kojoj odrastaju i devojčice i muče svoje muke zaključane i same u kupatilu pred
nemilosrdnim ogledalom. Pogledajte samo konstrukte mučkog i ženskog koje naše pubertetlije mogu
da vide na filmu, tv ili novinama. Balkanski alfa mužjak i njegova alfa ženka plove svojom jahtom u
Evropu.

Adler je smatrao da je želja za savršenstvom, težnja da od inferiornog dodjemo do superiornog, i da
predstavlja jedan od osnovnih ljudskih pokretača. Biti ljudsko bide, za Adlera, je osetiti se inferiorno.
Teziti da to prevazidjemo takodje. Ličnost de ceo život težiti da se usavrši, poboljša i razvija, ali i da
razvija drustvo u kome živi. Teško je opstati psihološki i spiritualno razvijen u primitivnom drustvu,
gde je za muškarce puska a za žene varjača. Poenta je u individualnom razvitku a ne u kompeticiji i
povredjivanju ili uništavanju drugih. Za taj individualni razvitak su važni empatija i društvena
osedanja. Što bi u ovom kontekstu značilo razumevanje i saosedanje za to kako je to biti žena u ovom
društvu i kako se boriti za njena prava.

Razmažena deca imaju problema sa odrastanjem u sredne ljude. Koliko puta smo u našoj kulturi čuli
rečenicu „rodilo se muško „. Porodica de ga vaspitavati tako da on poveruje da je to enormna
prednost u takvom svetu i napunide mu glavu predrasudama i steretipijama, koje de mu upropastiti
život. On nista vise ne mora da radi, sem da se pojavi sa svojim penisom, jer on je sin jedinac, sa dve
sestre. Čudna matematika, čudna logika i nadasve čudna etika. U takvom porodičnom okruženju
naučide sve rodne i ostale predrasude i sterotipije . Medjutim, otkride, da bez obzira na rodnost, da
se i on se rodio u tom nepravednom, surovom i lažljivom svetu, samo što de njega to stidi i udariti na
druge načine. Za početak tu su vec jači, bolji, pametniji, uspešniji i sa vedim penisom od njegovog. I
nikog ne interesuje što je on sin jedinac, sem njegove primarne porodice. Bide ljut i osvetoljubiv.
Otkride da je ranjiv i poverovade da mora dobro da se pretvara. I ko mu pridje, a to je obično neka
žena, stradade.

Zanemarena deca takodje imaju velike šanse ra razviju komplekse inferiornosti i pokušaju da ih
kompenzuju i nadkompezuju. Takodje de misli da ih je zivot gadno prevario, i uskratio. Nisu ga
dovoljno voleli i cenili, nisu ga zvali sin jedinac i klanjali mu se te mu društvo duguje, ili ce se bar
dobro osvetiti, na primer na ženama.

Naravno, ta osveta kratkoročno donosi smanjenje tenzije i iluziju da su problemi nestali, ali vrlo brzo
neka rečenica, neki pogled, dodir ili miris provale branu osedanja inferiornosti.''