You are on page 1of 368

Dr arko Risti

FISKALNA
STRATEGIJA

- strategijski menadment javnih finansija -

Sva dravna ureenja, imaju svoj sopstveni govor,


kao da je svako od njih ivo bie; jedan je govor
demokratije, drugi oligarhije, a drugiji opet
monarhije; ... A ono dravno ureenje, dakle, koje
govori svojim sopstvenim jezikom, podjednako
bogovima i ljudima, i shodno tome jeziku upravlja
svoje praktino delovanje, uvek je berietno i
stabilno, ali propada ako pokuava da imitira
neko drugo ureenje.

Platon, Peto pismo

Beograd, 2010.

FISKALNA STRATEGIJA
Autor:
Dr arko Risti
Izdava:
Liber
Recenzenti:
Prof. dr Slobodan Komazec
Prof. dr Marko Radii
Priprema za tampu:
Aleksandar Kosti
Tira:
100
tampa:
Studio MS, Beograd, 2010.

CIP -
,
336.1/.5
338.23
,
Fiskalna strategija : strategijski menadment javnih finansija / arko Risti.
- Beograd : Liber, 2010 (Beograd : Studio MS). - 368 str. :
graf. prikazi, tabele; 25 cm
Tira 100. - Napomene i bibliografske reference uz tekst.
ISBN 978-86-7732-029-4
a) ) )
COBISS.SR-ID 150783756

FISKALNA STRATEGIJA

Posmatrajte drvo u umi. Videete kako


njegovi listovi, njegove grane i njegovi koreni rade
harmonino, da bi razvili njegov ivot. Ni jedan
od njegovih cvetova ne tei da zaseni druge, jer
oni znaju da su lepi samo u jedinstvu sa svojim
drugovima. I, ako ih istrgnete sa grane, oni e
uvenuti i umreti.
Gledajte kako plod misli samo na to da se sam
preda, kako bi sa ljubavlju ispunilo delo, koju mu
je namenilo drvo koje ga nosi. Posmatrajte delove
svoga tela: prsti rade sa prstima, ruka pomae ruku,
gornji zubi sarauju sa donjim. Svaki deo radi za
dobro celog tela.
Posmatrajte kapljicu vode izgubljenu u okeanu,
iji glas dopinosi velikoj pesmi talasa, a koja,
takoe, ima svoj udeo u laganom i neprekidnom
radu, koji ini da se jednog dana odrone gromade
stena sa obale.
Tada ete osetiti duboku solidarnost koja
sjedinjuje sva bia; shvatiete da su misli i elje koje
vas stavljaju nasuprot i naoruavaju protiv drugih,
u stvari samo varljiva iluzija i da se zlo koje se
nanosi drugima, ini samom sebi, svom sutinskom
biu, koje je samo deli jedne velike celine svih bia
sveta.
Pierre Salet

Beograd, 2010.

SADRAJ

PRVI DEO
JAVNA EKONOMIKA VERSUS JAVNE FINANSIJE - EKONOMIJA JAVNIH USLUGA -

1. JAVNE POTREBE ................................................................................................................... 13


2. RAST JAVNIH RASHODA I EKSPANZIJA JAVNOG SEKTORA ....................................... 18
3. INTERAKCIJE EKONOMIJE I POLITIKE ........................................................................... 21
4. JAVNI IZBORI ......................................................................................................................... 23
5. MODERNE TEORIJE INSTITUCIJA ..................................................................................... 27
5.1. INTERESNE GRUPE I RAST DRAVNOG APARATA .................................................................. 28
5.2. BIROKRATIJA I RAST DRAVNOG APARATA ......................................................................... 29
5.3. EVALUACIJA JAVNIH AKTIVNOSTI I FISKALNA ILUZIJA ......................................................... 31
5.3.1.
EVALUACIJA JAVNIH AKTIVNOSTI......................................................................... 31
5.3.2.
FISKALNA ILUZIJA ............................................................................................. 33
6. EKONOMIJA JAVNIH DOBARA I KOLEKTIVNIH USLUGA:
NEOKLASINA I KEJNZIJANSKA ANALIZA.................................................................... 35
7. KONCEPCIJA JAVNIH POTREBA I MEUNARODNA JAVNA DOBRA ......................... 38
7.1. KONCEPCIJA JAVNIH POTREBA ......................................................................................... 38
7.2. MEUNARODNA JAVNA DOBRA ....................................................................................... 40
8. SOCIJALNI MENADMENT................................................................................................. 42
8.1. UPRAVLJANJE SOCIJALNIM TROKOVIMA........................................................................... 42
8.2. SOCIJALNA PRIVATIZACIJA .............................................................................................. 44
8.3. PRIVATIZACIJA SOCIJALNOG OSIGURANJA I UPRAVLJANJA PENZIONIM FONDOVIMA .................. 45
8.4. NOVI KRITERIJUMI BLAGOSTANJA: STVARNO BOGATSTVO NARODA ....................................... 50
8.5. KRIZA EKONOMIJE BLAGOSTANJA I DEMONTAA SOCIJALNE DRAVE................................. 51

DRUGI DEO
MAKROEKONOMSKA FISKALNA ANALIZA
1. KEJNZIJANIZAM, MONETARIZAM I STRUKTURALIZAM ........................................... 59
2. MONETARIZAM I NJEGOVA STRUKTURA....................................................................... 71
3. FISKALIZAM I NJEGOVA STRUKTURA ............................................................................ 82
4. BUDETSKI MONETARIZAM ............................................................................................. 87
5. STRUKTURALIZAM I HIPOTEZE SUPPLY-SIDE EKONOMIKE ................................. 94
6. MAKROEKONOMIJA I FISKALNA STABILIZACIJA...................................................... 100
7. FISKALNA POLITIKA, BERZE I FINANSIJSKA TRITA ............................................. 104
7.1. MIKROEKONOMSKA FISKALNA POLITIKA, PRIVATIZACIJA I FINANSIJSKA TRITA .................. 104

7.2.

STRUKTURNA FISKALNA POLITIKA PRESTRUKTUIRANJE I BERZE ......................................... 113

8. EKONOMIJA INSTITUCIONALNIH INVESTITORA: RAZVOJNI


I INVESTICIONI FONDOVI ................................................................................................ 121
8.1. REPRIVATIZACIJA I DEREGULACIJA ................................................................................. 121
8.2. RAZVOJNI FONDOVI ..................................................................................................... 127
8.3. INVESTICIONI FONDOVI................................................................................................. 130
8.4. FINANSIRANJE RAZVOJA JAVNE INFRASTRUKTURE ............................................................ 132

TREI DEO
MAKROEKONOMSKE FISKALNE STRATEGIJE
1. ALOKATIVNA, REDISTRIBUTIVNA, STABILIZACIONA
I RAZVOJNA FUNKCIJA FISKALNE POLITIKE.............................................................. 137
2. FISKALNI EFEKTI NA RASPODELU I PRERASPODELU
NACIONALNOG DOHOTKA .............................................................................................. 142
2.1. FISKALITETI I REDISTRIBUCIJA DOHOTKA ........................................................................ 144
2.1.1.
FISKALNE STRUKTURE I INEGALITETI ................................................................. 148
2.1.2.
STRUKTURNI LIMITI PORESKE REDISTRIBUCIJE..................................................... 149
2.2. NEGATIVNI POREZI I INDIKATORI FISKALNE REDISTRIBUCIJE .............................................. 150
2.2.1.
NEGATIVNI POREZI ......................................................................................... 151
2.2.2.
INDIKATORI FISKALNE REDISTRIBUCIJE ............................................................... 154
3. FISKALNI EFEKTI NA USLOVE PRIVREIVANJA, KONKURENCIJU
I JEDINSTVENO TRITE .................................................................................................. 158
4. FISKALNI EFEKTI NA POTRONJU I CENE ................................................................... 163
4.1. FISKALNI EFEKTI NA CENE ............................................................................................ 164
4.2. POLITIKA CENA: KEJNZIJANSKA I MONETARISTIKA ANALIZA ............................................ 167
5. FISKALNI EFEKTI NA IVOTNI I DRUTVENI STANDARD ....................................... 180
6. FISKALNI EFEKTI NA LIKVIDNOST I SAMOFINANSIRANJE .................................... 182
7. FISKALNI EFEKTI NA ZAPOSLENOST I KVALIFIKACIONU STRUKTURU.............. 183
7.1. POREZI I ZAPOSLENOST ................................................................................................ 186
8. FISKALNI EFEKTI NA AKUMULACIJU I INVESTICIJE ................................................ 188
8.1. REKONSIDERACIJA FISKALNOG UINKA NA AKUMULACIJU I INVESTICIJE ............................. 195
8.1.1.
PRIMENJENA SELEKTIVNA FISKALNA POLITIKA .................................................... 198
9. FISKALNI EFEKTI NA INTERNI EKVILIBRIJUM:
EKONOMSKA I SOCIJALNA STABILIZACIJA ................................................................ 204
9.1. REGULACIONI MEHANIZMI FISKALNE STABILIZACIJE ......................................................... 206
9.1.1.
TEORIJA INFLACIJE: REKONSIDERACIJE ............................................................... 210
9.2. STABILIZACIONA FISKALNA POLITIKA ............................................................................. 216
9.2.1.
UGRAENI, AUTOMATSKI STABILIZATORI ............................................................ 217
9.2.2.
DISKRECIONE PORESKE I BUDETSKE MERE ........................................................ 222
9.3.3.
FORMULA FLEXIBILITY .................................................................................... 224
9.2.4.
NETO EFEKAT FISKALNE POLITIKE ..................................................................... 225
9.2.5.
TIME-LAGS I VREMENSKA RETARDACIJA FISKALNE POLITIKE ................................. 228
9.3. KONJUNKTURNA FISKALNA, ODNOSNO PORESKA POLITIKA ................................................ 232
9.3.1.
OPOREZIVANJE DOHOTKA I KONJUNKTURNA POLITIKA.......................................... 232
9.3.2.
EFIKASNOST POREZA NA DOHODAK KAO INKORPORIRANOG STABILIZATORA ............ 235
9.3.3.
DINAMIKA ANALIZA AUTOMATSKOG STABILIZATORA POREZA NA DOHODAK .......... 237

9.3.4.
MERENJE KONJUNKTURNOG SENZIBILITETA POREZA............................................. 238
OPERATIVNA STABILIZACIONA FISKALNA POLITIKA
I UPOREDNI STABILIZACIONI PROGRAMI........................................................................... 239
9.5. PREORIJENTACIJA STABILIZACIONE EKONOMSKE POLITIKE SA TRANJE NA PONUDU .............. 244
9.5.1.
INOVACIJA STABILIZACIONE EKONOMSKE STRATEGIJE ........................................... 248
9.6. FISKALNA KONTRAREVOLUCIJA I LAFFEROVA KRIVA .................................................... 254
9.6.1.
DRAVNA FISKALNA KONTRAREVOLUCIJA U EKONOMSKOJ TEORIJI IPRAKSI ......... 254
9.6.2.
PORESKA PARADIGMA I EKONOMIKA PONUDE...................................................... 258
9.6.3.
LAFFEROVA KRIVA U TEORIJI OPOREZIVANJA EKONOMIKE PONUDE ......................... 261

9.4.

10. FISKALNI EFEKTI NA SPOLJNOTRGOVINSKI I PLATNI BILANS:


EKSTERNI EKVILIBRIJUM ................................................................................................ 265
10.1. FISKALITETI I SPOLJNOTRGOVINSKA RAZMENA: REKONSIDERACIJE ..................................... 270
10.2. PLATNO BILANSNO PRILAGOAVANJE.............................................................................. 272
10.3. ODGOVORI FISKALNE POLITIKE NA EKSTERNE OKOVE ..................................................... 274
11. FISKALNI EFEKTI NA PRIVREDNI RAST:
GLOBALNI I STRUKTURNI RAZVOJ ............................................................................... 278
11.1. RAZVOJNA FISKALNA POLITIKA ..................................................................................... 282
11.1.1. POREZI, STRUKTURNE MUTACIJE I INDUSTRIJALIZACIJA ........................................ 287
11.1.2. FISKALITETI I ALOKACIJE INVESTICIJA ............................................................... 290
11.1.3. POREZI I INVESTICIONI IZBORI........................................................................... 291
11.1.4. POREZ NA DOBIT I TROKOVI UPOTREBE KAPITALA .............................................. 293
11.1.5. OPOREZIVANJE I TROKOVI FINANSIRANJA PREDUZEA ........................................ 294
11.1.6. EFEKTI OPOREZIVANJA DOBITI FIRMI NA PREDUZETNITVA I RIZIK ......................... 296
11.1.7. INDUSTRIJSKA POLITIKA I DRAVNA POMO PREDUZEIMA ................................... 300
11.1.8. JAVNI RASHODI U FUNKCIJI FINANSIRANJA PRIVREDNOG RAZVOJA ......................... 301
11.1.9. FISKALNI RASHODI .......................................................................................... 303
11.1.10. PORESKI PODSTICAJI I STIMULANSI .................................................................... 305
11.2. REGIONALNA FISKALNA POLITIKA ................................................................................. 316
11.3. FISKALNI EFEKTI NA NAUNOISTRAZIVAKI RAD I KADROVSKI POTENCIJAL......................... 324
11.4. FISKALNI EFEKTI NA TEHNIKO-TEHNOLOKI PROGRES..................................................... 324
11.5. FISKALNI EFEKTI NA DRUTVENO-EKONOMSKU I SOCIJALNU INFRASTRUKTURU ................... 325
12. FISKALNA POLITIKA RASPODELE I USPOSTAVLJANJE
NOVIH ODNOSA IZMEU RADA (NADNICA) I KAPITALA ........................................ 326
13. STOP-GO FISKALNA STRATEGIJA................................................................................... 329
13.1. STOP - GO BUDETSKA STRATEGIJA................................................................................ 332
14. JAVNI RASHODI I MONETARNO-KREDITNI TOKOVI ................................................. 336
14.1. KOORDINACIJA FISKALNE I MONETARNE POLITIKE ........................................................... 338
14.2. FISKALNI DEFICIT, JAVNI DUG I CROWDING OUT .............................................................. 343
15. MONETARNA I FISKALNA POLITIKA I POLITIKA TRANJE I PONUDE:
STABILIZACIONA POLITIKA I DRAVNA INTERVENCIJA ......................................... 356

PREDGOVOR

Reenja koja nude ekonomisti nisu nita manje


obmanjujua nego to su bila reenja teologa na
ije su mesto doli. Pa, ipak, ne smemo napustiti
nadu da ekonomika moe uiniti napredak ka
nauci, odnosno veru u to da prosveivanje nije
beskorsno.

J. Robinson
Knjiga je koncipirana tako da u osnovi obuhvati kljune finansijske
institute, institucije, mehanizme, mere i instrumente ekonomske, odnosno
finansijske politike; dakle, ono to u osnovi portretira fiskalnu teoriju i politiku
(javne finansije), ali i ono to reprezentuje drutveno-ekonomsku i socijalnoinfrastrukturnu dimenziju javnog sektora (finansijska ekonomija) i to reflektuje
kvalitativno-kvantitativne rekonsideracije fiskalnih efekata (poreskih i budetskih)
u drutvenoj reprodukciji (mikro i makro fiskalna analiza). U sutini udbenika
grada inkorporira relevantne drutveno-ekonomske i finansijko-socijalne aspekte
fiskalne ekonomije sa stanovita makroekonomskih i mikroekonomskih opservacija,
teorijsko-metodolokih konsideracija i operativno-praktikih aplikacija poreske
makro-ekonomije, budetske analize i ekonomije javnog finansiranja.

Beograd, 2010.

Autor

Imaj vremena za rad to je cena uspeha.


Imaj vremena za razmiljanje to je izvor moi.
Imaj vremena za igru to je tajna mladosti.
Imaj vremena za itanje to je osnova mudrosti.
Imaj vremena za prijateljstva to je put sree.
Imaj vremena za sanjarenje to je put ka zvezdama.
Imaj vremena da voli i da te vole to je privilegija bogova.
Imaj vremena da gleda oko sebe suvie je kratak dan za sebinost.
Imaj vremena za smeh to je muzika due.
Irska iskrica

PRVI

DE O

JAVNA EKONOMIKA
VERSUS JAVNE FINANSIJE
- Ekonomija javnih usluga -

1. JAVNE POTREBE

Drutvene potrebe se zadovoljavaju uslugama koje se koriste u podednakom


obimu,1 budui da se ove potrebe ne zadovoljavaju putem trita, cena i preferencija
potroaa. Ljudi koji ne plaaju za usluge ne mogu biti iskljueni2. iz koristi
koje proistiu iz upotrebe javnih potreba, jer su koristi nezavisne od doprinosa
korisnika usluga. Drutvene potrebe su, po pravilu, kolektivne, koje se, preko
mehanizama alokacije javnih rashoda i poreza, svode na tzv. priznate potrebe,3
koje se zadovoljavaju proizvodnjom drutvenih dobara.4
U ekonomskoj teoriji se obicno pravi razlika izmeu tzv. istih i neistih
drutvenih dobara.5 Kod neistih drutvenih dobara korist je na raspolaganju
svima i svakom pojedincu u drutvu (jer ponuda nije deljiva, a i princip iskljuenja
ne vai). Koristi drutvenih dobara se ne ograniavaju na kupca niti potronja
pojedinaca znai redukciju potronje za druge. Na strani ponude drutvenih dobara
karakteristini su sledei faktori:6 nedeljivost ponude, nedelovanje iskijuujueg
principa, uticaj spoljnih i unutranjih komponenata, nemogunost utvrdivanja
preferencije na tritu, i problem odredivanja pravog obima potronje i
alokacije drutvenih proizvoda za zadovoijavanje potreba.7 Porezi, kao cena
drutvenih dobara, stoga, moraju biti alocirani u funkciji, ostvarenja ravnotee i
reprodukovanja ekonomske strukture.
Kod tzv. neistih drutvenih dobara, za razliku od istih drutvenih dobara
(koja nisu predmet ponude i tranje na tritu), mogue je sresti deljivu ponudu
i cenovno iskljuenje iako drutvo regulie njihovu produkciju i cenu (kultura,
obrazovanje, zdravstvene usluge, npr.), kao i preferencije korisnika (potroaa)
usled iracionalnosti ponaanja potroaa i indiferentnosti prema pojedinim
korisnicima.
1
2
3
4

5
6

R. Musgrave, Teorija javnih finansija, Nauna knjiga, Beograd, 1973. god. st. 7
Kod individualnih potreba prisutan je princip iskljuenja
Musgrave, op. cit., st. 11.
U literaturi nalazimo upotrebu brojnih termina: javna dobra (public goods Herber), drutvena dobra
(social goods Musgrave), kolektivna dobra (collective consumption goods Samuelson i biens collectifs
Sapona), pa prema tome, i na javne potrebe (public wants, les besoins publics) i na javnu potronju
(public consumption ili public expenditure) itd. (B. R. Herber, Modern Public Finance: The Study of
Public sector economics, R. D. Unwin, 1971, st..21, R. Musgrave, The Theorv of Public Finance, Mc
Graw-Hill,1959 st. 2.; P. A. Samuelson, The Pure Theory of Public Expenditore, Review of Economics
and Statistics, novembar 1954, st. 18., B. Soporta, Contribution Methodologique a letude de loffre des
services minicipaux. R. S. F., april-jun 1971. st. 21-36. Gmy Terny, Economie des services collectifs
et de la depance publique, Paris, Dunod, 1971, st. 51. i 94.; B. S. Sahni, Public Expenditure analysis,
Rotterdam University Press, 1972; I. U. Burkhead, Public expediture, Chicago, Aldine-Atherton, Inc.
Graw-Hill, 1970. st. 2. A. Wolfelsperger, Les biens collectifis, P. U. F., Paris 1975. st. 35-60., L. Hey,
Economics of Public Finance, Pitman, Oxford, 1972, st. 4-5. i 123-125.
P.A. Samuelson, The Pure Theory of Public Expenditure, Review of Economics and Statistics,
novembar, 1954. i R. A. Musgrave, The Thoery of Public Finance, Mc Graw-Hill, 1959. st. 9-10.
J. G. Head, Public Goods and Public Policy, Public Finance 3/62. st. 197-220. i Merit Goods and
Revisited, Finanzarchiv 2/69. st. 254-258. i dr M. Beter, O finalnem oziroma medfaznom znaaju
drubenih slub, Ekonomska revija, 1-2/70. st. 41-47.
Dr . Risti i dr S. Komazec, Menadment ljudskih resursa, ABC Glas, Beograd, 1993.

13

Fiskalna strategija

Nematerijalni elementi drutvenog standarda, po prirodi, razvrstavaju se u


dve grupe potreba: optedrutvene i zajednike potrebe. Prve su opteg karaktera
i ne mogu se deliti medu korisnicima. Delatnost drutvene uprave, delatnost
drutveno-politikih organizacija i delatnost narodne odbrane su delatnosti od
opteg drutvenog znaaja i od posebnog drutvenog interesa. Rezultati rada u
ovim delatnostima su optedrutvena dobra za sve lanove drutvene zajednice.
Usled toga, pogreno je ove delatnosti tretirati kao svojevrsnu drutvenu reiju,
koja apsorbuje znatan deo vika rada radnika u materijalnoj proizvodnji.
Za razliku od zajednikih potreba, optedrutvene potrebe ne mogu se
individualizovati, deliti meu korisnicima i kroz cenu naplaivati niti se mogu
prevesti na princip protivnaknade, protivinidbe i pojedinih preferencija korisnika.
Ove potrebe imaju atribut optosti i poednako su dostupne svim lanovima
drutvene zajednice u jednakom obimu. Za ovaj tip potreba karakteristini su
visoki drutveni prioriteti, iri drutveni interesi, iri krug korisnika usluga javnog
karaktera, elementi primarne prinude u nadoknaivanju trokova plaanja poreza
i obligatnosti u korienju usluga delatnosti od opteg drutvenog znaaja, i
elementi drutvene reije. U procesu zadovoljavanja optedrutvenih potreba
nije mogua razmena radnih ekvivalenata niti je mogue definisati jedinicu
usluge i pojedinanog korisnika, jer su usluge nedeljive. Konano, rezultati rada
u delatnosti optedrutvenog karaktera su opta drutvena dobra za sve lanove
zajednice.8
Drugi tip potreba je podruje zajednikih potreba, u kome egzistira
princip jednakosti, solidarnosti, uzajamnosti, korisnosti, deljivosti, preferentnosti
ili indiferentnosti interesa i zajednitva. Obrazovanje je, pre svega, elemenat
drutvenog standarda, atribut razvoja linosti, uslov zapoljavanja, osnov
linog dohotka, potencija izjednaavanja na lestvicama kvalifikacione strukture
i bitan faktor drutveno-ekonomskog razvoja. Socijalna komponenta (socijalna
zatita dece, omladine, porodice, nezaposlenih, starih, iznemoglih i nezbrinutih
lica), nadalje, reprezentuju materijalnu garanciju minimuma ivotnog standarda
odreenih kategorija stanovnitva. Deca, omladina i porodica, kao reproduktivna
osnova drutva, u duboko humanom drutvu ne treba da osete istorijske korene
socijalne razlike i drutvene nejednake anse u ivotu ili otuenost generacije.9
Radno sposobno stanovnitvo koje nije ukljueno u drutveno-ekonomska
zbivanja putem zaposlenosti, iz bilo kojih razloga, ostaje van drutva, van radnog
potvrivanja u drutvu. Okrenuto prozorima biroa zapoljavanja (poto je pred
vratima red) i uprtim setnim oima u novinske stupce oglasa radnih mesta (poto
se (ne) trai odgovarajua kvalifikacija), neaktivno radno sposobno stanovnitvo,
u veoj ili manjoj meri, podlee socijalnoj patoiogiji ili pasokom viziranju.
Solidamost i uzajamnost, kao drutvene vrednosti u oblikovanju ivotnog
8

14

R. Musgrave, Teorija javnih finansija, Nauna knjiga, Beograd, 1973, st. 7-13. i 69-71., dr M. Beter,
Specifino trite slobodne razmene rada, u Sistem drutvenog finansiranja, Informator, Zagreb.
1977. st. 120. i Grupa autora, Sistem drutvenog fmansiranja, Ekonomsku institut, Zagreb 1981, st. 2328., J. E. Head, Public Goods and Public Policy, Public Finance 3/62, st. 147/-220. i P. A. Samuelson,
The Pure Theorv of Public Expenditure, Review of Economics and Statistics, novembar 1954, st. 218226.
Dr J. orevi, Nauka prema drutvenim najednakostima, u Kritika socijalnih ra2lika, Komunist,
Beograd, 1972, st. 36-42.

Javna ekonomika versus javne finansije

standarda, socijalno zbrinjavanje starih, iznemoglih i lica bez izvora prihoda,


politikom invalidsko-penzijskog osiguranja i politikom socijalne pomoi, izraz je
drutvene garancije boljih uslova ivota u materijalnom smislu. Ali, produavanje
ivotnog veka implicira i aktivan stav drutvene zajednice prema ovom segmentu
stanovnitva, kako se ne bi odreeni pojedinci oseali odbaenim, zaboravljenim,
otudenim, suvinim i izgubljenim i nakon uloenog rada i ostvarenih rezultata rada
u toku radnog veka.10 Iznalaenje novih aktivnosti i drutvenih funkcija je posebna
drutvena briga, pogotovu demokratskog drutva, kao antitetza kapitalistikim i
etatistikim drutvima sa privatizovanim, otuenim, usamljenim, odbaenim i
suvinim linostima.11
Za razliku od optedrutvenih potreba, zajednike potrebe, koje se
zadovoljavaju uslugarna drutvenih i socijalnih delatnosti, karakteriu kolektivni
oblik korienja, zajedniki interes korisnika i davalaca usluga, ekvivalentna
razmena radnih ekvivalenata (rezultata rada), iri krug stvarnih ili potencijalnih
korisnika, identifikacija pojedinanih ili grupnih usluga i solidarnosti.
Kod ovih usluga prisutan je neposredan lini i zajedniki interes i korist koja
proistie ne samo iz uticaja usluga na unapreenje materijalne proizvodnje (usluge
meufaznog karaktera). U sferi zajednikih potreba evidentna je neprimenljivost
principa iskljuenja (jer korisnici usluga koji ne doprinose plaanju ne mogu biti
iskljueni iz koristi isto kao to i platioci doprinosa ne moraju koristiti usluge).
Korist je, dakle, nezavisna od doprinosa, jer se potrebe na principu solidarnosti
mogu uivati i bez plaanja doprinosa. Na podruju drutveno verifikovanih,
ekonomski sankcionisanih, socijalno srazmernih i finansijski priznatih
zajednikih potreba (kao i usluga drutvenih i socijalnih delatnosti), prema tome.
egzistiraju principi jednakosti, solidarnosti, uzajamnosti, korisnosti, deljivosti,
preferentnosti, interesa i zajednitva, budui da su ove potrebe i usluge uslov
stvaranja nove drutvene skale vrednosti, uslov razvoja socijalne linosti, uslov
demokratskog naina proizvodnje i potronje, izraz socijalne sigurnosti radnih
ljudi i gradana, faktor porasta produktivnosti rada, dohotka, drutvenog i ivotnog
standarda, i faktor drutvenog, ekonomskog i socijalnog razvoja. Konano, u
sferi zajednike potronje, skalu preferencija (ili indirektnosti), tipine sklonosti
u kategorizovanim potrebama, stepen zadovoljenja potreba i nain rasporeda
trokova na korisnike utvrduju zajedno, ravnopravno, ugovorno, demokratski,
planski, javno i neposredno korisnici i davaoci usluga u okviru ili preko fondova
i u neposrednim odnosima udruivanja sredstava, mada preferencije i raspored
trokova poivaju i na drutvenoj oceni i principu ekonomske sposobnosti, uz
prisustvo elemenata supsidijarne prinude, naroito u delatnostima od posebnog
drutvenog interesa.12
10
11
12

J. Fourastie, Civilizacija sutranjice, Naprijed, Zagreb, 1968. st. 56-76.


R. Rihta, Civilizacija na raskru, Komunist, Beograd, 1972. st. 148-206. i dr. M. Peujli, Horizonti
revolucije, Institut za politike studije Fakulteta politikih nauka, Beograd, 1970. st. 361-373.
Dr V. Trikovi, ivotni standard u koncepciji dugoronog razvoja, Ekonomist 1/75, str. 164- 165.,
dr E. Berkovi, Kvalitet ivotnog standarda, Ekonomski institut, Beograd, 1977, st. 38., dr. R.
Stojanovi, Drutvene potrebe i drutveni ciljevi, Hrejologija I, 1969, st. 113-130., dr Z. Pjani, O
socijalnim potrebama, Hrejologija I 1969, st. 97-112., dr B. efer, Dohoci, potronja i ivomi standard
sedamdesetih godina, Ekonomski institut, Zagreb, 1972, st. 48-56., dr B. Horvat, Ljudske potrebe i
strategija socijalistikog preobraaja, Gledita 4/78, st. 261-270., S. Jaki, Osvrt na razvoj teorije o
ljudskim potrebama, Socijalna politika 5-6/76, st. 5-10. Grupa autora, Sistem drutvenog finansiranja;

15

Fiskalna strategija

Zajednike potrebe svojim drutvenim implikacijama i ekonomskim


efektima prevazilaze uski finansijski tretman. Mnogoznane su funkcije
zajednikih potreba: formiranje inilaca razvoja proizvodnih snaga, podizanje
drutvene produktivnosti rada, poveanje ivotnog standarda, ublaavanje
socijalnih nejednakosti, postizanje materijalno-socijalne sigurnosti, poveanje
tempa privrednog rasta, itd.
Razvoj zajednikih potreba, stoga, treba posmatrati kao sutinski deo
vizije izgradnje novog tipa drutva i drutvene nadgradnje, budui da predstavljaju
komponentu posrednog ili neposrednog, uspostavljanja odreene ravnotee izmeu
materijalnih i nematerijalnih faktora ekonomskog razvoja. Zajednika potronja
sadri poetne, embrionalne oblike raspodele prema potrebama i predstavlja
protivteu irenju socijalnih diferencijacija, kao rezultat nagraivanja prema radu
i trinih principa privredivanja. Zajednika potronja, nadalje, predodreena je
da osigurava i potpomae svestraniji razvoj socijalne linosti, zadovoljavanja
njenih autentinih potreba, da unosi znaajne elemente humanizacije u podruje
potronje i da formira nove obaveze ivota i novi tip gradana. Zajednika potronja,
takoe, vri ulogu egalizirajueg faktora, koji deluje u pravcu ublaavanja
razlika u ivotnom standardu, relativizovanje regionalnih konflikata u nivou
zadovoljavanja zajednikih potreba, redukovanja razlika izmeu sela i grada
i eliminisanja socijalnih razlika izmeu jednakih.13 Zajednika potronja, isto
tako, posredstvom organizovane mree drutvenih delatnosti snabdeva privredu
neophodnim elementima za sopstveni razvoj u obliku novih strunih znanja, novih
naunih i tehnikih otkria, novih upravljanja resursima, novih naina proizvodnje.
Zajednika potronja poednako je motivisana i razlozima ekonomske efikasnosti,
potrebom podizanja nivoa obrazovanja, kvaliteta znanja i proizvodne sposobnosti
proizvoaa i ljudi. Motivisana je, dakle, zahtevima ekonomskog rasta, koji
postaje funkcija obrazovanja, nauno-istraivakog rada, tehniko-tehnolokog
progresa, novatorstva i racionalizatorstva.
Zadovoljenje zajednikih potreba vri se na principu jednakih potreba.14
Meutim, udeo pojedinih kategorija i socijalnih grupa stanovnitva u korienju
usluga drutvenih delatnosti je neujednaen, budui da je ovo uee esto
povezano sa materijalnim mogunostima, kupovnom snagom, mestom stanovanja
korisnika usluga, izgraenim kapacitetima davalaca usluga itd. Korienje usluga
obrazovanja, kulrure, zdravstva i nauke, prema tome, nije rezultat samo prava na
upotrebu tih usluga. Dugoroan je proces stvaranja priblino jednakih ansi za
sve korisnike usluga, to je osnovni preduslov ujednaavanja socio-ekonomskih
nejednakosti i porasta drutvenog blagostanja gradana.
No, socijalne potrebe drutva ne mogu biti bez standarda, kriterijuma i
drutvenih merila; ve na njima trebalo bi zasnovati planove obima i strukture briga
o deci, omladini, porodici (kao osnova reprodukcije drutva) i o nezaposlenom

13
14

16

Ekonomski institut, Zagreb, 1980, st. 24-25, i dr. M. Beter, Specifino trite slobodne razmene rada,
u Sistem drutvenog fmansiranja, Informator, Zagreb, 1977, st. 119-138. i O finalnom i meufaznom
karakteru usluga drutvenih slubi, Socijalna politika 1/70, st. 34.
Dr N. Cobaljevi, O potrebi kompleksnijeg i dugoronijeg pristupa kolektivnoj potronji, Ekonomska
misao 1/78. st. 45-53.
Dr J. tahan, Zadaci i problemi realizacije socijalne politike, Ekonomist 2-3/78. st. 370-380.

Javna ekonomika versus javne finansije

aktivnom stanovnitvu (kao osnovne zamene penzionisanih radnika i invalida


rada i osnove za stavljanje u pokret novoinstalisanih maina) jedno, a drutvena
briga o starima, iznemogiima i neobezbeenim licima i penzionisanim licima drugo.
Relativna ogranienost materijalnih resursa osnov je za distribuiranje ovih drutvenih
potreba. Potrebe upoljavanja nezaposlenih mladih kvalifikovanih kadrova npr.
poslednjih godina esto su u koliziji sa potrebama invalidsko-penzijskog osiguranja.
Porast nezaposlenih i njihovih potreba materijalnog obezbeenja (kao posledica
tehnolokih vikova rada, priliva aktivnog stanovnitva, transfera poljoprivrednog
stanovnitva, migracije i povratka radnika sa privremenog rada u inostranstvu,
prekovremenog rada zaposlenih i zaposlenost penzionera) dovodi dalje u pitanje
primenu tehnikog progresa i kolovanje relativno skupih visokostrunih kadrova,
i otvara proces nunog, neekonomskog smanjenja radnog vremena, potpunijeg
korienja kapaciteta i radnog vremena, uvodenja tree smene i pomeranje
starosnog limita penzionisanja. Alternativna nova zaposlenost nova tehnika, novo
zapoljavanje prinudno penzionisanje razliito se reperkuruje na produktivnost i
ekonomski razvoj. Nova tehnika poveava produktivnost i smanjuje zaposlenost
i, na toj osnovi, poveava materijalne izdatke za socijalne potrebe nezaposlenih.
Novo zapoljavanje smanjuje produktivnost i poveava penzijske korisnike. Novo
zapoljavanje smanjuje produktivnost i poveava penzijske korisnike. Trend dueg
ivljenja (produenje prosenog trajanja ivota) i trend penzionisanja radnika za
sve manje godina starosti, u tom kontekstu, dovode do toga da penzijski fondovi
postaju sve manje dovoljni za sve vei broj penzionera i sve manji broj platia
doprinosa, pri emu penzijski dohodak postaje stenjen.
Zdravstvena zatita stanovnitva, kao nematerijalni faktor, takoe, je
dostupna svim socio-ekonomskim kategorijama stanovnitva na principu jednakih
potreba. Zdravstvene potrebe elemenat su racionalnog iskoriavanja radnog
vremena, faktor zdravstvenog stanja nacije, elemenat ivotnog standarda, faktor
produktivnosti rada i faktor psiho-fizike kondicije radnih Ijudi.
Najzad, kultura, takoe, kao nematerijalni elemenat,15 je osnova razvoja
linosti, faktor kulturnog razvoja uopte, uslov stvaranja nove drutvene skale
vrednosti, inilac stvaranja novih preferencija i potreba.

15

Ibidem, st. 380.

17

2. RAST JAVNIH RASHODA I EKSPANZIJA JAVNOG


SEKTORA

Dugoroni porast javnih rashoda uslovljen je ekspanzijom javnog sektora


u svim zemljama trine privrede. Rast dravne aktivnosti bio je povean
kako poveanjem nivoa budeta javne zajednice tako i porastom dravne
intervencije u svim oblastima ekonomske aktivnosti. Uzroci takvog rasta javnog
sektora, odnosno javnih rashoda prvenstveno se nalaze u ekonomskoj prirodi
dravnog intervencionizma i u onome to je Musgrave uslovno kategorizovao
kao tehniko-demografske i socioloke faktore.16 Uska veza izmeu faktora rasta
javnih rashoda moe biti problematina i esto arbitrarna, pogotovu u irokoj
lepezi kvalifikacije determinanata u prolosti, sadanjosti i budunosti. No, ratne
opasnosti, militaristike koncepcije, naoruanje, vojne intervencije, politika
hladnog rata i sukobi vojnih sila preko ekspanzije vojnih izdataka s jedne strane,
i ekonomske krize, recesije i nezaposlenosti, preko ekspanzije ekonomskih i
socijalnih transfera, i trokova nacionalizacije, s druge strane, mogu se smatrati
prvorazrednim faktorima rasta javnih rashoda u prolosti, sadanjosti i budunosti.
Peacock i Wiseman su, posmatrajui tzv. Teffet de deplacement, dokazali da se
javni rashodi ne poveavaju samo zbog rasta tranje za javnim uslugama ve i usled
modifikacije koncepcije gradana i politiara o fordeau fiscal tolerable, koji iz
straha od krize drave prihvataju poveanje poreza i nove metode za prikupljanje
dodatnih resursa budeta.17
Bind, meutim, tvrdi da je Peacock-Wisemanova hipoteza plauzibilna,
jer u vertikalnom pomeranju javnih rashoda dolazi do diskontinuiteta.18 S druge
strane, rast javnih rashoda usluga je i pojava novih trokova, u prvom redu
socijalnih izdataka, koji su se uveali i nakon izlaska iz ekonomske krize usled
promena koncepcije o ulozi drave i potronje javnog sektora delatnou dravnih
preduzea. Peacock-Wisemanova analiza pokazala se ipak korisnom, poto
je demonstrirala da rast javnog sektora nije iskljuivo uslovljen rastom tranje
za javnim uslugama, kao funkcije rasta drutvenog proizvoda, ve i politikim
mehanizmom koji javnu tranju konkretizuje efektivnim javnim rashodima i
snabdeva disponibilnim materijalnim i finansijskim resursima. Koncepcija nove
uloge drave nije poveana simultanim deplacement-om tolerantnog fiskalnog
tereta. Naime, Wagnerov zakon, koji je postulirao temporalni rast uea aktivnosti
drave (javnog sektora) u drutvenom prozvodu (relativni rast javnih rashoda)
u uslovima rasta per capita drutvenog proizvoda, implicira dohodnu elastinost
tranje javnih dobara superiornije od jedinice; ali ne eksplicira kako dohodovnu
16
17
18

18

R. Musgrave, Fiscal Systems, Yale University Press, New Haven, 1969. st. 69-71.
A. T. Peacock i J. Wiseman, The Growth of Public Expenditure in the United Kingdom, Allen and
Unwin, London, str. 24-26.
R. M. Bird, Wagners Law of Expanding State Activity, Finances publiques 1/71 st. 14-15.

Javna ekonomika versus javne finansije

elastinost javnih rashoda (registrovanih u domenu socijalnih usluga)19 provocira


porast neophodnih prihoda za njihovo finansiranje koji implicitno, posredstvom
politikih varijabiia, utie na nivo stopa oporezivanja.20 To je, dakako, krucijalno
pitanje, koje ne reava zakon o evoluciji javnih rashoda iz prostog razloga to
poveanje uea fiskalnih prihoda u nacionalnom dohotku ne povlai neophodno
pitanje stopa oporezivanja i to privredni rast i inflacija uvode progresiju ne samo
apsolutnog nego i relativnog nivoa prihoda bez modifikacije fiskalne legislative
(jer je elastinost fiskalnih prihoda superiornija od jedinice u odnosu na nacionalni
dohodak).21 To, pak, znai da su javni rashodi u budetskoj praksi uslovljeni i
mehanizmom ekonomskog rasta sa fenomenima tehniko-tehnolokog progresa,
urbanizacijom, intenzifikacijom industrijalizacije, gradskom koncentracijom
populacije, izmenom socioekonomske strukture stanovnitva, deklinacijom rasta
poljoprivrednog sektora, drutveno-ekonomskom infrastrukturom, sektorom
usluga, obrazovanjem, zdravstvom, kuiturom, socijalnom zatitom, i sl. Usled
toga, drava je pozvana da intervenie proirenjem sopstvenih funkcija i aktivnosti,
i delatnosti javnog sektora u celini, to je za posledicu imalo poveanje relativnih
trokova u procesu pruanja javnih usluga i zadovoljavanja javnih potreba. Nii
nivo produktivnosti u javnom sektoru u odnosu na privatni sektor u trinim
privredama po definiciji je znaio porast javnih rashoda. Niska celovna elastinost
tranje javnih rashoda omoguavala je injenicu: smanjenje javne tranje
naspram poveanja cena (trokova) javnih usluga.
Pored navedenih drutvenih, ekonomskih i socijalnih faktora, na
permanentni rast javnih delatnosti i politike determinante, kao to su evolucija
koncepcije o sekundarnoj roli drave, politiki profil budue drutvene zajednice,
politika ubeenja biraa, ideologija vladajue klase i interesnih grupa, opredeljenja
radnike klase, participacija radnika u upravljanju i donoenju odluka (odluivanje),
odnosi svoga laisser-faire-ista i intervencionista, razreenje protivurenosti
izmeu rada i kapitala, sukoba izmeu dostignutog nivoa materijalnih proizvodnih
snaga i stepena razvoja produkcionih odnosa, i prodora socijalistikih koncepcija
o izgradnji nove vizije budueg drutva. Za ocenu ovih i prethodnih faktora
bitna je tzv. funkcionalna dezagregacija koja je od fundamentlanog znaaja za
predvidanja i prognoziranje dinamike (i strukture) javnih rashoda22 i budui razvoj
javnog sektora i dravnog aparata.
U tom kontekstu bitna su tri pristupa ovoj problematici, i to: (1) deskriptivni
pristup, (2) pozitivni pristup i (3) normativni pristup.23 Ovi pristupi su vani iz
razloga to teorijski rasvetljavaju organizaciju alokacionu funkciju javnog
sektora, odnosno alokaciju resursa, kombinujui etiri mogua modela alokacije
(allocation, affectatiton) sredstava i proizvodnje usluga. Institucionalno opservirano,
znaajne su razliite organizacione forme alokacije koje javni autoriteti mogu ili
19

20
21
22
23

S. P. Gupta, Public Expenditure and Economic Growth: A Time-Servies Analysis Finances publiques
4/67 st. 423-471. i Public expenditure and Economic Development A Gross Section Analysis,
Finanzarchiv, okiobar, 1968, st. 26-41.
L. Weber. Lanalvse economique des depences publiques, P.U.F., Paris, 1978. st. 19.
J. Burklead i J. Miner, Public Expenditure, Macmillan, London, 1971. st. 2.
R. H. Haveman i J. Margolis, Public Expenditure and Policy Analvsis, Chicago, Rand Mc Nally,
1977.
OECD, Evolution des depences publiques, Paris, 1978.

19

Fiskalna strategija

da kombinuju ili biraju najpovoljniji od potencijalno moguih: (1) javna dobra (i


usluge) su besplatno distribuirana i proizvedena od strane javne vlasti, (2) dobra
(i usluge) su besplatno distribuirana od strane drave, ali proizvedena od strane
privatnih preduzea, (3) dobra su prodata na tritu, a proizvedena od strane javne
vlasti i (4) dobra su prodata na tritu, a proizvedena od strane privatnih preduzea.
Ove forme alokacije resursa su, prema tome, od presudnog znaaja za razvoj
javnog sektora, za irenje uloge drave i za dinamiku javnih rashoda sa
izvedenim implikacijama na planu zadovoljavanja javnih potreba i buduih odnosa
ekonomije i politike.24

24

20

F. Ecalle, Leconomie des services, P.U.F., Paris, 1989.

3. INTERAKCIJE EKONOMIJE I POLITIKE

Politiko-ekonomski modeli omoguavaju analizu globalne meuzavisnosti


ekonomije i politike u ijem epicentru stoji vlada koja integrie ekonomske
i politike snage (sile). Vlada ovde nastoji da maksimizuje svoje sopstvene
koristi, vodei rauna o sopstvenom reizboru i koristima biraa. Akcije vlade
determinisane su ekonomskom situacijom i odgovomou pred biraima za
eventualne ekonomske i socijalne potekoe.25 Sondaa javnog mnenja izmeu
izbora jeste indikator vladi za rezultate buduih izbora. Relacija izmeu ekonomske
situacije i vladine pozicije predstavlja se sada u formi funkcije popularnosti. Slab
indeks popularnosti preti uspehu na novim izborima i sugerie vladi da preduzme
politike instrumente za amelioraciju ekonomske situacije. Ovakvo ponaanje
vlade Frey opisuje posredstvom tzv. politike funkcije:26

koja indicira funkciju popularnosti vlade, koja zavisi od ekonomskih varijabli


nezaposlenosti, inflacije i rasta dohotka, i od upotrebe instrumenata ekonomske
politike (kao to su budetski rashodi za dobra i usluge, i transferi), ideologije,
perspektive, reizbora i stanja budeta. Prezentirani politiko-ekonomski model
esto se u praski pojedinih zemalja empirijski proverava u formi polimetrije kako
bi se egzaktnije ocenila apresijacija ili depresijacija popularnosti vlade. Frey, u
tom smislu, daje jednainu generalne procene:27
popularnost (t) = konstanta + a1 [nezaposlenost, C(t)] +
a2 [inflacija, I(t)] + a3 [rast dohotka, H(t)] +
a4 [depresijacija popularnosti DEP(t) + e(t)].
25
26
27

B. S. Frey, Economice Politque modeme, P.U.F., Paris, 1985, st. 181-182.


Ibidem, st. 182.
B. S. Frey, op. cit. st. 184.

21

Fiskalna strategija

U ovom kontekstu, populamost vlade (t) zavisi negativno od stope


nezaposlenosti (s) i stope inflacije (i), i pozitivno od rasta nacionalnog
raspoloivog dohotka (h), kao i od parametara (a1<0, a2<0, a3<0, a4<O), vremena
(t), vrednosti konstante stepena depresijacije popularnosti (DEP), koja ukljuuje
jednu vetaku varijabilu (e), koja raste sa protokom vremena od izbora. No, i u
sluaju deficitarne ili suficitarne popularnosti vlada mora da vodi rauna o javnim
rashodima, koji su determinisani ideologijom u sluaju suficitame populamosti,
ekonomskim potekoama na ravni budeta i platnog bilansa, i administrativnim
(birokratskim) preprekama. Bez obzira na ekonomsko-politiki ciklus na globalnoj
krivoj populamosti, vlada mora da bude svesna efekata preduzetih politikih mera
na njenu populamost, koja se postie merama ekspanzivne finansijske politike
uoi izbora. Usled toga, Frey28 tvrdi da su javni izbori (u pogledu javnih dobara i
infrastrukture) bazirani na neoklasinoj makroekonomiji.

28

22

Ibidem, st. 197.

4. JAVNI IZBORI

Javni izbori (public choice, choix collectif) u teoriji i praksi reprezentuju


nivo ekonomskih istraivanja. Oni zahtevaju aplikaciju modemih ekonomskih
metoda u oblasti politikih procesa u formi kombinacije ekonomije i politike,
poev od teorije Arrowa o mogunosti agregacije individualnih preferencija
u drutvenoj funkciji blagostanja, istraivanja Blacka o usvajanju pravila izbora
prostom veinom, teorije Downaa o konkurenciji izmeu partija, studija Buchanana
i Tullocka o izboru pravila u konstitucionalnom nivou i teorije grupa Olsona.29
Teorija javnih izbora je u meuvremenu obogaena razvojem mikroekonomske
teorije (poto se individue racionalno ponaaju kako u ekonomskom tako i u
politikom domenu; dakle, bez obzira da li se nalazi u ulozi proizvoaa, potroaa,
poreskog obveznika i politiara), razvojem teorije javnih finansija (naroito teorije
javnih dobara i eksternalija), razvojem teorije igara i polimetrije i ekonometrije,
razvojem ekonomske teorije blagostanja i razvojem teorije javne ekonomike (koja
stavlja akcenat na budetske odlike i funkcionisanje javnih sektora); reju optim
razvojem tzv. netrine ekonomije.
Meuzavisnost ekonomije i politike dolazi do izraaja u domenu javnih
izbora, naroito u okviru ponude i tranje javnih dobara i infrastrukture. ak se
i teorija ekonomskog rasta (modemi modeli rasta) ne moe egzaktno eksplicirati
bez ukljuivanja uticaja javnih izbora na ekonomske odluke. Najpre, infrastruktura,
koja ukljuuje energiju, transport, okruenje, nauku, obrazovanje i sl., ima irok
uticaj na rast, pogotovu sa stanovita investicija, na privatai kapital i na tehniki
progres.30 U relaciji sa privrednim rastom, infrastruktura je, u svom najveem delu,
javno dobro otvoreno za sva fizika i pravna lica. Istovremeno, drutvo i privredu
infrastrukturnim dobrima snabdeva drava ija je koliina i distribucija politika,
definisana nezavisno od trine logike i mehanizma cena. Stoga, i kaemo da je
rast infrastrukture indirektni ekonomski rast, a i sam razvoj infrastrukture mora da
prati razvoj privredne aktivnosti. Praktino, razvoj infrastrukture, kao pretpostavke
rasta, treba da je asimiliran u privrednom razvoju (jer su kapaciteti infrastrukture
determinanta rasta). Izmeu proizvodnje i infrastrukture postoji uska korelacija.
Zato je i odluujua relacija izmeu varijacije takva (stopa rasta nacionalnog
dohotka) i skokova (infrastruktura).31 Disponibilna infrastruktuma dobra u odnosu
na njihovu tranju podie stopu investicionih randmana, to konstituie faktor
ubrzanog rasta nacionalnog dohotka. Sledei graf upravo pokazuje relaciju izmeu
kapaciteta infrastrukture, nivoa ekonomske aktivnosti i marginalnog kapitalnog
koeficijenta.32

29
30
31
32

B. S. Frey, Economie po!itique moderne, P.U.F., Paris, 1985. st. 91.


B. S. Frey, Economie politique moderne, P. U. F., Paris, 1985, st. 89.
B. S. Frey, Economie politique moderne, P. U. F., Paris, 1985, st. 89.
Ibidem, st. 139.

23

Fiskalna strategija

Pored uticaja na produktivnost kapitala, infrastruktura utie i na tehniki


progres, koji i reflektuje relaciju izmeu kapaciteta infrastrukture i ekonomske
aktivnosti. Rast tekuih rashoda za formiranje infrastrukture, stoga, u pravilu ima
dugoroni efekat na stopu privrednog rasta. Samim tim, raste i znaaj politike za
rast, jer snabdevanje drutva i privrede infrastrukturnim dobrima nije determinisano
tritem ve politikim odlukama.33 Razvijena infrastruktura, po politikom rezonu,
ne zahteva dodante razloge za infrastrukturu, tako da i vlada profitira kod biraa
samim inom nepodizanja poreza i injenicom to diversifikovani infrastrukturni
kapacitet doprinosi rastu proizvodnje i produktivnosti bez inflacije. U suprotnom,
sve je obrnuto: dodatna infrastruktura zahteva dodatne rashode drave; dodatni
rashodi impliciraju dodatne poreze; dodatni porezi i porezi smanjuju raspoloivi
dohodak i akumulaciju; javni kapital supstituie privatni kapital; marginalni
kapitalni koeficijent se poveava, stopa privrednog rasta se smanjuje, tehniki
progres se usporava; javna vlast gubi poverenje, birai menjaju raspoloenje34
Ciklini karakter infrastrukture, dakle, primetan je kao i kod privrednog rasta.
U literaturi se obino navode brojni faktori (determinante) rasta javnih
dobara i usluga, meu kojima se naroito istiu sledee:35 (1) demografske, socijalne
i ekonomske promene, (2) promene prava korisnika, (3) rast tranje, (4) tehnikotehnoloki nauni, obrazovni i kultumi napredak, (5) razvoj kapaciteta proizvodnje
javnih dobara i usluga, (6) promene u sistemu zadovoljavanja (finansiranja) javnih
potreba, (7) rast javnog sektora, (8) rast cena usluga, (9) poveanje zaposlenosti
u javnom sektom, (10) poveanje linih dohodaka radnika u javnom sektom, (11)
porast inflacije, (12) porast materijalnih trokova, (13) radno-intenzivni karakter
33
34
35

24

Opirnije: R. L. Frev, Infrastruktura, Mahr, Tiibingen, 1972. i J. Stohler, Zur rationalen Planung der
Infrastruktur, Konjunkturpolitik, Vol. 2., 1965.
K. J. Annow, Social Choice and Individual Values, Wiley, N. York, 1963. i D. J. Mayston, The Idea of
Social Choice, Macmillan, London, 1974.
Uporedi: Dr S. Letica, Kriza i zdravstvo, Stvarnost, Zagreb, 1984. st. 94-96.

Javna ekonomika versus javne finansije

javnih slubi, (14) poveanje broja korisnika usluga i utilizacije itd. Prezentirani
faktori po pravilu odslikavaju obim, strukturu i dinamiku javnih potreba. No,
ekonomisti radije preferiraju termin tranja, koja uvek podrazumeva odreenu
koliinu dobara i usluga, koja je odreena faktorima dohotka, relativnih cena i
sklonosti potronji. Zato je koncepcija ekonomista u koliziji sa tradicionalnom
doktrinom javnih institucija i javnih radnika, koja, bazirana na principima etike,
humanosti, solidamosti i uzajamnosti, preferira koncept potreba iz koga se
derivira efektivna tranja u formi zadovoljavanja javnih potreba (javna potronja)
utilizacijom javnih dobara i usluga. Takav pristup je, u osnovi, omoguio da se
ranije teorijski i empirijski bihevioralni model tranje - utilizacije.36 No, potrebe
se uvek ne izraavaju kao tranja niti tranju uvek sledi utilizacija.
Davaoci usluga su u mogunosti da deluju na proces kreiranja tranje
usluga i da u diskrecionoj formi utiu na porst outputa i cena. Na taj nain, davaoci
usluga, sami sebi, omoguavaju da prodaju vie usluga po tekuim cenama i da,
preko rastue ponude, utiu na obim javne potronje. Ponuda deluje na potronju
na dva naina:37 (1) ponuda uslovljava rast cena usluga i (2) ponuda uslovljava
porast tranje. Kreiranje ponude i tranje uslovljeno je ekonomskim, socijalnim
doktrinama, organizacionim, finansijskim, etikim i subjektivnim motivima. Sa
ekonomskog stanovita, u sistemu plaanja po usluzi, interes davaoca usluga je to
vei obim pruenih usluga i to vea utilizacija dobara i usluga za zadovoljavanje
potreba. Sa socijalnog stanovita, interes je i korisnika i davalaca usluga da se
upotreba javnih dobara i kolektivnih usluga forsira i na principu solidarnosti i
uzajamnosti. Sa organizacionog aspekta, organizaciona ema javnih ustanova i
institucija je tako postavljena da omoguava dvostruku i viestruku utilizaciju
dobara i usluga, i zadovoljavanje istih potreba kod vie ustanova. Sa finansijskog
aspekta, promene u sistemu finansiranja javnih usluga sa veom decentralizacijom
sankcioniu rastue trendove tranje i ponude usluga.38 Sa doktrinarnog i etikog
aspekta, davaoci usluga po svaku cenu tee hiperprodukciji dobara i usluga,
stelujui na njihovu apsorpciju i prinudno troenje. Konano, sa subjektivnog
stanovita, tei se po svaku cenu da rastua ponuda odgovori izazovu rastue
tranje nezavisno od trokova i raspoloivog dohotka.
No, trite, ipak, suboptimalno snabdeva javnim dobrima: od bezbednosti do
puteva. Time se praktino opravdavaju javno vlasnitvo i centralizacija odluivanja,
regulacija i subvencije. Suprotno od toga, ako se pretpostavi da su poreske obaveze
dobrovoljne, poput trine razmene, nivo javnih prihoda verovatno bi bilo daleko
ispod eljenog nivoa javnih rashoda. Taj isti graanin, i kao poreski obveznik i
kao potroa javnih dobara, trai veu koliinu javnih dobara i usluga nego to
je voljan da za njih plati u formi poreza - a to je poznati paradoks javnog dobra u
teoriji javnih finansija, koji su opisali Samuelson, Musgrave i Buchanan.39 Svaki
pojedinac ima visoke zahteve za javnim dobrima i kolektivnim uslugama, ali su
36
37
38
39

Uporedi: D. Jurkovi, J. tahan i A. Pulji, (Ured.), Ekonomski aspekti zdravstva i zdravstvene zatite
u Zagrebu, Ekonomski institut. Zagreb, 1982.
A. Williams i R. Anderson. Efficiencv in the Social Services, B. Blackwell, Oxford i M. Robertson,
London, 1975.
D. C. Mueller, Public Cloice: A. Survey, Jurnal of Economic Literature, Vol. 14., 1976.
The Economic Borders of the State, Oxford Review of Economic Policy 2/86.

25

Fiskalna strategija

veoma malo spremni da tome doprinesu iz prostog razloga to ispravno raunaju


da nivo javne produkcije neznatno zavisi od njihovog doprinosa. Potreban je,
prema tome, takav poreski sistem koji podstie tzv. istinoljubivo poresko ponaanje
u kome se svako obavezuje da plati u javni fond svu razliku svog razlikovanja
od praktinog vrednovanja, jer e se svakom isplatiti da istinoljubivo prijavljuje
svoja vrednovanja javnih dobara i usluga (Buchanan).40

40

26

V. Gligorov, Javna dobra, Ekonomska politika 1804/86. st. 8.

5. MODERNE TEORIJE INSTITUCIJA

Javni izbori esto se posmatraju kao moderna teorija institucija koje


ocenjuju ponaanja vlade, politikih partija, grupne interese i interese administracije
(birokratije). U tom sklopu, ekonomsku teoriju konkurencije politikih partija
u pogledu javnih izbora elaborirao je Downs na osnovu analize pozicija dveju
rivalnih partija, preferencija glasaa i preduzete politike od strane vlade. Downs
polazi od proste situacije u kojoj partija levice i partija desnice tee da formiraju
vladu na bazi okupljanja veine glasaa prema svojim programima. Pozicije ovih
partija nisu uravnoteene, jer raspodela preferencija glasaa nije ravnoteno
distribuirana, prvenstveno iz ideolokih razloga i ubeenja glasaa. Konkurencija
izmedu partija sada otvara problem centra pridobijanjem glasaa iz ove zone
na bazi prilagoavanja ponudenog programa. Eksploatacija glasova ne postoji
iako glasai tee dapoboljaju svoj poloaj na bazi ponuenog programa zavisno
od varijabilnosti fiskalnih trokova i nivoa korisnosti od javnih distribucija.
Glasai, prema tome, racionalizuju svoje participacije u izborima apstiniranjem
korespondentnih programa (ili jednostavnim apstiniranjem). Politiki programi
konkurentskih partija u epicentru zgusnuto anglobiraju gamu preferencija
biraa-glasaa, koji igraju kljunu ulogu u pravljenju veine od manjine. Krajnji
cilj glasaa (naroito prosenog) jeste respektovanje njihove tenje za javnim
dobrima i suma trokova u vidu doprinosa potroaa ovih dobara. A poto su
cene javnih dobara fiksirane individualno za svakog u trenutku izbora ponudenog
programa u procesu izbora, glasa, kao potroa javnih dobara i korisnik javnih
usluga, koncentrie svoju panju na poreze koje treba platiti u korelaciji sa
produkcijom javnih dobara i usluga. Pri tome, glasa oekuje neto korist iako su
marginalni fiskalni doprinosi ekvivalentni marginalnim trokovima proizvodnje
javnih dobara (Paretov optimum). Uslov egaliteta izmeu marginalnih trokova
jeste korespondentna fiskaina cena dispoziciji ponude javnih dobara (Lindahlova
solucija), koja odgovara tranji glasaa. Tek sada glasa otkriva svoje preferencije
i pokazuje svoju spremnost da doprinese pokriu trokova proizvodnje javnih
dobara opredeljenjem za njemu odgovarajui program politikih partija u procesu
izbora i konstituisanja vlade, koja tek treba da sprovede politike odluke kolektivno
izraene.41Izabrana vlada u daljoj proceduri elaborira program javnih rashoda za
razliite kategorije potreba (kole, bolnice, vojska, sudstvo, socijalna zatita itd.)
i preduzima mere za ostvarivanje ekonomskog programa, integriui politike i
ekonomske akcije.
Dosadanje stabilizaciono-politike teorije su najveim delom polazile od
toga da su politike instance uvek nastojale da ostvare odreene makro socijalekonomske ciljeve u odnosu na zaposlenost, inflaciju i tempo rasta. Tradicionalnim
ekonomskim kolama, prema tome, nedostajala je samostalna teorija koja bi se
bavila procesom donoenja ekonomsko-politikih odluka u javnom sektoru. kola
Public choice (javni izbor) ili Public choice theorv (teorija javnog opredeljenja)
41

A.K. Sen, Collective Choice and Social Welfare, Oliver and Boyd, Edimbourg i London, 1970.

27

Fiskalna strategija

upravo pokuava da pronae politika obrazloenja sline vrste kakva se koriste


u istraivanjima trinog ponaanja, da razvije teoretske osnove donoenja
ekonomsko-politikih odluka u javnom sektoru i da popuni granino podruje
izmedu politike ekonomije i politikih nauka.42 Polazei od paralela izmedu
donoenja politikih i ekonomskih nauka i Wieksellovih analiza odnosa izmedu
rashoda i poreza, Buchanan istrauje kako da se javni sektor i politike odluke
izgrade na jedinstvenom principu sa ciljem da se dode do obostranih koristi, a ne
da se na politiki proces gleda samo kao na mehanizam za preraspodelu resursa i
kao na konstitucionalne smernice u konstelaciji interesa za prevaljivanje trokova
poveanja standarda sadanje generacije na budue generacije.
U tom kontekstu, Buchanan naglaeno favorizuje uravnoteeni budet
kao jedan od bitnih naina za nametanje ogranienja politikim liderima, suprot
stavljajui se onome to se oznaava kao neodgovorna razuzdanost kejnzijan
ske ekonomije u formi nagomilavanja budetskih deficita u javnom sektoru.43
Povezivanje izmeu poreza i javnih rashoda tako se iznova smatra vanim zadatkom.
Paralela izmeu ekonomskih odluka na tritu i politikih odluka u javnom sektoru
je oigledna. I, onako kao to trino ponaanje poiva na dobrovoljnoj razmeni
rada i usluga tako i politike odluke moderne drave morale bi biti usmerene
u pravcu ostvarivanja koristi za sve uesnike kako bi svaki graanin mogao da
rauna na dobit od akcija drave blagostanja ukoliko vrednost kolektivnih mera
za svakog prevazilazi ono to je on sam doprineo u formi poreza. Stoga se pri
donoenju odluka valja rukovoditi trinim principima da bi se ojaao ekonomski
poloaj institucije, u ije ime se i donosi politika odluka, a ne da se podie opte
blagostanje. (Buchanan)

5.1. Interesne grupe i rast dravnog aparata


Becker44 je razvio model interesnih grupa, koje vre pritisak i uticaj na vladu
da bi ostvarile iste redistributivne dohotke. Osnovna pretpostavka, po njima, jeste
da se porezi, subsidije, regulacije i drugi politiki instrumenti koriste da podignu
dobrobit uticajnih grupa. Becker pretpostavlja da dohodak treba da bude raspodeljen
izmeu interesnih grupa - sa grupama koje dobijaju subsidiju (S) i sa grupama koje
plaaju porez (R). Ukupan iznos subsidija primljenih od ovih interesnih grupa treba
da je manji od ukupnog iznosa naplaenog poreza zbog trokova transakcija od
prikupljanja i rasporeivanja subvencija i gubitaka od negativnih poetnih efekata,
kada se prihodi oporezuju i subsidije rastu. U tom sklopu, svaka grupa primenjuje
pritisak da povea ili smanji svoje subsidije ili poreze. U samom procesu pritisaka
postie se svojevrsna jednakost u kojoj se pritisak sa porastom subvencija izjednaava
sa pritiskom za sniavanje poreza. Pri tome marginalna cena primene dodatnog
pritiska se izjednaava sa marginalnim dobitkom od snienih poreza ili poveanih
subsidija. Beckerova analiza implicira injenicu da vlada zaista obezbeuje javnim
42
43
44

28

N. Tideman i G. Tullock, A New and Superior Process for Making Social Choice, Journai of Political
Economy, Vol. 84., 1976.
D. C. Mueller, Public Choice, Economica, Paris, 1982.
G. C. Becker, A Theory of Competition Among Pressure Groups for Political Influence, Quarter]y
Journal of Economies, Vol. 83, 1983, 1983. st. 371-400.

Javna ekonomika versus javne finansije

dobrima interesne grupe, pri emu rashodi i porezi, koje izazivaju interesne grupe,
imaju vie nego redistributivne karakteristike.
Ovoj analizi pridruili su se i Nosth i Wallis45 koji su povezali rast vlade
sa aktivnou interesnih grupa, povlaenjem paralele izmeu rasta vlade i rasta
zapoljavanja. Ovo izaziva poveanje transakcionih trokova usled organizovanja
trine privrede sa rastuom specijalizacijom, koja kreira mnotvo interesnih
grupa. Interesne grupe vre pritisak na vladu koja se poveava uporedo sa
redistribucijom.
U sferi javnih izbora sve zanimljivija postaje tzv. funkcija politike
popuiarnosti. To je takva funkcija utiliteta koja promenu utiiiteta zadovoijstvo
biraa stavija u funkciju odstupanja prirodnih nivoa proizvodnje i cena od tekuih.
A to je potpuno na liniji Filips-Okunovog modela meduzavisnosti inflacije, rasta i
nezaposlenosti, iz koje se izvodi tzv. Damubuov indeks neprijatnosti za vladu. Za
ove relacije sada je vana i Manku-Olsonova teorija o interesnom predstavljanju,
ime se taktiki ukazuje na politike cikluse izbora koji utie na dobit prioriteta. No,
funkcije utiiiteta vlade i pojedinca se meusobno raziikuju: pojedinci su skioniji
rastu vlade su skionije inflaciji.46 Za pojedinca je vano odstupanje stvamog od
prirodnog nivoa proizvodnje. Za vladu je vano odstupanje stvame od oekivane
inflacije. Ogranienja funkcije utiliteta su, dakie, oigledna. Zato se u model uvodi
Gorman-Riarksonova varijabiia podrke biraa, koja se kree izmeu 0 i 1, u
zavisnosti od reaiizacije postavijenih ciljeva.

5.2. Birokratija i rast dravnog aparata


Vlada moe da raste ne samo zbog rastuih javnih rashoda, koje iziskuju
graani (i birai), interesne grupe i zakonodavci, ve i zato to ih iziskuje i njena
birokratija, koja nudi vladine programe (Mueller). Autonomna snaga birokratije
vodi rastu vlade, jer birokratija ima monopol da ozakoni vei budet u sprezi sa
zakonodavstvom.47 Raunica je jasna: vea mogunost za poveanje plata, vea
mogunost za poveanje administrativnog aparata, vea mogunost za poveanje
trokova za nemerljive outpute, vea mogunost za napredovanje, presti i uticaj
itd. Dravna birokratija u koprodukciji sa zakonodavstvom i interesnim grupama
pravi vee jedinine trokove kada nudi merljive outpute nego to te trokove
imaju privatne firme. Premetaj neke delatnosti iz privatnog sektora u javni
sektor, po praviiu, udvostruuje trokove, jer birokraija sa menaderima spasava
pojedine firme od bankrotstva.48 Pored toga, birokratija moe forsirati giasae da
izglasaju vii nivo vladinih rashoda od eijenog nivoa, to se na sledeem grafu49
moe videti.
45
46
47
48
49

D. S. North i J. J. Wallis, American Govemment Expenditures: A Historical Perspective, American


Economics Review, Vol. 72., 1982. st. 336-340.
A. M. Okun, The Political Economie of Prosperitv, Norton, N.York, 1970.
R. A. Musgrave, Leviathan Cometh Or Does He?, u H.F. Ladd i T.N. Tideman (Ed.), Tax and
Expenditure Limitations, Urban Institut, Washington, 1981, st. 77-120.
T. E. Borcherding, Budgets and Bureancrats: The Sources of Govemment Growth, Duke University
Press, Durham, 1977. st. 62.
T. Romer i H. Rosenthal, Political Ailocation, Controlled Agendas, and the Status Quo, Public Choice,
Vol. 33., 1978. st. 27-43. i D. C. Mueller, op. cit., st. 25.

29

Fiskalna strategija
government size in a bureaucrat-budget setter model

Na grafu, krive U1, U2 i U3 reprezentuju indiferentne (prosene) krive


srednjeg biraa u zajednici odredenoj preko jedinica privatnih dobara koje trai
bira i javno obezbenih G. Budetska linija (BB) pritiska, okrenutog prema birau,
odreuje udeo poreza za trokova snabdevanja G-om, dok G0, kao najeljenija
veliina G-a srednjeg biraa, odreuje udeo poreza u budetski pritisak BB. Za
drutvenu zajednicu najpovoljniji je nivo G0, kao output po tzv, veinskom pravilu.
No, glasaima birokratija predlae izbor koliine javnih dobara izmeu Gi i G2,
jer budetski aparat gura prosenog biraa da glasa za vii nivo trokova. A to
stvara materijalnu osnovu da se iri vlada i uvea dravni aparat. Birokratska
sposobnost da uveava budet iznad tranje gradana ili zakonom utvrenog iznosa
zavisi od njihove vetine da predstavi stvame cene i koliine javno obezbeenih
dobara na znatno viem nivou. Ali, rast birokratije verovatno zavisi i od njene
apsolutne veliine.
Mueller to demonstrira modelom u kome Gt predstavlja iznos javno
obezbedenih dobara gradanima (kao zakonska prava tranja), Bt ukupnu veliinu
budeta i B,Gt birokratsku sposobnost da se forsiraju vei trokovi od same tranje
gradana:
Bt = t Gt , t > 1, t = eab t
Ako iznos traenih javnih dobara raste po konstantnoj stopi, koja je jednaka
stopi rasta nacionalnog dohotka: Gt = cent
Bt = cab tent ;
dok rast budeta (g) iznosi:
g = In Bt In Bt 1 = a ( Bt Bt 1 ) + n
30

Javna ekonomika versus javne finansije

Stopa rasta budeta (g) prevazilazi stopu rasta nacionalnog dohotka (n). Sa
rastom budeta raste a,. Rast u veliini budeta u sutini nominuje njegov relativni
porast koji se iznova poveava sa njegovom apsolutnom veliinom. Model
Muellera je u principu saglasan sa obrascem rasta vladinih rashoda prouavanih u
SAD kroz protekla dva veka. Stabilan trend rasta trokova potvrdio je i Tullock50 u
kritici Meltzera i Richarda o visokoj korelaciji stvarnog dohotka i vladinog rasta.
Rastui trend javnih rashoda u sklopu ve ekonomski predimenzionisane
dravne intervencije pokrenuo je pitanje: kako drava obavlja svoje javne
funkcije; kako upravlja javnim resursima, kakva je efikasnost javnih rashoda, da
li je alokacija finansijskih resursa racionalna i sl. Evaluacija javnih aktivnosti
drave je doskora bila relativno zapostavljena problematika u okviru ekonomske
analize javnog sektora, odnosno rashoda garantovanih resursa.51 Trebalo je da
obim javnih rashoda prede granicu od 45-55% drutvenog proizvoda pa da se
konano shvate potrebe ekonomske evoiucije drave, njene administracije, njenih
organizacija i institucija.52 Ali, tada je javni sektor ve reprezentativno ekonomski
baiast: predimenzionisana javna administracija (koja se samoreprodukuje po
tzv. Parkinsonovom zakonu), hipertrofirana ekonomska i socijalna kompozicija
javnih rashoda (sa autonomnim rastuim trendom u formi Wagnerovog zakona),
redukujua proizvodnja javnih dobara i kolektivnih usluga (redukcionizam u
obrazovanju, zdravstvu, nauci i kulturi sa primesama reprivatizacije), rastua
neefikasnost alokacije javnih novanih resursa i neracionalnost u zadovoljavanju
javnih potreba.

5.3. Evaluacija javnih aktivnosti i fiskalna iluzija


5.3.1. Evaluacija javnih aktivnosti
U sklopu evaluacije javnih aktivnosti Greffe53 distancira tri grupe
problematike: (1) ona koja se tie javnih dobara i usluga, kojima drava, odnosno
javna administracija snabdeva potroaa u skiadu sa svojom odgovornou u sklopu
javne proizvodnje. distribucije i alokacije dobara i usluga, (2) ona koja se odnosi
na organizaciju javnih preduzea, semi-public organizacija i javne administracije
u pogledu efikasnosti, i (3) ona koja implicira analizu politika kao drutvenog
rezultata. Ove tri grupe problematika Greffe54 povezuje sa normativnim i pozitivnim
pristupom: prvu problematiku povezuje sa normativnim pristupom analizi trokovi
koristi i sa pozitivnim pristupom zadovoljenju javnih potreba. drugu problematiku
povezuje sa normativnim pristupom analizi birokratije i sa pozitivnim pristupom
analizi organizacije javnog sektora, treu problematiku povezuje sa normativnim
pristupom Policy Science (science des politiques) i sa pozitivnim pristupom
50
51
52
53
54

G. Tullock, Funher Tests of a Rational Theorv of the Size of Government, Public Choice, Vol. 41.
1983. st. 419-421.
FOECD, Depences publiques affektee au programe de garanties de ressources. Paris, 1977.
N. Tideman i G. Tullock, A New and Superior Process for Making Social Choices, Journal of Political
Economv, Vol. 84., 1976.
X. Greffe. Levaluation des politiques sociales, Recherches economiques et sociales. No 13-14, 1985.
X. Greffe. Levalution des activites publiques Problems economiques. No 1942, 1985. st. 11.

31

Fiskalna strategija

analizi javne politike. Meutim, za nau analizu je od posebne vanosti paradigma


javnog upravljanja javnim aktivnostima koja eksplicira efikasnost funkcionisanja
javnih institucija i racionalnost organizacije javnog sektora. Simon i Greffe, u
tom sklopu, biraju dve fundamentalne optike: normativni i pozitivni pristup
ekonomskoj analizi birokratije.55
un modle simple du comportement bureaucratique

U normativnom pristupu, brojni ekonomisti, okupljeni oko kole javnih


izbora, tee da dokau uticaj birokratije na procesu labavljenja, drutvene
kontrole i na degradaciju prava svojine.56U privatnim firmama menaderi se
separiu od akcionara iako im se ciljevi ne suprotstavljaju. Menaderi, u tom
kontekstu, maksimiraju vrednosti od prodaja (Baumal) i investiraju deo proizvoda
u svoju korist (Williamson), ukljuujui i koristi za akcionare. U javnim fimama,
meutim, menaderi su podreeni javnoj administraciji, koja utie nakontrolu u
pogledu koliina i cena nezavisno od moguih gubitaka u poslovanju i degradacije
javnog vlasnitva. Na scenu, dakle, stupa birokratija koja tei da maksimira svoje
koristi na bazi monopola u dananjem obliku i u raspolaganju informacijama.
Interes je birokratije da maksimira koliinu dobara (iako to nije racionalno s
55
56

32

H. Simon, Administrative Behavior, Mac Millan, N. York, 1977. i X. Grefe, Analvse conomique de
la birocratie, Economica, Paris, 1981.
W. A. Niskanen, Burencracy and Representative Gevrsnment, Altherton Adline, Chicago, 1971.

Javna ekonomika versus javne finansije

drutvene take gledita) i da izvlai koristi iz diskrecionog budeta (pod uslovom


da finansira rashode koji su profitabilni), uz neracionalno irenje javne produkcije,
koja utvruje materijalnu poziciju birokratije, (to se i na grafu Greffea vidi).
Na grafu, Greffe57 je pokazao ravnotee sa razliitim kombinacijama
birokratije. Naime, ako je cilj birokratije maksimiziranje koiiine U = U (Q)o,
situacija ravnotee je u taki H u kojoj se diskrecioni budet koristi za finansiranje
proizvodnje sa gubicima (I = J). A ukoliko je cilj birokratije da maksimira u svoju
korist U = [U (B-C)] taka ravnotee se smeta u G u kojoj je diksrecioni budet
maksimiziran za fmansiranje javne produkcije iz koje birokratija izvlai maksimalne
koristi preko diskrecionog rashoda. No, ako je cilj birokratije da simultano
maksimira koliinu i diskrecioni budet, funkcija korisnosti dobija formu U = U
(Q, B-C). Funkcija je predstavljena skupom indiferentnih krivih sa optimumom
u taki F. Sada se diksrecioni budet koristi, jednim delom, za finansiranje javne
proizvodnje (G-K) i, drugim delom, za finansiranje diksrecionih rashoda (G-J). Na
taj nain se dolazi do hiperprodukcije javne proizvodnje i hipertrofiranih javnih
trokova bez obzira na produktivnost, efikasnost i racionalnost javnog sektora.58
To je, istovremeno, i materijalna osnova za autonomni rast birokratije.
Za razliku od normativnog pristupa ekonomskoj analizi birokratije,
pozitivni pristup, polazei od teorije organizacija Simon-a i teorije upravljake
kontrole, insistira na nestrogom distanciranju organizacije javnog sektora od
organizacije privatnog sektora kako bi se empirijski verifikovala teza da homo
administrativus ne treba da bude daleko od homo economicusa, s jedne strane, i
da racionalnost, u javnom sektoru ne mora uvek biti limitirana, s druge strane.59 U
osnovi, tei se aplikaciji mikroekonomske teorije kako bi se eliminisali profitabilni
ciljevi birokratije, koja ima monopol u raspolaganju informacijama i monopol u
odluivanju o redistribuciji i alokaciji javnih rashoda pomou kojih maksimira
svoje koristi.
5.3.2. Fiskalna iluzija
U principu, birokratija moe da obmane zakonodavstvo u procesu
legalizovanja stvarnih trokova outputa (javna dobra i usluge) naduvavanje cena
i koliine nematerijalnih dobara u budetima finansiranja.60 Hipoteza fiskalne
iluzije pretpostavlja da sada zakonodavstvo moe da obmane graane u pogledu
veiiine javnih rashoda i dravnog aparata.61 Objanjenje fiskalne iluzije o veliini
vlade (drave) predstavlja da gradani mere veliinu dravnog aparata preko
veliine njihovih poreskih rauna. Za proirenje vladinog aparata zakonodavnoizvrna vlast poveava gradanima poresko optereenje, koje inae oni ne ele
dobrovoljno da podnesu. Ukoliko su poveana poreska optereenja preruena,
57
58
59
60
61

X. Greffe Levaluationdes activites publiques, Problemes economiques, No 1942, 1985. st. 13.
R. Laufer i C. Paradeise, Le principe bureaucrate: Machiavel au pays du marketing, Flammarion, Paris
1982.
P. Gilbert, Le controle de gestion dans les organizations publiques, Editions dorganization, Paris,
1980. i M. Crozier, Le phenomene bureaucratique, Ed. Seuil, Paris, 1971.
D. C. Mueller. Public Choice, Cambridge University Press, Cambridge, 1979.
A. Puviani, Teoria dellIllusione Finanziaria, Instito Editoriale Internazionale, Milano, 1973., st, G.
Brennan i J. Buchanan, The Power to Tax: Analytical Foundations of a Fisical Constitution, Cambridge
University Press, Cambridge, 1980.

33

Fiskalna strategija

onda gradani imaju iluziju da je vlada manja nego to je u stvarnosti i da, stoga,
dravni aparat moe da raste iznad eljenog nivoa gradana (Mueller). Ali, da bi
poreska optereenja presuila, potrebno je ispitati vrste poreskih optereenja kako
bi se direktni porezi, koji su oigledniji u smislu preteranog rasta vlade, preobrazili
u indirektne poreze, koji su mnogo manje oigledni (isto onako kao to je emisija
novca za finansiranje budeta nevidljiv prihod za graane).
Oates62 je, kompletirajui empirijsku literaturu o fiskalnoj iluziji,
prezentirao listu od pet pretpostavki: (1) poresko optereenje je tee kritikovati
to je sloenija poreska struktura, (2) rentijerima je tee procenjivati njihov udeo
u porezima na imovinu nego kuevlasnicima, (3) ugraena poreska poveanja su
zbog progresivnosti poreske strukture manje shvatljiva od legalizovanih promena
jer ine elastinu poresku strukturu sprovodljivijom za rast vlade u odnosu na
neelastine poreske strukture, (4) implicitna budua poreska optereenja, usled
sadanjih dugova, tee se potcenjuju u odnosu na ekvivalentne tekue poreze i
(5) graani ne razmatraju ogromne sume gotovinskih subsidija prema njihovoj
vladi kao to ne bi inili ni prema sebi (flvpaper effect). Iznete pretpostavke su
meusobno povezane u rastu dravnog aparata iako, same po sebi, ne obezbeuju
udarno objanjenje rasta vlade. Nije zapravo jasno da li je fiskalna iluzija
kratkorona obmanjujua na birae sa stanovita omoguavanja privremenog
poveanja trokova ili je stalni pratilac biraa sa stanovita neogranienog
pokrivanja veliine vlade. Poreski revolt u zapadnim zemljama u 70-im godinama
i revolt na budetske deficite u 80-im godinama dramatino su, preko GrammRudmanovog rauna u SAD, sugerisali da fiskalna iluzija ne sme stalno da kvari
predvianja biraa.63 U celini, posmatrano, fiskalna iluzija objanjava zato je
vlada mogla da naraste vie nego to graani ele, ali ne objanjava zato je dolo
do toga. Da li je diskreciono pravo javne administracije i paternalistike drave
mono sredstvo, u okviru fiskalna iluzija objanjava zato je dolo do toga. Da li je
diskreciono pravo javne administracije i paternalistike drave mono sredstvo, u
okviru fiskalne iluzije, za irenje javnog sektora i poveanje vladinog aparata pod
firmom sprovoenja volje naroda. U gotovo svim razvijenim zemljama OECD
to je stvarnost, osim vajcarske i Japana.64

62
63

64

34

W. E. Oates, On the nature and measurement of Fiscal Illusion: A Survev, University of Maryland,
Working Poper. Vol. 85, 1985. st. 26.
V. Tanzi, Public Expeditive and Public Debt: An International and Historical Perspective, u J. Bristow
i D. Me Donagh (Ed.), Public Expenditive: The Key Jssues, Institute of Public Administration, Dublin
1984., OECD, The Role of the Public Sector: Causes and Consequences of the Growth of Govemment,
Paris, 1985. i K. Brunner, Reflections on the Political Economy of Govemment: The Persistent Growth
of Govemment, Schweizerigche Zeitschrift Fur Volkswirtschaft und Statistik, Septembar 1978. st.
649-680.
Dr . Risti, dr S. Komazec i dr. J. Kova, Ekonomika javnog sektora, ABC Glas, Beograd, 1992.

6. EKONOMIJA JAVNIH DOBARA I KOLEKTIVNIH


USLUGA: NEOKLASINA I KEJNZIJANSKA
ANALIZA

Ekonomija javnih dobara i kolektivnih usluga najvie je doprinela da


se povuku ne ba sasvim jasne granice izmedu ekonomske i kejnzijanske javne
ekonomije. Naime, proizvodnja i distribucija javnih dobara (i kolektivnih usluga)
implicira optimalnu alokaciju resursa i optimalnu distribuciju poreskih tereta u
procesu zadovoljavanja javnih potreba. U tom kontekstu, neoklasina analiza
javne ekonomike inkorporie proizvodnju i potronju javnih dobara, preferencije
potroaa (korisnika), ponudu i tranju javnih usluga, cene dobara i usiuga,
korisnost i blagostanje; dakle, sve ono to je karakteristino za mikroekonomske
kriterijume poslovanja javnog sektora, ukljuujui i makroekonomske principe
regulacije i intervencije. Kejnzijanska analiza javne ekonomike je u stvari
makroekonomska analiza javnog sektora (javnih finansija) u ijem epicentru
stoji ostvarivanje ravnotee pune zaposlenosti, efektivna giobalna tranja i
ekonomski intervencionizam drave. Jasno je, prema iznetom, da distanciranje
izmedu neoklasine i kejnzijanske javne ekonomike (i analize javnih finansija)
ne fungira na precizno formalizovanim kriterijumima. Samim tim, i raspored
teoretiara javne ekonomike je neprimeren sa stanovita njihove sveukupne
preokupacije. Jedino sa stanovita iste teorije javnih dobara i usluga mogue
je razvrstavanje autora. U tom smisiu, i Greffe65 u teoretiare neoklasine javne
ekonomike svrstava poznata imena kao to su Buchanan, Samuelson, Margolis,
Johansen, Arrow, Tullock, Musgrave, Lindhal, Forrell, ali bez Kevnesa, Dusa,
Haavelmoa, Kaldora, Burkleada, Evansa, Hansena, Shawa, Peacocka, Barrerea,
Lesnera, Ecksteina, Hicksa, Shoupa, Modigliania. U tom sklopu, Buchanan
se okupira kriterijumom institucija koje osiguravaju efikasno zadovoljavanje
kolektivnih dobara, situacijom cavalier libre, ako fundamentalne prepreke u
determinizaciji koherentne politike kolektivne proizvodnje, i, zajedno sa Tullockom,
teorijom konstitucije, koja modifikuje optimizacije i izbora javnih institucija.66
Samuelson i Margolis okupirali su se razvojem koncepta kolektivnih dobara,
istom teorijom javnih rashoda i komparacijom Bergsonove i Arrowove funkcije
blagostanja i korisnosti.67Johansen se okupirao modernom prezentacijom politike
determinacije proizvodnje kolektivnih dobara, alokacijom resursa i izborom formi
oporezivanja, dok se Arrow okupirao teorijom kolektivnih izbora i amelioracijom
teoreme generalne nemogunosti.68 Konano, Musgrave i Farrell okupirali su
65
66

67
68

X. Greffe, Ekonomie publique, Economica, Paris, 1975.


J. Buchanan, Theorie economique privee et economie publique, u X. Greffe, Ekonomie publique,
Economika, Paris, 1975. st. 5-11. (preuzet tekst iz knjige The Demand and Supllv of Public Good,
Rand Mc Nally and Company, Chicago, 1968, st. 1-9.), J. Buchanan, Le cavalier libre, u X. Greffe, op.
cit., st. 65-76 i J. Buchanan i G. Tullock, Une theorie economique des constitutions, i u X. Greffe, op.
cit., st. 118-131.
P. Samuelson. La theorie pure des depences publiques. u X. Greffe, op. cit., st. 12-17. i J. Margolis,
Quelques remorques sur la theorie pure des depences publiques u X. Greffe, op. cit.. st. 18-22.
L. Johansen. La determination des depences publique selon Lindahl, u X. Greffe, op. cit., st. 5264 i Nature de limpot et Theorie du Bien-Etre, u X. Greffe, op. cit.. st. 146-160. i K. J. Arrow,

35

Fiskalna strategija

se determinisanjem tipova aplikacije neoklasine koncepcije javnih fenomena u


razliitim ekonomskim segmentima drave sa stanovita operacionalne analize
javnih rashoda, cost-benefit analize i teorije javnih fmansija (Musgrave), odnosno
sa stanovita teorije cena javnih usluga.69
Teorijom javne ekonomike sa stanovita walraso-paretijanske i neoklasine
analize javnih finansija u smislu optimalne alokacije resursa i raspodelom poreskog
tereta u procesu proizvodnje i distribucije javnih dobara i kolektivnih usluga
bavili su se brojni autori,70a u prvom redu Wicksell, Walras, Marshall, Pareto,
Edgeworth, Pigou, Bergson, Lindahl, Musgrave, Johansen, Dorfman, Arrow,
Sharp, Wolfelsperger, Samuelson, Bowen, Malinvarud, Heod, Barrere, Buchanan,
Tullock, Downs, Breton, Olson. Njihova teorija uoptavanja sa tri poznata principa
kolektivnih dobara: koncepcije walraso-paretijanske opte ravnotee i optimuma,
koncepcija trine pseudo-ravnotee i koncepcija politiko-ekonomske ravnotee
institucionalnog nominalizma.
U koncepciji walraso-parentijanske opte ravnotee, aplicirane u javnim
fmansijama, drava je samo instrument za omoguavanje individuama da slede svoje
personalne interese netrinim sredstvima na principu optimalne alokacije resursa
i optimalne raspodele tereta finansiranja javnih dobara. Optimalni uslov u sluaju
privatnih dobara (paretijanski optimum) je da su marginalne stope supstitucije
agenata meusobno jednake i da su jednake marginalnoj stopi transformacije71 dok
je optimalni uslov u sluaju kolektivnih dobara da se marginalne stope supstitucije
dodaju da bi se egalizovala stopa transformacije javnog i privatnog dobra.
Sasvim je legitimno posmatrati da je parcijalna ravnotea specijalni sluaj
opte ravnotee pod uslovom da je marginalna korist novca konstanta za svaku
individuu. U tom sluaju, cena kolektivnog dobra mora biti jednaka marginalnoj
stopi transformacije kolektivnog i privatnog dobra i sumi marginalnih stopa
supstitucije dveju individua izmeu javnog i privamog dobra:

odnosno

F
y
Py =
F
x
Ub Ua
Py = Y + Y
Ub Ua
Xb Xa

69

70

71

36

Consiterations sur la theorie des choix collectits, u X. Greffe, op. cit., st. 77-106.
R. A. Musgrave, Lanalvse Cost-Benegfice et la theorie des Finances Publiques, u X. Greffe, op. cit.,
st. 132-145 i Cost Benefit Analvsis and the Theory of Public Finance, Journal of Economic Literature
3/69. st. 797-806. i M. J. Farrell, Pour une defence de la theorie des prix des services publies, u X.
Greffe, op. cit., st. 161-185.
Vidi: A. Barrere, Institutions financieres, Dalloz, Paris, 1972. st. 47-119., A. Wolfelspenger, Les biens
collectifs, P.U.F., Paris, 1969. st. 39-51, P. a. Samuelson, La theorie pure des depences publiques et de
la fiscalite. u Economic publique, Ed. C.N.R.S., Paris, 1968. st. 16-29.
X. Greffe, Analyse economique de la Bureancratie, Economica, Paris, 1981.

Javna ekonomika versus javne finansije

odakle je Py = Pya + Pyb, gde su Xa - privatno dobro individue a, Xb - privatno dobro


individue B, u - kolektivno dobro (Ya = Yb = Y), U - korisnost [korisnost individue
A: Ua = Ua(XaY) i korisnost individue B: Ua = Ub(Xb, Y) ],
F - funkcija transformacije [F, Xa, Xb, Y=0] Pu - cena kolektivnog dobra.
Uslov optimalnosti sa kolektivnim dobrima sada glasi:
Ua Ub
Py = Pya + Pyb = Y + Y
Ua Ub
Xa Xb
U oba sluaja, cena kolektivnog dobra je jednaka marginalnoj stopi
transformacije javnog i privatnog dobra, odnosno sumi marginalnih stopa
supstitucije dveju individua izmedu javnog i privatnog dobra.
Medutim, sa uvodenjem individualnih subvencija akordiranih od strane
drave (ta i tb kao supstitute za Sa i Sb) uslovi optimalnosti se menjaju, jer ravnotea
proizvodnje implicira budetsku ravnoteu. Vrednost proizvodnje javnih dobara
je sada jednaka sumi subvencija:
Py Y = ta + tb
Kolektivni izbori i odluke drave, u tom kontekstu, podravaju fiksnu
korisnost prve individue i maksimiziraju koristi druge individue:
Ub ( Xb , Y ) = Ub i Ua = Ua ( Xa , Y )
U krajnjoj instanci, dobija se uslov:
Ua Ub
Py = Y + Y
Ua Ub
Xa Xb
to znai da je uslov ravnotee istovremeno uslov optimalnosti. Ali, javna
ekonomija nije ni contrainte absolue ni ehange pur, budui da u njoj
egzistiraju specifini zakoni i mehanizmi institucionalne prirode. U osnovi, radi
se o tzv. teoriji institucionalnog nominalizma, koja integrie nominalistiku
koncepciju javnih dobara i nominalistiku koncepciju politikih institucija, u
smislu elaboriranja operacionalizovane teorije javnih izbora i javne ravnotee.72
Drava proizvodi kako javna dobra tako i politike institucije. I jedno i drugo
treba da bude podredeno individualnim izborima u demokratskom drutvu u cilju
minimiziranja trokova.

72

K. J. Arrow, Social Choice and Individual Values, Wiley, N. York, 1963. i A. K. Sen, Colective Choice
and Social Welfare, Oliver and Boyd, Edinburg i London, 1970.

37

Fiskalna strategija

7. KONCEPCIJA JAVNIH POTREBA I MEUNARODNA


JAVNA DOBRA

7.1. Koncepcija javnih potreba


Javne potrebe pripadaju kategoriji kolektivnih potreba svake drutvene
zajednice koja ih zadovoljava proizvodnjom kolektivnih koristi. No, to to su
javne potrebe kolektivne potrebe ne znai, po Varrereu73 da su sve kolektivne
potrebe javne potrebe, jer pojedine potrebe postaju privatne kolektivne potrebe.
Na primer, potrebe obrazovanja mogu se smatrati kolektivnom potrebom koja se
zadovoljava proizvodnjom javnih koristi od strane drutva; ali, ukoliko drutvo ne
procenjuje da potrebe obrazovanja zadovoljavaju sopstvenim sredstvima, utoliko
data potreba postaje privatna kolektivna potreba, koja se zadovoljava privatnom
inicijativom. Prema tome, transformacija kolektivne potrebe u javnu potrebu je u
diskreciji drave, koja integrie zadovoljavanje potreba u sferi sopstvene aktivnosti
i socijalizuje ih intervencionizmom. Drava, interpretirajui potrebe drutva,
procenjuje korisnosti i trokove zadovoljavanja kolektivnih potreba, organizuje
proizvodnju kolektivnih korisnosti i distribuira javna dobra, to je funkcija javne
ekonomike. Javna dobra tako postaju korisna kolektivna dobra koja je proizvela
i distribuirala drava za zadovoljenje javnih potreba. Proces zadovoljenja javnih
potreba, dakle, implicira determinaciju javnih potreba i determinaciju sredstava
za zadovoljenje potreba. Oba ina idu zajedno ije se ishodite nalazi u obligaciji
potronje (javni rashodi). Sredstva za pokrie javne potronje drava obezbeuje u
okvirima raspoloivog nacionalnog dohotka. A poto se pokrie potreba finansiranja
javne ekonomike sukoboljava sa limitima, drava se okree ekonomskim izborima
u pogledu determinacije sredstava za zadovoljavanje potreba (to je i razlog da
sve kolektivne potrebe ne mogu da postanu javne potrebe).
Stavljajui svoje usluge (javne) na raspolaganje korisnicima drava
simultano preuzima na sebe obavljanje finansijske aktivnosti sa ciljem da obezbedi
dovoljan kvantum resursa za pokrie javnih rashoda koji su rezultat proizvodnje
javnih dobara.74 U osnovi, radi se o naplati poreza koji su nezavisni od korienja
javnih usluga. Distribucija poreskih tereta je u skladu sa ekonomskim principom
mogunosti poreskog obveznika, dok je distribucija javnih dobara u skladu sa
socijalnim principom solidarnosti.
U sektoru javne privrede participiraju razliiti konstitutivni organizmi
koji proizvede i distribuiraju javne koristi. U tom smislu, i javne koristi su
razliite. Borrere ih klasifikuje u tri kategorije.75 Koristi od javnog reda, koristi
od opteg interesa i koriosti od partikularnog interesa. Koristi od javnog reda
73
74
75

38

A. Barrere. Institucions financieres, Dalloz, Paris, 1972. st. 98-99.


J. F. Besson. Economie publique. lechange sans marche. P.U.F., Paris, 1978.
A. Borrere, op. cit., st. 104-106.

Javna ekonomika versus javne finansije

korespondiraju garancijama nacionalne bezbednosti i sigurnosti (vojska, policija,


sudstvo) ija proizvodnja implicira relativno visoke trokove esto nezavisnih
od fundamentalnih principa produktivnosti, ekonominosti i rentabilnosti u
reprodukciji. Radi se, u osnovi, o tzv. drutvenoj reiji ili o tzv. istim javnim
rashodima, kojima se uobiajeno prikljuuju trokovi administrativnog aparata
drave. Koristi su po pravilu vee od datih trokova, jer je princip ekonomske
evaluacije praktino neprimenljiv.
Za razliku od ovih koristi od opteg interesa (javna infrastruktura) jesu
predmeti zajednike destinacije iji su trokovi proizvoenja veoma visoki
za privatne proizvoae, ali su neophodni za funkcionisanje itave tzv. mixe
ekonomije. Drava je primorana da proizvodnju ovih koristi preuzme na sebe i da
ih uini poednako dostupnim svim subjektima i korsinicima u drutvu nezavisno
od trokova njihove proizvodnje i finansijskih participacija korisnika.
Konano, koristi ood partikulamih interesa za zadovoljenje javnih potreba
dekomponuju se na vie tipova, i to: socijaine koristi u vidu reima socijalnih
prestacija (usluge socijalnog osiguranja, usluge zdravstva i socijalne zatite),
kultumo-obrazovne koristi, zdravstvene koristi, naune koristi.
U finansijskoj teoriji, prema tome, egzistiraju brojni termini u kontekstu
teorije javnih potreba, i to:76 (1) javne potrebe (public wants, les besoins publics),
(2) javna potronja (public consumption, public expenditure), (3) javna dobra
public goods (Musgrave), (4) kolektivna potrona dobra collective consumption
goods Samuelson, (5) kolektivna dobra biens collectifs (Saporta), (6) ista i neista
kolektivna dobra, itd.
U navedenim teorijskim opservacijama, Samuelson razlikuje javna dobra
(public goods) i privatna dobra (private goods) na osnovu toga to privatna dobra
nemaju eksteme efekte za druge potroae, dok javna dobra imaju eksteme
potrone efekte za vie lica (ne samo za jedno). Javna dobra su, stoga, raspoloiva
u istim koliinama za sve korisnike na principu neiskljuivanja i nerivaliteta.77
Javne finansije (javni sektor) osiguravaju javnim dobrima i sektor
stanovnitva i sektor privrede i neprivrede van posrednitva trinog mehanizma.
U osnovi, radi se o alokativnom mehanizmu drave, kao funkcije sistema javnog
finansiranja, bez obzira da li se produkcija i distribucija javnih usluga obezbeuju
na decentralizovanoj ili centralizovanoj osnovi. Doktrina definie javna dobra kao
dobra koja se odlikuju dvema karakteristikama. Prvo, za razliku od privatnih dobara,
njih istovremeno moe upotrebljavati vie lica, ija potronja nije konkurentska,
jer korist koju uiva jedan potroa ne umanjuje korist za ostale. Drugo, pored
nekonkurentnosti javna dobra se karakteriu i principom neiskljuivosti, jer je
to mogue postii tek uz nesrazmerno visoke trokove (npr. oseanje sigumosti
koje obezbeuju rashodi za narodnu odbranu). Ovakva javna dobra nazivaju
76

77

R. Musgrave, The Theorv of Public Finance, Mc Graw Hill, N. York, 1959. st. 2., P. Sa, The Pure
Theory of Public Expenditure, Review of Economic and statistic, novembar 1954. st. 18., R. Saporta,
Contribution methodologique a letude de loffre des services municipax, Revue de Science financiere,
april-juni 1971. st. 21-26., G. Terny, Economic des services collectifs et de la depance publiques,
Dunod, Paris, 1971. str. 51-94., A. Woltelsperger, Les biens collectifs, P.U.F., Paris, 1975. st. 35-60., I.
U. Burkhead, Public Expenditure, Mc Graw Hill, N. York 1970. st. 2. i J. Benard, Economie Publique,
Economica, Paris, 1985. st. 34-43.
J. J. Laffont, Fondement de leconomie publique, Economica, Paris. 1982.

39

Fiskalna strategija

se istim javnim dobrima.78 Ali, postoje dobra koja simultano imaju svojstva i
privatnih i javnih dobara, ako to su tzv. neista javna dobra kod kojih nova lica,
kao korisnici, ne spreavaju ranije korisnike da upotrebljavaju, ista dobra, iako
im se stepen koristi smanjuje (npr. zdravstvena zatita).79 I dok se ista javna
dobra ni na koji nain ne mogu prodavati ili kupovati na tritu, jer im je ponuda
nedeljiva, a pojedinci nemaju ni potrebe ni interesa da iznose svoje preferencije
za njima, obezbeivanje neistih javnih dobara moglo bi se, u naelu, organizovati
i putem trinog mehanizma. Meutim, u uslovima delimine konkurentnosti
neistih javnih dobara pojavljuje se drutveni interes da se i njihovo obezbedivanje
poveri javnom sektoru, kako odluka korisnika ne bi bila motivisana njihovom
ekonomskom snagom i materijalnim mogunostima.80 No, kad je re o javnom
sektoru posavlja se pitanje ta je efikasnije i racionalnije u politici snabdevanja
potroaa (korisnika) javnim dobrima: centralizovana ili decentralizovana
produkcija i distribucija javnih dobara. Budui da alokativna funkcija javne
privrede nije neutralna u pogledu prostorne distribucije javnih dobara, problem
se svodi na eksplikaciju pitanja da li se javna dobra rasprostiru na celokupnoj
teritoriji drave (federalna ili unitarna) ili na uem podruju (federalna jedinica,
lokalitet).81 Teorija u naelu preporuuje da bi javna dobra trebalo obezbeivati
i njihove trokove deliti u skladu sa preferencijama stanovnika teritorije na kojoj
se oseaju odgovarajue koristi, pa bi tako ona javna dobra ije se koristi oseaju
na celokupnoj dravnoj teritoriji trebalo obezbeivati centralizovano, ona iji
su efekti regionalni na regionalnom planu, i ona ij su efekti lokalni na nivou
optine.82

7.2. Meunarodna javna dobra


Kako stvoriti uslove za ponudu tzv. meunarodnih javnih dobara za
ije obezbeenje inae nema dovoljno trinih stimulansa? Pitanje je s pravom
postavio prof. Kindlberger83 sa stanovita ekonomske problematike, koja se tie
privrednog razvoja i spoljne trgovine. U davanju odgovora na ovo vrlo aktuelno
pitanje, prof. Kindlberger je, najpre, podsetio na osnovnu karakteristiku javnih
dobara: (1) selekcija, odnosno iskljuenje pojedinih potencijalnih potroaa
je nemogue ak i putem neograniene potranje neke od potroakih jedinica,
(2) privredni subjekti nisu dovoljno stimulisani da proizvode dobra koja imaju
karakter javnih dobara usled nesavrenog (finansijskog) trita, i (3) imperativna
je, stoga, finansijska intervencija od strane drave. I, kao to i nacionalno trite
nije u stanju da stimulite ponudu javnih dobara, tako i meunarodno trite
78
79
80
81
82
83

40

Dr D. Popovi, Teorija i praksa fiskalnog federalizma i javne fmansije u novom ustavu Jugoslavije,
Finansijska praksa, 1-3/1990. st. 4.
R. W. Boadway, Public Sector Economics, Wintrop Publishers, Cambridge, 1979. st. 31-34.
Dr D. Popovi, op. cit., str. 4-5.
Vidi: R. A. Musgrave i P. B. Musagrave, Public Finance in Theory and Practice, Mc Grow-Hill, Tokyo,
1980. st. 514.
Dr D. Popovi, op. cit., st. 5.
Ch. P. Kindlberger, Intemational Public Goods without Intemational Govemment, The American
Economic Review, man, 1986.

Javna ekonomika versus javne finansije

nije u stanju to isto da ini, pogotovu to u meunarodnim okvirima ne postoji


nadnacionalna institucija koja bi rekompenzirala trine nedostatke.
Iskustva, meutim, govore nam da su tzv. medunarodna javna dobra
preduslov za pravilno funkcionisanje meunarodnog ekonomskog i finansijskog
poretka. Ali, za to je potrebna meunarodna intervencija, na svetskom nivou, koja
bi obezbedila modalitete i za kreiranje uslova za adekvatnu ponudu javnih dobara.
Kindlberger, u tom kontekstu, zalae se za dva mogua reenja: (1) ili oivljavanje
liderske pozicije u medunarodnom ekonomskom stistemu (verovatno SAD) i (2) ili
opti konsenzus svih uesnika na svetskom tritu. Poto meunarodne intervencije
(kao to su Medunarodni monetarni fond i Svetska banka) i regionalne organizacije
(kao to su OECD i EEZ nisu ispunile oekivanja jer su se poistovetile sa centrom
moi), Kindlberger se opredeljuje za jaanje liderske pozicije uz oekivanja da
lider rtvuje od svojih interesa u korist interesa medunarodne zajednice.84 Meutim
valja napomenuti da alternativni pristup reavanju problema medunarodnih javnih
dobara nikada nije dobio pravu ansu niti je mogue u dananjim uslovima
(medunarodna vlada), koja bi rekompenzovala nedostatke trinog mehanizma
u proizvodnji, alokaciji i distribuciji javnih dobara, svetskom socijalizacijom.

84

A. Berlin, Droit fiscal communitaire, P.U.F., Paris, 1988.

41

8. SOCIJALNI MENADMENT

8.1. Upravljanje socijalnim trokovima


Ukoliko novac ne stigne do sirotinje predstavlja vanu socijalnu
opomenu politici prilagodavanja. Sve loija socijalna slika (i siromaenja),
medutim, ima svoja ekonomska uporita. Stabilizacioni programi (od ortodoksnih
preko heterodoksnih do neortodoksnih miksova) ne trpe previe pohvala sa
stanovita socijalne reoperacije. Svi makrostabilizacioni programi odnosili
su se na monetarnu i fiskalnu politiku, kao prve runde stabilizacionih zahteva.
Preporuenim potezima trebalo je skresati budetske deficite, uveati poreske
prihode i inflaciju staviti pod kontrolu. Apresijacija valute vezivanjem za dolar
trebalo je da otvori drugu tranu strukturnih programa. Oni su, pak, sa svoje
strane povlaili trgovinsku liberalizaciju, deregulaciju i privatizaciju. Isti paket
preporuivali su i meunarodne institucije, i regionalne organizacije, i nacionalni
konsultanti i jo uvek niko ne sumnja u delotvornost svoga leka (osim to se
njihovi pacijenti koprcaju i to su trokovi visoki).
U programima, proces socijalnog prilagoavanja praktino nigde nije ni
otpoeo. Inae, sam proces nije ni usmeravan niti koordiniran. Otuda i potiu
ozbiljna upozorenja, jer je socijalna cena trokova ve sprovedenog i predstojeeg
procesa prilagodavanja iznenadujue visoka. To, ipak, pokazuje da socijalna
dimenzija tranzitornih procesa ni u jednom od vienih stabilizacionih i strukturnih
programa nije strogo ekonomski shvaena. Socijalno prilagodavanje posmatra se,
kao stavka, koja podlee procesu rekonsideracije, tek kada se svi prethodni potezi
povuku. Smatralo se da e se socijalno prilagoavanje obaviti u hodu, uz poresku
i investicionu politiku, koje treba da povuku lokomotivu razvoja. Ali, to je bila
pogrena ekonomska kalkulacija, koja operaciju posle baca u vodu. Upozorenje
na neophodnost hitnog gradenja socijalnih institucija, socijalne infrastrukture i
socijalnih programa stie, meutim, dosta kasno (poto povratak kapitala ne
zaobilazi siromane).
Latinoamerika i istonoevropska iskustva ve upozoravaju savremeni
svet, medunarodne institucije, krupni kapital i tvorce makroekonomskih programa
prilagodavanja na znaaj socijalnih tema. Socijalni menadment je empirijski
apsolviran: drutveni proizvod pada, broj nezaposlenih se poveava, zarade
zaposlenih su sve nedovoljnije, pomoi nezaposlenima vie nema. Loa situacija
sve se vie pogorava uvodenjem mera prilagoavanja. Implementacija prvih
mera prilagodavanja u latinoamerikom i istonoevropskim zemljama prepolovile
su prosek nadnica, prosek potronje po stanovniku i socijalna davanja, koji su, kao
najpouzdaniji socijalni indikatori, prestali da postoje.
Narasli trokovi socijalne politike postaju sve vie vaan indikator socijalnih
tenzija, koji optereuje program prilagodavanja. Poreska politika, od koje se mnogo
42

Javna ekonomika versus javne finansije

oekivalo, nije dala nikakve efekte. Ona se i dalje vrti u ekvilibrijumu smanjenja
javnih trokova (ingerencija drave) i poveanja poreskih prihoda (ingerencija
vlade). Valjalo je obe fiskalne operacije izvesti u uslovima narastanja socijalnog
siromaenja i drsko nepopularnih mera oporezivanja onih koji imaju.
Neravnomeran raspored trokova reforme je oigledan. takav raspored,
po pravilu obara na plea demokratski uspostavljen drutveni konsenzus izmeu
radnika, poslodavaca i sindikata, bez obzira na snagu pakta solidarnosti.
Tada je i bespredmetno i mahanje modelom EU. Socijalni ispit u programima
prilagodavanja moe se poloiti u zavisnosti od uspeha podizanja siromanih
i od ulaska kapitala. To su kljune poluge za socijalnu perspektivu, kojoj se sada
pridodaje i jo jedan vaan faktor reformske rizinosti - vreme. To se istie zbog
toga to je za svaki stepenik strukturnog prilagodavanja neophodan odredeni protok
vremena, koji se uzima u razmaku od 2 do 4 godine. No, neizvesno putovanje u
reformu implicira i protok vremena od 3 do 5 godina za podizanje nivoa drutvenog
proizvoda na predreformski nivo, odnosno 5 do 7 godina za podizanje ivotnog i
drutvenog standarda na nivo iz dostabilizacionog perioda.
vedski model je dugi niz godina (ako ne i decenija) impresionirao svoje
promatrae i analitiare, budui da se radi o modelu dobro dizajniranog drutva,
kao efikasnog i racionalnog prototipa. vedsko drutvo je bilo i ostalo drutvo
koje dobro ekonomski funkcionie i drutvo u kome se udobno socijalno ivi.
vedski model za pravo reflektuje, simultanu koegzistenciju socijalne trine
privrede i izdanog javnog sektora, sa stanovita ekonomske koordinacije i
socijalne harmonije85.
Medutim, generalni trendovi deregulacije, liberalizacije i globalizacije
nasrnuli su na temelje uspona vedskog modela socijalnog blagostanja i izmislili
novo prilagodavanje u skladu sa principima Evropske Ekonomske Unije.
Redefinisanje vedskog modela implicira jaanje ekonomske funkcije drutva
bez zapostavljanja socijalne funkcije. Poremeenu ravnoteu zbog sve teeg
balansiranja obilatih javnih izdataka i siromanijih poreskih prihoda (usled
ekonomske recesije) valjalo je rehabilitovati i konkurentnosti. Podvlaenje nove
granice izmedu trita rada i kapitala ne treba da tangira stabilnost cene rada i
solidamost u nadnicama. Nova relacija rada i kapitala na liniji poveanja
konkurentnosti ne sme da dobije dimenziju drame, poto vedski model treba
usmeriti na ekonomskoj efikasnosti.86 To je i centralna interacionalnost ve
adaptiranog modela, koji inkorporira smanjenje rata nezaposlenosti, redukciju
spoljnih i unutranjih dugova, kontrolu rasta poreza i svoenje trokova javnog
sektora u reaine okvire. U krajnjoj instanci, novodizajnirani vedski model
instituie racionalnu trinu alokaciju resursa, efikasno privreivanje i ofanzivnu
konkurentnost bez derogiranja socijalnog blagostanja. Dostignuti stepen socijalnog
blagostanja, u tom kontekstu, ne bi involvirao porast socijalnih kotizacija, poto bi
ekonomska efikasnost biokirala predimenzionirani rast socijalnih trokova.

85
86

Hans de Geer, The Rise and Fal of the Sweids Model, Cardne Publications, London, 1993.
World Bank, Sociial Indicator of Development, 1991-1992.Washington, 1992.

43

Fiskalna strategija

8.2. Socijalna privatizacija


Poslednja decenija razvoja socijalne misli okitila se principom
iiberalistikog koncepta drutvenog, ekonomskog i socijalnog razvoja u ijem je
sreditu trasiran put neminovnog prelaska na trinu privredu putem privatizacije
drutvenog/dravnog kapitala. Opti nalet privatizacije u gotovo svim zemljama
OECD i EU usidrio se ak i u strukturi drutvenog institucionalnog sistema sa ciljem
da oduva i socijalne funkcije drave. Tvorci liberalistikog koncepta privatizacije,
zbog svojih ubeenja, nisu mogii da zaobiu socijalne funkcije bez obzira na
praktine konsekvence isterivanja drave iz socijalnog ivota drutva i pojedinaca.
Privatizacija socijalnih slubi - veto ubaena u igru - trebala je samo da smanji
finansijske trokove na socijalne programe i da limitira institucionalne okvire
socijalnih slubi, koje je neodmerena drava, blagostanja neekonomski rairila.
Drava je, naime, trebala da, umesto bacanja para u vatru ubaci neformlane
strukture da reavaju nagomilane socijalne probleme. Tako je privatizacija postala
sveopti proces inaugurisanja trita u svim oblastima, drutvenog, ekonomskog
i socijalnog ivota na principu univerzalnosti. To je pak znailo da privatizacija
treba da zakai i nedodirljive kiasine dravne funkcije i sve usluge javnih
slubi, koje ubudue valja prepustiti privamim institucijama na bazi profita i na
osnovama samoorganizovanja i samozatite. Socijalna privatizacija, po pravilu
iskljuuje dravu, to se opravdava pokuajem ouvanja drave blagostanja,
koja je vinovnik brojnih socijalnih problema. Time se izbegava razaranje socijalne
drave iznutra.
U savremenom svetu, razlozi sa sprovoenje koncepta privatizacije
socijalnih slubi su brojni:
1. institucionalni sistemi su neefikasni i nefleksibilni,
2. dravni sistem socijalnih slubi je rigidan sistem socijaine organizacije i
pruanja socijalnih usluga (sa stanovita forme i sadrine)
3. javne institucije imaju monopol i neodgovoran pristup kvalitetu socijalnih
usluga,
4. javne slube su birokratizovane institucije sa paternalistikim odnosima
prema korisnicima
5. korisnici socijalnih usluga su lieni izbora ustanova i mogunosti promena
programa i zavisnosti od kvaliteta zadovoljenja socijainih potreba,
6. privatno ugovaranje socijalnih programa inkorporira kvalitet i asortiman
usluga i slobodu izbora individualnih korisnika,
7. privatne ustanove eliminiu paternalizam, marginalizaciju i subordina
ciju,
8. privatne socijalne slube su fleksibilnije za inovaciju, za konkurenciju, za
eksperimentisanje i za efikasnije usklaivanje ponude i traenje usluga, i
9. privatne institucije omoguavaju uticaj korisnika na cenu i na efikasnost
pruanja socijalnih usluga87
87

44

J. Craven, Social Science, Cambridge Universitv Press, Cambridge, 1992.

Javna ekonomika versus javne finansije

Direkmo plaanje usluga i neposredan izbor proizvoaa usluga trasira


put korisniku da preferira instituciju koja prua najefikasniju uslugu po najnioj
ceni. A to je upravo sr socijalne privatizacije koja incira razvoj socijalnih
programa koje finansiraju privatne firme, razvoj udruenja na neprofitnoj osnovi,
razvoj tradicionalnog sekundarnog neprofitnog sektora aktivnosti crkve i religijskih
organizacija, razvoj tzv. samoorganizovanja i udruivanja na dobrovoljnoj osnovi
putem mree prirodnih vidova pomoi posredstvom porodinih odnosa, ali na bazi
efektivnog pokria realnih trokova i oslobaanja dela poreza i doprinosa prema
dravi. Privatne eme fleksibilne organizovanosti privatnih socijalnih institucija,
stoga, treba da zamene glomazne, skupe, neefikasne, monopolske i birokratizovane
javne slube, koje su blokirale slobodu izbora korisnika i odgovornost davalaca
usluga. Privatne ustanove u praksi ve poprimaju univerzalni karakter u
demokratskim drutvima sa decentralizovanim modelom zadovoljavanja socijalnih
potreba. Privatne socijalne institucije postale su prilagodljive lokalnim potrebama,
selektivnije u izboru kadrova, blie potencijalnim korisnicima, jeftinije u pruanju
usluga, socijalno pravednije i stabilnije sa stanovita sprovoenja socijalnih
programa i stratekih ciljeva dugorone socijalne politike. A to je izuzetno vano
za konceptualizaciju socijalne strategije ekonomskog razvoja.

8.3. Privatizacija socijalnog osiguranja i upravljanja penzionim


fondovima
Privatizacija socijalnog osiguranja, kao putokaz, jeste dobar nain
privatizacije drutvenog kapitala. ile je u tom pogledu vrlo instruktivan primer
savremenom svetu88, poto se radi o zemlji koja je faktiki prva u svetu ukinula
dravni sistem socijalnog osiguranja, zahvaljujui brzoj reprivatizaciji. Ovaj
ileanski primer je pogodan za izmenu jugoslovenskog penzijskog osiguranja, u
kome od 1981. godine funkcionie sistem privatnih investicionih kompanija, ali
bez finansiranja iz tekuih priliva. U tom kontekstu, radnici su obavezni da ulau
sredstva kod ovlaenih investicionih kompanija, koje vode i investiraju sredstva
sa privatnih rauna. Svi radnici na privami tedni raun, uplauju obavezan
meseni doprinos, koji je izuzet od oporezivanja u iznosu od 10% zarade. Dodatni
dobrovoljni doprinos je, isto tako, izuzet od oporezivanja u iznosu od 10% zarade.
Sredstva po osnovu uplaenih sredstava iz doprinosa se investiraju. Prihodi od
uloenih sredstava se akumuliraju i oslobaaju od plaanja poreza.89
Investicione kompanije ulau novac u privredne i dravne obveznice,
hipoteke i akcije. Drava podstie diversifikaciju portfelja i garantuje minimalnu
dobit. Svaka investiciona kompanija moe najvie 30% portfelja drati u obinim
deonicama. Ove kompanije su, takoe, obavezne da obezbede minimalnu stopu
povraaja na sredstva penzionih rauna. Vlada garantuje minimalni iznos penzija,
koje iznose 85% od minimalne nadnice (koja iznosi 50% od prosene plate).
Svako zaposleno lice, kada sustigne starosnu granicu, prikupljena sredstva
na penzijskom raunu, moe koristiti za finansiranje sopstvene penzije, odnosno
88
89

S.Hanke, Socijalno osiguranje kao put, Ekonomska politika 2031/91, str.25.27.


Ibidem, str. 25-27.

45

Fiskalna strategija

za kupovinu prava na penziju od osiguravajueg zavoda (koja se isplauje do


kraja ivota u odreenom iznosu - 70% od poslednje plate, ili u vidu porodine
penzije nakon smrti osiguranika u iznosu od 50% line penzije i dodatnih 15% za
izdravane lanove porodice), ili pak za ostavljanje svog rauna kod investicione
kompanije radi periodinog podizanja odreene sume sredstava kao svoju penziju.
Akumulirana sredstva na penzijskom raunu sa normalnim prinosom na uloena
sredstva omoguavaju zaposienom da ode u penziju pre dostizanja propisane
starosne granice, pod uslovom da mu kapitalizirana sredstva dozvoljavaju isplatu
penzije od 70% poslednje zarade90.
Zaposleni su obavezni da plate dodatni doprinos od 3,5% na lina primanja
za kupovinu privatnog ivotnog osiguranja i invalidskog osiguranja od ovlaenih
privatnih osiguravajuih zavoda (kao zamena za porodinu penziju i invalidninu
u novonastalom sluaju pre dostizanja starosnog doba za penziju) i doprinos od
6% od primanja za zdravstveno osiguranje koje obezbeuje ili dravno zdravstvo
ili privatne kompanije zdravstvenog osiguranja. Meutim, poslodavci vie ne
uplauju porez na line dohotke, jer se taj deo sredstava automatski prenosi na
radnike u obliku viih zarada. Ukinut je, isto tako, i dodatni porez na line dohotke
za finansiranje osiguranja od nezaposlenosti, naknada za nezaposlenost i naknade
za porodinu pomo. Vlada je, u tom kontekstu, izdala tzv.obveznice priznanja,
odnosno posebno neprenosive obveznice radi naknade uplaenog doprinosa
tzv. dravnom socijalnom osiguranju. Ova suma se indeksira i podvrgnuta je
ukamaenju sve do penzionisanja zaposlene osobe. Tako su penzione naknade
bazirane na akumuliranim doprinosima radnika, bez dodajnih sredstava iz poreskih
prihoda budeta za pokrie dugoronih finansijskih deficita penzijskih fondova91.
Privatizacijom penzijskih fondova sanirano je socijalno osiguranje.
Takav model menadmenta socijalnog osiguranja treba primeniti u
nas. Privatne investicione kompanije ili zajedniki fondovi bili bi odgovorni za
voenje privatnih rauna penzijskog osiguranja. Rukovodioci ovih kompanija
ili fondova bili bi pod konkurentskim pritiskom da osiguraju najbolji plasman
kapitala u svom portfelju. Reprivatizacijom drutvenih preduzea pokrio bi se
deficit privatnih rauna penzijskih fondova, poto lanovi postojeeg sistema
nemaju akumulirane uloge u penzionim fondovima. Masa drutvenog kapitala
omoguila bi bezbolniji prelazak na privatni sistem penzijskog osiguranja i to
bez potrebnih sredstava za finansiranje ovog prelaska iz tekueg budeta drave
(kroz pozajmice ili poveanje poreza). Privatizacioni drutveni kapital usmerio bi
se na privatne penzione raune. Zaposleni. koji dobiju reprivatizovane deonice na
svoje raune socijalnog osiguranja, automatski bi ove akcije zamenili kod svog
zajednikog fonda za akcije fondu u istoj vrednosti.
Razume se, mogue su i druge kombinacije, pogotovu kako se tei da se
eliminie tzv. ustavni postulat socijalne sigurnosti penzije, kao nastavka linog
dohotka, i koncept isplate penzija u hodu iz tekueg priliva sredstava doprinosa
za penzijsko osiguranje na line dohotke i na dohodak preduzea. Jo je vanije
90
91

46

Isto, str.25-27
Dr M.Dinki, Privatizacija penzionih jondova u funkciji prestrukturiranja jugoslovenskih preduzea,
u: Zbornik radova Privatizacija i prestrukturiranje, Savez ekonomista Jugoslavije, Beograd, 1991.,
str.l 19-130.

Javna ekonomika versus javne finansije

da se definitivno dezaktivizira penzija (zbog svog relativno visokog nivoa) i nain


zbrinjavanja tehnolokog vika radne snage i uspostavi normalan odnos izmeu
zaposlenih radnika i korisnika penzija, to je izuzetno vano u uslovima usporenog
rasta drutvenog proizvoda, zarada i zaposlenosti. Time bi se stvorile pretpostavke
za institucionalizaciju konvencionalnih fondova kao snanih investitora, iji kapital
bi mogao da dostigne nivo drurvenog proizvoda na principima kapitalizacije
(V.Britanija i Holandija). U tom kontekstu, nisu prihvatljiva reenja o davanju tzv.
popusta od 30% pri kupovini internih deonica drutvenih preduzea. Isto tako, nije
prihvatljiva ni solucija prodaje preduzea uz prethodno podravljenje i ustupanje
penzionim fondovima. Konano, nije prihvatljivo ni reenje podele odreenog
procenta deonica penzijskim fondovima uz besplatan prenos drutvenog vlasnitva
svim punoletnim graanima u istom nominalnom iznosu kako bi se ubrzala prodaja
deonica na sekundarnom tritu. U sutini, sve tri solucije plediraju na finansijsku
konsolidaciju penzijskog osiguranja iz buduih profita. Zato su i nesolidne za
novootvoreni proces privatizacije. U naim uslovima je izuzetno teko pribaviti
novi kapital na tritu akcija uz paralelna trita za kratkorono finansiranje, to
inae danas vai na Brazil, Meksiko, Argentinu, Tursku i Jugoslaviju ije kapitalne
investicije po pravilu stradaju. Zato se predlae pretvaranje dugova u sopstveni
preduzetniki kapital (debt-equity swaps), to se i ini u zemljama Treeg sveta.
Ono to se ini u nas odnosi se na svojevrsnu imitaciju. Naime, sve
novoosnovane interne tedionice u preduzeima preko kojih zaposleni primaju lini
dohodak u vidu vrednosnih bonova jesu u stvari neka vrste pretee akcionarstva.
Prodajom vrednosnih bonova dobijaju se kvalitetna sredstva za tekue poslovanje
i razvoj preduzea. Ali, i to je jo uvek daleko od onoga to se svakodnevno
praktikuje u trinim privredama, naroito u formi ESOP-a i RRSP-a,
ESOP (Emplovee Stock Ownership Plan), kao specijalni fond, koji
omoguava da zaposleni postanu suvlasnici preduzea preko finanisiranja
kompanija, upravo je teka potvrda o ekonomskoj suprematiji narodnog
kapitalizma. U tom sklopu, nedavno je i Business Week, utvrdio da kompanije
koje kombinuju ESOP i participaciju u donoenju odluka ostvaruju daleko vei
rast u odnosu na ostale firme. Verovatno je zato i Kongres SAD proirio lepezu
poreske atraktivnosti ulaganja u SEOP, koji je postao izuzetno atraktivan za banke
(poto samo 50% prihoda na pozajmljeni novac fondu podlee oporezivanju).
Kamate na pozajmljena bankarska sredstva fondu su za 102% nia od kamate
na novac koji banke zajme kompanijama. Uz to, i dividende, koje firme plaaju
imaocima akcija, koje poseduje ESOP, imaju tretman interesa. te se odbijaju od
poreske osnovice. A ako se 1/3 nekog preduzea proda ESOP-u onda se legalno
izbegava plaanje poreza iz dobiti.
Uzimanje zajmova of ESOP postalo je prava atrakcija, naroito za
regionalne banke i osiguravajue kompanije s ciljem da se kupuju akcije kompanija
i ustupaju zaposlenima pod odreenim uslovima. Tako je kapitalizam jo jednom
smislio caku kako da sredstva za proizvodnju preda radnicima u ruke i da, na
taj nain, poslodavci smanje svoje poreske obaveze, uz uslov da radnik postane
akcionar. Reenje je postaio besprekorno primamljivo i za preduzea i za radnike.
47

Fiskalna strategija

Radnicima, koji su bili voljni da otkupe preduzea (u kome su), a nisu


imali sredstava (kapital), priskakao je u pomo ESOP formiranjem posebnog
investicionog fonda u koji su se kanalisala pozajmljena sredstva destinirana
kupovini preduzea otkupom akcija. Preduzee garantuje zajmove. Iz tekueg
profita ide isplata uz postepeno otkupljivanje akcija koje postaju vlasnitvo radnika
u srazmeri sa njegovim doprinosom. Akcije ostaju u fondu sve do penzionisanja
radnika, kao vlasnika akcija; dok dividende slue za kupovinu novih akcija.
Akcioni mehanizam pomae sistem dobro razraenih poreskih olakica, koje
faktiki potpomau socijalizaciju vlasnitva.
Za razliku od SAD, Kanadski RRSP (Registered Retirement Savings
Plan) reprezentuje posebnu varijantu fonda za radniko uee u deobi profita,
koju privredni list The Financial Post tei da prikae u vidu nacrtane batice
raznoraznog cvea sa natpisima pored svakog cveta sa kojih se oitava: dravne
obveznice, vremenski depozit,akcije, garantovani investicioni kuponi
i kombinovani fondovi. Kroz sredoveni brani par, koji odgaja, kanadsku
baticu, odslikava se kanadski model socijalne sigurnosti, na principu kombinacija
amerikog i evropskog iskustva, a koji se sastoji u davanju mogunosti poreskim
obveznicima da deklariu deo svojih prihoda (i ulaganja) kao tednju za stare dane
ivota, odnosno da stave svoju uteevinu u tzv. poresko sklonite do odlaska
u mirovinu. Takav mehanizam uzeo je maha, poto svaki gradanin, u zavisnosti
od poreske kategorije, stie automatski pravo da izdvoji godinju sumu do 3.5009.000 dolara, kao neoporezivi iznos, pod uslovom da se taj iznos pod oznakom
RRSP uloi u kupovinu akcija stranih kompanija i otkup dravnih dugova. Za ovu
atrakciju hrle ak i oni koji nemaju para, jer imaju mogunosti da od banke dobiju
kredit koji se daje kao polog na RRSP. Banka, od sluaja do sluaja, procenjuje
kada klijent dolazi do para (kapitala) i kada se pribliava rok za prijavu poreza i
poresku dedukciju. Vlasnik RRSP pologa duan je da nakon navrene 71.godine
realizuje svoju mogunost na nekoliko naina: (1) da podigne celokupnu sumu
novca i da plati obraunati porez na taj deo novca, (2) da postepeno gasi RRSP
polog u naredne tri godine i (3) da celokupna sredstva prenese na RRIF (Registered
Retirement Income Fund), koji omoguava postepeno troenje ili manipulisanje
sredstava do 90-e godine ivota osiguranika (jer tada stupa na scenu obaveza
plaanja poreza na zateena sredstva). Slino vai i za hiljade maloletnika, koji sa
4 godine starosti poinju da deo prihoda od roditelja ulau kao RRSP i da nakon
35-40 godina starosti postanu imuni penzioneri. Prema tome, i ESOP i RRSP
jesu savremeni dokaz XX veka da kapitalistike drave svojim malim odricanjem
od poreza ine mnogo vie za socijalnu sigurnost graana nego postsocijalistike
drave, koje garantuju ak i ono to nisu sposobne da osiguraju. Obmane, dakle,
traju, dok drugi zaraduju novac.
ESOP jeste svojevrsni plan za deoniarstvo zaposlenih, ime se faktiki
inovira korporativno finansiranje, poveava produktivnost, diversifikuje imovinska
struktura, poveavaju zarade od kapitala, poveava rentabilnost postojeih akcija
smanjuje koncentracija bogatstva itd. ESOP deonice jesu deonice internog tipa,
koje se primenjuju u preduzeima koja nemaju berzanski status, odnosno u
preduzeima koja se ne kotiraju.92
92

48

Dr -Risti i mr B.Ljuti, Finansije preduzea, Privredni pregled, Beograd, 1990.

Javna ekonomika versus javne finansije

ESOP plan jeste tipian projekt finansijskog inenjeringa koji je


inkorporiran u penzijski sistem i u poreski sistem. ESOP deonice se radnicima ili
dele bez naknade ili prodaju sa popustom. U prvom sluaju, radi se o specifinom
obliku deobe dobiti putem plata koje dobijaju preko deonica. U drugom sluaju,
radi se o proirenju internog trita kapitala. Meutim, isplate radnicima, u
oba sluaja, su oslobodene poreza, to zavisi od vremenske dimenzije ulaganja
u ESOP. Stoga je ovaj vid ulaganja u deonice vrlo vana stvar za privatizaciju.
Dodue, re je o shemi koja kota dravni budet u sadanjosti, ali i u budunosti
poveava poreske prihode (naknadno) putem poveanja poreske osnove. ESOP
zato treba da ima udela u procesu privatizacije u Jugoslaviji (i Srbiji). Razlog
je jednostavan: spreava punjenje dravne kase privatizacijom u EU, vlada jak
interes za institucionalizaciju ESOP. Interes za irenje deoniarstva na zaposlene
putem ESOP za sada je ipak najvei u Maarskoj i Poljskoj.
U savremenim drutvima, neprofitne institucije i nevladine organizacije
finansiraju se iz budeta, lanarina, priloga, darova, prihoda od imovine, prihoda
od neprofitnog obavljanja privredne delatnosti, dotacije, donacija, sponzora, igara
na sreu i ostalih prihoda. Neprofitne institucije, pored ovih sredstava, mogu
svojim radom prikupljati druga sredstva zavisno od kruga njihovih interesenata
i zajednica u ijim okvirima deluje neprofitni sektor. ta vie budu samostalno
prikupljale sredstva, to e se lake jednoga dana odvojiti od budeta i kontrole,
programa rada od strane nadlenih ministarstava, odnosno lake e podneti
ok, kada im jednog dana budu skresana, ili u potpunosti uskraena sredstva
budeta. Naime, i drava e u svrhu racionalizacije javih rashoda nastojati uvesti
kompetenciju i u ponudi javnih dobara, pre svega putem alternativne proizvodnje
javnih usluga, sufmansiranja tih usluga, ukljuivanjem korisnika i zainteresovanih,
te privatizacijom poslovanja jednog dela javnih slubi93. Brojne neprofitne
institucije se danas nalaze u specifinom postprelaznom periodu i poloaju: i dalje
su vezane za budet i nadlena ministarstva iako imaju mogunost prikupljanja i
osiguranja sopstvenih sredstava razvijanjem sopstvenih programa rada. Inertnost i
budetska sigurnost, s jedne strane, i kreativnost i inovacije, ili i neizvesnot i rizik,
s druge strane, reflektuju Neto izmeu u promociji novog sistema finansiranja.
Koliko god je potrebno da neprofitne organizacije dobiju odreenu podrku za
svoj rad kroz sredstva budeta, toliko je, isto tako vano, da se u svom radu ne
oslanjaju iskljuivo na ta sredstva ve da se organizuju tako da same ostvaruju
dodatna sredstva, da prevladavaju budetski mentalitet javne potronje i da trae
povezivanje sa svima koji su spremni pomoi na njihovoj strani94, Naravno da e
takvu orijentaciju u tim nevladinim organizacijama pre imati volonteri nego stalno
zaposleni radnici koji platu dobijaju iz budeta, bez obzira na to to su oni isto
tako odani misiji koju organizacija ima. Upravljanje takvom organizacijom treba
manje biti okrenuto budetu i nadlenim ministarstvima, a vie potencijalnim
zajednicama, koje e svojim doprinosima omoguiti rad organizacije95.

93
94
95

Ibidem, str. 270


Ibidem, str. 267
T. Eggertson, Economic Behavior and Institurion, Cambridge University Press, Cambridge, 1990.

49

Fiskalna strategija

8.4. Novi kriterijumi blagostanja: stvarno bogatstvo naroda


Svetska banka vie ne namerava da procenjuje nivo blagostanja jedne
zemije samo dohotkom po glavi stanovnika. Svetska banka je faktiki uvela novi
sistem za merenje meunarodnog blagostanja, odnosno bogatstva naroda. Novi
sisteme je dosta iri od konvencionalnog modela, jer je i pojam blagostanja znatno
iri od novca i investicija. Zato su Australija, Kanada i Luksembrug najbogatiji na
svetu, a ne SAD, Nemaka i Japan. Za izraunavanje novog sistema blagostanja
Svetska banka koristi sledee kriterijume, i to:
1. prirodni kapital (ekonomska vrednost zemlje, vode^nafte, zlata i
gvoa),
2. proizvodnu vrednost maina, fabrika, infrastrukture, vodnih sistema,
eleznice i drumova,
3. ljudske vrednosti, kao to su produktivnost, obrazovanje i ishrana, i
4. drutveni kapital (vrednost humanih organizacija, porodica i optine).
Na opte iznenaenje Svetske banke pokazalo se da proizvedena roba, tj.
stvarna ekonomska baza razvijenih zemalja predstavlja najvie 20% (i manje)
blagostanje jedne zemlje. Tako, na primer 63 zemlje izvoznice sirovina raspolau
samo sa 4,6% svetskog blagostanja, 20% njihovog blagostanja sastoji se od
proizvedenih materijalnih dobara (robe), 44% je u prirodnom kapitalu, a 36%
u ljudskim resursima. S druge strane, 1 000 zemalja u razvoju poseduje 15,9
kumuliranog blagostanja, od ega 16% u proizvedenoj robi, 28% u prirodnom
kapitalu, a 56% u ljudskim vrednostima. Samo za zemlje sa visokim dohotkom
raspolau sa 79,6% blagostanja, od ega je 16% u proizvedenim dobrima, 17% u
prirodnom kapitalu i 67% u ljudskm vrednostima96.
Nekadanja, stara mudrost prema kojoj dravna intervencija pomae
ili odmae ekonomskom progresu zauzela je opet svoje neprikosnoveno mesto
u sreditu privrednih i naunih rasprava, dodue sa odreenim preobraajima
u pitanjima odnosa slobode i blagostanja. Vlade su posle Drugog svetskog rata
uzele u svoje ruke upravljanje razvojem preko dravnog vlasnitva, javnog
sektora, javnih investicija, javnih rashoda, poreza, carina, trgovinskih barijera,
protekcionizma, tarifnih stavova. Liberali danas smatraju da e nestanak
postsocijalizma i starih dravno usmeravanih modela razvoja dovesti do breg i
trajnijeg razvoja u zemljama koje preu na slobodnu privredu i liberalno trite.
Kejnzijanci, meutim, i dalje tvrde da inteligentno primenjena dravna kontrola
moe vrlo lepo da podstakne raz\OJ ekonomije. Dijametralno suprotni stavovi,
upravo, onemoguuju okonanje ove rasprave, kako zbog nedostatka generalno
jasne definicije ekonomske slobode tako i zbog nepostojanja vrste korelacije
izmeu ekonomskih sloboda i blagostanja. Najnovija istraivanja J.Gwarteney,
R.Lawson-a i W.Block-a (Economic Freedom of the World: 1975-1995), koja su
obavljena u 102 zemlje u periodu od 20 godina, samo su delimino razotkrila
da se srazmerno poveanju ekonomskih sloboda u datoj zemlji zadati period
uveao njen ekonomski napredak i bogatstvo njenih stanovnika. I pored toga,
sam pojam ekonomska sloboda ostao je nejasan i zamren, jer se postavlja
96

50

Ekonomska politika, br.2275. do 20.novembra 1995.g.

Javna ekonomika versus javne finansije

pitanje da li se ona moe proceniti veliinom javne potronje u % od drutvenog


proizvoda, obimom dravnog vlasnitva u industriji, nivoom trgovinskih barijera,
veliinom javne administracije u % od ukupne zaposlenosti, visinom prosene
poreske stope, nivoom javnog duga u % od drutvenog proizvoda, veliinom
izvoza u%od drutvenog proizvoda. Za sada, sigurno - ne! Ono to je jedino
sigumo i pouzdano odnosi se na golu sutinu ekonomskih sloboda koje se svode
na pravo svojine i mogunosti izbora (poto je pojedinac ekonomski slobodan
samo ako je njegova zakonito steena svojina zatiena i kao je slobodna da svoju
imovinu koristi, razmenjuje i otuuje bez naruavanja istih ili slinih prava dmgih
lica). Za procenu ekonomskih sloboda vano je sagledati i naine kojima vlade
ograniavaju i limitiraju ekonomsku slobodu, kao to su: (1) novac i inflacija, (2)
vladino poslovanje i uredbe, (3) zahvatanja i diskriminatorsko oporezivanje i (4)
meunarodna razmena.
Prvi nain implicira valjan odgovor na pitanje da li vlada titi novac kao
izvor vrednosti i kao sredstvo razmene. Ovaj nain ograniavanja slobode obuhvata
kolebljivost inflacije, monetami rast u odnosu na potencijalni kapacitet ekonomskog
rasta i prao graana da otvaraju bankovne raune u zemlji i inostranstvu. Dmgi
nain inkorporira pitanje ko odluuje o proizvodnji i potronji. Ovaj vid ogranienja
ekonomske slobode obuhvata javnu potronju kao deo drutvenog proizvoda, a
obim dravno kontrolisanog sektora, kontrolu cena, slobodu ulaska na trite i
kontrolu zaduivanja. Trei nain, podrazumeva pitanje da li graanin zaraduje
i da li moe da zadri svoju zaradu. Ovaj model ogranienja slobode obuhvata
dotacije i transfere isplate kao deo drutvenog proizvoda, nivo i uticaj marginalnih
poreskih stopa i mogunost regrutovanja pojedinaca vojnim pozivima. Konano,
etvrti nain limitiranja i kontrole ekonomske slobode pokree pitanje slobodne
razmene roba novca sa stranim dravljanima. Ovaj vid kontrole slobode sadri
poreze na meunarodnu trgovinu, razliku izmeu zvaninog i cmog devizno kursa,
stvami obim trgovine u odnosu na obim koji se moe oekivati i restrikcije tokova
kapitala. Ova istraivanja su, svakako, dala relativno dobre rezultate, ali je i dalje
ostalo otvoreno pitanje da li visoki marginalni porezi ugroavaju ekonomske
slobode vie od kolebljive inflacije, ili su oba indikatora poednako vana za
determinaciju slobode97.

8.5. Kriza ekonomije blagostanja i demontaa socijalne drave


Poetkom 90-tih godina u gotovo svim industrijskim razvijenim zemljama
OECD dolazi do lananog preispitivanja koncepcije drave blagostanja i
bazinih principa njene socijalne politike pod izgovorom da je prekomemi rast
javne potronje tokom poslednjih decenija (koji je probudio budetske deficite)
prouzrokovao snanu birokratizaciju socijalnih slubi i osnaio neracionalnu
dravnu intervenciju na socijalnom planu. Strategija razvoja usmerena ka
restrukturiranju uloge i funkcije drave, i na usporenje javnih izdataka
socijalne drave, koji se smatra barijerom ekonomskog oporavka, insistira na
postepenom uoptenju koncepcije prosperitet za sve i vrednosnih principa
97

Dr .Risti, Fiskalni menadment, Savremena administracija, Beograd,1998.

51

Fiskalna strategija

drave blagostanja98. Terapija za prevazilaenje ekonomskih potekoa polazi


od imperativa smanjivanja izdataka za socijalne slube i programe do suavanja
socijalnih prava, koja se znamim delom finansiraju iz poreskih prihoda drave, i
od restrukturiranja socijalne zatite u interesu kapitala i reprivatizacije.
Revidirana socijalna politika polazi od injenica da su socijalne aktivnosti
postojale sve skuplje usled inflacije, rasta cena javnih usluga, demografskih
promena, poveanja nezaposlenosti, irenja obuhvamosti stanovnitva socijalnim
osiguranjem i poveanjem beneficija po korisniku u oblasti obrazovanja, kulture,
zdravstva, stanovanja; to je uslovilo progresiranje socijalnih trokova od 13,1%
(u 1960.g.) na 26,6% (u 1996.g.) od drutvenog proizvoda.
Rastui trend rashoda za obrazovanje, zdravstvo, socijalno osiguranje i
blagostanje iz perioda u period neminovno je udarilo u plafon i iznudio zaokret u
svim zemljama savremenog sveta (kako u industrijski razvijenim zemljama tako
i u zemljama u razvoju). Na scenu je, prema tome, stupila restrikcija socijalnih
trokova i suavanje socijalnih programa: ukidanje raznih beneficija u novcu i
uslugama, pootravanje uslova za dobijanje socijalne pomoi, skraivanje perioda
primanja naknada, smanjenje materijalne pomoi nezaposlenima, kresanje
porodinih dohodaka, reduciranje broja korisnika usluga socijalnih slubi,
ukidanje usklaivanje beneficija sa trokovima ivota (Nemaka), ukidanje
uea u bolnikom leenju (Francuska, Nemaka i Japan), poveanje doprinosa
osiguranika za socijalno osiguranje (SAD i Francuska), usporavanje rasta penzija
i suavanje programa zdravstvene zatite. Restrikcije se opravdavaju potrebom
zatite poreskih platia i javne klase, jer je nagli rast socijalnih potreba posledica
recesije. U politici zatite dravne blagajne. a ne pojedinca ili porodice, prenbregava
se vrednosni princip demokratskog drutva da ekonomija treba da slui oveku.
Prenebregava se ak i ekonomska produktivnost socijalnih mera (odranje radnog
potencijala-obrazovanje i zdravstvo) i ekonomska efikasnost socijalnih aktivnosti
(socijalni mir) po cenu da dezintegracija ekonomskih i socijalnih interesa dovede
do ekonomske paralize u prestrukturiranju i prilagodavanju privrede. Drava je
sada prinudena da bude socijalno neaktivna iz razloga to je socijalna aktivnost
uvek subverzivna za trinu ideologiju. Stoga, se, umesto zadovoljenja socijalnih
potreba, pruanja socijalnih usluga i garantovanja socijalne sigumosti iz javnih
sredstava, zagovara samopomo, neformalne usluge i medusobno pomaganje
u lokalnoj zajednici, koje treba da zamene aktivnosti javnih socijalnih slubi.
Teite je, dakle da se pomeri ravnotea javnih i privatnih socijalnih usluga u
korist privatnog sektora, tiho obavi privatizacija socijalnih slubi (poput dravnih
preduzea i komunalnih delatnosti u SAD, V.Britaniji, Francuskoj, Nemakoj,
Turskoj, Maleziji, J.Koreji, Bangladeu i Japanu) i postepeno smanji socijalna
aktivnost drave. Oblici privatizacije uglavnom odgovaraju tipovima aktivnosti
drave na socijalnom polju: (1) kada drava proizvodi usluge i dobra u svojim
slubama i institucijama, (2) kada drava subvencionie odredene proizvode
i usluge iz javnih fondova ili daje usluge besplatno i (3) kada drava regulie
pribavljanje dobara i usluga u pogledu kvaliteta, kvantiteta, asortimana i cena od
privatnog sektora; to se inae javlja u zdravstvu, kulturi, obrazovanju, socijalnom
98

52

F. Offe, Contradictione of the Welfare State, Hythinson, London, 1984.

Javna ekonomika versus javne finansije

osiguranju, u linim socijalnim uslugama. Akcije privatizacije usmerene su,


stoga, u pravcu irenja privatne zdravstvene zatite, izdavanja poslova ienja
i snabdevanja javnih bolnica hranom, izdavanja poslova ienja i snabdevanja
javnih bolnica hranom, smanjenje subvencija za stanove, ukidanje subvencija za
saobraaj, plaanje za dovoenje zdravstvene usluge, prodaju kua lokalnih
saveta, poveanja izdataka roditelja za kolske kuhinje, davanje zajmova
studentima umesto stipendija, smanjenje dravne regulative u vezi konkurencije
privatnih i javnih ustanova ltd. Razlozi su posve jasni: neefikasnost drave na
socijalnom polju, rasipniko korienje javnih sredstava, neodgovomo ponaanje
zaposlenih u javnim slubama, skupe usluge (jer se ne pruaju po minimalnim
trokovima), navike korisnika usluga da se javna dobra proizvode po nultoj
tarifi, slaba motivisanost za tednju, birokratizovane strukture socijalnih slubi,
predimenzioniranost socijalnih programa, prezaposlenost u javnim ustanovama,
preoptereenost poreskih platia i hronina deficitamost socijalnog budeta.
Ideolozi privatizacije u potpunosti su izgubili iz vida razloge zbog koji su
socijalne slube nastale (racionalnije kolektivno zadovoljavanje socijalnih potreba,
vantrino pmanje socijalnih usluga, solidamost u socijalnim programima,
suavanje nejednakosti u raspodeli dohotka, spreavanje socijalne diferencijacije,
pmanje jednakih ivotnih ansi svima, princip neiskljuenja iz koristi nezavisno
od plaanja doprinosa, dmtveni izraz socijalne sigurnosti graana itd. Neoboriva
je, stoga, sumnja u sam ishod reprivatizacije socijalnih slubi desocijalizacija
socijalnih dobara (marketingzacija).
Razgradnja drave blagostanja implikuje reviziju programa socijalne
politike u smislu da se najvei broj socijalnih usluga vrati tritu u formi
reprivatizacije, da se naglasak stavi na socijalne usluge, a ne na novana davanja,
i da se implentira zahtev za to veom ulogom dobrovoljnih i neprofitnih
organizacija, neformalnih institucija, verskih udmenja i dobrovoljne samopomoi.
Anti-etatizam, podrazumeva povlaenje drave iz itavog niza socijalnih programa
iz razloga to su usluge i intervencije drave previe birokratizovane, glomazne,
neelastine, neefikasne i preskupe. Prestmkturiranje programa socijalne politike
je zapoetu u okvirima reganonizma i taerizma. Velike korporacije su se tako
ubacile u igm slamanja socijalne drave i zapoele otkup bolnica, izgradnju
domova za stare. Otvaranje privatnih kola, deijih zabavita i bolnica. Rasprodaju
se drutveni stanovi i uvode se potpuno ekonomske stanarine. Radikalno se
smanjuju sva novana davanja iz fondova drave i javnih ustanova. Oivljavaju
se komercijalno-osiguravajue kompanije za penzije i zdravstveno osiguranje.
Scenarij socijalne inovacije, preko decentralizacije, deregulacije i denacionalizacije,
tei altemativnim formama pruanja socijalnih usluga nezavisnih od drave kako
bi se oiveo tradicionalnih liberalistiki koncept o ogranienim funkcijama drave
i individualistiki koncept odgovomost svakog graanina za soptvene uspehe i
neuspehe.99
Prema tome, zaokret od meritomog prema individualistikom naelu
prikazuje se, u najnovijim diskusijama, prihvatljivim reenjem u sadanjoj fazi
razgraivanja drave blagostanja, koja je poresku granicu dovela na ivicu ponora.
99

Dr .Risti, Menadment Ijudskih resursa, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997.

53

Fiskalna strategija

Time se praktino racionalizacija poreskog sistema svodi na premetanja trita


finansiranja od poreza natrag na ekvivalentna davanja. Meutim, predlog u prilog
finansiranju putem taksi, odnosno davanja po principu ekvivalentnosti je u osnovi
reakcionaran i ne doprinosi reavanju problema poreskog finansiranja javnih
usluga, jer e se u budunosti neminovno otvoriti proces refiskalizacije socijalnih
potreba. Skandinavske zemlje su za sada jedini izuzetak u svetu.
Tzv. skandinavski model jest u stvari srednji put izmeu amerikog
kapitalizma i ruskog postsocijalizma koji su vedska, Norveka, Danska i Finska
izabrale odmah po zavretku II svetskog rata100. Ve vie od pola veka ove zemlje
privlae panju i praktiara i teoretiara, jer su socijaldemokrati gotovo u potpunosti
obezbedili punu zaposlenost, visok nivo ivotnog standarda svojim graanima i
stabilan dinamizam trine ekonomije. Tako su ove zemlje i postale svojevrsna
socijalna laboratorija savremenog sveta (kao primer svetske civilizacije), koji je
i socijaine ideale pretvorio u svakodnevnu ivotnu praksu - da ne kaem u socijalnu
idilu. Klju uspeha skandinavskog modela lei pre svega u snano prisumom
oseanju solidarnosti, koja je najvie mogua samo u malim i visoko etniki,
jeziki, religiozno homogenim drutvima, ali i u stabilnosti socijaldemokratskog
konsenzusa. Skandinavski model se uvek i iskljuivo bavio ekonomskim rastom,
socijalnom sigurnou i politikom dohotka, raspodele i zaposlenosti. Zato je i
uspostavljena drava blagostanja ostvareni drutveni cilj, iako kritiari Krize
ostvarenih ciljeva smatraju da su ipak prevelika javna izdvajanja znatno umanjila
motivisanost za linu inicijativu i privatno preduzetnitvo.
Veina evropskih penzijskih sistema zasnovana na doprinosima zaposlenih
reformski razmilja o podizanju granice za penzionisanje i smanjenju visine
penzija, kako bi se stvorio prostor da zaposleni sve vie brinu sami o sopstvenoj
starosti. Nemci su meu prvima u Z.Evropi progutali jednoprocentno poveanje
poreza na promet za popunu ispranjenih penzijskih fondova (l.april 1998.godine);
a od 1.1 1999.godine stari Nemci treba da se naviknu i na dodatno kresanje
penzija sa 70% na 64% od neto zarade. Italijani, koji imaju paradoksalno vie
penzija od broja penzionera (jer se preminuli penzioneri ne prijavljuju), odluili
su da produe starosne granice za sticanje penzija, da ukinu penzijske privilegije
univerzitetskim profesorima, sudijama, pilotima, i da uspore rast tzv.velikih
penzija. Za sada se Italija i, i naroito, Nemaka, opredelila za kombinaciju javnih
fondova (finansijskih tekuim doprinosima) i privamih penzijskih fondova ija se
sredstva uveavaju investicionim dobicima. To, pak, znai da uz tzv. javni fond
postoji i dobrovoljno i dopunsko privatno osiguranje; samo se penzije dravnim
slubenicima (na primer u SR Nemakoj) direktno isplauje iz budeta. Ukupan
penzijski doprinos (u 1996.godini) po stopi 19,2% plaaju i zaposleni i poslodavci
(po pola) na zarade u korist javnog fonda koji pokriva 50% starosnih penzija,
30% porodinih penzija, 20% invalidskih penzija, medicinsku rehabilitaciju i
zdravstveno osiguranje penzionera.101 Slian model prihvatila je i Argentina, koja
100
101

54

E.S.Einhorn i J.Logne, Modeern V/elfate States, Praeger, New York,1989.


U sistemu vrste sprege izmeu zarade zaposlenog osiguranika i njegove penzije, zaposleni
s prosenom platom dobiju po 1 poen za svaku godinu staa (najbolje plaeni ne mogu da dobiju
vie od 2 poena, a slabije plaeni dobiju bodove srazmemo odnosu sopstvene i prosene plate).Tako
prikupljeni broj bodova pomnoi se sa penzijskom vrednou od 46,23 marke da bi se dobila visina
penzije; na primer, zaposleni sa prosenom zaradom od 4 234 marke (sa 45 godina radnogstaa u

Javna ekonomika versus javne finansije

uspeno kombinuje dravni fond i privatne fondove zasnovanih na individualnim


tednim raunima osiguranika, sa propisanim doprinosom po stopi od 11% i sa
isplatom penzije od svega 30% od prosene zarade.
Zemlje u tranziciji, lutajui tokom nekoliko proteklih godina, u traenju
reenja za isplatu penzija na PAYG metodu u uslovima visokog uea penzija u
javnim trokovima, niskim zarada, niskog nivoa stope privrednog rasta, prevelikog
obima privremenog penzionisanja, poveanog broja korisnika penzija u odnosu
na broj obveznika doprinosa, izbegavanja plaanja doprinosa iz tekuih linih
primanja, nemogunosti daljeg poveanja stopa doprinosa i iznosa budetskih
transfera drave, produenja ivota starije populacije i regresivnosti penzijskog
sistema, koji ne promovie generacijsku pravinu raspodelu penzija i javnih
trokova, okrenule su se, konano, reformama penzijskog zakonodavstva. Zemlje
u tranziciji imale su na raspolaganju tri poznata modela funkcionisanja penzijskog
sistema, i to: (1) ileanski, (2) nemaki i (3) vajcarski.
U ileanskom modelu prisutna je dominacija obaveznog privatnog fonda
penzijskog osiguranja, koji je nadopunjen javnim fondom (uglavnom za siromane
slojeve stanovnitva). Ovaj model je izabrao Kazastan.
U nemakom modelu, pak, dominira obavezni javni fond penzijskog
osiguranja sa PAYG metodom, koga prati privatni fond sa skromnim znaenjem
u celokupnom sistemu penzijskog osiguranja Nemake. Ovaj model je prihvatila
Maarska i Rusija. Konano, vajcarski model zasnovan je na komplementarnoj
nadopuni obaveznog javnog fonda po PAYG metodu obaveznim privatnim fondom.
Prvi fond (javni) obezbeuje visinu penzije u iznosu od 40% prosene zarade, a
drugi (privatni) osigurava iznos penzije od 30-40% od zarade korisnika. Litvanija
je izabrala vajcarski model.
U celini posmatrani, problem nelikvidnosti fondova penzijskog osiguranja
u zemljama u tranziciji nije reen. Neminovne su, ipak, promene strukture penzija
promene kriterijuma penzionisanja (promene uslova prevremenog penzionisanja
i produavanja penzijskog staa osiguranika), promene visine penzija, primene
oporezivanja penzija za korisnike sa dopunskim radom i promene odnosa izmeu
broja penzionera i obaveznika doprinosa, uz kontinuelno poveanje demografskih
trendova, kontrolu javnih trokova, uvoenje privatnih fondova penzijskog
osiguranja, kao vanog dodatka javnim fondovima penzijskog osiguranja, i
prisustvo budetskih transfera (u periodu tranzicije).
Nedavno je Evropska komisija finalizirala jednu studiju o poloaju
penzionera u zemljama EU u kojoj je nedvosmisleno zapisano: kada se zapoljavaju
mladi obino misle da je penzija mnogo daleko, a kada se penzioniu ti nekada
mladi ale se da su penzije veoma male. Pomenuta studija je brzo otkrila da ako ste
stanovnik EU najbolje je da odete u penziju Grku, jer tamo neto penzija dostie
103% od zarade. Najtee je otii u penziju u Finsku, jer penzioneri tamo dobijaju
samo 73% od prethodih zarada. U strukturi EU ipak dominiraju dve grupe zemalja
i to: zemlje sa previsokim penzijama i zemlje sa preniskim penzijama. U prvima
svojoj 65 godini ivota) garantovano dobija penziju u visini od 2080 marke. Ovom sistemu plaanja
tekuim/hom/pay-as-you-go) vlada iz budeta pokriva 23% trokova i povremeno priskae u pomo
kratkoronih beskamatnim zajmovima za premocavanje rrenutnih finansijskih neuskladenosti.

55

Fiskalna strategija

se penzija kree preko 90% od zarade (Nemaka 94%, Italija 95%), a drugima oko
75% od zarade (V.Britanija i Francuska 77%, Holandija 80%). Eto, to je nagnalo
kreatore socijalne politike EU da redefiniu sistem penzijskog osiguranja i da
otvore proces socijalne privatizacije.

56

O Mudrosti, jedina kadra da nas vodi kroz ivot. O ti, koja


ui vrlini i koja ukrouje poroke. ta bismo mi bez tebe, mi i
svi ljudi?
Ti si ta koja si stvorila gradove inspiriui ljude na ljubav za
zajednitvo; ti si ta koja si ih pouila da zblie svoje domove, da
iznau zajedniki jezik i pismo. Ti si ta koja si sainila zakone,
uobliila obiaje, civilizovala narode.
Ja traim utoite pored tebe; ja molim za tvoju pomo.
Zadovoljan da sam sledio tvoje savete, danas se ceo preputam
tebi. Samo jedan dan proveden u dobru i prema tvojim savetima,
vie vredi nego jedna besmrtnost u grehu.
Kojoj drugoj moi bismo se mogli obratiti pre nego tebi, o
Mudrosti, koja nam daruje smiren ivot i koja nas oslobada
straha od smrti?
Cicero

D R UGI

DE O

MAKROEKONOMSKA
FISKALNA ANALIZA

1. KEJNZIJANIZAM, MONETARIZAM I
STRUKTURALIZAM

Borba protiv inflacije u savremenom svetu postala je kljuni kriterij


diferenciranja izmedu razliitih koncepcija ekonomske politike kejnesijanca,
monetarista i strukturalista.11 Iako je tzv. kejnesijanizam ve dva puta prevazien:
prvi put monetarizmom, drugi put teorijom Supply-Side Economics koji je
opet, u treem krugu ili prevaziao monetarizam ili se, pak, sa njim integrisao.2
Poslednji bastion kejnesijanstva struen je u SAD i V. Britaniji, izuzev Francuske,
panije i Grke, i donekle, Nemake i Japana, a njegovi teorijski rival monetarizam
provizomi pobednik u toku 1979/80. god. faktiki se pretoio u tzv. praktini
monetarizam,3 mada je ve tokom 70-tih godina, monetarizam zauzeo znaajno
mesto u javnoj debati. U aktuelnom trenutku, monetarizam je postao centralni
problem makroekonimije.4 Kejnesijanska politika ili diskreciona ekonomska
politika5 oslanjajui se na fiskalnu politiku u suprotstavljanju fluktuacijama u nivou
cena, zaposlenosti i nacionalnog dohotka6 ustupila je, dakle, mesto monetaristikoj
ekonomskoj politici shodno viegodinjoj tenji Friedmana da rehabilituje ulogu
novca,7 jer su pojedini protagonisti kejnesijanizma ili toliko daleko da su tvrdili
da je monetama politika neefikasna i u uslovima pune zaposlenosti i inflacije,
budui da je investiciona tranja neelastina u odnosu na kamatnu stopu. Na
osnovu toga, oni su ak tvrdili da je i efekat istiskivanja nemogu. Supstancu
doskoranjeg kejnesijanskog intervencionalizma inila je ekspanzivna fiskalna
politika, tj. kombinovana politika redukcije poreza i poveanja javnih rashoda.
No, u sadanjim stagflacioniranim ekonomijama hipoteza o nedovoljnom nivou
agregatne potronje nije tana isto onako kao to je netana i hipoteza da je
nedovoljna tranja uzrok nezaposlenosti. ak i u transformisanoj Phillipsovoj
krivoj empiriki podaci pokazuju da je za redukciju nezaposlenosti potrebno
platiti daleko veu cenu u poveanju inflacije.8
1

2
3

4
5
6

7
8

Uporedi: R. Portait i P. Poncet, Macro,conomie financiere, Dalloz, Paris, 1980, D. Greenawey i


G. K. Slaw, Macroeconomics, Basil Blackwell, Oxford, 1983 i K. a. Chrystal, Controversis in
Macroeconomics, Phillip Allan, Oxford, 1983.
J. Huston McCulloch, Money and Inflation, A Monetarist Apprach, Academic Press, N. York, 1982, str.
63-65.
R. C. Fair, An analysis of the Accuray of four Macroeconometric ModeTs, Joumal of Political Economy,
avgust 1979. i M. H. Peston, Whatever Happened to Macroeconomies? Manchester University Press,
Manchester, 1980.
Budetarstika filozofija je, po Friedmanu, pala na ispitu (M. Friedman i W. W. Heller, PoIitique mon.
taire on fiscale?), Mame, Paris, 1969.
Dr S. Komazec, dr . Risti i dr J. Kova, Savremene teorije stabilizacione politike, ABC Glas,
Beograd, 1993.
P. Samuelson, The Role of Money in National Economic Policy, u Controling Monetary Aggregates,
Federal Reserve Bank of Boston, Boston, 1969, str. 7 i Les fondaments de lanalyse economique,
Dunod, Paris, 1971.
Thierry Naudin, L.volution de la politique monetaire americaine, lAgence economique et financiere,
novembar 1982.
M. Feldstein, The Retreat from Kejnesian Economics, The Public Interest, 64/81.

59

Fiskalna strategija

Leidler je, stoga, istakao da su pedesete i ezdesete godine bile godine


pogrene kratkorone makroekonomske postkejnesijanske teorije vezane za Hicks
Hansenov analitiki okvir, koji polazi od eme IS-LM i kome je cilj determinisanje
nivoa dohotka i zaposlenosti. Ovaj pristup se mogao koristiti samo za analizu
uzroka depresije i naina njihovog otklanjanja, ali ne i za reavanje problema
inflacije.9 Savremeni pristup ne postavlja vie teite na inflaciju nadnica nego
na inflaciju cena. Uz to, monetaristike analize inflacije povezane su i sa tezama
nove mikroekonomike.10 Meutim, izvesni eminentni kejnesijanci, kao to
su Tobin u SAD i Kaldor u V. Britaniji, potvruju da nova doktrina poiva na
jednom prostom krugu rei: monetarizam je istina samo ako je monetarizam istina.
Stoga, Tobin monetaristiku kolu i novu klasinu kolu naziva monetarizmom I i
monetarizmom II, iako smatra da, u osnovi, one i ne ine dve razliite kole. Leontief,
pak, odbacujui Reogonov monetaristiki pristup ekonomskoj politici, teoretske
konstrukcije Filipsove i Lafferove krive, teoreme o nacionalnom oekivanju i
kejnesijanske poglede, nastoji da politiku kombinacije monetarnih i fiskalnih mera
nadopuni politikom dohotka11 i sintezom trita i planiranja na bazi socijalnog
sporazuma radnika, poslodavaca i vlade. Leijonhufvud,12 meutim, istie da se
danas u odnosu na Kejnesa i kejnesijance mogu uoiti dve struje: revolucionarna
ortodoksija i neoklasina obnova, koje se, i pred znaajnih razlika, uveliko
slau da je Kejnesova opta teorija samo posebni sluaj klasine teorije, i da
je Kejnesova makroekonomska teorija rezultat restriktivnih pretpostavki. A poto
odbacuje ocenu diskusije Kejnes klasici, Leijonhufvud pokuava da uspostavi
vezu izmeu neo-valnasijanske mikroekonomije i kejnesijanske makroekonomije,
koju je sasvim mogue uspostaviti posredstvom tzv. Z teorije po kojoj samo na
nivou pune zaposlenosti postoji pritisak u smislu korigovanja neprirodne kamatne
stope i samo na prirodnom nivou kamatne stope mogue je i nezaposlenost
dovesti na prirodni novo.
Analizirajui razvoj makroekonomske teorije preko razvoja teorije kamate,
Leijonhufvud istie da je princip tednja investicije dominirao sve dok Friedman
nije oiveo kvantitativnu teoriju novca. Stoga je i razlika izmeu kejnesijanaca i
monetarista iskljuivo u oceni da li kamatna stopa moe da koordinira tednju i
investicije, a time i nivo privredne aktivnosti. Ovu svoju Z teoriju, koja kpovezuje
kejnesijansku koncepciju pune zaposlenosti i monetaristiku koncepciju kamatne
stope, Leijonhufvud objanjava pomou tzv. modela A (tednja investicije) i tzv.
modela T (ponuda novca tranja novca). U modelu A, pad investicija, koji stvara
viak ponude roba, dovodi do poremeaja. U modelu T, smanjenje ponude novca,
uslovljava viak traenja za novcem, te izaziva iste poremeaje. U stvari, model
povezuje dve koncepcije preko kamatne stope i reflektuje preplitanje realnih i
novanih fenomena. Tzv. T teorija predstavlja, dakle, pokuaj neoklasine
sinteze u Samuelsonovom smislu i zasniva se na Wicksellovoj koncepciji
9
10
11

12

60

D. E. W. Laidler, Essavs on Money and Inflatotion, University of Chicago, Press, Chicago, 1975.
K. Brunner and A. H. Meltzer (red.), Stabilization of Domestic and Intemational Economy, NorthHolland, Amsterdam, 1977.
G. Tullock, Economics of Income Redistribution, Kluwer, Boston, 1983; R. G. Leipsey i J. M. Parkin,
Income Policy: A Re-Appraisal, Economica, april 1970. i J. C. Koeune, J. L. Kruseman i P. Mandy, La
politique des revenus... une politique de rpartion, Louvain, Paris, 1967.
A. Leijonhufvud. Information and Coordination, Oxford University Press, Oxford, 1981.

Javna ekonomika versus javne finansije

razlike prirodne i trine kamame stope, koja na taj nain postaje kljuna za
stabilizaciju. U tom smislu, Leijonhufvud se pribliava monetaristima, jer pobija
zanemarivanje monetarne politike i odbacuje kejnesijansko iskljuivo opredeljenje
za fiskalnu politiku. Pogreno je, meutim, fiskalnu politiku smatrati neefikasnim
instrumentom makroekonomske politike. Pre se moe smatrati da je fiskaina
politika bila pogreno usmeravana. I, doista, fiskalna politika je bila pogreno
usmerena, a kada je smer i bio pravilan doza je bila ili suvie jaka (kao u 1973.
god.) ili suvie slaba (kao u 1975. god.).13
Tobin i Malinvaud,14 sledei neokejnesijanska shvatanja, istakli su da se
osnovni uzrok opadanja proizvodnje, produktivnosti i zaposlenosti, stagflacije
i inflacije nalazi u smanjenoj privlanosti ulaganja. Elokventni Tobin15 kao
teoretiar novca, konjunkture, proizvodnje, zaposlenosti, cena, finansijskog
trita i transmisionog mehanizma, razara siabe take monetarizma, tj. tezu o
inherentnoj stabilnosti privrednog sektora (koji se i posle svakog poremeaja,
spolja ili iznutra, sam po sebi, vraa u ravnoteu uz punu zaposlenost), tezu o
iskljuivom monetarnom fenomenu inflacije (iji su uzroci uvek prekomemo
umnoavanje novca) i tezu o striktnoj kontroli rasta novane mase (koja kada
se ustali automatski doprinosi stabilizovanju cena) sa stanovita katastrofalnih
ekonomsko-socijalnih posledica jednostrane monetaristike antiintivne kontrole
cena i nadnica, itd. Dilema izmedu strategije okrenute prema unutra i strategije
okrenute prema spolja, nadopunjena je dilemom izmeu politike traenje i politike
ponude, i teorijskim i empirikim kontroverzama monetarista, kejnesijanaca i
stmkturalista.16 U sadanjim uslovima, stmktume promene destinirane poveanju
realne ponude potrebnije su od prostog reduciranja tranje. Jednostrana politika
regulisanja tranje (tzv. demand side policies koja stopira i apsorbuje agregatnu
tranju tradicionalnim makroekonomskim instrumentima monetame i fiskalne
politike sada se supstituie supply-side policies, u pravcu minimiziranja
deflatomih efekata monetame i fiskalne politike na gubitak u nacionalnom dohotku
i zaposlenosti, eliminisanja distorzija rigidnom politkom cena i deviznog kursa,
poboljanja efikasnosti privreivanja i alokacije resursa (ukidanjem subvencija i
skraenjem socijalnih transfera), stimuliranja rada, tednje i investicije (poreskom
redukcijom), forsiranja tehniko-tehnolokog programa i formiranja kadrova u
funkciji poveanja realne ponude. U naelu stmkturalisti se slau sa monetaristima
da inflacija potkopava temelje efikasnog privreivanja, obara privredni rast, sputava
mikroekonomsku fleksibilnost, degradira ekonomski racionalnu alokaciju resursa,
derogira privrednu raspodelu dohotka, akcelerira anticipirani rast potronje, nadnica
i socijalnih transfera i uvodi itavu seriju negativnih implikacija u zaaranom
krugu nestabilnosti i rigidnosti. No, strukturalisti upozoravaju monetariste da je
shvatanje inflacije iskljuivo kao monetarnog fenomena jednostrano, da inflacija
ima dublje korene i brojne uzroke, da politika regulisanja tranje koncentrisane na
13
14
15
16

A. S. Blinder, Economic Policy and the Great Stagflation, Academic Press, N. York, 1979.
The Special Issue of Unemployment, The Review of Economic Studies 159/82; i E. Malinvaud Lecons
de theorie microeconomique, Dunod, Paris 1982. i Theorie macroeconomique, Dunod, Paris, 1981.
J. Tobin, The Monetarist Counter: Revolution An Appraisai, Economic Journai, mart 1981.
J. L. Stein, Monteraist, Kejnesian and New Classical Economics, Basil Blacwell, Oxford, 1982, B.
Morgan, Monetarism and kejnesians. Their Contribution to Monetary Thery, The Macmillan Press,
London 1980. i A. Coddington, Kejnesian Economics, G. Allen and Unwin, London, 1983.

61

Fiskalna strategija

kontroli monetamih agregata restriktivnom monetamom politikom nije potvrena


plodotvornom, da brojna ogranienja oslabljuju i neutraliu efikasnost monetame
politike (neadekvatna politika dohotka, kontrola cena i nadnica, indeksacije,
depresijacija valute, subvencije, budetski deficiti i dr.).17 Po svom bazinom
konceptu stabilizacije, stmkturalisti se suprostavljaju primeni ortodoksnih mera
devalvacije i preotrih monetarnih i fiskalnih stega, s obzirom da se time ne
doprinosi obaranju inflacije i uspostavljanju eksteme ravnotee. Strukturalisti
smatraju da se na taj nain samo produbljuje recesija, pogorava ivotni standard
i sapinje ekonomski rast.18
Strukturalisti se ne slau sa stabilizacionom strategijom Meunarodnog
monetamog fonda, smatrajui je suvie kratkoronom i preterano oslonjenom
na regulisanje tranje. Kritikujui koncepciju platnobilansnog prilagoavanja
MMF, strukturalisti, kao i predstavnici zemalja u razvoju, zameraju nefleksibilnu
primenu tzv. principa uslovljenosti stand-by aranman, mehaniko utvrivanje
kvantitativnih ciljeva rigoroznih monetamih i fiskalnih restrikcija, uslovljenu
korekciju deviznog kursa (tzv. austiranje), ubitanu redukciju potronje, kontrolu
cena i nadnica. Strukturalisti kritikuju koncentrisanje MMF na monetaristiku
analizu bilansa plaanja i inflacije, kontrolu tranje i devalvaciju iz razloga to
preporuene mere minimiziraju efekte politike ponude i prenebregavaju znaaj
struktumih pomeranja u namenoj ravnotei i perforiranom rastu. Prilagoavanje
ne ide sa kontrakcijom ve samo sa rastom vele strukturalisti, iako fond insistira
na uspostavljanju inteme i eksteme ravnotee, kao preduslov za stabilan rast
suzbijanjem labavog regulisanja tranje, predimenzioniranih budetskih deficita i
nekontrolisane monetame ekspanzije, koji pojaavaju inflatome pritiske. Pogreno
je, prema tome, program prilagoavanja bazirati na upravljanju tranjom. Politika
realnog kursa simultano inkorporira elemente politike tranje i politike ponude,
budui da jednovremeno deluje na smanjenje domae potronje i na poveanje
proizvodnje za izvoz. Miljenja o devalvaciji su, meutim, podeljena (iako
doprinosi smanjenju potronje i platnobilansnog deficita), jer realno postoji
opasnost da devalvacija izaziva, kratkorono, deflatome efekte, tj. pad proizvodnje
i smanjenje uvoza. Strukturalisti se, u naelu, ne slau sa devalvacijom i smatraju
da je neefikasna u korigovanju ekstemih debalansa (usled slabe responzivnosti
spoljnoekonomskih tokova na promene deviznog kursa), da je po posledicama
inflatomog karaktera i da je esto kontraciklinog dejstva. Iako doprinosi
poveanju motivacije za izvoznu ekspanziju, devalvaciju, u uslovima vezanih
proizvodnih trokova za uvozne cene (npr. u zemljama u razvoju), generira
trokovnu inflacionu spiralu, pri emu dolazi do kumulativne interakcije inflacije

17
18

62

Dr K. Bogoev, Stabilizaciona politika savremenih zemalja, Finansije, 7-8/83, str. 339-357.


Koristei tzv. pristup sa gledita elastinosti u analizi efekta devalvacije na odnose razmene i
trgovinski bilans, Islam je, uvoenjem Hirmanovog efekta u kejnesijanski model male zemlje sa
elastinim cenama, utvrdio da postoji razlika izmeu neto deviznog priliva i neto inostrane tranje, i
da devalvacija izaziva recesione efekte u zemljama u razvoju (S. Islam, Devaluation, Trade Balance
and Aggregate Demande, Economica Intemazionale 2/82, str. 186-210.

Javna ekonomika versus javne finansije

i devalvacije.19 A to znai da se pri korekturi deviznog kursa moraju uzeti u obzir


relevantne konsideracije o paritetu kupovnih snaga.20
Teorija tranje je isti promaaj, pa, prema tome, i ekonomska politika
oslonjena na tranju za koju se izjanjavaju i monetaristi i kejnesijanci (jer
po njihovom shvatanju proizvodnja i zaposlenost zavise od ukupne tranje).
Kontroverze medu teoretiarima tranje, odnosno medu zavadenim monetaristima
i kejnesijancima odnose se na pitanje regulisanja tranje budetskom i poreskom
politikom (kejnesijanci)21 ili politikom kontrole novane mase (monetaristi).
Medutim, strukturalisti istiu da podsticanje konjunkture prema kejnesijanskom
ili monetaristikom receptu krije u sebi opasnost inflacije po sebi. I, ukoliko se
vie privreda pribliava stanju pune zaposlenosti, utoliko je opasnost od inflacije
vea jednoglasno tvrde kejnesijanci i monetaristi. Postoji, dakle, uzajamno
delovanje izmedu inflacije i pune zaposlenosti (Filipsova kriva). Kada vlada
puna zaposlenost tada poveanje tranje ne moe ni u kom sluaju da dovede
do daljeg poboljanja zaposlenosti, jer povean pritisak koji vri tranja dovodi
neminovno do poveanja cena i inflacije. Po ekonomskim teoretiarima tranje,
nezaposlenost se moe reducirati samo po cenu poveanja inflacije i, obrnuto,
inflacija se moe suzbiti samo po cenu poveanja nezaposlenosti. Da bi se izalo
iz dileme inflacija ili nezaposlenost pronadena je politika dohotka ija je krajnja
konsekvenca kontrola cena i nadnica, odnosno neposredna dravna intervencija u
proizvodnji i formiranju cena. Razoaranost u dilemu teoretiara tranje: manje
inflacije vie nezaposlenosti (monetaristi) i manje nezaposlenosti vie inflacije
(kejnesijanci) je doprinela vaskrsavanju teorije ponude i eksponiranju strukturalista.
Sa stanovita ekonomije ponude (sa stabilnijom vrednou novca), inflacija je
stanje kada mnogo novca stoji prema malo robe i usluga.22 Pobediti inflaciju (tj.
obezbedenje novca) moe se ostvariti samo izbalansiranjem neravnotee izmedu
ponude i tranje na taj nain to e se poveati proizvodnja, odnosno ponuda.
Ponuda je, dakle, ta koja treba da dostigne tranju na koju se ve restriktivno
deluje. U tom sklopu novac predstavlja, simultano, sredstvo razmene i sredstvo
uvanja vrednosti. I, ukoliko je novac vie osposobljen za obavljanje ovih funkcija
utoliko je njegova vrednost stabilnija. Sada se vetina antinflacione politike sastoji
u tome da se poveava tranja novca tako da cena novca raste i da se, na taj nain,
suzbija inflacija, odnosno zaustavlja obezvreivanje novca.
Razvoj novane mase sada treba da zavisi od datog stanja privrede. I,
ukoliko se kapaciteti privrede u potpunosti koriste utoliko se proizvodnja unutar
prihvatljivih trokova ne moe vie poveavati da bi se suvian novac zamenio za
robu; tek tada antiinflacitna politika mora da misli na redukciju novane mase. No,
ovu je pretpostavku teko obezbediti u savremenom svetu, jer proizvodnja raste
19
20
21
22

W. Cline and S. Weintraub, Economic Stabilization in Developing Countries, The Brookings


Institutions, Washington, 1981, str. 34-46, i 151-153.
J. A. Frenkel, T. Gvlfason i J. F. Helliwell, A Svnthesis of Monetary and Kejnesian Approach to ShortRun Balance-of-Payment Thery, The Economic Joumal, Vol. 90, 1981.
H. R. Vane i J. L. Thompson, Monetarism Thery, Evidence and Policy, Martin Robertson, Oxford,
1979. i A. S. Eichner, A Guide to Post-Kejnesian Economics, Macmillan. London, ^1979.
E. R. Weintraub, Uncertainty and the Kejnesian Revolution, History of Political Economy 7/75, str.
530-548 i A. Lamfalussy, Rules Versus Discretion: an Essavs on Monetary Policy in a fnflationary
Environment, Bank for Intemational Settlements, Monetary and Economic Department, Basele, 1981,
str. 50.

63

Fiskalna strategija

sasvim sporo, investira se malo, a i nezaposlenost je visoka. Novana politika u


SAD moe imati uspeha tek kada novana masa nade svoj izraz u snanom rastu.
Sretno rukovanje novanom masom moe dovesti do naglog rasta proizvodnje i
do znaajnog poveanja tranje dolara ija e brzina opticaja biti smanjena. Tada
dolari nee vie biti brzo izdavani i troeni, jer e se deponenti novca vraati
dolaru. Vea tranja novca dovela bi do poveanja njegove cene, to bi bilo
ravno pobedi nad inflacijom. I, ako bi dolar bio dobar kao i zlato, onda bi ulagai
prodavali i svoje zlato da bi kupovali dolare. Dolar bi, na taj nain, povratio svoju
poziciju meunarodnog sredstva plaanja uz simultano potiskivanje drugih valuta,
kao sredstava ulaganja. Efikasna politika novca bi, nadalje, pomerila tranju
na novanim tritima u korist dolara ime bi dolo do potrebe ekspanzivnijeg
snabdevanja novcem. Uvoenjem zlatnog standarda centralna banka bi mogla
da doprinese srvaranju stabilnog novca i dugoronijem obezbeenju vrednosti
novca. Pad cena zlata i rast snage dolara jasno pokazuje da povratak na dolarsku
konvertibilnost u zlato nije iskljuena alternatima (Laffer).
Inflacija je veli Laffer stanje kada u odnosu na previe novca ima
premalo robe i usluga na tritu i zato ekonomisti ele da se bore protiv inflacije
smanjivanjem novane mase u opticaju. No, nekadanji ekonomski savetaik Regana,
kao protagonista tzv. ekonomije ponude, smatra da se za suzbijanje inflacije valja
boriti poveanjem robne ponude. Monetaristi smatraju da je suzbijanje inflacije
mogue samo ako se drastino zaustavi poveanje novane mase, odnosno samo
ako se akcije usmere na ponudu novca (kao i kejnesijanci). Strukturalisti, pak,
glavnu panju posveuju tranji novca (Laffer). Pristalice ekonomije ponude
tee redukciji poreza, a kejnesijanci poveanju poreza za suzbijanje inflacije. U
snienju poreza ekonomisti ponude vide znaajan podsticaj proizvodnji, a preko
toga i ponude roba i usluga na tritu. Pridavanjem znaaja niskim poreskim
stopama, strukturalisti smatraju da redukcija poreza predstavlja kljuni instrument
za suzbijanje inflacije i smanjenje budetskih deficita. Supromo od toga, pristalice
ekonomije ponude potvruju da su budetski deficiti povezani sa inflacijom i
porastom kamatne stope, i da, stoga, provociraju efekat istiskivanja sa negativnim
implikacijama na investicionu aktivnost i budui rast. Najnovija politika izlaska
privrede iz recesije vie se ne bazira na monetaristikoj restrikciji tranje u inflaciji
ili na kejnesijanskoj ekspanziji tranje u depresiji ve na regulisanju ponude ije
poveanje u uslovima istovremene inflacije i nezaposlenosti treba da otkloni oba
ova arita nestabilnosti.23 Sredstva za ostvarivanje ove politike su deregulacija
privrede, smanjenje uloge drave u regulisanju ekonomskih tokova, oivljavanje
inicijative posredstvom trita, potiskivanje uloge sindikata, monetaristika
restriktivna politika obuzdavanja inflacije i fiskalna politika redukcije poreza i
javnih rashoda. Pri tome, sredstva oslobodena iz drutvenog budeta neracionalno
usmeravana bila bi ostavljena biznisu i potroaima iji bi produktivni udari na
ponudu izveli privredu iz recesije. Strukturalisti tako rezonuju iz razloga to
veruju da su trine ekonomije prirodno efikasne, ali ne proizvode prirodni rast24
dovoljan za suzbijanje inflacije i za smanjenje nezaposlenosti. Stoga smatraju da
23
24

64

Ackerman, Reagonomics, Rhetoric us Reality, Pluto Press, London, 1982.


M. Olson, The Rise and Decline of Nations: economic Growth, Staglation and Social Rigidities, Yale
University Press, 1983.

Javna ekonomika versus javne finansije

e porastom profita tednje i investicija u uslovima eliminisanja nekontrolisane


socijalizacije dohotka i naturene dravne regulative nezaposlenosti sama po sebi
opadati sa rastom proizvodnje.
Ekonomska politika ponude utemeljena na ideolokim premisama
omoguava prevaljivanje tereta krize na radniku klasu i siromane na taj nain to
se pod pritiskom nezaposlenosti kreu pritisci na porast nadnica, ukidaju izdaci za
socijalnu zatitu drave blagostanja i prirodno smanjuju porezi siromanijim (jer
redukcija poreza za 23% ostavlja vee dohotke bogatijim). Time se menja struktura
budetskih prihoda poveanjem poreza siromanijih i smanjenjem poreza bogatijih.
Smanjenje fiskalnih prihoda u budeta uz simultano umanjenje socijalnih davanja
i nevieni porast vojnih izdataka (koji se vraaju vojno-industrijskom kompleksu
kroz uveane narudbine) utrlo je put rastuim budetskim deficitima, koji se
pokrivaju zaduivanjem na tritu kapitala sa indukovanim poveanjem prihoda
vlasnika kapitala. Upravo iz tih razloga, uravnoteenje inflacije i nezaposlenosti
je sve tee ostvarivo iako je elegantno razraen novi mehanizam prebacivanja
tereta krize sa kapitala na rad.25 Teoretiari supply-side economicsa smatraju
da je obaranje inflacije urgentan zadatak ekonomske politike, iako inflaciju ne
smatraju najvanijim problemom.26 U kratkom roku, po njima, treba osigurati
realne preduslove za ekonomski rast otklanjanjem inflatornih poremeaja, a
potom tei smanjenju nezaposlenosti i poveanju ekonomskog rasta na dugi rok.
U tom kontekstu, restriktivna monetarna politika imala bi prvenstveno za funkciju
da obori stopu rasta inflacije (na meru tzv. puzee inflacije), ali bez primena
mera administrativne kontrole cena i neposredne dravne intervencije u privredi.
Monetarna stega, odreujui rastui trend kamatnih stopa, mora dati oekivane
rezultate na planu deceleracije stope rasta opteg nivoa cena, pa makar to bilo uz
relativno visoku cenu recesije; jer, jedino recesiono preiavanje moe razbiti
rigidnost nadnica nadole i izmeniti funkcionisanje trita rada.27 Uz to, redukcija
poreza treba da smanji trokove proizvodnje i, na taj nain, da sapne trokovnu
inflaciju. I, tek onda kada se reducira inflacija treba smanjiti kamatne stope i
stvoriti realne uslove ekonomskom rastu, to znae da se u drugoj fazi pokretake
snage nalaze upravo u stimulama na strani ponude, a ne na strani tranje. Problem
budetskog deficita u osnovi razreavao bi se simultano kresanjem javnih rashoda
i snaenjem poreskih randmana. A ako nije mogue razbiti rigidnost budetskog
deficita u prvoj etapi, indukovani porast nacionalnog dohotka, usled poreske
redukcije, sigurno e obezbediti dodajni priliv fiskalnih prihoda za ekvilibriranje
budeta u navedenom periodu.
25

26

27

Krupnom biznisu ponudene su mnoge druge olakice koje smanjuju poreze kioz ubrzanu amortizaciju,
oslobodenja poreza na nove investicije i opremu, tzv. poreski kredit (tax kredit), premiranje kapitala,
investicione primove, itd.
Pojedini ekstremni strukturalisti, u tom konteksru, idu dalje i predlau porez na izvore kapitala i
porez na resurse od tednje radi socijalnog mira (tj. podednakog oporezivanja i bogatih i siromanih)
i solidamog zapoljavanja, mada bi se zamaskiranim putem (refundacijama poreza i poreskim
koncesijama i bonifikacijama) prihodi od kapitala i tednje oslobodili, u krajnjoj instanci, poreskog
tereta.
G. Harcourt (Ed.), The Macroeconomic foundations of Macroeconomics, Macmillan, London, 1977. i
J. O. N. Perkins, Unemployment, Inflation and New Macroeconomic Policy, St. Martins Press, New
York, 1982, J. Tobin, Reagonomics and Economics, The New York, Review of Books, 19/81, str. 1314.

65

Fiskalna strategija

Problem rasta proizvdonje, odnosno ponude, teoretiari supply-side


ekonimije vide u itavom spektru stimulansa rada, tednje i investicija, pri emu
fiskalna relaksacija reprezentuje okosnicu strategije rasta ponude.28 Radi se, dakle
o imperativnoj prealokaciji resursa iz neproduktivnih punktova, neproizvodnih
depova, potronje i dokolice u korist rada, tednje i investicija u funkciji
promovisanja ekonomskog rasta. Prema tome, zanemaruje se redistributivna
fiskalna funkcija u korist alokativne funkcije destiniranjem resursa biznisu,
poto poboljanje ekonomskog poloaja bogatih u dugom roku treba da dovede
do poveanja ivotnog standarda siromanijim29 (iako Tobin sumnjiavo gleda
na mogu uspeh suply-sidersa). Tobin, zapravo, sumnja u sposobnost da se
proizvedu efekti saglasno rezultatima naivne prognoze protagonista supply-side
politike.30 Teoretiari ekonomije ponude pokrenuli su se problemu definisanja
nivoa poreskog limita u formi apsolutnog i relativnog poreskog optereenja
drutvenog proizvoda.31 Pri tome, apsolutni poreski limit reprezentuje nivo
fiskalnog optereenja drutvenog proizvoda, koji, sa daljim rastom poreskog
optereenja, ne omoguava porast poreskih prihoda, dok relativni poreski limit
nominuje nivo fiskalnog optereenja, koji, sa daljom eskalacijom poreskih prihoda,
dolazi do redukcije akumulacionog potencijala i poveanja trokova proizvodnje.
U popularnoj Lafferovoj krivoj poreski prihodi ne idu od take a do take 3, ve
od take a prema taki y, jer bi poveanje poreske stope od 0% na 100% bilo
praeno potpunim apsorbovanjem nacionalnoh dohotka od strane javnog sektora.32
Nivo poreskog optereenja u taki Z predstavlja nivo apsolutnog poreskog limita
iznad koga nastupa faza smanjivanja poreskih prihoda. Samim tim, poreska stopa
mora biti ispod 100%, kako bi se poreski prihod usmerio prema taki R umesto
take @. Sem toga, kriva ilustruje kombinaciju vie (Y) i nie (X) poreske stope
za formiranje odredenog nivoa poreskih prihoda (P), a da se ne remeti ekonomska
aktivnost i ne destimulira akumulacija kapitala i ponuda rada.33
Predikcija na snienje poreza u formi pokretanja ekonomskog rasta
preko stimulacija rada, tednje i investicija implicira potpunu slobodu trinim
zakonima komplementamu sa smanjivanjem uloge dravne intervencije.34 U
tom sklopu, teoretiari ekonomije ponude smatraju (1) da se budetska sredstva
manje-vie neracionalno troe, (2) da drutvena korist od razliitih oblika javnih
izdataka nije ekvilibrirana sa drutvenim trokovima; (3) da jaanja dravnog
intervencionizma vode ekspanziji administrativnog aparata i neracionalnom
zapoljavanju i supstituciji ekonomske logike, (4) da javni sektor, usled odsustva
trinih zakonitosti, redukuje produktivnost i vodi socijalizaciji gubitaka javnih
28
29
30
31
32

33

34

66

I. Kristol, Ideologv and Supply-Side Economics, Magazine Reprint 9/81, str. 4-6.
J. W. Middendorf, Supply Side: a Bigger Economic Pie, Magazine Reprint 9/81, str. 4-5.
Jean-Lue Gaffard, Equilibres kejn,siens et th,orie des crises financires, Economie appliqu,e 4/82, str.
643-680.
R. Goode, Limits to Taxation, finance and Development, mart 1980, str. 11-12.
W. Eltis, The Need to Cut Public Expenditure and Taxation, u Is Monetarism Enough?, The Institute
of Economic Affairs, London, 1980, str. 85-87. i F. Barnes, The Story of Supply Side, A Revolution in
Economic Thinkings, The Baltimor Sun, 1981.
Lafferova kriva, nalik na Gaussovu krivu, reprezentuje krivulju poreskog randmana, oslanjajui
se na teoriju Perrya. U pozadini Lafferove krive stoji formula ekonomije ponude, koju je Giersch
respektovao u modelu RFA, jer je, po Cristolu, naglaava rast, a ne raspodelu.
T. D. Willett, The Case for Reducing Govemments Role in the U. S. Economy, Byliner 9/81, st. 1-4.

Javna ekonomika versus javne finansije

preduzea i (5) da predimenzionirana javna potronja generira inflacione impulse,


reducira ekonomski rast i smanjuje produktivnu zaposlenost. Medutim, kejnesijanci
osporavaju neokonzervativne teoretiare supply-side ekonomije da ekspanzivni
rast javnog sektora negativno deluje na cene, zaposlenost i rast, smatrajui da javni
sektor ne indukuje stagflaciju, s obzirom da egzistira nesignifikativna korelacija
izmeu uea javnih rashoda u drutvenom proizvodu i stope rasta realnog
drutvenog proizvoda.35 Kejnesijanci negiraju ak i hipotezu o delovanju rasta
javnog sektora na inflaciju, poto se monokauzalni pristup inflaciji ne priznaje
sindromom stagflacije.36

Friedman je svojevremeno smatrao da budetski parametri moraju


biti fiksirani u funkciji ciljeva na dugi rok, da budetski deficit mora biti egal
tendencijskom nivou neto tednje privatnog sektora kada je puna zaposlenost
dostignuta, da diskreciona budetska politika mora biti izbegnuta, da finansiranje
budetskog deficita monetarnom kreacijom nije korisno i da su varijacije novane
mase automatski posledice budeta.37 S druge strane, skoranji monetaristi (i
pojedini strukturalisti), koji predlau kombinaciju budetskih stabilizatora i
monetaristikog pravila, rizikuju da induciraju ekstremnu nestabilnost kamatne
stope i proizvdonje u odnosu ili prema fluktuacijama (temporalnim) globalne
tranje. Ovaj rizik je utoliko vei, ukoliko novac igra ulogu amortizera, poto
e privatni sektor eleti da dri znaajan deo temporalnog rasta imovine u formi
novca.
Da li upravljanje monetarnim rastom limitira upotrebu budetske politike
i da li pokuaji koenja ekspanzije novane mase uz simultano liberalizovanje
rastuih budetskih deficita doprinosi uspehu monetaristikgo pravila. Kejnesijanci
se protive monetaristikom zapostavljanju budetske politike forsiranjem
35

36
37

Naime, porast javnih izdataka u zemljama OECD u periodu 1960-1980. za 1% provocira pad stope
rasta realnog drutvenog proizvoda za svega 0,05% (D. R.Cameron, On the Limits of the Public
Economy, u J. R. Hollingsworth (Ed.), Govemment and Economic Performance, The Annals of the
American Academy of Political and Social Science, januar 1982, st. 49-52.
A. T. Peacock i M. Ricketts, The Growth of the Public Sector and Inflation, u F. Hirsch i J. H.
Goldthorpe, The Political Economy of Inflation, M. Robertson. London, 1978, str. 127-139.
David Currie, The Monetarist Policy Rule: a Critique, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review,
septembar 1982.

67

Fiskalna strategija

monetaristike stege i monetaristikom zanemarivanju hroninih i struktumih


budetskih deficita. Zapostavljanje znaaja fiskalne politike u korist odvane
monetame politike je ve tradicionalni poligon otrih rasprava monetarista
i fiskalista.38 No, kejnesijanci se, zajedno sa strukturalistima, otro protive
zanemarivanju budetskih deficita zbog toga to doprinose poveanju kamatne
stope (kejnesijanci), odnosno produbljivanju tzv. crowdingout-a (stmkturalisti).
Iz tih razloga je savremena debata o deficitarnom finansiranju izbacila na
povrinu tri teze:39 (1) budetski deficit utie na evoluciju cena i kamatne stope
(monetaristi), (2) budetski deficit izaziva efekat istiskivanja (strukturalisti) i (3)
budetski deficit ne utie na inflaciju i kamatnu stopu, ukoliko se optira neutralno
fmansiranje (kejnesijanci). Meutim, novije analize deficitamog fmansiranja
pokazuju neto dmgo. Naime, pokazalo se da finansiranje sve veeg deficita
javnog sektora stalnim emisijama hartija od vrednosti od strane dravne blagajne
podstie izrazitiji inflatomi proces nego u sluaju da se deficit pokriva kreiranjem
primamog novca.40 Pokrie sve veeg deficita, koji potie od poveanih otplata
kamata na sve vei dug javnog sektora, stvara multiplikovan mehanizam.
Politika zaduivanja javnog sektora uslovljava poveanje trokova
finansiranja proizvodnih delatnosti, dok poveanje kamatnih stopa na javni dug,
koje je neophodno da bi se privukla tednja, koja se obino plasira u depozite,
dovodi do znaajnijeg efekta imovine kod potroaa, tj. do irenja sklonosti ka
troenju i, time, do ekspanzije inflatornih podsticaja. Potrebno je, stoga, poveati
ili emisiju primarnog novca ili, pak, emisiju izvesne kombinacije primamog novca
i blagajnikih bonova, to bi dovelo do sporijeg rasta finansijske aktive, a, tako, i
do slabljenja tzv. efekta imovine.
Opozicija izmeu dveju kola (monetaristike i kejnesijanske) u pogledu
preporuke ekonomske politike41 ve se duboko usadila u glavama savremenih
ekonimista, jer tzv. slogan monetarizam versus kejnesijanizam prati razvoj
makroekonomske politike vie od dvadesetak godina.42 Sada se u igru ubacuje
radikalna retorika pristalica ekonomije ponude. Novoinstalirana polemika izmeu
pristalica monetarizma i pobomika strukturalizma43 vodila je svojevrsnoj meavini
monetarizma i strukturalizma44 u determinisanju nove makroekonomske politike
ime su postkejnesijanci i neokejnesijanci zapravo potisnuti.45
Evoluciju teorijske monetaristike argumentacije u pogledu preporuke
politike podrazumeva (1) kontrolu ponude novca preko le biais monetame baze,
38

39
40
41
42
43
44
45

68

A. Budd, Deficits budgtaires et politique monetaire, LObservateur de lOCDE, maj 1982, i La


politique mon,taire limite-t-elle lutilisation de la politique budgetaire?. Problemes economiques
1785/83, st. 9-12.
Les rappons entre politique budg,taire et politique mon,taire aux Etats-Unis, Problemes economiques
1759/82.
G. Franco G. Mengazelli, Debito Pubblico, Base Monetaria e Inflazione, Bancaria 11/81, st. 114-115.
i A. Montensano, Inflazione e finanziamento del deficit pubblico, Bancaria 11/81, st. 1146-1152.
G. B. Blanville, Mon.tasristes et kejnesiens: au-d,la des partis pris politiques, quelles divergences
theoriques?, Criuque de l.conomie politique, januar - mart 1982.
J. A. Trevithick, Inflation. A Guide to the Crisis in Economics, Harmondsworth, Penguin Books,
1977.
Lioi V. Carlo, Inflation in Developing countries, North-Holland, Amsterdam, 1974.
Alan Coddington, Deficient Foresight: A Troublesome Theme in Kejnesian Economicis, American
Economic Review, juni 1982.
G. L. S. Shackle, Kejnesian Kaledics, Edinburgh University Press, Edinburgh, 1974.

Javna ekonomika versus javne finansije

(2) apsolutan prioritet borbi protiv inflacije, bez obzira na trokove nezaposlenosti
koja se moe smatrati tranzitomom i (3) pravilo automatskog ponaanja, bez
obzira na efekte fluktuirajuih kamatnih stopa i deviznog kursa. Credo monetarista
polazi od toga da je za eljeni monetami rast dovoljno kontrolisati obim novane
mase Ml posredstvom rezervi finansijskih ustanova i institucija deponovanih kod
FRS.46 Credo kejnesijanaca suprotan: dovoljno je kontrolisati agregatnu tranju
mehanizma fiskalne politike (diskrecione i selektivne), uz eventualnu nadopunu sa
politikom dohotka. Monetaristi istiu da je tranja novca stabilnija nego funkcija
potronje, prebacujui Kejnesu da nije u optoj teoriji47 uspostavio dobro
determinisanu relaciju izmeu investicija i kamate. Kejnesijanci misle suprotno.
Po monetaristima je indiferentno kontrolisati kamatnu stopu ili ponudu novca
ukoliko su krive IS i LM stabilne. Kontrolisati kamatnu stopu poeljno je samo
onda kada je jednaina Is jedino stabilna. Valja kontrolisati monetami agregat samo
onda kada je LM stabilna (model Poolea). Budui da je funkcija potronje stabilna,
kejnesijanci smatraju da je nestabilnost Is kontradiktoma monetaristikim tezama
i koherentna sa Kejnesovim. Hipoteza o egzogenosti ponude novca implicira da
je problem stabilnosti krive LM samo postojana kroz tranju novca. Monetarni
multiplikatori su nestabilni, a ponuda novca zavisi od kamatne stope. Ako egzistira
stabilna relacija izmeu krive Is i dugoronih realnih kamatnih stopa, i ako one
nisu osetljive na fluktuacije kratkoronih nominalnih kamatnih stopa onda vai
kejnesijansko pravilo, a ne monetaristiko. Kejnesijanske teze (ponuda novca je
egzogena, tranja novca je endogena u modelu) pokazivale su da je tranja novca
ekstremno senzibilna na fluktuacije kamatne stope i da se rast ponude novca prevodi
posredstvom pada kamatne stope. I ako pretpostavimo da centralna banka eli da
reducira stopu nezaposlenosti od 5% na 3% i da lansira ekspanzivnu monetarnu
politiku iji e efekat osetiti cene, onda tog trenutka preduzea i pojedinci mogu
da anticipiraju inflaciju koja proistie iz prihvaenih mera centralne banke. U
oekivanju inflacije izmeu 3% i 7%, preduzea anticipiraju rast cena svojih
proizvoda recimo za 5%, a radnici u skladu sa anticipiranim rastom cena oekuju
i zahtevaju porast najamnina za, recimo, prosenih 5%. Rast anticipiranih cena
posredstvom nadnica oscilirae izmeu 3% i 7%. Prosena vrednost anticipacija
od 5% pokazuje simultano da je proseni efekat monetarne politike nikakav, to
znai da, po kejnesijancima, ekspanzivna monetama politika nema uticaja na
proizvdonju i zaposlenost. Monetaristika paradigma, kao to je ranije iznela,
smatra sasvim drugaije totalno suprotno od fiskalistikih propozicija.
S druge strane, strukturalisti, u osnovi, plediraju, pored iznetog, na
liberalizaciju reima amortizacije i poreskog kredita za investicije, kontrakcija
socijalnih programa i javnih usluga, redukciju budetske pomoi niim nivoima
organizovanja javne potronje, reanimaciju deprimiranih regiona (pomo
regionima pogodenim krizom industrije), koncipiranje nove industrijske politike,
instituisanje tzv. les rabais fiscaux u korist krupnog kapitala i biznisa, smanjenje
poreza bogatijim u alternaciji poveanja poreza siromanijim, radikalizaciju
46

47

Rast novane mase je, na taj nain, postao kompatibilan sa dugoronom tendencijom borbe protiv
inflacije, jer je stopa rasta Mlb od 8% u 1978. god. (preko 7% u 1979. god. i 6% u 1980. god.) svedena
na 3% u 1981. god. u SAD.
J. M. Kejnes, Theorie general de lemploi, de 1inteVt et de la monnaie, Payot, Paris, 1975.

69

Fiskalna strategija

ekonomske ponude, klizanje prema konzervativizmu itd. Kejnesijanci, naravno,


iritirani bezobzimom prodornou teorije supply-side ekonomije ustaju protiv
pojedinih stavova strukturalista, smatrajui (1) da kontrakcija socijalnih programa
i programa javnih usluga rizikuje da izazove redukciju aktivnosti i zaposlenosti,
(2) da je redukcija budetske pomoi inkompatibilna sa socijalnim transferima,
jer egzistira tradicionalna dilema izmeu socijalne strane medalje i ekonomske
efikasnosti koja, ako se pravilno ne shvati, izaziva socijalnu regresiju i regionalne
distorzije, (3) da su budetski deficiti, visoke kamate, recesija i nezaposlenost
tei od inflacije (to se kao prigovor odnosi i na monetariste), (4) da je nova
politika dezinflacije izazvala erupciju spirale nadnice cene i konflikte raspodela
sa nepovoljnim implikacijama na produktivnost i motivaciju rada, (5) da su
principi novog federalizma i politika redukcije pomoi federalnog budeta drava
i lokalitete uveli integralnu fiskalnu presiju (od 15% do 20%) u manje razvijenim
regionima, koja je, pred toga, i tea za 5-10% nego u razvijenim podrujima, (6)
da kontradikcije u ekonomiji ponude (kao i u monetarizmu) tee da indukuju
recesionistiku spiralu (pravdanjem imperativom recesiono preiavanje privrede
za njenu relativizaciju) i (7) da se uvodi udna strategija, stop and go stagflation
u reavanju problema struktume krize. Konano, i Martin Feldtajn, koji je na
elu predsednikovih ekonomskih savetnika u SAD zamenio supply-sidera
Vajdenbauma, kritiki se izrazio o ekstremnim monetaristima i supply-sidersima,
koji su zastupali euforina predvianja auto-fmansirajuih poreskih kresanja i
bezbolni prelazak na rast bez inflacije, mada je i Barro, u svojoj tzv. ravnotenoj
teoriji, pokuao da pokae da ni zamena monetame politike fiskalnom politikom
ne dovodi obavezno do oekivanih anticiklinih rezultata i da se politika javnog
duga, u sadanjim uslovima finansiranja budetskog deficita, moe tumaiti kao
prinudna tednja koja e se ispoljiti kasnije u veim poreskim stopama.48
Ponovno oivljavanje neoliberalizma, narastanje monetarizma i kriza
drave blagostanja, meutim, svesno ili sluajno, dovode do pojave svojevrsne
sinteze neokejnesijanske doktrine i monetarizma u tzv. strukturalizam i do
pojave nove indrustrijske drave ije liberalne mere odgovaraju kapitalu i
kapital-odnosu.49 Samim tim, raaju se novi pravci u graanskoj teoriji kao
svojevrsna sinteza politekonomije i sociologije, teorije socijalne transformacije
kapitaiizma, menaderske teorije konvergencije ekonomskih sistema i teorije
demokratizacije kapitala.50 Logino je, stoga, pretpostaviti da bi politika tranje sa
makroekonomskim obelejima i politika ponude sa mikroekonomskim pristupom51
verovatno dale optimalnije rezultate ukoliko bi se kombinovale u stabilizacionim
programima.52
48
49
50

51
52

70

R. J. Barro, Money, Exprectations and Business Cycles, Academic Press, New York, 1981.
L. Johansen, Interaction in Economic Theory, Econimie appliqu,e.
L. Johansen, Interaction in Economic Theory, Economie appliqu,e No 2-3, 1981, str. 229-267. i S.
Fischer, Kejnes-Wicksell and Neo-Classical Models of Money and Growth, American Econoimic
Review, decembar 1972.
Dr S. Komazec, Strukturalne krize kapitalistike ekonomije i novi konzervatizam ekonomske teorije,
Pogledi 1/83.
C. Wells, Optimal Fiscal and Monetary Policy, CWK Gllerup, Lund, 1978. i M. S. Sawyer,
Macroeconomics in Cjuestion: The Kexnesian-monetarist Orthodoxies and the Kaleckian Altemative,
Sharpe, New York, 1982.

2. MONETARIZAM I NJEGOVA STRUKTURA

Termin monetarizam prvi je kreirao i lansirao Brunner.53 Fend54 je najvie


koristio i irio dati izraz. Mayer55 je prvi izloio, obrazloio i definisao strukturu
monetarizma i teorijski obrazloio konstitutivne elemente novog monetarizma, koji
su itave poslednje decenije, dopunjavali i modifikovali monetaristi, i osporavali
i prenebregavali kejnesijanci56, a u poslednje vreme i strukturalisti. Strukturu
monetarizma po Mayeru57 komponuju sledee postavke:
1. Kvantitativna teorija novca (u smislu da monetarni faktori imaju
odluujue dejstvo na nominaini dohodak);
2. Monetaristiki model procesa transmisije;
3. Gledite da je prvatni sektor u sutini stabilan;
4. Irelevantnost pojedinanih pojava za objanjenje kratkoronih promena
nominalnog dohotka i uverenje da je trite kapitala fluidno;
5. Stavljanje teita na opti nivo cena, a ne na pojedinane cene;
6. Korienje malih, a ne velikih ekonometrijskih modela;
7. Korienje iznosa primarnog novca, ili neke sline mere, kao pokazatelja
monetarne politike;
8. Korienje novane mase kao najpovoljnijeg cilja monetarne politike;
9. Usvajanje pravila o stopi rasta novane mase;
10. Negiranje mogunosti izbora izmeu nezaposlenosti i inflacije i
prihvatanje realne Filipsove krive;
53
54

55

56

57

Karl Brunner, The Role of Money and Monetary Policy, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review,
Vol. 50., jul 1968. st. 8-24.
David Fend, Monetarism and Fiscalism, Banca nazhionale del Lavoro, Quarterly Review, br. 94.,
septembar 1970, st. 3-34 i Ein monetaristisches Modell des Geldwirkungsprozesses, Kredit und
Kapital, Vol. 3, 1970, st. 361-385.
Thomas Mayer, The Structure od Monetarism, Kredit und Kapital 2/75, st. 190-218 i 3/75, st. 293316, Die Struktur des Monetarismus, Beihette zu Kredit und Kapital. Die Monetarismus kontraverse,
Dunscher und Humblot, 1977, st. 18-59, Monetary Trends in the United States and United Kingdom:
A Review Article, Joumal od Economic Literature, decembar 1982., Multipler and Velocity Analysis:
An Evaluation, Jorunal od Poltical Economy, decembar 1964, st. 563-574. i T. Mayer i dr., Money,
Banking and the Economy, W. W. Norton and Co, N. Jork, 1981., T. Mayer i dr., Monetarism, W. W.
Norton and Co., N. York, 1978., T. Mayer, J. S. Duesenberry i R. Z. Aliber, Money, Banking and the
Economy, W. W. Norton, London, 1981.
Opimije o tome videti: Prikaz radova Brunnera, Meltzera, Tobina, Friedmanna, Patinkina i Davidsona
sa Simpozijuma o Friedmanovom teorijskom okviru iz 1972. god. (Journal od Political Economy
5/72), Prikaz radova Modigliani Andoa, Di prano-Meltzera i Friedmana Meiselmana na Konferenciji
o osporavanju u pogledu brzine opticaja (The American Economic Review, septembar 1965), Prikaz
objavljenih radova o Monetarnoj teoriji i privrednog razvoja (Joumal of Money, Credit and Banking,
maj 1969), Diskusije sa opte rasprave na seminaru o novcu u Sheffielsu iz 1970. god., Zbornik radova
sa Konferencije o Monetary Theory and Monetary Policy u Konstanci iz 1970. god., Zbornik radova
sa Konferencije o ldeology and Analysis u Konstanci iz 1970, Zbornik radova sa Konferencije o
Ideology and Analysis u lnterlakenu iz 1976, i Zbomik radova sa Konferencije o monetarizmu u
Braunu iz 1974. godine.
Thomas Mayer, The Structure of Monetarism, Kredit and Kapital, No. 2, 1975, si. 190-218 i No.3,
1975, st. 293-316, T. Mayer i dr., The Structure of Monetarism, W. W. Norton and Co., N. York, 1978.
i D. Tucker, Mayers test of Kejnesianism: A Correction, Journal of Political Economy, avgust 1965,
st. 394-395.

71

Fiskalna strategija

11. Pridavanje relativno veeg znaaja inflaciji nego zaposlenosti u poreenju


sa ostalim ekonomistima i
12. Neslaganje sa vladinom intervencijom.
Mayer je, u osnovi, razmotrio razliite postavke, koje sainjavaju
monetarizam, iroko definisanog, pokazao da dotine hipoteze ine koherentnu
celinu i prezentirao meusobne odnose izmeu razliitih monetaristikih
postavki u svom dijagramu, poznatom u literaturi kao grof Mayerove strukture
monetarizma.58 Prezentirana lista postavki monetarizma u ekspoziciji Mayera
tei da monetarizam predstavi kao loginu i koherentnu celinu, kao pogled na
svet, bez obzira da li ekonomisti prihvataju ili odbacuju monetaristiku doktrinu
ili pak dopunjuju, modifikuju i skrauju validnosti postavki monetarizma u
najirem smislu. Mayerova lista postavki monetarizma naslanja se na Brunnerovu
(postavke pod br. 1, 2, 3 i 4) i Fandovu (postavke pod br. 2, 7, 8 i 9) klasifikaciju59,
uz nadopunu sa postavkama pod br. 5, 6, 10, 11 i 12, i uz odbacivanje Fendove
postavke o uverenosti monetarista u zakanjavanje dejstva monetarne politike
(jer i kejnesijanci tvrde da monetarna politika deluje sa velikim zakanjenjem) i
Brunnerove postavke o mogunosti monetarne vlasti da kontrolie novanu masu
(jer su kejnesijanci davno prihvatili ovo gledite s tendencijom blieg opredljenja).
Postavka pod br. 10 (realna Filipsova kriva) preuzeta je od Andersena,60 a postavke
pod br. 8. i 9. uzete su iz polemike izmedu bankarske i currencv kole. Postavka
pod br. 5. je u osnovi Hicksova postavka o sloenim dobrima (po Meltzeru) iako
Mayer njome stavlja teite na opti nivo cena (koja je tipina u monetaristikim
diskusijama o inflaciji i odbacivanja trokovne inflacije. Mayer je, po Johnsonu,
izostavio medunarodni aspekt monetarizma,61 tj. postavku da u uslovima fiksnih
deviznih kurseva novana masa i nivo cena u jednoj zemlji ne zavise od njene
monetarne politike ve od monetarne politike celog sveta. Isto tako, Mayer je,
po Frischu, zanemario stvaranje inflatornih predvidanja sa stanovita hipoteze o
nacionalnim predvidanjima, jer monetami impuls proizvodi samo inflatome, a ne
realne efekte.62 Mayer je zanemario jo jednu postavku monetarizma: uverenost
monetarista da je zakanjenje dejstva monetame politike veliko i promenjivo - veli
Fand.63
58
59

60

61

62
63

72

Opirnije o tome konsultovati materijale sa Konferencije o monetarizmu na Braun Univerzitetu iz


1974. godine.
K. Brunner, The Monetarist Revolution Monetary Theory, Weltwirtschaftliches Archiv 1/70, st. 1-30.
i D. Fend, Ein monetaristisches Modell des Geldwirkungsprozesses, Kredit und Kapital, Vol. 3., 1970,
st. 361-385.
Lionall Andersen, The State of the Monetarist Debate, Federal Reserve Bank of St. Louis, Vol. 56,
septembar 1973, st. 5-6., W. H. Anderson, Financing Modem Govemment: The Political Economy of
Public Sector, houghton Miflin, Boston, 1973. i L. E. Andersen i J. L. Jordan, Monetary and Fiscak
Astions: A Test of Their Relative Importance in Economic Stabilization, Federal Reserve Bank of St.
Louis, Review, novembar, 1968, st. 11-24.
H. G. Johnson i A. R. Nobay (red.), Issues in Monetary Economics, Oxford University Press, London,
1974, st. 50. i H. G. Johnson, Further Essays in Monetary Economics, G. Allen and Unwin, London,
1972., st. 16-32.
ini se, pak, da je teorema akceleracije pre kompatibilna sa empirijskim podacima nego model
racionalnog predvianja.
Mayer je zapostavio ovu Fandovu postavku monetarista iz razloga to i kejnesijanci smatraju da
monetama politika deluje sa velikim zakanjenjem (D. I. Fand, Kejnesian Monetary Theories,
Stabilization Policy and the Recent Inflation, Review Banking and Monetary Economics, oktobar

Javna ekonomika versus javne finansije

Mayevov64 koncept65 strukture monetarizma66 reprezentuje, po


Bronfenbrenneru67, opimu analizu prirode medusobne povezanosti dvanaest
postavki, koje definiu savremeni monetarizam.68 Prve etiri postavke (kvantitativna
teorija novca, monetaristiki mehanizam transmisije izmeu monetarnih promena
i promena dohotka, stabilnost privrednog sektora i beznaajnost distributivne
dezagregacije za objanjavanje kratkoronih makroekonomskih efekata) smatraju
se obaveznim postavkama monetarizma, dok ostale postavke (usvajanje pravila o
stabilnoj stopi rasta novane mase, sumnja u Filipsovu krivu i politiku dohodaka,
osuivanje inflacionog finansiranja i nepridavanje znaaja punoj zaposlenosti i
dr.) ne moraju da prihvate svi monetaristi. Ako se tei jednoj optoj, generalnoj
koncepciji ekonomske politike, onda se moramo sloiti sa Bronfenbrennerovim
oznaavanjem monetarizma, pa, i sa njegovim pomeranjem Mayerove teze 9.
(vezivanje rasta novane mase za pravila, kao konstruktivno pravilo ponaanja
monetaristike novane politike) na prvo mesto kataloga pretpostavki, Mayerove
teze 8. (korienje novane mase kao privremenog cilja monetarne politike)
na drugu poziciju, Mayerove teze 11. (tolerisanje nezaposlenosti kao cena za
antiinflacionu politiku) zajedno sa tezom 10. (odbacivanje Fillipsove krive kao
trade-off indikatora) na tree mesto, i Mayerove teze 12. (odsutnost dravne
intervencije) zajedno sa Bronfenbrennerovom dodatnom (trinaestom) tezom (mo
centralnih banaka za regulisanje novane ponude) na etvrtu poziciju hipoteza
monetanzma.69
Od ukupno dvanaest postavki novog monetarizma Mayera, Bronfenbrenner
bira etiri: pravilo o stopi rasta novane mase (kao putokaz monetarne politike),
korienje novane mase, kao cilja monetarne politike (a ne nivo kamatne stope),
tolerancija nezaposlenosti (radi dezinflacije cena) uz odbacivanje Fillipsove krive
(kao pouzdanog kriterijuma za opticanje izmeu inflacije i nezaposlenosti) i mere
neposredne kontrole (politike dohodaka i raspodele), i dodaje trinaestu, prilino
spornu, postavku, po kojoj federalni rezervni sistem u SAD nema zadataka da
regulie novanu masu (jer je upravljanje monetarnim stvarima osnovni uzrok
velikih padova i uspona privredne aktivnosti u prolosti i sadanjosti).70 Dodue,
Bronfenbrennerovu novu postavku osporava sa tri aspekta. Naime, ako je M = C

64

65
66
67
68
69
70

1969, st. 556-599 i Some Issues in Monetary Economics, Banca Nazionale del Lavoro, Quererly
Review, septembar 1969, st. 215-247.
K. Brunner, The Monetarist Revolution in Monetary Theory, Weltwirtschaftliches Archiv, 1970. i
A. Surey of Selected Issues in Monetary Theory, Schweizerische Zeitschrift f Volkswirtschaft und
Statistik, 1971., K. Brunner i A. Meltzer, An Aggregative Theory for a Closed Economy: ReplyMontarism: The principales issues, areas of agreement and the work remaining, u J. L. Stein (Ed.),
Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 17-42 i 150- 182.
J. Tobin, The New Economics One Decade Older, Princeton, N. York, 1971, st. 58-59.
P. Samuelson, Reflections on the Merits and Demerits of Monetarism, u J. Diamond, Issues in Fiscal
and Monetary Policy, Illinois, Chicago, 1971, st. 7-21.
M. Bronfenbrenner i T. Mayer, Liquidity Functions in the American Economy, Econometrica, april
1960, st. 810-834.
U tome se, dakle, sastoji Bronfenbrenner-ovo verovanje u gledita Mayera o monetarizmu, kao i
Laidlerovo tumaenje Mayerovog shvatanja monetarizma.
M. Bronfenbrenner, op. cit., st. 477.
Opimije o ovim aspektima konsultovati: P. A. Samuelson i R. M. Solow, Analytical Aspects of AntiInflation Policy, American Economic Policy, maj 1960 i M. Friedman, What Price Guidepost?, u G.
P. Schultz i R. F. Aliber (Ed.), Guidelines: Informal Controls and the Market Place, University of
Chicago Press, Chicago, 1966, st. 17-39.

73

Fiskalna strategija

+ D (M - novana masa, C - gotov novac, D - depoziti kod banaka) i B = C + R


(B - primarni novac, R - rezerve banaka), onda je
C D
+
M C+D M M
1
1
=
=
=
=
C R D
C R
C
B C+R C R
+
+
+ 1

M M M D M M D
M
B
iM =
C+R
C
1
M D
M
gde je R/D - koeficijent rezervi komercijalnih banaka i C/M - koeficijent gotovog
novca nefinansijskih sektora prema ukupnoj koliini novca.71 To sa svoje strane
znai da je kontrola primamog novca od strane Federalne rezerve u SAD
nedovoljna za regulisanje novane mase u uslovima naizmenine smene ciklinih
uspona i padova konjunkture (Gurly i Shaw). Druga zamerka je nemogunost
ograniavanja antiinflacionog delovanja Federalnog rezervnog sistema
posredstvom limitiranja metoda koji indukuju politiku skupog novca (tj. metoda
koji impliciraju poveanje kamatnih stopa, pootravanje kriterijuma kreditne
sposobnosti, kreditna ogranienja kompanija koje zavise od uzajamnih sredstava
i pritisak na tedne ustanove usled smanjenja uloge finansijskog posredovanja u
procesu povlaenja depozita radi ostvarivanja veih prihoda od kamate). Najzad,
u uslovima neregularnih kretanja kratkoronih kapitala i reima fiksnih deviznih
kurseva limitira se mo monetarne vlasti, jer se stvara tendencija meunarodnog
izjednaavanja kamatnih stopa. Time se monetarni ekspanzionizam, sa stanovita
smanjenja kratkoronih stopa, neutralie odlivom kapitala i vice versa.72 to se
tie transmisionog mehanizma izmeu monetarnih promena i realne privredne
sfere, odnosno tzv. crne kutije, Bronfenbrenner smatra da svako objanjenje mora
biti zasnovano na Pigouovom i Kejnesovom efektu, po kome promene u oblasti
novca utiu na realne varijabile preko promena nivoa cena nezavisno i preko
dejstva promena nominalnih i realnih kamatnih stopa. Pri tome je od znaaja da li
se analiza formulie u odnosu na M ili R, zato to se njihova dejstva meusobno
razlikuju.
U prostoru izmeu Friedman-Shawovog pravila o konstantnoj stopi rasta
novane mase i diskrecionog odluivanja o politici, koje trai Federalna rezerva,
Bronfenbrenner ubacuje kompromisnu postavku da se stopa rasta novane mase
(Gm = GN + G n - Gv) utvrduje za svaku godinu kao procenjena stopa rasta radne
snage (Gn), plus procenjena stopa poveanja produktivnosti rad po asu (G ri),
minus procenjena brzina opticaja novca (Gv) po realnim kamatnim stopama
predvienim za narednu godinu, uz pretpostavku da se odrava stabilnost nivoa cena
71
72

74

Ph. Cagan, Determinants and Effects of Changes on the Stock of Money, 1987-1960, Columbia
University Press, N. York, 1965, st. 12.
J. Wanniski, The Mundall-Laffer Hypothesis - A New View of the World Economy, Public Interest,
mart-april 1975, st. 28. i D. Kemp, A Monetary View of the Balance of Payments, Federal Reserve
Bank of St. Louis, Review, april 1975.

Javna ekonomika versus javne finansije

(Gp=0)73. Po Johnsonovom komentaru Mayerovog monetarizma, Mayer posmatra


monetarne faktore, u konkretnom smislu ponude novca i stabilne tranje novca,
to monetarizam distancira od klasine kvantitativne teorije, kejnesijanskog rivala
fiskalizma i tzv. meavine protivurenih monetarno-kejnesijanskih postavki.74
Klasina kvantitativna teorija je, preko formulacije jednaine razmene,
imala za cilj da odvoji teoriju reaine ravnotee od determinisanja nominalnih
nadnica i cena i da utvrdi neutralnost novca ili tzv. postulat homogenosti, iako
je mehanizam uspostavljanja stanja monetarne neutralnosti i potrebnog perioda
za njegovo uspostavljanje ostalo nerazjanjeno. Novi mehanizam eljenih
gotovinskih sredstava V/alrasa i kembridske kole i mehanizam rashoda
i dohodaka Wicksela i Kejnesa doprineli su sutinskim razlikama izmedu
monetaristike i kejnesijanske kole, koji istovremeno ukljuuju ravnoteu trita
koliina i trita tokova (Johnson). Razlika je samo u tome to se mehanizam
eljenih gotovinskih sredstava usredsreuje na neravnoteu izmeu eljenih i
stvamih koliina (pri emu se promene tokova sluajno pojavljuju), a mehanizam
rashoda i dohodaka na efekte neravnotee koliine kod odreivanja relativnih cena
i nivoa kamatne stope, koje indukuju neravnoteu izmeu tokova rashoda i dohotka
(pri emu se menjaju tokovi automatski). U stvari, teite interesovanja monetame
teorije prenelo se sa tzv. dugoronog dokazivanja monetame neutralnosti na tzv.
kratkoronije probleme uslove monetame ravnotee (Wicksel, Robertson,
Kejnes, Hayek i tzv. stokholmska kola). Monetama ravnotea sada implicira
jednakost izmeu realne tednje iz tekueg dohotka i realnih investicija, s jedne
strane, i jednakost izmeu promene tranje koliine novca i promene ponude
koliine, s druge strane.75 Prema tome, dinamika neutralnost novca sada se
moe objasniti promenama bilo kojeg faktora, kao to su: tranja novca, ponuda
novca, sklonost ka tednji ili troenju i sklonost ka investiranju. Raniji monetami
teoretiari promene novane mase indukovane monetamom politikom nisu
smatrali osnovnim uzrokom monetamih poremeaja, ve su realne i monetame
poremeaje tranje smatrali glavnim izvorima nestabilnosti.76 Ranija monetama
teorija nije inkorporirala teoriju tranje koliine na koju utiu oekivanja. Stoga
je mogunost promena tranje u cilju tezaurisanja bivala izraavana nestabilnou
tranje novca ili nestabilnou brzine opticaja, a ne stabilnom funkcijom vrednosti
oekivanih nezavisnih varijabila. Kejnesijanci su, uzimajui odnos multiplikatora
i sklonosti ka potronji za povezivanje promena ukupnih izdataka sa promenama
investicija, koje se mogu kontrolisati delovanjem monetame politike na kamatnu
stopu, iskoristili trenutak da dotadanja monetama rezonovanja i verovanja
podvrgnu podrugljivom ismevanju. Meutim, monetaristika kola, odstupajui
od neoklasine kvantitativne teorije, uvodi pravilo o stabilnoj stopi rasta novane
73
74

75

76

M. Bronfenbrenner, Monetary Rules: A New Look, Joumal of Lecture Economic, oktobar


Po ovim gleditima (hibridom), ponuda novca od strane privatnog sektora je savreno elastina na
tranju, pri emu monetarne vlasti, da bi kontrolisale kamatne stope, ine ponudu novca elastinom
na tranju.
Mayer je, stoga, u pravu to Patinkinovu monetarnu teoriju ne svrstava u monetaristiku kolu
miljenja iz razloga to se Patinkinovi stavovi ne odnose na sprovoenje kratkorone stabilnosti kao
cilja ve na dugoronu monetamu neutralnost.
R. A. Nobay i H. G. Johnson, Monetarism: A Historic - Theoretic Perspective, Joumal of Economic
Literature, juni 1977, st. 470-485. i G. S. Tavlas i J. Ascheim, On Monetarism and Ideology, Banca
Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, juni 1979, st. 167-186.

75

Fiskalna strategija

mase za postizanje stabilnosti cena (eliminiui diskrecionu monetarnu politiku)


i, kao reakcija na kejnesijanstvo, eksplicitno ugraduje u funkciju tranje novca
oekivane stope promena nivoa cena, kao determinante relativnog prinosa od
novca, koja ini osnovu za razlikovanje realnih i nominalnih kamatnih stopa i
promena realne i nominalne koliine gotovinskih sredstava (Johnson).77
U okviru B. Friedmanovog78 shvatanja teorije i empiricizma Mayerove
taksionomije i nepostojee rasprave o monetarizmu, ovaj autor tvrdi da je u
Mayerovoj ekspoziciji monetarizma prenebregnuta razlika izmedu empirijskih i
teorijskih hipoteza, pri emu je sadraj monetarizma sveden na niz empirijskih
i teorijskih hipoteza, pri emu je sadraj monetarizma sveden na niz empirijskih
hipoteza, odnosno na pouke koje se odnose na praktina pitanja. No, i empirijska
pitanja (uporedivanje varijansi i elastinosti, razlika izmedu efekata prvog i efekata
n-tog reda i dr.) nisu do kraja raspravljena u nadmetanjima monetarista i fiskalista.
Sa teorijskog aspekta, rasprava je, dostigla status nepostojee debate. Uostalom,
ni Mayerov skup od dvanaest teza u osnovi se ne zasniva na teorijskom modelu.
Kvantitativna teorija novca (preovladavanje uticaja monetarnih faktora
na nominalni dohodak), kao prva teza monetarizma u Mayerovoj ekspoziciji,
je empirijsko pitanje, koje ne iskljuuje uticaje nemonetarnih faktora (ve ih
podreduje monetarnim faktorima). Stabilnost privrednog sektora je, isto tako,
empiriko pitanje (Mayerova teza 3) mada su Clower, Leijonhufvud, Tobin i Cagan
razmatrali ovo pitanje sa monetarizmom.79 Verovanje u promenjivo trite kapitala
i osporavanje znaaja alokativnog elementa (Mayerova teza br. 4) u sutini su
empirijska pitanja koja izdvajaju efekte prvog reda od sekundarnih efekata. Mayer
je identifikovao monetaristiki pristup kao razmatranje potronje determinisane
neto vikom tranje jedine vrste aktive (realna sredstva), iako Friedman pokazuje
da neto viak tranje drugih vrsta aktive (proizvodni kapital, zalihe, zgrade, trajna
potrona dobra) teorijski moe biti veoma znaajan.
Koncentrisanje na opti nivo cena (umesto na cene pojedinanih sektora)
i korienje malih (a ne velikih) ekonometrijskih modela - Mayerova teza 5 i 6 proistie iz empirijskog odbacivanja znaaja alokativnog elementa. Korienje
kreditnog potencijala kao instrumenta monetarae politike (teza 7) i korienje
koliine novca kao medu-cilja (teza 8) reprezentuju samo metode monetarne
politike pod uslovom poznavanja vrednosti parametara80 (iako B. Friedman smatra
da pitanje pokaztelja nije od znaaja za monetarnu politiku, ukoliko pokazatelj nije
identian sa instrumentom koji odreuje centralna banka).81 Pravilo konstantnog
77
78
79

80

81

76

H. Johnson, Money, Balance of Payments Theory, and the Intemational Monetary Problem, Princeton,
1977, st. 108-117. i Inflation and the Monetarist Controversy, North-Holland, Amsterdam, 1972.
B. M. Friedman, Crowding Out of Crowding In? Economic Consequences of Finansing Government
Deficits, Brookings Papers on Economic Activity, No. 3, 1978.
Robert W. Clower, The Kejnesian Counter - Revolution: A Theoretical Apprasial, u Hahn - Brechling
(Ed.), The Theory of Interest Rates, Macmillan, London, 1965, Axel Leijonhufvud, On Kejnesian
Economics and the Economics of Kejnes, Oxford University Press, London, 1968., James Tobin,
Kejnesian Models of Reccession and Depression, American Economic Review, maj 1975, st. 195202. i Philip Cagan, The Monetary Dynamics of Hiperinflation, u M. Friedman (Ed.), Studies in the
Quantity Theory of Money, University of Chicago Press, Chicago, 1956.
W. Poole, Optimal Choise of Monetarv Policy Instruments in a Simple Stohastic Macro Model,
Quarterly Joumal of Economics, maj 1970, st. 197-216 i J. Pierce i T. Thomson, Some Issues in
Controlling the Money Stock, Federal Reserve Bank of Boston, 1972.
B. M. Friedman, Targets, Instruments, and Indicators of Monetary Policy, Joumal of Monetary
Economics, oktobar 1975, st. 443-473.

Javna ekonomika versus javne finansije

rasta novane mase (teza 9) reprezentuje optimalnu monetamu politiku, ako, i


samo ako, je varijansa odreenog parametra neodreena.82 Verovanje u odsustvo
alternative izmeu inflacije i nezaposlenosti (teza 10) predstavlja empirijsku
hipotezu koja se odnosi na iluziju nominalne nadnice poput stavova Phelpsa,
Friedmana i Tobina o Filipsovoj krivoj.83 Konano, vea zabrinutost zbog inflacije
nego zbog nezaposlenosti (teza 11) i averzija na dravnu intervenciju (teza 12),
kao line Mayerove preferencije (B. Friedman), odraavaju empirijske zakljuke o
tome da se privreda brzo vraa u ravnoteu potpune zaposlenosti, posle poremeaja
koji utiu na opadanje privredne aktivnosti.
U okviru svojih pogleda na monetaristiku, kejnesijansku i kvantitativnu
teoriju novca, A. Meltzer84 istie da postavke Thomasa Mayera, koje ine
monetarizam u formi uspele kontrarevolucije u razvoju ekonomskog misaonog
sistema. su u dosadanjim raspravama prihvatane, modifikovane, kombinovane
i relativizirane (M. Bronfenbrenner, K. Brunner, Ph. Kagan, B. M. Friedman, H.
G. Johnson i D. Laidler)85, osporavane (J. Tobin, F. Modigliani, P. Samuelson,
R. Gordon i A. Andro)86 i dopunjavane (postavkama koje se odnose na devizne
kurseve, stanje platnog bilansa, determinisanje koliine novca i stope inflacije u
otvorenoj privredi).87 U tom pravcu, i
Tobin (koji analizira uslove istiskivanja privatnih izdataka usled finan
siranja duga) i Stein (koji istie da kejnesijanac sada moe biti i monetarista), te
Cagan i Bronfenbrenner (koji razmatraju pravilo o stabilnoj stopi rasta novane
mase) i B. Friedman (koji napominje da monetarizam karakterie skup empirikih
postavki), pa Bruner, Johnson i Laidler (koji navode primere empirijskih neslaganja
u pogledu dejstva politike) uglavnom se saglaavaju da razlike u miljenju postoje
jo samo u pogledu empirikih pitanja (ali ne i u pogledu analitikih pitanja) i da
brojne postavke monetarizma prihvataju mnogi nemonetaristi.88 No, ukoliko se mi
82
83

84

85

86

87

88

W. C. Brainard, Uncertainly and the Effectiveness of Policy, American Economic Review, maj 1967,
st. 411-425.
M. Friedman, The role of Monetary Policy, American Economic Review, mart 1968, st. 1-17, E. S.
Phelps, Phillips Curves, Exprectations of Inflation, and Optimal Uneployment Over Time, Economica,
avgust 1967, st. 254-281. i J. Tobin, Inflation and Unemployment, American Economic Review, mart
1972, st. 1-18.
A. H. Meltzer, The Demand for Money: The Evidence from The Time Series, Joumal of Political
Economy, juni 1963, st. 219-246., K. Brunner i A. H. Meltzer, Money, Debt and Economy activity,
Joumal of political Economy, Vol. 80, 1972, st. 951-977., A. Meltzer, Money, Intermedion and Growth,
Joumal of Economic Literature, mart 1969.
D. Laidler, Monetarism: An Interpretation and on Assessment, Economic Journal, Vol. 91, 1981,
st. 1-28, R. Lucas, Rules, Discretion and the Role of the Economic Advisor, u S. Fisher, Rational
Expectations and Economic Policy, Chicago University Pres, Chicago, 1980.
A. Robinson, Kejnes and his Cambridge Colleagues, u D. Patikin i J. C. Leith (Ed.), Kejnes, Cambridge
and the General Theory, 1978, st. 25-38. i D. Patikin i J. C. Leith (Ed.), Kejnes, Cambridge and the
General Theory, University of Toronto Press, Toronto, 1978.
Jerome L. Stein, A. Kejnesian Can be a Monetarist, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland,
Amsterdam, 1976, st. 253-272, James Tobin-William Buiter, Long-Run Effects of Fiscal and Monetary
Policy on Aggregate Demand, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, Norht-Holland, Amsterdam, 1976, st.
296., Benjamin M. Friedman, The Theoretical Non-Debate About Monetarism, Kredit un Kapital 9/77,
st. 347-367., A. Meltzer, Kejness General Theory: A Different Perspective, Economic Literature, mart
1981, st. 34-36., R. J. Gordon, Macroeconomics, Rostan, Liffle Brown, 1978, J. L. Stein, Monetarist,
Kejnesian and New Classical Economics, Basil Blackwell, Oxford, 1982, R. Lucas, Exprectations and
the Neutralitv of Money, Journal of Economic theory, april 1972, st. 103-124., J. Hicks, The Crisis
in Kejnesian Economics, Basil Blackwell, Oxford, 1979., L. R. Klein, The Kejnesian Revolution,
Macmillan, London, 1968., A Leijonhufvud. On Kejnesian Economics and the Economics of Kejnes,
Oxford University Press, Oxford, 1970, i P. Minford i dr., Is Monetarism Enough?, The Institut on
Economic Affaires, London, 1980.
T. Humphrey, Role of Non-Chicago Economists in the Evolution of the Quantity Theory in America:
1930-1950, Southem Economic Journal, juli 1971, st. 12-18. i On the Monetary Economics of

77

Fiskalna strategija

ljenja o monetarnoj politici nekada i razlikuju ona su uglavnom rezultat razliitih


procena vrednosti parametara u jednainama (modelima) i ekonomskih efekata
vladine politike, mada Tobin tvrdi da se preporuke monetarista u domenu voenja
monetarne politike manje baziraju na teorijskim i empirijskim zakljucima nego
na razliitim ocenama vrednosti.89 Meltzer se, svakako, protivi ovim miljenjima,
budui da zapostavljaju empirika i analitika pitanja u polemici monetarista i
fiskalista.
Monetarizam, smatra Meltzer, nije ni ponovo otkrivanje kvantitativne
jednaine niti oivljavanje nekadanje kvantitativne teorije. Mayerovo poreenje
kvantitativne i kejnesijanske teorije pokazuje da izmeu kvantitativne teorije i
monetarizma postoji veza (Brunner i Johnson) ili tradicija (M. Friedman) iako je
re o relativno razliitim teorijama (Meltzer). Izuzetak je Kagan, koji kae da
monetarizam predstavlja povratak na neku vrstu kvantitativne teorije zasnovane
na principima 20-ih godina. U monetaristiko-fiskalistikoj polemici,90 reenje
problema, koji se odnose na politiku stabilizacije, ne zavisi samo od nagiba krivih
IS-LM u kejnesijanskoj i neokejnesijanskoj teoriji i od tanosti tradicionalnog
tumaenja kvantitativne i neokvantitativne teorije, ve i od razlika izmeu
kvantitativne, kejnesijanske i monetaristike teorije prilagoavanja ekonomske
aktivnosti i cena nominalnim i realnim poremeajima, tumaenja nezaposlenosti,
gledanja na javni sektor, izbora izmeu nezaposlenosti i inflacije i jednaina
dravnog budeta u modelima.91
U okviru teorijskoj aspekta rasprave o monetarizmu, Ehrlicher, u svom osvrtu
na datu raspravu, da Mayer u teorijskoj kontroverzi otro istupa protiv pokuaja
da se moentarizam nominuje kao ideoloka doktrina koja iznalazi tehnike
razloge za jedan unfettered capitalism i protiv podmetanja ideoloki zasnovane
preference za intervenciju drave fiskalizmu.92 Ali, monetaristiko uverenje u
regulativne snage trita i kejnesijansko ubedenje u nunost drutvene korekture
nepovoljnih ekonomskih kretanja u osnovi ocrtavaju njihove polarizovane stavove
u razvoju ekonomske misli (Ehrlicher). Svakako, svaki pokuaj sistematizovanja
oprenih stavova monetarista i fiskalista nije u skladu sa pokuajem Mayera93 da
prebrodi ematsku podelu kole i nesrenu podelu ekonomista94, i da pokae da
kako to nisu antagonistike pozicije koje se uzajamno iskljuuju, ve suprotnosti
89
90

91

92
93
94

78

Chicagoans and Non-Chocagoans: Reply, Southern Economic Joumal. januar 1973, st. 460-463.
J. Tobin, Is Friedman a Monetarist?, u Monetarism (J. Stein), North-Holland, Amsterdam, 1976, st.
336.
K. Brunner i A. H. Meltzer, Some Furhter Investigations of Demand and Supply Functions of Money,
Joumal of Finance, No. 2., 1964, st. 240-283., E. G. Corrigan, The Measurement and Importance of
Fiscal Policy Changes, Federal reserve Bank of New York, Monthly Review, juni 1970, st. 113-145.
i F. De. Leeuw i E. M. Gramiich. The Channels of Monetary Policy: A Furhter Report on the Federal
Reserve - MIT Econometric Modei, Federal Reserve Bulletin, juni 1969, st. 472-491.
A. S. Blinder i R. Solow, Does Fiscal PoIicy Matter?, Joumal of Public Economics, No. 2, 1973, st. 319337., K. Brunner i A. Meltzer, Money, Debt ad Economic Activity, Joumal of Political Economy, Vol.
80, 1972, st. 951-977 i An Aggregative Theory for a closed Economy, u J. L. Stein (ed.), Monetarism
North - Holland, Amsterdam. 1976, st. 69-103, C. Christ, a Simple Macroeconomic Model with a
Government Budget Restraint, Joumal of Political Economy, Vol. 76, 1968, st. 52-67., J. L. Stein,
TJnemployment, Inflation and Monetarism, American Economic Review, Vol. 64, 1974, st. 861-889. i
J. Tobin i W. Buitter, Long-Run Effects of Fiscal and Monetary Policy on Aggregate Demand, u J. L.
Stein (Ed.), Monetarism, _op. cit., st. 273-309.
T. Mayer, op. cit. st. 307.
T. Mayer, op. cit. st. 191 i 310.
T. Mayer, Der Einfluss der Modem Geldtheorie auf die US-Geldpolitik, Kredit und Kapital 3/82., st.
365-385., A. Coddington, Kejnesian Economics, Joumal of Literature, Vol. 14, 1976, st. 1258-1273. i

Javna ekonomika versus javne finansije

koje su motivisane razliitim konceptima o empirijskim injenicama (Ehrlicher).


Mayer, nadalje, pokuava da pokae kako je kvantitativna teorija, u stvari, jedina
originerna i primarna teza, postavka monetaristike doktrine i da ostale teze, koje
nisu, ipak, prezentirane s ciljem konstrukcije relativno zatvorenog teorijskog
sistema, svaki monetarista, da bi bio monetarista, ne mora da prihvati (jer moe
da zadri uobiajenu kejnesijansku poziciju) i svaki kejnesijanac da bi ostao
to, ne mora da odbaci (jer moe da primi uobiajenu monetaristiku poziciju).
Ova dva teorijska sistema, dakle, ne iskljuuju jedan drugoga, ve divergiraju
sa stanovita dugorone analize i konvergiraju sa stanovita kratkorone analize.
Dodue, divergirajue teze, sa gledita monetarne teorije, uslovljene su, pre svega,
razliitim pretpostavkama u empirijskim faktima, koje nisu odluujue u odnosu
na teorijski znaaj razliitih pretpostavki o vrednostima parametara u modelima i
razliitih rezultata empirijskih istraivanja, koji u perspektivi treba da doprinesu
premoavanju razlika izmeu monetarista i fiskalista u smislu jedne theoretical
nondebate (Benjamin Friedman).95
Mayer je, svojim katalogom teza, pokuao samo da izloi strukturu
monetarizma i da monetaristike postavke konfrontira odgovarajuim stavovima
kejnesijanaca. Mayer, dakle, nije imao nameru da monetarizam predstavi u vidu
teorijski zatvorenog sistema niti da kejnesijansku teoriju prikae na identian nain,96
tj. u vidu kataloga postavki fiskalizma (koji ve reprezentuje i teorijski i empirijski
i logiki zatvoreni sistem) ve da poreda pojedinane monetaristike teze jednu
pored druge i da negativno oznai kejnesijanske pozicije bez formulisanja kljune
teze fiskalizma analogne kvantitativnoj teoriji (Ehrlicher).97 Stoga, Bronfenbrenner
smatra da su shvatanja manje-vie podednako razbacana u jednom spektru, koji
se protee od istih fiskalista do istih monetarista s tendencijom nezaposedanja
krajnjih taaka, a da se pri takvoj raspodeli osnovna klasifikacija ekonomista ini
beskorisnom. Sa stanovita spomih teorijskih pitanja, adekvatnije je govoriti o
kontroverzi izmeu pozicija neokvantitativne teorije i pozicija teorije dohotka ili
kejnesijanske pozicije, dok je sa stanovita divergirajuih ekonomskih koncepata
pravilnije govoriti o razlikama izmedu monetaristike i fiskalistike pozicije.
Neokvantitativni koncept monetame politike, veli Neubauer u svojoj tezi
o nemogunosti monetaristike politike, pati od besmislica, koje su imanentne
teoriji; ali koje, na alost, nisu odstranjene ni nakon viegodinjih unih
rasprava monetarista i kejnesijanaca. Fatalna nesigumost ispoljava se, naroito.
pri definisanju novane mase, budui da ostaje nejasno ta je efikasni agens:
kategorija fmansijska aktiva, kao kontrapart realnoj aktivi, iii likvidnost privatnog
sektora. Teorija ponude novca u verziji neokvantitativne teorije, tvrdi Neubauer, ne
moe uiniti verovatnim da centralna banka moe u dovoljnoj meri da pouzdano
kontrolie novanu masu; jer iznos primamog novca (zavisno od definicije), kao
95
96
97

M. Bronfenbrenner i T. Mayer, Liquidity Functions in the American Economy, Econometrica, oktobar


1960, st. 810-834.
B. Friedman, Optimal Expectations and the Extreme Information Assuptions of Rational Expectations
Macromodels, Joumal od Monetary Economics, januar 1979.
Jedino je Friedmanova (Benjamin) provera Mayerovih teza reprezentanta poredenja dva teorijska
sistema, koja su simultano i divergirajua i konvergirajua.
M. Borchert, Geld und Kredit. Verlag W. Kohlhammer, Stuttgart, 1982, J. Denizet, Monnaie et
financement dans les ann.es 80, Dunod, Paris, 1982., a. Chaineau, Mecanismes et politique monetaires,
P. U. F., Paris, 1981., M. Aglietta i A. Orlean, La violence de Ia monnaie, P. U. F., Paris, 1982.

79

Fiskalna strategija

neophodna i dovoljna instmmentalna varijabila, ili nije instrumentalna varijabila


(nije egzogena) ili nije u odnosu dejstva sa novanom masom. U Zapadnoj
Nemakoj, koncept iznosa primamog novca, u neokvantitativnoj verziji, nije
relevantan niti je multiplikator dovoljno konstantan (a nije ni mogue konstrolisati
njegove promene za neokvantitativno orijentisanu monetamu politiku). Uska
kauzalna veza izmedu promena novane mase i drutvenog proizvoda u Zapadnoj
Nemakoj nije mogla biti dokazana. A, ukoiiko monetama politika nema
zadovoljavajuu kontrolu novane mase, utoliko zastupani transmisioni mehanizam
(M>Y) pada na ispitu. tim pre ako su kolebanja brzine opticaja novca velika,
koje se ne mogu kontrolisati. Stoga, Neubauer sumnja da teorija prilagodavanja
stmkture imovine opisuje transmisioni mehanizam.98 Politika centralne banke u
Zapadnoj Nemakoj panju mora da usmeri na ekspanziju bankarskih kredita,
jer se pomou politike likvidnosti, odnosno kamatne politike, moe kontrolisati
kreditna ekspanzija i izdaci za robu, koji su finansirani iz kredita. To proistie
zbog neverovanja u mogunost kontrolisanja novane mase i poveanja u mnogo
monije dejstvo monetarne i kreditne politike u poreenju sa dejstvom koje
proistie iz ukupne koliine gotovog novca. Finansiranje investicija, u odnosu na
finansiranje eljenog dranja novca u obliku gotovine, znatno ranije zapada u usko
grlo, ali supsidijerna politika strukture kamata, koja je orijentisana na korienje
likvidnosti nebankarskog sektora (i koji utie na novanu masu), pokazuje tada
svu svoju efikasnost i korisnost - zakljuuje Neubauer.99
Po Meltzeru, dva su meusobno povezana pitanja ostala u pozadini
monetaristike fiskalistike polemike, i to: (1) karakter i znaenje nezaposlenosti
i (2) institucionalni okviri. Naime, kejnesijanci su tvrdili da je svaka ciklina
nezaposlenost nevoljna i da predstavlja smanjenje proizvodnje za drutvenu
zajednicu i smanjenje dohotka nezaposlenima. Kejnesijanci, po pravilu,
zanemaruju razliku izmedu dohotka i tekuih primanja koja se nalaze u osnovi
modela vremenske preferencije (Brunner i Meltzer). Monetaristi, suprotno od
kejnesijanaca, prave razliku izmeu tekuih primanja i dohotka, te zabeleenu
nezaposlenost u periodu blagih ciklusa smatraju uglavnom, posledicom fluktuiranja
primanja. Ciklina nezaposlenost, po miljenu monetarista, utie na primenu
tokova stalnog ili predvienog dohotka i potronje, pod uslovom da fluktuacije
primanja dovedu do ponovne ocene prosenih primanja ili fluktuacija primanja
u strukturi zanimanja i u celokupnoj privredi.100 S druge strane, institucionalni
okviri, poveavaju ili smanjuju rizik. Drutvena politika, menjajui odnos izmeu
rizika i prinosa i smanjujui fluktuacije kolebanja, u osnovi modifikuje predvieni
nivo dohotka i varijabilnost tokova dohotka i podrutvljuje ili socijalizira rizik.101
Empiriko i analitiko pitanje, tj. pravilo o stabilnoj stopi rasta novane mase,
odnosno diskreciona monetarna politika postavlja se kao pitanje do koje makro
98
99
100
101

80

R. B. McKenzie, The Limits of Economic Science, Klumer. Boston. 1982. i M. K. Bunkina i V. V.


Motylev, Protivoreja i konflikt savremenog kapitalistieskogo hozjajsrva. Moskva, Misl. 1982.
H. Pentzlin, Das Geld. Ullstein, Berlin - Frankfurt/M, 1982.
K. Brunner i A. Meltzer, An Aggregative Theory for a Closed Economy, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism,
North-Holland, Amsterdam, 1976, st. 69-103.
K. Brunner, A Survey of Selected Issues in Monetary Theory, Schweizerische Zeitschrifl fur Volksv/
irtschaft und Statistik, No. 1, 1971, str. 1-46. i K. Brunner A. Meltzer (Ed.), The Economics of Price
and Wage Controls, Amsterdam, 1976.

Javna ekonomika versus javne finansije

politika deluje na smanjenje fluktuacija i rizika bez umanjivanja prinosa, i kakve su


implikacije teorije koja sadri racionalna oekivanja za politiku (Lukas, Prescott,
Phelps i Taylor).102 Na kraju, najvanije postavke ovog monetarizma moemo
sumirati i prezentirati u sledeih nekoliko taaka:
1. Novac je jednakovredni oblik aktive ija je vrednost jednaka inverznoj
vrednosti opteg nivoa cena (1/P) pri emu je kamatna stopa cena
kredita;
2. Opti nivo cena moe se promeniti u kratkom roku usled ega je potrebno
praviti razliku izmeu nominalnih i realnih vrednosti;
3. Promena u koliini novca u opticaju direktno utie na rashode i prihode (pa,
prema tome, i na nacionalni dohodak), a ekonomski subjekti prilagoavaju
strukturu aktive svoje imovine eljenoj strukturi (neposredan transmisioni
mehanizam);
4. Ponuda novca je u najveoj men nezavisna od njegove tranje i nastupa
kao egzogena promenljiva, mada promena u ponudi novca moe u kratkom
roku prouzrokovati promenu brzine opticaja novca u istom smeru;
5. Tranja realne koliine novca (Md/P) je stabilna funkcija ogranienog
broja promenljivih, tako da je brzina opticaja stabilna funkcija odreenih
promenljivih;
6. Odredivanje kretanja opticajne brzine novca je u potpunosti mogue,
kao i odredivanje promena u nominalnom nacionalnom dohotku uz date
promene koliine novca u opticaju;
7. Promena stope rasta koliine novca u opticaju je vaan faktor, koji
kratkorono utie na stopu rasta realnog nacionalnog dohotka, a
dugorono na rast opteg nivoa cena, pri emu dugoronu stopu rasta
realnog nacionalnog dohotka odreduju realni faktori;
8. Ekonomija (privreda) je inherentno stabilna sa prijemljivom stopom
nezaposlenosti pod uslovom da je stabilan rast koliine novca u opticaju
(preduslov), a ukoliko doe do poremeaja, privreda se moe brzo
prilagoditi iznalaenjem dugoronog monetarnog nivoa, i
9. Agregati su samo znaajni, dok su alokacioni faktori beznaajni, kao i
zbivanja u pojedinanim sektorima.103 Dejstvo na nacionalni dohodak je
uvek isto, bez obzira ko dobija dodatnu koliinu novca i u koje namene
odlaze dodatni dravni rashodi. Zato su mali ekonometrijski modeli
pogodniji.104

102

103

104

Should Control theory be Used for Economic Stabilization?, Carnegie - Rochester Conference Series,
Joumal of Monetary Economics, dodatak, No. 7, 1977. st. 13-38., R. Lucas i T. Sargent (Ed.), Rational
Expectations and Econometric Practice, Minneapolis. 1981., R. Lucas, Studies in Business - Cycle
Theory, Cambridge-London, MIT Press, 1981. i T. J. Sargent, Macroeconomic Theory, Academic
Press, N. York, 1979.
Uporedi: Vane H. R. i J. T. Thompson, Monetarism: Theorv, Evidence and Policy, Oxford, Martin
Robertson, 1980, R. J. Gordon (Ur.), Miltons Friedman Monetary Framework, Chicago, The
Universitv of Chicago Press, 1974. i G. Clayton. J. C. Gilbert i R. Sedqwick, Monetary Theory and
Monetary Policy in the 1970s, London, Oxford University Press, 1971.
K. Lahiri, The Econometrics of Inflationary Expectations, North-Holland, 1981.

81

3. FISKALIZAM I NJEGOVA STRUKTURA

Za razliku od monetaristikog sistema, kejnesijanski sistem je veoma teko


predstaviti u vidu kataloga relativno prihvaenih teza. jer je spektar kejnesijanske
doktrine irok, dosta izdiferenciran i vie rasprostranjen u ekonomskoj teoriji i
praksi. No, i pored toga, Werner Ehrlicher je pokuao da kejnesijanski sistem
okarakterie u etiri fundamentalne teze:
1. vrednost novca je determinisana mikroekonomski (budui da promene
opteg nivoa cena proistiu iz nagomilavanja nemonetarno prouzrokovanih
promena pojedinanih cena),
2. nominalna novana masa je u veoj meri odredena endogeno nego
egzogeno (pri emu je snabdevanje privrede novcem vrlo elastino),
3. tranja privrednog sektora je tendencijski nestabilna (jer mehanizmi
multiplikacije i akceleracije pojaavaju egzogene impulse) i
4. nivo proizvodnje i zaposlenosti determinisani su makroekonomski.105
Za razliku od monetaraca, koji u promenama novane mase vide najvaniju
determinantu promena nominalnog dohotka, u kejnesijanskoj doktrini se ne moe
nai ni jedna dominirajua makroekonomska veliina za odreivanje opteg nivoa
cena. Ali, veina kejnesijanaca ne misli da je novana masa bez znaaja za kretanje
opteg nivoa cena, isto kao to i veina monetarista ne smatra da je novana masa
samo jedna determinanta promena nominalnog dohotka, odnosno vrednosti novca.
Kljuna razlika izmeu monetarista i kejnesijanaca postoji, ipak, u tome to
monetaristi tvrde da je opti nivo cena makroekonomski odreena veliina, dok
kejnesijanci smatraju da se ukupni nivo cena izvodi iz pojedinanih cena, koje su
determinisane visinom nadnica, poveanjem dobiti, visinom poreza, napretkom u
proizvodnji i cenama uvoznih dobara. Formiranje i korienje dohotka zauzimaju
kljunu poziciju u procesu deriviranja opteg nivoa cena iz pojedinanih cena,
jer su dohoci osnova novane tranje i komponente koja ulazi u cene ponude
kao faktor trokova ili poveanje dobiti. Poveanje dobiti je, po pravilu, u
funkciji poveanja dodatnih investicija, pa, prema tome, i poveanje tranje, dok
je poveanje nadnica u funkciji poveanja tranje potronih dobara. Napredak
u proizvodnji tei redukciji trokova i poveanju produktivnosti, a promene
poreskih stopa u korelaciji su sa programiranim izdacima javnog sektora (iji je
smer esto kontraciklino orijentisan). Kejnesijanska teza o mikroekonomskoj
odreenosti opteg nivoa cena inkorporira pretpostavku o nekompenziranju
promena pojedinanih cena u dejstvu na nivo cena suprotnim kretanjima.
Kejnesijanci u, ovom kontekstu, pretpostavljaju (1) da je novana masa elastina
(tj. da ne predstavlja faktor restrikcije u privredi) i (2) da se restriktivni karakter
u sluaju nedovoljne elastinosti novane mase primarno reperkutuje u pravcu
opadanja proizvodnje i zaposlenosti, to je u skladu sa Ehrlicherovom drugom i
105

82

Dr S. Komazec i dr . Risti, Monetarna i fiskalna strategija, ABC Glas, Beograd, 1992.

Javna ekonomika versus javne finansije

etvrtom tezom kejnesijanske teorije, kao i sa proporcijom da je vrednost novca


nemonetarno-mikroekonomski oredena (prva teza).106
Teza o endogenosti novane mase, koju zastupaju kejnesijanci, potie od
banking-teorije. Meutim, savremene novane privrede u svojim mehanizmima
kreiranja novca oslanjaju se na vie komponenata (komponenta refinansiranja,
spoljnoekonomska komponenta i fiskalna komponenta), u kojima uestvuju
centralna banka, poslovne banke i nebankarski sektori (Ehnlichen i Neubauer).
Kreiranje primarnog novca i iralnog novca ne mora uvek a poe od centralnog
emisionog instituta budui da inicijativu mogu pokrenuti i posiovne banke i
nebankarski sektori.107 Teza o endogenom karakteru novane mase, po pravilu,
dolazi do izraaja u sistemima u kojima centralne banke nisu u mogunosti da
utiu na poveanja nadnica, koje, prevazilazei poveanje produktivnosti rada,
indukuju porast cena. Poslovne banke prinuene su da privrednim subjektima
stavljaju na raspolaganje dodatne kredite za finansiranje poveanja nadnica. Isto
tako, iskustva govore da si: centralne banke, u uslovima stagnante ekonomskog
rasta ili recesije, bile prinuene i da su za poslovne banke i ekonomske subjekte
pribavljale likvidnost radi stvaranja preduslova za obnovu privrednog rasta.
Monetaristi interpretiraju stabilnost tranje novca kao stabilnu funkciju
ogranienog broja varijabila koje to ilustruju, dok se kejnesijanci, usled verovanja
u nestabilnost tranje novca, orijentiu na kolebanja brzine opticaja novca koja
su primetna u konjunkturnim trendovima. Kejnesijanci, iz svog koncepta o
nestabilnosti tranje novca u konjunkturi, deriviraju potrebu za anticiklinom
monetarnom politikom. Monetaristi, pak, iz svog koncepta o stabilnosti tranje
novca, izvode monetaristiko verovanje u vezivanje novane mase za pravila
igre radi ublaavanja konjunkturnih kolebanja.108
S druge strane, monetaristi veruju u stabilnost privatnog sektora i,
stoga, smatraju da su autonomna kolebanja tranje privrednog sektora relativno
mala i zanemarljiva te da su samokontrolni mehanizmi privrede sposobni za
apsorbovanje poremeaja. Suprotno od monetarista, kejnesijanci tvrde da je
tranja privrednog sektora podlona kolebanjima, usled tendencijske nestabilnosti
marginalne efikasnosti kapitala, a da se impulsi preko multiplikatora i akceleratora
pojaavaju i preko pretpostavljene elastinosti novane mase odravaju. Po
pravilu, monetaristi tezu o stabilnosti privatnog sektora obrazlau empirijskim
istraivanjima novane mase, cena, proizvodnje i dohotka, iji rezultati pokazuju
paralelizam izmeu kretanja novane mase i nominalnog dohotka. No, postaje
i argumenti, koji objanjavaju odreenost novane mase iz vremenski kasnijih
promena dohotka,109 tako da Mayerova trea teza postaje vie pitanje plauzibilnosti
106

107
108

109

R. Dornbusch i S. Fisher, Macroeconomics, McGrow-Hill, N. York, 1981., R. Portait i P. Poncet,


Macro,conomie financiere. Bruyant. Bruxelles, 1980., J. F. Hey, Economics in Diesequilibrium, M.
Robertson, Oxford, 1981., H. Neuman, Trait, d,conomie financiere, P. U. F. Paris, 1980. i B. M.
Mitnick, The Political Economy of Regulation, National and Multinational Monetary Concerns,
1982.
To je Neubaueru posluio kao osnov da izvede argument za nemogunost jedne monetanstike novane
politike.
G. R. Feiwel. Samuelson and Neoclassical Economics, Cluwer-Nijhof, Boston-Hague-London, 1981,
1981. i J. Arrons, Kejnes et les probabilites: un aspect du fondamentalisme Kejneesien, Revue
economique 5/82 i P. Delfaud, Kejnes et le kejnesianisme, P. U. F., Paris, 1982.
J. Tobin, Money and Income, Quarterly Joumal of Economics, Vol. 84, 1970. str. 301-304.

83

Fiskalna strategija

teorijskih argumenata, nego vrednosti parametara. Prema tome, monetaristika


teza stabilnosti, odnosno kejnesijanska teza o nestabilnosti ima dva aspekta: (1)
aspekt stabilnosti, odnosno nestabilnosti tranje novca, koji se razmatra u okviru
transmisionog procesa, i (2) aspekt stabilnosti, odnosno nestabilnosti privrednog
sektora, koji se razmatra sa stanovita tranje. Kejnesijanci, u tom kontekstu,
nemaju povoda da empirijski dokazuju tendencijsku nestabilnost ekonomskih
procesa, odnosno tranje privrednog sektora (naroito investicione tranje) i
tranje novca,110 budui da istorija ekonomskih trendova dovoljno jasno i egzaktno
potvruje kejnesijanske pozicije.
Ehrlicherove etiri teze kejnesijanskog sistema reprezentuju protivteu
paralelnim Mayerovim tezama (etiri) monetaristikog sistema: (1) nemonetarna
mikroekonomska odredenost vrednosti novca naspram kvantitativne teorije
novca, (2) endogena odreenost novane mase nasuprot monetaristikog procesa
transmisije,111 (3) nestabilnost privrednog sektora nasuprot stabilnosti privatnog
sektora, (4) makroekonomska odreenost zaposlenosti i proizvodnje naspram
mikroekonomske odredenosti.
Poto je kriza 30-ih godina podstakla Kejnesa da iznae reenje problema
odreivanja nivoa realne privredne aktivnosti, odnosno nivoa zaposlenosti i
proizvodnje, to je njegova ideja o dokazivanju mogunosti ravnotee pri nedovoljnoj
nezaposlenosti, koja je izvedena iz analize procesa formiranja i korienja dohotka,
u aktuelnim uslovimam mogla da doprinese prikladnijem katalogiziranju postavki
kejnesijanske teorije po obrnutom redosledu: (1) makroekonomska odredenost
nivoa realne privredne aktivnosti, kao prva teza, (2) ubedenost u nestabilnost
privrednog sektora, kao druga teza, (3) endogenost novane mase, kao trea teza,
i (4) mikroekonomska odredenost nivoa cena, kao etvrta teza (Ehrlicher).112
U kejnesijanskom konceptu, zaposlenost i proizvodnja su makroekonomski
odredeni efektivnom agregatnom tranjom na koju deluju monetarna i fiskalna
politika usled tendencijske nestabilnosti tranje privatnog sektora. Kejnesijansko
centralno pitanje determinanti zaposlenosti vailo je za sekundarni probem od
klasine teorije do monetarizma. Pri tome je samo klasina ideja o automatskom
tendiranju ekonomskog sistema ka punoj zaposlenosti zamenjena monetaristikom
idejom o prirodnoj stopi nedovoljne zaposlenosti ili prirodnom nivou proizvodnje.
Prirodna stopa nezaposlenosti i prirodni nivo proizvodnje se mikroekonomski
objanjavaju graninom produktivnou, visinom realnih nadnica, stanjem
na tritu rada, trokovima migracije radne snage, mobilnou rada i drugim
nemonetamim faktorima. Kejnesijanci, za razliku od monetarista, suprotstavljaju
gledite, po kome visinu efektivne tranje odreduje nivo ekonomske aktivnosti,
objanjavaju nivoa privredne aktivnosti sa stanovita ponude. U kejnesijanskom
110

111

112

84

M. Beek. Govemment Spending: Trends and Issues, Praeger, N. York, 1981., G. von Furstenburg
(Ed.), The Govemment and Capital formation, Ballinger, N. York, 1980., L. Pliatzky, Getting and
Spending - Public Expenditure, Emplovment and Inflation, Basil Blackwell, Oxford, 1982. i N. F.
Keiser, Macroeconomics, Fiscal Policy and Ecoomic Growth. John Wiley and Sons, 1967.
Ehrlicherova druga teza o endogenosti novane mase dopunjuje prvu o nemonetarno- mikroekonomskoj
odreenosti novane mase, utoliko to se mikroekonomsko odreivanje nivoa cena moe zamisliti
samo ukoliko novana masa ne predstavlja faktor restrikcije na makroekonomskom planu.
K. Kuhne, Evolution soekonomie, Stutgart, Gustav Fischer Verlag, 1982., R. T. roven. Macroeconomic,
Macmillan, N. York. 1983. i F. Poulon, Economie generale, Dunod, Paris, 1982.

Javna ekonomika versus javne finansije

sistemu komponenata ukupne tranje dominantno mesto pripada autonomnim


investicijama i tranji javnog sektora, koje, kao egzogene odredene veliine,
determiniu nivo ravnotee sistema pri datom nivou zaposlenosti.113 U tom sklopu,
monetarna politika utie na investicionu aktivnost posredstvom dejstva na nivo
kamata i marginalne efikasnosti kapitala, a u sadejstvu sa fiskalnom poiitikom,
deluje na nivo zaposlenosti i proizvodnje.114
No, mi smo, na kraju, spremni da Ehrlicherovu listu propozicija
kejnesijanskog sistema proirimo novim postavkama na bazi teorijskih stavova
Modigliania, Samuelsona, Tobina, Duesenberrya, Hansena, Musgravea,
Johansena, Hellera, Hicksa, Barrerea, Solowa, Blindera, Kleina, Leijonhufvuda,
Andoa, Phillipsa, Ecksteina, Gordona i Feldsteina, uprkos tvrdnji Mayera da ne
postoji merodavna lista kejnesijanskih postavki. To inimo iz razloga to smo na
isti nain postupili i pri sintetiziranju postavki monetarizma. Te postavke su, po
naem miljenju, sledee:
1. opti nivo cena na kratak rok se ne menja,
2. ponuda novca, uglavnom, zavisi od tranje novca koja se u modelu
opserivira kao endogena promenljiva,
3. supstitut novca je uglavnom finansijska aktiva, a cena novca je kamatna
stopa, poto se novac pozajmljuje,
4. promena, koja je rezultat nesrazmere izmeu ponude i tranje novca,
utie na promenu kamatne stope, koja, preko promene u investicionim
rashodima, utie na nominalni dohodak (tzv. indirektni transmisioni
mehanizam);
5. funkcije tranje novca i brzine opticaja novca su nestabilne (Kejnes),115
odnosno tranja novca je mnogo manje stabilna funkcija nego to smatraju
monetaristi (kejnesijanci),
6. tanost predvidanja promena u nacionalnom dohotku na osnovu promena
u koliini novca u opticaju nije siguma i pouzdana;
7. promene u koliini novca nisu beznaajne, ali nisu ni najznaajnije za
promene nacionalnog dohotka, koji, pre svega, zavisi od autonomnih
rashoda, iako se doputa mogunost da su date promene (u koliini novca
na nacionalni dohodak) najznaajnije na dugi rok,
8. ekonomija je inherentno nestabilna, to je posledica nestabilne granine
efikasnosti investicija usled promena u preduzetnitvu; potrebna je stoga,
kratkorona ekonomska stabilizacija pomou fiskaine politike, pri emu
je proces uravnoteenja vrlo dug, i

113
114

115

Potronja se, pri tome, smatra funkcijom dohotka i nezavisnom varijabilom.


A. Peacock i F. Fone, The Political Economy of Taxation, Mattins Press, N. York, 1981., J. A.
Pechman (Ed.), Comprehensive Income Taxation, Brookings Institutions, Washington. 1977., J. Tobin,
The Negative lncome Tax, u P. Samuelson i dr. (Red.), Readings in Economics. McGraw-Hill, N. York,
1967., R. A. Musgrave, The Economic of Taxation, Brookings lnstitutions, Washington, 1980. i W. J.
Keller, Tax lncidence, North-Holland, Amsterdam, 1980.
U uslovima apsolutne preferencije likvidnosti ak i promene u brzini opticaja novca kompcnziraju u
potpunosti promene u koliini novca u opticaju.

85

Fiskalna strategija

9.

alokacioni faktor je veoma vaan za kratkorono delovanje na nacionalni


dohodak, a razliiti motivi rashoda su odluujui za kratkorono delovanje
na dohodak, te se, stoga, operie velikim ekonometrijskim modelima.
Svrha ovog katalogiziranja kejnesijanskog sistema, ije su postavke
eksplicirane u sklopu oponentne diskusije i kontroverze monetarista i fiskalista,
ogleda se u potrebi za paralelnom prezentacijom monetarizma i fiskalizama
na istodoban nain. Pored toga, na cilj u ovom radu nije da uinimo sintezu
monetarizma i fiskalizma ve da reinterpretiramo monetarizam i fiskalizam onakav
kakav jeste i onako kako ga glavni protagonisti u svojim radovima predstavljaju, s
jedne strane, te da istraimo konvergirajue i divergirajue stavove u kejnesijanskoj
i monetaristikoj teoriji,116 s druge strane. U tom kontekstu, valja podvui razlike
izmedu monetarizma i kejnesijanstva u Mayerovim rezonancama. Kvantitativna
teorija je, po Mayeru, jednostavnija od kejnesijanske, jer operie manjim brojem
varijabila u okviru tzv. raduciranih modela. Friedmanova empirijski proverena
tesna veza izmedu promena novca i promena nominalnog dohotka uproava
komplikovani transmisioni proces.117 Davanjem centralnog mesta optem nivou
cena u odnosu na cene u pojedinim sektorima i prednost malim, u odnosu na
velike modele, monetaristi pojednostavljuju makroekonomiju. Smatranjem
privrednog sektora stabilnim, monetaristi oslobadaju ekonomiste potrebe da vode
sada rauna o fluktuacijama podsticaja za troenje i potrebe za analizu potronje
i investicija, i poznavanje teorija privrednih ciklusa. Upotrebom ukupne rezerve
(a ne kombinacije kratkoronih kamatnih stopa) i stabilne stope monetarnog
rasta, uproava se analiza i sprovodenje monetarne politike. Uvoenjem realne
Filipsove krive u analizu monetaristi veto izbegavaju teko pitanje izbora izmedu
nezaposlenosti i inflacije.118

116

117
118

86

J. Valier, Une Critique de Ieconomie poIitique, f. Maspero, Paris, 1982., R. Courbis, Competitivit, et
Croissance en economie concurrencee, tom I i II, Dunod, Paris, 1975. i L. Stoleru, L,quilibre et la
croissance economique, Paris, 1971.
M. Friedman i A. Shwartz, Money and Business Cycles, Review of Economics and Statistics, februar
1963, st. 59.
K. Brunner, commentary of the State of the Monetary Debate, Federal Reserve Bank of St. Louis,
Review, septembar 1973, st. 14. i Assumptions and the cognitive Quality of Theories, Synthese, Vol.
20, 1969, st. 501-525, K. Brunner i A. Mehzer, Some General Fearures of the Federale Reserves
Approach to PoIicy, U. S. congress, House, Committee on Banking and Currency, Subcommittee on
Domestic Finance, 88th Congress, 2nd Session, Washington, 1964. i C. Gordon, Riddles in History, N.
York, 1974, st. 156.

4. BUDETSKI MONETARIZAM

Budetski monetarizam Brunnera i Meltzera prebacuje Friedmanu da


je u makroekonomskoj analizi zanemario budetske varijabile, pogotovu to je
imperativno afirmisati politiku limitiranja budetskog deficita, ukoliko se eli da
se zadri rast novane mase.
Ova varijanta monetarizma podrazumeva, u stvari, teorijski model cena
i tei da otkrije interakcije izmeu trita aktiva, trita proizvoda i budetskog
deficita. Brunner-Meltzerova analiza budetskog monetarizma119 bazira se
na aplikaciji teorije cena u makroekonomskoj analizi, poto friedmanski
monetarizam nije pridavao nikakvu formalnu ulogu relativnim cenama u procesu
makroekonomskih usklaivanja i poto je Friedman ignorisao efekte varijacija
javnih rashoda i fiskalnih prihoda u makroekonomskoj analizi (odnosno fiskalne
i budetske varijabile).120 Protagonisti budetskog monetarizma odbacuju ideju
samo novac je vaan, budui da u njihovoj analizi budetski deficit ima uticaj
na nivo proizvodnje i cena. Osim toga, struktura budetskog deficita odreuje
poziciju Filipsove krive na kratak rok. Relacija inflacija -nezaposlenost je
izraenija, kada se deficit finansira novcem. a trajnija, kada se finansira dugom
(M. Fratiani). U optici budetskog monetarizma, novana masa je determinisana
u procesu budetskog deficita, a budetski deficit nije indiferentan u borbi protiv
inflacije. Rast javnog deficita, u principu alimentira inflaciju. Meutim, pristalice
budetskog monetarizma se slau sa Friedmanom, kada kae da je inflacija,
uglavnom, monetarni fenomen, ali dodaju da je limitiranje budetskog deficita
neophodno. To je potvrdio i Minford u okviru Liverpoolskog makroekonomskog
modela.121
Viegodinje praktikovana fiskalna stimulacija privredne aktivnosti u
SAD, Zapadnoj Nemakoj i Japanu (period 1975-79. god.) vodila je smanjivanju
oporezivanja i poveanju budetskih rashoda u funkci^i generiranja agregatne
tranje i pokretanja privredne aktivnosti iz recesionog stanja.122 Smatralo se, naime,
da potroai generiraju recesiju na taj nain to su smanjivali potronju u odnosu
na formirane dohotke i time poveali tednju, koja nije mogla biti, u uslovima
neizvesnosti u recesiranoj privredi, prebaena u tokove finansiranja investicija
u cilju poveanja proizvodnje i zaposlenosti. Aktiviranje stimulativnih fiskalnih
programa u pravcu oivljavanja konjunkture i ublaavanja nezaposlenosti imalo
je svoj raison detre u kratkom roku i u uslovima postojanja neiskorienih

119

120
121
122

K. Brunner - A. H. Meltzer, Money, Debt and Economic activity, Journal of Political Economy, Vol. 80,
1972. i An Aggregative Theory for an Closed Economy, u J. L. Stein (ed.), Monetarism, North Holland,
Amsterdam, 1976, st. 80-103.
K. Brunner - A. H. Meltzer, Friedmans Monetary Theory, Joumal of Political Economy, juni 1972, st.
842.
P. Minford, Monetarizam, Inflation and Economic Policy, Liverpool Occasional Papers, 1/80.
Dr M. irkovi, Privredna kretanja i stabilizaciona politika, Jugoslovensko bankarstvo, novembar
1974. god. i Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982. god. st. 26 i 27.

87

Fiskalna strategija

kapaciteta,123 iako je sa gledita stabilizacione politike opasno voditi politiku


neravnotee budeta i javnih fondova.124 Dakako, u dugom roku stimulativni
fiskalni programi koji vode poveanju obima deficitarnog finansiranja drave, u
krajnjoj liniji, deluju na smanjivanje akumulativne i reproduktivne sposobnosti
privrede i na poveanje stope inflacije.
Koncepcija koja kritiki istupa u odnosu na korienje deficitarnog
budetskog finansiranja kao sredstva za oivljavanje privredne aktivnosti polazi od
uoptavanja istorijskih iskustava primenom tzv. ekspanzivne fiskalne politike. Po
ovoj tezi, politika poveavanja budetskih rashoda bez odgovarajueg poveanja
budetskih prihoda, preko stvaranja finansijskih deficita javnog sektora, deluje na
kratki rok u pravcu akceleracije stope rasta realnog drutvenog proizvoda u uslovima
recesije i u pravcu jaanja reproduktivne sposobnosti privrede.125 No, ukoliko se
fiskalni deficiti ne ponitavaju budetskim suficitima, onda sistem deficitarnog
finansiranja deluje asimetrino u smislu kreiranja finansijskih deficita drave
koji zahtevaju pokrie u emisiji novog kvantuma novca sa udarom na selektivne
kredite i kredite za likvidnost. A ukoliko se u politici budetskog pokria pribegava
ueu drave na tritu kapitala, utoliko se reducira obim sredstava akumulacije
za finansiranje investicija. Problem je utoliko tei, ukoliko se simultano javlja rast
dodatne tranje privrednih subjekata i drave za akumulacijom na tritu kapitala u
odnosu na tekui priliv akumulacionih potencijala na tritu kapitala, jer dolazi do
porasta kamatoih stopa u cilju uravnoteenja ponude i tranje finansijskih resursa
na tritu. Porast nivoa kamatnih stopa simultano odraava deficit fmansijskih
sredstava na tritu kapitala i smanjenje fiksnih investicija u privredi. U lananoj
reakciji, centralna banka upumpava dodatnu inflatornu koliinu novca u funkciji
osiguranja ravnotee izmedu ponude i tranje finansijskih sredstava i spreavanja
porasta kamatnih stopa na finansijskom tritu u kratkom roku. U krajnjoj instanci,
neminovno dolazi do skoka stope inflacije i do prilagodavanja dugoronih
kamatnih stopa na viem nivou usled ukalkulisavanja stope inflacije u kamatne
stope. Zadravanje normalne stope monetarne ekspanzije od strane centralne banke,
nezavisno od stanja na finansijskom tritu, simultano bi redukovalo inflatorne
napetosti i apsorpciju sredstava na tritu kapitala od strane privrede usled
ekspanzivnog deficitarnog fmansiranja drave, koje potiskuje privreda sa trita
kapitala. A to je suprotno logici produbljenog deficitarnog finansiranja budeta,
budui da ne obezbeduje povienu stopu privrednog rasta i izvlaenje privrede
iz stanja recesije. Jer, smanjivanje investicione tranje privrede na raun rasta
budetske tranje drave nema neutralne efekte na privredna kretanja, s obzirom
na rastue uee budetskih rashoda i fiskalnih prihoda u raspodeli drutvenog
proizvoda. Iako tzv. programi fiskalnog stimulisanja privredne aktivnosti (u formi
ekspanzivne fiskalne politike, odnosno deficitamog budetskog finansiranja) mogu
doprinositi oivljavanju konjunkture (u uslovima egzistencije neiskorienih
123

124
125

88

K. Brunner (Ed.), Kejnesian Policies, the Drift into Permanent Deficits and the Growth of Government,
Joumal of Monetarv Economics, avgust 1978, st. 567-636, B. Hillier, Does Fiscal Policy Matter?,
Public Finance, juni 1977, st. 374-389. i S. J. Turnovsky, Macroeconomic Analysis, Cambridge
University Press, Cambridge, 1977.
Dr M. irkovi, Privredna i monetama kretanja u svetu, Jugoslovensko bankarstvo, april 1977. i
Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982, st. 65-70.
Dr M. irkovi, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982, str. 67-68.

Javna ekonomika versus javne finansije

kapaciteta) efikasnije od monetame politike (u uslovima delovanja finansijskog


trita i postojanja ravnotene kamatne stope),126 deficitamo finansiranje drave
se, ipak, ne moe prekinuti u momentu oivljavanja privrede, kada je privrednim
subjektima potreban povean kvantum prilagoavati tekuim privrednim
kretanjima niti se potreban obim deficitarnog fmansiranja drave, kao inicijalni
faktor pokretanja ekonomskih tokova, moe punktualno predvideti. U tom smislu,
monetama politika ima potencijalno vee mogunosti za fleksibilno korigovanje
u skladu sa tekuim kretanjem konjunkture, pogotovu u sistemima u kojima ne
egzistira stihijsko fmansijsko trite i trino formirana kamatna stopa (jer u
takvim sistemima centralna banka moe putem ekspanzivne monetame politike
vie da deluje u pravcu ekspanzije proizvodnje).127 U teorijskim raspravama u
pogledu kombinovanja fiskalne i monetame politike, pristalice fiskalne politike
ukazuju da je deficitarno budetsko finansiranje jedini nain da se povea stopa
rasta realnog drutvenog proizvoda i ublai nezaposlenost (bez poveanja stope
inflacije, dokle god postoje neiskorieni kapaciteti), dok pristalice monetame
politike ukazuju da ekspanzija agregatne tranje generirane javnom potronjom
deluje na akceleraciju inflacije u uslovima nedovoljnog korienja kapaciteta.128
Monetaristi, dakle, smatraju da trajno korienje budetskih deficita ne odrava
povoljnu konjunktum i da deficitarno finansiranje generira inflacione trendove.
Stoga, insistiraju na odravanju ravnotee dravnih budeta i na voenje vre
monetame politike.129 No, i monetaristi i fiskalisti nisu u pravu, budui da se
dinamika privredna ravnotea jedino moe odrati simultanim kombinovanjem
relativno stabilnog monetamog rasta i optimalnih proporcija u raspodeli drutvenog
proizvoda.130 Time je fiskalna politika u altemativnim konceptima stabilizacione
politike, znaajna dopuna monetamoj politici.131
Od sredine 70-ih godina u veini industrijskih zemalja OECD sprovodio
se koncept monetame politike sa postepenim pojaavanjem restriktivnosti u vidu
tzv. graduelistikog koncepta restriktivne monetame politike ija se sutina ogleda
u tome da stope rasta monetamih agregata treba postepeno reducirati sve dok ne
dovedu do neinflacionog nivoa koji je kompatibilan sa stabilnou cena. Ve od
poetka -80-ih godina primenjene monetame politike postaju sve ujednaenije
po stepenu restriktivnosti i po stroem pridravanju postavljenih okvimih stopa
monetamog rasta. A kombinacija tvrde novane i labave poreske politike jeste
novost u odnosu na nekad prevolaavajuu liniju veih poreza i dolivanja sve
obilnijih koliina novca u privredu.
Promene koje su u SAD uinjene u poslednjem kvartalu 1979. god.
pomerile su teite operativnog monetamog regulisanja sa kamatnih stopa na
bankarske rezerve dajui im ulogu instrumenta za praenje i postizanje zadatih
stopa rasta novane mase. Novi pristup omoguio je slobodno variranje kamatne
stope na medubankarskom tritu novca, jer je za tzv. praktini monetarizam bitna
126
127
128
129
130
131

Dr M. Cirovi, op. cit., st. 68-69. Dr M. Cirovi, op. cit., st. 68-69.
Dr M. irovi, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982, st. 69.
Ibidem, st. 69-70.
Dr M. irovi, Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, 1982, st. 69.
Dr M. irovi, op. cit.
Dr M. irovi, Koncepti inflacije i stabilizacione politike, Ekonomist 1-2/67 i Novac i stabilizacija,
Savremena administracija, Beograd, 1982, st. 17-18.

89

Fiskalna strategija

veza izmeu poveanja obima bankarskih rezervi i narasli javni dug doveli do
poveanja kamatnih stopa. U naviknutim privredama na budetske deficite, javni
sektor je nastavio tendenciju korienja sredstava preko kreditnog trita, tako da je
udeo holdinga dravnih obveznica u finansijskoj imovini privatnog sektora uvean
poslednjih godina, objanjavajui delimino neuobiajenu strukturu kratkoronih
i dugoronih kamatnih stopa. Pri tome, visoko uee neizmirenog duga u imovini
privatnog nefinansijskog sektora iziskivalo je poveanje realnog prihoda od kamate
radi reprodukovanja interesa za apsorbovanje dravnih obveznica. Zaduivanje
iz bankarskih izvora i dalje je meutim, najvaniji izvor finansiranja dravnih
deficita, iako se na taj nain uoava pritisak na naknadno monetamo pokrie iz
dodajne emisije, kako ne bi dolo do oskudice na finansijskom tritu. Relativno
visok rast kratkoronih kamamih stopa u SAD imao je nepovoljne posledice
na finansijska trita sa stanovita poveane nesigumosti na tritu obveznica i
neizvesnosti oko kretanja dugoronih kamatnih stopa i porasta rizika u poslovanju
finansijskih posrednika. S dmge strane, na porast amerikih kamatnih stopa ostale
zemlje su bile prinudene da podiu nivo svojih kamatnih stopa iz razloga to su
devizni kursevi postali izuzetno osetljivi na razlike u kamatnim stopama kako
u zemljama sa niskom. tako i u zemljama sa visokom inflacijom. Uz to, tokovi
kapitala na medunarodnom planu uslovljeni su, isto tako, razlikama u nominalnim
kamatnim stopama, tako da su zemlje sa deficitnim platnim bilansom raunajui
na priliv kapitala vodile politiku podizanja nivoa kamatnih stopa. Zemlje sa
oslabljenim valutama, pak, teile su da limitiraju depresijaciju deviznih kurseva
radi smanjenja izdataka za uvoz, izbegavanja prenoenja uvozne inflacije na
inteme cene (posredstvom deviznog kursa) i minimiziranja gubitaka po osnovu
pogoranih uslova razmene.
Jaanjem inflacionih tendencija uvreno je shvatanje da je inflacija
izvor svih nedaa i da se ekonomska politika mora usredsrediti na dezaktiviranje
inflacionih procesa monetamim instrumentima.132 Stvaranjem dovoljnog po jaini
i po trajanju deflacionog pritiska optira se monetama politika koja ima snano
delovanje na nivo cena i na inflaciona oekivanja (dodue po liniji antiinflacionog
zakanjenja) iako neposredno jako usporava proizvodnju i zaposlenost. Izmenjen
je, dakle, redosled poteza, budui da vrsta monetama stega u stabilizacionoj
politici treba da stvori deflacione uslove kako bi relativno visoka nezaposlenost,
izvrila jak pritisak na realne nadnice.
Medu ekonomistima glavnih kola ekonomske misli - kejnesijanske,
monetaristike i nove klasine - ne postoje saglasnosti kako sa stanovita uzroka
kriznih tegoba tako i sa stanovita preporuka za trajno ozdravljenje privrede i
izlaenje na put uravnoteenog neinflatomog rasta. Po nekom nepisanom pravilu,
svi ekonomisti kejnesijanske, monetaristike i neoklasine struje osuduju
neadekvamu ekonomslcu politiku. Kejnesijanci, naime, vele da su usporavanje
privrednog rasta i masovna nezaposlenost posledica suvie restriktivne ekonomske
132

90

Lahiri je analizirao inflaciona iekivanja na osnovu makroekonomskih modela koj se odnose na


inflaciona iekivanja u determinisanju inflacije dohotka i na simultanost inflacionih iekivanja u
odredivanju dohotka i cena, s jedne strane, i inflaciona iekivanja na finansijskim tritima, odnosno
formiranja inflacionih iekivanja i njihovog uticaja na kamatne stope, s druge strane (K. Lahiri, The
Econometrics of Inflationarv Expectations, North-Holland, Amsterdam, 1981.)

Javna ekonomika versus javne finansije

politike i njene preterane usredsreenosti na suzbijanju inflacije. Monetaristi, pak,


inflacione tendencije propisuju preteranoj i neujednaenoj monetamoj ekspanziji,
a aktivizam ekonomske politike usled podcenjivanja visine prirodne stope
nezaposlenosti i zadravanja stvame stope nezaposlenosti ispod prirodnog nivoa
smatraju ubrzivaem inflacije. Najzad, pristalice nove klasine makroekonomije
dokazuju da su iznenaeni od strane ekonomske politike kao osnovni uzronik
inflacionih poremeaja i kolebanja ekonomske ativnosti. Po njima, ekonomska
politika je od uvek bila neizvesna i promenljiva. Rastua nezaposlenost i slabljenje
privrednog rasta smatralo se optim pojavama karakteristinim za privrede
zemalja OECD uprkos primena aktivistike, pasivne, restriktivne i ekspanzivne
ekonomske politike (npr. Barreova restriktivna kejnesijanska politika u vedskoj i
Danskoj, aktivistika ekonomska politika Z. Nemake i pasivna politika u Kanadi).
Stoga, mogue mere protiv inflacije Brunner tumai sa teorijskog stanovita
prilaza inflaciji, to znai da izbor antiinflacionih mera zavisi od monetaristikog
ili kejnesijanskog objanjenja inflacije. Efektivna antiinflaciona politika prema
monetaristikom objanjenju, usredsreuje se na kontrolu monetamog rasta i
fleksibilne devizne kurseve, odnosno koncetrie se na politiku dohotka ili kontrolu
dohodaka i cena i na fiskalnu politiku prema kejnesijanskom pristupu.
U celini posmatrano, ekonomisti su, medutim, saglasni da su poremeaji
na strani realne ponude u zemljama OECD u 70-im godinama bili odluujui
za usporavanje privrednog rasta i poveanje nezaposlenosti. Poremeaji na
strani ponude po osnovu skokovitog poveanja realnih cena nafte i sirovina,
trajnog usporavanja produktivnosti rada i investicija u osnovne fondove usled
poveanih rizika i neizvesnosti u uslovima instaliranih inflacionih oekivnaja, i
prodora novoindustrijalizovanih zemalja u tradicionaino izvoznim sektorima
industrijskih zemalja, u osnovi objanjavaju stagflacione procese. Poto inflacija
nije vie ciklian problem i pratea pojava konjuktumog uspona, ve i dugorona
tendencija struktumog karaktera, akcenat se razumljivo stavlja na ponudu. Glavne
poruke teoretiara makroekonomske stabilizacije zasnovane na ponudi ogledaju
se u imperativu dugoronog usklaivanja realnih nadnica nadole u sluaju
spoljnjeg poveanja realnih cena inputa. U prvoj, inicijalnoj fazi insistira se na
redukciji realnih nadnica, a u dmgoj na sporijem rastu reainih nadnica u odnosu
na prvobitni trendni rast. Cilj je, dakle, da se u pogoranim uslovima razmene
sprei prevaljivanje gubitaka na profite i da se izvri preraspodela nacionalnog
dohotka u korist kapitala, a na teret realnih nadnica, nadnica koje su due i bre
rasle od produktivnosti.
Nepovoljnim kretanjima na strani ponude valja pridodati i zakanjenje
u domenu upravljanja tranjom saglasno izmenjenim uslovima. Izbegavala se,
naime, primena restriktivnog kursa monetame politike u svim zemljama OECD
izuzev vajcarske i Z. Nemake usled prihvatanja tzv. gradualistikog smera od
sredine 1975. god. Takvim kursom monetame politike teilo se da se ne premae
projektovane stope rasta monetarnih agregata s ciljem da se smanji rast stope
inflacije i da se minimiziraju nepovoljna dejstva monetarnih restrikcija na realni
proizvod i zaposlenost. S druge strane, restriktivni kurs fiskalne politike bio je
osujeen postojanjem visokih budetskih deficita, koji su rasli usled opadanja realne
privredne aktivnosti i poveanja potreba u finansiranju javnog sektora. U uslovima
91

Fiskalna strategija

probijanja projektovanih okvira za stopu monetarne ekspanzije i poveanja


deficita javnog sektora nominalne i realne kamatne stope postale su neizbeno
varijabilne.133 Nemogunost svoenja javnih rashoda u prihvatljive realne okvire
i fmansiranje fiskalnih deficita kreiranjem novca jaali su inflacione tenzije
uporedo sa slabljenjem privredne aktivnosti. Stagflacija je u sprezi monetarnog i
fiskalnog kursa dobila, na taj nain, duboke korene i sloeno poreklo, kao rezultat
divergentnih faktora uticaja u duem vremenskom razdoblju i gubljenja poverenja
u postojee makroekonomske mehanizme smirivanja inflacije.
U tom kontekstu vaskrsla su nastojanja da se preispitaju postojei klasini
instrumenti politike upravljanja tranjom, kao to su politika usmerenog rasta
monetarnog agregata, politika smanjenja budetskih deficita i politika smanjenja
javnih rashoda u odnosu na drutveni proizvod. Politika jakih uticaja na smanjenje
rasta nominalne tranje, koja je praktikovana u veini razvijenih zemalja, ostavila
je mnoge elemente inflacionih oekivanja neizmnjene tako da je efektivna inflacija
privremeno nia, ali po cenu smanjenja proizvodnje. Uporno insistiranje na
sprovoenju restriktivne politike tranje na dug rok u krajnjoj instanci ispoljava se
kao negativno dejstvo na proizvodnju. Iz tih razloga, sada se preispituju argumenti
za i protiv politike tranje u korist politike ponude. Naime, pledira se da se umesto
politike smanjenja tranje u odnosu na postojeu ponudu, koja je manja od tranje,
uini zaokret prema politici alternativnog uravnoteenja u smislu primene politike
poveanja ponude u odnosu na tranju. U tom smislu, takva politika obuhvata
promene u strukturi poreza, smanjenje javnih rashoda i fiskalnih prihoda u odnosu
na drutveni proizvod, ekvilibriranje budeta, elastinije regulisanje proizvodne
aktivnosti, otklanjanje barijera delovanja slobodnih trinih sila na svim robnim
tritima i tritima radne snage, eliminisanje dravne intervencije itd. U SAD, V.
Britaniji, Kanadi i Holandiji ve se prelo na tzv. politiku usmerenu na poveanje
ponude uz oslanjanje na restriktivni monetarizam kontrole rasta monetarnih
agregata i indiferentnost prema fluktuacijama u nivou kamatnih stopa, nezavisno
od toga to takva politika ne odgovara svim evropskih zemljama usled usporene
privredne aktivnosti, visoke stope nezaposlenosti, visoke inflacije i deficita platnih
bilansa. Politika poveanja ponude, meutim, ne moe se ostvariti brzo, jer je
delovanje na ponudu sporije nego na tranju. Efektivno delovanje na stagflaciju
podrazumeva bar protok vremena od najmanje tri goidne. U pravilu, analiza
pokazuje da je problem stagflacije srednjoronog karaktera, mada stagflacioni
trendovi mogu biti i strukturnog i dugoronog karaktera.134
U savremenim tezama antiinflacione politike inflacija se vie ne posmatra
kao dno ili vrh privrednog ciklusa niti kao ciklini problem, koji je opredeljen
tranjom, ve kao dugoroan i strukturni problem vezan i za ponudu i za
stagnaciju. Stoga bi stabilizaciona politika simultano trebalo da deluje na tranju
i ponudu, na strukturne i cikline elemente, i na kratak i dugi rok. Jer, prerana
deflacija tranje rizikuje od poveanja nezaposlenosti, a prerana reflacija tranje
intenzivira inflatorna oekivanja. Imperativno je zato da monetarna i fiskalna
politika budu pravilno dozirane i tempirane i prilagoene antiinflacionom kursu.
133
134

92

L. H. Mayer, Improving Money Stock Control, Cluwer-Nijhoff, Boston-Hague-London, 1982.


L. H. Mayer, The supply Side Effects of Economic Policy, Cluwer-Nijhoff, Boston-Hague-London,
1981.

Javna ekonomika versus javne finansije

Naime, u zemljama sa relativno visokom nezaposlenou valja izbegavati politiku


naglog reduciranja budetskog deficita koji bi doveli do dekurairanja investicija
i slabljenja privredne aktivnosti, dok u zemljama sa relativno visokom inflacijom
treba pribegavati politici smanjenja budetskih deficita.
Ako prihvatimo da je u korenu sadanje krize bilo padanje profitne stope
zbog suvie instaliranog kapitala na kraju dugog ciklusa ekonomskog uspona,
naraslog udela nadnica tokom produenog perioda pune zaposlenosti i poveanih
trokova socijalnih davanja i zvanine regulative u skoro svuda uvedenim dravama
blagostanja, onda bismo mogli da zakljuimo da je reagovanje na sve to u vidu
neoliberalizma i monetarizma poelo da daje eljene rezultate u smislu izvlaenja
privrede iz recesije. U razvijenim industrijskim zemljama profiti su ponovo poeli
da rastu od poetka 1983. god. nakon realnog neprekidnog pada u toku 197882. god. U 1983. god. profiti su poveani za 20% u SAD, 32% u Japanu, 25%
u V. Britaniji, 8% u Z. Nemakoj, 4% u Francuskoj itd., prvenstveno po osnovu
smanjenja trokova proizvodnje, smanjenja trokova radne snage i smanjenja
fiskalnih optereenja. Izgleda, stoga, da je i pojam reganomija gotovo iezao iz
praktine upotrebe, iako je donedavno ushiivao pristalice i uasavao protivnike.
Reganomika, dodue, nikada i nije postojala kao zaokruena ekonomska ideja,
sem u retorici. No, i pored toga, zato reganomics iezava u trenutku kada je
amerika privreda u snanom usponu, odnosno u samom trenutku kada je sam
pojam izgleda konano uspeo, pitanje je od posebnog znaaja, koje je ostalo bez
decidiranog odgovora, verovamo iz razloga izbornih politikih naleta, koji nosi
nove ideje i predloge. Naime, Hart, meu prvima u izbomoj kampanji, odbacuje
izazivanje recesije i nezaposlenosti da bi se zauzdale nadnice i obuzdala trokovna
inflacija, s jedne strane, i tzv. poresko maenje bogatih i korporacija da bi se
fiskalnim metodom podigla profitna stopa i podstakle nove investicije, s druge
strane. Hart se, stoga, zalae za ideju politike dohotka, zasnovane na porezima.
Naime, delujui indirektno, drava bi odobravala poreske olakice kompanijama
koje bi svoje cene drale na nivou niem od orijentacionog i poreski nagraivala
radnike koji bi pokazali uzdranost u pregovorima o nadnicama.

93

5. STRUKTURALIZAM I HIPOTEZE SUPPLY-SIDE


EKONOMIKE

Oivljavanje neoliberalizma, narastanje monetarizma i kriza drave


blagostanja doveli su do pojave svojevrsne sinteze neokejnesijanske doktrine i
monetaristike paradigme u tzv. strukturalizam (i nove industrijske drave) ije
liberalistiko-konzervativne mere odgovaraju kapitalu i kapital-odnosu.135
Teorija tzv. ekonomije ponude, po svojim konstitutivnim elementima, blia
je monetaristikoj teoriji nego kejnesijanskoj teoriji, mada inkorporira i odreene
fiskalistike elemente.136 Teorija Supply-Side Economicsa javlja se kao reakcija
na tradicionalnu makroekonomsku politiku naslonjenu na tranju. Razoaranost
u dilemu teoretiara tranje: manje inflacije - vie nezaposlenosti (monetaristi)
ili manje nezaposlenosti - vie inflacije (kejnesijanci) doprinela je ubrzanom
vaskrsavanju teorije ponude i eksponiranju strukturalista.
U uslovima stagflacionih trendova, strukturne promene destinirane
poveanju realne ponude su potrebnije od prostog reduciranja tranje. Stimulisanje
rada, tednje i investicija (politikom poreske redukcije), poboljanje efikasnosti
privreivanja i alokacije resursa (ukidanjem subvencija, kresanjem socijalnih
rashoda i stopiranjem rasta nadnica), forsiranje tehniko-tehnolokog progresa i
formiranje kadrova nalaze svoje ishodite u poveanju robnih fondova.137
Strukturalisti se, u naelu, slau sa monetaristima da je inflacija
urgentan zadatak ekonomske politike (ali ne i prioritetan). Ali, sa monetaristima
se ne saglaavaju, u pogledu tretiranja inflacije kao monetamog fenomena.
Strukturalisti smatraju monetaristiko shvatanje inflacije jednostranim. Iz tog
razloga, teoretiari ekonomije ponude se suprotstavljaju primeni ortodoksnih
mera preotrih monetamih i fiskalnih stega, jer se na taj nain produbljuje recesija
i blokira privredni rast. Protiv inflacije valja se boriti poveanjem robne ponude,
a ne smanjenjem novane mase u opticaju (monetaristi) i poveanjem poreza i
smanjenjem javnih rashoda (kejnesijanci).
Teorija ponude bazirana na mikroekonomskom pristupu pledira na propast
profita, tednje i investicija (uslovima eliminisanja nekontrolisane socijalizacije
dohotka i naturene dravne regulative), i na smanjenje nezaposlenosti metodom
rasta proizvodnje.
U sluaju poreza, ekonomisti ponude vide znaajan podsticaj proizvodnji,
a preko toga i ponudi robe na tritu. Ponuda je ta koja treba da dostigne tranju na
135

136

137

94

Neokonzervatizam, neoliberalizam i neoinstitucionalizam inkliniraju svojevrsnoj sintezi monetarizma


i fiskalizma (Dr S. Komazec, Monetama i finansijska ekonomija, tampa, ibenik, 1981, st. 162163).
K. P. Jameson i J. Philips, Supply-Side Economics, Economic Forum 12/81, st. 81-88., S. Thore,
Supply - Side Programming - A Surevey, The Institute for Constructive Capitalisme, Austin, 1981, st.
3-21.
X. Zolotas, Economic Growth and Declining Social Welfaire, New York University Press, N. York.
1982., S. Wolfson, Public Finance and Development Su-ategy, The John Hopkins University Press,
Baltimore - London, 1979., E. Rossier, Economie Structurale, Economica, Paris, 1980.

Javna ekonomika versus javne finansije

koju se ve restriktivno deluje. Sredstva za ostvarivanje politike izlaska iz stagflacije


su, prema tome, deregulacija privrede, smanjene uloge drave u regulisanju
ekonomskih tokova, oivljavanje inicijative posredstvom trita osloboenog
korekutura XX veka, potiskivanje uloge sindikata (eliminisanjem kliznih skala
i indeksacije), politike redukcije poreza i socijalnih rashoda, politike smanjenja
koliine novca u opticaju itd. Pri tome, sredstva osloboena iz dravnog budeta
neracionalno usmeravana ostavljala bi se biznisu i potroaima iji bi produktivni
udari na ponudu izveli privredu iz recesije na stazu ubrzanog i stabilnog rasta.
Samo u kratkom roku treba osigurati realne preduslove za ekonomski
rast otklanjanjem instaliranih inflatomih poremeaja, a u dugom roku treba
teiti poveanju proizvodnje i smanjenju nezaposlenosti. Restriktivna monetama
politika, u tom skiopu, imala bi za cilj samo da obori stopu inflacije. Monetama
stega (odreujui rastui trend kamatnih stopa) mora dati oekivane rezultate na
planu deceleracije stope rasta opteg nivoa cena, ak i uz relativno visoku cenu
recesije. Jer, jedino recesiono preiavanje moe razbiti rigidnost nadnica nadole
i izmeniti funkcionisanje trita rada.
Redukcija poreza treba da smanji trokove proizvodnje i da, na taj nain,
sapne trokovnu inflaciju. I tek onda kada se reducira inflacija treba smanjiti
kamatne stope i stvoriti realne uslove ekonomskom rastu, jer se tek u drugoj
fazi pokretake snage nalaze u stimulama na strani ponude. Indukovani porast
nacionalnog dohotka metodom poreske redukcije u dmgoj fazi obezbeuje dodatni
priliv fiskalnih prihoda za ekvilibriranje budeta u narednom periodu (naravno, uz
simultanu redukciju javnih rashoda u prethodnom periodu). Fiskalna relaksacija,
dakie, reprezentuje okosnicu strategije supply-side ekonomije, odnosno
stimulativni doping rada, tednje i investicija u promovisanju rasta ponude.
1. novac je jednakovredni oblik aktive, a kamata je cena kapitaia,
2. ponuda novca je egzogena promenljiva i nezavisna od tranje novca,
3. tranja realne koliine novca je stabilna funkcija,
4. realni faktori odreuju stope rasta realnog nacionalnog dohotka,
5. privredni sektor je inherentno stabilan,
6. cene su perfektno fleksibilne, a agregatni nivo cena menja se samo u
kratkom roku,
7. alokacioni faktori su znaajni, kao i zbivanja u pojedinanim sektorima i
mikroekonomski kriterijumi efikasnosti,
8. promene u koliini novca u opticaju neposredno utiu na rashode i
prihode,
9. nivo proizvodnje i zaposlenosti su mikroekonomski odredeni,
10. redukcija kamatnih stopa je u funkciji rasta investicija,
11. prioritet se daje ponudi u odnosu na tranju,
12. program redukcije poreza i javnih rashoda je u funkciji rasta
proizvodnje,
13. inflacija ima prioritet u odnosu na nezaposlenost, samo u kratkom roku,
14. neinflatoran ekonomski rast je dugoroniji cilj, i
95

Fiskalna strategija

15. fiksiranje stope razmene i etabliranje zlatne podloge je novi cilj kome
treba teiti.
Evidentno je, prema tome, da struktura strukturalizma reprezentuje skup
monetaristikih i fiskalistikih postavki na koji je nakalemljen novi skup postavki
i hipoteza teoretiara ekonomije ponude.
Moderni konzervativizam poinje kao rezultat kritike socijalne
drave New Deal, Donsonove Great Society i Niksonovog imperijalnog
predsednikovanja i rava e u dva pravca:138 struja novog federalizma koja se bori
za vea prava federalnih jedinica i struja novog voluntarizma koja se zalae za
vea prava nekaritativnih organizacija uz sve vee distanciranje tzv. nove desnice od
neokonzervativizma. Teoretiari konzervativne provenijencije, koji, zadravajui
se na tzv. ponudom usmerenu privrednu filozofiju (Supply-side Economics) koja
posle 40-godina vaee privredne filozofije moderne intervencionistike drave
i kejnesijanske ekonomske teorije, zauzimaju sve znaajnije mesto u kreiranju
ekonomske politike SAD. Supply-sidersi ele da svojim programima rezanja
poreza pomognu one slojeve stanovnitva koji vae kao posebno produktivni i
ija produktivnost kroz poreske olakice moe jo bre da raste.
Od sredine 60-ih godina postkejnesijanska neoklasina sinteza (Samuelson)
poinje da gubi na ugledu uporedo sa opadanjem poverenja u stabilizacionu
potenciju fiskalne i monetarne intervencije (Tobin) da bi ve poetkom 70-ih
godina dolo do tzv. krize kejnesijanske ekonomike (Hicks). To je iskoristila
ofanzivna monetaristika doktrina sa svoja dva nova kraka: monetarizam
racionalnih oekivanja i strukturalistiki monetarizam ili monetarizam SupplySide Economicsa.
Po teoretiarima ekonomije poveanje ponude valjalo je samo smanjiti
socijalna davanja i dravno uplitanje u privredi, rastereti biznis poreskih nameta
i regulativa, pa da se iz stagflacije zaplovi u vode prosepriteta. Vlada bi strogom
monetarnom politikom suzbijala inflaciju, smanjenjem poreza trebalo bi da
ohrabruje poslovni duh, podstie investicije i poveava proizvodnju, koja bi
dravnom budetu donela vee prihode (jer se niim stopama oporezuje vea
masa profita). Meutim, ova postavka teorije Supplv-Side Economics nije se
obistinila, osim suzbijanja inflacije. Kalifornijskoj desnici u Volstritu nije uspelo
da smanji astronomski dravni unutranji dug i eliminie budetski deficit.
U nadmetanju ekonomske tranje i ekonomike ponude cilj je, u stvari,
privredni rast koji je rezultat vee potronje, odnosno vee proizvodnje. U okviru
modela politike tranje proces se odvija preko smanjenja poreza iz linog dohotka
(uz simultano poveanje javnih rashoda) i ostavljanja vie novca stanovnitvu
na raspolaganje, odnosno za kupovinu robe i usluga koje utiu na preduzea da
poveavaju proizvodnju za zadovoljavanje rastue tranje, odnosno da proiruju
proizvodne kapacitete. Ekspanzija je evidentna u itavoj privredi na koju se naslanja
rast fiskalnih prihoda i ponovno odvijanje procesa uravnoteenja, dodue uz rizik
jaanja inflacije. Meutim, u stagflaciji ovaj kejnesijanski model pregrejavanja
privrede tranjom ocenjuje se kao inflatorno arite i, stoga. prednost se daje
138

96

Zbomik radova, Konservativismus, Eine Gefahr fur die Freiheit?, Piper und Co., Verlag Munchen,
1983.

Javna ekonomika versus javne finansije

ekonomici ponude. U modelu politike ponude proces se odvija preko smanjenja


poreskih stopa i stimulativnog privreivanja. Smanjenjem poreza preduzeima se
ostavljaju vei profiti na raspolaganju i to za nove investicije, za nove tehnoloke
poduhvate, za otvaranje novih radnih mesta, za nove proizvodne kapacitete. Sada
se vie tedi i troi, a rad postaje produktivniji i efikasniji, a nove investicije
poveavaju proizvodnju, to u krajnjoj instanci doprinosi smanjenju inflacije.
Poboljati relaciju izmeu inflacije i nezaposlenosti (tradicionalna dilema
gradualizma), gravirati recesiju u kadru borbe protiv inflacije (monetaristika
dilema) i uspostaviti balans izmeu agravacije nezaposlenosti i formiranja kapitala
(dilema pristalica supply-side ekonomije) u okviru alternativnih stabilizacionih
programa enigmatino rasvetljava neoperativnost teorijskog ongliranja
monetarista i fiskalista, tradicionalno initilno konfrontiranje monetaristikih i
fiskalistikih koncepcija, nesposobnost skladnog komponovanja konjunkturnih
regula u stagflacioniranom okruenju i nemogunost operacionalizovanja stop-go
ekonomske, odnosno finansijske strategije.139
Efekti fiskalnog programa na planu ponude trebalo je da proisteknu iz
amelioracije relativnih cena rada, tednje investicija. koje rezultiraju uz smanjenja
poreza.140
Oficijelna predvianja imala su za cilj da ove modifikacije sa reformom
reglementacije i redukcije budetskih rashoda i socijalnih transfera, diferenciranim
podsticajima tednje, amelioracijom amandmana za amortizaciju i olakavanjem
investicionih plasman, promoviu i konstituiu u glavni motor akceleracije
ekonomske aktivnosti ponude u realnim okvirima. Medutim, u pogrenom
odvijanju prakse, fiskalna redukcija je zamenjena poveanjem poreza, a najavljena
budetska ravnotea vraena je na kolosek produbljivanja deficita javnog sektora.
Dravni deficiti su, iz mnogih razloga u zemljama OECD, ozbiljan
ekonomsko-finansijski problem koji se na dui rok ne moe zaobii. U pokuaju
da se dravne finansije konsoliduju pristalice teze o monetamom istiskivanju
prepomuju da se u fazama konjunktumo slabe investicione aktivnosti drastino
smanje dravni izdaci da bi se time podstakle privatne investicije.141 Dodue, recept
ne obeava potpuno izvlaenje konjunkture, jer upotreba recepta monetamog
istiskivanja preti da se konjunktumi problemi zaotre i da se time oslabi osnova
za kasnije suzbijanje dravnih deficita. Primeri za finansiranje dravnog deficita
(model A: porast dravnih izdataka dovodi do poveanja investicija i model B porast dravnih izdataka dovodi do poveanja investicija i investicije) u Zapadnoj
139

140

141

M. J. Artis i M. H. Miller (Ed.), Essays in Monetary and Fiscal Policy, Oxford University Press, N. York,
1981., C. F. Chirst, Monetarv and Fiscal Policy in Macro-Economic Models, University of Michigan
Press, 1969., J. J. Diamond. Issues on Fiscal and Monetary Policy, The Paul University, Chicago,
1971., J. Tobin i W. H. Buitier, Fiscal and Monetary Policy, The Paul University, Chicago, 1971., J.
Tobin i W. H. Buitler. Fiscal and Monetarv, Policies, Capital Formation and Economic Activity, u G.
V. von Furstenberg (Ed.), The Government and Capital Formation, and Ecnomic Activitv, Cambridge,
Ballinger. 1980. i C. Wels, Optimal Fiscal and Monetary Policy, Lund, Gleerup, 1978.
J. R. Barth. J. T. Bennet, M: H. Johnson i R. H. Sines. The efficacy of bond-financed fiscal policy,
Public Finance Quarterly, vol. 9, 1980, st. 323-344., J. L. Butkiewiez. The impact of debt finance on
agregate demand, Joumal of macroeconomics, vol. 4, 1981., D. Good, The politics of anticipation:
making Canadian federal tax policy, Carleton Universitv, Ottawa. 1980.
R. Rohl, Staatdefizit, kreditmarket und investitionen, DIW Deutsches Institute fiir Wirtschaftsforschung,
Vierteljahrsiorschung, Vierteljahrsheft 4/81, st. 273-298.

97

Fiskalna strategija

Nemakoj, vedskoj, Kanadi, Japanu, Francuskoj, Italiji, Holandiji, Velikoj


Britaniji, Danskoj i SAD u formi meunarodnih uporeenja dravnih izdataka
po vrstama u odnosu na drutveni proizvod, strukture dravnih prihoda prema
izvorima i sektorima, i strukture socijalnih davanja prema funkcijama142 empirijski
verifikuju nemogunost skraivanja fiskalnih deficita u uslovima stagnacije i
nezaposlenosti, s jedne strane, i produbljivanje ekloatacionih formi pokria
fiskalnih deficita, (ukljuujui i inflaciono finansiranje) u uslovima inflacije, s
dmge strane.
Zaotrenje protivrenosti savremenog kapitalizma (produbljivanje inflacije
i nezaposlenosti, te preplitanje stmktumih i ciklinih kriza) u 70-im godinama
pokazale su neosnovanost kejnesijanske teorije.143 Kriza kejnesijanstva uvodi
altemativu neokejnezijanstvo-monetarizam i elektriku sintezu reformistikih
koncepcija i otm polarizaciju izmedu vladajuih koncepcija ekonomske politike.
Kriza kejnezijanske koncepcije regulisanja i nove tendencije u ekonomskoj
politici u uslovima stalno rastuih dravnih trokova i prelivanja kanala novanog
opticaja, rastuih budetskih deficita, rastue nezaposlenosti i savremene inflacije
i nezadovoljavajuih rezultata deflacione politike i politike dohotka, kao dva
osnovna metoda antiinflacione politike u 60-im i 70-im godinama, u sutini
reflektuju pokuaj neodustajanja od osnovnog kejnesijanskog recepta (usled
potrebe stimulacije privredne aktivnosti visokim dravnim trokovima) i uvoenja
novih monetaristikih recepata (usled potrebe ogranienja inflacija).144
Nova desnica (neokonzervativizam, neoliberalizam) privrenija je
supply-side ekonomiji s njenim relacionim implikacijama nego istom moneta
rizmu s deflacionim konsekvencama.145 Supply-side ekonomika se smatra teorij
skom osnovom nove ekonomske politike amerikog predsednika Regana i
neokonzervativne orijentacije u ekonomskoj teoriji, na aktuelnoj proizvodnji
roba i usluga, a ne na njihovim kupovinama. Iz tog razloga, pristalice supply-side
ekonimike smatraju da fundamentalni problemi potiu od ogranienja, izazvanih
ugiavnom porezima koji spreavaju produktivne napore, a ne od problema
izazvanih nedostatkom kupovne snage.146
Nauni pristupi, koji danas dolaze do izraaja u teorijama supply-side,
racionalnih oekivanja i monetaristikoj i kejnesijanskoj analizi tranje, u osnovi
bave se idealnim svetom homo ekonomikusa na bihevioristikoj postavci racionalne
maksimizacije korisnosti u modelu trine privrede. Stoga su ovi teorijski modeli i
nesposobni da razree probleme stagflacije. Prihvatanje konvencionalnog modela
ponuda-tranja otkriva, pored toga i nesaglasnosti u vezi sa uzrokom aktuelne
ekonomske krize:147 (a) monetaristi istiu prebrzi porast novane mase, (b)
Die deffentlichen haushalte im intemationalen vergleich. Relativ niegrige Staatsquote in der
Bundesrepublik, DIV Deutsches Institute fiir Wirtschaftsforschung - Wochenbericht 3/82, st. 41-48.
I. Naruenko, O monetarnoj teoriji inflacije, MEMO 10/81, st. 74-83.
144
S. Nikitin, Inflacija narubei 80-h godov, Voprosy ekonomiki 3/82., st. 115-124.
145
Francuska kola liberalizma, za razliku od amerike, uperena je pre svega protiv diriizma i socijalizma.
Novi ekonomisti nastoje da oznae granicu efikasne dravne intervencije bez hvaljenja minimalne
drave poput amerikih liberala (A. Fourcans, Pour un nouveau libaralisme, Albin Michel, Paris,
1983.).
146
J. Campen, Ekonomska kriza i konzervativna ekonomska politika, Marksizam u svetu 6-7/83, st. 299331.
147
L. Thurow, Dangerous Currents: The State of Economics, Oxford Universitv Press, Oxford, 1983.
142
143

98

Javna ekonomika versus javne finansije

kejnesijanci okrivljuju vrstu, rigoroznu antiinflacionu politiku, (c) suplajsajdersi


ale se na iskrivljenu sliku slobodne konkurencije, (d) teoretiari racionalnih
oekivanja nihilistiki osporavaju ulogu drave, (e) strukturalisti uzroke problema
trae u dravi blagostanja, (f) protagonisti zadovoljenih potreba se zalau za borbu
za opstanak najsposobnijih. Eksplicirajui specifinosti ovih teorija, Thurow polazi
od Fisherove jednaine novca i probleme monetarizma objanjava varijabilnou
brzine opticaja koji omoguava efikasno delovanje ponude novca,. kao i probleme
kejnesijanaca koji se suoavaju sa tekoama dekomponovanja efekata ekonomske
politike na cene i proizvodnju. Suplajsajdersi polaze od praktino neostvarive,
iako teorijski realne postavke, da smanjeni porezi kroz poveani dohodak kasnije
poveaju poreske prihode. Teorija racionalnih oekivanja prenaglaava znaaj
rizika i neoekivanih dogaaja. Najzad, teorija ljudskog kapitala zanemaruje
motivacije, preferencije, interpersonalna poreenja i dvojstvo proizvoaa i
potroaa kod individue. U tom kontekstu, Thurow podvlai da ak i naputanje
makro u korist mikro teorije ne reava probleme stagflacije, ali reenje, ipak, trai
u novoj mikroteoriji, po kojoj nezaposlenost i rigidnost cena mogu biti sastavni
deo modela.

99

6. MAKROEKONOMIJA I FISKALNA STABILIZACIJA

Stabilizaciona politika omoguava pianiranje ekonomskih tokova i


hvatanje jaza izmeu ponude i tranje.148 Ekonomisti ne mogu da ree metodski
sukob u teoriji u smislu povezivanja mikro i makro analize, prvenstveno usied
odsustva ubedljive teorije formiranja cena i dohotka. Tu ne pomae ni tzv. nova
kejnesijanska mikroekonomika niti tzv. nova neokejnesijanska makroekonomika.
Razlike izmedu valrasijanskih stavova, koji tee da makroekonomiju prilagode
mikroteoriji, i kejnesijanskih teorija, koje tee da mikroekonomiju prilagode
makroteoriji, tako ostaju bez nove racionaine formulacije, jer je ekonomska nauka
sklona da se bavi uzvienim temama bez kontakta sa praksom.149
Sve namere ekonomista su provokativne za javnost im se preokupiraju za
probleme efikasnosti instrumentarijuma ekonomske politike u suzbijanju inflacije.
Ekonomisti u traganju za odgovorom u suzbijanju inflacije pokreu sve mere:
smanjenje potronje, reduciranje stope monetarnog rasta, smanjenje poreza i
doprinosa, reduciranje opte i zajednike potronje, uvoenje iroke kontrole cena
i linih dohodaka, instituisanje realne kamatne stope i realnog deviznog kursa,
smanjenje investicija, restrikcija uvoza, revalorizacija (indeksacija) i sapinjanje
efektivne tranje bez poveanja realne ponude. U igri su, dakle, gledita etiri
velike kole: neoaustrijanci, postkejnesijanci, neoklasika i marksisti, iji se stavovi
meusobno razlikuju u pogledu najvanijih makroekonomskih problema: novac,
ravnotea, oekivanja i mikro osnove. U osnovi, na povrinu izbijaju dva modela
miljenja, i to: kartezijansko-euklidovski i vavilonski. Marksisti, postkejnesijanci
i neoklasici, uvaavajui istorijsko vreme, skloni su vavilonskom holizmu i
odbacivanju rigoroznih teorijskih modela u korist klasa (marksisti), institucija i
grupa (postkejnesijanci) i inicijative pojedinaca (neoaustrijanci); dok su neoklasici
(teorije opte ravnotee) skloni euklidovsko-kartezijanskom redukcionizmu i
dualizmu, koji zanemaruju istorijsko vreme.150
U tom sklopu, razliita su shvatanja ravnotee. Naime, optu ravnoteu
neoklasika izvodi iz istovremenog proiavanja trita na bazi aksioma o
racionalnom pojedincu i duala endogenih i egzogenih promenljivih. Neoaustrijanci
shvataju ravnoteu, u duhu subjektivizma, kao fenomen koji izvire iz tendencija
trinih procesa i nepredvidljivog individualnog ponaanja. Postkejnesijanci pak
ukazuju na stacionarnu ili promenljivu ravnoteu, koja na dugi rok vraa sistem
u tolerantne granice; dok marksisti shvataju ravnoteu kao revnoteu izmeu
ponude i tranje, usJove reprodukcije.
etiri velike kole, takoe, razliito objanjavaju i mikroosnove
makroekonomije. Postkvnesijanci, naime, mikroosnovu makroekonomije nalaze
u delovanju monopola, institucija i grupa, i u problemu koordinacije. Takav
148
149
150

Ekonomske analize: Perspektive konjunktumih istraivanja, Ekonomska politika, br. 1971. od 8.


februara 1988. st. 51.
Ibidem, st. 52.
Sh. Dow, Macroeconomie Thought-A Methodological approach, Blockwell, Oxford, 1986.

100

Javna ekonomika versus javne finansije

institucionalizam, dodue, prisutan je i kod marksista, koji za mikro jedinicu


uzimaju klase. Neoklasici, pak, polaze od racionalno informisanog pojedinca
(teorije ravnotee), koji, pod pritiskom cenovnih rigidnosti, traga za informacijama
i oekivanjima (teorije neravnotee), dok neoaustrijanci smatraju da je jedinica
njihove analize trini proces iji su akteri pojedinci, a ishod agregati.
Konano, u pogledu shvatanja oekivanja i novca, postkejnesijanci aktivna
i pasivna, kratkorona i dugorona oekivanja vezuju za subjektivne preferencije,
a novac smatraju posebnim oblikom aktive u uslovima nezavisnosti. Marksisti,
meutim, istiu klasnu prirodu oekivanja u reprodukovanju odnosa i vieznane
funkcije novca. Neoklasika, pak, novac posmatra kao tehniki input u razmeni ije
se trite uravnoteava, dok ravnoteu posmatra kao stabilno stanje raspoloivih
informacija. Naposletku, neoaustrijanci posmatraju novac kao agregat koji menja
relativne cene, pa i preferiranje individua, ime se rizikuje inflacija. U tome je
smisao subjektivnosti znanja. A to je suprotno od stavova neoklasine matice,
koja nauku odreuje na osnovu Poperovog internalistikog i racionalnog pristupa
napretku, koji implicira strogo razgranienje nauke od nenauke, fazlikovanje
opservacije od teorija i kumuliranje znanja. Pri tome, razliita miljenja u nauci po
definiciji treba da predstavljaju prirodnu pojavu u civilizovanom svetu iz razloga
to je to jedini i osnovni komunikacijski kanal na putu razvoja naune misli.
U utrobi makroekonomske problematike postoje etiri fundamentalna
agregata, i to: rast, zaposlenost, cene i platni bilans. Izmeu rasta i zaposlenosti
i izmeu cena i platnog bilansa postoji kompatibilnost. Izmeu parova rast-cene,
rast-nezaposlenost i rast-platni bilans egzistira konfliktnost. U standardnom
kejnesijanskom modelu potronja, izvor i dravni rashodi su ulaz, dok su tednja,
uvoz i porezi izlaz. Na osnovu toga uspostavlja se ravnotea tednje-investicije,
odnosno nacionalnog dohotka i potronje, investicija i javnih izdataka. U tom
kontekstu se drava objanjava razlozima za pravednije drutvo, povienje
efikasnosti sistema i odravanje tranje, i protiv visokih izdataka (koji se pokrivaju
porezima), velikih budetskih deficita, istiskivanja privatnog sektora, inflatornog
finansiranja budeta i neefikasne alokacije resursa. I, poto u savremenom svetu
preovladavaju argumenti protiv, potapanju kejnesijanskog koncepta doprinosi
uspon monetarizma, koji pledira na vrstu kontrolu nad ponudom novca, koja
goni privredu, stanovnitvo i dravu na prestrukturiranje radi efikasnije alokacije
resursa.151
Dananje makroekonomske poruke poivanju na tri modela.152 Naime,
za odnos Kejnesa i neoklasike bitan je IS-LM model; za odnos Kejnesa i
monetarista vaan je Filips-Okunov model; za odnos Kejnesa i savremene
klasine makroekonomije presudan je tzv. AS-AD model. Zajednika potka ovih
prekretnica je ipak njihov odnos prema krivoj ukupne ponude (kriva AS). u tom
sklopu, kejnsijanci smatraju da je kriva AS horizontalna i da se dinamiziranjem
tranje poveava samo proizvodnja i zaposlenost, ali bez rasta cena i dohotka.
Monetaristi pak tee razgraniavanju kratkorone elastine od dugorone
neelastine krive ponude. Po njima je samo na kratak rok mogue dinamiziranje
151
152

E. Wooif, S. Tanna i K. Singh, Economics, Hutchinson, London, 1987.


David Cobham, Macroeconomic analvsis, Longman, London, 1987.

101

Fiskalna strategija

realnih agregata. Oni se na dugi rok vraaju na svoju tzv. prirodnu putanju.
Proizvodnja i zaposlenost ostaju isti iako su cena i dohoci vii. Nova klasina
makroekonomija, nasuprot tome, smatra da egzistira samo neelastina AS kriva i
da je zbog toga unapred osuena svaka politika.153
No, bez obzira da li se radi o IS-LM modelu (kao ravnotei investicijetednja i ponude-tranje za novcem) ili o AS-AD modelu (kao jednakosti agregatne
ponude i tranje) poruke su iste za ekonomsku politiku. Kejnsijanci, naime,
smatraju da je kriva LM potpuno elastina, da promenama kamata poveava se
samo spekulativna tranja novca; ali ne i transakciona tranja za novcem. Kriva IS
je pak potpuno neelastina, to omoguava da se preko fiskalne politike poveava
dohodak bez rasta cena. Monetaristi, meutim, smatraju da tu deluje tzv. efekat
istiskivanja i da se kratkorono poveanje proizvodnja - zaposlenost mora platiti
rastom cene - dohoci. Po monetaristima je evidentno da je privatni sektor institut
s trita kapitala od strane drave koja sada plaa sve samo da bi dola do kapitala
(bez obzira to e to pokriti kasnijom inflacijom).
Nova klasina makroekonomija, suprotno od kevnesijanaca i monetarista,
ceni da je kriva IS elastina i da svaka njena promena izaziva rast dohodaka, ali ne
i realnih agregata, poto je kriva LM potpuno vertikalna i neelastina.
Isto tako, i Filips-Okunov model sluio je i slui za eksplikaciju razlika
izmedu kevnesijanaca i monetarista. Ranije se, naime, smatralo da je meuzavisnost
nadnice-cene i nezaposlenost-cene inverzna i dugorono stabilna. Filips i Fridman
su pak pokazali da je to validno samo na kratak rok, jer je na dugi rok Filipsova
kriva vertikalna. Zato je bilo koji nivo inflacije konzistentan sa prirodnom
stopom nezaposlenosti. No, zahvaljujui racionalnim oekivanjima ovaj stav je
modifikovan u akceleracionistiku hipotezu po kojoj svaki pokuaj obaranja nivoa
nezaposlenosti nailazi na predvianje o poveaju i ubrzanju rasta inflacije. Zbog
toga, egzistira tzv NAIRU - stopa nezaposlenosti koja ne ubrzava inflaciju.
Slobodne trine oscilacije oko tzv. prirodne stope nezaposlenosti na
deregulisanom tritu rada rehabilituju neoklasinu teoriju tranje zaposlenja,
poto je keynesijansko blagostanje podiglo nivo socijalne pomoi nezaposlenim
(stopa zamena) i rezervnih nadnica (minimalna nadnica za spremnost na rad) i
smanjilo utilitet radnog dohotka. No, i za monetariste i za korporativiste nadnice na
tritu rada nisu tranja (kao kod keynesijanizma) nego su troak, kao konkurentna
varijabila u okviru tzv. pro-biznis strategije. A to je u skladu sa Berle-Minsovom
hipotezom o menaderskoj revoluciji, Schumpeterovim modelom preduzetnitva,
Hilferdingovom tezom o razdvajanju kapital-svojine od kapital-funkcije i
modernom disperzijom akcionarske svojine. Umesto podrutvljavanja potronje
i nadnica na scenu, dakle, stupa politika austerity u funkciji proiavanja
trita, dodue bez zamrzavanja diskontne stope rada i kapitala, ali sa tenjom
verifikovanja efekata u maginom etvorouglu-inflacija, nezaposlenost, rast,
blagostanje. No, i pored toga, regulacioni mehanizmi u praksi svode se na tzv.
Bermudski trougao koga ine novana masa, kamata i deficitno finansiranje
budeta (kao tri varijabile) i koji je ispunjen neizvesnim ekonomskim ishodima
scenarija. Neizvesnost razgranienja izmeu monetarizma i kevnesijanizma,
153

Dr S. Komazec i dr . Risti, Antiinfiaciona strategija, Nauna knjiga, Beograd, 1992.

102

Javna ekonomika versus javne finansije

dakle, i dalje egzistira. Naime, matica se strogo pridrava Pigouvog efekta realnog
bilansa koji razdvaja nominalnu i realnu sferu i negira uticaj novanih impulsa na
realne agregatne proizvodnje i zaposlenosti. Monetaristi pak smatraju da se takvo
preplitanje dogaa u kratkom roku i da se pod dejstvom novane iluzije moe
poveati proizvodnja i zaposlenost na kratak rok, ali se zato na dugi rok realne
veliine vraaju na prirodne nivoe uz vie cene i nadnice. Kevnesijanci, suprotno
od prethodnog, smatraju da monetami impulsi i na dugi rok deluju na poveanje
realnih agregata, koji e se multiplikatorski reperkutirati na ostale sektore privrede.
No, analiza inflacije u okvirima Philipsove krive, koja implicira postojanje tradeoff-a izmeu inflacije i nezaposlenosti (nagodba), razotkrila je nezadovoljavajui
teoriju u svetlu koegzistencije visoke inflacije i visoke i rastue nezaposlenosti.
Sa stanovita ekonomske politike, varijacije koncepcije o tzv. prirodnoj stopi
nezaposlenosti lansirali su stopu nezaposlenosti konstantne inflacije i stopu
nezaposlenosti koja ne ubrzava inflaciju (NAIRU) u 80-im godinama. Time
se faktiki teilo da se pokae da postoji stopa nezaposlenosti na kojoj inflacija
nema tendenciju da se ubrzava. NAIRU, u tom kontekstu, predstavlja minimalni
nivo nezaposlenosti, koja ipak moe da se ostvari ekspanzijom tranje. No, pri
postojanju visoke nezaposlenosti, svaki pokuaj da se nezaposlenost spusti ispod
NAIRU bie, po definiciji kanjen veom inflacijom.
Intervencionistiko ili trino uspostavljanje privredne ravnotee lei
u srcu keynesijanizma versus monetarizma. Re je, ustvari, o monetaristikoj
endoregulaciji i keynesijanskoj egzoregulaciji, odnosno o razgranienju flexprice
i fixprice sistema.154 Monetarizam iz generalne fleksibilnosti izvodi zakljuak o
uravnoteuim snagama trita i interventnoj stabilnosti privatnog sektora, dok
keynesijanizam iz rigidnosti cena izvodi zakljak o dominaciji monopolistike
konkurencije i potrebi dravne intervencije. Prelazak sa kevnesijanske na
monetaristiku regulaciju teio je za deregulacijom i ukidanjem korporativistikog
kolebanja deviznih kurseva i kamata. Prostom zamenom prioriteta od nezaposlenosti
ka inflaciji praena je i zamenom regulacionog mehanizma. Umesto keynesijanskog
regulisanja tranje kapitala putem kamate, tronje, monetaristi su se okrenuli
regulaciji ponude novca, poskupljenju novca i uravnoteenju budeta, pritisku
prirodne stope nezaposlenosti, deregulaciji trita rada, ukidanju indeksacije,
podvrgavanju drave budetskom ogranienju, smanjenju agregata kreditne
potrebe javnog sektora, blokiranju nominalnog rasta na osnovama novane
iluzije, razgraivanju drave blagostanja itd. Monetaristi smatraju da slobodna
konkurencija na tritu rada i kapitala treba da omogui fleksibilnost nadnica i
kamata, ali tako da nadnice budu dovoljno niske da podstaknu rast profita i da
kamate budu dovoljno visoke da podstaknu rast tednje. Ova filozofija monetarista
pledira na zaokret od keynesijanskog direktno - intervencistikog dinamiziranja
tranje ka monetaristikom indirektno-trinom regulisanju ponude.155

154
155

J. Attali, Tri svijeta, Globus, Zagreb, 1984.


Dr M. Jaki, Intervenistiko i trino uspostavljanje privredne ravnotee, Marksizam u svetu 7-8/88

103

7. FISKALNA POLITIKA, BERZE I FINANSIJSKA


TRITA

7.1. Mikroekonomska fiskalna politika, privatizacija i finansijska


trita
Savremena drava podstie diversifikaciju preduzea poreskim
pogodnostima i fiskalnim mehanizmima podstie preduzetniki stil upravljanja.
Moderna drava titi tzv. istorijsko poslovno jezgro firme dodatnim poreskim
stimulansima. ak i izbor menadmenta dobija privilegovani poreski status.
Strukturalistika fiskalna politika posebno podrava vlasniki aktivizam u procesu
reprivatizacije javnog sektora, ubrzava nominovanje vlasnika u transformaciji
preduzea i otklanja barijere za investiranje potencijalnih investitora. Za privrede u
tranziciji izuzetno je vano da drava finansijski pokriva jaz izmeu menaderskog
upravljanja rizikom i vlasnikog snoenja rizika u formi kreiranja specijalnih
fondova riziko kapitala koji se poreski alimentiraju iz budetske kase.
Za trini mehanizam privreivanja karakteristina je pluralizacija
viasnikih odnosa i diversifikacija svojinskih struktura, koje po pravilu slede fuzije,
razdvajanja, steaji, likvidacije, bankrotstva, kupoprodaje preduzea i prodajnih
delova firmi, kako bi se promenili titulari svojine. Za to postoje i poslovni i poreski
motivi: (1) poslovni motivi su, u pravilu, vezani za trino privreivanje firme i
profitabilnost preduzea i (2) fiskalni motivi su vezani za utvrivanje vrednosti
preduzea kao materijalne osnovice za obraun i uplatu poreza i doprinosa. Dakako,
tu je prisutan i poslovni rizik, koji reflektuje neizvesnost u procesu realizacije
oekivanog poslovnog dobitka, kao prinosa za poslovna sredstva. Njega sledi
itzv. finansijski rizik koji je uslovljen nezavisnou budueg neto dobitka kao
prinosa na sopstvena poslovna sredstva. Finansijski rizik je utoliko vei ukoliko
postoji realna pretnja, da ena pozjamljenog kapitala bude vea od stope prinosa
na ukupna poslovna sredstva. Finansijski rizik se poveava sa porastom visine
rashoda finansiranja, koji zavise od visine pozajmljenih izvora, visine kamatne
stope, visine plasmana i kamatnih stopa na plasmane, i nivoa poreskih stopa. Zato
je fiskalna politika prisutna na tritu finansijskih rizika da ublai udare i neutralie
okove.
U trinim privredama je za savremenu dravu vaan finansijski poloaj
kompanije, koji je determinisan strukturom izvora finansiranja, odnosno strukturom
kapitala.156 U tom kontekstu, sopstveni kapital, koji nije fiskalno optereen, ini
firmu finansijski nezavisnom i samostalnom, jer je manji stepen zaduenosti izraz
vee finansijske sigurnosti preduzea. Zato je vano da racionalna poreska politika
igra na kartu projektovanja takve strukture kapitala u kojoj je odnos izmeu tueg
156

P. Picard, Elements de microeconomie, Monchrestien, Paris, 1992.

Javna ekonomika versus javne finansije

i sopstvenog kapitala 1:1. Potpomognuto pravilo jednakosti fiskalnim putem


reflektuje pravilo izravnanja rizika.
U savremenim trinim uslovima razliiti oblici preduzea imaju, po pravilu,
razliitu strukturu kapitala, odnosno finansijsku strukturu.157 Najdiversifikovaniju
strukmru kapitala, a svakako, imaju deoniarska drutva koja se finansiraju
kapitalom iz intemih izvora (akumulirani dobitak i amortizacija) i ekstemih izvora
(pozajmljeni i akcijski kapital). Poreska politika, u tom kontekstu, mora poloiti
svoj najtei ekonomski ispit: stimulisati razvoj kapitala iz internih izvora i ne
penalizovati razvoj pozajmljenog kapitala, i, posebno, akcijskog kapitala, koji
se pribavlja emisijom i prodajom obinih i preferencijalnih akcija. U inicijalnoj
fazi razvoja akcijskog kapitala, poreska politika treba neutralno da deluje na cenu
kapitala pribavljenog emisijom hartija od vrednosti, budui da se ta cena kapitala
javlja kao diskonma stopa koja nivelie sadanju vrednost izdavanja gotovine
po osnovu akcija sa sadanjom vrednou primanja gotovine po osnovu prodaje
deonica. Reju, cena kapitala reprezentuje realne trokove finansiranja preduzea
bez poreske ingerencije. Vii nivo poreske privilegije moe se pojaviti kod intemog
izvora, koji nominuje tzv. akumulirani dobitak, poto se cena akumuliranog
dobitka moe predstaviti putem oportunitetnih trokova, koji zapravo reflektuju
cenu akcijskog kapitala.158
U savremenoj praksi trinih ekonomija poznate su dve opcije
prestmkturiranja firme: (1) opcija strategijskog prestmkturiranja i (2) opcija
finansijskog prestmkturiranja. Prva opcija inkorporira restmkturalizaciju poslovnog
portfolija, reviziju sistema upravljanja i rukovoenja, reprogramiranje trokova i
dugova, redefinisanje menadmenta i marketinga, i izmenu investicione strategije
i rasta firme; dok dmga opcija implicira poveanje ieverida, prodaju firme,
rasprodaju odredenih delova preduzea, program otkupa akcija i otpise. Konano,
poslovno restruktuiranje orijentie se na proces poveanja ekonomske vrednosti
firme i sticanja neprikosnovene konkurentske prednosti, to racionalno osmiljena
fiskalna politika mora da prati selektivnom poreskom politikom i podsticajnom
budetskom politikom. To bi u osnovi moglo da reflektuje svojevrsnu inovaciju
ekonomske ponude na mikro nivou ija fiskalna formula podstie tednju, rad,
inicijativu, ulaganja i konkurenciju.
Modema trino usmerena fiskalna politika treba da podrava faktoring
kao poslovni aranman izmeu komitenta (poslovnog subjekta) koji prodaje svoja
potraivanja od kupca i faktora (poslovnog subjekta) koji kupuje ta potraivanja.
Kupoprodaja izmeu faktora i komitenta treba da ima neporeski tretman iz
razloga tos se jedna oblik izvora sredstava nieg stepena sigumosti (potraivanja)
konvertuje u dmgi izvor sredstava vieg stepena sigurnosti (raspoloiva novana
sredstva). Iznos gotovog novca je manji od iznosa fakturisanog potraivanja
za iznos trokova naplate potraivanja i kamate na dati avans, i, eventualno, za
rezerve za mogu i rizik u naplati potraivanja. I komitenta (koji je potraivanje
od kupca pretvorio u gotov novac) i faktora (koji je postao novi poverilac) ne treba
oporezivati, poto doprinose poboljanju finansijske strukture preduzea.159
157
158
159

Finance in a Theorv of Business Cycle, Blackwell, Oxford, 1992.


Dr arko Risti, Fiskalni menadment, Savremena administracija, Beograd, 1995.
Grupa autora, Mikrosimulation in der stenerpolitik,Heidelberg, Physica, 1992.

105

Fiskalna strategija

I forfeting, koji predstavlja poslovni aranman izmeu forfetera (poslovni


subjekt), koji kupuje potraivanja i komitenta (poslovni subjekt), koji prodaje
dotino potraivanja, treba da ima specijalan fiskalni tretman bilo u formi
kvantitativno savremene poreske olakice bilo u formi potpunog poreskog
osoboenja (poto se prodaju potraivanja sa rokom dospea od 6 meseci do 6
godina). U forfeting aranmanu, svaki forfeter kupuje potraivanje u nominalnom
iznosu po odbitku kamate i bankarske provizije. Drava poreskim putem pomae
razvoj ovog izvora sredstava, uz obaveznu liberalizaciju domaeg trita i njegovu
atraktivizaciju za inostranog kupca (poto forfetiing ima za predmet kupoprodaje
potraivanja od strane kupca). No, cena kotanja forfetera mora biti poreski
korigovana i za iznos prihoda koji potiu od ugleda komitenta.
Makroekonomsko fiskalno upravijanje jeste modema funckija
organizovane drave kojom se obezbeuje dinamika stabilnost privrednog
rasta, postupna transformacija ekonomskih stmktura, visok stepen preduzetnike
sigumosti, slobodan pristup resursima, razvijena mrea privredne inffastmtkure,
ravnomema difuzijia tehnolokih inovacija i akceleratorski razvoj instituta za
fundamentalna i aplikativna istraivanja, centara za razvojna istraivanja, instituta
za ekspertne analize i specijalizovanih ustanova za lansiranje privrednih tehnikih
i naunih informacija. Intemacionalizacija proizvodnje i monetarizacije trinih
transakcija doprinele su da se drava pojavi kao modemi subjekt usmeravanja i
koordinacije razvoja, kao participant u finansiranju infrastmkture i kao moderator
nove privredne stmkture (preuzimanjem tzv. ktitorske uloge) i kao afirmator
strategijskog menadmenta (kao novi nauni pristup u upravljanju razvojem,
odnosno budunou).
Sistem poreske podrke preduzetnitva i malog biznisa naroito je razvije
u SAD, Japanu, V.Britaniji, Nemakoj, Holandiji, Francuskoj i vedskoj. Tome
se obini prikljuuje razgranata mrea institucija za sprovoenje programa
podrki, kao to su dravne i paradravne, profitne i neprofitne institucije i
organizacije. Stvorena je, zapravo, razvojna koalicija, koju komponuje vlada (sa
svojom ministarstvima i agencijama), obrazovne institucije, fmansijske institucije,
konsultantske organizacije, i preduzetnici sa svojim asocijacija. U tom kontekstu,
za podsticanje razvoja malih i srednjih privatnih preduzea i preduzetnitva vano
je (a) vladina pomo u stvaranju povoljne klime za biznis, (b) vladina pomo u
osiguranju finansijskih sredstava, (c) pomo drave u informacijama, (d) pomo
malim firmama u obuci kadrova i (e) pomo u poboljanju sistema obrazovanja.
Stvaranje povoljne biznis klime reflektuje proces obezbeenja uslova za
opstanak i rast firme, i nagraivanja privredne inicijative i posiovnog uspeha).
Deregulacija i privatizacija zajedno sa razbijanjem monopolskog ponaanja i
antikonkurentske prakse kreirale su nove prostore za male firme. Rast vladinih
porudbina reducirao je nesigumost u malom biznisu i proirio preduzetniku
inicijativu. Vladino podranje projekata, koji promoviu preduzetniki duh i
minimiziraju rizik, dopunski stimulie biznis klimu. Smanjenje stope oporezivanja
dobiti firme, poveanje iznosa profita koji se ne oporezuje, ukidanje poreza za
dohodak od investicija, poveanje koristi od reformisanja oporezivanja naslea,
ukidanja taksa na doivotne poklone kapitalnih dobara i promene u oporezivanju
106

Javna ekonomika versus javne finansije

dodatne vrednosti (nakon uvoenja TVA) jesu specijalni fiskalni repertoar


savremene drave koja podrava brzi rast malog biznisa i srednjih preduzea.
Vladina pomo u obezbeenju finansijskih sredstava sastojala bi se u
formulizaciji programa pomoi preduzetnicima kako bi to vei broji nezaposlenih
(naroito mladih strunjaka) podstakao na formiranje tzv.soptsvenih firmi
samozapoljavanja sa neporeskim tretmanom od 3-5 godina, pod uslovom da
nadoknadu za nezaposlenost ne primaju due od godine dana. Ovaj programa
pratio bi program garantovanih zajmova, po osnovu kojih drava garantuje 75%
zajmova koji se odobravaju malom biznisu na period od 3-10 godina. Drava daje
garancije bankama koje odobravaju zajmove malim firmama, s tim to drava za
svoje usluge naplauje premiju u iznosu od 1% kako trokovi ne bi pali na teret
dravnog budeta. Najzad, ovaj program pratio bi program za ekspanziju rasta
firmi sa perspektivnim potencijalom za rast konkurentske snage, koje bi emitovale
akcije osloboene od poreza. Ministarstvo za finansije bi davalo specijalne pomoi
za specifine aktivnosti i specifine regione (nerazvijene). Inovativne male firme
bi dobijalne povoljne kredite.
Drava bi, nadalje, pruala pomo malim firmama u obuci kadrova i
podizanju kvaliteta ljudskog faktora, kao nerazdvojni deo dugorone strategije
podizanja konkurentske sposobnosti, poveanja profita na dugi rok i ekonomskih
performansi malih i srednjih preduzea privatnog tipa. Poslovni programi za
biznis i agencija za obuku radne snage pri odreenim ministarstvima omoguili bi
besplatne konsultantske usluge vlasnicima malih firmi u pripremi biznis planova i
ekspertsku pomo za unapreenje menadmenta i marketinga, dotirane konsalting
usluge u korekciji poslovne strategije i sticanja specijalistikih znanja, i finansijsku
pomo za inovativne projekte. Specijalne programe za obuku mladih (nezaposlenih)
koji streme sopstvenom biznisu, lansiralo bi ministarstvo za obrazovanje i nauku
u formi sopstvenog programa inoviranja znanja sa radikalnom strategijom obuke
za biznis i preduzetnitvo. Ovaj program koordinirao bi se sa programom pomoi
malim firmama..
Program pomoi drave u informacijama malim firmama iao bi preko
agencije za razvoj i lokalnih preduzetnikih agencija iji bi se rad alimentirao kroz
sponzorstvo sa neogranienim neporeskim tretmanom. Konsultanti bi formirali
Institut za biznis konsalting, koji bi promovisao najnovija iskustva iz stratekog
menadmenta, menadment marketinga, finansijskog menadmenta i tehnolokog
menadementa. Finansijske potpore bi ile na teret poreskih prihoda budeta kao
nagrada za diversifikaciju programa konsultantskih ema. Razvoj mree poslovne
kooperacije doprineo bi uspostavljanju partnerskih odnosa preko Evropskog
informacionog centra pri Privrednoj komori, koji bi se finansirao iz dotacija i
refundiranih poreza. U krajnjoj instanci, kreirao bi se Preduzetniki inkubator u
kome bi odlegali menaderi i firme i ideje.
Isprobani nain privlaenja kapitala stranih kompanija reflektuje tzv.
detaksaciono poslovanje privatnih preduzetnika bez plaanja poreza na ostvareni
prihod (dobit firme) za odreeni broj godina, koji obino see od 7-11 godina.
Tako se fiskalnim putem dugorono stimuliraju ulaganja inostranih partnera u
razvojne projekte zemlje koja nudi specijalne fiskalne beneficije i koncesije. Vreme
107

Fiskalna strategija

potpunog mirovanja poreza jeste vreme fiskalnih privilegija koje moe strancu
da omogui i (1) sticanje vlasnitva nad domaim preduzeem, (2) obezbeenje
dozvole za sticanje vlasnitva nad zemljitem,
(3) pravo na osloboenje od plaanja carina, (4) pravo na oslobadanje
(delimino ili u potpunosti) od plaanja poreza na dohodak fizikih lica, (5) dobijanje
poviastica u pogledu oporezivanja dividendi, itd. Fiskalni tretman stranih ulaganja
mogao bi se tokom vremena diversifikovati sa stanovita stabilnosti uslova ulaganja
izvoznica kapitala kako bi se dugorono postigla transparentna investiciona klima
za strane ulagae. Utemeljenje je nadeno sa osnivanjem Multilateralne agencije za
osiguranje ulaganja (MIGA) u okviru Medunarodne banke za obnovu i razvoj, koji
ima za cilj osiguranje i reosiguranje inostranih ulagaa od nekomercijalnih rizika.
MIGA, naime, prua garancije protiv ogranienja transfera sredstava, raskida ili
neispunjenja ugovora, rata i dravnog udara, osigurava investicije i investitora od
rizika, i nadoknaduju tetu.
Uporedo sa fiskalnim beneficijama, odredene zemlje uvoznice kapitala
propisuju za inostrane investitore iz zemalja izvoznica kapitala i odredene
obaveze. Banglade, na primer zahteva 5-30% prihoda steenog za vreme trajanja
potpunog oslobodenja od plaanja poreza na dobit kompanija, od stranca da uloe
u vladine obveznice na koje se, inae, plaa kamata. Ako je kamata na dravne
obveznice nia od trine kamate onda se radi o prikrivenom porezu na dobit
preduzea. A ako je kamata na dravne obveznice via od trine kamate onda se
radi o regresiranju kamate. Obala Slonovae, npr. propisuje obavezu finansiranja
Nacionalnog fonda za investicije putem poreza na dobit preduzea u visini od 10%
- Taj porez se oficijelno moe izbei ukoliko investitor kupuje dravne obveznice
u istom obimu.
Pored iznetog, sada se unose i nova reenja u vezi sa porezom na dohodak
zaposlenih, koji mogu, u periodu oslobodenja od poreza, biti vrlo stimulativna
ukoliko je propisima zemlje uvoznice kapitala omoguena podela dela dobiti, koji
bi, nakon takve podele, bio izuzet od oporezivanja na individualnom nivou...160
Takvo reenje, po pravilu, stimulie investitora da prebaci oporezivi prihod iz
svojih poslovnih jedinica u preduzee u kome se taj prihod oslobada od poreza
na izloeni nain. Isto tako, poreske privilegije za inostrane kompanije kao
investitore treba da ukljue i iznose amortizacije kao odbitne stavke od poreske
osnovice za obraun poreza na dobit. Jer, ako se vremenska amortizacija realizuje
nakon isteka vremena poreskog oslobodenja, onda iznos amortizacije nije vie
odbitna stavka. Tada ekonomski neamortizovana imovina stvara prihod koji je
podloan oporezivanju. Zbog toga se ubrzana amortizacija (otpis sredstava) mora
odloiti za period koji sledi po isteku vremena poreskog osloboenja. U tom
sluaju, inostrani investitor moe koristiti obe metode: (1) poresko oslobodenje
tokom perioda u ome se ne plaa porez iz dobiti i (2) ubrzanu amortizaciju po
isteku perioda poreske privilegije, koja se odbija od poreske osnovice. Samo se u
tom sluaju fiskalni podsticaji vremenski produuju i kvantitativno poveavaju sa
sraunatim efektima na dugorona ulaganja.
160

M.Mintz, Corporate Tax Holidays and Investment, The World Bank Economic Review 1/90., str.8889.

108

Javna ekonomika versus javne finansije

U trinim privredama poreska politika utie na izbor instrumenata tednje


i plasmana utedenih resursa, na biznis probi je i prodaja tzv.proizvoda osiguranja
ivota. Za taj biznis interesuju se i banke, budui da ve osnivaju akcionarska
osiguravajua drutva, koja nude i prodaju privrede osiguranja ivota i penzija
svojim klijentnim bazama. za vodee evropske banke (tzv.lideri) prodaja substituta
tednih uloga postala je atraktivan izvor prihoda. Tome se prilagodila veina
evropskih poreskih reima, koji obezbeuju specijalne pogodnosti za plaanje
premije i tekue dohotke polise osiguranja u formi osloboenja od poreza na
premije. Nominalna vrednost osloboenja od poreza se kalkulie za meovito
osiguranje ivota primenom marginalne poreske stope primenljive za prosene
zarade. Grupno osiguranje je potpuno izuzeto iz poreskih tretmana jednako isto
kao i osiguranje sa odreenim rokom u vezi sa dotiranim zajmom za stanove.
Multinacionalne kompanije, poput Captive Insurance Company, mogu
zajedniki formirati off shore banku koja ne podlee deviznoj kontroli i koja je
osloboena plaanja poreskih obaveza. Off shore kompanije osnivaju off shore
banku, koja se bavi poslovima medunarodnog kreditiranja, kupoprodaje inostranih
dugovanja, izdavanja garancija, liznog aranmana, plaanja u meunarodnom
prometu roba i usluga bankarskih transakcija sa gotovinom bez ogranienja,
primanja bankarskih depozita (uplata stranaca u stranoj valuti) i odobravanja
zajmova, koji su povoljniji zbog poreskih olakica koje uiva off shore banka.
Stimulativna poreska politika podstie rast finansijskih trasakcija kroz off sshore
bankarstvo na taj nain to profit koji ostvari klijent off shore banke biva osloboen
od plaanja poreza na dobit. Isto tako, off shore banke svojim klijentima daju vie
kamate i nude mogunost oslobadanja od poreza na ostvareni profit od kamata.
Posredstvom poreskih olakica i oslobodenja off shore banka postaje gotovo idealna
ansa za osnivae da relativno brzo akumuliraju zdrav bankarski kapital, koji je
osloboden od poreza i devizne kontrole. Poslovanjem kroz off shore banku formira
se i imovina osnivaa banke, koja se moe drati kroz off shore trust, odnosno
kroz off shore investment holding kompaniju i to bez plaanja poreza na profit od
upotrebe imovine u dravi u kojoj vlasnik imovine, kao osniva banke, ima status
rezidenta. U tom kontekstu, svaka drava, koja tei da privue inostrani kapital
kroz ulaganja u off shore banku valja prilagoditi poreske propise u smislu potpunog
oslobodenja od plaanja poreza na profit off shore banke i od plaanja poreza na
profit koji vlasnici off shore banke ostvaruju kao svoju dividendu (odnosno zarade
bez poreza). Na taj nain, fleksibilna drava, efikasnom i racionalnom poreskom
politikom, stimulira razvoj off shore bankarstva. No, pored bankarskog biznisa,
odredene drave izuzetnu panju posveuju i razvoju off shore turistikih centara
i, naroito, off shore kompanija, koje se bave meunarodnom trgovinom, odnosno
tzv.reeksportom. A to je od posebnog znaaja za SR Jugoslaviju u kojoj bi off
shore kompanija bila registrovana radi kupovine robe u Hong Kongu i prodaje
robe u Andori. U tom sluaju, roba bi se iz Hong Konga direktno upuivala u
andoru, a profit ostvaren od kupoprodaje ostajao bi u Jugoslaviji, ali bez obaveze
plaanja poreza. Off sshore kompanije ne bi plaale porez na profit, a vlasnici off
shore kompanije ne bi plaali porez na dividende. Time bi se doprinelo razvoju off
shore poslovnih i finansijskih centara, ukljuujui i shipping kompanije i, naroito
tusts kompanije (koje su pogodne za akumuliranje zdravog kapitala, oslobodenog
109

Fiskalna strategija

od poreza, kojim se moe slobodno raspolagati u skladu sa preferencijama


vlasnika),.
Savremeni razvoj fiskalne politike ogleda se i na planu poreskih podsticaja
diversifikacije poslova na finansijskim tritima,161 budui da su kupoprodaje
novanih, kapitalnih i deviznih transakcija centralni stubovi internacionalizacije
proizvodnje i finansiranja razvoja, liberalizacije trita i spoljne trgovine, i
globalizacije finansijskih odnosa. U tom kontekstu, fiskalna politika treba da
podrava razvoj promeme kupoprodaje deviza (odnosno kasa ili spot kupljene
i prodate devize) i terminske kupoprodaje deviza, i da uplivie na inovaciju
finansijskih instrumenata na terminskom internacionalnom deviznom tritu novca.
U svim finansijskim transakcijama, i za kupca i za prodavca novanih sredstava
(deviza, kapitala, hartija od vrednosti) egzistira riziko neizvravanja doznake,
kamami riziko i devizni riziko koji trino orijentisana fiskalna politika treba
da ublai. Oblici obezbeenja od kursnog rizika mogu biti i terminske devizne
transakcije, swop (svop) poslovne operacije, opcije i futeres (fjuers) ugovori162
Ovi oblici osiguranja deviznog rizika reprezentuju nove bankarske operacije i
fundamentalne finansijske instrumente na meunarodnom tritu novca i kapitala,
koje titi i podrava ekonomski sraunata strukturna fiskalna politika. Poreska
politika mora biti efikasna i racionalna kada je u pitanju devizni i kamatni svop,
kojim se trguje na internacionalnom tritu novca, odnosno kapitala, sa ciljem da
se eliminie devizni, odnosno kamatni rizik. Isto tako, vana je i fiskalna podrka
valutnim opcijama, koje reprezentuju hartije od vrednosti kojima se trguje na
terminskom opcionom tritu. Tu je bitan neporeski tretman prava iz opcije. Kod
trinih operacija sa fjuers ugovorima je, pak, vana poreska zatita od rizika
nesolventnosti i fiskalna bonifikacija za tzv. inicijalnu maru, koju deponuju i
kupac i prodavac. Vrednosni papiri i euro-dolarski depoziti na tritu kratkoronih
fjuers standardnih finansijskih instrumenata nose kamatne stope (cenu), koje se
formiraju na osnovu tranje i ponude, i na osnovu meuzavisnosti izmeu kamatne
stope na cash tritu i kamatne stope na fjuers tritu, ije razlike pegla fiskalna
politika kamatno egalizirajueg tipa (eliminisanje kamatnog rizika).
Ulaganje kapitala u kupovinu hartija od vrednosti (akcije, obveznice,
obligacije, hipotekarne zalonice) obavlja se praktino na bazi efekata, kao
specijalizovanoj instituciji trita kapitala i dugoronih hartija od vrednosti,
odnosno na sekundardnom tritu efekata na kome se obavlja tzv.kupovina iz
druge ruke (ili kupovina i prodaja emitovanih i plasiranih efekata na primarnom
tritu). U tom kontekstu, razvojna fiskalna politika ima za zadatak da promovie
rast kapitalnih transakcija, da eliminie kursni rizik, kao rizik izmeu promptnog
(berzanskog) kursa i terminskog kursa, i da sprei krah investitora koji svoje
kapitale ulae u kupovinu akcija.
Pored toga, fiskalna politika treba da podri diversifikaciju sredstava na
zatitu od kursnog rizika, poput fjuersa (koji implicira inicijalnu maru kao
garanciju), opcija, (koje impliciraju kauciju u formi tzv.premisije opcije) i svopova
(koji impliciraju poslovne transakcije kupoprodaje i zamene reprogramiranih
161
162

D.Blake, Financial Market Analysis, Maiden head, McGrow-Hill, 1992. 150


G.Connor, Hedging, u J.Eatwel, M.Milgate i P.Newman (Ed.), Finance, MacMillan, London, 1989.,
str. 164-171.

110

Javna ekonomika versus javne finansije

dugova). Uesnike u fjuers ugovorima na trinim operacijama na fjuers berzama


fiskalne politike treba zatititi od kursnog rizika promena kamatnih stopa. Radi se
o tzv. hedgersima, kao preduzetnikim subjektima (banke, firme, izvoznici), ali ne
i o tzv. trodersima (tj.pekulantima). Zatita je naroito vana za efekte sa fisknim
prihodima i za dugorone obveznice. Isto tako, fiskalna politika treba zatiti i
kupca i prodavca opcija usled rasta potencijalnih gubitaka (bez obzira da li se radi
o tzv. call opciji ili tzv. put opciji). Konano, specijalni reim fiskalnih beneficija,
koncesija i bonifikacija treba da prati razvoj diversifikovane strukture svopova, a
u prvom redu (1) zamenu jednog duga za drugi dug, (2) zamenu duga njegovim
otkupom od strane dunika, (3) zamenu duga za obveznice (debt-securization
swap), (4) zamenu duga za robu i usluge i (5) zamenu duga za kapitalnim ueem
i investicijama (debt-equituy swap). U tom kontekstu, prezaduena drava treba
specijalnim fiskalnim pogodnostima da podstie direktnu konverziju duga za robu
i usluge dunika, otkup duga po osnovu potraivanja od izvoza roba i usluga,
kupovinu sopstvenog duga na sekundarnim tritima sa diskontom, ulaganje
kapitala od prodaje duga u kupovinu kontrolnog paketa akcija, konverziju duga
u duniku valutu koja se kapitalno ulae u investicije zemlje dunika i ulaganje
dunika u kupovinu obveznica koje emituje poverilac po berzanskom kursu
uz umanjenje za diskont. Najzad, fiskalna politika zaduene privrede treba da
stimulira razvoj cesije pri kupoprodaji prestrukturiranih dugova, kao i novacije
i subparticipacije.
Eskalacija inflacije i krize, fleksibilitet deviznih kurseva i varijabilitet
kamatnih stopa inducirali su rastui trend kamamog i deviznog rizika sa relativno
znaajnim potencijalnim gubicima u profitu, erodiranjem bankarskog kapitala
i divergentnim kretanjem ponude i tranje na finansijskom tritu. Heding
investicione strategije sada koriste banke u funkciji minimiziranja kamatnih
i kursnih rizika posredstvom transakcija na robnom i finansijskom tritu. U
okviru finansijskog hedinga kombinuju se efektivne i terminske transakcije
sa finansijskim instrumentima koji divergentno reaguju na promene deviznog
kursa (valutni heding) i na promene kamatne stope (kamatni heding), mada i
kombinacija efektivnih transakcija i transacija na tritima rizika (trite opcija
i svopova) daje relativno dobre performanse u realizaciji hedinga. Razvojno
orijentisana fiskalna politika treba da podstakne bum heding transakcije, putem
kojih banke kreiraju nove finansijske instrumente za transfer rizika. Realokacija i
redistrbucija kamatnog i kursnog rizika forsiraju se razvojem fjuersa, forvardsa,
opcija i svopova u okviru transakcija na zvaninim i nezvaninim tritima
(berze i OTC trita), pod uslovom da strukturalistika fiskalna politika, direktno
i indirektno, reducira potencijalne rizike delovanjem na sve tri faze heding
transakcija (faza monitornog rizika, faza predvianja promena kamatnih stopa i
deviznih kurseva i faza nominovanja heding instrumenata koji minimiziraju rizik).
Time bi radikalna fiskalna politika doprinela ostvarivanju ciljeva poslovne politike
modernog finansijskog menadmenta preduzea i banaka, i akceleratorskom
razvoju upravljakih finansija i korporativnog finansiranja u tranzitornom periodu
finansijske revolucije bankarskog preduzetnitva i fmansijskog menaderstva.
Moderno fiskalno upravljanje sa strategijskim poreskim planiranjem i budetskim
inenjeringom (javni izbori i novo organizaciono ponaanje drave), stoga, mora biti
111

Fiskalna strategija

readaptirano rizinom finansijskom okruenju sa novom funkcijom koordiniranog


upravljanja aktivom i pasivom preduzea, banke i drave. Kooperativnost izmeu
monetarnog, bankarskog, finansijskog i fiskalnog menadmenta je, dakle, biznis
neminovnost u operativnom i strategijskom menadmentu i marketingu.
Nova jugoslovenska poreska politika mora biti razvojno orijentisana
kako bi deregulacijom, reprivatizacijom i liberalizacijom ubrzala ekspanzivni
trend trine privrede.163 Zato i sva investiciona ulaganja treba oslobadati od
poreskih nasrtaja tokom narednih 5-7 godina, s tim da po isteku 7 godina treba
institucionalno ugraditi mehanizam poreskog kredita (kakav inae egzistira
u razvijenim trinim ekonomijama OECD i EZ). U novokreiranom razvojnom
ambijentu, strane kompanije plaale bi najnii porez u Evropi. Korporacijski
porez bi iznosio 1-4% ostvarenog netodobitka. Fleksibilna poreska politika
omoguila bi ubrzano otvaranje off shore kompanija i off-shore bankarskih
jedinica sa oporezivanjem profita od 1% sa snanim dugoronim dodatkom sveeg
kapitala i sa vrstom poslovnom kooperativnou sa poslovnim svetom. Nova
ekonomska politika drave u petogodinjem tranzitomom periodu omoguiia
bi (preko podsticajne poreske politike) potpuno oslobaanje od poreza za sve
vlasnike hartija od vrednosti i sve devizne tedie. Razvojna fiskalna politika
podsticala bi otvaranje slobodnih carinskih zona sa brzim protokom robe, kapitala
i tehnologije. Drastinim reduciranjem carina drava bi pojaala delovanje
inostrane konkurencije na domau proizvodnju i unutranje trite, naroito u
pravcu razbijanja monopolskih jezgara.
Stimulativna poreska politika bi na srednji rok ukinula oporezivanje
zarada i to sve dok se ne dostigne nivo razvoja srednje razvijene evropske zemlje
i nivo zarada u srednje razvijenim zemljama. Ekstra zarade i plate monopolista i
rentijera progresivno bi se fiskalno zahvatale u korist socijalnih fondova dok traje
privatizacija (a nakon toga u budete lokalnih samouprava). Ukidanje poreza na
zarade pratilo bi ukidanje doprinosa, osim doprinosa za socijalno, zdravstveno i
penzijsko osiguranje, ije stope ne treba da budu vie od 10% od zarade (s tim
to 50% tereta pada na poslodavca). Progresivni porezi bi se uveli na zemlju koja
se ne obrauje, na poslovni prostor koji nije u funkciji, na opremu koja se ne
koristi. Neiskorieni i nedovoljno korieni proizvodni kapaciteti, takoe, bi se
fiskalno penalizovali u naredne 3 godine. Luksuzna (domaa i uvozna) potrona
roba dopunski bi se oporezovala novouvedenim porezom na dodatu vrednost.
Novoosnovana privatna mala i srednja preduzea bila bi osloboena plaanja
poreza tri godine u urbanim centrima, pet godina u depresiranim regionima i
nerazvijenim podrujima, i sedam godina u pograninim optinama i brdskoplaninskim podmjima.
Razvojno stmktuirana fiskalna politika bila bi transparenta i stabilna.
Tvrda poreska ogranienja eliminisala bi nominalno usidrena meke budetske
rashode drave i to bez deficitamog finansiranja javnog sektora kresanja
budetskih rashoda sa imperativima reprivatizacije (dela) dravne administracije i
sa prenoenjem dela javnih usluga na privatne firme. Formiranje poreskih prihoda
163

Dr S.Komazec, dr .Risti i dr S.Vuievi, Finansijska ekonomija, Savremena administracija,


Beograd, 1993.

112

Javna ekonomika versus javne finansije

na niem nivou uslovie finansijsko prilagoavanje budetskih rashoda drave i


to bez deficitarnog finansiranja javnog sektora iz primame emisije. Eventualnu
diskrepciju izmeu fiskalnih prihoda i javnih rashoda drava e popunjavati samo
na finansijskom tritu sredstvima zajmovnog finansiranja. Limit bi iznosio 3-5%
drutvenog proizvoda, s mogunou javnog uvida u celokupnu stmktum javnih
trokova drave i javnih zajmova, koji ne mogu da predu nivo ukupne vrednosti
dravne imovine.164 Samo u takvim uslovima porezi bi predstavljali finansijsku
nadoknadu poreskog obveznika (gradanina) svojoj dravi za dovoljnu proizvodnju
i privrednu distribuciju javnih dobara i usluga u oblasti obrazovanja, nauke,
zdravstva, odbrane i sudstva (u skladu sa javnim izborima, javnim marketingom i
javnim menadmentom). Time se doprinosi smanjenju utaje poreza i reafirmaciji
poreskog morala. Mali porezi su ipak najbolji lek za evaziju poreza.

7.2. Strukturna fiskalna politika prestruktuiranje i berze


Intelektualni izazov nove klasine makroekonomije po pravilu daje
negativni odgovor na pitanje da li budetski deficit apsorbuje privamu tednju,
da li javni dugovi smanjuju privatnu potronju za obveznicama proizvodnih
kapitalnih ulaganja i da li se teret javnog duga prebacuje na budue generacije. Ovi
teoretiari smatraju da se, ukoliko javni rashodi nisu pokriveni iz tekuih poreza,
izlaz nalazi ili u prodaji kamatonosnih obveznica ili tampanja novca. I ako se
pristupi zatvaranju rupa u budetu prihvate preko nenovanog duga, gradani
ve znaju da e u budunosti morati platiti vei porez da bi se platila kamata, a
da bi platili budue poreze, obveznici moraju da tede upravo onoliko koliko im
je potrebno da bi kupili nove dravne vrednosne papire. Ali, ukupno bogatstvo
i ukupna potronja se ne menjaju, a odlaganjem poreza se nita ne postie, jer
je, uz datu sadanju vrednost poreskih obaveza diskontiranih po kamatnoj stopi
na dravne vrednosne papire, vremenski raspored irelevantan. Buchanan je ovu
doktrinu nazvao ricardijanskom, smatrajui problem odlaganja poreza preko
domaeg zajma loom opcijom fiskalne politike.165 S druge strane, i supstitucija
poreza emisijom novca u procesu finansiranja dravnog deficita nema nikakav
realni efekat, jer e novi novac podii cene dovoljno visoko, tako da realna koliina
novca ostane nepromenjena.
Dok ricardovska doktrina negira snagu kompenzatorske fiskalne politike
koja se finansira putem deficita, dotle konvencionalna keynesijanska teorija sa
stanovita efikasnosti fiskalne politike u kratkom roku smatra da smanjenja poreza
i poveanja transfernih javnih rashoda poveavaju ukupnu tranju, podiui
simultano zaposlenost i cene.
Fiskalni konzervativci dokazuju da finansiranje deficita putem zaduenja
optereuje budue generacije (Buchanan i Ferguson), dok Modigliani da se
budue generacije optereuju samo u onoj meri u kojoj deficitarno finansiranje
smanjuje nasleene fondove ljudskog i materijalnog kapitala. Tobin, pak,
164
165

Dr S.Komazec,dr Z.Bingulac, dr .Risti i dr S.Vuievi, Strategija poslovnog finansiranja, Via


poslovna kola, Beograd, 1993.
J.Buchann, Banro on the Ricardian Theorem, Joumal of Political Economv, april 1976.

113

Fiskalna strategija

upozorava na paralelizam kratkog i dugog roka, smatrajui da keynesijanci veruju


da ekspanzionistiki fiskalna politika deluje na stanje nedovoljne zaposlenosti, s
obzirom da deficiti povlae utede koje bi se u odsustvu adekvatne tranje za
investicijama izgubile usled smanjenja dohotka. Ricardovci veruju, suprotno
keynesijancima i fiskalnim konzervativcima, da su deficitni budetski rashodi
nekorisni na kratak rok i nekodljivi na dugi rok (Tobin).
Kevnesijansko gledite bi u osnovi moglo da podri Pigouov efekat,
ukoliko se rauna na vei podsticaj potronji kod dravnih poverilaca, nego na
odvraanje od potronje buduih poreskih obveznika. Ricardijanci, pak, smatraju
da stalno smanjenje nivoa cena poednako poveava realnu vrednost dravnih
nenovanih obveznica i s tim povezane poreske obaveze.
Ricardovska teorema ekvivalencije ima znaaj za monetarizam, jer bi
monetaristiki ricardovac mogao da veruje da se nivo cena prilagoava u sluaju
da realna koliina novca ostane nepromenjena. I kada centralna banka kupuje
dravne vrednosne papire, ricardijanac smatra da transakcija na otvorenom tritu
poveava bogatstvo, iako se po efektu ne razlikuje od novane kie u procesu
finansiranja budetskih izdataka. Za kevnesijance bi porast novane mase, koji
nastaje iz transakcija na otvorenom tritu, samo smatran manje ekspanzionistikim
u odnosu na isti iznos novca koji bi rastao deficitarnim finansiranjem ili novanom
kiom (Tobin).
Barro, kao pristalica nove klasine makroekonomije, nije prvi otkrio
ricardovsku teoremu ekvivalencije (jer su to pre njega uinili Tobin i Bailey), ali
ga je snano isticao stanovita tzv. ivotnih krugova i nasledstva i ogranienja
likvidnosti. U tome je Barro i preterao poput Feldsteina u odbrani svoje postavke
da tekue uplate za socijalno osiguranje smanjuju formiranje kapitala. Meutim,
Barro je u pravu kada istie, da planovi potronje i tednje nisu neutralni sa
stanovita vremenskog rasporeda plaanja poreza, jer finansiranje javnih
rashoda zaduivanjem poveava tekuu potronju i smanjuje raspoloivu tednju
za kupovinu drugih oblika imovine sem dravnih vrednosnih papira. Tobin
misli suprotno, s obzirom da zamena tekueg oporezivanja imovine buduim
oporezivanjem imovine donosi isti efekat: smanjenje tekuih poreza ne koristi
buduoj akumulaciji. Druga je stvar sa oporezivanjem zarada, ukoliko porezi
padaju na prihode od investicija u ljudski kapital, mada je mogua supstitucija u
korist dokolice.
Keynesijanci,166 isto tako, smatraju da diskontna stopa za budue poreze
odgovara tokovima dohotka na koji se porez plaa i da je stopa vie od diskontne
stope za dravne obveznice. Emisija dravnih obveznica, pri tome, poveava
neto bogatstvo, ak i onda kada poreske platie oekuju poveanje poreza za
otplatu dodatnog duga. Inflatorna neizvesnost, meutim, ini svoje u smanjenju
atraktivnosti novca i novanih potraivanja u odnosu na realnu imovinu. Stoga
su dobici u bogatstvu manji, jer se suavaju diskontne razlike u inflatornim
neizvenostima.
166

W.Smith, A.Neo-Keynesian View of Monetary Policy, u Controling Monetary Aggregates, Federal


Reserve Bank of Boston, 1969,.

114

Javna ekonomika versus javne finansije

U raspravi o efektima finansiranja deficita putem zaduenja u sklopu


dugorone ravnotee sa punom zaposlenou podupirana su gledita kevnesijanaca
i konzervativnih fiskalaca da deficitarno budetsko finansiranje zajmovnim
resursima istiskuje fond kapitala. Meutim, sa stanovita opservacije budetskih
deficita i kratkorone stabilizacione politike, Tolbin tvrdi da bi keynesijanska
fiskalna politika bila uspena u kratkom roku, s obzirom da bi supstitucija
tekueg oporezivanja izdavanjem obaveznica stimulisala tekuu potronju i
da bi ekspanzija realne tranje u uslovima neadekvame zaposlenosti poveala
proizvodnju i zaposlenost.167
Pristalice ekonomije ponude tee redukciji poreza, a kevnesijanci poveanju
poreza za suzbijanje inflacije. U snienju poreza ekonomisti ponude vide znaajan
podsticaj proizvodnji, a preko toga i ponudi robe i usluga na tritu. Pridavanjem
znaaja niskim poreskim stopama, strukturalisti smatrajui da redukcija poreza
predstavlja kljuni instrument za suzbijanje inflacije i smanjenje budetskih
deficita. Suprotno od toga, pristalice ekonomije ponude potvruju da su budetski
deficiti povezani sa inflacijom i porastom kamatne stope, i da, stoga, provociraju
efekat istiskivanja sa negativnim implikacijama na investicionu aktivnost i budui
rast.
Najnovija politika izlaska privrede iz recesije vie se ne bazira na
monetaristikoj restrikciji tranje u inflaciji ili na kevnesijanskoj ekspanziji tranje
u depresiji ve na regulisanju ponude ije poveanje, u uslovima istovremene
inflacije i nezaposlenosti, treba da otkloni oba ova arita nestabilnosti168. Sredstva
za ostvarivanje ove politike su deregulacija privrede, smanjenje uloge drave
u regulisanju ekonomskih tokova, oivljavanje inicijative posredstvom trita,
potiskivanje uloge sindikata, monetaristika restriktivna politika obuzdavanja
inflacije i fiskalna politika redukcije poreza i javnih rashoda. Pri tome, sredstva
osloboena iz dravnog budeta, neracionalo usmeravana, bila bi ostavljena biznisu
i potroaima iji bi produktivni udari na ponudu izveli privredu iz krize iz prostog
razloga to veruju da su trine ekonomije prirodno efikasne, iako ne proizvode
prirodni rast, dovoljan za suzbijanje inflacije i za smanjenje nezaposlenosti. Stoga
smatraju da e sa porastom profita, tednje i investicija u uslovima eliminisanja
nekontrolisane socijalizacije dohotka i naturene dravne regulative nezaposlenost
sama po sebi opadati sa rastom proizvodnje.
Problem rasta proizvodnje, odnosno ponude, teoretiari supply-side
ekonomije vide u spektru stimulansa rada, tednje i investicija, pri emu
fiskalna relaksacija reprezentuje okosnicu strategije rasta ponude. Re je, dakle,
o imperativnoj prealokaciji resursa iz neproduktivnih punktova, neproizvodnih
depova, potronje i dokolice u korist rada, tednje i investicija u funkciji
promovisanja ekonomskog rasta. Prema tome, zanemaruje se redistributivna
fiskalna funkcija u korist alokativne funkcije destiniranjem resursa biznisu, poto
poboljanje ekonomskog poloaja bogatih u dugom roku treba da dovede do
poveanja ivotnog standarda siromanijih (iako Tobin sumnjiavo gleda na mogu
167
168

J.Tobin, Akumulacija imovine i ekonomska aktivnost, Centar za kulturu, Delatnost, Zagreb, 1983.,
str.75.
Ackerman, Reaganomics, Rhetoricvs Reality, Pluto Press, London, 1982.

115

Fiskalna strategija

uspeh supply-sidersa). Tobin, zapravo, sumnja u sposobnost da se proizvedu


efekti saglasno rezultatima naivne prognoze protagonista supply-side politike.
Predikcija na snienje poreza u formi pokretanja ekonomskog rasta
preko stimulacija rada, tednje i investicija implicira potpunu slobodu trinim
zakonima komplementarnu sa smanjivanjem uloge dravne intervencije.169 U tom
sklopu, teoretiari ekonomije smatraju (1) da se budetska sredstva manje - vie
neracionalno troe, (2) da drutvena korist od razliitih oblika javnih izdataka nije
ekvilibrirana sa drutvenim trokovima, (3) da jaanja dravnog intervencionizma
vode ekspanziji administrativnog aparata i neracionalnom zapoljavanju i
supstituciji ekonomske logike, (4) da javni sektor, usled odsustva trinih
zakonitosti, redukuje produktivnost i vodi socijalizaciji gubitaka javnih preduzea
i (5) da predimenzionirana javna potronja generira inflacione impulse, reducira
ekonomski rast i smanjuje produktivnu zaposlenost. Meutim, keynesijanci
osporavaju neokonzervativne teoretiare supply-side ekonomije da ekspanzivni
rast javnog sektora negativno deluje na cene, zaposlenost i rast, smatrajui da javni
sektor ne indikuje stagflaciju, s obzirom da egzistira nesignifikativna korelacija
izmedu uea javnih rashoda u drutvenom proizvodu i stope rasta realnog
drutvenog proizvoda. Keynesijanci negiraju ak i hipotezu o delovanju rasta
javnog sektora na inflaciju, poto se monoklauzalni pristup inflaciji ne priznaje
sindromom stagflacije.
Fiskalni indikatori
ZEMLJE
vedska
V. Britanija
Francuska
Nemaka
SAD

Uee javnih
rashoda u dru.
proizvodu
1990
1995
69
69
55
56
55
56
48
48
37
38

Uee poreza
u drutvenom
proizvodu
1980
1995
53.2
55.2
34.2
35.2
40.8
44.5
39.0
39.1
30.2
32.3

Uee budets.deficita u
dru.proizvodu
1985
-6.6
-2.4
-3.3
-1.3
-5.3

1990
-3.3
4.0
-11.8
-2.0
-2.6

1995
-8.8
-8.0
-5.0
-4.2
-2.2

Uee neto
javnog duga u
dru. proizvodu
1995
84.6
52.6
52.4
59.2
54.9

No, keynesijanci se, zajedno sa strukturalistima, ostro protive


zanemarivanju budetskih deficita zbog toga to doprinose poveanju kamatne
stope (kevnesijanci), odnosno produbljivanju tzv.crowding out-a (strukturalisti).
Iz tih razloga je savremena debata o deficitarnom finansiranju izbacila na povrinu
tri teze: (l)budetski deficit utie na evoluciju cena i kamatne stope (monetaristi),
(2) budetski deficit izaziva efekat istiskivanja (strukturalisti) i (3) budetski deficit
ne utie na inflaciju i kamatnu stopu, ukoliko se optira neutralno finansiranje
(keynesijanci). Meutim, novije analize deficitarnog finansiranja pokazuju neto
drugo. Naime. pokazalo se da finansiranje sve veeg deficita javnog sektora
stalnim emisijama hartija od vrednosti od strane dravne blagajne podstie
izrazitiji inflatorni proces nego u sluaju da se deficit pokriva kreiranjem primarnog
novca. Pokrie sve veeg deficita, koji potie od poveanih otplata kamata na sve
vei dug javnog sektora, stvara multiplikovan mehanizam. Politika zaduivanja
169

C.V.Brown i P.M. Jockson (Ed.),Public Sector Economics,Basil Blackwell, Oxford, 1990.

116

Javna ekonomika versus javne finansije

javnog sektora uslovljava poveanje trokova finansiranja proizvodnih delatnosti,


dok poveanje kamatnih stopa na javni dug, koji je neophodno da bi se privukla
tednja, koja se obino plasira u depozite, dovodi do znaajnijeg efekta imovine
kod potroaa, tj. do irenja sklonosti ka troenju i, time, do ekspanzije inflatornih
podsticaja. Potrebno je, stoga, poveati emisiju primarnog novca ili, pak, emisiju
izvesne kombinacije primarnog novca i blagajnikih bonova, to bi dovelo do
sporijeg rasta finansijske aktive, a, tako, i kao slabljenja tzv. efekta imovine.170
Strukturalisti, u osnovi, plediraju, pored iznetog, na liberalizaciju reima
amortizacije i poreskog kredita za investicije, kontakciju socijalnih programa i
javnih usluga, redukciju budetske pomoi niim nivoima organizovanja javne
potronje, reanimaciju deprimiranih regiona (pomo regionima pogoenih
krizom industrije), koncipiranje nove industrijske politike, instituisanje tzv. les
rabais fiscaux u korist krupnog kapitala i biznisa, smanjenje poreza bogatijim
u alternaciji poveanja poreza siromanijim, radikalizaciju ekonomske ponude,
klizanje prema konzervativizmu itd. Keynesijanci, naravno, iritirani bezobzirnom
prodornou teorije supply-side ekonomije ustaju protiv pojedinih stavova
strukturalista, smatrajui (1) da kontrakcija socijalnih programa i programa
javnih usluga rizikuje da izazove redukciju aktivnosti i zaposlenosti, (2) da je
redukcija budetske pomoi inkompatibilna sa socijalnim transferima, jer egzistira
tradicionalna dilema izmeu socijalne strane medalje i ekonomske efikasnosti, koja
ako se pravilno ne shvati, izaziva socijalnu regresiju i regionalne distorzije, (3) da
su budetski deficiti, visoke kamate, recesija i nezaposlenost tei od inflacije (to
se kao prigovor odnosi na monetariste), (4) da je nova politika dezinflacije izazvala
erupciju spirale nadnice - cene i konflikte raspodela sa nepovoljnim implikacijama
na produktivnost i motivaciju rada, (5) da su principi novog federalizma i politika
redukcije pomoi federalnog budeta drava i lokaliteta uveli ilegalnu presiju (od
15% do 20%) u manje razvijenim regionima, koja je, pored toga, i tea za 5-10%
nego u razvijenim podrujima, (6) da kontradikcije u ekonomiji ponude (kao i
monetarizmu) tee da indukuju recesionistiku spiralu (pravdanjem imperativom
recesiono preiavanje privrede za njenu revitalizaciju) i (7) da se uvodi udna
strategija >^top and go staflation u reavanju problema strukturne krize.
U razvijenim industrijskim zemljama ekonomska politika podsticaja
investicija dobija sve vie na znaaju u paraleli sa razvojem sadanje krize.171
Politika podsticaja investicija uglavnom se sprovodi kompenzacijom dela
izdataka za nadnice (radi smanjenja nezaposlenosti), kompenziranja dela trokova
proizvodnje (ueem u finansiranju nauno istraivakog rada), restituisanja
sopstvenog kapitala (davanjem fiskalnih olakica preduzeima, neposrednim
ueem u finansiranju (grana i preduzea pogoenih strukturnom krizom),
direktnim subvencijama, oslobaanjem dela socijalnih doprinosa, davanja
kredita sa beneficiranim kamatama i investicionih doprinosa (finansiranje dela
izdataka za investicije) i finansiranje investicija u nedovoljno razvijena podruja
(iz sredstava dravnog budeta, regionalnih i socijalnih fondova, razvojnih i
investicionih banka).
170
171

Dr S.Komazec i dr .Risti, Monetama i fiskalna strategija, ABC Glas, Beograd, 1992.


Dr S.Komazec, dr .Risti i dr J.Kova. Savremene teorije stabilizacione politike, ABC Glas, Beograd,
1993.

117

Fiskalna strategija

Na planu podsticanja akumulacije, investicija, rizika, raspodele i razvoja


sektora privrednih organizacija, fiskalna politika obino se koristi metodama
diferencijalnog ili diskriminatorskog oporezivanja selektivne poreske politike,
ubrzane amortizacije, poreskog kredita, preferencijalnog tretmana ukalkulisane
dobiti i sl. Razliitim oblicima amortizacije (linearni metod, metod zbira godina,
metod dvostrukog opadajueg balansa, metod slobodne amortizacije, metod
investicionih subvencija, metod inicijalnog odobravanja i metod investicionog
odobravanja), redukcijama poreskih stopa i poreskih osnovica (bonifikacije,
koncesije, olakice i oslobodenja), odbitnim poreskim stavkama (dedukcije:
poreski kredit, poreska remiza) i preferencijalnim poreskim tretmanom
ukalkulisane dobiti po osnovu rasta cena dravnih hartija od vrednosti, u osnovi se
podstie investiciona aktivnost u razvijenim industrijskim zemljama. Mogunost
kompenziranja gubitaka, doputenjem obveznicama poreza na dobit da iskazuju
gubitak medu trokovima, ubiti predstavlja svojevrsnu premiju za rizik i dodatni
stimulans za investiranje i spremnost za preuzimanje rizika.
Fiskalni podsticaji su za donoenje uslova od posebnog znaaja, poto se
nesigurnost, koja se ogleda u investicionom kalkulacijama u vidu premija na vei
rizik, izuzetno poveala (to onemoguuje da normalan paket kapitalnih projekata
ispuni prihvatljive finansijske kriterijume). Najee i najtee su pogodene one
investicije u kojima premije za vei rizik, delujui snano u pravcu obezvreivanja
oekivanog profita, ine sadanju vrednost tih buduih profita minimalnom
(Greespan). Poveanje investicionog rizika protekle decenije odraava se i na
trita akcija, na kome je odnos izmedu cene i zarada pao na najnii nivo, to je
posledica poveane diskontne stope nametnute oekivanom rastu dobiti. Premije
na visoki rizik sputavaju sposobnost slobodnog trita da se prilagodi primeenim
dugoronijim tendencijama, otkupljuju osetljivost procesa prilagodavanja pomou
ponude i tranje, te dovode do nestabilnih ekonomskih prilagoavanja. Inflaciono
okruenje ini jo neizvesnijim ove akumulacije u vezi sa stopom dobiti od novih
investicija. A i kada se ukupni profit poveava u srazmeri sa stopom inflacije
disperzija tih profita izmedu poslovnih poduhvata, ima tendenciju da se poveava
u paraleli sa rastom inflacije, koja pored toga to unosi veu neizvesnost u
kalkulisanje stope dobiti, deluje u pravcu skretanja investicionih trendova prema
kratkoronim projektima. Stoga nije neoekivano to je kao reakcija na visok
rizik i nedostatak privatnih investicija bilo pokuaja poveanja potronje pomou
fiskalne ekspanzije. Aktivna politika nadnica se, u tom kontekstu, ne zadrava
samo na koenju rasta nadnica i ukidanja automatizma, ve i na irenju prostora
investiranju, zaustavljanju rasta nezaposlenosti i tendencije opadanja profita,
spreavanju razvijanja dananje krize u depresiju i uspostavljanju drutvenog
konsenzusa u utvrdivanju novih relacija izmedu rada i kapitala.172
D.Fiskalni deficit, javni dug i tzv. efekat istiskivanja (crowding-out) jesu
visoko kotirajui aktuelni problemi savremenih ekonomskih politika industrijski
razvijenih zemalja OECD u fokusu intelektualnih rasprava akademskih
ekonomista.173 U teorijskim duelima i empirijskim analizama monetarista,
172
173

Dr .Risti, Fiskalna ekonomija, Savremena administracija, Beograd, 1991.


J.P.Patat, La Complementarite des politiques budgetaire, monetaire et financiere dans un cadre
intemational, Cahiers economiques et monetare 37/90, str. 195-206.

118

Javna ekonomika versus javne finansije

keynesijanca (fiskalista), pristalice teorije racionalnih oekivanja i teoretiara


ekonomike ponude iznalaze se validni argumenti dokazivanja ili pobijanja
egzistencije tzv.efekata istiskivanja (crowding-out ili leffect deviction) u sklopu
hroninih i strukturnih budetskih deficita i volumeniziranog javnog zaduivanja
na finansijskim tritima.174 Medutim, keynesijanski scenarij se poklapa sa
scenarijem racionalnih oekivanja samo onda kada je uravnoteeni budet cilj
fiskalne politike. Samo tada bi pojava budetskog deficita u ciklinoj recesiji dovela
do oekivanja viih poreza i ubrzala recesije. No, ako je ravnotea budeta pri
punoj zaposlenosti prihvaeni cilj, sva poveanja poreza ne mogu biti oekivana u
toku same recesije i nedovoljne zaposlenosti, jer bi poreska oekivanja podravala
prihvaenu anticiklinu politiku (Baily).
No, u istraivanju realnog crowding-out-a dravna restrikcija budeta vie
ne igra ulogu, s obzirom da se kao vaan faktor razvija investicioni multiplikator
poveanja dravnih izdataka. Pozitivan investicioni multiplikator dovodi do
poveanja cena koje garantuju realan rast. Vea izdvajanja drave uz simultano
suzbijanje inflacije deluju pogoravajue na nivo zaposlenosti i mogu dovesti do
opadanja realnog dohotka, a time i do poveanja nezaposlenosti. Interzavisnost
monetamog rasta i realne produkcije u kratkom roku je fundamentalni aspekt
interpretacija monetarista ciklusa ekonomske aktivnosti, pri emu redukcija
poreza, koja uveava raspoloivi dohodak u datim monetamim uslovima, biva
finansirana emisijom obligacija radi pokria deficita javnog sektora. Redukcija
stope oporezivanja u pravilu daje impulse proizvodnji, tednji i investicijama.
Pri tome su podsticaji investicija vei ukoliko monetame restrikcije redukuju
inflaciju. Smanjenje poreza u sadanjosti poveava fiskalne prihode u budunosti
po propozicijama tzv. Lefferove krive. Fiskalna politika, u tom kontekstu, treba da
sledi politiku restrikcije budetskih rashoda da bi bila kompatibilna sa monetamom
restrikcijom. Kompatibilitet je osiguran finansiranjem deficita obligacijama koje
ekspanzivno deluju na realnu proizvodnju i osnovu oporezivanja koja neutralizuje
gubitak fiskalnih prihoda. U pravilu, neizbeni fiskalni deficiti sinonim su za
inflaciju i asimilirani u retardirano oporezivanje.
Izdaci javnog sektora, dakle, obaraju nivo normalne proizvodnje, s
obzirom na to da izazivaju dugorono istiskivanje tranje privatnog sektora.
Problem dugoronog istiskivanja tranje privatnog sektora javlja se u uslovima
dominacije budetske politike, pa ak i kada egzistira realni kratkoroni efekat
multiplikatora. Suprotno od Brunner-Meltzerove analize, Robin, Buitter,
Modigliani i ando negiraju kratkorono i dugorono istiskivanje tranje privatnog
sektora i pokazuju da porast realnih izdataka javnog sektora poveava dugoronu
proizvodnju i dugorone zalihe realnog kapitala175. Mayer, po Frischu, zanemamje
tzv. crowding-out efekat (tj.efekat istiskivanja tranje privatnog sektora), koji
174
175

J.Tobin, akumulacija imovine i ekonomska aktivnost, Centar za kultumu delatnost, Zagreb, 1983.,
str.75.
J. Tobin and W.Buitter, Long-run effects of fiscal and monetary policy on aggregate demande, u
J.L. Stein (Ed.). Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976., str.273-309. W.Buitter, The LongRun Effects of Fiscal Policy, Econometric Resarch Program,Research Monetarism, op.cit., oktobar
1975. i J.Tobin Repply Is. Friedman a monetarist, uR.L. Stein (Ed), Monetarism, op.cit., str.332-336.
iF.Modigliani a.Ando, lmpacts of fiscal actions on agregate income and the monetarist controversy:
theory and evidence, u J.L.Stein (Ed.) op.cit., str.17-42

119

Fiskalna strategija

Stein smatra za glavnu razliku izmeu monetarista i neokeynesijanaca. Crowdingout efekat pokazuje da izdaci javnog sektora koji se ne finansiraju stvaranjem novca
nego poveanjem poreza i/ili porastom zaduivanja, imaju za posledicu smanjenje
izdataka privatnog sektora, koji delimino ili u potpunosti kompenziraju poveane
izdatke javnog sektora.176 Zanemarivanje crowding-out efekta izraava optimizam
u odnosu na stabilizacionu politiku javnog sektora, dok njegovo isticanje povlai
suprotnost.

176

Dr. .Risti, Ekonomija drutvenih delatnosti, Nova prosveta, Beograd, 1991.

120

8. EKONOMIJA INSTITUCIONALNIH INVESTITORA:


RAZVOJNI I INVESTICIONI FONDOVI

8.1. Reprivatizacija i deregulacija


Od poetka 80-ih godina u zemljama OECD otvoren je proces
deregledmentacije (deregulacije) i reprivatizacije (denacionalizacije) s ciljem
da se povea trina konkurentnost, smanje gubici javnog sektora i subvencije
iz dravnih budeta, povea ponuda roba i usluga na tritu i rentabilnost
denacionalizovanih preduzea, reducira dravni monopol u kljunim sektorima
privrede (transport, potanske usluge, telekomunikacije, energija, gas i dr.) i smanji
uloga dravnog intervencionizma. Samim tim, potezi javne vlasti bili su sraunati:
reducirati prezaposlenost u javnim preduzeima, limitirati irenje javnog sektora
u odnosu na privatan sektor, ukloniti problem prezaduenosti dravnih preduzea,
prestrukturirati proizvodne programe sklerotinih monopolskih firmi, izvriti
reevaluaciju tarife javnih usluga, izloiti javni sektor trinoj konkurenciji.
Masovna rasprodaja dravne imovine u zapadnim zemljama rezultat
je utiska da drava, kao doskoranji kljuni nosilac svojine i osnovni regulator
privrednih tokova, ubrzano gubi pristalice, nezavisno od svoje ideoloke podloge
u procesu nove preraspodele dohotka i ekonomske moi, restauracije privatnog
preduzetnitva i rehabilitacije poslovnog biznisa osloboenog administrativnog
intervencionizma i visokih dabina.
Dravu valja potisnuti iz privrede - veli sadanji talas liberalizma u poruci
pristalicama regulativne uloge drave. Privilegovanjem dravne regulative
suzbija se preduzimljivost i kreativnost, i degradira preduzetnitvo. Stoga se apostoli
neoliberalistike politike zalau za smanjenje poreza, za svoenje uloge drave na
ulogu okvimog regulatora, koji pomae, pre svega, napore privatnih preduzea
i preduzetniki duh u privredi, i za indirektno podravanje socijalnih tekovina
drave blagostanja (kroz obavezu preduzimaa da o socijalnim kotizacijama misle
kroz biznis)177.
Privatizacija je ponovo ula u modu iz ideolokih motiva. Liberalna i
konzervativna shvatanja o loim posledicama rasta dravne svojine u privredi i
o korienju privatne inicijative u razvoju privrede prevagnula su u odnosu na
kejnzijansko uenje o sposobnosti javnog sektora178 u stabilizovanju privrednih
tokova. Usled toga je reprivatizacija (denacionalizacija), u dananje vreme,
poprimila medunarodnu dimenziju. irom planete drave ve prodaju aktivu
javnog sektora privatnicima. Na taj nain, otvoren je svetski proces umiranja
dravnog sektora iz brojnih razloga: (1) nepopravljiva sklonost javnog sektora
ka stalnim gubicima umnogome je uvukla brojne industrijske razvijene zemlje u
177
178

Dereglementation et privatisation, lObservateur de lOECD, No 140, maj 1986, str. 14-16.


M.E.Beeslerv, Privatization,Regulation and Deregulation, Routiedge, London,New York, 1992.

121

Fiskalna strategija

fiskalne potekoe; (2) gubitaki karakter dravnog sektora zemalja u razvoju sa


stalnim subvencijama fiskalnog sektora gurnuo je budete u stanje finansijskog
kolapsa; (3) kvalitet usluga javnog sektora nikada nije korespondirao poveanju
cene niti cena poveanju subvencija i reduciranja poreskih obaveza, poto u optoj
trinoj konkurenciji potroaima nije donosilo vee koristi iako su u sve veem
obimu plaali poreze i (5) javni sektor nikada nije bio izloen konkurenciji, a
monopolski poloaj i dravna zatita titili su nerentabilna preduzea od propadanja.
Stoga se savremeni svet okree u pravcu suavanja javnog sektora, smanjenja
subvencija i reduciranja poreskih obaveza, poto u optoj trinoj konkurenciji i
tehnolokoj trci opstaju samo zdravi nesubvencionirani sektori.179
U zapadnom svetu bilo je sazrelo vreme da se otvori proces reprivatizacije
javnog sektora, odnosno tzv. rasprodaje drave iz ideolokih razloga (eksplicitno)
i ekonomskih motiva (implicitno). I, dosta, 1985. godina oznaava poetak talasa
razvoja javnih preduzea i drave. V.Britanija je prva stupila na scenu prodaje
vlasnitva u dravnim kompanijama, prvenstveno iz tri razloga: (1) drava
smanjuje potrebu pokria gubitka javnih preduzea iz budeta i dolazi do novih
para prodajom javnih preduzea privatnicima, koja je nametnuta politikom zdravog
novca; (2) ideoloka sfera pokazuje da se samo privatni kapital moe uspeno
nositi sa ekonomskom krizom i produktivnijim i profitabilnijim poslovanjem, i (3)
reprivatizacija javnih preduzea smanjuje obaveze poreskih platia za izdravanje
glomaznog i neprofitabilnog dravnog sektora. Poput V.Britanije, u Nemakoj je
izraden privatisierungsprogram koji simultano ubrizgava koliine sveeg novca
u javnu kasu, umanjuje poreske pritiske na pravna i fizika lica (poreski obveznici)
i reducira potrebu popunjavaju gubitaka dravnih preduzea sredstvima dravne
blagajne.
Meutim, i pored toga, Nemaka je u odnosu na evropske zemlje mnogo
umerenija u pogledu denacionalizacije, poto je smanjila dravno uee u akcijama
energetskih grana (Veba) na 30%. Stoga se dalja reprivatizacija moe jedino
oekivati u oblasti proizvodnje aluminijuma, eksploatacije minerala, industrije
elika, proizvodnje aviona i, eventualno, u prodaji lanaca servisa, akcija Lufthanze,
Volskwagenwerkea, Deutsche Verkehrsa i Niaga. Konzervativna zapadnonemaka
koalicija sa skromnijim ambicijama, za sada jedino priprema programe
reprivatizacije javnog sektora prodajom dravnih obveznica multinacionalnog
proizvoaa motornih vozila Volkswagen i velikog energetsko-hemijskog
koncerna Veba.
Izuzeci od evropske laboratorije reprivatizacije jesu samo vedska i
Francuska, u kojima je javni sektor izuzetno jak sa stanovita nacionalizovanog
dela sredstava za proizvodnju, finansijskih sektora, javnih investicija i zaposlenosti
u dravnim preduzeima.
U vedskoj180 javni sektor u godinama stagnacije ostao je glavni dinamini
segment ekonomije, doprinosei, na taj nain, formiranju drutvenog proizvoda
sa 68,1%. Meutim, naslanjanje javnog sektora na javne finansije dosta je stajalo
179
180

R.Hemming i A.M.Monsoor, Privatization, Regulation and Deregulation, Routledge, London, New


York,1992.
B.Caaplan, Swedens winnds of change, The Banker, mart 1985.

122

Javna ekonomika versus javne finansije

dravni budet iji je deficit narastao na 13,4% drutvenog proizvoda u 1982.


godini. Opadajua stopa neto tednje od 15% na 2,5% u periodu 1972-82. godina
nagnala je javnu vlast na uspostavljanje vre veze izmeu budetskog deficita i
investicija na taj nain to je znaajan deo investicija fiskalno alimentiran. Usled
toga, itav period 1974-83.godine karakterie se propulzivnim rastom javnih
rashoda i kulminiranjem budetskih deficita i, naroito, javnih dugova (na 30
mlrd.S % u 1983. godini). Ukupno zaduenje je dostiglo nivo od 40% drutvenog
proizvoda, dok je odnos trokova servisiranja duga dostigao nivo od 18,7%
drutvenog proizvoda.
Ve u toku 1984-85. godine u vedskoj181 se trae putevi kako da se
reducira budetski deficit kada su se socijalni rashodi (socijalno osiguranje,
zdravstvo, obrazovanje, socijalne pomoi) i subvencije ekstremno razvili u skladu
sa propozicijama tradicionalne kejnzijanske politike. I, dosta, u 1984.godini
zaustavljena je godinja progresija javnih rashoda 6-7% i svedena na nivo od 0,6%.
Na taj nain, budetski deficit je sa 13,4% sveden na 10,7% drutvenog proizvoda,
a uee ukupnih javnih rashoda sa 68,1% na 66,6% drutvenog proizvoda u 1984.
godini. Dodue, budetski deficit bio bi na daleko viem nivou da kojim sluajem
nisu poveani fiskalni prihodi, u ijem rastu dominira porast TVA (ija se stopa
poveala na 23%). Meutim, ukupni javni dug poveao se ak na 59% drutvenog
proizvoda, pri emu kamata na javni dug dostie do 90% budetskih rashoda.
S pravom se sada postavlja pitanje da li je mogue ostvariti politiku svoenja
budetskog deficita na 7,9% drutvenog proizvoda u 1988. godini, ukoliko se
ne ostvari neminovan proces reprivatizacije javnog sektora, koji je ve postao
neprijatelj drutvenom budetu.
U vedskoj je, meutim, donet revolucionarni zakon, koji predvia
ustanovljavanje fondova zaposlenih, koji imaju zadatak da kupuju pakete akcija
industrijskih preduzea. Zakonom su utvrene granice za prvu fazu eksperimenta.
Naime, kolektivni fondovi ne mogu posedovati vie od 50% akcija, a najvie do
8% ukupnog akcionarskog skoka registrovanog na berzi. Od 1984. godine pa sve
do 1990. godine srednje i velike industrijske firme sa profitom od preko 500 000
kruna treba da preliju fondovima 20% svog neto super profita. Ovo oporezivanje
pogaa 5.000 firmi, koje treba da izdvoje 2 mlrd. kruna godinje. Vlada je, dakle,
predloila fondove u pokuaju da ojaa proizvodnju i povea zaposlenost, da
povea kapitalizaciju i proizvodne investicije i da ojaa demokratski uticaj
radnika na upravljanje privredom, ukljuujui i olakanje sporazumevanja oko
plata i onemoguavanje finansijskih pekulacija.
vedska je ipak jedina zemlja u kojoj upravo stoji ideja socijalizma kao
poretka i dravno-budetskog ureenja koje u okvirima pune demokratije tei ka
socijalnoj pravdi. U tom ambijentu vedska je spasavanje od ekonomskih nedaa,
koje su pogodile sve razvijene zemlje zapadnog sveta, izvela uspostavljajui
znaajnu distancu i prema talasima neokonzervativizma i neoliberalizma u
ekonomiji. Utoliko je Svedsko iskustvo danas u najezdi privatizacije i deregulacije
u ekonomiji zanimanja, poto se ovi talasi obeshrabruju. vedska je, stoga, jedina
181

B.Caplan, Les problemmes de Veconomie suedoise et les changemnents de la strategie economigue


Problemes economiques, Juli 1985., str.2-7.

123

Fiskalna strategija

preostala drava blagostanja na svetu u kojoj javni sektor, uprkos prigovoru o


birokratizaciji, toliko dobro funkcionie da su gradani isuvie naviknuti na
garantovani red i dobrobit koje im drava prua da bi se izjanjavali za radikalnije
promene. Jedina novina ogleda se u institucionalizaciji tzv.
investicionih fondova zaposlenih, koji, reflektujui meavinu uea u
profitu akcija i alokacije novca se platnog spiska zaposlenih, treba da odbaci realni
profit od 3% koji bi se ulagao u penzioni fond.
Stvaranjem tzv. kolektivnih fondova u Svedskoj pokuava se da se ova
zemlja izvue iz ekonomske krize jaanjem uea radnika u industriji (putem
uea u vlasnitvu), poboljanjem raspodele bogatstva, jaanjem solidame politike
nadnica, poveanjem raspoloivosti rizika kapitala i obezbeenjem otvaranja
novih radnih mesta. Zakonom o fondovima predvida se da kompanije uplauju
u kolektivne radnike fondove 20% od svog realnog profita ili 6% na isplaene
plate i nadnice, to se odbija od osnovice za plaanje poreza na profit. Fondovi
bi trebalo da investiraju u akcije kompanija najvie do 8% akcija; a zajedno sa
penzionim fondom kolektivni fondovi mogli bi maksimalno da poseduju 49%
kapitala kompanije. Konano, fondovi bi trebalo da ostvaruju realan profit od 3%
godinje.
Javni sektor u Francuskoj, koji je funkcionisao u periodu 1963-1980. godine
proiren je tokom 1981-82. novim nacionalizacijama preduzea i banaka. I dalje,
jezgro javnog sektora reprezentuje sedam najveih preduzea: Charbonnages de
France, Electricite de France, Gazde France, SNCF, RATP,Air-France, Air-Inter i
PTT, pored postojeih javnih preduzea u oblasti industrije, energije, graevinarsta,
javnih radova, transporta, komunikacija182.
U Francuskoj je drava otro napadnuta kao preteak balast privrede i
konica privrednog opravka i poleta. Povratak tradicionalnoj privamoj inicijativi
razgraivanjem etatistike stmkture i privatizacijom svega to je dravno je novo
irakovo geslo za optenacionalnu obnovu i izlazak iz krize rasta. Potezi nove vlade
idu u pravcu rasprodaje itavog sektora civilne nukleame proizvodnje, privatizacije
elektrana, elektronske industrije, delova vojnog privrednog aparata, avioindustrije,
javne televizijske mree, automobilskog tmsta Reno, i denacionalizacije banaka i
osiguravajuih dmtava. Cilj je, dakle, jasan:vratiti preko 65% dravne svojine u
privatne mke, a da se tzv. mostovi kohezije ne porue183.
irakova akcija o hitnoj rasprodaji dravne imovine privatnicima u
Francuskoj, u ukupnoj vrednosti od 300 mlrd. EF, meutim, nije naila na iroku
podrku socijalista, budui da nacionalizovana preduzea, banke i osiguravajua
dmtva posluju rentabilno i u skladu sa trinim principima. Tek najnoviji planovi
francuske vlade iz 1986. godine ozbiljnije plediraju na postepenu reprivatizaciju
u privredi. Naime, privatizacija dravnih industrijskih preduzea, banaka i
osiguravajuih drutava planira da se obavi u toku narednih 10 godina.

182
183

J.le Foll, Facteurs de production et risultats des groupes industriels public de 1973. d 1981., Economie
et prevision, No 60, 1983.
A Bizageut, Les transformations recents du secteur public en France et dans FEurope occidentale, Le
revue du Tresor, decembar, 1984.

124

Javna ekonomika versus javne finansije

Privatizacija je postala maltene univerzalno pravilo savremenog sveta,


kako u razvijenim industrijskim zemljama tako i u zemljama u razvoju.
Politika reprivatizacije kljunih segmenata javnog sektora u zemljama u
razvoju postala je sastavna komponenta postupne liberalizacije i deregulacije184.
U teoriji i praksi, prema tome, iskristalisali su se brojni metodi privatizacije.
Medu njima se posebno istiu sledei aplikativni modeli. Prvi metod predstavljaju
javne aukcije preduzea, koja se nude na prodaju. Ovaj metod implicira postojanje
razradene metodologije procene preduzea, razvijenih trinih institucija i
jake kupovne moi. Drugi metod reprezentuje transfer vlasnitva insajderima zaposlenima putem pokJona akcija ili prodaje po povlaenim cenama. Ovaj
metod otvara problem pravinosti i pitanje efikasnosti. Problem pravinosti otkriva
povlaeni tretman insajdera u odnosu na autsajdere; dok pitanje efikasnosti otvara
problem izbora metoda otkupa; ili WBO ili MBO - otkup od strane menadmenta ili
otkup od strane radnika. Trei metod privatizacije odnosi se na transfer vlasnitva
autsajderima - stanovnitvu, strancima, bankama, institucionalnim investitorima
i finansijskim posrednicima. Ovaj metod skopan je sa neizvesnim ishodom, jer
ulazak stranog kapitala u formi zajednikih ulaganja ili celokupnog otkupa akcija
neminovno podrazumeva nagodbu izmeu drave, menadmenta i radnika. U
nagodbi kljunih aktera svako vue na svoju stranu: (1) drava tei da po svaku
cenu zadri svoj dominantan uticaj na firmu, (2) menadment po definiciji titi
svoje interese i (3) radnici, po ustaljenoj praksi, tite svoja mesta i previe brinu
o plati. etvrti metod privatizacije inkorporira prodaju finansijskim institucijama
(prvenstveno bankama i, posebno, penzionim fondovima). Angaovanje penzionih
fondova bilo bi praktinije i delotvornije, jer bi jedan deo novca od prodaje
dravnih preduzea vlada usmeravala u fondove, koji bi bili upravljani kao
privatni penzioni fondovi sa izvorima sredstava i od drugih privatnih subjekata.
Vremenom bi se, stoga, penzije isplaivale ne iz dravnih nego iz privatnih
penzionih fondova, u kojima bi drava imala svoj deo. Peti metod privatizacije
predstavlja besplatnu podelu akcija svim punoletnim graanima u protivuvrednosti
celokupne drutvene imovine. Sredstva bi se usmeravala u investicione fondove,
koji bi bili privatizovani. Konano, esti metod privatizacije (i procesa vlasnike
transformacije) predstavlja kombinovani otkup akcija od strane insajdera i
autsajdera, s jedne strane, i finansijskih institucija, s druge strane, Taj proces bi se
sastojao od nekoliko faza (etapa): (1) pretvaranje preduzea u deoniarsko drutvo,
(2) izdvajanje 20-30% vrednosti imovine preduzea u penzioni fond, (3) penzioni
fond bi se za 2-3 godine obavezno privatizovao, (4) deo imovine preduzea u
iznosu od 30-40% uloio bi se u investicioni fond i (5) deo od 5-10% trebalo bi
alocirati na banke posle okonanja procesa privatizacije.
U celini posmatrano, i Zapadna Evropa se dan-danas mui sa privatizacijom.
Velike zapadnoevropske drave jo imaju dosta kapitala u dravnim preduzeima
koja mogu da ponude tritu za privatizaciju. Stoga, ameriki analitiari na
evropske privrede i na njihova trita akcijama gledaju kao na groblja vlasnika
akcija, jer akcionari (to drava, to menader) neodgovornim upravljanjem gube
184

JonathanAyylen, Privatization in Developing Countries, Lloyds Bank Review, januara 1987.

125

Fiskalna strategija

deo novca koji su investirali. Skoro sve evropske drave jo nemaju trinu kulturu
po ukusu amerikog kapitala.
U ovom trenutku najbogatije evropske drave nastoje da povoljnijim
prodajama dravnih udela u velikim preduzeima ojaaju i razviju domaa trita
akcija, podstaknu mobilnost kapitala, odnosno njegovo brzo i efikasno plasiranje
u najpropulzivnijje delatnosti. Nemaka uporno nastoji da razvije trite akcija
sa veim ulaganjima domaih preduzea i graana. No, kultura ulaganja i
razmiljanja i odluivanje sitnih investitora o tome da li uloiti u banku ili akcije,
jo uvek su daleko od amerikih udela brzih i okretnih igara na berzama. Zbog
toga velike nemake industrije jo uvek dremaju. Privredama Evrope nedostaje
onaj famozni regulatorv body koji je kombinacija odluka uesnika na tritu i
dravnih organa.
Evropa jo vie veruje u ulogu drave nego u dogovor zainteresovanih. Pri
tome ne treba zaboraviti da se SAD i kontinentalna Evropa razlikuju i po razliito
zasnovanim pravnim sistemima.
Prema oceni amerikih strunjaka, Nemaka ima vee izglede za razvoj
trita akcija od Italije i Francuske. Najbolje izglede za razvoj prema procenama
velikih amerikih investicionih banaka imaju trita Nemake, Skandinavije
i, u odreenoj meri, vajcarske i panije. Nasuprot njima stoje Francuska, kao
diriistiki raj i Italija, koja spada u same prapoetke razvoja trita akcija.185
U zemljama Evropske unije postoje mnogobrojni razlozi za promene, koje
inkorporiraju reforme penzionog sistema i privatizaciju. Finansiranje penzionog
sistema treba da se zasniva na principima investicionih fondova. (Mutual
Investment Funds) i da razvija akcionarstva. Mastrihtski zahtevi ve insistiraju
na ogranienju javne potronje i na prikupljanju gotovine u dravnim budetima,
kako bi se redukovao javni dug i delovalo na ubrzanja tempa privatizacije u
Evropi, uprkos protestima zbog prodaje nacionalnog bogatstva strancima (npr. u
Francuskoj).
U mnogim zemljama Zapadne Evrope najatraktivnije i najjednostavnije
privatizacije dravne imovine su praktino okonane. Sada je na redu poslednji
krug u kome se privatizuje imovina optereena loim plasmanima, velikim
brojem zaposlenihi (koje e privami vlasnici otpustiti), slabom konkurentnou.
injenica da preduzee ne posluje uspeno nije argument da ono i dalje treba da
ostane u dravnoj svojini i bude kljuno u subvencijiama i povoljnim kreditima.
Naprotiv, privatizacije je prvi lek da oslobodi ekonomske neefikasnosti, emu u
prilog govore iskustva i rezultati poslovanja takvih preduzea posle privatizacije.
Privatizacija je jedinstvena prilika da se vlade izvuku istih ruku iz razliitih
politikih zameateljstava u privredi, poguraju liberalizaciju (deregulaciju)
privrednog ivota i znatno smanje javni dug. Privatizacija e dovesti mnoga
preduzea u ekonomski red, jer e morati samostalno da posluju na tritu bez
velikih subvencija iz budeta. Tako osloboena sredstva mogu se upotrebiti
zadruge potrebnije intervencije. Privatizovana preduzea ne mogu nastaviti sa
praksom velikih vikova zaposlenih i niskom efikasnou.186
185
186

Ekonomska politika, br. 2333 od 23.decembra 1996. 311


Ibidem, str. 30

126

Javna ekonomika versus javne finansije

Britanska iskustva u privatizaciji krunskih dragulja otkrila su Evropi


da je neadekvatna konkurencija realna opasnost za uspenu privatizaciju.
Ako se privatizuje preduzee u dravnom vlasnitvu koje ima monopolski ili
kvazimonopolski poloaj na tritu, tada se jedino vrstim nadzorom (kontrolom)
mogu ostvariti reforme koje vlada eli, ali, ograniena konkurencija i slab nadzor
preesto dovode privatizovano preduzee u greno iskuenje (kome jo niko nije
odoleo) da zloupotrebi svoju trinu situaciju i ostvari monopolski profit, naravno
naglim poveanjem cena. U tom sluaju ceo proces privatizacije gubi svoj
legitimitet i opravdanost u oima birakog tela (potroaa) i radaju se politiki
problemi koje moe reiti samo vrst antimonopolski zakon, razvoj konkurencije,
ako je mogu, ili otra poreska politika187.
Interes je EU da se nastavi sa privatizacijom, jer ima jo dosta imovine u
dravnim rukama koja moe ekonomski produktivno da se koristi samo ako bude
privatizovana. Vlade koje se odluuju za privatizaciju treba da imaju na umu da
povoljni uslovi za privatizaciju ne traju veito. Prve uspene privatizacije Britanija
je izvrila tokom drugog posleratnog perioda snanog uspona svetskog trita.
Od 1982. godine promet na Volsstrihtu je porastao est puta. Evropska trita su
takode rasla, ali znatno sporije. Od 1991. godine porasla su za 60% (Volstriht je u
isto vreme porastao za 122 odsto). To je sjajan uspon, ali on ne moe dugo trajati.
Ako vlade imaju jo imovine za privatizaciju treba da to uine to pre.188

8.2. Razvojni fondovi


Fond za razvoj postao je glavni dravni instrument za prestruktuiranje
drutvenih preduzea. Fond je organizovan na principu akcionarskog drutva.
U prvoj fazi on treba da postane glavni institucionalni investitor kod koga se
koncentrie akumulacija. Fond je inae preuzeo kapital ranijih fondova drave sa
mogunocu ulivanja sredstava iz budeta u iznosu od 1,5% drutvenog proizvoda
ukupne privrede republike. Fond je preuzeo stare poslove finansiranja investicija
regionalne infrastrukture i razvoja, kao i nove poslove u vezi sa podrkom
prestruktuiranju i privatizaciji drutvenih preduzea i podsticanju razvoja trita
kapitala.
Nova transformacija Fonda pokrenuta je u cilju privlaenja dodatne
akumulacije od privredih subjekata, finansijskih organizacija, inostranstva i
pojedinaca. Organizacija Fonda u vidu akcionarskog drutva trebalo bi da stvori
uslove za razvoj filijala u inostranstvu za prikupljanje strane akumulacije. U novoj
organizaciji Fonda tzv. institucionalna koncentracija oskudne akumulacije odnosi
se na sredstva penzionih fondova i kapital osiguravajuih drutava. U kontrolnom
paketu, drava bi zadrala najmanje 51% kapitala, a ostalo bi moglo da pripadne
bankama, penzijskim fondovima, osiguravajuim drutvima, inostranstvu i
pojedincima. Ovi akteri su motivisani sigurnou i profitonosnim interesom,
jer Fond svoje hartije od vrednosti moe kotirati na berzi i pruati natprosene
garancije.
187
188

Ibidem, str.30
Ibidem, str.30

127

Fiskalna strategija

Ovaj mehanizam bio bi podstican poreskim olakicama, to je naroito


vano ako i sam Fond postane poreski obveznik (poto se rauna da bi deo
preduzea koja bi se preuzeo u steaju i likvidaciji, posle sanacije, mogao biti
unoven putem javne prodaje).
Sa ulogom dravnog holdinga, Fond kao akcionarsko drutvo mogao bi
da objedini funkciju privatizacije, razvoja i poslovanja na profitnoj osnovi sa
funkcijom finansiranja regionalnog razvoja i infrastrukture.
Razvojni investicioni fond nastao je transformacijom narodnog zajma, kako
bi se u finansiranje preduzea uveli dugoroni vrednosni papiri koji obezbeuju
podelu rizika investitora (na rizik na glavnici kapitala i na rizik udela u dobiti).
Deonice i preferencijalne deonice treba da obezbede podelu rizika na glavnici
kapitala i na profitu, a participativne obveznice samo podelu rizika na profitu.
Sa razvojem trita kapitala preduzea bi osiguravala dugorono finansiranje
putem izdavanja dunikih i vlasnikih vrednosnih papira (obveznica i deonica,
(kojima se trguje na sekundarnom tritu. U tom kontekstu posebnu ulogu bi
dobila investiciona preduzea, odnosno investicioni fondovi, kao nedepozitni
finansijski posrednici koji prikupljaju sredstva od manjih investitora (izdavanjem
svojih deonica) i ulau prikupljena sredstva u vrednosne papire drugih preduzea.
Investitor postaje vlasnik odgovarajueg dela portfelja vrednosnih papira koje
ima investiciono preduzee i, na osnovu toga, stie pravo na proseni prinos na
portfelju (kapitalni dobitak i dividenda).
Investicionim preduzeem upravlja posebna menaderska kua.
Investicionog savetnika postavljaju vlasnici Fonda. Investicioni savetnik, kao
posebno preduzee, dnevno upravlja portfeljom hartija od vrednosti i brine o
oekivanom prinosu. U savremenom svetu je veina investicionih preduzea
organizovana kao open-end fund, odnosno mutual fund, to znai da vlasnici
uvek mogu da ulaze i izlaze iz preduzea kupovinom ili prodajom deonica po
trinoj vrednosti koja se odreuje na osnovu trine vrednosti portfelja. Istup
deoniara se finansira prodajom odgovarajueg dela portfelja investicionog
preduzea na tritu kapitala. Investiciono preduzee moe biti organizovano
i kao closed-end fund, a to znai da deoniar moe da istupi samoprodajom
svoje deonice drugom licu (kako se i promenio portfelj). Za trgovanje deonicama
organizovano je sekundarno trite na kome se formiraju cene deonica u zavisnosti
od ponude i tranje. Cene mogu relativno odstupati od trine vrednosti portfelja
investicionog preduzea.
U nas bi se razvojni investicioni fond bavio finansijskim posrednitvom
putem hartija od vrednosti. Kao closed-end investiciono preduzee, investicioni
fond bi radio poput deoniarskog drutva kojim upravljaju vlasnici uloenog
kapitala, odnosno akcionari (republika, preduzea, banke, strana lica i stanovnitvo)
koji privlae i male i sitne ulagae u diversifikovani portfelj hartija od vrednosti
bonitetnih firmi. Investicioni fond bi izdvajanjem deonica prikupljena sredstva
ulagao u vrednosne papire za dugorono finansiranje (deonice i obveznice sa
varijabilnim ili fiksnim prinosom). Rizik se automatski prenosi sa preduzea
na invetitore, koji ulau u diversifikaciju koja bi omoguila vlasniku profit u
zavisnosti od rentabilnosti preduzea, rizik na kapitalu i rizik na profitu. Kupovina
128

Javna ekonomika versus javne finansije

participativne obveznice omoguava samo podelu rizika na profitu. U toj


konstelaciji finansijskih odnosa, razvojna obveznica bila bila dugoroni vrednosni
papir indeksiran za inflaciju, koji bi vlasniku omoguio profit u zavisnosti od
rentabilnosti preduzea
Sektor stanovnitva bi kupovao deonice i razvojne obveznice posredstvom
banaka, koje bi, simultano, imale ulogu i brokera (tj. da upravljaju deonicama
i razvojnim obveznicama za proviziju) i dilera (tj.da posluju sa hartijama od
vrednosti iz svog portfelja). Drava bi imala ulogu glavnog sponzora investicionog
fonda i najznaajnijeg deoniara. Drava bi, dalje, osiguravala specijalne poreske
olakice za investitore koji dugorono ulau svoja sredstva u razvojni investicioni
fond. Konano, drava bi ulagala svoj kapital i, kao deoniara, stekla pravo
na dividendu. Svoju dividendu drava bi mogla upotrebljavati za formiranje
rezervi, za subvencionisanje odreenih projekata, za poveanje dividendi ostalim
deoniarima i imaocima razvojnih obveznica. No, drava bi se mogla i odrei
dela uloenog kapitala u korist rezervi ili u korist ulaganja u projekte koje
makroekonomska politika posebno stimulira. Uloeni kapital moe posluiti i kao
garancija za ulaganja inostranih partnera. Dodatnim poreskim olakicama drava
bi mogla da podstie razvoj menadmenta portfelja i investicionog konsaltinga.
U finansijskoj praksi privatizacije, sredstva ostvarena od prodaje
drutvenih preduzea slivaju se u Razvojni fond, kao akcionarski ulog republike/
pokrajine. Deoniari Razvojnog fonda postaju domaa i strana lica, kao i drava.
Fond posluje na principu maksimalizacije profita sopstvenih finansijskih ulaganja
u hartije od vrednosti. Razvojni fond je u sutini nominovan kao institucionalni
investitor koji jedan deo sopstvenog kapitala angauje u odreenim preduzeima
radi diversifikacije rizika i maksimalizacije prinosa od uloenog kapitala. Takav
model angaovanja sredstava od prodaje drutvenog kapitala preko institucionalnog
investitora ima poseban znaaj za razvoj trita kapitala, ali i za transformaciju
drutvene svojine i za efikasno privredivanje.189
Prodajom drutvenog kapitala sredstva faktiki prelaze u dravno
vlasnitvo. Time se i anonimna drutvena svojina transformie u nominiranu
dravnu svojinu. To je, zapravo, prva faza privatizacije. Tek u drugoj fazi dolazi
do potpune privatizacije. U toj fazi republika prodaje deonice Razvojnog fonda
i na taj nain reducira dravnu svojinu, a sredstva od ove prodaje koriste se za
finansiranje budeta i za smanjenje poreza. Drutveni kapital prodaje se po trinoj
ceni. U procesu formiranja cena zaposleni polaze od knjigovodstvne vrednosti,
jer ovlaenih revizora za procenjivanje vrednosti preduzea jo uvek nema. Na
javnoj licitaciji faktiki dolazi do izraaja trina cena, koja reflektuje i mogunost
odstupanja trine vrednosti od knjigovodstvene vrednosti preduzea190. Za sada ne
postoji mogunost institucionalnog vrednovanja preduzea putem diskontovanja
buduih profita preduzea. Zato potencijalni deo kapitalizovanih buduih profita ne
moe da pripadne dravi u vremenskoj sekvenci prodaje drutvenog preduzea.

189
190

B.Rees, Financial Analysis, Prentice Hall,N.York,1990.


J.Bertradion i Ch.Collette, Gestion fiscaleet finances de enterprise, P.U.F., Paris, 1989.

129

Fiskalna strategija

8.3. Investicioni fondovi


Penzijske fondove, koji posluju plasiranjem sredstava u portfolio hartije
od vrednosti (sa varijabilnim prinosom iz korporacijskih profita) i dravne hartije
od vrednosti (u fiksnim prinosima), guru teorije menadmenta Druckeer nazvao
je jedinom do sada ekonomski efikasnom formom socijalizma. Investirajui
svoje kapitele (prihode) u akcije i obveznice drave i korporacija, penzijski
fondovi omoguuju vlasnicima hartija od vrednosti da participiraju u buduim
profitima kroz formu tzv. kolektivnog investiranja, a ne kroz preraspodelu
poreskim instrumentima. Revolucija penzijskih fondova zapoeta je davne 1950.
godine na elu sa Vilsonom, predsednikom General Motorsa, koji je prvi u svetu
osnovao penzioni fond za svoje radnike i sredstva iz penzijskih ema plasirao
u dravne hartije od vrednosti sa fiksnim prinosom i u akcije i obveznice svoje
kompanije (General Motors) i drugih velikih amerikih giganata (korporacija)191.
U meuvremenu, krenula je sa radom i tzv. industrija investicionih fondova, iji
je broj u 1990. godini dostigao cifre od 3.900 investicionih fondova otvorenog
tipa (koji upravlja sa 1,5 triliona dolara) i 290 investicionih fondova zatvorenog
tipa (koji upravlja sa 73 mlrd.dolara). To je, zapravo, trei menader imovine
na amerikom tritu, paralelno sa bankama i osiguravajuim drutvima
(kao predstavnicima finansijskih institucija i finansijskih posrednika). Ovi
institucionalni investitori - penzioni fondovi reprezentuju glavni kanal za mobilno
kretanje kapitala ka globalnoj ekonomskoj sceni i determinantu globalizacije
meunarodnih fmansijskih trita.
Sta su, u stvari, investicioni fondovi u strukturi finansijskog sistema
jedne zemlje? Investicioni fondovi jesu finansijski posrednici koji putem
prodaje svojih akcija prikupljena sredstva investiraju u diversifikovane portfolio
vrednosne papire. U igri su svi oblici hartija od vrednosti u zavisnosti od ciljeva
investicionih fondova, a svaka akcija (ili obveznica) predstavlja proporcionalni
udeo (idealni deo) portfolija, kojim upravlja investiciona kompanija u ime
akcionara. Pojedinci sa vikom svojih sredstava (prihoda) poveravaju svoj kapital
na upravljanje investicionom fondu jer je prinos od uloenih sredstava vei nego
u banci (od prosene kamatne stope); on moe biti vei i od prinosa koji donose
akcije (merenog berzanskim indeksom). Svaki pojedinac, bez obzira na to da li
je solo igra na berzi ili u trgovini hartijama od vrednosti van berze, ne moe
da ostvari prinose na uloeni novac u komparaciji sa investicionim fondom iji
eksperti raspolau visokim specijalizovanim znanjima o berzanskim kretanjima,
meunarodnim finansijskim tritima i svetskoj privredi i trgovini. Zato je tu
investicioni fond da svakom pojedinanom investitoru omogui participaciju
u preraspodeli profita, koji potie iz plasmana sredstava i poslovanja samog
fonda. Prinos od uloenog kapitala u portfolio investicije (ulaganja u hartije od
vrednosti) moe biti institucionalno osloboen od plaanja poreza pod uslovom
da se sredstva po osnovu prinosa ponovo uloe u kupovinu novih akcija. To je
naroito vano kod tzv vauer investicionih fondova u prvoj fazi sprovoenja
privatizacionih programa. Za nas bi metod direktnog obraanja nosiocima tednje
191

J.Bertradion i Ch.Collette, Gestion fiscaleet finances de enterprise, P.U.F., Paris, 1989.

130

Javna ekonomika versus javne finansije

emisijom hartija od vrednosti, ako instrumenta privatizacije, bio od velike koristi


zbog nerazvijenog fmansijskog trita i berzanskog poslovanja, sloma bankarskog
sistema, deficitarnosti budeta i javnog sektora. Trini materijal mogao bi da
postane i pretvaranje duga (koji garantuje drava) u dravne obveznice kojima se
kupuju akcije ili udeo u drutvenoj kompaniji. U pretvaranju duga u deoniarski
kapital investicioni fondovi bi mogli da odigraju kljunu ulogu.
Kreiranjem finansijskih instrumenata materijalizuju se interesi investitora,
koji majstorski deluju na finansijskim tritima. Globalizacija fmansijskog trita i
potreba da se diversifikuju rizici u skladu sa vremenskim horizontima investiranja
stvorile su itavu novu generaciju finansijskih instrumenata za institucionalne
investitore. Obveznica kao najrasprostranjeniji finansijski instrument duga,
po definiciji hartija od vrednosti koja imaocu obezbeuje ugovorenu kamatu
u utvrenim vremenskim intervalima isplatu glavnice po dospeu obveznice.
Emitenti obveznice mogu biti vlada (federalna, regionalna), gradovi i
korporacije. Imalac obveznice nema nikakva vlasnika prava nad emitentom
ve je njegov poverilac po hartiji od vrednosti. Obveznica moe biti osigurana
odredenom imovinom ili potraivanjima, ili neosigurana i zasnovana na proceni
kreditne sposobnosti emitenta. Tradicionalni oblici obveznica kao finansijskog
instrumenta kojim drava prikuplja sredstva na finansijskom tritu, domaem ili
medunarodnom, odavno je dobila svoje pandane u svetu korporacionih finansija.
Korporacije emituju obveznice kojima prikupljaju sredstva na finansijskom tritu,
dajui investitorima da biraju visinu prinosa prema svom sopstvenom poimanju
rizika. Najvee korporacije sveta emituju obveznice iji se prinosi razlikuju od
prinosa dravnih obveznica u drugom decimalu. Emitenti junk bonda nude svojim
investitorima prinose od 16 do 18 odsto godinje.
Finansijske institucije koje svoju imovinu ele da uine likvidnom vre
sekurtizaciju svoje aktive tako to emituju obveznice na osnovu prihoda koje
ostvaruju po osnovu prihoda koje ostvaruju po osnovu hipotekarnih kredita,
prihoda od kreditnih kartica, kredita za kupovinu kola. i sl. Poslednji modni krik
na finansijskom tritu je tzv. disaster bond koji izdaju osiguravajua drutva
sekuritizujui svoje ugovore o osiguranju od prirodnih katastrofa.
Emitenti sa novih trita (emerging markets) pojavili su se na svetskom
tritu sa svojim obveznicama, to preko novih emisija, to preko reprograma
starih dugova gde su imaoci duga dobili, umesto potraivanja po kreditima,
dravne obveznice zemalja koje su originalno garantovale dug. Tako se na tritu
pojavila generacija Bredy Bond.192
No, poznato je da je svako investiranje povezano a rizikom koji utie na
cenu kapitala i na ukalkulisanu stopu povraaja. Rizik, medutim, nije jednoslojna
kompaktna veliina i uslovljen je rejtingom nacionalne privrede u svetskim
okvirima, kao i stanjem u konkretnom preduzeu. Inoinvestitor najpre sagledava
tzv. Country risk - rizik zemlje u koju ulae. Kod ocene rizika bitne su tri stvari:
(1) rizik u vezi sa sredstvima, (2) rizik uvezi sa poslovnim okruenjem i (3)
finansijski rizik. U analizi rizika obino se polazi od tzv. politike stabilnosti, koja
je u SRJ relativno zadovoljavajui. Ne postoji parlamentarna kriza, apsolutna
192

Ekonomska politika. br.2321, od 30.septembra 1996., str.9

131

Fiskalna strategija

veina jedne politike partije omoguuje stabilni i prosperitetni razvoj. Ali, i dalje
itava jedna teritorija na kojoj ivi albanska manjina otkazuje poslunost centralnoj
vlasti. Nacionalna valuta, dinar, nije konvertibilna, niti stabilna. Stabilnost se meri
u duem vremenskom intervalu od jedne godine. Stopa inflacije je visoka uz
permanentno prisutna inflaciona oekivanja, te se sigurnost poduhvata investiranja
u privredu Jugoslavije dodatno optereuje. Privredni trendovi su i dalje veoma
nepovoljni; postoji znaajan spoljnotrgovinski deficit; unutranji dugovi su
veliki. Nema povoljnog pristupa tritu Evropske unije; ulazne carine su visoke;
izgubljeni su nekadanji preferencijali. Istovremeno, potreba za stranim kapitalom
je izraena, pri emu ne postoji konzistentni, zaokrueni privredno-pravni sistem,
te su inoinvestitori ne retko u nedoumici kontradiktornosti izmedu pojedinih
sistemskih zakona (npr. savezni i republiki Zakon o svojinskoj transformaciji.193
Prezentirani elementi rizika gradirani su po metodologiji koju upotrebljavaju
multinacionalne kompanije za ocenu rizika zemlje ulaganja.Budui da je relativna
vanost svakog pojedinanog elementa rizika poednaka, konani sud o riziku
zemlje ulaganja definie se na preferencijalnoj skali rizika od jedan odsto do deset
odsto kao ponderisani prosek broja opservacija i parametara (elemenata rizika).
Izuzev povremenih izvetaja Merrill Lynch o rizinosti ulaganja u jugoslovenski
spoljni dug (u martu ove godine Li-BOR plus 1600 bps), ne postoje pisani pokuaji
prorauna rizika ulaganja u SRJ. No, ogradujui se od eventualnog subjektivnog
suda, kvantifikacijom opisanih elemenata rizika dolazi se do zakljuka da je rizik
ulaganja u SR Jugoslaviju na nivou od oko sedam odsto. Navedeni procenat
indicira visok nivo rizika. To znai da e minimalna realna stopa poveanja na
investirani kapital u jugoslovensku privredu biti oko 12 odsto (sedam odsto rizik
zemlje plus pet odsto stopa bez rizika). navedeni rizik je kvantifikovan bez ocene
nesistematskog rizika ulaganja u konkretno preduzee. te ni stopa od 12 odsto ne
predstavlja konanu zahtevanu stopu poveanja inoinvestitora.194

8.4. Finansiranje razvoja javne infrastrukture


U periodu 1985-98. godine dolo je do zastoja u razvoju javne
infrastrukture gotovo svuda u svetu, a posebno u zemljama u razvoju javne
infrastrukture gotovo svuda u svetu, a posebno u zemljama u razvoju i zemljama
u tranziciji. Izraeni su dispariteti cena, inflacija, nezaposlenost, imperativno
sprovoenje programa stabilizacije, suavanje javnog sektora, kresanje socijalne
drave, budetski deficiti, javni dugovi, niske cene infrastruktumih usluga, gubici
infrastruktume privrede itd, a sve to dovodi do umanjenja vrednosti kapitala
infrastmkture i do raubovanja infrastmktumih kapaciteta. Izvori i mehanizmi
fmansiranja infrastuktumih investicija u svetu su izmenjeni tokom 90.ih godina,
jer je uloga drave u finansiranju infrastmktumih investicija umanjena, kako
zbog kumuliranja gubitaka u infrastmkturi u dravnom (javnom) vlasnitvu tako
i zbog prisutnih problema u javnim budetima. Ulaz spoljnih kredita se sve vie
uslovljava ueem privatnog kapitala u finansiranju i vlasnitvu infrastmkture
193
194

Ekonomska poiitika, br. 2328, od 18.novembra 1996., str.9


Ekonomska politika, br. 2328. od 18.novembra 1996., str.9

132

Javna ekonomika versus javne finansije

uz obavezno zadravanje prirodnih monopola195. Potezanje za politikom rasta


cena infrastmktumih usluga u osnovi reflektuje prvi (standardni) korak u
popravljanju poloaja inffastmktumih grana, budui da sredstva iz tekueg
poslovanja mogu postati relativno kvalitetan izvor finansiranja razvoja. Visoka
kapitalna intenzivnost sa kontrolom trokova na dugi rok mogla bi da dovede
do stvaranja ekonomskih cena u kojima profit reprezentuje komponentu
za autonomno finansiranje razvoja infrastmkture. Nemogunost dravnog
finansiranja, nepostojanje domae akumulacije, nedostupnost kreditnih sredstava
iz inostranstva daju na znaaju altemativnim nainima finansiranja infrastmkture.
Altemativni mehanizmi tiu se privatnog finansiranja investicija u infrastmkturu
i tu spadaju koncesije (BOOT aranman), direktne investicije (BOO) i portfolio
investicije. Pod BOOT aranmanima podrazumeva se pravo stranog investitora
da izgradi ili rekonstruie i koristi odreeno dobro ili infrastrukturni objekat u
ugovomom preciziranom roku. Iznajmljivanje inffastruktumih objekata putem
konkursa slino je BOOT aranmanima, a pogodno je jer u kratkom roku donosi
kapital bez novog zaduivanja.196 Medutim, oba ova mehanizma pogodna su,
bar za visokozaduene zemlje, za otvaranje procesa privatizacije, liberalizacije
i deregulacije (delimine, naravno). I svako zagovaranje tzv. koncesija jeste
zakamuflirano opiranje procesu privatizacije i inovacije strukture finansiranja.
Finansiranje razvoja putem inostranih portfolio investicija podrazumeva
kupovinu deonica infrastruktumih monopola ili njihovih delova. Strani investitori
preferiraju kupovinu deonica delova infrastrukture, jer su onda u mogunosti da
ulau u efikasnije projekte i preduzea. S obzirom da monopoli u infrastrukturnim
delatnostima u socijalistikim privredama nisu rezultat ekonomskih odluka,
vertikalna i horizontalna integrisanost prisutna je u veoj meri od potrebne, to
znai da u pojedinim infrastmktumim granama restrukturiranje mora prethoditi
privatizaciji. Portfolio investicije zahtevaju postajanje razvijenih finansijskih
trita koja su u stanju da adekvatno vrednuju deonice i vri disperziju rizika.197
Meutim, empirijski podaci razotkrivaju injenicu da inostrani kapital za
finansiranje infrastmkture veoma sporo ulazi u zemlje u tranziciji, iako su poetni
interesi stranih investitora za ulaganja u domau infrastrukturu atraktivno
izraeni na papim. Oekivanja o brzom i velikom prilivu inokapitala su nerealna
i preoptimistina na sadanjoj etapi razvoja privatizacije, liberalizacije i
deregulacije. Neadekvatna legislativa i pogrena regulativa ne doprinose kreiranju
ambijenta sigumosti za ulaganja koja su po svojoj prirodi dugorona i ekonomski
sporo isplativa. Nepostojanje transparentnog sistema regulacije i legislative, s
jedne strane, i transparentnog fiskalnog i bankarskog sistema s dmge strane, krije
brojne zamke za potencijalne investitore i naroito za vlasnike kapitala nakon
izvrenog ulaganja. Praksa rasta kamata i poreza jeste skrivena oma za privatna
ulaganja. Parafiskalni nameti su posebna opasnost za investitore. Prema tome, za
zemlju u tranziciji, kreiranje povoljne klime za inostrano investiranje i domae
privamo ulaganja u infrastrukturu (sadanju i buduu) treba da obuhvati: (1)
politiku stabilnost sistema, (2) pravnu dravnu, (3) potovanje ugovora, (4)
195
196
197

F. R. Caen, Corporative Finance, Blackwell Publisher, Oxford/Cambridge, 1995.


Ekonomska politika, br.2304 od 3.juna 1996., str.9
Ibidem, str.9

133

Fiskalna strategija

efikasno sudstvo, (5) relativnu stabilnost cena i kursa nacionalne valute, (6)
stabilnost poreza i kamata, (7) privatizaciju, liberalizaciju i deregulaciju, (8)
razvijeno finansijsko trite (trite akcija i obveznica) i (9) diversifikacionu
finansijsku stmktum sa razvijenim institucionalnim investitorima (penzioni
fondovi i osiguravajua dmtva).

134

Gledajte kako plod misli samo na to da se sam preda. kako bi


sa ljubavlju ispunio delo, koje mu je namenilo drvo koje ga
nosi. Posmatrajte delove svoga tela: prsti rade sa prstima, ruka
pomae ruku, gomji zubi saraduju sa donjim. Svaki deo radi
za dobro celog tela. Posmatrajte kapljicu vode izgubljenu u
okeanu, iji glas doprinosi velikoj pesmi talasa, a koja, takode,
ima svoj udeo u laganom i neprekidnom radu, koji ini da se
jednog dana odrone gromade stena sa obale.
Tada ete osetiti duboku solidamost koja sjedinjuje sva bia.
Pierre Salet
Kad se car vozi u kolima Vrline, a Muzika mu je koija, kad
se razni upravljai sretnu sa utivou, kad slubenici reguliu
stvari na osnovu zakona, kad se naunici uzajamno podstiu,
drei se asti kao merila, i kada se narodi sjedinjuju u mim, to
je zdravlje sveta. To se naziva Velianstvena Harmonija.
Confucius

T R EI

DE O

MAKROEKONOMSKE
FISKALNE STRATEGIJE

1. ALOKATIVNA, REDISTRIBUTIVNA,
STABILIZACIONA I RAZVOJNA FUNKCIJA
FISKALNE POLITIKE

U iinansijskoj literaturi posveana je relativno znaajna panja ekonomskim


dejstvima fiskaliteta. Konsideracija ekonomske supstance fiskalnih dejstava
reljefna je crta savremene finansije doktrine. U savremenoj finansijskoj teoriji i
politici, prema tome, epicentar naunog istraivanja pomeren je sa starijih fiskalnih
dejstava:1 (1) prevaljivanje poreza; (2) transformacija poreza i (3) evazija poreza,
na savremena ekonomska i socijalna dejstva. Jezgro fiskalnog sektora ekonomske
poiitike je izbor optimaine strategije optimizacija budetske potronje u odnosu
na nacionalni dohodak i otpimizaciju tiskalnog optereenja u odnosu na tiskalni
kapacitet u konstelaciji drutveno-ekonomskih kretanja i razvoja nacionalne
privrede. U tom kontekstu su posebno vana strategijska usmeravanja fiskalnog
instrumentarija na akumulaciju kapitala i radni produktivitet, platni bilans preko
spoljnotrgovinskog bilansa, ekonomsku stabilizaciju, preraspodelu nacionalnog
dohotka, izjednaavanje uslova privredivanja, realokaciju privrednih resursa,
privredni razvoj i stopu rasta, regionalni razvoj, migraciju radne snage, tehniki
progres, kulturno-obrazovnu i zdravstveno-socijalnu infrastrukturu, itd.
1

Oduzimanjem dela ostvarenog dohotka od poreskih obveznika fiskaliteti ostvaruju odredene efekte na
tranju dobara i usluga na tritu, na promenu cena, na promene u proizvodnji, na ekonomski poloaj
obveznika, na izbor investicionih odluka i na ekonomski poloaj obveznika. U tom kontekstu, poreski
obveznici u fiskalnom procesu preduzimaju odredene poreske radnje (prebacivanje tereta na druga
ili trea lica) radi unoenja fiskalnog tereta u prodajne cene roba i usluga (prevaljivanje unapred),
smanjenja nabavnih cena materijala ili smanjenja nadnica za iznos fiskaliteta (prebacivanje unazad),
i prebacivanja fiskalnog optereenja sa oporezovanih na detaksirane proizvode (bono prevaljivanje).
I u zavisnosti od odnosa ponude i tranje, i njihove elastinosti, i od stanja u konjunkturi fiskalna
presija se prebacujc na kupca ili potroaa (dakle, na tranju), na dobavljaa sirovina i reprodukcionog
materijala, na proizvodaa (dakle, na ponudu) i na radnike. Ukoliko je stepen elastinosti tranje
vei utoliko je prevaljivanje poreza manje i obrnuto. Ukoliko je elastinost na strani ponude, utoliko
prevaljivanje poreza varira u direktnoj zavisnosti od ove elastinosti. U konjunkturi, ukoliko je tranja
vea od ponude, utoliko se poveava stepen prevaljivanja poreza na kupce, odnosno potroae. I,
obmuto, ukoliko je ponuda vea od tranje, utoliko poreski teret ostaje na poreskim obveznicima.
Prema tome, od nametanja poreske obaveze i idcntifikacije poreskog obveznika (tzv. perkusiona faza
prevaljivanja), preko nominacije poreskog placa (rcperkusija) i konanog snoenja fiskalnog tereta
od strane poreskog destinatora (incidenca), do ostvarivanja eljnih efekata (difuzija) u reprodukciji
rasprostiru se potencijalna i realna dejstva poreza u nacionalnoj privredi. No, za razliku od
prevaljivanja indirektnih poreza posredstvom ponude, tranje, trita i cena, redukcija fiskalnog tereta
pomou tzv. transformacije poreza realizuje se primenom tehnko-tehnolokih reenja i rezultata
naunoistraivakog rada, poveanja produktivnosti rada, smanjenja proizvodnih trokova, podizanja
nivoa kvalifikacione strukture i poboljanja organizacije rada. Time se u osnovi stvaraju pretpostavke
za rekompenziranje izgubljenog dela dohotka po osnovu uveanih ili novouvedenih poreza; to
seobino povezuje sa tzv. dohodnim efektom, kao modernom varijantom transformacije poreza. U
uslovima kada fiskaliteti pogadaju dohodak, optereuju akumulaciju i smanjuju line dohotke, smisao
transformacije poreza manifestuje se u pravcu rekompenziranja umanjenog dohotka fiskalnim
optereenjem na bazi breg porasta dohotka od fiskalne presije po osnovu gore izloenih preduzetih
akcija poreskog obveznika (P. Lalumiere, Finances publiques, Ed. Montchrestien, Paris, 1970. god. str.
182-196 i A. Peri, Finansijska teorija i politika, Beograd, Savremena administracija, 1971. god. str.
195-213).

137

Fiskalna strategija

Fiskalna politika, kao instrument ekonomske politike, ima za funkciju


realokaciju privrednih resursa, redistribuciju nacionalnog dohotka, ekonomsku
realokaciju privrednih resursa, ekonomsku stabilizaciju i privredni rast. Fiskalni
sistem lociran u sferi preraspodele drutvene reprodukcije obezbeduje realizaciju
odredenih ekonomskih, politikih, drutvenih, socijalnih, demografskih,
odbrambenih, finansijskih, obrazovnih, naunih, zdravstvenih, kultumih i dmgih
ciljeva, delujui posredno i na proizvodnju, razmenu i potronju.
Fiskaliteti se koriste na mikro i makro planu. Sa mikro aspekta
manipulisanjem visinom fiskaliteta ostvamju se odgovrajui efekti na terenu
odreenih delatnosti ili kategorija graana. Fiskaliteti u ovom sluaju deluju
kroz fiskalnu diskriminaciju i fiskalne olakice. Sa makro aspekta, fiskalitetima
se zahteva deo dohotka i akumulacije nacionalne privrede. Porast fiskalnog
optereenja deluje na suavanje privrednih aktivnosti, ali pod pretpostavkom da
se dobijena masa fiskaliteta ne utroi, ve imobilie kako se ne bi neutralizovao
pad u sklonosti opte tranje. Isto tako, smanjenje fiskaliteta moe da izazove
poveanja agregatne tranje. Naime, manje zahvatanje dohotka od poreskih
obveznika izazvae potroake impulse, koji e se multiplikovano odraziti na
sve komponente nacionalnog dohotka u smislu njihovog rasta.2 Fiskalitetima se
deluje i kratkorono i dugorono. Njima se stimulie tednja, radni produktivitet,
privredna konjunktura i ekonomski rast. Fiskalni podsticaji postali su sastavni
deo tekue ekonomske politike. Fiskalne beneficije i olakice, diskriminatorsko
oporezivanje i poreska osloboenja su inkorporirani manipulativni faktori u
interventnom mehanizmu modeme drave.
U savremenim drutveno-ekonomskim sistemima fiskaliteti slue za
realizaciju ciljeva ekonomske ravnotee, privrednog rasta i socijalne politike. Kao
sastavni deo dravnog interventnog mehanizma, fiskaliteti imaju klasni karakter i
ulogu reduktora drutvenih konflikata. U sklopu ekonomske politike, fiskaliteti su
poprimili ulogu regulatora u raspodeli nacionalnog dohotka, alokatora finansijskih
sredstava, stabilizatora konjunktumih oscilacija i katalizatora privrednog rasta. U
tom smislu, fiskaliteti se koriste na mikro i makro planu.
U sutini, fiskaliteti, kao aktivni i efikasni instrumenti sveukupne ekonomske
politike, slue za ostvarivanje brojnih funkcija u dmtvenoj reprodukciji:
(1) fiskalitetima se raspodeljuje i preraspodeljuje znatan deo nacionalnog
dohotka, (2) fiksaliteti slue kao sredstvo ekonomske korekture i kao efikasno
sredstvo za smanjenje nejednakosti u raspodeli dohotka i akumulacije, (3)
fiksaliteti stimuliu ili destimuliu odreene grane, grupacije, oblasti i delatnosti
i odreenu kategoriju graana, putem favorizovanja i defavorizovanja uslova
privredivanja ili potronje, (4) fiskaliteti utiu na akumulaciju, investicije i
potronju putem odreenih beneficija, olakica i koncesija, (5) fiskaliteti mogu
da na tritu utiu u smislu izjednaavanja ponude i tranje, (6) fiskaliteti imaju
stabilizatorske (antidepresivne i antiinflacijske) funkcije i (7) fiskaliteti se koriste
u politici ekonomskog razvoja, u razmetaju privrednih resursa, u ekonomskom
2

Fiskaliteti igraju odredenu ulogu na socijalnom terenu, npr., kada se koriste za eliminisanje socijalnih
diferencijacija.

138

Javna ekonomika versus javne finansije

izjednaavanju uslova privredivanja, u politici zaposlenosti, u politici cena, u


politici platnog bilansa, itd. Za razliku od ove klasifikacije ciljeva fiskaliteta
klasifikacija Musgravea je dosta konciznija. Savremene funkcije poreza po R.
Musgraveu3 su: prva da osiguraju potrebni stupanj alokacije sredstava za pokrie
drutvenih potreba (alokativna funkcija), druga da utiu na redistribuciju dohotka
i imovine u vertikalnom i horizontalnom pravcu (distributivna funkcija) i trea - da
osiguravaju visoki stupanj zaposlenosti uz relativno stabilne cene (stabilizaciona
funkcija).
Obezbedujui ostvarenje odredenih fiskalnih i vanfiskalnih ciljeva u
ekonomskom sistemu, fiskaliteti ostvaruju odgovarajue efekte. Oduzimanjem
jednog dela ostvarenog dohotka od poreskog obveznika fiskaliteti ostvaruju
odredene efekte na tranju dobara i usluga na tritu, na promenu cena, na promene
u proizvodnji, itd.
Alokativna funkcija budetske politike efektuira sa posredstvom
mehanizama javnog troenja, odnosno finansiranjem izgradnje proizvodnih
kapaciteta via budetski alimentiranih privrednih investicija, budetskim
finansiranjem izgradnje objekata ekonomske infrastrukture, javnim nabavkama
iz budeta (kupovina roba i usluga), ekonomskim i socijalnim transferima i
sredstvima javnih fondova. Redistributivna funkcija budetskih finansijskih
institucija realizuje se posredstvom naplate posrednih i neposrednih fiskaliteta, i
ekonomskih i socijalnih transfera.
U literaturi uglavnom se obrauju tri modaliteta budetske intervencije:4
(1) kompenzatorska, (2) korektivna i (3) harmonizatorska. Kompenzatorska
intervencija konstituie se kao manevar budetskih rashoda i fiskalnih prihoda
radi suprotstavljanja ekonomskoj neravnotei i upravljanja konjunkturom.
U inflatornom dezekvilibrijumu antiinflaciona budetska politika naslanja
se na (1) poveanje fiskalnog optereenja, (2) redukciju budetskih rashoda, (3)
emisiju javnog duga i druge mehanizme u kombinaciji i jednovremenoj primeni.
Medutim, valja, pri tome, istai da je u strukturi budetskih trokova jedan deo
rashoda nedovoljno fleksibilan zakon tracikline mere.5 i da je drugi deo rashoda
rigidnog senzibiliteta. Aciklino kretanje budetskih rashoda u odnosu na rastuu
tranju, stoga, nije uvek u skladu sa stabilizacionim budetskim programima.6
S druge strane, rastua fiskalna presija dohotka inducira ogmantaciju fiskalnog
transfera i konvertovanje inflacije tranje u inflaciju trokova. Najzad, emisija
javnog duga ispumpavajui efektivnu tranju reducira raspoloivi dohodak i
akumulacioni potencijal sa slabljenjem razvojnih potencija nacionalne privrede.
Obrnuti su manevri kompenzacionog finansiranja u deflatornom okruenju.
U polarizovanom konsekciranju, anticiklina politika finalizira suficitarno
finansiranje sa antiinflatornim efektima ili deficitarno budetsko finansiranje sa
antideflatornim efektima.
3
4
5
6

R. Musgrave, The Thoeorv of Public Finance, New York, 1959, str. 6-27.
L. Philip, Les Finances publiques, Ed. Cujas, Paris, 1971, str. 97.
Dr K. Bogoev, Kombinovana primena monetame i fiskalne politike, Finansije 11-12/1964.
K. Bogoev, Stabilizaciona fiskalna politika, Ekonomist 1-2/67.

139

Fiskalna strategija

Korektivna budetska intervencija reflektuje upotrebu budetskih rashoda


i fiskalnih prihoda radi inegaliteta u distribuciji dohotka i potronje. Ekonomski
i socijalni transferi u funkciji su favorizovanja defavorizovanih ekonomskih
segmenata reprodukcije koji trpe neekonomske uslove privreivanja, nelojalnu
konkurenciju i inflatorne nemire primarne raspodele, odnosno u funkciji su zatite
i zajamivanja ivotnog standarda odreenih socijalnih kategorija stanovnitva. U
tom kontekstu, dotacije, regresi, subvencije, premije, izvorni primovi, beneficirane
kamate, kompenzacije, supsidije, refakcije, socijalne prestacije i alokacije,
socijalne potpore i dr., reprezentuju korektivne mehanizme za otklanjanje
inegaliteta u raspodeli i nejednakosti u startnim pozicijama privreivanja.
Najzad, hannonizacija budetske intervencije implicira akciju javne
vlasti da se orijentie i podri ekonomski razvoj u globalnoj, regionalnoj,
strukturnoj i sektorskoj projekciji u uslovima ekonomskog stabiliteta nivoa cena
i zaposlenosti.7
U literaturi poznato je direktno i indirektno pozitivno dejstvo sistema
javnog troenja na dinamiku nacionalnog dohotka. Neposredno dejstvo javnih
rashoda na nacionalni dohodak ogleda se u neposrednoj organizaciji odreene
proizvodnje i izgradnji proizvodnih kapaciteta putem racionalne i produktivne
alokacije budetskih rashoda i sa multiplikatorskim efektima.8 Budetski
alimentirane investicije u privredi i ekonomski transferi u strukturi budetskih
trokova, i fiskalne beneficije, olakice, osloboenja, namenska odstupnica i
povraaji u okviru strukture fiskalnih prihoda, tj. neposrednih i posrednih poreza
reflektuju manevre budetskih parametara u funkciji podsticanja, promovisanja i
orijentacije privrednog rasta.
Indirektno pozitivno dejstvo budetskih rashoda na ritmiku novostvorene
vrednosti ispoljava se preko finansiranja obrazovanja, nauke, kulture, zdravstva
i drugih drutvenih delatnosti, kao i preko finansiranja objekata drutvenoekonomske infrastrukture.
Meutim, u savremenim ekonomskim uslovima i teorijski je neizvodljivo
izvesti optimalnu kombinaciju promena budetskih parametara bez uvoenja
kolizionih i konfliktnih momenata izmeu ekonomsko-socijalnih funkcija budeta.
U stagflacionim uslovima ni teorijski nije preispitana komplimencija i konvergencija
alokativnog, redistributivnog, stabilizacionog i razvojnog mehanizma budetske
politike. A i aplikacija deficitarnog ili suficitarnog finansiranja vodi ekstremitetima
ekonomskog reperkutovanja u nacionalnoj privredi. Pravila igre u ravni stop-go
politike pre inkliniraju fleksibilnom reekvilibrijumu nego suficitarno-deficitarnim
kompenzacijama. Naime, u stagflacionim privredama sa koegzistirajuim
relativno visokim stopama inflacije, relativno visokim stopama nezaposlenosti
i sa relativno stagnatnim stopama rasta popunjavanje deficitame budetske
pukotine ogmantiranim koeficijentima fiskalne presije i/ili predimenzioniranim
javnim zaduivanjem uvodi restringiranje raspoloivog dohotka i akumulacije sa
7
8

E.Vessillier, Fondaments de leconomie financirere, Dossier Themis, Paris, 1972. str. 38.
Medutim, pozitivni multiplikatori, efekti budetskih rashoda po pravilu iezavaju sa promenama
u cenama. Otuda slaba dejstva na fiziki obim proizvodnje i zaposlenosti. (Dr A. Peri, Negativni
multiplikator javnih rashoda, Ekonomski anali 21/67).

140

Javna ekonomika versus javne finansije

slabljenjem ioanako malaksale stope rasta. Pribegavanje monetarnim kreacijama,


pak, pothranjuje, inflatome trendove, koji su ve izmakli kontrolnim mehanizmima
stabilizacione politike. Obmuto, pribegavanje suficitarnom budetiranju i
imobilizaciji budetskih vikova sterilie inflacionirani likviditet, ali se preko
ostvarene fiskalne presije blokira rast trokovnom inflacijom. Jedino sektorska
preorijentacija budetskih vikova namenskom alokacijom u produktivne
punktove moe da promovie budui rast realne ponude.9

Dr S. Komazec, dr . Risti i dr S. Vuievi i, Finansijska ekonomija, Savremena administracija,


Beograd, 1993.

141

2. FISKALNI EFEKTI NA RASPODELU I


PRERASPODELU NACIONALNOG DOHOTKA

Tehnika popunjavanja deficita u sklopu budetskog deficitamog finansiranja


javne tranje i potencijalno-efektnih dejstava na preraspodelu nacionalnog dohotka
i akumulacije u osnovi se oslanjaju na mehaniku poveanja postojeih fiskaliteta
ili uvoenja javnih fiskaliteta (nivelacija javnih prihoda), monetarizaciju javnog
duga i primamu emisiju. Sa stanovita redistributivne funkcije budetskog
deficita od fundamentalnog su znaaja strategija fiskaliteta i strategija javnog
duga u funkciji ex post budetskog ekvilibriranja. Meutim, eskalacija fiskalnog
dohotka (koja vodi fiskalnoj eksproprijaciji novostvorene vrednosti) u osnovi
fiskalnoj saturaciji ekonomije sa nesagledivim ekonomskim reperkusijama na
akumulacioni potencijal i budui privredni razvoj. Jer, ogmantacija fiskalne presije
produkuje inkompatibilni rast fiskalne mase i fiskalnog kapaciteta, involvirajui
decelerirajuu stopu ekonomskog rasta. Fiskalno optereenje konvertuje
akumulaciju u rezidualnu veliinu s izvedenim pritiscima na intemo zaduivanje
ekonomskih subjekata i uvoz inostrane akumulacije. Eksplozija budetskih
rashoda dmtvene potronje u koegzistenciji sa eskaliranim fiskalnim trendovima
transformie budetsko deficitamo finansiranje u deficitamo finansiranje line i
investicione potronje i deficitamo alimentiranje spoljno-trgovinskog i platnog
bilansa. Indeks preticanja fiskalnog rezultata indeksa novostvorene vrednosti,
odnosno indeks preticanja fiskalnog optereenja indeksa fiskalnog kapaciteta,
posredstvom indeksa iskoriavanja fiskalnog potencijala, po pravilu vodi
kontrakciji tranje i dezinflaciji. Meutim, u savremenim koegzistirajuim
uslovima funkcionisanja inflacije tranje i inflacije trokova (pogotovu u
kombinaciji sa stmkturom, sektorskom i uvezenom inflacijom) politika fiskalne
saturacije produkuje dodatne generatorske i transmitorske impulse trokovnoj
inflaciji; to znai da je politika redukovanja deficitamog budetskog finansiranja
javne potronje eskalacijom fiskalne presije inkompatibilna sa stragflacionom
tipologijom ekonomske situacije. Poveani fiskalni transfer dohotka u budetski
sektor finansiranja, naduvavajui redistributivnu fiskalnu frakciju, restaurira
inflatornu euforiju, stagnantnu stopu rasta outputa i socijalni balast nezaposlenosti.
Poveana fiskalna koncentracija resursa redukuje akumulaciju i poveava jedinine
trokove proizvodnje, koji se neminovno rekompenziraju dodatnim zaduivanjem
(opadajua akumulacija i rastue investicije) i pokretom cena (kontravalorizacije
ratsuih trokova proizvodnje).10 Stoga, tehnika popunjavanja budetskog
deficita uvoenjem novih ili poveanjem postojeih fiskaliteta nije prihvatljiva
drutvena solucija sa stanovita redistributivnih efekata na nacionalni dohodak.
U takvim uslovima ni dualitet neposrednih i posrednih fiskaliteta ne doprinosi
reavanju formule lexpansion dans la stabilitee u okviru nove doktrine stopgo fiscal policy. Iako neposredni fiskaliteti direktno frapiraju slobodnu tranju
10

M. J. Boskin (Red.), Modem Developments in Public finance, Basil Blackwell, Oxford, 1987.

142

Javna ekonomika versus javne finansije

sterilizacijom inflatornog disponibiliteta (dodue, sa prenaglaenim time-lagsom) u sutini konzerviraju opisane fiskalne odnose. I, posredni fiskaliteti sa
inkorporiranjem u cenovni mehanizam i sa ad hoc delovanjem propulzivno ne
vode ekonomskom stabilitetu, jer involviraju porast trokova ivota sa iznuenim
usklaivanjem linih dohodaka i izvedenim pritiscima na trokove proizvodnje.
U reafirmaciji budetskog deficitarnog finansiranja u mehanizmu
kompenzacionih fmansija sada svoj dan ima javni dug, budui da izrasta, sa
stanovita uzrono-posledinih kauzaliteta redistributivne funkcije budeta,
u svojevrsnu fiskalnu relaksaciju, kojim se raspoloivi dohodak oslobaa
apsorbatomih inflatomih udara za produktivne plasmane i samofinasirajui
tok reprodukcije. Monetizacijom javnog duga mobiliu se bonitetna sredstva
reprodukcije za alimentiranje deficitame javne potronje. Nacionalni dohodak
i akumulacija redistribuiraju se i transformiu u potrone punktove budetskih
finansijskih institucija. U daidijalnoj fazi, resursi emitovanih dugova nezavisni
su od stmkture dekompozicije budetske alokacije trokova alimentiranja javne
tranje. Resursi portera obveznica samo su prebaeni u kompetenciju javnog
autoriteta nezavisno od ekonomskih prioriteta i imperativa vremena i prostora.
Dezinflatorski efekti voluminiziranog javnog duga samo su potencijalni,
pretpostavljeni, ali ne i realno efektirani. Budet je time jednostavno osposobljen
da vie troi nego to je fiskalno prihodovao, odnosno da dopunskim novcem
pokrije ve realizovane rashode. Prema tome, sa stanovita stabilizacije budetsko
finansiranje deficitame javne potronje drutveno-pozajmljenim resursima je
neutralnog karaktera u odnosu na nivo, dinamiku i stmktum globalne tranje. Ovaj
model pokria budetskog deficita samo je proirio redistributivni mehanizam u
korelaciji sa odgovarajuom lepezom alokacije. Dodue, uzdignut je nivo frakcije
potronje nivoom zajmovnog finansiranja tokom alimentiranja budetske pukotine
(Lemerov efekat), ali su i delovi akumulacionih fondova skrenuti u nabavku
obveznica, tj. u odloenu potronju. Time je istovremeno, izvreno prebacivanje
tednje iz ekonomskih sektora u sektor budeta; izvren je razmetaj likvidnosti
i modifikovano je investiciono ponaanje. U tom sluaju, javni dug, kao ekstemi
novac, postaje instmment podrutvljavanja akumulacije i verifikovanja drutvenih
prioriteta u dekativnom mehanizmu. No, i pored toga, javni dug postaje instmmenat
apsorbovanja i razvlaenja dmtvene akumulacije, budui da neproduktivno
troenje resursa zajmovnog finansiranja potencijalno indukuje dezinvesticije ili/i
deficitarno finansiranje investicionih plasmana portera obveznica.
Javni dug ne prikuplja samo novac koji predstavlja stvorenu akumulaciju.
Kupovina obveznica je i prilika za emisioni institut da ubaci novac na trite i
za komercijalne banke da stvore izvedene depozite, tj. dodatne cirkulacije
novane mase.11 I, obrnuto prodaja obveznica je prilika za kontrakciju monetarne
cirkulacije. Takoe, javni dug u osnovi moe da poslui mobilisanju tezaurisanog
kapitala ili plasmanu flotantne tednje i da ponovo doe do aktiviranja novane
mase. Konano, i porteri obveznica mogu da iskoriste priliku demonetizacije
javnog duga dobijanjem bankarskih kredita na bazi datih obveznica. Time se
redistributivni efekti neutraiizuju, odnosno supstituiu i ponitavaju.
11

Dr K. Bogoev, Stabilizaciona fiskalna politika, Ekonomist 1-2/67, str. 7 i Fiskalna politika, skripta,
Skoplje, 1964, str. 37.

143

Fiskalna strategija

U uslovima relativno visoke stope inflacije, koja je karakteristina za


savremene privrede, mehanizmom monetizacije javnih dugova (ili drutvenih
zajmova) indukuje se negativ budetskog deficita a javnim dugom likvidira
volumen raspoloive tednje i provocira rast kamatne stope. Poveanje kamatne
stope dekuraira sklonost investiranju. A za neokejnzijance, da bi se podstakla
investiciona aktivnost i snizila kamatna stopa, potrebno je voditi politiku jeftinog
novca (cheap money), to je inkompatibilno sa dananjom stagflacionom
neravnoteom.

2.1. Fiskaliteti i redistribucija dohotka


Porezi na dohodak fizikih lica, proporcionalni ili progresivni, globalni
ili parcijalni po pojedinim oblicima dohotka, reprezentuju jedan od esencijalnih
instrumenata redistribucije dohotka, ukljuujui poreze na bogatstvo, imovinu i
prihode od imovine sektora stanovnitva. Progresivni porezi na ukupan dohodak
i proporcionalni cedularni porezi na parcijalne dohotke (nadnice, penzije, rente,
industrijska i trgovinska dobit, dobit iz poljoprivrede, dohoci od pokrenih vrednosti,
dobiti u vidu vika vrednosti od izgraenih terena, dohoci od vlasnitva i dr.).12
Porez na dohodak odbacuje vee redistributivne efekte ukoliko je
progresija otrija i ukoliko su dedukcije leernije. U aktuelnom trenutku stepenasta
progresija poreza iz dohotka fizikih lica varira izmeu 2% i 60% u Francuskoj,
14% i 70% u SAD, 33% i 83% u V. Britaniji (ukljuujui i nadoporezivanje
dohotka koji ne potiu od rada po stopi od 10-15%o), 22%o i 56% u Z. Nemakoj,
itd. Razume se prezentirane stope su nominaine ili potencijalne, koje su vie od
efektivnih ili realnih stopa usled egzistencije abatmana, dedukcija i egzoneracija,
koje reduciraju irinu intervala izmeu trani dohotka. Stoga nije redak sluaj
da se progresivno oporezivanje dohotka pojedinih obveznika, pretae u modei
diferencirane proporcije. S druge strane, valja istai da inflacija podie nivo
progresije oporezivanja usled inflatornog nadimanja poreskih osnovica. Zaostajua
indeksacija poreskih dedukcija u odnosu na inflatorni rast poreskih osnova gura
obveznika prema viim tranama idui uz skalu progresije i produkuje poveanje
fiskalne presije.
Distribucija dohotka pre poreza obino se reprezentuje pomou tzv.
Lorenzove krive kojoj je prikopan sintetiki indikator koncentracije distribucije
(Ginijev koeficijenat)13 i Kakwanijev indikator inegaliteta posle poreza.14 Sa
trasiranjem krive koncentracije poreza na dohodak moe se kalkulisati indikator
datog poreza i definisati indikator fiskalne progresije (p) kao diferencija izmeu
koeficijenta koncentracije poreza na dohodak (c) i indeksa koncentracije dohotka
pre poreza (G). Varijacija Kakwanijevog indikatora inegaliteta posle poreza (G*):G*
12
13

14

M. Diverger, Elements des fiscalite, P.U.F., Doss. Themis. Paris, 1976. god.
Ginijev koeficijenat reprezentuje sitetiki indikator inegaliteta distribucije dohotka koji varira izmeu
0 i 1; inegaliteti su utoliko vei ukoliko je dati koeficijent blii 1 i obmuto. Uobiajeno, on varira
izmeu 0,37% u V. Britaniji i 0.45% u SAD.
D. G. Champemowne, A. Comparison of Measueres of lncequality of Income Distribution. Economic
Joumal, decembar 1974. i N. C. Kakwani, Measurement of Tax Progressivity: An Intemational
Comparison, Economic Joumal, mart 1977. god.

144

Javna ekonomika versus javne finansije

= G-tP/(l-t) zavisi od tri faktora, i to: relativna varijacija indikatora inegaliteta


distribucije dohotka pre poreza, relativna varijacija indikatora progresije i relativna
varijacija prosene stope oporezivanja (t).
Ogmantacija (poveanje) prosene stope oporezivanja (t) u uslovima
datih inegaliteta dohotka pre poreza (G) i date fiskalne progresije (P) smanjuje
inegalitete distribucije dohotka posle poreza (G*). Bobeova tablica inegaliteta
dohotka i progresiviteta poreza na dohodak (na Francuskom primeru u periodu
1965-1970. god.) pokazuje da inegaliteti distribucije dohotka pre poreza opadaju
mnogo bre od inegaliteta posle poreza, budui da opadaju koncentracija poreza
na dohodak, kao indikator progresije, i prosena stopa oporezivanja.15Usled toga,
porez na dohodak omoguava pregled vertikalne redistribucije dohotka (izmeu
razliitih nivoa dohotka) i horizontalne distribucije dohotka (izmeu razliitih
socijalnih grupa).
U tom kontekstu, valja podvui da su kotizacije za socijalno osiguranje
za vie od etiri puta znaajnije od poreza ili dohotka fizikih lica. Medutim,
raspoloivi statistiki podaci ne omoguavaju kalkulisanje sintetikog indikatora
fiskalne progresije socijalnih kotizacija. Poto koeficijent socijalnih tereta na
nadnice varira izmeu 10% za nadnice iznad 10.000 FF, preko 17% za nadnice
iznad 5.000 FF, do 365,5% za nadnice do 1.000 FF, socijalne kotizacije u osnovi
regresivno deluju sa negativnim redistributivnim efektima. Degresivne kotizacije
na dohodak penalizuju radnu snagu. Dodue, socijalne prestacije kao vid
redistribucije dohotka u korist odredenih socijalnih grupa, donekle popravljaju
nasledene inegalitete posle poreza i kotizacija. No, u svakom sluaju, potrebno je
poveati prosene stope oporezivanja dohotka fizikih lica i institucionalizovati
porez na bogatstvo kako bi se negativni redistributivni efekti kotizacija za socijano
osiguranje ublaili i izvrila pravednija distribucija fiskalnih tereta. A to znai da
je imperativno potrebno izvriti fiskalizaciju dela socijalnih kotizacija i redukciju
doprinosa naslonjenih na nadnice. Redukcija doprinosa za socijalno osiguranje
mogla bi se iskoristiti za poveanje nadnica ili za poveanje zaposlenosti.
Konano, upotreba fiskalnih instrumenata ima struktumi impakt-implicitni ili
eksplicitni na srednji i dmgi rok. Kontradikcija izmeu koncepta jednakosti pred
porezima i koncepta selektivne stmkturne fiskalne politike je evidentna u politici
programiranog rasta.
Fiskaliteti su jedan od elemenata socijalne reprodukcije i komponenta
sistema javnog finansiranja koja se integrie sa globalnim sistemom finansiranja
socijalne aktivnosti. Fiskaiiteti direktno utiu na proces reprodukcije i akumulacije
kapitala i stvaranja javnih fondova za finansiranje socijalne infrastrukture,
socijalnih potreba u oblasti ivotnog i drutvenog standarda, stanova i zapoljavanja.
Fiskaliteti doprinose reprodukciji radne snage participiranjem u finansiranju dela
socijalizirane potronje (obrazovanje, zdravstvo) i finansiranju socijalnih transfera.
Fiskaliteti doprinose ostvarenju funkcije redistribucije dohotka i pravednosti
oporezivanja otrijim oporezivanjem viih trani dohotka i leernijim fiskalnih
zahvatanjem niih trani dohotka, ukljuujui i olakice i oslobodenja.
15

H. Roze, Impots directs et Transferts sociaux: effets sur lechelle des recenus de 1962. a 1970.,
Economie et Statistique, septembar 1974. god.

145

Fiskalna strategija

Fiskalna politika u podravanju razvoja tednje stanovnitva i socijalnog


standarda radnih ljudi implicira reviziju pojma tolerantni fiskalni teret, koji treba
da oznai indikator granice izmeu javne i privatne ekonomije. A to podrazumeva
promene u strukturi fiskalnog sistema. Naime, kod poreza na lini dohodak
potrebno je poveati njegovo uee u fiskalnoj strukturi, aplicirati princip jednak
realni dohodak jednak realni porez i suziti egzoneracije, dedukcije i abatman. Kod
poreza na dobit je potrebno smanjiti deduktivne terete. Kod poreza na bogatstvo
potrebno je etablirati opti porez na neto aktive domainstva po proporcionalnoj
stopi ili leernu progresiju sa egzoneracijama imovine ispod odredenog nivoa; a
on bi i uporedo funkcionisao sa oporezivanjem vika vrednosti i poreza na naslede
i poklone. Kod TVA (poreza na dodatnu vrednost) potrebno je smanjiti njegovo
uee u fiskalnoj strukturi uporedo sa poveanjem uloge poreza iz dohotka,
smanjiti redistributivne potencije TVA, diferencirati poreske stope i rcducirati
regresivitet na potronju. Konano, kod doprinosa za socijalno osiguranje je
potrebno prihvatiti fiskalizaciju (parcijalno) doprinosa uporedo sa poveanjem
poreza na bogatstvo i poreza na dohodak, i smanjiti deo kotizacija koje padaju na
teret preduzea. Ovakve institucionalne promene, medutim, zavise od postojee
fiskalne strukture, od odnosa direktnih i indirektnih poreza i od meduzavisnosti
poreske i privredne strukture, jer nema univerzalnog pravila za sve zemlje.
Nezavisno od redistributivnih efekata, fiskaliteti imaju za funkciju, najpre,
da obezbede dovoljan kvantum resursa za finansiranje javnih rashoda, zatim,
da poslue kao instrument konjunkturne regulacije, i, najzad, da se koriste kao
instrument dravne intervencije u funkciji strukturne i sektorne ekonomske
politike rasta.
Analize efekata poreza na ekonomska ponaanja i ekonomske izbore
ekonomskih subjekata razotkrile su znaaj fenomena fiskalne translacije i incidence.
Za indirektne poreze, tj. poreze na rashode (TVA) valja poznavati mehanizme
translacije i incidence poreza koji pogada potronju, modifikuju cene roba i usluga,
i produkuju redistributivne efekte. Studije16 pokazuju da se porezi na potronju
integralno reperkutuju na cene sa relativno visokim stepenom regresiviteta i
da na kratak rok translacija i incidenca poreza zavise od stepena konkurencije,
konjunkture, elastinosti ponude i tranje i supstitucije.
Ukoliko se prihvati hipoteza integralne reperkusije indirektnog fiskalnog
tereta na cene proizvoda mogua su dva metoda evolucije incidence. Metod, uz
pomo tablice interindustrijske razmene sa determinisanjem tereta direktnih
poreza na zaposlenost faktora i resursa grana, respektuje sume poreza ukljuene
u cene proizvoda intermedijarne potronje za kalkulisanje ukljuenih poreza u
finalnu potronju svakog poreza, i metod direktne alokacije poreza na potronju
domainstava sa pretpostavkom da svako domainstvo podnosi sumu TVA
zaraunatog u svakom proizvodu koji se troi.17 Kombinacija prethodna dva metoda
omoguila je, medutim, pouzdaniji obraun procenta poreza koji se odnose na
rashode za domainstva klasiranih po socioprofesionalnim kategorijama. Podaci
pokazuju da je potronja domainstva u 1970. god. bila optereena sa TVA u
16
17

B. Bobe, La redistribution des revenus, Economika, Paris, 1977. g. i C. Begin i J. Delpech, La T.V.A.
dans la consommation des menages, Statistiques et Studes FinanciOres, oktobar 1973.
P. Courbis, Competitivite et croissance en economie concurrencee, Dunod, Paris, 1975. god.

146

Javna ekonomika versus javne finansije

iznosu od 13,6%. No, varijacije idui od kategorije do kategorije domainstva


su relativno slabe, izuzev poljoprivrednika usled autopotronje. Studija Begina
i Delpecha pak pokazuje da su optereenja potronje porezom na dodajnu
vrednost razliita u zavisnosti od nivoa dohotka, jer fluktuacije stopa prema
tranama dohotka zauzimaju poziciju izmeu 10,7% i 11,5%. No, i pored toga,
ne moe se govoriti o progresiji TVA, ve obrnuto, o degresivitetu TVA, jer je
potronja opadajua funkcija dohotka, a i sklonost potronji opada idui prema
viim tranama dohodaka (Basle).18 Ali, i poeljna diferencijacija stopa TVA nije
sredstvo transformacije ovog poreza i progresivni porez u odnosu na dohodak, s
obzirom da bi se kasnilo sa politikom harmonizacije poreza (stopa) u EEZ.
U analitikim, teorijskim i empirijskim istraivanjima incidence poreza
na dohodak (dobit) preduzea karakteristini su neoklasini stavovi na kratki rok
po kojima kapital podnosi celokupan teret ovog poreza zbog hipoteze o istoj
i perfektnoj konkurenciji, i istraivanja Harbergera i Krzyzaniaka na dugi rok
po kojima to zavisi od elastinosti supstitucije izmeu faktora i proizvodnje.19
Ipak u neoklasinom modelu pretee stav da se difuzija poreza na nivoe itave
nacionalne privrede tereti lokalizuju kako na dohotke od kapitala tako i na dohotke
od rada. U teorijskim istraivanjima fiskalne incidence fundirane na kejnzijanskoj
makroekonomskoj analizi neto profiti i stope realnih nadnica variraju kada se
stope oporezivanja promene. Ali, u sluaju slabe konkurencije preduzea tee
da se oslobode poreskog tereta njihovim ukljuivanjem u prodajne cene. U
empirijskim analizama translacija poreza na cene proizvoda u funkciji poveanja
stepena koncetracije industrije i poveanja inostrane konkurencije nailazi se na
argumente da stepen koncentracije industrije (10% preduzea) odbacuje 80%
poslovnog prometa i porezi elemenat trokova proizvodnje koje opredeljuju cenu
proizvoda.20
Svakako da dekukcije olakavaju trokove, ali su one vie u funkciji
smanjenja trokova upotrebe kapitala i poveanja samofinansiranja investicije.
Ukoliko pak posmatramo oporezivanje akcionara valja podvui da su baze
oporezivanja razliite jer su oporezivane dobiti determinisane pre distribucije
dividenci.21 Sa ukljuivanjem tzv. Lavoir fiscal teret poreza na dobit (dohodak)
se smanjuje.
Shoup22 je distancirao vie osnovica TVA. Naime, ukoliko je depresijacija
kapitala deduktivna iz poreske osnovice TVA, utoliko je ova osnovica jednaka sumi
18
19

20

21

22

M. Basle, Taxe sur la valure ajoutee fracaise, croissance et equite\ Universite de Rennes, Rennes, 1974.
god.
A. C. Harberger, The Incidence of the corporate Income Tax, Joumal of Political Economy, juni, 1974.
G. R. W. Kilpatrick, The Short run Forward Shifting of the Corporation Income Tax, Yale Economice
Essays, septembar, 1965. god. i R. J. Levesque, The Shifting of the corporate Income Tax on Profits,
Public Finance, vol. 25, 1970.
A. Asimakopolulos i J. Burbidge, The short period incidence of taxation, Economic Joumal, juni, 1974,
g.; R. W. Kilpatrick, The Short run Forward Shifting of the Corporation Income Tax, Yale Economic
Essays, septembar, 1965.god. i R. J. Levesque, The Shifting of the corporate income Tax in the short
Run, Studies of the Royal Commision on taxation, oktobar, 1966.
OECD, les systemes dimposition des societees dans les pays members de lOCDE, Paris, 1973. i A.
Euzeby, Lincidence de Limpot sur les societes: Lenjeu du probleme, Revue de science financiOre
3-4/76.
C. S. Shoup, Theory and Background in the Value added Tax, Proceedings of the National Tax
association, oktobar 1965.

147

Fiskalna strategija

renumeration proizvodnih faktora. Evidentno, radi se, dakle, o TVA dohodak


tipa. Medutim, ukoliko su sve intermedijerne kupovine preduzea deduktivne iz
osnovice TVA onda je fiskalna osnovica TVA jednaka sumi rashoda za potronju.
Ovde je, dakle, TVA potronog tipa. Konano, ukoliko su sve kupovine
obavljene sa nemogunostima dedukcije depresijacije kapitala iz osnovica TVA,
onda je osnovica jednaka bruto proizvodu. Oigledno je da se ovde radi o TVA
proizvodnog tipa. TVA francuskog tipa je, u stvari, TVA potroakog tipa, koji
dodue moe da se transformie u TVA dohodnog tipa ukoliko se uzme u obzir
degresivna amortizacija.
2.1.1. Fiskalne strukture i inegaliteti
U praksi redistribucije dohodaka teko je uspostaviti egalitete pred
porezima i egalitete posredstvom poreza, poto se dohodni integaliteti ak i
produbljuju kako porezom na dohodak tako i TVA.
Odredeni obveznici prinudeni su da plate poreze na funkcije korisnosti
koje dobijaju od javnih rashoda. Radi se, dakie o tzv, principu korisnosti, koji se
formulite u formi plaa porez onaj koji koristi javne usluge. S druge strane,
odreeni obveznici plaaju porez na bazi ekonomskog kapaciteta. Radi se, dakle,
o principu sposobnosti, koji se formulie u formi plaa porez onaj koji moe
ekonomski da podnese teret.
Fiskalna neutralnost reflektuje poreze koji ostavljuju nepromenjenu
relativnu distribuciju dohodaka izmedu individua ili izmedu socijalnih klasa.23
Koncept egaliteta dohotka pre poreza i koncept egaliteta dohotka
posredstvom poreza su, u stvari, simultano kontradiktorni i komplementarni.
Kontradiktornost se ogleda u tome to koncept egaliteta posredstvom poreza
podrazumeva egzistenciju poreza fundiranih na principu kapaciteta obveznika
i poreske progresije tako da se novi redistributivni efekat javlja samo ako je
fiskalni teret mnogo vei u odnosu na poveane dohotke. Pri tome, egalitete
posredstvom poreza ne treba interpretirati kao egalizaciju dohotka, ve kao
reprodukciju inegaliteta u distribuciji dohotka. Egaliteti posredstvom poreza, dakle,
podrazumevaju razliito podnoenje fiskalnih tereta u apsolutnim vrcdnostima od
strane individua kao primalaca razliitih dohodaka. Komplementamost se pak
ogleda u tome to egaliteti posredstvom poreza impliciraju razliite poreske terete,
razliite poreske kapacitete tako da se simultano ostvamje princip jednak dohodak
jednak porez. Meutim, ukoliko dva obveznika raspolau jednakim dohotkom, ali
prvi raspolae imovinom ili bogatstvom a dmgi ne raspolae nikakvim kapitalom,
utoliko je prisutniji koncept egaliteta pre poreza i koncept egaliteta posredstvom
porcza u formi kontradiktamosti. Samim tim, stupa na scenu razliiti fiskalni teret
na identine fiskalne kapacitete kako bi se uspostavila komplementamost izmeu
koncepta egaliteta pre poreza i koncepta egaliteta posredstvom poreza.
Pored toga, valja razlikovati horizontalnu pravednost koja implicira
podjednako oporezivanje dve individue sa identinim fiskalnim kapacitetom, i
vertikalnu pravednost koja implicira progresivno oporezivanje dohotka. Na taj
nain, horizontalna pravednost oporezivanje korespondira konceptu egaliteta pred
23

D.N. Hyman, Public Finance, The Drvdenh Press, Lavallette, 1987.

148

Javna ekonomika versus javne finansije

porezom, dok vertikalna pravednost oporezivanja odgovara konceptu egaliteta


posredstvom poreza.
U oponirajuoj debati izmedu progresivnog i proporcionalnog oporezivanja
socijalni motivi preteu u korist progresije. No, ekonomski motivi osporavaju
validnost progresije usled potreba podsticanja akumulacije kapitala za finansiranje
produktivnih investicija i privrednog rasta. Stoga se, dugorono posmatrano,
redukcije inegaliteta putem poreza zanemaruju u korist favorizovanja tednje,
mada se ekspanzija fiskalnih dedukcija po pravilu reflektuje kao primena modela
diferencirane proporcije.24 Usled toga, ponovo vaskrsavaju ideju o ekonomskim
prednostima proporcionalnog u odnosu na progresivno oporezivanje koje poivaju
na teoriji Edgewortha o jednakoj marginalnoj rtvi i na teoriji korisnosti, koja
uzima u obzir nivo formiranja individua (capital humain), supstituciju izmedu
rada i dokolice i fiskalne efekte na ponudu rada. Oporezivanje individua na
principu korisnosti pretpostavlja procenu koristi koja se dobija iz javnih rashoda
sa ciljem da se definie optimalni porez iz dohotka. Pri tome, marginalna rtva
stvorena varijacijom poreza moe biti jednaka marginalnoj korisnosti dobijenoj iz
poslednje jedinice kolektivnog dobra ili javne usluge koju profitira graanin.
U skupu poreza na potronju i poreza na dohodak, oba poreza se
reprezentuju na cene proizvoda. Pri tome, domainstva podnose porez u proporciji
svojih rashoda potronje sa degresivnim rezultatom u odnosu na dohodak. U tom
sluaju, nema ni egaliteta pred porezom ni egaliteta putem poreza.
2.1.2. Strukturni limiti poreske redistribucije
Upotreba fiskaliteta kao instrumenata redistribucije dohotka nailazi na
odreene limite (ogranienja) koji se nalaze bilo u globalnoj fiskalnoj presiji bilo
u fiskalnoj strukturi. U svim zemljama OECD drugorona je tendencija limitiranja
uea fiskalnih prihoda u drutvenom proizvodu i stabilizacija nivoa globaine
fiskaine presije.25
U SAD inegaliteti dohotka posle poreza su poveani mada su deiimino
rekompenzirani javnim rashodima, odnosno socijalnim transferima. Sa brojnim
fiskainim dedukcijama progresivno oporezivanje postalo je manje redistributivno.
A sa ukljuivanjem socijalnih korekcija zajedno sa porezom na dohodak fizikih
lica redistributivni randman postaje opadajui.26
Potencijalno, svaki fiskalitet modifikuje relativne cene faktora proizvodnje
i raspodelu dohotka i stopu privrednog rasta. Neutralni porezi su manje-vie
izuzetak u praksi.
24

25
26

E.S. Phelps (Ed.), Economic Justice, Penguin books. 1973. god; P. B. Atkinson. How Should Income
Tax be?. u M. Parkin (Ed.), Essays in Modem Economics, Longman, 1973. god. i E. Sheshinski, The
Optimal Linear Income Tax, Review of Economic Studies, juni 1972. god.
U krajnjoj instanci, redistributivni limiti nalaze se u fenomenu translacije i incidence koje mogu da
poveaju inegalitete pre poreza.
M. Revnolds i E. Smolensky, Why Changing the size Distribution Through the Fisc iz New More
Difficult: Hypotheses From the U.S. Experience, Komunikacija na Congres du lInstitut Intemational
de Finances publiques, Edimbourg, septembar 1976. god. i R. J. Lampman, Measured Inequality of
income: What does it Mean and What Can it tell us? The Annals of the American Academy of political
and social sceince, septembar, 1973. god.

149

Fiskalna strategija

U fiskalnoj strukturi Francuske u periodu 1965-1980. god. kotizacije za


socijalno osiguranje varirale su izmeu 37% i 42%, porez na dodatnu vrednost
izmeu 34% i 38%, porez na dohodak fizikih lica izmeu 9% i 11%, porez na
dohodak preduzea izmeu 5% i 8% i ostali porezi izmeu 5% i 11%, sa razliitim
redistrubutivnim efektima.27
Porezi, najpre, omoguavaju modifikaciju alokacije resursa posredstvom
podsticajne uloge modificiranja relativnih cena proizvodnih faktora, zatim,
obezbeuju regionalni razmetaj ekonomske aktivnosti mehanizama dedukcija i
diferenciranim stopama, najzad, osiguravaju rast akumulacionog disponibiliteta
detaksiranim investicijama, poreskim kreditima i degresivnom amortizacijom.
Pored toga, porezi poveavaju likvidnost i samofinansiranje, podstiu koncentraciju
industrije i privredni rast, i reguliu konjunkturu.

2.2. Negativni porezi i indikatori fiskalne redistribucije


Komponentalni fiskalni blok zarauje, po pravilu, na dva naina: prvo, fiskus
zarauje na progresivnom oporezivanju inflatornih dohodaka, a drugo, fiskalna
dobit ostvaruje se smanjenjem realne vrednosti sopstvenih obaveza (dugova). Prema
tome, fiskus zarauje na nepravednom oporezivanju suficita fiskalnog karaktera
(usled inflatomog obezbeivanja realne supstance dugova) ili/i na eksploataciji
dravnih poverilaca (usled inflatomog obezbedivanja realne supstance dugova).
S druge strane, javna kasa gubi usled rasta tzv. negativnih poreza (ekonomski
i socijalni transferi). Javna vlast, u tom kontekstu, tei da kompenzira rast
transfernih javnih rashoda tarifnim poveanjem fiskalnog opteriivanja (poreska
stopa). Meutim, usled iniciranja inflacije trokova preko poveanja fiskalne
presije tekueg dohotka, drava ne moe u potpunosti da nadoknadi gubitak
fiskalnih prihoda. Stoga, uee fiskaliteta u raspodeli dmtvenog proizvoda realno
opada, dok uee javnih rashoda u raspodeli dohotka realno raste (Neumark);
to je posledica eskalacionog trenda deficitarnog finansiranja javne potronje i
majorizacije nefiskalnih resursa. S druge strane, u uslovima inflacije tranje
uveavaju se potrebe tienja odreenih segmenata reprodukcije i odreenih
socijalnih gmpa sektora stanovnitva, koje trpe inflatome udare. U inflatornom
okmenju, u koje je ve involviran porast cena i nezaposlenosti, budetska politika
je, stoga, jedan od favorizujuih faktora stabilizacione ekonomske politike u
socijalnom domenu. Negativni porezi inspirisani su, dakle, poveanim dravnim
intervencionizmom sa socijalnim motivima, to emo posebno analizirati.
Ve je najavljeno da se rastom administrativnog personala (rast
tranje radne snage u neproizvodnom sektom); sa rastom javnih rashoda usled
27

No, za razliku od globalnih, makroekonomskih uinaka fiskaliteta, strukturni, mikroekonomski


fiskalni uinci ostvaruju se u vidu (1) uinaka supstitucije, koji se, sa svoje strane, ostvaruju putem
menjanja cena faktora proizvodnje pod uticajem fiskusa (odnosi izmedu rada i kapitala, tednje i
proizvodnje, rada i dokolice, radnointenzivnih i kapitalnointenzivnih delatnosti, izvoza i uvoza i dr.)
i (2) uinaka stimulacije, koji se realizuju posredstvom delovanja fiskaliteta na uslove privredivanja
i dohodovanja, korienje kapaciteta i radnog vremena, poveanje proizvodnje, akumulacije, i
produktivnosti rada, tehniko-tehnoloki progres, novotarstvo i racionalizatorstva, izvoz roba i usluga,
sticanje i rasporedivanje dohotka, namensku raspodelu istog dohotka, materijalnu osnovu udruenog
rada i investiciona ulaganja preduzea itd.

150

Javna ekonomika versus javne finansije

poveanih ekonomsko interventnih funkcija javnog sektora (uglavnom, zbog rasta


transfernih i investicionih budetskih rashoda) i sa mogunou permanentnog
rasta fiskalnih prihoda (usled indukovanja trokovne inflacije i redukovanja stope
samofinansiranja reprodukcije) po pravilu, dolazi do realizacije deficitamog
budetskog deficita, u uslovima inflacionistikih tenzija nije u fmansijskoj praksi
dala oekivane rezultate, pogotovu u naim, jugoslovenskim uslovima pokria
deficita budeta federacije. Naime, u uslovima relativno visoke stope inflatomog
rasta cena i oekivanog anticipiranog rasta inflatorne spirale, upisivai javnog duga
uglavnom se opredeljuju za kanalisanje raspoloive tednje u realne vrednosti i/
ili poveanu tekuu potronju. Razlozi su, dodue, eminentno ekonomske prirode;
jer, sa fiksiranom kamatnom stopom (npr. 10%) i sa relativno skromnim fiskalnim
beneficijama (oko 6%), publici je neatraktivan upis javnog duga. Publika opravdano
izbegava negativnu kamatnu stopu i zanemaruje (marginalne) fiskalne dedukcije.
A da bi se publika privukla potrebno je da kamatna stopa anglobira 1) naknadu za
minuli rad, 2) dohodak za odravanje realne vrednosti uloenih novanih sredstava
i 3) anticipirani rast inflacije u kraim vremenskim sekvencama (godinje stope
rasta cena na malo), i da se deduktivne stavke kvantifikuju u rasponu od 20-60%
u zavisnosti od kvantuma pozajmljenih tednih sredstava. No, ovakav model
reatraktivizacije upisa javnog duga indukovao bi, prvo, poveanje budetskih
rashoda u periodu dospea uveanih anuiteta po osnovu poveane kamate na
javni dug i, drugo, redukciju budetskih prihoda u periodu emisije javnog duga po
osnovu poveanih fiskalnih dedukcija.
Poto javna blagajna ne moe da namakne adekvatan volumen javnih
prihoda fiskalnim putem niti posredstvom javnog duga, jedino reenje (koje
se u takvim uslovima ak i opravdava, jer se izbegava politika kresanja javnih
rashoda) je pribegavanje monetamim dirkama. Finansiranjem budetskog deficita
monetamim kreacijama sa proinflatornim tenzijama novog kvantuma novane mase,
javna vlast dolazi do dopunskog finansijskog potencijala. Time se primarna emisija
direktno ubrizgava u potrone punktove javnog sektora. Alokacijom primarnog
novca u domenu javne potronje monetarizacijom budetskog potraivanja
ispoljava se oblik dravne koncepcije novca, to je u jugoslovenskim uslovima
u koliziji sa samoupravnim konceptom automatske monetarizacije potraivanja
preduzea. S druge strane, automatsko konvertovanje potraivanja budetske
klijentele, involvirajui inflatornu pukotinu, koja se popunjava pokretom cena i
zaduivanjem u inostranstvu, indukuju disparitetna kretanja u realnim tokovima
reprodukcije inicirajui sektorsku i uvezenu inflaciju. Usled toga se alimentiranje
datog komplementarnog bloka nacionalne tranje (javne tranje) uklapa u
monetaristiko objanjenje inflacije (monetarna varijanta inflacije tranje) za
razliku od dohodovne varijante inflacije tranje, koja je rezultat deficitarnog
finansiranja investicija.
2.2.1. Negativni porezi
Negativni porezi predstavljaju fuziju poreza na dohodak fizikih lica i
socijalnih prestacija, s jedne strane, i integraciju socijalnih transfera i poreza na
151

Fiskalna strategija

nadnice i plate, s druge strane. Negativan porez ima za funkciju da kompenzira


nedovoljan tekui dohodak (poverty-gap):
T = tn ( Y R )
gde su: Tn stopa negativnog poreza i T neto porez, koji je negativan ako je Y (realni
dohodak) inferiorniji od R (nivo raspoloivog dohotka). U sistemu kombinacije
negativnog poreza i alokacija (tax credit) imamo:

T = Yp tp C
gde su: tp stopa pozitivnog poreza; C alokacija; T neto porez; Y realni dohodak. Iz
ovih jednaina28 proizilazi da se negativni porez na dohodak javlja u dva sluaja:
prvo, kada je R>Y (prva jednaina) i drugo, kada je C<Ytp. Grafikom ilustracijom
ovo se moe jasnije predstaviti:

Na ovom grafu, povrina OAV reprezentuje negativni porez, dok povrina ADE
pozitivan porez. Linija OA predstavlja fiskalno oslobodenje dohotka od poreza.
Meutim, L. Stoleru je adekvatnije ilustrovao negativn porez na dohodak.29

28
29

OECD, limpot negatif sur Le revenu, Paris. 1974, str. 13. i 19-20.
L. Stoleru, Cout et estoleru, Cout et eefficacitda lmpor negatif, Revue economique, 5/1974. str. 745761.

152

Javna ekonomika versus javne finansije

Na grafu30 domainstva, budui da imaju dohodak Y, koji je inferiorniji od B,


primaju:
Ci = Gi rY = r ( Br Y )
gde su: Q koristi domainstva ili troak negativnog poreza; G garantovani
minimalni dohodak za osobe koje imaju nulti dohodak; Bi dohodak iznad koga
nema fiskalne potpore (prag pristupa); r poreska stopa, Y dohodak.
Ukupne ispiate iz budeta za ukupan broj porodica n od i lanova, po
Stolerovom raunu, iznosile bi:31
Bi

Y
Ci = r ( Bi Y ) ni
dY
0
gde Bi = .B. Pri tome, a reprezentuje kooeficijente od 0,31 za jednolanu porodicu
do 1,95 za porodicu od 7 i vie lanova (tzv. pragovi siromatva) pr. SAD. Na taj
nain negativni porez redukuje inegalitet u raspodeli dohotka i predstavlja soluciju
socijalne pomoi posredstvom realokacije monetarnog dohotka. Ova vrsta poreza,
dakle, reprezentuje fiskalnu redistribuciju dohotka u korist odredenih socijalnih
kategorija stanovnitva.32
Od kada je M. Friedman uveo (knjigom Kapitalizam i sloboda) koncept
negativnog poreza na dohodak, mnogobrojna razmiljanja i istraivanja bila su
posveena upotrebi ovog koncepta na planu socijalne politike.33 Davanje dohotka
na ime negativnog poreza predstavlja, od tada, efikasniju soluciju problematike
siromatva i socijalne pomoi. Negativni porezi postali su sredstvo Kennedyeve
administracije u borbi protiv siromatva, s obzirom da SAD nemaju kompleksan
sistem socijalnog osiguranja, obezbedenja i pomoi. Family Assistence Plan
(F.A.P.) predsednika Nixona od Avgusta 1969. god. nije nita drugo do jedan plan
negativnog poreza na dohodak. Livre vert V. Britanije od decembra 1972. god.,
koja predlae poreski kredit (le credit dimpot ili tax credit), fundamentalno se
ne razlikuje od negativnog poreza na dohodak. Medutim, uvoenjem koncepta
negativnog poreza postavila su se brojna pitanja, od kojih izdvajamo tri: 1) koji
su i koliki trokovi sprovodenja koncepta negativnog poreza, koji su prihvatljvi
30
31
32

33

Negativan porez predstavljen je povrinom OGB ili simbolom C dok YD reprezentuje raspoloivi
dohodak.
L. Stoler, op. cit., 745-761.
R. Averes, se, u tom kontekstu, zalagao da se svakom lanu zajednice dodeli onaj iznos dohotka koji
je dovoljan da pokrije minimalne egzistencijalne potrebe. Schutzov plan permanentnog oporezivanja
sroen je stoga isto onako kao i Ayresov i Rhys-Wiliamsov model zajamavanja dohotka koji bi se
alimentirao progresivnim oporezivanjem poput D. B. Smithove verzije social dividen plana (Dr
Barbara Jeli, Porezni obveznik i porezna politika, SNL, Zagreb, 1977. str. 63. i Finansije u teoriji i
praksi, SNL, Zagreb, 1979. str. 202). Ovu socijalnu funkciju oporezivanja Green naziva razvodnjenom
verzijom social dividend taxation; (C.Green, Negative Tax the Poverty Problem. The Brookings
Institution, Washington, 1967. str. 51). No, negativno oporezivanje se zapravo i ne razlikuje od social
divindend taxation; jer teret snosi drava, poto se radi o poreskoj tehnici u distribuciji tzv. transfernih
davanja domainstvima (J. Tobin, J. A. Pecham i P. M. Mieszovski, Is a Negative Income Tax Practical,
The Brookings Institution, Washington, 1967).
E. Rolph and G. Breack, Public Finance, Roland press, N. York. 1961, str. 404. i Buchanan, The Public
Finance, Homewood, R. D. Irwing, 1960. str. 182.

153

Fiskalna strategija

za drutvenu zajednicu na datom stepenu razvoja, 2) kakve su i koje implikacije


negativnog poreza u domenu podsticanja ponude rada, realnih najamnina i
redistribucije dohotka i 3) kakve su i kolike potencije negativnog poreza u domenu
reavanja problema siromatva i poveanja minimuma ivotnog standarda. U vezi
sa prvim pitanjem, Totin, Pechman i Mieszkowsky su istakli da incidenca poreza
redukuju ponudu rada, poveava stopu realnih najamnina i redukuje inegalitete
u raspodeli dohotka. U odgovoru na drugo pitanje pristalice negativnog poreza
uvek tee da fiksiraju garantovni minimum dohotka na vrlo niskom nivou da bi
izbegli redukciju ponude rada, da bi drutvu pokazali relativno niske trokove
rekompenzacije negativnog poreza i da bi negativni porez opravdali kao kratkoroni
instrument redistribucije dohotka. Konano, u odgovoru na tree pitanje obino
se navodi injenica da porez na dohodak fizikih lica nije instrument ekonomske
politike ve mehanizam socijalne politike, pomou kojeg je iluzorno reiti problem
siromatva bez adekvatne reforme socijalnog osiguranja i socijalne zatite, i
obezbedenja i kreiranja nove politike socijalnih transfera. No, i pored toga. Lady
Rhus-Williams, koja je praktino formulisala tzv. negativni porez, insistira na
odvajanju alokacije od raspodele u okviru tzv. poreskog bilansa upisivanjem
na levoj strani svega onog to gradanin na osnovu prava moe da primi u vidu
socijalne potpore. Preraunavanjem, poreske obaveze i socijalne potpore prebijaju
se i eliminiu zaobilazni putevi prebacivanja novanih sredstava mimo javne
blagajne. Samo se pozitivna razlika izmedu poreske obaveze i socijalne potpore
doznauje dravnoj kasi, dok se negativna razlika podmiruje iz javne blagajne
(u vidu tzv. garantovanog dohotka). Empirijska preispitivanja negativnog poreza
(Engels, Mitischka i Starkloff) su zapravo i potvrdili potrebu integrisanja poreza
na dohodak fizikih lica i socijalnih potpora u jedinstveni fiskalni instrument sa
ekonomskim i socijalnim motivima i efektima.
2.2.2. Indikatori fiskalne redistribucije
Analizom incidence fiskalnih prihoda ili javnih rashoda, B. Bobe34 je doao
do redistribucionog multiplikatora (Ri) domainstva i/ili grupe domainstava:
Ri =

( Ai Ti )
Xi

gde su: Xi proseni (srednji) dohodak domainstva kategorije i; Ti porezi (direktni i


indirektni) domainstva i; Ai korisnosti koje domainstva imaju od javnih rashoda.
Ako je koeficijent redistribucije pozitivan, korisnosti od javnih rashoda su vee
od korisnosti koje proistiu iz fiskalnih prihoda (pod pretpostavkom da su porezi
podneti posle translacije).35 Pri tome se javlja dodatni realni dohodak u primarnom

34
35

B. Bobe, Budget de lEtat et redistribution des revunus, Revue economiaue 1/75. str. 1-35.
B. J. Benjamim, Current Redistributive Effects of Tax - Transfer Programs, Public Finance 1/70. str.
63-81; E. Berglas, Income Tax and the Distribution of Income, Public finance 4/71. str. 532-546. i T.
Oberbofer, The Redistributive Effect of the Federal Income Tax, National Tax Journal 1/75. str. 127135.

154

Javna ekonomika versus javne finansije

dohotku. Suprotne rezultate dobijamo u sluaju negativnog redistribucionog


indikatora.36
Ako poemo od raspoloivog dohotka: Yd = Y + Tr - F (gde su: Yd
raspoloivi dohodak; Y bruto dohodak; Tr transferi; F fiskaliteti), oduzimanjem
fiskaliteta od transfera i deljenjem dobijenog rezultata sa bruto dohotkom dobija
se redistribucioni koeficijent:
rc =

(Tr F)
Y

koji ima funkciju da eksplicira efekat fiskalne redistribucije tekueg dohotka sa


aspekta socijalnih preferencija ekonomske politike. Globalni neto redistribucioni
efekat omoguava definisanje sekundarnog dohotka domainstva (porodice) pri
emu je redistribucija dohotka individue diferencija izmeu
Yi = Xi + Ai Ti
onoga to daje dravni ili onoga to prima budet i onoga to dobija ili to daje
budet. To je u stvari razlika izmeu poreza i transfera. U tom sluaju treba praviti
razliku izmeu vertikalne i horizontalne redistribucije dohotka. Prva se odnosi na
ekonomske i socijalne transfere domainstva sa razliitim dohocima: od viih trani
prema niim. Druga se odnosi na transfere izmeu i unutar socijalnih grupa.37
iri opseg redistribucije dohotka posmatraemo sa aspekta fiskalne
reperkusije. Polazei od koeficijenta odnosa javnih rashoda i drutvenog proizvoda
(n) i fiskaliteta i javnih rashoda (X):
=

Gn
T
=
Yi Gn

(gde su: Gn - javni rashodi, Y drutveni proizvod, T - fiskaliteti), dolazimo do


globalne reperkusije (GFR) u nacionalnoj privredi:
dP
GFR = f
dt
gde su: P indeks cena, t vreme. Poto je proizvod ovih koeficijenata jednak stopi
fiskalne presije nacionalnog dohotka:

36
37

E. Sadka. A. Theorem of Uniform Taxation, Joumal of Public Economics 3/77 str. 387-393. u D. C.
Mueller, Allocation, Redistribution and Collective Choice, Public Finance 22/77. str. 225- 244.
Opimije o osnovnim rezultatima teorije fiskalne incidence konsultovati sledee radove: J. C.
Dischapms, Comportements economiques et distorsions fiscales, paris 196; H. C. Recktenwald,Tax
Incidence and Income Redistribution. Detroit 1971; P. Mieszkowski, Tax Incidence Theory, Joumal
of Economic Literature, decembar 1969; M. B. Krauss and H. G. Johnson, The Theory of Tax
Incidence Economica, novembar 1972; M. Bronfenbronner, Income Distribution Theory, Chicago
1971; P. Caazanove et C. Morrison, La redistribution des reveus aux Etats-Unis, en France et en
Grande Braitagne, Revue economique, juli 1974; J. Desce, H. Foulon, P. Kende et L. Very-Garboua,
Proposition pour une methodologie de la redistribution, Consommation br. 4/1970.

155

Fiskalna strategija

Gn T
T

=
Y Gn Y

to utvrdujemo da je GFR funkcija koeficijenta fiskalne presije i stope rasta cena.


Prema tome, fiskalna redistribucija dohotka preko rasta koeficijenta fiskalne
presije reperkutuje se induciranjem rasta cena. Time se uspostavlja povratna veza
izmeu fiskalne redistribucije i fiskalne reperkusije.
Fiskalizacija ekonomije, koja se izraava stepenom fiskalne presije (T/Y)
ili proizvodom strukturnog koeficijenta (tx) i fiskalnog indeksa (X) u savremenom
svetu dostigla je svoj maksimum. Fiskalna saturacija privrede, kojaje izazvana
permanentnim rastom fiskaliteta, dovela je do odredenog kumulativnog rasta
cena. Tako generirani rast cena indicirao je dalji rast javnih rashoda koji se
iskljuivo fiskalno alimentiraju (javni dug i nova emisija novca su iskljueni
iz analize). U drugom krugu rast javnih rashoda ima za posledicu ponovni rast
fiskaliteta (pod uslovom da se budetski deficit iskljuivo pokriva fiskalitetima).
Na taj nain fiskaliteti generiu fiskalitete posredstvom javnih rashoda. Ako se
npr. fiskaliteti poveaju za 1, ija je globalna reperkusija (makrofiskalna funkcija)
0,6 i indicipirana reperkusija 0,2 multiplikacijom dolazimo do sledeih vrednosti
reperkusije (T - 74):
Rast fiskaliteta
1,00000
0,12000
0,00144
-

Rast cena
0,6000
0,7200
0,0086
0,6806

Inducirani fiskalni rast


0,120000
0,014400
0,001728

Fiskalna vrednost fiskalne reperkusije sa multiplikatorom, dakle, iznosi


0,68. To znai da fiskalni rast od 1% generira rast cena za 0,68 i ponovo inducira
rast fiskaliteta preko rasta rashoda, koje treba fiskalno pokriti.
W. Krehm38 je, prouavajui funkciju fiskalne reperkusije, doao do sledee
kvantitativne forme:
1. ako je fiskalna reperkusija nulta (X = 0) indeks cena ili inflacija (S)
glasi:
S=
i

(Pn +1 Pn ) PHHn +1
Pn

PHHn

2. ako je indeks inflacije nulti (S = 0) fiskalna reperkusija glasi:


X

(Tn +1 Tn ) = (Pn +1 Pn ) PHHn +1


PNBn

Pn

PHHn

Kombinacijom ovih jednaina dobija se sledei izraz:

38

William Krehom, La stabilitedes prix et le secteur public, Revue economique, br. 3/1970, str. 454.

156

Javna ekonomika versus javne finansije

S+ X

(Tn +1 Tn ) = (Pn +1 Pn ) PHHn +1


PNBn

Pn

PHHn

gde su: T porezi; P deflator PNB; PNB bruto nacionalni proizvod; PHH proizvodnja
po radnom asu; n period. Iz ove jednaine deriviramo globalnu funkciju fiskalne
reperkusije:
X=

(Pn +1 Pn ) PHHn +1
Pn

PHHn

PNBn
Tn +1 Tn

W. Krehm na bazi ove kvalifikacije empirijski je verifikovao kretanje


koeficijenta fiskalne reperkusije (x), koji je varirao izmeu 0,33 i 1,73 i kretanja
fiskalne presije (k) koja je varirala izmeu 27,7 i 30,1.

157

3. FISKALNI EFEKTI NA USLOVE PRIVREIVANJA,


KONKURENCIJU I JEDINSTVENO TRITE

U sklopu fiskalne strategije savremene finansijske doktrine fiskaliteti deluju


i kratkorono i dugorono, i na mikro i na makro nivou. Fiskalitetima se stimulie
tednja, radni produktivitet, privredna konjunktura, ekonomski rast, koriguje
inegalitet u primarnoj raspodeli i trinoj alokaciji resursa. Fiskalne beneficije i
olakice, diskriminatorno oporezivanje i nadoporezivanje postali su inkorporirani
manipulativni faktori u interventnom mehanizmu moderne drave. Transfernim i
investicionim budetskim rashodima podravaju se razvojne intencije pojedinih
segmenata drutvene reprodukcije, niveliu uslovi privredivania i ujednaavaju
startne pozicije ekonomskih subjekata u dohodovnim odnosima sa izvedenim
efektima na planu zdrave konkurencije roba i usluga na internom i eksternom
tritu, sticanja dohotka i programiranog rasta.
Medutim, fiskalno alimentirani budetski deficit, po pravilu, vodi
hipenrofiranju fiskalne presije dohotka, pri emu se difuzija fiskalnog snopa,
posredstvom cena proizvodnih faktora, sekvencijalno i prostorno prevaljuje na
rezultate privredivanja sa indukovanim distorzijama u uslovima privreivanja,
sa disharmoninom regionalnom i sektorskom lokacijom fiskalnog tereta i sa
disparitetnim fiskalnim zahvatanjem rezultata rada u radno-intenzivnim i kapitalnointenzivnim delatnostima. Fiskalno finansiranje budetskog deficita, u tom smislu,
uvodi retroaktivna nominalna usklaivanja i pojaani inter\encionalizam u funkciji
zatite defavorizovanih uslova privreivanja pojedinih segmenata nacionalne
privrede transfernom distribucijom dodajnih fiskalnih resursa (ekonomski transferi)
i ivotnog standarda pojedinih socijalnih kategorija sektora stanovnitva (socijalni
transferi). U krajnjoj instanci, fiskalizovano alimentiranje budetskog deficita,
indukujui fiskalne distorzije u uslovima privredivanja disparitetnom difuzijom
dodatnog fiskalnog tereta, inverzno anticipira korekturu fiskalnih inegaliteta
budetskim transfernim rashodima u funkciji ex post amelioracije i nivelacije
uslova privredivanja, ouvanja jedinstvenog trita i zatite reintegrisanih
dohodovnih odnosa.
Identitet je evidentan i pri funkcionalnoj aplikaciji zajmovnog finansiranja
budetskog deficita. Eksterni resursi (javni dug)39 u sistemu deficitarnog finansiranja
javne potronje reflektuju identine ekonomske reperkusije, budui da reprezentuju
robnu kontrabalansiranost pozajmljenih sredstava. Meutim, resursi javnog
zaduivanja simultano reverifikuju anticipiranu potronju, ija demonetizacija
implicira dogmantaciju fiskalne presije u periodu anuitetnih dospea. Distribuiranjem
novane akumulacije u deficitarne punktove javne potronje posredstvom
monetizovanog javnog duga, slabi akumulativnu i reproduktivnu sposobnost
privrede, i implicira diskrepancu izmeu investicionih plasmana i akumulacionih
disponibiliteta sa proirivanjem lepeze deficitarnog finansiranja investicione
39

P. Guerrie et D. Bauchard, Economie financiere der collectivites focales. A. Colin, Paris, 1972, str. 4275.

158

Javna ekonomika versus javne finansije

potronje. Monetarno doziranje investicione tranje pokree multiplikatornu


transmisiju inflatornih efekata u sistemu privredivanja, ali indirektno preko
redukovanja kvantuma akulumacije restaurira deficitarno finansiranje investicija
i programiranog rasta sa anticipiranim distorzijama u uslovima privredivanja i
dohodovanja sa ugraenim mehanizmima erodiranja drutvenih rezultata rada i
deformitetom dohodovnih odnosa. Prema tome, alimentiranje budetskog deficita
resursima javnog duga neposredno ad hoc ne produkuje nejednakost u relativno
nivelisanim uslovima privreivanja, ali indirektno preko redukovanja kvantuma
akumulacije restaurira deficitarno finansiranje investicija i programiranog rasta
sa anticipiranim distorzijama u uslovima privredivanja i sa anticipiranim rastom
fiskalnog optereenja u procesu demonetarizacije javnog duga alociranog u
sferi budetske potronje. Efekti supstitucije, po pravilu, su relativno nisko
valorizovani, budui da se budetski alimentirane javne investicije i budetski
finansirani ekonomski transferi kvantitativno ne poklapaju sa alimentiranim
kvantumom budetskog deficita resursima javnog duga. Ali, i pri identitetu, radilo
bi se o svojevrsnom mehanizmu refinansiranja inaugurisanih inegaliteta na planu
dekurzivnog ujednaavanja uslova privredivanja.
Konano, deficitarno finansiranje javne potronje monetarnim resursima
iz primarne emisije, posredstvom strukturne dekompozicije budetske potronje,
upumpava inflatorne resurse i realne tokove reprodukcije mehanizmima
funkcionalnih (lini i materijalni rashodi), investicionih i transfernih javnih
rashoda. Sem toga, induciraju se destabiliteti u odnosima konkurencije na
tritu, dispariteti u privrednim punktovima, distorzije u uslovima privredivanja i
inegaliteti u dohodovnim odnosima. Negativne ekonomske i socijalne implikacije
monetarnog finansiranja budetskog deficita transmituju se, dakle, na sveukupne
tokove nacionalne privrede. No, u uslovima neiskorienih privrednih kapaciteta
rekanalizacija monetarne kreacije, preko budetskog deficitamog finansiranja,
paritetno rekompenzira inegalitete u mehanizmu privreivanja, budui da
produkuju potencije poveanja koeficijenta iskoriavanja privrednih kapaciteta
i pretpostavljaju rast realnog outuputa. Identitet je evidentan i pri replasmanu
primame emisije iz konteksta budetskog deficita, mehanizma transferskih javnih
rashoda (komparacije, supsidije i refakcije) u funkciji interventne korekture uslova
privredivanja, supstituisanja distorzija konkurencije i rekompenzacije inegalnih
startnih pozicija u dohodovnim odnosima. Jedino ubrizgavanje papimate ili
tampane akumulacije u istu javnu potronju, preko pritisaka na robne fondove,
uvodi parcijalne disproporcionalnosti na planu privreivanja pojedinih ekonomskih
segmenata drutvene reprodukcije i inflatornu transmisiju inegaliteta u privrednim
punktovima stvaranja realnog outputa.
Za savremeni svet, fiskalni efekti u funkciji nivelacije uslova privredivanja,
izjednaavanja startnih pozicija u sistemu dohodovanja, podravanja usiova
zdrave konkurencije i ouvanja jedinstvenog trita su od osobitog znaaja za
teoretiare, praktiare i kreatore operativne poreske politike.40 Naime, u savrmenoj
40

Uporedi: R. Torrel, Un exemple de distorsion fiscale, Revue de science financiere 3-4/72 str. 842-853;
M. T. Sumner, Le relevement conjoncturelle, Public Finance 3/75 str. 461-467; Lue de Wulf, Fiscal
lncidence Studies in Developing Countries: Survey and Critique, Staff papers 1/75 str. 61-132. i M.
Neuman, On Public Expenditure and Taxation, Public Finance 3-4/73, str. 377-383.

159

Fiskalna strategija

ekonomskoj praksi razliiti uslovi privredivanja i dohodovanja produkuju razliite


osnove sticanja dohotka i razliite kvantume stvorenog i raspodeljenog dohotka sa
negativnim implikacijama na trinu konkurenciju i jedinstveno trite. Sektorski
dispariteti i distorzije su evidentni u korist grana, grupacija i privrednih jedinica koje
stiu ekstra dohodak (po osnovu monopola, rente, cena i sl.).41 Drugi, pak, sektori,
koji su defavorizovani u trinoj konkurenciji, koji ne eksploatiu posebne rente,
monopole i dr. pogodnosti i koje trpe talase inflatornih udara, u pravilu ostvaruju
ispod proseni dohodak. U takvim uslovima privreivanja i dohodovanja, poreska
politika sa razliitim fiskalnim zahvatanjem eliminie inegalitete i nivelie startne
pozicije grana, grupacija, sektora i privrednih jedinica u ekonomskom delanju.
U finansijskoj literaturi poznata su dva modela oporezivanja u funkciji
ujednaavanja uslova privreivanja, ouvanja integriteta dohodovnih odnosa,
osiguranja zdrave ekonomske konkurencije i zatite jedinstvenog trita: ex
ante model oporezivanja ili a priori metod fiskalnog zahvatanja (odnosno
anticipativno oporezivanje) i ex post model oporezivanja ili a posteriori metod
fiskalnog zahvatanja (odnosno dekurzivno oporezivanje). U sutini ex ante metod
oporezivanja reprezentuje metod fiskalnog zahvatanja poslovnih fondova unapred
(anticipativno) i nezavisno od ostvarenog dohotka.
Otrijim fiskalnim zahvatanjem (po osnovu uveanih poreskih stopa i
reduciranih poreskih beneficija) blokiraju se potencijalne mogunosti eksploatacije
pogodnosti i prednosti u sistemu privredivanja, koje se manifestuje kroz realizaciju
ekstra dobiti.
Progresivnim poreskim zahvatanjem oduzima se steeni ekstra dohodak,
koji se posredstvom ekonomskih transfera u pravilu redistribuira u korist
defavorizovanih segmenata drutvene reprodukcije. Time se u osnovi, ublaavaju
posledice ekonomske neujednaenosti u smislu egalizacije startnih pozicija u
uslovima privreivanja.
Za razliku od ovog modela oporezivanja, ex post model oporezivanja
oituje se u riskalnom zahvatanju ostvarenog dohotka na kraju poslovne godine.
Stoga je ovaj model oporezivanja efikasniji u eliminisanju ekonomskih inegaliteta.
Progresivnim fiskalnim zahvatanjem redukuje se raspoloivi dohodak privredne
organizacije, koji je rezultat eksternih faktora. Meutim, progresivno oporezivanje
ostvarenog dohotka u praksi je, po pravilu, destimulativno budui da en bloc
pogaa poreske obveznike. Valja, stoga imati u vidu, prilikom odmeravanja
poreske presije, da celokupan dohodak nije samo rezultat eksternih inilaca ve
i delanja radnog kolektiva (tehniko-tehnoloke inovacije, produktivnost rada.
kadrovi, organizacija, radno zalaganje, utede, racionalizatorstvo i dr.). Usled toga,
u praksi se potvruje efikasnost i prednost kombinovanog modela oporezivanja
sa progresivnim i proporcionalnim fiskalnim stopama. Naime, distinkcija
programiranog (prosenog) dohotka od ekstra dohotka u ukupno ostvarenom
dohotku oznaava manevarski prostor za primenu progresivnog i proporcionalnog
modela fiskalnog zahvatanja. Progresivnim zahvatanjem ekstra dohotka i
proporcionalnim zahvatanjem programiranog dohotka u kombinaciji realizuju
41

A. J. Aurbach i L. J. Kotlikoff, Dvnamic Fiscal Policy, Cambridge University Press, Cambridge,


1987.

160

Javna ekonomika versus javne finansije

se simultano dve pogodnosti: prvo, proporcionalnim oporezivanjem stimulie


se radni kolektiv u pravcu stvaranja veeg programiranog (prosenog) dohotka i,
drugo, progresivnim oporezivanjem ekstra dohotka spreava se derogiranje uslova
privreivanja i raspodele prema radu (jer se zahvata deo dohotka koji nije rezultat
rada). Meutim, u praksi se realizuje i deo ekstra-dohotka koji nije uvek rezultat
delovanja eksternih faktora ve efektuiranja iznadprosene produktivnosti rada,
nove tehnologije, inovatorstva, racionalizatorstva, rada u treoj smeni, kadrovske
opremljenosti i nove organizacije rada. Imperativno je, stoga, deo ekstra-dohotka
(obino izmeu 1/6 i 1/5) izuzeti od progresivnog oporezivanja i staviti ga na
raspolaganje radnom kolektivu za stimulativno nagraivanje izuzetnog radnog
zalaganja ili za proirenje materijalne osnove rada. No, pogreno je celokupan
ekstra dohodak izuzimati od poreskog udara, kakav je sluaj danas u nas pri
oporezivanju sektora preduzea.
Ekstradobit moe biti rezultat odreene politike cena. U tom svetlu, porez
na promet moe da zahvati deo akumulacije koja je uslovljena visokim cenama i
na taj nain da izvri transfer neekonomskog sticanja akumulacije u korist budeta
iz koga moga da se regrutuju transferi u korist defavorizovanih ekonomskih
segmenata drutvene reprodukcije. Porez na promet, u tom kontekstu, moe da
deluje preventivno i da svojim stopama paralie nastojanje ekstradobiti.
No, kada se ekstradobit ve ostvari (usled uticaja trita uz kombinaciju
neekonomskih faktora neravnopravnosti ekonomskom poloaju) instrument
poreza na promet treba kombinovati sa porezom na dobit (proporcionalan porez
na dohodak i dopunska progresivna stopa surtax).
Politika stopa treba da bude osnovna poluga preko koje se puta u dejstvo
mehanizam poreza na promet radi uticaja na izjednaavanje uslova privreivanja.
Porezom na promet moe se zahvatiti ekstradobit onih proizvoda kod kojih je
ona sadrana u ceni dotinog proizvoda koji se prodaje, odnosno trai. Tako
ujednaavanje tei ostvarenju ravnomerne raspodele fiskalnog tereta.42 Fiskalnom
intervencijom se moe ostvariti nova raspodela fiskalnog tereta ili ublaiti
postojea raspodela, to ima za cilj izjednaavanje dohotka graana. U tom sluaju
dolazi do primene tzv. teorije filtra43, koja ima odluujuu ulogu u preraspodeli.
Ovim putem vri se redukovanje nivoa linih dohodaka putem poveanja stopa
fiskaliteta i snienja stopa slabijim dohocima. Filtrom se crpe vikovi dohotka
otrijim fiskalnim zahvatanjem i preraspodeljuju u korist defavorizovanih
dohodaka posredstvom socijalnih transfera.
U okviru dejstva fiskaliteta na jedinsteno trite, od posebnog je znaaja
cirkulacija roba i usluga regionalnog i interregionalnog karaktera. U naim uslovima,
medurepublika robna razmena se izuzetno smanjuje tokom roba izvan republikog
odnosno pokrajinskog prostora. Vie od 2/3 proizvodnje roba i usluga realizuje se
u granicama sopstvenog republikog, odnosno pokrajinskog prostora. Razumljivo
je da su fiskaliteti doprineli razgraivanju jedinstvenog jugoslovenskog trita.
U ekstremnoj konsekvenciji, neharmonizovana fiskalna struktura i neunificirani
42
43

Prof. dr M. Mateji, Drutveni prihodi, Beograd, 1967. godina, str. 58.


Ibidem, str. 59. (Teorija filtra predstavlja otro zahvatanje visokih dohodaka i njihovu redistribuciju
putem socijalnih transfera u korist nosilaca niskih dohodaka. Preraspodelom dohodaka putem
preraspodele fiskalnog tereta dolazi se do izjednaavanja dohodaka.)

161

Fiskalna strategija

fiskalni paramteri poreza i doprinosa iz dohotka, poreza i doprinosa iz linog


dohotka, i posebnog poreza na promet doveli su do funkcionisanja osam razliitih
fiskalnih sistema sa negativnim posledicama na planu uslova privreivanja,
dohodovnih odnosa i trine konkurentnosti. Dispariteti u strukturi i elementima
poreza i doprinosa, po pravilu, negativno se ispoljavaju kroz nejednak pritisak
na cene, distorzije uslova konkurencije, neekvivalentne ekonomske odnose
na tritu i regionalno prevaljivanje fiskalnih tereta. Regionalno neadaptivna
politika poreza i doprinosa, po pravilu, inaugurie poznati fenomen prevaljivanja
fiskalnog snopa, s obzirom da teret poreza i doprinosa uvek ne ostaje konano
na ekonomskim subjektima i podrujima gde je inicijalno rasporeden ve se kroz
meuregionalne ekonomske tokove i mehanizam cena vri njegova kontinuelna
difuzija. Pre njegovog krajnjeg smirenja dolazi do regionalnog izvoza ili
uvoza poreza i doprinosa, pri emu se glavne transmisije prevaljivanja ostvaruju
kanalima interrepublike i interpokrajinske razmene roba i usluga. Pomeranje take
lokacije poreza i doprinosa (smirenje fiskalnog tereta) i tzv. incideca u sklopu
prevaljivanja fiskalnih tereta, dakle, indukuje nejednake uslove privreivanja,
distorzije u uslovima konkurencije, zatvaranja parcijalnih trita, disparitete u
sticanju dohotka itd. Na tritu se stalno nepokrivenom tranjom efekti poreza
i doprinosa, koji pogaaju privredu, relativno brzo procesom prevaljivanja
prenose na cene, smanjujui reproduktivnu i akumulativnu sposobnost privrede i
reprezentujui ozbiljnu pretnju ravnomernoj cirkulaciji roba i usluga po pojedinim
regionalnim trita u jedinstvenom jugoslovenskom prostoru. Potrebno je, stoga,
eliminisati protektivne i diskriminatorske fiskalne efekte koji remete uslove
privreivanja, dohodovanja i konkurencije (radi podsticaja slobodne cirkulacije
roba i usluga i mobiliteta faktora proizvodnje na jedinstvenom jugoslovenskom
tritu) unificiranjem fiskalnih parametara, harmonizovanjem fiskalne strukture,
koordinacijom fiskalnih odluka i sinhronizacijom fiskalnih akcija drutvenim
dogovaranjem i samoupravnim sporazumevanjem.

162

4. FISKALNI EFEKTI NA POTRONJU I CENE

U teorijskim rekonsideracijama deficitarno finansiranje u korelaciji je sa


finalnom potronjom i cenovnim mehanizmom. U sutini, elaboriranje budetske
poiitike sa anticipiranim, ex ante ugradenim deficitom reflektuje anticipiranu
javnu potronju sa upumpanom dodatnom kupovnom snagom kanalima
finansiranja funkcionalnih, investicionih i transfernih budetskih rashoda. U
stvari, segmetnacija deficitarno naduvane javne potronje involvira, po prirodi
alokacije resursa budetskog deficita, nadima investiconu potronju (privrednim
i neprivrednim investicijama budetskih institucija) i linu potronju (linim
rashodima budetske klijentele i socijalnim potporama iz budeta), mada se i u
ekonomskim transferima (regresiranje i premiranje cena) podravaju pojedini
segmenti finalne potronje.
Poresko finansiranje budetskog deficita aposteriornim rastom fiskalnog
optereenja, u sutini vodi eskalaciji kalkulativnih trokova nosilaca fiskalnih
obaveza. U uslovima bitisanja relativno neiskorienih proizvodnih kapaciteta
i relativno stagnantne stope radnog produktiviteta porast jedininih trokova
proizvodnje dodajnim tiskalnim optereenjem, u pravilu, kontrabalansira se
porastom cena, involvirajui trokovnu i inflatornu spiralu. Anticipirani budetski
dezakvilibrijum, koji je ex post pokriven fiskalnim resursima, retroaktivno
restaurie inflatornu pukotinu.44 U tom kontekstu, svejedno je o kojim se
fiskalitetima radi, jer i neposredni i posredni fiskaliteti, u krajnjoj instanci, vode
nominalnim uskladivanjima pokretom cena. Neposredni fiskaliteti (porez na
dohodak i porezi iz linih dohodaka), redukujui raspoloivi dohodak i umanjujui
samofinansirajui tok investicija, sankcioniu kontrabalansiranje agraviranih
trokova cenama, reprogramiranje dospelih fmansijskih obaveza, socijalizaciju
gubitaka i prevaljivanje dodatnog fiskalnog optereenja cenovnim fluktuacijama.
Posredni fiskaliteti (porez na potronju i carina), inkorporirajui se u prodajnim
cenama fiskalnih roba i usluga, produkuju ad hoc porast cena i trokova ivota.
Porast trokova ivota implicira porast linih dohodaka u funkciji zatite ivotnog
standarda.
Valorizacija linih dohodaka indeksom rasta trokova ivota vodi
neposrednom rastu linih dohodaka mimo rasta produktivnosti rada, sa ponovno
iznudenim pritiscima na jedinine trokove, koji se iznova kontrabalansiraju
porastom cena. Prema tome, porast neposrednih i posrednih fiskaliteta u aktuelnim
stagflacionim uslovima ne vodi obuzdavanju inflacije tranje, ve produkciji
inflacije trokova, koja se u drugom krugu ili konvertuje u inflaciju tranje ili
koegzistiraju u kauzalitetu.
Zajmovno finansiranje budetskog deficita u osnovi redistribuira i
transformie drutvenu akumulaciju i potroni sadraj. Dimenzioniranje javne
potronje zajmovnim finansiranjem budetskog deficita redukuje akumlacioni
44

B. P. Herber, Modern Public Finance: The study of Public Sector Economics, Richard D. Irwin,
Homewood, 1971. str. 502-504.

163

Fiskalna strategija

potencijal u momentu monetizacije javnog duga. Inverzno, demonetizacija javnog


duga restituie nivo tednje, dodue u eradiranoj formi u inflatomim uslovima
privreivanja. Meutim, deficitarno alimentiranje budetske investicije u privredi
i deficitarno finansirane intervencije u privredi (dotacije, subvencije, premije,
regresi i kompenzacije)45 u sutini ne reprezentuje supstancu iste javne potronje,
budui da su investicioni i transfemi budetski resursi predestinirani ekonomski
subjektima za alimentiranje potreba poviene reprodukcije. Fiskalni pritisak javlja
se tek u momentu amortizacije javnog duga, tj. u periodu podnoenja javnog
tereta zajmovno zatvorenog budetskog deficita iz prethodnog vremena. U tom
kontekstu, zajmovno finansiranje deficita samo je odloeni efekat na cene, koji
se kao bumerang vraa s rastuom fiskalnom presijom u funkciji otplata dospelih
anuitetnih obaveza. Stoga, zaduivanje u jednom (prethodnom) periodu tendira
inflaciju u dmgom (narednom periodu). No, rekompenzirani budetski deficit
iz minulog perioda resursima javnog duga sa ad hoc inflatomim efektima na
cene u sledeem periodu nastupa automatski i linearno sa otplatom javnog duga
monetarnim resursima.
Konano, monetamo finansiranje budetskog deficita ubrizgavajui
dodatnu kupovnu snagu u punktove javne potronje, uklapa se u monetarnu
ekssilikaciju inflacije tranje, ak i pri harmonizovanom odnosu globalne tranje i
realne ponude. Generisanjem efektivne tranje monetamom kreacijom, budetsko
deficitarno finansiranje produkuje inflatomu pukotinu koja se zatvara pokretom
cena. Restauriranje ekonomskog ekvilibrijuma realizovano je korekturom cena ex
post na principu ergodinog balansiranja. Kontinuirani pritisci na monetame dirke u
politici deficitarnog finansiranja javne potronje utapa se nadalje u trigonometrijsku
reinterpretaciju ekonomskih ciklusa u skladu sa eksplozivnim eskaliranjem cena.
Poveava se stepen inflacioniranosti, budui da se u uslovima inflatome neravnotee
kumuliraju inflatomi efekti inflacija inflacije ili inflatorna lavina, odnosno inflatorno
sufinansiranje. U tom kontekstu, sa stanovita stabilizacione politike, budetski
imperativi okreu se politici suficitarnog finansiranja, u funkciji imobilizacije
vikova i sterilizacije likvidnog disponibiliteta. Inverzno observirano, deficitamo
alimetniranje javne potronje u usiovima deflatomih tendencija restituie likvidni
potencijal i generie efektivnu tranju, to u uslovima finog naunog doziranja i
kontrolirane monetame ekspanzije ne vodi inflatomom rastu cena.

4.1. Fiskalni efekti na cene


Porezi, u pravilu, utiu na relativne cene i na relativne trokove, favorizujui
potronju na tetu tednje poveanjem trokova budueg dohotka i ne favorizujui
dokolicu na tetu rada. Porez na dohodak fizikih lica prevaljuje se.na tednju
i na budui dohodak koji stvara racionalno alocirana tednja po proizvodnim
punktovima. Progresivno oporezivanje linih dohodaka i zarada, prema tome,
reflektuje fiskalnu penalizaciju tednje. Porez na dobit preduzea, isto tako, pogaa
individualnu privatnu tednju:jedan put kada se tednja ulae u kupovinu akcija
45

A. Barrere, Economie financiere, Tom II, Dalloz, Paris, 1971, str. 366-367. i 367-377. i V. Vinay,
Epargne, fiscalite, developpement, A. Colin, Paris, 1968, str. 5-57.

164

Javna ekonomika versus javne finansije

preduzea, koje odbacuje neredistribuirani profit na koji se plaa porez iz dobiti


korporacija i drugi put kada se plaa porez. Porez na viak vrednosti u kapitalu
trina kapitalizacija rasta budueg dohotka od aktive reprezentuje, takode,
dodajni porez na tokove dohotka, koji je vie puta oporezivan.46 Konano, porez
na transfer imovine je po prirodi isti kao i porez na gains en capital to se tie
efekata na trokove budueg dohotka u odnosu na potronju.
U tom kontekstu, ekonomika ponude stavlja akcenat na redukciju dravne
(javne) neekonomske alokacije produktivnih kapaciteta uzrokovane javnim
rashodima i disparitetom relativnih cena uzrokovanih porezima. s jedne strane,
i na preduzimanje mera za efikasno funkcionisanje trita koje omoguava
privredi da na dugi rok realizuje ritam ekspanzije proizvodnih kapaciteta uz
pomo redukcije poreza, koja, preko primarnog efekta na nivo relativnih cena,
doprinosi poveanju ponuda kapitala i rada, tednje i investicija, i proizvodnje
bez rasta inflacione presije. U uslovima snanog fiskalnog podravanja tednje,
formiranje bruto fiksnog kapitala i zaposlenosti (rada) u funkciji poveanja
proizvodnje, razbijaju se inflaciona jezgra, anuliraju se inflacioni efekti na realne
marginalne stope oporezivanja i eliminiu se dekurairajui efekti inflacionih
poreza na tednju i rad. Fiskalna politika inspirisana ekonomikom ponude, pored
toga, doprinosi ameliorisanju odnosa kapital/rad, poveanju produktivnosti rada i
porastu tranje radne snage. A sa odbacivanjem relacija deriviranih iz Filipsovih
krivih (tj. odnosa izmedu inflacije i nezaposlenosti) i tradicionalnih veza izmeu
budetskog deficita i monetarne ekspanzije u uslovima vrste kontrole novane
mase i finansiranja deficita poveanim resursima tednje eliminiu se i potencijalne
inflacione pukotine, jer se sa obaranjem relativnih trokova tednje i budueg
dohotka politikom smanjenja poreza u sadanjosti doprinosi poveanju fiskalnih
prihoda u budunosti (po osnovu rasta dohotka) i anuliranju budetskih deficita
(sami od sebe).
Porez na dohodak modifikujui relativne cene, utie na ekonomske izbore
izmeu sadanje i budue potronje i izmedu rada i dokolice.47 Porez na dohodak
od rada smanjuje stopu neto nadnica i unosi distorzije u individualnim izborima
izmedu aktivnosti podvrgnutih oporezivanja (rad) i aktivnosti fiskalno oslobodenih
(dokolica). Smanjenje stope nadnica posle poreza inducira defavorizujui
efekat supstitucije i favorizujui dohodni efekat, odnosno smanjenje poreza na
dohodak poveava stopu neto nadnica sa favorizujuim supstitucionom efektom
i defavorizujuim dohodnim efektom. Veina teoretiara ekonomike ponude, u
tom kontekstu, smatraju da aktuelni reim poreza na dohodak smanjuje ponudu
radne snage i da efekat supstitucije prevazilazi dohodni efekat,48 to se i brojnim
ekonometrijskim analizama i empirijski verifikuje.49
46
47
48

49

A. Barrere, Economice financiere, tom I, Institutions financieres, Tom I, Dalloz, Paris, 1972.
M. N. Woo, FiscaJite, epargne et offre de main-main-doeuvre: la theorie et les distorsions effectives,
u D. G. Raboy (Ed.). Leconomie de loffre, Economica, Paris, 1984, str. 123-158.
J. A: Hausman, lncome and Pavroll Tax policy and Labor Supply, Working Paper, decembar 1980. str.
12., H. S. Rose, What is Labor Supply and do Taxes it?, American Economic Review, maj 1980. str.
171-176.
G. F. Break, The lncidence and Economic Effects of Taxation, u A. S. Blinder i dr., The economics
of Public finance, The Brookings Institution, Washington, 1974. str. 189-190: M. Koster, Effects of
on income Tax on Labor Supply, u Haberger i Bailcy (Ed.), Taxation of income from Capital, The
Brookings Institution, Washington. 1969., str. 301-324; M. Boskin, The economics of Labor Supply, u

165

Fiskalna strategija

Porez iz dohotka (koji ukljuuje dohodak od rada-nadnice, plate ili


najamnine, i kamate, dividende i naknade od tednje i investicija) unosi distorzije
izmedu relativnih cena sadanje i budue potronje (tednje) i rada i dokolice,
degradirajui ekonomsku alokaciju resursa i generirajui drutvene gubitke.50 Iz
tih razloga, pristalice ekonomike ponude zalau se za korekciju fiskalne politike u
smislu podsticaja tednje na teret potronje redukcijom poreskih stopa i poveanjem
fiskalnih beneficija sa Teffet de levier.51
U ekonomiji ponude fiskalna politika ima za cilj (1) da reducira poreze radi
stimulisanja formiranja tednje (kapitala) destinirane produktivnom investiranju,
(2) da prikoi rast javnog rashoda u drutvenom proizvodu kako bi se eliminisao
budetski deficit, izaziva efekat istiskivanja privatnih investicija na tritu
kapitala, i porast kamatnog optereenja po osnovu zajmovnog finansiranja javne
potronje, koji iznuuje poveanje poreskog optereenja u budunosti.
Deficitarno finansiranje javnog sektora generira infiaciju i inflaciona
oekivanja posredstvom ekspanzije agregatne tranje, koja uveava nivo javne
potronje izvan kapaciteta fiskalnih prihoda i pothranjuje nove fiskalne deficite
nezavisno od modaliteta njihovog pokria (zaduivanje kod centralne banke moncy
financing, plasiranje hartija od vrednosti bond financing i inostrano zaduivanje
foreign debt.)
Negativne makroekonomske implikacije budetskih deficita ogledaju se
preko neposrednih efekata na podsticanje inflacije, porast trokova servisiranja
javnog duga, pogoranje platnobilansnih pozicija, blokiranje privrednog rasta.
Javno deficitarno finansiranje drave, apsorbujui sredstva sa finansijskih
trita, potiskuje privatnu kreditnu tranju (crowding out) i sapinje produktivna
ulaganja privrede. Apsorbujui blizu 3/4 neto akumulacije (71,6%) budetski deficit
sedam najveih zemalja OECD u 1983. god., osakatili su potencijal privrednog rasta.
U osnovi, budetski deficiti uslovili su prealokaciju znaajnog dela akumulacije
od investicionih punktova produktivnog tipa na javnu potronju.
Strukturni fiskalni deficiti doprineli su prihvatanju orijentacije na
srednjoronu strategiju konsolidacije u smislu odmerenog pomeranja u strukturi
javnih rashoda, limitiranja javnog zaduivanja, snienja globalnog poreskog tereta,
ublaavanja poreske progresije, suavanja ekonomske uloge javnog sektora i
postepenog retbrmisanja poreskog sistema. Pomeranje trita fiskalne politike
sa kratkoronog delovanja na agregatnu tranju, na srednjorono delovanje na

50

51

Cain i Watts (Ed.), Income Maintenance and Labor supply: Econometric studies, Academic press, N.
York, 1973. str. 163-181. i J. A. Pachman, Federal Tax Policy, The Brookings Institution, Washington,
1977. str. 92.
H. S. Rosen, Tax Illusion and the Labor Supply of Married Women, Review of Economics and Statistic,
maj 1976. str. 167-172., J. O. Neil, Family Issues in Taxation, u Taxing and the Family American
Enterprise Institute for Public Policy Reserach, Washington, 1981. str. 8., G. M. von Fustenberg (Ed.),
Social Security Versus private Saving, Ballinger, Cambridge, 1979. str. 36-39; M. J. Boskin, Taxation,
Saving and the rate of interest, Journal of Political Economy, april 1978. str. 53-57. i J. Pechman (Ed.),
What should be Taxed: Income or Expenditure, The Brookings Institution, Washington, 1980. str.
1-48.
D. F. Bradford. The Economics of Tax Policy Towards Savings, u G.M. Von Furstenberg (Ed.). The
Fovemment and Capital Formation, Ballinger, Cambridge, 1980. str. 11-68; G. Fromm (Ed.), Tax
lncentives and lnvestment Spending, The Brookings Institution, Washington, 1970. str. 8-11.

166

Javna ekonomika versus javne finansije

agregatnu ponudu po formuli ekonomske ponude uslovljeno je imperativima


oivljavanja ekonomske aktivnosti.

4.2. Politika cena: kejnzijanska i monetaristika analiza


1. Kejnzijanci u osnovi smatraju da je privredni sektor nestabilan, dok
monetaristi smatraju da je privredni sektor stabilan (pod uslovom da nestabilna stopa
rasta novane mase ne provorica poremeaje).52 Nestabilnost privatnog sektora po
kejnzijancima je uglavnom izazvana promenama marginalne efikasnosti investicija,
mada u sutini egzistiraju mnogi faktori koji izazivaju promene agregatne tranje.
Monetaristi, medutim, smatraju ukupnu tranju rezultantom stabilne tranje novca
i nestabilne ponude novca. Po njima, privredni sektor je stabilan iz razloga to je
tranja novca u datom sektoru stabilna. Stoga, nestabilnost uglavnom ekspliciraju
fluktuacijama novane mase. Prema tome, polemike monetarista i fiskalista o
stabilnosti privrednog sektora uglavnom zavise od toga, da li se promene efektivne
tranje ekspliciraju promenama novane mase ili promenama marginalne
efikasnosti investicija (Mayer)53 i da li se respektuje vremenski period koji je
potreban da se u uslovima privrednih poremeaja uspostavi stabilitet privrednog
sektora (Andersen).54 Veza izmedu stabilnosti privrednih sektora i kvantitativne
teorije novca nije potpuna niti vrsta.55
Naime, fiskalista bi morao da smatra da je privredni sektor stabilniji nego
to pokazuju analize oscilacija drutvenog proizvoda i da, stoga, zakljui da mere
fiskalne politike u poremeenim uslovima belee destabilizacione efekte isto
onako kao to i monetarna politika u datim uslovima ne vodi stabilizaciji. Takav
stav u osnovi nije u suprotnosti sa osnovnim postavkama fiskalizma, odnosno
kejnzijanskom teorijom. U tom sluaju, ekonomista moe da veruje u postavku
da je privredni sektor stabilniji, iako po ubeenju nije monetarista. Monetaristu je,
dodue, prosto nemogue ubediti u postavku kejnzijanaca o nestabilnosti privrednog
sektora. Kejnzijanski modeli, po Brunneru,56 naglaavaju nestabilnost privrednog
52

53

54
55

56

U celini, svi kejnizajnci ne poriu stabilnost privatnog sektora. ak i vodei kejnzijanski ekonometrijski
modeli pokazuju da reagovanje privredne na stohastike poremeaje nije nestabilno (Lawrence Klein,
The State of the Monetarist Debate: Comment, Federal Reserve Bank of St. Louis, Month Review, vol.
55, septembar 1973. st. 11).
U stvuri, polemika o stabilnosti privrednog sektora vezana je za osnovnu polemiku o kvalitativnoj
teoriji novca, odnosno za pitanje do koje mere se promene ukupne tranje ekspliciraju promenama
novane mase, a ne promenama marginalne efikasnosti investicija.
L. Anderesen, The State of the Monetarist Debate, Federal Reserve Bank of St.Louis, Monthlv Review,
Vol. 55, septembar 1972. st. 2-8.
E. S. Phelps i J. B. Tavlor, Stabilizing Powers of Monetarv Policy under Rational Expectations. Journal
of Political Economv, Vol. 85. 1977, st. 163-140., S. Turnovskv, The Choice of Monetarv Instrument
under Altemative Forms of Price Expectations, The Manchester School, Vol. 38. 1980, st. 39-62., D.
Cohen i S. Mc Menamin, The Rof of Fiscal Policy in a Financially Disaggregated Macroeconmic Model,
Joumal of Money, Credit and Banking, avgust 1978, st. 322-336., Y. C. Park, Some Current Issues
on the Transmission Processes of Monetary Policy, Staff Papers, mart 1972, st. 1-45, P. Samuelson,
Complementarity-An Essay on the 40th anniversary of the Hicks-Allan Revolution in Demand Theory,
Joumal od Economic Literature, decembar 1974, st. 1255-1289., J. Tobin i W. C. Brainard, Financial
Intermedianies and the Effectiveness of Monetary Controls, American Economic Review, maj 1963,
st. 383-400 i B. Friedman, Crowding out on Crowding in? Economic Consequences of fmancing
Govemment Deficits, Brookings Papers on Economic Activity, No. 1978, st. 593-641.
K. Brunner, Econometric Models of the Cyclical Behavior. B. Hickman (Ed.), Columbia University
Press, prikaz I i II toma, Journal of Economic Literature, No. 3. 1973.

167

Fiskalna strategija

sektora i odbacuju hipotezu o prirodnoj stopi. Implikacije o fundamentalnoj


nestabilnosti privrednog sektora odreuju aktivistiki i intervenicionistiki
koncept fiskalne politike, budui da je javni sektor neminovno krajnji stabilizator.
Stoga se u raznim udbenikim verzijama kejnzijanske analize tvrdili, da procene
ekonomskih kretanja u kratkom roku najvie zavise od kretanja i promena fiskalnih
varijabala i dominantna uloga pridaje fiskalnoj politici (Feldstein).57
U ekonometrijskim modelima monetarista ne podrava se kejnzijanska
teza o nestabilnosti privatnog sektora, ve se empirijski opisuje njegova stabilnost
i sposobnost da sam apsorbuje poremeaje i da se sam po sebi i za sebe stabilizuje.
Nestabilnost privatnog sektora prouzrokuju uglavnom mere javnog sketora.
Pristalice hipoteze o prirodnoj stopi i hipoteze o stabilnosti po pravilu negiraju
gledita iz ugla javnog interesa da stabilizaciju obavlja javni sektor i istiu da
fluktuacije realnih varijabila zavise od monetarnih impulsa. Meutim, hipoteza
o dominantnom impulsu ve se osporava i negira isticanjem sistematskog
kombinovanja alternativnih impulsa. Brunner - Meltzerova analiza kombinovane
monetarne i fiskalne politike upravo naglaava ulogu fiskalne politike i ponaanja
javnog sektora. Tobin je izneo tvrdnje da autonome promene tranje i ponude
razliitih oblika finansijske aktive ograniavaju impulse koji utiu na nivo
proizvodnje i nivo cena. No, Tobinov zakljuak o mogunosti nestabilne tranje
novca, koja je, kao doktrina, zamenila koncepciju slobodnih rezervi, negiraju
empirijski radovi monetarista, koji negiraju teze o nestabilnosti. Sa stanovita
ukljuivanja inflacije trokova u analizu, problem impulsa i stabilnosti se
komplikuje, budui da, razliita stanovita, vode alternativnom tumaenju kretanja
cena i nadnica. U tom kontekstu, kretanje cena i nadnica zavisi od stanja na tritu
(stanovite teorije cena), odnosno od delovanja autonomnih sila (stanovite
institucionalnih okvira i sociolokih faktora). Po prvom stanovitu, kretanje
cena i nadnica je pod uticajem transmisionog mehanizma, pri emu usporavanja
u uslovima nasleene inflacije dovode simultano do porasta cena, poveanja
nezaposlenosti i zakanjenja proizvodnje (Brunner). Po drugom stanovitu,
kretanje cena i nadnica ne reaguje na uslove trita ve na promene institucionalnih
okvira i sociolokih faktora, koji su van okvira obrazaca reagovanja datih u teoriji
cena sa stanovita inflacije trokova. Gordon58 je, formuliui teoriju inflacije i
nezaposlenosti na bazi trokova, empirijski dokazao da trokovi deluju nezavisno
od promena uslova na tritu i od oekivanog kursa politike. Faktor trokova
potpuno autonomno odreduje nadnice, nezaposlenost i cene, iako cene i nadnice
sistematski reaguju.59
57

58

59

M. Feldstein, Tax Incevites, Corporate Saving, and Capital Accumulation, Joumal of Public Economic,
Vol. 2, 1973. i Inflation, Specifiction Bias, and the Impact of Interest Patest, Joumal of Political
Economy, Vol. 78, 1970. st. 1325-1339. i Inflation Income Taxe. and the Rate od Interest: A Theoretical
Analvsis, American Economic Review, decembar 1976, st. 809-820.
R. Gordon, Recent Development, in the Theory of Inflation and Unemployment, The Joumal of
Monetary Economics, april 1976., Macroeconomics, Little, Brown, Bonston, 1981., Inflation, Flexible
Exchange Rates, and the Natural Rete of Unemploymnet, u M. Bailly, Workers, Jobs, and Inflation,
Brookings Institution, Washington, 1982., i R. J. Gordon i J. A. Wilcox, Monetarist Interpretations of
the Great Depression: Evaluation and Critique, u K. Brunner. The Great Depression: Evalution and
Critique, Nijhoff, Hague, 1981.
K. Brunner, The Demand and Supply of Inflation, Journal of Law and Economics, Septembar 1971. st.
18.

168

Javna ekonomika versus javne finansije

Hipoteza o stabilnosti privatnog sektora, po Frischu, bitna je odrednica


monetarizma, koju rado prihvataju svi monetaristi (Mayer, Friedman, Brunner,
Meltzer i Laidler),60 budui da monetaristi uopte veruju u inherentnu stabilnost
privrednog sektora pod uslovom da je preputen samom sebi i da je zatien od
nepravilnog monetarnog rasta.61 Monetaristika teorija principijelno se razlikuje
od kejnzijanizma upravo po tome to monetaristi veruju da ekonomski sistem
pokazuje tendenciju da konvergira ka ravnotei svojih realnih varijabala. Medutim,
hipoteza o stabilnosti, tvrdi Leijonhufvud,62 pre spada u iskaze o pretpostavkama
na kojima se bazira teorija, nego u iskaze na kojma se bazira model. S druge
strane, tendencijsko konvergiranje privrednog sektora ka taki ravnotee ne
inkorporira stabilnost procesa prilagodavanja i strukturu odgodenosti sistemskih
varijabala karakteristinih za teoriju konjunkture Hicksa i Samuelsona. ak
i tipino monetaristiki model Laidlera, koji ukljuuje strukturu odrodenosti
(preko adaptivnog procesa predvidanja inflacije), jednainu novanog trita
i jednainu proirene Filipsove krive (parametrima predvidanja), pokazuje da
promena stope ekspanzije novane mase ili predvidene stope rasta realnog bruto
nacionalnog dohotka pri punoj zaposlenosti prouzrokuju ciklina kolebanja. I,
ako promene egzogenih varijabala u monetaristikom modelu indukuju cikline
fluktuacije, otkud onda verovanje savremenih monetarista u inherentnu stabilnost
privrednog sektora i ubedenje u nepoeljnost kontracikline politike u odnosu na
tzv. koncepciju kumulativnog procesa starije monetaristike koie Wicksella,
Mvrdala i Hayeka.63 U Wicksell-sovom modelu, tzv. kumulativni proces moe biti
stabilan samo ukoliko sadri mehanizam autokorekture; u protivnom, poremeaj
izmeu trine kamate i prirodne kamatne stope inicira seriju poveanja izdataka
i inflacije, koja dovodi do stagnacije usled novonastalih razlika u kamatama.64 U
Hauckovoj teoriji konjunkture kumulativni proces je nestabilan usled ega nastaju
promene u realnom sektoru privrede i inflatorni procesi. Ekspanzija kredita,
koja indukuje porast novane mase, utie na smanjenje trine kamatne stope u
odnosu na prirodnu kamatnu stopu pri datoj ravnotei izmeu dobrovoljne tednje
i planiranih investicija. Kreiranje novca preko emitovanih kredita za kupovinu
investicionih dobara indukuje inflatorne efekte i promene realnog sektora (preko
porasta relativnih cena investicionih dobara u odnosu na potrona dobra, pojave
prekomerne tranje na tritu rada, opadanja proizvodnje potronih dobara i porast
novanih nadnica).65
60

61
62
63

64
65

M. Friedman, The Role of Monetary Policy, American Economic Review, Vol. 58. 1968. st. 1-17; K.
Brunner i A. Meltzer, An aggregative theory for a closed economcy, u J. L. Slein, Monetarism, NorthHolland, Amsterdam, 1976, st. 69-103. i D. Laidler, An Elementary Monetarist Model of Simultaneous
Fluctuations in Prices and Output, H. Firsch, Inflation in Small Countries, Lecture Notes in Economics
and Mathematical Systems, Springer-Verlag, 1976, st. 76.
T. Mayer, The Structure of Monetarism, Kredit und Kapital, No. 2. 1975. st. 204.
A. Leijonhufvud, Schools, revolutions and research programmes in ecoomic theory, u S. J. Latsis.
Methods and Appraisal in Economics, London 1976, st. 65-99.
K. Wickell, G. Mvrdal i F. A. Hayek su umesto hipoteze o stabilnosti koristili termin kumulativni
proces koji poiva na pretpostavci da je monetami sektor privrede nestabilan, jer se sistem udaljava
od ravnotee pri postojanju razlike izmeu realne i trine kamatne stope usled serije promena izdataka
i promena cena.
T.M. Humprhey, Interest Rates, Expectations, and the Wicksellian Policy Rule, Atlantic Economic
Jourlan, Vol. 1976. st. 9-20.
Ph. Cagan, The Monetary Dynamics of Hyperinflation, u M. Firedman (Ed.); Studies in the Quantiy
Theorv of Money, Chicago, 1956., Changes in the Cyclical Behavior of Interest Rates, Review of

169

Fiskalna strategija

I, ako sklonost tednji u taki ekspanzivnog procesa (u kojoj trina


ekonomija poinje da se poveava) ne pokazuje tendenciju rasta onda je potrebno
dodatno kreiranje novca (ubrzanje ekspanzije novane ponude), odnosno
permanentno kreiranje novca po rastuoj stopi da bi se kumulativni proces
odravao (Frisch). Bronfenbrenner insistira na pravljenju razlike izmeu stabilnosti
i nestabilnosti u procesu opisivanja funkcija. I da bi pokazao datu razliku, Hicksov
model IS-LM u prostoru (Y,r) sa parametrima pomeranja (t i Et) ispisuje na sledei
nain:
1. Kriva IS :

rt = a bY + et. za a, b > 0

2. Kriva LM :

rt = + Yt + Et , za < , < 0

Reavanjem po Yt i po Rt, Bronfenbrenner je dobio makrostatiki stabilno


reenje:
Yt =
rt =

(a ) + (ct Et )
b+

(a + ct ) + b ( + Et )
b+

iako su vrednosti Y, i r, za stabilnu ravnoteu nestalne, pogotovu ako su


lanovi greke (et i Et) u negativnoj, odnosno pozitivnoj korelaciji. Monetaristi
u osnovi smatraju da se uoena nestabilnost privrede moe uglavnom pripisati
promenjivosti novane mase. Meutim, Modigliani iako ne tvrdi da je stabilnost
novane mase bila glavni uzrok ekonomske nestabilnosti, pokazuje da ne postoji
osnova za primedbu monetarista da se posleratna nestabilnost u SAD moe
pripisati monetarnoj nestabilnosti, jer se periodi najvee nestabilnosti poklapaju
sa periodima relevantne monetarne stabilnosti.66 Stabilnost novane mase, nije
dovoljna da bi se smatrala izvorom stabilne privrede, upravo iz razloga postojanja
egzogenih poremeaja.
Monetaristi u pravilu sumnjaju u kejnzijanske dokaze o nestabilnosti
privrednog sektora i obrazloenje o potrebi dugotrajnog delovanja fiskalne
politike, i zato su, pomou testova, koji se odnose na beznaajnost multiplikatora
i nepromenjivost brzine opticaja novca, krenuli u protivnapad na fiskaliste, koji
su Modigliani i Ando ubrzo pokazali bezvrednim.67 U pomo priskau Andersen,
Carlos i Jordan koji izraunavaju multiplikator pomou jednaina reduciranog
oblika modela, uspostavljanjem odnosa izmeu promene dohotka i tekuih
i kasnijih promene neke odgovarajue veliine novane mase i budetskih

66

67

Economics and Statistics, avgust 1966, The Non-Neutrality of Money in the Long Run: A Discussion
of the Critical Assumptions and Some Evidence. Joumal of Money, Credit and Baking, jul 1969.
F. Modigliani i L. Papademos, Targets for Monetary Policy in the Coming Years, Brookings papers
1/75, st. 141-165 i Monetary Policy for the Cowing Quarters: The Conflicting Views, New England
Economic Review, mart-april 1976, st. 2-35.
F. Modigliani i A. Andro, The Relative Stability of Monetary Velocity and the Investment Multiplier.
American Economic Review, septembar 1965, st. 693-728.

170

Javna ekonomika versus javne finansije

stimulansa.68 Naputa se, dakle, izraunavanje multiplikatora iz analitikog ili


numerikog reenja ekonometrijskog modela, koji obuhvata relativno mnogo
jednaina. I, doista, rezultati testa, u kome se vrednosti novane mase (M|) i
budetskih rashoda pri punoj zaposlenosti koriste kao merilo monetarnih i fiskalnih
stimulansa, ispunili su srca monetarista, jer je uticaj promena novca bio veiiki,
a uticaj fiskalnih varijabila mali. Dobijeni rezultati delovali su deprimirajue na
fiskaliste, koji su se odmah okrenuli protiv reduciranih oblika modela s ciljem
dokazivanja da su autori koristili pogrenu veliinu monetarnih i fiskalnih mera.69
Pokuaji uskladivanja sada razliitih procena monetarista i kejnzijanaca vodili su
novim simulacijama. U prvom redu, Modigliani i Ando70 su pokazali da metod
reduciranog oblika St. Louis modela daje promenjive i nepouzdane procene stvarne
strukture sistema im je dohodak izloen znaajnijim poremeajima, koji potiu
iz vie izvora, a ne samo iz uticaja monetarnih i fiskalnih mera, s jedne strane i
pokazali da monetarne i fiskalne varijabiie u malom opsegu objanjavaju promene
dohotka, s druge strane. Kritiku nepouzdanosti i promenljivosti procena nastavio
je ONeil i dokazao da razliiti metodi procene oigledno precenjuju potronju i
potcenjuju monetarne multiplikatore, budui da je nepouzdanost procena rezultat
multikolinearnosti i velike rezidualne varijante. Koristei koeficijente, iz modela
MPS, kao odgovarajue koeficijente rekacije, Modigliani je, u uobiajenom
statistikom testu, pokazao da sve razliite procene muitiplikatora potronje nisu
protivurene. Uporedivanjem jednaine reduciranog oblika modela (prilagoeni
prvobitno upotrebljenom u St. Louis modelu) sa jednainom u kojoj su koeficijenti
budetskih rashoda i izvoza ogranieni na izraunate koeficijente pomou modela
MPS (upotrebljenog u okviru pomenutog teksta F), Modigliani je doao do
sledeeg rezultata i zakljuka: (1) manje su greke pri korienju koeficijenta
reduciranog oblika modela, ali, u proseku, one su, ipak, vee od greaka pri
korienju multiplikatora modela MPS; (2) jednaine reduciranog oblika modela,
koji zavise samo od dve egzogene varijable, nepouzdane su za ocenjivanje
strukture i vrenje predvianja, i, (3) upotreba modela St. Louis za predvianje
treba da implicira obaveznu konsultaciju modela MPS radi dobijanja adekvatnog
odgovora na pitanje koje koeficijente valja koristiti za budetske rashode. Sve u
svemu, na osnovu teorijskih principa i empirijskih dokaza, moe se zakljuiti da
opredeljenje za konstantnu stopu rasta, novane mase u nominalnom izrazu, u
odsustvu egzogenih poremeaja, u osnovi, vodi stabilnosti privrednog sektora.71
Pri tome, treba imati u vidu da su generatori poremeaja u privredi mnogobrojni
68

69
70
71

L. C. Andersen i K. M. Carlson, A Monetarist Model for Economic Stabilization, Federale Reserve


Bank St. Louis, Review, april 1970., st. 7-25. i L. C. Anderesen i J. L. Jordan. Monetary and Fiscal
Action: A Test of Their Relative importance in Economic Stabilization. Federal Reserve Bank St.
Louis, Review, novembar 1968, st. 11-23.
Novodobijeni rezultati bitno se ne razlikuju, iako su budetski izdaci na punu zaposlenost zamenjeni
varijabilom budetski rashodi za robu i usluge, ukljuujui i izvoz.
F. Modigliani i A. Ando, Impacts of Fiscal Action on Aggregate Income and the Monetarist Controversy:
Theory and Evidence, u J. L. Stein, Monetarism, North-Holland. Amsterdam. 1976, st. 17-42.
D. Levhari i D. Patinkin, The Role of Money in a Simple Growth Model, American Economic Review,
Septembar 1968, st. 713-753., R. Lucas, Equilibrium in a Pure Currency Economy, Economy Inquiry,
april 1980, st. 203-220, Th. Sargent, Macroeconomic Theory, Academic Press, N. York, 1979., M.
Sidrauski, Rational Choice and Patterns of Growth in a Monetary Economy, American Economic
Review, maj 1967, st. 534-544, i N. Wallance, A. Modiglianni - Miller Theorem for Open-Market
Operations, American Economic Review, juni 1981, st. 267- 274.

171

Fiskalna strategija

(spoljnotrgovinska razmena, budetska potronja, investicona potronja, lina


potronja, tehniko-tehnoloki progres, itd). Novije ideje o privrednoj neravnotei,
kao trajnoj pojavi (Leijonhufvud i Clower), govore o tome da se privreda nalazi
u stanju permanentne neravnotee i da se procesi uravnoteavanja nikada ne
zavravaju. To znai naputanje neoklasine sinteze kejnzijanske i klasine
ekonomske teorije i vraanje originalnim idejama Kevnesa. U osnovi ovih ideja
lee postavke da neoklasina ekonomska teorija, defmisana IS-LM paradigmom,
sadri iluziju postojanja Walrasovog idealizovanog svemogueg ukslaivaa koji
ekonomske procese vodi uspostavljanju privredne ravnotee.72
2. Kejnzijanci u procesu determinacije kratkoronih promena dohotka
izuzetnu panju posveuju zbivanjima u pojedinim privrednim sektorima.
Nemonetaristi kejnzijanci objanjavaju kretanje dohotka razmatranjem podsticaja
za troenje (izdatke) u svakom sektoru pojedinano, jer fluktuacije mogu biti
incipirane u razliitim sektorima, samo ukoliko je privredni sektor nestabilan.
Porast kamatne stope, npr., ima razliite efekte na stambenu izgradnju, pa,
sledstveno tome, i na proizvodnju, kako u vremenu, kada hipotekarne ustanove
nemaju dovoljno likvidnih sredstava (Mayer). Monetaristi, za razliku od
kejnzijanaca, obino smatraju da su izdaci determinisani prekomernom ponudom,
odnosno tranjom realne koliine novca. Stoga, oni posmatraju ponaanje samo
trita realne koliine novca, kao jedinstvenog trita (uz nezanemarivanje svih
institucionalnih pretpostavki pri analizi procesa ponude novca). U tome je, dakle,
bitna razlika izmeu monetarista i fiskaliteta.73 Kejnzijanci obino smatraju da je
trite kapitala nesavreno i da je pri utvrivanju ukupne tranje bitno poznavanje
ukupnog iznosa likvidnih sredstava u svim privrednim sektorima. Pri analizi
uticaja monetarnih faktora na nominalni dohodak kejnzijanci tee da saznaju sve
relevantne informacije o kamatnim stopama i finansijskim tritima iz razloga to
tvrde da su uslovi dobijanja zajmova jedini kanal delovanja monetarne politike
(Mayer). Kejnzijanci plediraju na racionisanja kapitala (zbog nesavrenosti
trita kapitala) i na analizu novanih tokova mnogo vie nego monetaristi
(iako ovi poslednji vei znaaj pridaju novcu). Zato je u kejnzijanskom Federal
Reserve MT Penn modelu limitiranje kredita jedan od kljunih kanala delovanja
monetame politike na dohodak, jer su trokovi zaduivanja jedini kanal dejstva,
iako u razvijenom modelu egzistira nekoliko kanala. S druge strane, kejnzijanci
pridaju podjednak znaaj pojavama u svim sektorima usled neophodnosti dravne
intervencije u privredi i usled verovanja u injenicu da inflacija moe biti posledica
kretanja u pojedinim sektorima (kao sektorska i stmktuma inflacija), a ne jednog
opteg faktora, kako to piu monetaristi. U procesu izuavanja kratkoronih
promena dohotka monetaristi nisu mnogo zainteresovani za pojedinane pojave
(osim ako ne ele da podvrgnu kritici dravne intervencije na finansijskom tritu,
jer se protive ogranienju kamatne stope na depozite kod banaka). Monetaristi
72
73

0 pregledu savremenih teorija neravnotee vidi: S. Fisher, Recent Development in monetary Theory,
American Economic Review, maj 1975, st. 15-35.
J. R. Tanner, Fiscal Policy, and Consumer Behavior, Review of Economics and Statistics, avgust 1979.,
J. B. Yawitz i L. H. Meyer, An Empiriial test of the Extent of Tax Discounting, Joumal of Money,
Credit and Banking, maj 1976, L. Boskin, Txation, Saving adn the Rate of Interest, Joumal of Political
Economy, april 1978. i L. Kochin, Are Texas Anticipated by Consumers?, Joumal of Money Credit
and banking, No. 6, 1974.

172

Javna ekonomika versus javne finansije

nedvosmisleno prave razliku izmedu opteg nivoa cena (pod uticajem koliine
novca) od relativnih cena (pod uticajem kretanja u sektorima) i procenjuje ukupne
izdatke na bazi promene novane mase. Jer, poveanje novane mase mora imati
uvek isto dejstvo na ukupni dohodak nezavisno od pretpostavke o fluidnom tritu
kapitala. Samo ukoliko se brzina opticaja novca razlikuje po sektorima, monetaristi
su zainteresovani za analizu distribucije novca izmedu sektora (R. Selden)74 ali ne
i za analizu dejstava poveanja novane mase na relativni dohodak pojedinanih
sektora. To proistie iz ubedenja to monetaristi vemju u (1) stabilnost privrednog
sektora, (2) nepotrebnost dravne intervencije i (3) nenastojanju u utvrivanju
delovanja monetamih faktora na razliite sektore.
Tvorci velikih ekonometrijskih modela po pravilu ukazuju na povezanost
makroekonomskih kretanja sa pojavama u pojedinim sektorima privrede u smislu
da ukupne fluktuacije proistiu iz kumulativnih efekata promena i poremeaja u
svim pojedinanim sektorima. Pri tome, problem impulsa po pravilu se koristi za
argumentovanje zavisnosti makroekonomskih kretanja od pojedinanih sektorskih
procesa. Nasuprot tome, pristalice manjih modela odbacuju ove eklektine
stavove, odnosno implicitno deskripitivistiku koncepciju i instrumentalistiki
pristup (Bmnner, Lukas, Klein i Hickman) kejnzijanca.75 Ovakav stav monetarista
proistie iz dominantnog uticaja promene novane mase na nominalni dohodak,
kao osnovnog postulata kvantitativne teorije, shvatanja transmisionog procesa
i neuvaavanja ili odbacivanja podsticaja za troenje; specifinosti pojedinih
sektora i cene kredita, kao merila uticaja monetarnih faktora.76 To, meutim, ne
znai da monetaristi, prilikom predvidanja fluktuacija dohotka, ne mogu uzeti u
obzir pojedinane pojave i da smatraju da je racionisanje kapitala potrebno usled
nesavrenog trita kapitala i da povoljno gledaju na dravnu intervenciju, usled
neverovanja u stabilnost privrednog sektora.
3. Alternativa nivo cena pojedinane cene reprezentuje bitnu razliku
u stavovima monetarista i fiskalista. Razlika izmedu opteg nivoa cena i
relativnih cena, zavisi od toga da li se nivo cena, kao agregatna pojava, odreuje
delovanjem, ukupne tranje i ukupne proizvodnje, ili se posmatra kao ponderisani
zbir pojedinanih cena. U prvom sluaju, razlika je evidentna, jer se zbivanja
u odreenim sektorima (npr. monopolizacija) odraavaju na relativne cene. Ali,
ako se cene poveaju u sektoru x, bez poveanja ukupne tranje, onda se porast
cena prati smanjenjem proizvodnje ili smanjenjem proseka ostalih cena (Mayer).
Prema tome, dogadaji u pojedinim sektorima utiu na nivo cena u onom iznosu,
u kome utiu na ukupnu proizvodnju. U drugom sluaju, cene se objanjavaju
interakcionim uticajem ponude i tranje, i politikom cena u pojedinim sektorima
74
75

76

R. Selden, The Postwar Rise in the Velocity of Money, Joumal of finance, decembar 1961, st. 483545.
R. Basman. The Brookings Quarter]y Econometric Model: Science of Number Mysticism? u K.
Brunner (Ed.), Problems and Issues in Curent Econometric Practice, Columbhus, Ohio, 1972. i R.
Lukas, Econometric Policy Evaluation: A Critique, Carnegie-Rochester Conference Serise, tom 1,
North-Holland, Amsterdam 1976.
F. Hahn, Money and Inflation, Basil Blackwell, Oxford, 1982., R. Jackman, The Economics of
Inflation, M. Robertson, Oxford, 1981, K. L. Lahiri, The Econometrics of lnflationary Expectations,
North-Holland, Amsterdam, 1981., J. Hudson. lnflation A Theoretical Survey and Synthesis, G. Allen
and Unwin, London, 1982. i T. J. Dougherty, Controling the New Infltio, Heath, Lexington Books.
Toronto, 1981.

173

Fiskalna strategija

bez zanemarivanja promena ukupne tranje, koje utiu na krivu tranju u


pojedinanim sektorima privrede. Fiskalisti, u tom kontekstu, koriste relativne
cene, dok monetaristi koriste agregatni pristup nivoa cena. Za ove druge,
pojedinane cene po sektorima ne utiu na opti nivo cena, osim na relativne
cene. Monetaristi, dodue, analiziraju promene koliine novca radi utvrivanja
njihovog uticaja na promene efektivne tranje i razlau promene ukupne tranje
na promene proizvodnje i promene cena (Carson).77
Monetaristi u osnovi ne prihvataju postavku o inflaciji generisanoj porastom
trokova iz razloga to smatraju da je privredni sektor stabilan i da su pojedinane
pojave beznaajne.78 Jer, kada je u pitanju inflacija tranje porast cena u jednom
sektoru treba da izazove smanjenje cena u drugom sektoru kako bi privredni
sektor ostao stabilan. Stoga, po makroekonomskim monetaristima ponaanje cena
u pojedinim sektorima su bez uticaja na opti nivo cena, to znaajno odstupa
od kejnzijanskih shvatanja o nivou cena.79 U kejnzijanskom modelu nivo cena je
determinisan ukupnom ponudom i ukupnom tranjom, koja nije data veliina.80
Za fiskaliste je ukupna tranja varijabilna, dok je za monetariste ukupna tranja
determinisana koliinom novca. Porast cena u sektoru x ne menja ukupnu tranju,
jer ona zavisi od novane mase. Dodue, porast nivoa cena, poveavajui kamatnu
stopu, poveava brzinu opticaja novca. Ali, monetaristi to zanemaruju, jer smatraju
da je elastinost tranje novca u odnosu na kamatu, niska. Za kejnzijance je novana
masa samo jedan od mnogih faktora koji utiu na tranju, i stoga, porast cena u
sektoru x izaziva smanjenje realne novane mase, ali utie na poveanje marginalne
efikasnosti investicija u datom sektoru. U osnovi, kejnzijanci zanemaruju dejstva
porasta cene dobra x na ukupnu tranju (0. Eckstein i G. Fromm), budui da je
Kevnes smatrao da su cene determinisane stopom nadnica i marginalnom realnom
produktivnou, a ne makroekonomskim faktorima (kao to su koliina novca
i brzina opticaja).81 Medutim, u poslednjim godinama kejnzijanci uglavnom
procenjuju cene na bazi kretanja trokova (a ne na bazi kretanja tranje) usled
dihotomije krive ponude u uslovima pune zaposlenosti (ili usled verovatnog
stapanja kejnzijanske i institucionalistike kole)82 iako promene trokova mogu
biti uzrokovane promenama tranje (Cagan).83 No, i pored toga, u polemici izmeu
77
78

79

80
81
82
83

Keith Carson, A Monetarist Model for Economic Stabilization, Federal Reserve Banc of St. Louis,
Review, Vol. 52, april 1970, st. 7-25.
L. S. Davidson, Inflation, Misinformation and Monetary Policy, Federal Reserve Bank of St. Louis,
Review, 6/82. st. 15-26., L. Colmfors, Output, Inflation and The Terms of Trade in a Small Open
Economcy, Kyelos 1/83, st. 40-64. i P. A. Vostrikov, Inflacija idei ob inflaciji, Politizdat, Moskva,
1982., st. 19-47, A. N. Philips, Employmnet, lnflation and Growth, Economica, februar 1962. i R. J.
Gordon. Recent Developments in the Theory of Inflation and Unemploymnet, Journal of Monetary
Economics, april 1976. st. 185-219.
K. Carlson, Money, Inflation and Economic Growth, Federal Reserve Bank St. Louis, Review, april,
1980, st. 13-19., J. P. Fitoussi, Inflation, 6quilibre et chomage, Cujas, Paris, 1973. i S. Weintraub,
Capitalism, Inflation and Unemployment Crisis, Addison Wesley, 1978., O. Eckstein i R. Brunner, The
Inflation Process in the United States, u O. Eckstein. Parameters and Policies in the U.S. Economy,
Amsterdam, 1976. i A. Monetesano. La nazione di Illusione monetaria, Rivista di policia economica
11/81, st. 1107-1115.
Sidney Weintraub, Keynes and the Monetarists, New Brunwick, N. York, 1973, st. 36-41.
Densi Kamosky, A Primer on the Consumer Price Index, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review,
Vol 56., juni 1974., st. 7-8.
W. Nordhous, Pricing in the Trade Cycle, Economic Joumal, septembar 1972, st. 853-884.
Ph. Kagan, Inflation: The Hydra-Headed Monster, Washington, 1974, st. 20-25.

174

Javna ekonomika versus javne finansije

monetarizma i kejnzijanizma, ortodoksni monetaristi ne moraju da prihvate


tipian monetaristiki stav, jer mogu da tvrde (iako porast cena proizvoda X u
krajnjoj liniji smanjuje cene drugih proizvoda, kratkorono) da e porast cena
delovati na smanjenje njihove proizvodnje, a ne na njihove cene; dok kejnzijanci,
isto tako, mogu da prihvate tipino monetaristino gledite, a da ne odstupe od
osnovnog kejnzijanskog stava (Mayer).84 Prema tome, razlika izmedu postavke
monetaristike teorije u kratkoronom aspektu (jer sadri kejnzijanske elemente) u
dugoronom aspektu (poto usvaja postavke klasine kvantitativne teorije novca)
unekoliko vodi konvergirajuim stavovima monetarista i kejnzijanaca.85
U klasinoj kvantitativnoj teoriji novca cene robe su odreene ukupnom
koliinom novca, tako da ukoliko se koliina novca poveava cene robe rastu, s tim
to se vrednost novca smanjuje pod uslovom da je koliina robe nepromenjena.86
Nastajanje inflatomog procesa objanjava se, dakle, porastom koliine novca
u opticaju. lz poznate jednaine razmene ili proirene varijante kvantitativne
jednaine proistie da su cene vie, ukoliko je vea koliina novca u opticaju i/
ili ukoliko je vea brzina opticaja novca pri nepromenjenom obimu dobara na
tritu. Prema tome, novac multiplikovan brzinom svog opticaja identian je
optem indeksu cena multiplikovan obimom transakcija (Friedman), pri emu se
brzina opticaja opservira kao konstantna (kratkorona). Promene koliine novca
odravaju se ili u cenama i/ili u koliinama proizvoda. Nivo cena je odreen
monetamim faktorima a realan dohodak, realnim faktorima. Generalni stav
monetarista ogleda se u tome to oni smatraju i vemju da su promene novane
mase bazina i primama determinanta promene ukupne tranje.87 Stoga se inflacija
moe kontrolisati iskljuivo regulisanjem novane mase, jer je samo relativno
stabilan monetarni rast reprezentant fundamentalne instrumentalne varijabile u
politici ekonomske stabilizacije.88
Novana masa reprezentuje faktor koji presudno utie na nivo cena, jer
izmeu koliine novca i promene nivoa cena postoji stabilna empirijska veza.
Meutim, potrebno je praviti razliku izmeu delovanja monetamog rasta na
promene u cenama i proizvodnji na kratak i dugi rok. U uslovima nedovoljnog
korienja proizvodnih faktora poveanje novca na krai rok izaziva prvo
poveanje realne proizvodnje, a potom poveanje cena.89 Na dugi rok, poveanje
84

85

86

87
88

89

OECD: Le rLle de la politique monetaire dans la regulation. Lexperance de six grands pays de
lOECD, Paris, 1983. i A. S. Corakis (Ed.), Inflation, Depression and Economic Policy in the West,
Mansel Alexandrine Press, Oxford, 1981.
E. Fama i E. G. Schwert, Inflation, Interest and Relative Prices, Journal of Business, juni 1979, st. 183209., B. T. McCallum, Rational Expectation and Macroeconometrie Stabilization Policy, Joumal of
Money, Credit and Banking, novembar 1980., st. 716-746., R. C. Fair. An Analysis of the Accurancy of
four Moacroeconometric Models, Joumal of Political Economy, avgust 1979., st. 701-718. i R. Lucas,
Understanding Business Cycles, u K. Brunner i A. H. Meltzer (Ed.), Stabilization of the Domestic and
the international Economy, N. York, 1977.
F. Hahnn, Money and Inflation, Oxford, Basil Blackwell, 1982., J. Hicks, Money, Interest and Wages,
Oxford, Basil Blackwell, 1982., J. Hudskon, Inflation A Theoretical Survey and Synthesis, London, G.
Allen and Unwin, 1982.
L.C.Andersen i K.M. Carlson, A Monetarist Model for Economie Stabilization, Federal Reserve Bank
od St. Louis, Review, april 1970. st. 7-9.
Za razliku od klasine kvantitativne teorije (koja je uticaje novca vezivala samo za cene), monetaristi
opserviraju (teorijski i empirijski) uticaj novca na kratak i dugi rok iz razloga to se pedantno bave
ispitivanjem ponaanja agregatnog nivoa i na dugi rok.
Smanjenje koliine novca na krai rok provocira opadanje realnog proizvoda.

175

Fiskalna strategija

koliine novca inducira poveanje opteg nivoa cena sa skromnim efektom na


realni rast,90 budui da rast proizvodnje na dui rok ne zavisi od stope monetamog
rasta ve od realnih faktora.91 Promene u koliini novca na dugi rok, dakle, deluju
na privrednu aktivnost (drutveni proizvod) uticajem na cene ili/i uticajem na
realne parametre proizvodnje. Prema tome, imperativno je potrebno da koliina
novca raste u skladu sa rastom proizvodnje i stanovnitva uveane za prihvatljivu
stopu inflacije kako bi se spreilo da monetame promene postanu izvor poremeaja
u privredi (budui da je jako fluktuiranje cena nepovoljno deluje na stabilnost i
privredni rast.92 Privreda po Friedmanu93, ima ugradene mehanizme uravnoteenja
u dugoronom trendu. Dravna intervencija, u tom ambijentu, samo pogorava
proces uravnotenja. I, da ne bi toga bilo, potrebno je dravnu intervenciju u
potpunosti supstituisati dugornim pravilom o kretanju novane mase u smislu
optiranja stabilnog rasta koji treba da supstituie i diskreciono pravo monetarnih
vlasti da odluuju o promenama koliine novca. Medutim, dosta kontroverzno
pitanje korelacije inflacije i stope rasta, odnosno zaposlenosti izgleda da dobija
definitivan odgovor u smislu da inflacija blokira rast i inducira disproporcije u
razvoju.94 Iz tih razloga, sve se vie naputaju stavovi o stimulativnom dejstvu
inflacije na privredni rast u korist stavova koji dokazuju da inflacija vodi privrednoj
retardaciji usled posledica slabog vodenja ekonomske politike i nemogunosti
efikasne kontrole cena i nadnica. Prednost, stoga, valja dati privrednog rastu, a
ne monetarnoj stabilinosti, budui da se u uslovima uravnoteenog razvoja javlja
reverzibilan uticaj stope rasta na cene. Samo visoka stopa rasta dovodi do slabljenja
inflacionih pritisaka i smirivanja cena, odnosno samo privredna ekspanzija postaje
faktor apsorbovanja inflatornih poremeaja i blokiranja rasta cena (strukturalisti i
fiskalisti).95
U zemljama u razvoju dugo se smatralo da inflacija dovodi do poveanja
akumulacije (kroz sistem preraspodele nominalnih, inflacioniranih dohodaka),
poveanja investicione potronje (uzajamnim delovanjem principa multiplikacije
i akceleracije), preraspodele realne kupovne snage u korist tednje i deficitarnog
finansiranja razvoja (sredstvima tzv. prisilne tednje), s tim to visoki novani
dohoci (profit, akumulacija), koji idu sa inflacijom, dovode do rasta investicija,
zaposlenosti i proizvodnje.96 Medutim, inflacija redovno vodi opadanju i slabljenju
novanih stimulansa za produktivniji rad, involviranju pritisaka na rast realnih
90
91
92

93
94
95

96

Smanjenje koliine novca na dugi rok izaziva ili opadanje ili stabilizaciju cena.
K. Levalski, Der neue Monetarismums, Wirtschaftsberichte, Creditanstalt Bankverein 3/76.
A. Curierman, The Relationship between relative Pries and the General Price Levei. A Suggested
interpretation, American Economie review, juni 1979. st. 444-447., Z. Herkowitz, Money and the
Dispersion of Relative Price, Joumal of Poiitical Economy, april 1981., st. 328-356., R. W. Parks,
Inflation adn Relative Price Variabiiity, Joumal of Policital Economy, februar 1978., st. 79-96 i K.
Brunner, A. Curierman i A. H.Meltzer, Staflation, Persistent Unempioymnet and the Permanence of
Economic Shocks, Journal of Monetary Economics, oktobar 1980., st. 467-492.
Friedman, A Theoretical Framework for Monetary Anaiysis, Joumal of Poiitical Economy, mart-april
1970. i A. Monetary Theory of Nominal Income, Joumal of Politic Economy, mart-aprii 1971.
D. S. Komazec: Strategija stabilzacije sistema tampa, ibenik 1978., st. 285-344.
E. K. Browning i J. M. Browning, Public Finance and the Price Sysstem, Macmillian, London,
1979., C. Gourieroux, J. J. Laffont i A. Monfort, Rational Expectations Model. Anaiysis of the
Soiutions, INSEE, maj 1979. i L. Prosperetti, A Philips Curve for the Italian Economy? A Comment
on Modigliani and Tarantelli, Banca Nazionaie del Lavoro, Quarteriy Review, decembar 1981, st. 447454.
Dr S. Komazec, Inflatomi mehanizam i deficitno finansiranje razvoja, Direktor 10/83 st. 51-58.

176

Javna ekonomika versus javne finansije

nadnica, eliminisanju tzv. monetarne iluzije (raunanjem sa realnim, a ne sa


nomilanim dohocima), generisanju investicone tranje iznad akumulacije (praenju
neracionalnom upotrebom kapitala, neefikasnim investicijama i strukturalnim
disproporcijama), indukovanju rasta line tranje i neracionalne potronje,
omoguavanju eskalatornog retransfera nominalnog (inflatorno naduvanog)
dohotka u javnu potronju, slabljenju lzvoza, jaanju uvoznih apetita, podgrejavanju
ekspanzije bankarskog kreditiranja i deficitarnog finansiranja potronje i razvoja
i platnog bilansa, eksternom zaduivanju, i do irenja kumulativnog inflacionog
procesa i derogiranja autentinih tokova novane akumulacije.97 Rasi inflacije
lako posiaje sve vie nezavisan od stope rasia i ciklinih kretanja, odnosno sve
vie autonoman proces samoreprodukujueg tipa. Pri tome, teko je napaviti
distinkciju izmedu bruto inflacije (koja simultano deluje na rast proizvodnje,
zaposlenosti) i neto inflacije (koja se svodi na ist rast cena bez rasta proizvodnje
i zaposlenosti).98 Uticaj meunarodne inflacije na nacionalnu privredu, koja zavisi
od spoljnih inilaca u medudejstvu sa domaim strukturnim faktorima, uglavnom
se odvija sledeim kanalima prenoenja:99 (1) direktan uticaj robe koja je predmet
trgovine, (2) promene u tranji za izvozom zemalja u razvoju po osnovu promene
u nivou dohotka trgovinskih partnera i (3) monetarni uticaj na spoljnu likvidnost.
Porast globalne tranje u razvijenim zemljama dovodi do odgovarajueg
porasta tranje za izvozom primarnih proizvoda iz zemalja u razvoju i, preko toga,
do podsticanja rasta zarada i izdataka u privredi zemlje izvoznice, to, uz datu
neelastinost u ponudi, dovodi do porasta nivoa domaih cena. Pored toga, cene
robe koja je predmet meunarodne razmene u znaajnoj meri su odreene spolja,
tako da porast cena mora direktno da prenosi inflaciju. Poveanje cena uvezenih
finalnih proizvoda i reprodukcionog materijala utie na indeks potroakih cena i
porast domaih trokova proizvodnje, pri emu poveanje domaih cena dovodi
do veeg platnog deficita, iznuduje depresiranje nacionalne valute i poskupljuje
iznova uvozne sadraje.100 Trokovi javnog sektora pri snabdevanju dobrima i
uslugama tee da se poveavaju po istoj stopi kao i nivo cena, dok odgovarajui
rast poreskih proizvoda zavisi od elastinosti poreskog sistema prema promenama
u nominalnom dohotku koji se znatno razlikuje po niskosti u veini zemalja u
razvoju. Poreski prihodi prate promene u dohocima koji se oporezuju sa relativno
dugim vremenskim pomakom.101 Na taj nain, deficiti budeta tee porastu u
periodu ubrzane inflacije, pri emu dodatna javna zaduivanja povratno pojaavaju
97

98

99
100

101

J.A. Trevitick i M. Charles, The Economics of Inflation, Martin Robertson, London 1975., H.
Leibenstein, The Inflation Process: A Micro-Behavioral Analysis, American economics Review 2/81,
st. 386-373. i M. Eichenbaum, A Rational Expectations Equilibrium Model of Inventories of Finished
Goods and Employment. Journal of Monetary Economics, avgust 1983, st. 259-277.
D. Jaffee i E. Kleiman, The Welfore Implicatious of Univen Inflation, u E. Lundberg (Ed.), Inflation and
Anti-Inflation Theroy, Macmillan, London, 1977, st. 285-307; A. Lukierman i P. Wachtel, Differential
Inflatory Expectations and the Variability of the Rate of Inflation. Theroy and Evidence, American
Economic Review, septembar 1979, st. 595-609.
Posledice inflacije u svetu na zemlje u razvoju (prevod), Finansije 1-2/83, st. 77.
R. Lucas, Some international Evidence on Output Inflation Tradeoffs, American Economic Review,
juni 1973, st. 326-334., A.M. Okun The mirage of Stedy Anticipated Inflation, Brookings Papers
on Economic Activity, No 2. 1971., st. 485-498. i E. Foster. The Variability of Inflation, Review of
Economics and statistics, avgust 1978., st. 346-350.
P.S. Heller, Uticaj inflacije na fiskalnu politiku zemalja u razvoju, Staff papers, decembar 1980. I V.
Tanzi, Inflacija, zastoji u prikupljanju i realna vrednost poreskih prihoda, Staff papers, mart 1977.

177

Fiskalna strategija

domae posledice inflacije. A to, u krajnjoj instanci, dovodi ili do stezanja domaih
finansijskih sredstava raspoloivih za privatno investiranje uz intenziviranje
pomenutih problema koji nastaju zbog promena u strukturi proizvodnje kao
reakcija na inflaciju, ili do poveanja domae novane mase, davanjem novog
vida ispoijavanja domae inflacije. U pokuaju da objasni inflaciju u zemljama
u razvoju, konvencionalna teorija nagiaava uiogu stvaranja novane mase.
Monetaristi dokazuju da inflacija dovodi do previsoke ponude kreiranog novca
radi finansiranja budetskog deficita.102 Inflacija tei samoobnavljanju, jer je
budetski deficit sam po sebi u funkciji stope inflacije: izdaci drave rastu sa
inflacijom, dok prihodi zaostaju zbog zakanjenja u ubiranju poreza. Pristalice
teorije strukturne inflacije, pak, dokazuju da monetaristiki pristup ne uzima u
obzir prirodu strukturnih promena svojstvenih procesu razvoja.
Kada se inflacija u poljoprivrednom i industrijskom inputu prenosi
preko uvoznih cena, konaan efekat na raspodelu dohotka zavisi od elasticiteta
cena tranje potroaa za raznim kategorijama uvezenih finalnih proizvoda i za
domaom robom sa visokim uvoznim sadrajem.103 I, poto je cenovni elasticitet
nizak, uvoznici prenose vie uvozne cene na krajnje potroae, obezvreujui
njihove realne nadnice i uvajui sopstvene profite. No, i pozitivni efekti
investiranja u sektor izvoza i supstituciju uvoza su ogranieni. S druge strane, kada
vrednost uvoza raste vie od izvoza, reaini gubitak od neto pogoranja trgovinskog
bilansa je u velikoj meri prebaen na raun dohodaka sa realnim nadnicama.
Uticaj neposrednog prikopavanja meunarodnih cena na inflaciju u zemljama
u razvoju povezan je i sa sistemom deviznih kurseva. U sadanjem hibridnom
sistemu deviznih kurseva, zemlje u razvoju su prihvatale aranmane po kojima su
njihove valute vezane ili za dolar ili za valute njihovih trgovinskih partnera ili za
specijaina prava vuenja ili na korpu valuta. Pri tome, svaka promena u deviznom
kursu pogaa zemlje u razvoju, mada su tei uticaji promena u cenama prenetim
iz zemlje za iju valutu je vezana njihova valuta. No, i monetarni kanal prenoenja
inflacije funkcionie preko uticaja koji spoljna likvidnost ima na privredu zemalja
u razvoju, budui da rast deviznih rezervi dovodi do porasta domae monetarne
baze. Svetska inflacija i politika koju slede razvijene zemlje za obaranje inflacije
raaju posledice na tekuim raunima zemalja u razvoju, usled porasta cena
njihovog uvoza, nedovoljno kompenzovanog odgovarajuim porastom izvoznih
cena, zbog smanjenja obima izvoza i u novije vreme zbog znamog porasta plaanja
po kamatama proistekiim iz rasta svetskih kamatnih stopa. Nekada se govorilo da
inflacija erodira vrednost spoijnog duga i da stoga predstavlja srean dobitak za
dunike. Taj zakljuak, meutim, vai sve do trenutka kada kreditori u potpunosti
ne anticipiraju inflaciju pri odreivanju kamatnih stopa. No, sa rastuom praksom
garantovanja revolving kredita, koji pruaju permanentnu mogunost adjustiranja
kamatnih stopa, kreditori brzo prilagoavaju kamatne stope promenama u stopi
102
103

B.B. Aghevi i M. S. Khan, Vladini deficiti i inflacioni procesi u zemljama u razvoju, Staff papers,
septembar 1978.
D. F. Gordon i A. Hynes, On the Theory of Price Dynamics, u E. s. Phelps i dr., Microeconomic
Foundations of Emplovment and Inflation Theory, N. York, 1970., st. 369-396. I R.E. Lucas, An
Equilibrium Model of the Business Cycle, Journal of Policital Economy, Vol. 83, 1975., st. 1113-1144.
i M.B. Glejer i L. Leiderman. On the Real Effects od Inflation and Relative Price Variability: Some
Emprical Evidence, Review of Economics and Statistic, novembar 1980.

178

Javna ekonomika versus javne finansije

inflacije. Nominalne kamatne stope adjustirane za inflaciju,104 odnosno realne


kamatne stope su znatno poveane i prouzrokovale su znaajan porast plaanja
po kamatama za sve zemlje u razvoju. Kreditori su na taj nain rekompenzovali
svako mogue smanjenje realne vrednosti preostalog duga. Frapantan porast
kamata obeshrabrio je dugorono pozajmljivanje u tzv. krizi poveanja i uticao na
skraenje dospea duga, kao i na poveanje tereta njegovog servisiranja.

104

A. Cukierman, Rational Expectations and the Role of Monetarv Policy A Generalization Joumal
of Monetary Economics, april 1979., st. 213-229., B. Friedman, Optimal Expectations and the
Extreme intormation, Assumptions of Rational Expectations Macromodels, Joumal of Monetary
Economies, januar 1979., st. 23-42. i R. J. Shiller, Rational Expectations and the Dynamic Structure of
Macroeconomic Models: A Critical Review, Joumal of Monetary Economics, januar 1978., st. 1-44.

179

5. FISKALNI EFEKTI NA IVOTNI I DRUTVENI


STANDARD

Fiskaliteti po pravilu deluju stimulativno i destimulativno na ivotni


i drutveni standard. Poveano fiskalno zahvatanje linih dohodaka radnika,
radnih ljudi i graana redukuje raspoloivi lini dohodak, koji simultano slui
linoj potronji i linoj tednji.105 U pojedinim sluajevima, poveanje poreske
stope sa smanjenjem fiskalnih beneficija (olakica i oslobaanja) eliminie ak
i potencijalnu tednju iz strukture linog dohotka, koji se identifikuje sa istom
linom potronjom. U drugim pak sluajevima pootrena progresivna fiskalna
zahvatanja linog dohotka ne samo da iskljuuju tednju iz linih primanja ve
redukuju i raspoloiva sredstva za linu potronju. Isto tako, i poveana stopa
poreza na promet metodom fiskalne anestezije redukuje lini dohodak i potronju.
Naime, inkorporisane poveane fiskalne stope poreza na promet u prodajne cene
robe i usluga izvlae jedan deo kupovne moi sektora stanovnitva u korist javne
potronje. Poveani porez na promet indukuje porast trokova ivota i smanjenje
ivotnog standarda. U retroakciji, poveani porez na promet uzrokuje, iznuuje
porast linih dohodaka radi zatite zajamenog, minimalnog ivotnog standarda.
A poveani lini dohoci u kumulaciji sa poveanim porezom iz linog dohotka
produkuju porast jedininih trokova proizvodnje, koji se, u uslovima stagnatne
stope radnog produktiviteta, rekompenzuju porastom cena. U osnovi, porez iz
linog dohotka i porez na promet u kauzalitetu involviraju trokovnu inflaciju
sa izvedenim pritiscima na ivotni standard, pri emu svaka nova drutvenoekonomska i socijalna zatita dostignutog nivoa ivotnog standarda imperativno
pada na teret akumulativne i reproduktivne sposobnosti nacionalne privrede, a
pogotovu ako se porezi kao i doprinosi) iz linih dohodaka prevaljuju na fondove
preduzea, kakav je sluaj danas u SFPJ. Dodue, prealokacija poreza iz linog
dohotka sa linog dohotka radnika na dohodak preduzea omoguava porast
ivomog standarda, ali na teret akumulacije. Porez iz ukupnog prihoda je isuvie
marginalnog znaaja u strukturi poreskih prihoda da bi odigrao tzv. funkciju
supstitucije poreza sa jednakim prinosom. No, u celini posmatrano, poveani
fiskalni retransfer sredstava u korist sektora DPZ i fondova obezbeuje finansijske
resurse za alimentiranje poveanog drutvenog standarda. Naime, poveanjem
fiskalnih resursa po osnovu poreza i doprinosa za optu i zajedniku potronju
poveavaju se produkcioni kapaciteti javnih dobara i usluga, kao nematerijalnog
segmenta ivotnog standarda. Po pravilu, porast drutvenog standarda na teret
sredstava ivotnog standarda je ekonomski ispravnije reenje u odnosu na porast
drutvenog standarda na teret drutvene akumulacije. No, sa drutvenog i socijalnog
stanovita poeljno je da drutveni i ivotni standard rastu komplementamo i u
kompatibilnom odnosu iako su materijalne mogunosti limitirane.
105

P. Arestis, The Crowding-Out of Privat Expenditure by Fiscal Aciton, Public Finance 1/79, str. 3650.

180

Javna ekonomika versus javne finansije

U celini posmatrano, poveanje poreza i doprinosa iz linog dohotka,


poreza na promet, samodoprinosa i poreza na imovinu i prihoda od imovine
sterilie linu tranju i redukuje linu potronju s negativnim implikacijama na
nivo ivotnog standarda. Istovremeno, sa poveanjem doprinosa iz linog dohotka
i samodoprinosa stvaraju se mogunosti za poveanje dmtvenog standarda. U
uslovima nefunkcionisanja tzv. bmto linog dohotka, porast iinog dohotka, i
na toj osnovi, porast poreza i doprinosa iz linog dohotka korelativno produkuje
porast ivotnog i drutvenog standarda. U tom kontekstu, porast linog dohotka
iznad produktivnosti rada i porast poreza i doprinosa iz linog dohotka izvan
materijalnih mogunosti nadima porast line, opte i zajednike potronje
sredstvima akumulativne i reproduktivne sposobnosti udmegno rada. Izuzetak
je porez na promet, kao i samodoprinos; s obzirom da njihov porast neminovno
redukuje linu potronju, odnosno ivotni standard. Regresivan efekat poreza na
promet je evidentan. Rekompenzacioni mehanizmi regresivnog efekta poreza
na promet i nejednakog rasporeda optereenja linog dohotka samodoprinosa
(naroito izmeu gradskih i seoskih sredina) ispoljavaju se preko ekonomskih
transfera u okvim budetskih rashoda DPZ i socijalnih transfera u okviru drutvenih
rashoda fondova dmtvenih delatnosti. Ekonomskim i socijalnim transferima
titi se i podrava nivo ivotnog standarda. Regresiranjem i subvencionisanjem
cena vitalnih ivotnih namirnica i isplatama penzija, dejeg dodatka, pomoi
nezaposlenim i nezbrinutim licima poveavaju se sredstva ivotnog standarda.
Regresiranjem stanarine i gradskog saobraaja, solidamom stambenom izgradnjom
i beneficiranim uslovima potroakog kreditiranja dopunski se proiruju potencije
rasta ivotnog standarda. Konano, sredstvima fonodva zajednike potronje
preduzea, radnih zajednica, namenskim dopunskim sredstvima iz budeta DPZ,
neprivrednim budetskim investicijama i neprivrednim investicijama dmtvenih
delatnosti proiruju se kapaciteti objekata drutvenog standarda.

181

6. FISKALNI EFEKTI NA LIKVIDNOST I


SAMOFINANSIRANJE

Fiskaliteti u osnovi redukuju likvidni potencijal i samofinansirajui


tok investicija. Nametanjem fiskalne presije smanjuje se raspoloivi dohodak
ekonomskih subjekata (sektora privrednih organizacija i sektora stanovnitva) u
funkciji retransfera sredstava za javnu upotrebu.106 Redukcija raspoloivog dohotka
automatski involvira redukcioni tok likvidnog disponibiliteta i samofinansirajuih
tenzija. Poveani fiskalni transfer dohotka u potrone punktove javne potronje
pritiska na stopu likvidnosti i samofinansiranja i uvodi zaduivanje (eksterno)
pogoenih sektora. Trokovi upotrebe eksternih (tuih) resursa padaju na teret
jo neostvarenog dohotka. U kumulaciji, poveava fiskalna presija sa poveanim
zaduivanjem ekonomskih subjekata za vie od trostruko optereuje dohodak
(porez + anuitet + kamata). Kreditno zaduivanje verifikuje se kao rekompenzator
fiskalnog optereenja u funkciji nadometaja potrebnih likvidnih resursa. Fiskaliteti,
u sutini, steriliu likvidnost u periodu deflatornih tenzija. Fiskalni manevar
reflektuje se evidentno kroz poveanje, odnosno smanjenje fiskainog optereenja
(poreske stope). Izuzetak ie porast fiskalnih prihoda u funkciji alimentatiranja
javnih fondova za finansiranje investicija, infrastrukture i proizvodnih kapaciteta,
budui da se redukovana likvidnost restituie plasmanima javnih fondova.
U celini, javni rashodi preko budetskih nabavki robe i usluga, javnih
investicija i ekonomskih transfera podiu nivo likvidnosti u privredi. U
komplemenciji, i porast fiskalnih beneficija, koncesija, bonifikacija i refundacija,
namenskog ustupanja poreza i poveanja budetskih vikova reprezentante su
fiskalnih podsticaja stope rasta likvidnog potencijala i vice versa. U tom kontekstu,
valja praviti razliku izmeu bruto i neto fiskalnog optereenja,107 s obzirom da se
po odbitku refundiranih i ustupljenih poreza, poveanih vikova i ekonomskih
premija, regresa, subvencija, dotacija, kompenzacija, izvoznih primova,
beneficiranih kamata, razvojnih premija i ostalih supsidija i refakcija i socijalnih
(penzije, invalidnine, pomoi nezaposlenim i socijalno ugroenim licima) transfera
ukupno fiskalno optereenje redukuje i do 55%, to znai da se globalna likvidnost
redukuje za svega 45%. Samim tim, stvaraju se, sa oslobaanjem akumulacije od
fiskalnih zahvatanja i detaksijom investicija, nadalje poveava u kumulativu.

106

107

L. De Wulf, Fiscal Incidence in Deceloping Countries: Survey and Critique. Staff papers 1/75 str.
61131: R. J. Vebula, An Empirical of the Growding Out Effect of Fiscal Policy in the United States
and Canada, Kyklos 3/78, str. 424-436. i D. Sykes Wilford and W. T. Wilford Fiscal Revenues in
Mexico: A Measure of Performance, 1950-1973, Public Finance 1/76, str. \03-115.
U Norvekoj. npr., bruto fiskalno optereenje u periodu 1970-77. god. poveano je od 49,4% u 1977.
god. na 52,1% u 1979. god. No istovremeno, poveani su i transferi od 24,5% u 1977. god na 27.8%
u 1979. god. tako da je neto fiskalno optereenje opalo od 24,9% u 1977. god. na 24,3% u 1979.
god. Neto fiskalno optereenje. dakle, iznosi svega 54% od bruto fiskalnog optereenja drutvenog
proizvoda.

182

7. FISKALNI EFEKTI NA ZAPOSLENOST I


KVALIFIKACIONU STRUKTURU

Poreski prihodi i javni rashodi u savremenim privrednim sistemima znaajni


su segmenti fiskalne politike u funkciji poveavanja zaposlenosti i smanjivanja
nezaposlenosti. Redukcija fiskalnog optereenja poveava raspoloivi dohodak,
odnosno akumulaciju za aiimentiranje investicionih projekata radi poveanja
proizvodnih kapaciteta i otvaranja novih radnih mesta. Posebnim fiskalnim pod
sticajima u nedovoljno razvijenim podrujima podravaju se intencije politike
zapoljavanja. Fiskainim oiakicama i oslobaanjima pri projektovanju poreza
iz linog dohotka privlae se visoko struni kadrovi za radno angaovanje u pro
storu nerazvijenih regiona i subregiona. Regresiranjem postojeih radnih mesta
zaposlenih iz budetskih sredstava spreava se porast nezaposlenosti u razvijenim
industrijskim zemljama. Posebno se subvencionie svako novoostvareno radno
mesto i dodatna uposlenost. Sa irenjem tzv. javnog sektora (u formi socijalizacije
pojedinih segmenata drutvene reprodukcije) ire se mogunosti zapoljavanja i
spreava porast broja nezaposlenih. Forsiranjem javnih radova i izgradnje objekata
drutvenog standarda i ekonomske infrastrukture podrava se nivo zaposlenosti.
Sa proirivanjem javnih funkcija drave, odnosno drutvenih funkcija drutvenopolitike zajednice, fondova i javnih slubi, odnosno drutvenih delatnosti povea
vaju se potencije politike zapoljavanja. Prekvalifikacijom i dokvalifikacijom rad
nika u okviru programa fondova za zapoljavanje stvaraju se novi kadrovi shodno
potrebama privrede. Struno ekipiranim obrazovnim programima u okviru fondova
obrazovanja profiliu se visokostruni kadrovi i eliminiu deficitarna i suficitarna
zanimanja za potrebe proizvodne i neproizvodne sfere reprodukcije. Konano,
primena naunoistraivakih rezultata rada ovaploenih u novoj tehnici i tehnologiji,
racionalizatorstvu i inovatorstvu stvaraju se novi prostori za dodatno upoljavanje
radnika i poboljanje postojee kvalifikacione strukture ve zaposlenih.
Efekti fiskalnog programa na planu ponude upravo treba da proisteknu
iz ameiioracije relativnih cena rada, tednje i investicija koje rezultiraju iz
smanjenja poreza. Oficijelna predvianja idu za tim da modifikacije sa reformom
reglementacije i redukcije budetskih rashoda i socijalnih transfera, difrenciranim
podsticajima tednje, ameliorizacijom abatmana za amortizaciju i olakavanjem
investicionih plasmana, promoviu i konstituiu u glavni motor akceleracije
ekonomske aktivnosti i ponude u realnim okvirima. Meutim, postoji evidentna
konfliktnost ciljeva: suzbiti nezaposlenost po cenu inflacije i deficita platnog
bilansa ili smanjiti inflaciju uz nezaposlenost i pad proizvodnje, implicira oprezno
odabiranje prioriteta medu datim alternativnim ciljevima. Nezaposlenost se, u
kontekstu smanjenja inflacije, moe redukovati merama fiskalne politike i to tako
to valja smanjivati odliv smanjenjem poreza i poveati priliv poveanjem
dravnih izdataka radi simultanog delovanja na liniji odliva (linija tednje) i
linije priliva (linija investicija).108
108

A. Leake, Macroekonomics, Macmillan, London, 1982, str. 17-26.

Fiskalna strategija

Javni rashodi za poveanje zaposlenosti ili smanjenje nezaposlenosti u % od


drutvenog proizvoda

ZEMLJE
Z.Nemaka
Austrija
Belgija
Kanada
Danska
SAD

1970.
0,64
0,29
0,45
0,80
0,91
0,93

1979.
1,20
0,50
2,47
1,51
2,78
0,41

ZEMLJE
Francuska
Italija
Japan
Holandija
V.Britanija
vedska

1970.
1,04
0,18
0,27
0,24
0,55
0,26

1979.
1,16
0,48
0,39
0,50
0,78
0,45

No snaan tempo rasta inflacije i plata u uslovima stagnantne


produktivnosti i bruto tednje u toku 1971-80. god. oslabio je investicione napore
radi poveanja zaposlenosti i dobiti i iznudio porast sredstava za postizanje
socijalnog konsenzusa.109 Stope inflacije u 1981. god. dostigle su prosek od 10,9%
EEZ (u rasponu od 5,9% u Zapadnoj Nemakoj do 24,4% u Grkoj), dok su stope
nezaposlenosti dostigle nivo od 7,9% (u rasponu od 1,4% u Luksemburgu do 14,1%
u Belgiji). Stoga, preti opasnost poput vremenskog segmenta 1980-82. godine, da
stope rasta nezaposlenosti prevaziu stope rasta inflacije i da se konflikti izmedu
ciljeva pune zaposlenosti i stabilnosti cena naglo zaotre. Jer, razliiti izvori
gubitka u privredi i uzroci bankrotstva i finansijskih lomova preduzea (nedovoljna
snabdevenost kapitalom, pogrena politika proizvodnje i plasmana, zastarela
tehnologija i tehnika proizvodnje, nedovoljne investicije, kratkovidna kadrovska
politika i suvie mala dobit) u koezgistirajuoj inflaciji i recesiji svaljuju se na
nivo postojee zaposlenosti i nivo poveane nezaposlenosti.110 U divergentnim
odnosima stope inflacije i stope nezaposlenosti, brojne zemlje lanice OECD,
preduzimajui razliite mere, izdvajaju relativno znaajna sredstva za suzbijanje
nezaposlenosti.
U 1970. god. deo javnih rashoda za poveanje zaposlenosti ili smanjenje
nezaposlenosti u odnosu na drutveni proizvod kretao se izmeu 0,14% u
Francuskoj 0,93% u SAD, dok je u 1979. god. varirao izmeu 0.39% u paniji
i 2,78% u Danskoj. Nezaposlenost skupo kota dravu kako po osnovu transfera
i subvencija za finansiranje programa zapoljavanja, parcijalne nezaposlenosti
i privremenog penzionisanja tako i po osnovu opadanja poreza i doprinosa
usled redukcije zaposlenosti. Rauna se da je razmak izmedu potencijalnog i
efektivnog drutvenog proizvoda usled nezaposlenosti za sve zemlje OECD u
109

110

J. J. Fepeyroux, Droit de la securite sociale, Dalloz, Paris, 1980. G. Lyon-Caen-A. Lyon-Cean, Droit
social international et europeen, Dalloz, Paris, 1980: Equilibre equilibre social. Economic appliquee
br. 1. i 2-3 od 1981. str. 1-54.
Time se sve vie briu razlike izmeu sadanje recesije i velike svetske kriz iz 30-ih godina. Da
li je 1982. god. uporediva sa 1931. god. potvruje nam ponovna aktuelnost Briiningove terapije u
Smitovoj ekonomskoj politici: uravnoteiti dravni budet, odrati stabilnost valute, verovati u
snage samoizleenja privrede ili neophodne procese preiavanja, poveati doprinose za osiguranje
nezaposlenih, smanjiti izdatke za socijalno osiguranje, smanjiti plate i nadnice, smanjiti izdatke drave,
pokrajina i komuna, poveati poreze na nadnice i plate, odloiti poveanje plata inovnika, poveati
poreze na viak vrednosti, ukinuti pojedine poreske olakice kod oporezivanja dohotka, likvidirati
nezaposlenost poveanim stopama privrednog rasta, unititi zastraujue deficite javnog budeta,
ubrzati struktume promene u privredi, akcelerisati programe javnih radova, prionuti na rigoroznu
tednju, forsirati izvoz po svaku cenu, zaotriti deflacioni kurs do kritinih granica, forsirati investicije
i pritiskati ponudu.

184

Javna ekonomika versus javne finansije

1981. god. iznosio onoliko koliko iznosi drutveni proizvod Kanade i Danske. U
praksi zemalja evidentne su brojne mere za smanjenje nezaposlenosti: redukcija
poreza na dohodak, redukcija fiskaliteta i parafiskaiiteta na isplaene nadnice i
najamnine, subvencije za podravanje zaposienosti (Zapadna Nemaka, vedska,
Velika Britanija, SAD i Norveka), kreiranje radnih mesta u javnom sektoru
(Francuska, Danska, Belgija, Finska i Holandija) i mere za ekvilibriranje ponude
i tranje radne snage (Austrija, Kanada, Novi Zeland, Austrija i vajcarska). No,
evidentan je i sporiji rast nadnica u odnosu na stopu inflacije i ukidanje indeksacije
najamnina, s obzirom da su nadnice u brojnim zemljama beleile veu stopu rasta
od produktivnosti rada, pa ak i inflacije.
Da li u borbi protiv nezaposlenosti111 moe pomoi ponovno podsticanje
privrednog rasta, skraenje radnog vremena (kraa radna sedmica, dui godinji
odmori, podela radnog vremena i ranije penzionisanje) koenje automatizacije
proizvodnog procesa, javni programi zapoljavanja, odricanje od realnih nadnica
i odstupanje od poveanja produktivnosti. Ekonomski pesimisti ve istiu da
nema nikakvih izgleda za samoizleenje i na povratak privrednom poletu,
koji bi rehabiiitovao stare, visoke stope rasta iz este decenije (E. Straissler i G.
Bombacs), koje garantuju veu zaposlenost. Dosadanje tekoe, koje su dobrim
delom refleks neuspele stabilizacione politike u protekloj deceniji, naputanja
koncepta globalnog usmeravanja konjunktumih kretanja (koje se poistoveuju
sa krajem kejnzijanstva), konfuznog ukrtanja kratkoronih i dugoronih
posmatranja konjunkturnog ciklusa i opadanja investicija uporedo sa poveanjem
ponude utedenog kapitala, reprezentuju hranljivu podlogu stope nezaposlenosti
ili nominalne zaposlenosti (u SAD). Formirane norme iz zlatnih decenija snanog
privrednog rasta (sa gotovo punom zaposlnou i relativno niskih stopa inflacije)
sada deluju kao suprotna sila (contervailing power), jer je evidentna mogunost
konflikta izmedu ciljeva pune zaposlenosti i stabilnosti cena, a preko cena i uz fiksne
kurseve sa spoljnoekonomskom ravnoteom, u vidu tzv. maginog trougla. Ponovo
podsticanje rasta (formula OECD), ravnomerna raspodela rada ili nezaposlenosti
(odnosno trend ka skraenju radnog vremena), odricanje realnih zarada (tj. niim
realnim platama izbei eroziju dobiti)112 javni programi zapoljavanja (dravno
angaovanje na transparentnom tritu radne snage),113 odustanjanje od poveanja
produktivnosti i politike pretezanja konkurencije poveanjem produktivnosti
(tj. vraanje na jednostavniju tehnologiju i romantini svet rada) pre su izraz
preduzetih taktikih mera na tritu radne snage nego osmiljene strategije u borbi
protiv nezaposlenosti. Izlaz iz dugorono poremeenih odnosa ponude i tranje
na tritu radne snage nije, prema tome, u taktikim manevrima ve u poboljanju

111

112
113

Vidi: C. V. Brown, Unemployment and Inflation, Basil Bleskweel, Oxford, 1984. i P. S. Heller i A.
A. Tait, Government Employmet and Pay: Some Intemational Comparisons, IMF Occasional Poper,
mart 1984, str. 42.
U Austriji se ve favorizuje socijalni konsenzus i kooperativna reenja u vidu sporazuma o cenama i
nadnicama radi izbegavanja erozije dobiti.
U Francuskoj je stupio na snagu sistem ugovora i solidamosti izmeu drave i preduzea na osnovu
kojih preduzea primaju obavezu da sva mesta koja ostaju slobodna odlaskom radnika u prevremenu
penziju popune istim brojem radnika. Operacija se finansira iz sredstava dravnog budeta, a preduzea
dobijaju odredene olakice u domenu socijalnih doprinosa.

185

Fiskalna strategija

investicione klime.114 Jer, stagnacija privrednih investicija i kontrakcija investicione


tranje u uslovima visokih kamatnih stopa i skupog dolara prvorazredni su uzronik
nastavljanja porasta nezaposlenosti i prepreka za oivljavanje konjunkture.

7.1. Porezi i zaposlenost


Modeli finansiranja socijalnog osiguranja su razliiti po zemljama OECD.
No, kotizacije se pojavljuju u svim dravama, nezavisno od toga da li ih plaaju
zaposleni ili poslodavci, jer im je osnovica ista - nadnice. Relativno visok nivo
doprinosa za socijalno osiguranje u pojedinim zemljama remeti raspodelu dohotka
sa negativnim implikacijama na izbor tehnike produkcije, pa, prema tome, i na
zaposlenost. Ukoliko su kotizacije nalegle na faktor rada, kako vele neoklasina
teorija i amerika empirijska istraivanja,115 utoliko je problem supstitucije rada
i kapitala izraajniji u korist kapitala. Ukoliko pak kotizacije delimino snose
preduzea, utoliko vie dolazi do izraaja njihovo prevaljivanje na cene proizvoda.
ak i kada kotizacije snose sami radnici i tada dolazi do poskupljenja trokova
radne snage.
Le coin fiscal moyen est la difference entre la colt reel moyen de la main -doeuvre et le salaire
reel moyen apres deduction (I) des cotisations de securite sociale, (II) des impots directs et (III) des
impots indirects, toutes les variables sont corrigees u lun deflateur de la valeur ajoutee, avee 1979,
100.
Remuneration totale par salarie.
(2.) moins cotisations de sevurite sociale.
(3.) moins impots indirects.
(4.) moins impots indirects.
Izvor: OECD Economic Survevs of France, 1988/1989, Paris, 1989. st. 55.

114

115

M. Allans, Limpot sur le capital et la reforme montaire, Hermann, Paris, 1977; R. W. Boad- Way S. Kitchen, Canadian tax policy, Canadian Tax Foundation, Toronto, 1980; J. A. Kay - M. A. King,
The British tax system, Universityess. Oxford, 1980; J. A. Pechman, Federal tax policy, Brookings
Institution, Washington, 1977. i What should taxes: Income or expenditure?, Brookings Institution,
Washington, 1980.
J. A. Brittain, The Payroll Tax for Social Security, The Brookings Institution, Washington, 1972. god.

186

Javna ekonomika versus javne finansije

Preduzea upotrebljavaju proizvodnu tehniku, koja, vodei rauna


o relativnih cenama faktora proizvodnje, o uslovima na tritu kapitala i o
mogunostima samofmansiranja, omoguava maksimiranje profita ili prodaja.116
Ako socijalne kotizacije poveaju relativni troak rada u odnosu na kapital,
preduzea optiraju pri izboru nove investicije da intenziviraju upotrebu kapitala
ekonomiui ivim radom. Time se uveava tranja za kapitalom i obara tranja
za radnom snagom, pogotovu ukoliko nivo kamata podrava rastui trend tranje
kapitala. Martin Feldstein je uz pomo Cobb-Douglasove funkcije dobio rezultate
po kojima rad snosi 82% tereta socijalnih kotizacija ukoliko je elastinost ponude
rada i kapitala 1,33. Prema tome, socijalne kotizacije valja posmatrati kao
troak proizvodnje vezan za nadnice koje se reprezentuju na cene proizvoda i na
zaposlenost preko poveanih trokova radne snage usled rastuih doprinosa. U
uslovima relativno visoke nezaposlenosti i relativno visoke stope inflacije rast
socijalnih kotizacija vezanih za nadnice vie pogaaju radnike nego poslodavce.
No, i pored toga, R. Barree se zalagao za potpuno oslobaanje preduzea od
socijalnih tereta radi favorizovanja zapoljavanja mladih.117
U industrijski razvijenim zemljama OECD u periodu 1979-1989.
god. preduzimano je mnogo mera za redukovanje problema nezaposlenosti:
poveanje direktnih investicija za otvaranje novih radnih mesta u javnom sektoru
(Norveka), poveanje budetskih sredstava za izvodenje javnih radova za
smanjenje nezaposlenosti (SAD), poveanje budetskih sredstava javnom sektoru
(Francuska), poveanje nadnica ispod stope inflacije (Z. Nemaka)118 naputanje
klizne skale i indeksacije nadnica i plata (Japan) ili za odlazak u prevremenu penziju
(vajcarska), uvoenje podele radnog vremena izmeu dva radnika (Australija),
ukidanje kompenzacija zaposlenim za rast trokova ivota (Danska), smanjenje
poreza i doprinosa poslodavcima, davanje subvencija za podsticanje investicija
za otvaranje novih radnih mesta, odustajanje od skraenja radnog vremena,
pristupanje anuliranju ili odlaganju dogovorenih poveanja nadnica, prihvatanje
smanjenja nominalnih nadnica, itd. I, kao to smo videli, razliite mere imale su
razliite uspehe po zemljama OECD, jer je trebalo uskladiti rast nadnica sa rastom
produktivnosti, razviti spregu nadnica - cene i reducirati trokove radne snage.

116
117
118

J. H. Williamson, Profit Growth and Sales Maximisation, Economica, vol. 33, 1966, god. i J. E. Stiglitz
(Ed.), The Collected Scientific Papers of P. A. Samuelson, M. I. T. Press, 1966.
A. Antume, Lincidence des cotisations sociales, C. R. Es. S., Paris, 1977. god.
Vie od 2,5 mil. nezaposlenih ve staje Z. Nemaku oko 55 mlrd DM (u 1983. god.) to je nagnalo
kreatore ekonomske politike da razmiljaju o skraenju radnog vremena, o prevremenoj penziji, o
subvencionisanju radnih mesta, itd.

187

8. FISKALNI EFEKTI NA AKUMULACIJU I


INVESTICIJE

U savremenoj fiskalnoj teoriji ekonomski neutralitet fiskaliteta ustupio


je mesto ekonomskim funkcijama (tj. vanfiskalnim ciljevima), koje se napajaju
filozofijom savremenog intervencionizma i odiu ideologijom aktivnog
inkorporisanja u ekonomske tokove reprodukcije. Pluralistika struktura poreskog
sistema, komponovana od neposrednih i posrednih fiskaliteta,119 funkcionalno je
osposobljena za mobilizatora fiskalnih resursa za alimentiranje budetske klijentele.
Garnitura fiskalnih mera i instrumenata u funkciji sticanja poreskog dohotka i
fiskalnog retransfera resursa ukomponovana je u mehanizme stabilizacionorazvojne ekonomske politike i alokativno-redistributivne mehanizme drave na
planu tzv. fiskalnog diriizma (mikrokoncept) i tzv. fiskalnog intervencionizma
(makrokoncept). Fiskalne performanse obogaene teorijom ekvivalencije
poreza i teorijom supstitucije poreza u sklopu polivalentne dimenzionisanosti
multivarijantnih budetskih strategija finansiranja javne potronje prvenstveno
valorizuju fiskalne stimulanse stabilnog rasta na bazi poveanja akumulacionog
potencijala uz simultano zadovoljavanje javnih potreba.
Opte je poznata injenica da fiskaliteti u okviru razvojne budetske strategije
podstiu rast akumulacionog potencijala mehanizmima detaksacije i anuliranja
fiskalnih tereta, mada i taksacija kumulacionih fondova u okviru raspodele profita
ili dohotka ne derogira i ne apsorbuje tednju, ukoliko se fiskalitetima formira
finansijski potencijal (tzv. fiskalna koncentracija i centralizacije akumulacije) javnih
fondova za alimentiranje javnih investicija produktivnog profita. Detaksiranjem
prihoda od kamata na tedne uloge i na javni dug komplementirano se podstie
tedni disponibilitet sektora stanovnitva. Fiskalnim bonifikacijama i koncesijama
pri uvozu kapitala i pri reinvestiranju ostvarene dobiti podstie se priliv dodatne
akumulacije iz ekstemih izvora. Konano, racionalnom budetskom potronjom u
smislu kreiranja budetskih uteda oslobaaju se finansijski resursi za investicione
poduhvate drave, pri emu se dopunsko investiciono finansiranje pojavljuje kao
sredstvo za neutralisanje posiedica od varijacije marginalne efektivnosti kapitala
(Barrere).
Koristii se raznim koncesijama, beneficijama i olakicama kroz razna
oslobodenja ili smanjenja fiskalnih tereta, kroz subvencionisanja investicija, kroz
diferencirane ili diskriminatorske fiskalne stope, kroz ubrzanu amortizaciju, kroz
beneficirane kamate, tednih i angaovanih kapitala u obligacije, kroz privilegovana
privlaenja kapitala u ekonomsku infrastmktum i dr. sistem budetskog finansiranja
stimulie, usmerava i podstie ekonomski rast.120
119
120

Redukcijom direktnih poreza poveava se raspoloivi dohodak, a redukcijom indirektnih poreza


smanjuju se trokovi proizvodnje.
Fiskalna dedukcija u investicionom procesu predstavlja subvenciju drave sektoru privrede. Time
fiskalna komponenta utie na likvidnost, kapacitet samofinansiranja i finansijsku ravnoteu privrede.
Diferencijalnom fiskalnom presijom izmeu kapitala i rada utie se na zaposlenost i upotrebu
proizvodnih faktora, modificirajui proporciju u kombinaciji faktora u proizvodnoj funkciji.

188

Javna ekonomika versus javne finansije

Tehniki i tehnoloki napreda, kao pandan rasta produktivnosti i kao faktor


koncentracije proizvodnje i centralizacije kapitala, pretpostavtja brzo i efikasno
reinvestiranje, zamenu fiziki nedovoljno dotrajalih i iskorienih sredstava rada i
ubrzano otpisivanje u vrednosnom domenu. U tom spektru, postavlja se problem
akumulacije za zadovoljavanje rastuih investicija i problem iznalaenja novih
izvora akumulacije. U tom pravcu, na scenu stupa javna ruka (drava), koja
preko svog budetskog instrumentarija, stavlja akcenat na privatnu tednju (tj. na
njeno formiranje i mobilisanje), na promenu strukture troenja privatnog dohotka
i na javne investicije.121
U razvijenim privredama poznat je sistem stimulativnog delovanja
fiskaliteta na investicionu sklonost i investicione porudbine fiskalnim beneficijama,
olakicama i osloboenjima od poreskih udara.122
Ekonomsku sutinu poreske politike treba traiti u njenoj usmerenosti
na stimulisanje investicija. Globalna investiciona tranja podie se javnim
investicijama fiskalno obezbeenim sredstvima u budetu. U tom kontekstu,
karakter stratekog sredstva u politici pune zaposlenosti i stabilnosti konjunkturnih
tokova poprimaju javne investicije budetski alimentirane. Pri tome, masivno
snienje poreza, usmereno na irenja potroakih trita i obima prodaje, igra samo
drugostepenu ulogu u odnosu na prvorazredni porast poslovnih investicija.123
Problem privrednog rasta, dakle, Iei u podizanju nivoa privatne tednje
i fomiranja kapitala. Uloga fiskaliteta ogleda se kroz obeshrabrivanje potronje
(surtax) i kurairanje tednje (detaksacija), odnosno kroz formiranje kapitala, ili,
pak, kroz formiranja javne tednje u formi budetskog vika, koji se plasira preko
trita kapitala raznim fonnama povoljnog finansiranja.124
Potencije javne tenje, u stvari, zavise od nivoa, strukture fiskaliteta za
alimentiranje personificiranih javnih potreba, odnosno za pokrie budetskih
trokova, kao i od programiranih ekonomskih i socijalnih funkcija u drutvenoj
reprodukciji. Fiskaliteti razapeti izmeu tzv. fiskalnih i vanfiskalnih (ekonomskosocijalnih) ciljeva ekonomske politike simultano su u reakciji mobilizacije
dovoljnog kvantuma budetskih prihoda za finansiranje frakcionalnih,
investicionih i transfernih rashoda i za podravanje stabilnog privrednog rasta
preko uveavanja akumulacionog i investicionog potencijala.125 Fiskaliteti
locirani u sferi preraspodele nacionalnog dohotka, u razvojnom kontekstu,
reguliu proporcije raspodele na potronju i akumulaciju, olakavaju razvoj
121

122

123
124
125

B. Vinay, Fiscalite developpement, A. Colin, Paris, 1968. str. 204-209; P. Fontaneu, Fiscalite
et investissemenet, P. U. F. Paris, 1972. str. 96-97. i L. Hey, Economic of Public finance, Pitman
Paperbacks, London, 1972. str. 72-73.
U vedskoj, npr. egzistira rezervni fond za investicije, ija su sredstva destinirana za finansiranje
buduih investicija. Izdvajanja oko 40% od ostvarenog neto dohotka preduzea u posebnu rezervu
osloboena su od fiskalnog zahvatanja. Polovina od ovog iznosa deponuje se kao rezerva kod centralne
banke, koja se koristi kada investiciona tranja jenjava. U tome je, dakle, smisao anticiklinog dejstva
fiskaliteta na investicionu tranju (V. Belet, Refleixions sur le systeme fiscal Svedois, Revue de
Science financiere, jun 1971, str. 347).
Tipian primer je Johnsonov promulgovani dohodni akt po teorijskim predikacijama.Hellera,
Gordana i Tobina.
C. T. Sandford, Economice of Public Finance on Economic analvsis of Govemment Expenditure and
Revenue in the United Kingdom, London, Pergaman Paris, 1970, str. 21-29.
Fiskalno osloboenje investicija ima za prvenstveni cilj da akcelerie ritam transformacije monetamog
kapitala u realne faktore rasta.

189

Fiskalna strategija

podsticanjem akumulacije ili oteavajui rast podsticanjem potronje. Meutim,


podsticajem akumulacije fiskalnim bonifikacijama i koncesijama, detaksacijama,
degrevmanima, diskriminatorskim i selektivnim fiskalnim optereenjem u
koliziji su sa rastuim budetskim trokovima, jer uvode fiskalni gubitak javne
blagajne. Otuda se druga komponenta dohotka, tj. potronja, povodi imperativima
taksacije u surtaxation. Fiskalna presija poreza na potronju u koegzistenciji
sa kumulativnim rastom budetskih rashoda, iako vodi fiskalnom retransferu
fiskalnih tereta sa akumulacije na potronju, proporcionalno se uveava za
iznos budetskog manjka, ali i u skladu sa potrebom osiguravanja egalizacije
dohodaka izmeu razliitih socijalnih kategorija socijalnim transferima usled
regresivnih efekata poreza na potronju. A i svako zaustavljanje porasta cena
usled inkorporiranog poveanog poreza na potronju implicira porast ekonomskih
transfera u funkciji ameliorisanja ekonoskog poloaja pojedinih grana, grupacija
i sektora. No, u ekonomskim pokretima porast fiskalnih randmana preko poreza
na potronju postala je osetljiva veliina na varijacije u ekonomskoj konjunkturi,
koja se pre ili kasnije, preko usklaivanja linih dohodaka sa trokovima ivota,
konvertuje u trokovnu inflaciju sa izvedenim pritiscima na akumulaciju, koja
je pomeraju u rezidualnu stavku. No, i fiskalni retransfer fiskalne presije sa
potronje na dohodak i lini dohodak (tzv. fiskalna supstitucija nacionalne
ekonomije, koja sa svoje strane uvodi efekte svojevrsnog poreza na investicije
sa reduciranjem raspoloivog dohotka, akumulacije, samofinansiranja i budueg
razvoja, kao i sa legalizovanjem trokovne inflacije). No, i teorija komplimencije
fiskaliteta nije ponudila odgovarajuu proporcionalnost izmedu neposrednih i
posrednih fiskaliteta u funkciji simultanog pokria budetskih rashoda i podsticaja
akumulacija i investicija.
Stoga, fiskalni podsticaji akumulacije, po pravilu, vode redukciji fiskalnih
resursa, koji su nedovoljni za alimentiranje rastuih trokova javne potronje,
produkujui deficitarno budetsko finansiranje u indukovanom procesu, osloboeni
ekonomski resursi upotrebom deficitarnog finansiranja javne potronje efektivno
podiu nivo raspoloivog dohotka, koji pod pretpostavkom neeskaliranog rasta
linih dohodaka, ogmantira akumulacioni disponibilitet i samofinansirajui tok
investicija u privredi.126 Meutim, zajmovno finansiranje budetskog deficita
reverifikuje rekompenzaciju fiskalne presije relaksiranim stopama fiskalnog
zahvatanja, ali u kratkom roku.127 U dugoronom trendu, demonetarizacija
javnog duga uvodi rekompenzirajui blok rastueg snopa fiskaliteta u proporciji
sa rastuim teretom amortizacije zajma u strukturi javne potronje. Ekspanzija
fiskalne mase naslonjene na realizovani dohodak prebacuje se rigidnim trokovima
linih dohodaka na akumulaciju s kontraktnim efektima na investicije, to znai
da se teret zajmovnog fmansiranja u krajnjoj instanci prevaljuje na poreske platie.
126

127

No, efektivni porast akumulacije je, po pravilu, nii od potencijalnog rasta, budui da se deo
raspoloive akumulcije redistribuie i retransferie zajmovnim finansiranjem favorizovane javne
potronje. I, ukoliko je tezaurisana tednje delokirana i ukoliko su akumulacioni depovi ispranjeni,
zajmovno alimetiranje budetskog gapa izmeu povezanih javnih rashoda i reduciranih fiskalnih
prihoda provocira deficitarno finansiranje investicija u kvantitativnoj proporciji emitovanog, javnog
duga.
Jean Saint - Georus. La politique economique des principaux pays industriels de leccident Ed. Siruy,
Paris, str. 158-161.

190

Javna ekonomika versus javne finansije

Samo su efekti dodatne fiskalne presije demonetarizacije javnog duga realativno


nii za iznos obezvreenih sredstava. No, delimini i zanemarljivi supstitucioni
efekti izmeu agravirane fiskalne presije i javnog tereta dugo su evidentni jedino
u realnom aspektu analize, ali ne i sa stanovita nominalnih usklaivanja. A
poto su resursi javnog duga locirani u potronim punktovima budetske tranje,
to ni prispeli teret javnog zajma ne korespondira sa odgovarajuim priratajem
proizvodnje i dohotka. Situacija je, zapravo, obrnuta, jer dospeli anuiteti javnog
duga korespondiraju sa rastuim budetskim trokovima, koji se kontrabalansiraju
ogmantacijom fiskalnog optereenja. Teorijski opservirano, supstitucioni efekti
mogu se efektuirati zajmovnim refinansiranjem, odnosno monetarizacijom
novog duga u funkciji demonetizacije starog duga. Odloena fiskalna presija
rekompenzirana je kumulacijom dugova, odnosno politikom dug na dug, koja se
u dugoronom hodu efektuira kao multiplikovano -udvostruena fiskalna presija
kombinovana sa imperativima konverzije dugova i zagovaranjima moratorijuma,
dugoronoj perspektivi inflatorne euforije javni dug konvertuje se u zamaskirani
fiskalitet posredstvom monetarne erozije supstance dospelih anuiteta.
Najzad, monetarno finansiranje budetskog deficita papirnatim
akumulacionim disponibilitetom u deflatornim tendencijama poveava pritisak na
globalnu tranju, koja reverzibilno gura realnu ponudu. Pritisak dodatne tranje,
kreirane primarnom emisijom, na inicijalni porast ponude, odnosno proizvodnje
i dohotka, u pravilu, vodi rastu dodatne akumulacije i investicija sa pokretanjem
privrede iz umalosti i zastoja. Meutim, u situaciji inflatornog dezekvilibrijuma
ponude i tranje, ubrizgavanje novokreirane monetarne mase deficitarnim
budetskim finansiranjem javne potronje uvodi ekstrapolaciju inflatornog
likviditeta i difuziju tampane akumulacije sa negativnim implikacijama i
netolerantnim posledicama na ekonomski i socijalni rast tzv. model finansiranja
inflacije inflacijom. Istovremeno, monetarno alimentiranje budetskih debalansa
unosei disproporcije u robno-novanim odnosima podstie neracionalnost u
funkcionalnoj alokaciji resursa javne potronje, slabi napore realnog balansiranja
budetskih rashoda u skladu sa materijalnim okvirima, obeshrabruje politiku
formiranja budetskih uteda, suava prostore alimentiranja potreba privrede
dodatnom koliinom novca. Reafirmacija etatistike verzije emisije novca vodi
prenapregnutim bilansima primarne emisije, rigidnim i neelastinim skokovima
kretanja primarnog novca i neefikasnim mehanizmima monetarne regulative.
Akumulaciju kapitala, kao stoerni ekonomski problem osemenjavanja
rasta, fiskalna politika u okviru dejstva na raspodelu kuraira sledeim
manevrima:128
-bliim fiskalnim zahvatanjem ili redukcijom fiskalnog optereenja,
-davanjem fiskalnih refakcija ili potpunog fiskalnog osloboenja, i
-kombinovanjem ovih stavova.
Davanje fiskalnih olakica ili metodom fiskalnih oslobodenja, u okviru
pozitivne projekcije dejstva na akumulaciju kapitala, u fiskalnoj praksi odnosi
128

Porast realne tednje u totalu moe se kvantifikovati na sledei nain: mp Y-mm Y = S, gde su mp
i mm - marginalne sklonosti tednji preduzetnika i radnika, Y - transferni deo realnog dohotka i S porast realne tednje (E. Gannage Financement developpement P. U. F., Paris, 1969. god.-str.75).

191

Fiskalna strategija

se i na kategorije, kao to su kamata na tedne uloge i kamata na javni dug.129


Potpunim fiskalnim oslobodenjem od optereenja podstie se i stimulie tednja
stanovnirva i upis javnih zajmova, kao dopunskog izvora akumulacije.
Na kraju, fiskalnim instrumentima moe se delovati na dopunske izvore
akumulacije, tj. na privlaenje inostranog kapitala u nerazvijenim zemljama.
Davanjem fiskalnih beneficija i olakica ove zemlje dolaze do dopunskog
investicionog potencijala. Zahvatanje niskim proporcionalnim fiskalnim stopama,
blagom progresijom ili potpunim osloboenjem reinvesticionog kapitala u
zemlji uvoznici, akumulacija se uveava shodno intencijama vladine ekonomske
politike.130
Fiskalno stimulisanje akumulacije, a preko toga i investicija, slui kao
osnova odakle se izvode razni efekti na terenu zaposlenosti, stabilnosti cena,
poveanja proizvodnje, zadovoljenja zajednikih potreba. Preko toga, i na terenu
privrednog razvoja ima strateku ulogu (naroito kod nedovoljno razvijenih
zemalja). To se moe videti i potvrditi pojednostavljenim modelom, koji se temelji
na osnovnim postavkama Harrod-Domarovog modela, u kome se respektuje
finansijska aktivnosti, tj. mere fiskalnog sistema. Model glasi:131

(Y

r
n

Ynr1 =

1
In 1

Yr - realni nacionalni dohodak; n, n-1 - vreme; I - bruto realne investicije; X stopa rasta odnosa kapital - proizvodnja (ili granini kapitalni koeficijent). Rast
kapitala (1) posredstvom finansijske aktivnosti drave provocira proporcionalnu
modifikaciju nivoa proizvodnje:
Yn Yn 1
I 1
=

Yn 1
Yn 1
Intervencija drave omoguava tednju javnog sektora. Ako je Ir jednako
javnoj tednji (tj. viak fiskainog prihoda minus transfer i minus tekui rashodi
za dobra i usluge) i privatnoj tednji (tj. viak dohotka minus porezi minus tekui
rashodi):
Inr 1 = bYnr1 (1 t ) ( t g ) Ynr1
gde su: b - uteena proporcija dohotka; t - odgovarajua stopa oporezivanja; g proporcija realnog nacionalnog dohotka posveenog javnim rashodima za dobra
i usluge.
129
130

131

DrA. Peri, Finansijska teorija i politika, Beograd, 1971, str. 210-213.


Negativna projekcija fiskaliteta na akumulaciju kapitala podrazumeva njeno dekurairanje preko
otrog fiskalnog zahvatanja, ali pod pretpostavkom da se ne formiraju javni fondovi za javne
investicije. Fiskalni sistem na taj nain deformie investicione izvore. Politikom surtaxation koi se
investiciona aktivnost, s obzirom da se zahvata znatan deo dohotka i akumulacije.
Henry I. Bruton, Principales of Development Economics, Prentice-Hall, 1965, str. 357-359; Alan T.
Peacock, Public finance as an instrument for Economic Development, OECD, Paris, 1964, str. 8-11
i Zoran Jai, Uloga fiskalne politike u usmeravanju i podsticanju privrednog razvoja i stabilizacije
privrede, Finansije br. 1-2/1972. god.

192

Javna ekonomika versus javne finansije

Ako ovu jednainu supstituiemo sa prvom jednainom dobiemo


jednainu:

(Y

r
n

Ynr1 =

1
b (1 t ) ( t g ) Ynr1

koja, kada se uopti, dobija oblik sledee formule:


Ynr = 1 +

1
b (1 t ) ( t g ) Y0

Na osnovu ovoga moemo konstatovati da se strateka uloga investicija u


modelu treba da ostvari parametrima fiskalne politike. Vodei racionalnu budetsku
politiku drava bi poveanjem poreza (t) ili smanjenjem rashoda za robu i usluge
(g) mogla da ostvari tednju i na taj nain da utie na porast investicija, a time i
na rast nacionalnog dohotka, pri emu treba istai da parametar (b) znatno varira
u zavisnosti od mera monetarne politike, to zahteva koordinaciju monetarne i
fiskalne politike.132
Prema tome, moemo zakljuiti da fiskalna politika igra znaajnu ulogu na
terenu prikupljanja akumulacionih sredstava kojima se alimentiraju investicioni
poduhvati. Na taj nain se podie globalna tranja i ostvaruje strateki karakter
javnih investicija u politici zaposlenosti i stabilizaciji konjunkturnih tokova, s
obzirom da se dopunsko finansiranje pojavljuje kao sredstvo za neutralisanje
posiedica od varijacija marginaine efikasnosti kapitala.133
Prezentiranoj kvantifikaciji mera fiskalne politike koja deluje na visinu
tednje i na investicije uteenog dela preko Harrod-Domarovog modeia,
Benjamin Higgins134 je, uvodei spoljnoekonomske transakcije, modelovano
delovanje fiskalnog sektora na nacionalni dohodak, tednju i investicije preko
sledee jednaine:
Y=

1
(I + E + X )
S ( Y + T + Y + F) Y

gde su: Y - nacionalni dohodak; S - tednja; T - fiskalni prihodi; F - uvoz; I investicije; E - rashodi drave za dobra i usluge; X - izvoz.
Polazei od sistema jednaina Higgins je prezentirao kvantifikaciju fiskalne
politike na agregatne veliine u strukturi nacionalnog dohotka:

132
133
134

Mr Zoran Jai, Lfloga fiskalne poiitike u usmeravanju i podsticanju privrednog razvoja i stabilizacije
privrede. Finansije broj 1-2/1972.
A. Barrere, PoIitique financiere, Paris, 1958. god. str. 488.
B. Haggins, Le fmancement de la croissance acceeleree, u Finances publiques et development
economique, OECD, Paris, 1965.

193

Fiskalna strategija

Ut = R + G + S
Y = R + S = C +1
C = A I
Ut = C + A

G = A I = Ut (C + I )
gde su: Y - nacionalni dohodak; G - dravni rashodi; S - tednja, C - potronja;
I - investicije; A - totalna aktiva; R - raspoloivi dohodak. U ovom sistemu,
pretpostavlja se da su G i T identian par iako drava esto posluje ili sa deficitom
ili sa suficitom. Drugi logian par su veliine I i S. Utede (S) i porezi (T)
predstavljaju povlaenje (oticanje) iz krunog kretanja dohotka, dok su veliine
I i G dodatak krunom toku ili opticaju. Faktori dravne finansijske aktivnosti,
iako ne menjaju logiku odreivanja dohotka, ipak modifikuju njegovu veliinu u
smislu njegovog rasta ili pada, a isto tako i njegovu kompoziciju: potronju (C),
investicije (I) ili raspoloivi dohodak (R) i tednju (S).135
Fiskaliteti, dakle, utiu na tednju domainstva i preduzea. U kejnzijanskoj
analizi tednja se konstituie diferencijacijom izmeu raspoloivog dohotka, pri
emu su rashodi opadajui deo dohotka, dok je tednja rastui deo. Progresivni
fiskaliteti na dohodak, u tom svetlu, redukuju tednju priporcionalno jae nego
rashode. Kritika, sa toga aspekta, je veoma evidentna. Rashodi, naime, nisu prosta
funkcija raspoloivog dohotka. Intervencija nivoa cena u odsustvu monetarne
iluzije moe voditi poreskog obveznika da konzervira svoju potronju u realnim
okvirima i da rtvuje svoju likvidnost ili aktivu bogatstva. Intervencija varijabile
bogatstva je varijabila dohotka. Raspodela dohotka izmeu rashoda i tednje je
funkcija obima i strukture aktivne i pasivne imovine. Prema stepenu racionalnosti
poreskog subjekta uredie se posle poreza odnosi izmeu rashoda, tednje i obima
i strukture imovine. To e doprineti ili smanjenju potronje ili smanjenju tednje,
odnosno imovine. Efekat supstitucije javlja se, dakle, kao rezultat oporezivanja
u uslovima rastuih cena. Poreski obveznik sada preferira u zavisnosti od
ekonomske situacije da li e svoju likvidnost (dohodak i imovinu) transformisati
u tekuu potronju, tednju ili imovinu (npr. vrednosne papire ili realna dobra).136
Meutim, ovaj aspekt odnosi se, naravno, na visoke dohotke, dok je za nosioce
niskih dohodaka poznato da: u uslovima rastuih cena (bez rasta fiskaliteta)
rashodi neminovno rastu i to moda do take kada tednja postaje nula. No, pored
toga to fiskaliteti redukuju kapacitet tednje, oni modifikuju i strukturu dravne
tednje i njen plasman.137
U sadejstvu sa kreditnom politikom fiskaliteti mogu uticati i na formiranje
akumulacije iz kreditnih transakcija (aranmana).
135
136

137

George G. Sause, Novac, bankarstvo i ekonomska aktivnosti, Beograd, Nauna knjiga, 1972. godina,
str. 221. i 265.
Jedan deo dohotka moe biti potroen, npr. za kupovinu vrednosti od zlata, a da taj rashod predstavlja
u stvari tednju - zamrznutu tednju, koja posle izvesnog vremena (u pogodnoj situaciji sa aspekta
ekonomske ocene) moe ponovo da se konvertuje u monetamu tednju.
Realizacijom programa javnih investicija preko javnih rashoda koji su alimetnirani fiskalnim irihodima
i raspisivanjem javnog duga drava upravlja raspodelom raspoloive tednje.

194

Javna ekonomika versus javne finansije

Dodela specijalnih dravnih premija na raune oroene na viegodinji rok


(Z. Nemaka i vedska) jeste novi vid podsticaja tednje stanovnitva u zemljama
OECD. Istovremeno, ugovorna tednja (iz ugovaranja polisa osiguranja ivota) sa
periodinim odobravanjem premija javlja se kao deo dohotka koji nije potroen
u sadanjosti ve se kao uteda uva za buduu potronju. Nadalje, dobrovoljno
stvoreni penzioni fondovi, kao zamene ili dopuna socijalnog osiguranja doprinose
konsolidaciji finansijske aktivnosti institucionalnih investitora, koje tee da postanu
uticajni protagonisti zbivanja na tritu hartija od vrednosti. Zakljuivanje
viegodinjih zajmova, uz periodino plaanje amortizacionih kvota, u koje su
uraunata i sredstva oduzeta od neposredne potronje, je, isto tako, znaajan
faktor tednje, pogotovu namenske tednje za stambenu izgradnju. Odobravanje
bonifikacija na kamate na emitovanje dugorone hartije od vrednosti, takode,
je u funkciji poveanja stopa prinosa obveznica kotiranih na berzi. Konano,
uiaganje utedenih sredstava u akcije i obveznice privatnog sektora privrede i u
otplate glavnice hipotekarnog duga jesu institucionaini oblik podsticanja tednje
stanovnitva.138

8.1. Rekonsideracija fiskalnog uinka na akumulaciju i investicije


Na nivou privredne jedinice analiza poreskih efekata (efekat likvidnosti i
dohodni efekat) podrazumeva ekonomske reperkusije poreza na potronju (T. V.
A.) i poreza na dohodak.
Porez na potronju, kao komponenta cena, ne predstavlja nikakav efekat
na likvidnost u uslovima konjunkture. Meutim, u uslovima recesionih kretanja
kada proizvodnja postaje rigidna (neelastina) preduzea definitivno snose
finansijske terete, pa, prema tome, i redukuju sopstvene rezerve likvidnosti. Kod
poreza na dohodak situacija je drugaija. Plaanje poreza na dohodak pogaa
tekuu likvidnost i redukuje dohodak (raspoloivi). Ukoliko fiskaliteti bre rastu
od dohotka, utoliko se bre smanjuje koeficijent likvidnosti i stopa raspoloivog
dohotka. Rast fiskalne presije na dugi rok redukuje raspoloivi profit, investicioni
potencijal i rast preduzea. Takav koncept fiskaine politike defavoziruje nova
preduzea, investicije na dugi rok i riskantne investicije. Da bi se takve posledice
izbegle preduzimaju se kompenzatorske fiskalne mere: (a) tehnika ubrzane
amortizacije koja reducira period imobilizacije kapitala, degresivna amortizacija
koja redukuje depresijaciju budunosti i nadamortizaciju,139 koja kompenzuje
buduu depresijaciju; (b) credit dimpot i avoir fiscal, kao fiskalne dedukcije
od fiskalne osnovice, i (c) fiskalne bonifikacije na gains en capital na dugi rok.
Prve mere postale su svakodnevni instrumenti u fiskalnoj praksi zemalja ZET
(naroito u Nemakoj, Holandiji i Italiji). Druge fiskalne mere koriste se u SAD od
1962. god. i u Francuskoj od 1966. god. i predstavljaju subvenciju ili beskamatni
138

139

M. Feldstein. Inflation. Tax Rules and Capital Formation, Universitv of Chicago, Chicago 1983; M. A.
King, Saving and Taxation, u G. A. Hughes i G. M. Heal (Ed.), Public Poiicv and The System George
Allen and Unwin, London, 1980, i V. Tanzy (Ed.), Taxation, Inflation and Interest Rates, Interantional
Fund, Washington, 1984.
Ovo je amortizacija sa superiomijim vrednostima od inicijalnog troka.

195

Fiskalna strategija

zajam drave preduzeima-investitorima. Trei fiskalni instrumenti koriste se u


Francuskoj od 1965. god.140
Poveanje akumulacije, i na toj osnovi, porast investicija, osim kroz
sistem raspodele nacionalnog dohotka, moe se postii sledeim metodama: 1)
poveanjem investicija na teret line i javne potronje; 2) zabranom oticanja
kapitala u inostranstvo; 3) zabranom uvoza luksuzne robe: 4) smanjenjem izdatka
za naomanje; 5) inostranim privatnim investicijama; 6) inostranim pomoima i
poklonima; 7) kreditnim olakicama; 8) javnim zajmovima; 9) oporezivanjem;
10) javnim utedama, itd. Preduzimanje akcija od vladine ekonomske politike,
posredstvom navedenih metoda, rezultat je injenice po kojoj masa akumulacije
nije nikada dovoljna za investicionu tranju. Volumen investicija, dakle, prevazilazi
volumen tednje,141 stoga, efektivnu akumulaciju treba pribliiti potencijalnoj
tednji. Postoji mogunost da se i deo potronje kanalie u akumulacione fondove
posredstvom fiskaliteta (i politikom raspodele nacionalnog dohotka). Dmga
je mogunost da se postojei nivo akumulacije podigne zahvaljujui fiskalnim
oslobaanjima i refakcijama. Trea je mogunost da se fiskalnim koncesijama
privue strani kapital (nerazvijene zemlje).
Detaksacija se javlja kao privilegovano sredstvo koje uslovljava
investicione odluke, stopu akumuiacije i orijentaciju investicija (sektorsku).
Fiskalna oslobaanja dohotka namenjenog akumulaciji (vacances fiscales)142
akcelerie ritam transformacije monetarnog kapitala u realne faklore rasla u
pojedinim ekonomskim segmentima drustvene reprodukcije.143
Problem privrednog rasta lei u podizanju nivoa privatne tednje i
formiranja kapitala. Uloga poreske politike u poveanju stope privrednog rasta
sastoji se u smanjenju potronje i poveanju tednje, a kroz to i uveanju fonniranja
kapitala.144
Fiskalnim manervrima dolazi se do javne tednje u formi budetskog
vika za koji se pretpostavlja da e biti stavljen na raspolaganje tritu kapitala
putem raznih oblika koncesionog finansiranja. Naime, iz identiteta BNT-BND
(gde je BND - bruto novani trokovi i BND - bruto nacionalni dohodak) utvrduje
se kvantitativni iznos javnih uteda. Dekomponovanjem i BNT na potronju
(p), investicije (I) i dravne nabavke (DN), s jedne strane, i BND na potronju
(P), tednju (S) i poreze (PO), s druge strane, i unoenjem svih komponenata u
prethodni identitet dobija se sledea jednakost.
P+I+DN=P++PO
140
141

142
143

144

Ovo podrazumeva leemo oporezivanje dobiti u kapitalu od tekueg dohotka, odnosno redukciju
poreske stope od 50% na 10% za viak vrednosti na dugi rok.
Ovaj problem je vrlo aktuelan u uslovima inflacije. Jer, glavni uzrok tekoa u postizanju uskladenosti
tednje- i investicija, kao neophodnog preduslova za uravnoteeni rast, predstavlja injenica da inflacija
ima znaajan uticaj na nesinhronizovane odluke stimuliui investicije, destimuliui akumulaciju.
U Obali Slonovae 1960. i Gabonu 1967. godine, kao nerazvijenim zemljama, akumulacija se
oporezuje po modelu fiskalnih nadnica. Naime, jedan deo dobiti industrijskih i trgovinskih
preduzea oporezuje se po znatno redukovanoj stopi, isto kao i najamnine, dok se ostatak (rezidijum)
dobiti znatno tee fiskalno optereuje.
A. H. Gantt, Central Government: Cash Deficits and Surpluss, Review of Economic and statistics,
februar 1963. i E. Vessillier, La politique fiscale de lepargne, R.S.F. 1-2169.

196

Javna ekonomika versus javne finansije

Eliminisanjem komponente P (potronja) iz identiteta dobija se:


I + DN = + PO
Iznalaenjem neto trokova drave (DN) i eliminisanjem poreza ili neto
fiskalnih prihoda (PO = opredeljujemo nivo dravnih uteda (PO-DN). Investicije
su, u tom sluaju, identine sa celokupnom tednjom: I = + (PO-DN)). U praksi,
ovaj tip uteda formiran je u Norvekoj i Italiji za potpomaganje intenzivnih
investicija i unapredivanje privrednog rasta (C. T. Sandford).145
Pored toga, porezi mogu delovati i na korienje spoljnih sredstava: prvo,
u pravcu privlaenja vrednosnih papira odredenih grupa fiskalnih obveznika i,
drugo, u pravcu uticaja na investicionu aktivnost korporacija. Porez, kao takav, npr.
u SAD, ima dejstvo na akcionarsko i obligaciono finansiranje investicija. Naime,
korporacije ne plaaju porez na 85% dohotka ostvarenog u obliku dividendi
dobijenih po osnovu plasmana sopstvenog kapitala u drugim korporacijama.
Reguliui poresko optereenje drava utie na formiranje interesa za plasman
novih kapitala u akcije. Jer, angaovani kapital u obligacije dobija za uzvrat kamatu
koja se isplauje iz tekueg dohotka. Na tako steeni dohodak primaoci kamate
plaaju porez, najee po stopama za oporezivanje individualnih dohodaka. Tim
mehanizmom drava, po pravilu, stimulie ili destimulie interes za plasman
kapitala ak i slojeva sa niskim dohocima. Oslobadanjem od plaanja poreza
uivalaca visokih dohodaka drava moe stimulativno da deluje na plasman kapitala
ak i onda kad je kamatna stopa nia nego kod drugih vrednosnih papira. Ovim
akcijama pojedine drave prikljuuju i druge koncesije. U Francuskoj i Zapadnoj
Nemakoj koriste se fiskalne privilegije u cilju podravanja rasta individualne
tednje, posebne poreske olakice koje se daju industriji i njenim grupacijama,
premiranje izvoza, stimulisanje investicija radi reavanja problema regionalnog
razvoja146 i privlaenje privatnog kapitala u ekonomsku infrastruturu.147 U drugim
pak zemljama, poseban akcenat se stavlja na tzv. investicione nadnice. Smisao
investicionih nadnica je u raspodeli fonda plata na tekue plaanje (kojim radnik
slobodno raspolae) i na vezano plaanje (deo koji se ulae u vezane fondove),
koji se izvesno vreme imobilie iz upotrebe za tekuu potronju. U vedskoj
npr. postali su aktuelni planovi o mobilizaciji sredstava penzionih fondova za
finansiranje privrednih investicija.148
145
146
147

148

C. T. Standford, Economics of Pubiic Finance, London, 1970, str. 21.


K. Bulutaglu, Simulants fiscaux developpement economique. Le congres sur linovation en matierre
fiscale. Istanbul, 1969. str. XXV.
W. Heller, Fiscal Policies for Underdeveloped Countries. N. Caldor. The Taxation of busines Profits,
R. Goode, Taxation of Saving and Consumption of Underdeveloped Countries: C. M. Taylor, Fiscal
Incentives for Development in Panama, u R. M. Bird i 0. Oldman (Red.), Readings on Taxation in
Developing Countries, Johns Hopkins University Press, Baltimor, 1975, str. 155-293 i N. Caldor,
Leading Issues in Economic Developmem Oxford University Press, Oxford. 1976, str. 271-289.
Borba za uveanje volumena akumulacije posebno je aktuelna danas u privredama sa naglaenim
inflatomim kretanjima, naroito sa stanovita osvetljavanja efekta inflacije na tednju i investicije. U
tom kontekstu Berger je istakao da glavni uzrok tekoa u postizanju uskladenosti tednje i investicija,
kao neophodnog preduslova za uravnoteeni rast, predstavlja injenica da inflacija ima znaajan uticaj
na odluke (nesinhronizovane) investitora, stimuliui investicije i destimuliui tednju. Parametri
porasta cena na investicione ouke i ponaanje ekonomskih subjekata zavise od sektora, transakcija,
obima transfera i samog korigovanja inflacije. (P. Berger, Problems de la croissance equillibre Bulletin
trimestrel de la Banque de France, Paris, broj 6 od 1973. god; str. 33-47).

197

Fiskalna strategija

Fiskalna politika sa kreditnom politikom kljuni je elemenat ekonomskog


intervencionizma. Akumulacija kao strateka varijabila rasta jedan je od kljunih
domena aktivne fiskalne politike. Detaksacija akumulacije utie na brzinu
formiranja akumulacije kapitala i na orijentaciju investicija i rasta. Politika
fiskalnog oslobadanja moe biti globalna ili selektivna. Prema prirodi i ciljevima
intervencije poreska oslobadanja (potpuna ili delimina) imaju strukturne i
konjunkturne implikacije. Na globalnom planu odnos fiskalne politike i akumulacije
identifikuje se sa odnosom fiskalne politike i tranje (tj. konjunkturnom politikom).
Na selektivnom planu akcije fiskalne politike su sektorski usmerene. Globalna
fiskalna politika formiranjem neoporezive akumulacije pomae ekonomskom
rastu kao najefikasnije mere u borbi protiv konjunkturne inflacije. Selektivna
fiskalna politika diskriminatorski orijentie dinamiko - propulzivne sektore.
Modifikovanje javnih investicija (budetska politika) i privatnih investicija
(fiskalna politika) na teorijskom planu su esencijalni ciljevi ekonomske politike.
Medutim, njihovi efekti nisu identini. Budetska politika daje vee efekte od
poreske politike.149 Multiplikator rasta budetskih rashoda je zapravo superiorniji
od multiplikatora redukcije poreskih prihoda.150
8.1.1. Primenjena selektivna fiskalna politika
Praksa fiskalnih dedukcija za investicije poznata je u Velikoj Britaniji
(inicial allov/ances i investment allowances), u Svedskoj (rezervni fond za
investicije), u Luksemburgu, Holandiji, Francuskoj i ltaliji.151 U Francuskoj se
koristi redukcija poreske stope koja pogaa viak vrednosti i to za nerazvijena
podruja i prekomorske departmane. U Italiji, fiskalna oslobodenja destinirana
su promovisanju ekonomskog razvoja u izvesnim geografskim zonama
(Mezzogiomo) i tiu se poreza na dohodak i poreza na kapital.152 Mere u prilog
mobilnih vrednosti (Lavoir fiscal) koriste se u Zapadnoj Nemakoj, vajcarskoj,
SAD, Belgiji, Velikoj Britaniji, Luksemburgu, Finskoj i Austriji.
Fiskalne dedukcije u Finskoj ustanovljene su 1966. i 1968. godine u
sektorima industrijske i komercijalne aktivnosti. Fiskalna optereenja dedukuju
se iz globalnog fiskalnog duga za odredene robne pomdbine izmedu 1968. i
1970. godine koje su destinirane investicijama. Ova fiskalna supsidija odnosi se
na T.V.A. (porez na dodatnu vrednost) i porez na dohodak preduzea. Beneficirane
stope kreu se od 5 do 10%. Ova mera poznata je pod imenom le credit dimpot,
a oznaava odbitnu stavku od poreske osnove. Ovakvo suavanje fiskalne osnove,
kao baze oporezive materije, uz redukciju fiskalne stope (kao komplementarne
bonifikacije), namenjeno je favorizovanju investicionih rashoda.
149
150

151

152

Stoleru L., Lquilibre et la croissance economique, Dundo, 1967. godine, strana 78.
Na teorijskom planu inducirani efekat multiplikacije je superiomiji u sluaju rasta javnih rashoda od
onoga koji rezultira iz redukcije fiskalne presije. Dodajni rast javnih rashoda izaziva sve vei rast
proizvodnje od dodajne redukcije fiskalne presije (L. Stoleru, Lequilibre et la croissance economique,
Dunod, Paris, 1967., strana 78).
P. Fontaneau, Fiscalite et investissement, Paris, 1972, str. 78-91; B. Vinay, Epargne, fiscalite et
developpement, Paris 1970; H. Brochier - P. Tobatoni, Economie financiere, Paris 1965; P. Fontaneau,
Fiscaliti europeenne, Tom I i II, Paris 1971.; P. Fonteneau, Tableaux fiscaux europeenns. Tom I i II,
Paris, 1971.; O. Eckstein, Public Finance, 1967.
F. Lafourcade, Avantages fiscaux et developpement regional. Dunod, Paris, 1970. str. 18. i 19.

198

Javna ekonomika versus javne finansije

Dmga fiskalna diskriminacija odnosi se na fiskalno zahvatanje dohodaka


od mobilnih kapitala (akcija, obligacija, itd.). Ova mera ustanovljena je 1965.
godine.
Fiskalne beneficije u Velikoj Britaniji odnose se na ubrzanu amortizaciju
i investicione subvencije. Redukovane stope kod akceleratorske amortizacije
iznose: 15% za industrijske zgrade; 30% za maine i instalacije; 40% za mdniku
opremu i 100% za rashode naunog istraivanja. Subvencije za investicije su
namenjene za instalacije i opremu u industriji. Za investicije u 1966. godini stopa
bonifikacije iznosila je 20%, a za izvrene investicije u 1967. i 1968. godini ona
je iznosila 25%.153
U Holandiji fiskalne dedukcije za investicije ustanovljene su 1954. godine
radi favorizovanja industrijalizacije. Dedukciona suma iznosi 10% od investicionih
vrednosti, koja za sve vrednosti, koje prelaze 20 000 guldena, postaje degresivna:
8% za 60 000 FL; 6% za 70 000 FL; 4% za 80 000 FL; i 2% za 90 000 FI.
U Luksemburgu fiskalne dedukcije uvedene su 1962. godine i 1967. godine.
One iznose 30% za prvu tranu investicija koja ne prelazi dva miliona, 20% za
drugu tranu koja ne prelazi 250 000 miliona i 10% za treu tranu. Na dodatne
investicione iznose zakonom od 1967. godine uvedena je bonifikacija od 9%.
U vedskoj egzistira rezervni fond za investicije. Sva preduzea su obavezna
da deponuju u ovaj fond 40% bruto godinjeg profita. Ove rezerve destinirane su
finansiranju buduih investicija i izuzete su od sistema oporezivanja. Frakcija ove
rezerve od 46% deponovana je na blokirani raun bez interesa kod centralne banke.
Ostatak od 54% se slobodno moe koristiti shodno preferencijama preduzea
(i predstavlja deo fonda obrtnih sredstava preduzea). Upotreba deponovanih
investicionih rezervi shodno legislativnim dispozicijama nije reinkorporirana u
oporezivi dohodak. Ova rezerva ostaje blokirana u periodu visoke konjunkture i
rasta likvidnog disponibiliteta, dok se deblokira u periodu jenjavanja investione
aktivnosti.
Ovaj sistem u vedskoj predstavlja kombinaciju poreskog kredita i
fiskalne dedukcije.
U Francuskoj i Italiji koriste se fiskaliteti za ureenje teritorija. U domenu
oporezivanja kapitala u Francuskoj se koristi redukcija prenosnih trokova (drits
de mutation) od 13,20% na 1,4% (1964. godine), dok se u Italiji redukcija uzima u
globalu 2 000 lira na porez za registraciju (droits denregistrement) u 1965. godini.
U domenu oporezivanja dohodaka, u Francuskoj se koristi poreska redukcija
u trajanju od 2 godine koja ne sme da pree polovinu poreza ni 5% od izvora
investicija (1965. godine), dok se u Italiji koristi potpuno fiskalno oslobaanje
preduzea od 10 godina (1965. godina). U domenu poreza na rashode ne postoje
oslobaanja u Francuskoj, dok u Italiji egzistira redukcija od 50% za kupovinu
materijala i maina (1965. godina). Najzad, u domenu lokalnog oporezivanja
u Francuskoj postoji oslobaanje za patente od 50 do 100% za 5 godina (1962.

153

Confederation of British Industrv, Taxation in Westem Europe, London, 1968., str. 367-368.

199

Fiskalna strategija

godina), dok u Italiji postoje totalne ili parcijalne dedukcije kod komunalnog
poreza na industriju i poreza na potronju (1957. godine).154
Razliiti predmeti oporezivanja razliito se reprodukuju na ponaanje
novane tednje sektora stanovnitva. Fiskalnim instrumentima drava stimulie
porast novane akumulacije stanovnitva poveanjem raspoloivog dohotka putem
raznih socijalnih isplata i pomou fiskalnih beneficija kojima utie na poveanje
sklonosti tednji. Socijalnim transferima uveavaju se lina primanja i stvaraju
pretpostavke za poveanje uteda sektora stanovnitva. Ekonomskim transferima
titi se nivo ivotnog standarda stanovnitva. Omoguava manje izdvajanje
sredstava iz linog dohotka za tekuu linu potronju i iri prostor za poveanje
line tednje. Drutvenim finansiranjem obrazovnih, kulturnih, zdravstvenih i
socijalnih potreba omoguava se poveano kanalisanje individualnih sredstava
na tedne uloge, odnosno u tekuu linu potronju. S druge strane, fiskalnim
instrumentima podrava se individualna tednja. Kao alternativa porastu javne
akumulacije, npr. u Zapadnoj Nemakoj, podstie se uloga trita kapitala poreskim
oslobaanjima i davanjima bonusa iz dravnih fondova. Prinosi iz ulaganja u
odreene finansijske oblike oslobaaju se od poreza, u potpunosti ili delimino.
Odobravanjem raznih oblika premija u korist tednih rauna iz dravnih fondova
poveavaju se prinosi dotinih novanih ulaganja. Fiskalnim beneficijama
posebno se utie na redistribucije novane tednje stanovnitva izmeu razliitih
finansijskih oblika, institucija i pojedinaca. Odobravanjem dopunskih premija na
tednju domainstva s niim prihodima i veim brojem lanova (ukljuujui i strane
radnike) i stimulisanjem namenske tednje (za kupovinu stanova, za imovinska
ulaganja i za kupovinu drutveno poeljnih dobara) utie se stimulativno kako
na volumen akumulacionog potencijala stanovnitva tako i na alokaciju tednje
resursa gradana.
U Jugoslaviji je konano sazrelo shvatanje da su za eskalaciju inflacije,
izmeu ostalog, najvie zasluni hronini raskorak izmeu investicione
tranje i akumulacione ponude, hipertrofirani rast investicija (inflatorno
alimentiran), decelerirajui rast doprinosa investicija privrednom rastu, hronina
prekoraenja planiranih investicija, podrutvljavanje investicionih promaaja,
socijalizacija neracionalnih investicionih plasmana, tolerisanje neefikasnosti
strukturne alokacije investicija i regionalne distribucije investicionih resursa, i
prenebregavanje konstrukcija finansiranja investicija (tzv. preraivanje novca u
kapital) u okviru strategije ekonomske stabilizacije. U tom kontekstu, nedavno
154

Opirnije o primenjenoj fiskalnoj politici vidi: Ch. S. Tapieroo et A. L. - Lie Cocq. Investisement,
utilisation de capacite productive et amortissements: politques optimales, Revue economique: 3/73,
str. 442-460; W. J. Bvrne, Fiscal Incentrives for Hoosehold Saving, Staff papers 2/76 str. 445-490; A.
E. Stephan, The lmpast of Income Taxes on Labors Productivits, Public Finances Quanerly 4/75 str.
361-380; J. Ch. Taouri, Le financement des investissement publics, Revue economique 4/7.3 str. 588619; M. S. Feldstein, Incidence of a Capital Income Tax in a Growing Economy with variable savings,
Review of Economic Studies 4/79, str. 505-513; G. E. Auten and E. H. Robb, A General Model for
State Tax Revenue Analysis, National Tax Journa! 2/67 str. 398-413; J. H. Leuthold and J. F. Due, A.
Fiscal Policy Model of Economic Development, Public Finance 4/70 str. 517-536; G. Tixier, Le role
de la fiscalite directe dans la sroissance economique des pays en developpement, Revue de science
financiere 3/70, str. 219-254; M. Maroutian, Mesures fiscales au service de la croissance economique
dans les pavs en voie de developpcment, Annales de leconomie publique, sociale et cooperative
2/77. str. 193-212 i R. L. Williams, Tax Incentives and Investment Behavior in Developing Countries,
Public Finance 1/7. str. 97-110.

200

Javna ekonomika versus javne finansije

uvedeni namet na investicije (porez na isplate investicija) u SR Srbiji (po stopi


od 4% za investicije u privredi i 15% za investicije u vanprivredi) poprimio je
funkciju reduktora preteranih investicija i smanjenja sklonosti investiranju (koje
su u SFRJ dosezale i do 40% drutvenog proizvoda), metoda administrativno
propisane selekcije investicionih plasmana i instrumenata fiskalne koncentracije
sredstava u optoj potronji, metoda poskupljivanja investicija. Istovremeno,
novoinstitucionalizovani fiskalitet nosi itav niz negativnih implikacija. Dodatnim
trokom amortizacije ovog poreza (kroz vreme investiranja) uveava se cena
kotanja proizvoda, smanjuje konkurentna sposobnost, redukuje potencija izvoza,
poveavaju anse za ostvarivanje gubitaka, smanjuje oekivana akumulativnost
i retransformiu sredstva u optu potronju. Dodue, od poreza su osloboene
brojne grane i grupacije (investiranje u poljoprivredu, vodoprivredu, proizvodnju
uglja, proizvodnju obojenih metala i stambenu izgradnju); ali, ulaganja u zamenu
dotrajalih osnovnih sredstava, nerazvijena podruja i zajednika ulaganja nisu
izuzeta od fiskalnog udara. Arbitrarno propisana selekcija poreza na investicije
i prekanalisanje poreza na investicije u optu potronju ne stvara pozitivne
efekte u pravcu stabilizacije cena. Porezom uzetim delom novca, namenjenog
investiranju, delovalo bi se stabilizaciono jedino kada bi se ubrani prihod od ovog
fiskusa sterilisao i povukao iz opticaja. U protivnom, preusmeravanje ovih prihoda
u optu potronju uz arbitrarnu selekciju poreza na isplate investicija i prevaljivanje
sveukupnih fiskalnih obaveza na kumulaciju privrede deluje destabilizaciono i
destimulativno.
Relativno visoki zajmovi i znaajna zaduivanja javne administracije (sa
stanovita njihovog uea u drutvenom proizvodu) redukuju resurse privrednog
sektora i ostavljaju suene prostore za rast investicija sa nepovoljnim efektima na
novu proizvodnju i nova radna mesta.
Eksperti OECD za prognoziranje konjunkture, koja se oslanja na
unutranju potronju i izvoz, plediraju na poveanje stope rasta investicije od 10%
godinje, s obzirom da je paralelizam izmeu ekspanzije investicija i visokih stopa
privrednog rasta iz ezdesetih godina prekinut poetkom sedamdesetih godina.
U novom periodu, investicije obino izostaju kao faktor konjunkture mada se
pokazalo da povremeno, kratkotrajno i nesigumo oivljavanje konjunkture u
dugoronijem ciklusu ne dovodi do promene tendencije u kretanju investicija.
Nova ekonomska politika ponude putem smanjenja poreza nije opravdala nade
u poveanje investicija, s obzirom da je uee bruto investicija u drutvenom
proizvodu u zemljama Evropske ekonomske zajednice postepeno opadalo od
23,1% u 1971. god. na 19,7% u 1981. god. U skali uzroka opadanja investicija
ubrajaju se promene usiova privredivanja kapitala, opadanje profita, pogoravanje
uslova samofinansiranja, opadanje stope rasta sopstvenih sredstava i pogroavanje
odnosa izmedu sopstvenih i pozajmljenih resursa i otrija medunarodna
konkurencija, poveanje rizika i ubrzano troenje fiksnog kapitala (koje nije bilo
praeno odgovarajuim porastom akumulacije kapitala). U kumulativu, preduzea
su upuena na finansiranje investicija eksternim (pozajmljenim) sredstvima, koja
su postala sve skuplja usled visokih kamata. Visoke kamate, koje su iznad profitne
stope, nepovoljno utiu na rentabilitet investicija, na trokove i na uzdrljivost
kapitala od investiranja i bekstvo u neproduktivna sklonita i tranju naknade u
201

Fiskalna strategija

preraspodeli nacionalnog dohotka. U periodu 1970-75. god. kapital je uzdrljivost


obrazlagao preteranim udarom nadnica koje su rasle paralelno sa inflacijom. No,
sve otrija deflaciona politika, sve vea nezaposlenost i sve vei pad realnih
nadnica izmenili su proporcije u raspodeli izmeu kapitala i rada u korist
kapitala. Ali, sada se ponovo sa pritiskom na dohodak radnike klase pritiska
na globalnu raspodelu putem dravnog budeta, na zahvatanje vika proizvoda
od strane dravnih prihoda i na redukciju javnih izdataka i socijalnih doprinosa
ije uee u drutvenom proizvodu varira izmeu 24,6% u Japanu i 52,5% u
vedskoj.155 Istovremeno, insistira se na smanjenju deficimog finansiranja fiskalne
neravnotee, koja apsorbuje sredstva trita kapitala i utie na odravanje visokih
kamata. No, time se razlozi krize investicija ne iscrpljuju, s obzirom da se
lista neizvesnosti nadopunjuje promenama valutnih kurseva (i njihovog uticaja
na proizvodne trokove), valutnim haosom, odsustvom stabilnosti monetarnog
sistema, gubljenjem poverenja u konzistentnost mera ekonomske, monetarne i
fiskalne politike, istim promenama ekonomske politike, umanjenom sigurnou
proirenja plasmana i konkurencije, i nemogunou skorog izlaska iz recesije,
opadanjem stope rasta akumulacije i poveanjem pozajmljivanja rizika kapitala.
Dodue, listu dopunjuje iznudeni porast javnih investicija fiskalno alimentiranih
(kakav je sluaj u Z. Nemakoj).
U razvijenim industrijskim zemljama ekonomska politika156 podsticaja
investicija dobija se vie na znaaju u paraleli sa razvojem sadanje krize. Politika
podsticaja investicija uglavnom se sprovodi putem kompenzacija dela izdataka
za nadnice (radi smanjenja nezaposlenosti), kompenziranja dela trokova
proizvodnje (ueem u finansiranju nauno-istraivakog rada), neposrednim
ueem u finansiranju (grana i preduzea pogoena strukturnom krizom),
direktnim subvencijama157 oslobaanjem dela socijalnih doprinosa, davanja
kredita sa beneficiranim kamatama i investicionih doprinosa (finansiranje dela
izdataka za investicije) i finansiranje investicija u nedovoljno razvijena podruja
(iz sredstava dravnog budeta, regionalnih i socijalnih fondova, razvojnih
i investicionih banaka).158 No, stalno proirivana ekonomska politika novim
mehanizmima, merama i instrumentima ne korespondiraju efekti, budui da
sadanji konjunkturni ciklus karakterie odsustvo investicione aktivnosti i niski
nivo investicija. Bez jaih investicionih podsticaja i izmene investicionog trenda
u dugoronom hodu neminovno se smanjuje potencijal konkurentnosti i poveava
nezaposlenost, bez izgleda na neinflaciono oivljavanje privrede i osemenjenje
155
156
157

158

U ostalim zemljama OECD dotino uee iznosi: 29,5% u SAD, 35,5%d u V. Britaniji, 38,4% u Z.
Nemakoj, 41,0% u Francuskoj, 45,0% u Danskoj i 49,0% u Holandiji.
Uporedi: H. Guitton i D. Vitry, Les mouvements conjoncturrelles, Dalloz, Paris, 1981, i T. Killick, The
Quest for Economic Stabilization, St. Martines Press, New York, 1984, str. 246.
U pravilu se danas pomo drave elianama i eleznicama ostvaruje dravnim subvencijama
ili preuzimanjem dugova njihovim pretvaranjem u dravne akcije u odgovarajuem koncemu ili
garancijom drave odreenim bankama i osiguraajuim drutvima za sanaciona sredstva. Subvencije
obino mogu biti nepovratne (nap. za sanaciju gubitaka nacionalnih kompanije) ili u vidu povlaenih
zajmova iz dravnih fondova (sa niskim kamatama i duim rokovima otplate). Prema tome i gubici
vie se ne pokrivaju iz rezervnog fonda ili na teret supstance kapitala.
Grka je medu prvim zemljama donela Zakon o podsticaju ekonomskog i regionalnog razvoja,
ukljuujui i dotacije u formi uea drave. Poput Grke, Francuske je u sklopu ofanzivne strategije
borbe protiv krize, akcenat stavila na nove investicije, pri emu kapital potreban za investiranje treba
da se obezbedi emisijom obveznica i samofinansiranjem.

202

Javna ekonomika versus javne finansije

rasta. Posle sloma konjunkture nepovoljan razvoj realnog kapitala odrazio se na


zastarivanje proizvodnog aparata, slabljenje konkurentnih sposobnosti, gubljenje
inostranih trita i produbljivanje protekcionistikih tendencija.
Formirana Komisija Saveza ministara EEZ nedavno je izradila elaborat
o problemu investicija u kome se pledira na aktiviranje investicija u procesu
izvlaenja privrede iz stanja recesije i na otklanjanje uzroka koenja investicione
aktivnosti (valutni kursevi, inflacija, nepovoljni uslovi finansiranja, uskost trita,
obrazovanje kapitala, formiranje akumulacije, veliki deficit javnih finansija i
struktura javnih izdataka, visoke kamate, intervencionistike mere i restriktivna
monetarna politika). Komisija je, u tom kontekstu, predloila zajedniku strategiju
za pokretanje inflacionog ciklusa i pomirenje mera tednje, zaduivanja i deflacije
sa potrebama kontinuiranog ekonomskog razvoja i ublaavanja socijalnih problema.
U tom smislu, imperativna je jaa konvergencija ekonomskih i finansijskih mera
zemalja-lanica OECD, odnosno EEZ na podruju cena, saniranja javnih finansija,
stabilizacije trokova i zaposlenosti, spoljnotrgovinske ravnotee, amelioracije
ekonomskih struktura, podizanja konkurentnosti i uvrivanja rasta, i, povrh
svega, poveanja investicija.159

159

Interesantan je, u tom kontekstu, koncept stvaranja tzv. fonda zaposlenih u vedskoj, po kome bi
se svi zaposleni odrekli jednog dela svojih primanja radi stvaranja sredstava, koja e, uz dodajno
oporezivanje superprofita, omoguiti ne samo da se otkupi jedan deo akcija ve i da se one koriste za
nove investicije. Time bi radnika klasa imala odredeni udeo u profitima, koji bi se obavezno ulagao u
nove objekte. Vlasnitvo nad sredstvima slivenim u fondove bilo bi kolektivno, tj. zaposlenih u firmi,
a odluivanje o upotrebi sredstava bilo bi decentralizovano.

203

9. FISKALNI EFEKTI NA INTERNI EKVILIBRIJUM:


EKONOMSKA I SOCIJALNA STABILIZACIJA

Aktivna uloga fiskaliteta sistematizuje se teorijom fiskalne intervencije


i usmerava u pravcu pospeivanja (olakice) i dekurairanja (nadoporezivanje)
ekonomske aktivnosti protiv ekonomske konjunkture. Budetskom politikom
ostvaruju se precizirane osnovne linije ekonomske politike. Stilizacija javnih
rashoda reperkutuje se na ekonomske tokove uveavajui finalnu potronju i
agregatnu tranju u deflatornim tendencijama, odnosno redukujui tranju i
potronju u konjunkturnoj ekspanziji; to u osnovi reperezntuje ekspanzivnu,
odnosno kontraktivnu politiku javnog traenja.
Kvantitativna i selektivna politika javnih rashoda slue kao instrumenti za
regulisanje ekonomskih fluktuacija. Nishodne i ushodne faze ekonomskog ciklusa
su okviri za asimetrino kretanje volumena javnih rashoda u sklopu budetske
strategije (Tabatoni i Brochier). Inicijalni impulsi javnih rashoda u depresivnoj
fazi sastoje se u dopunskom kreiranju potroakih apetita i poveanja investicionih
poduhvata. Programi javnih radova u funkciji su resorbovanja nezaposlenosti i
kretanja potronje aritmetikim kvantitativnim dejstvom javnih rashoda, vrei
funkciju amortizera ekonomskih i socijalnih inegaliteta u drutvenoj reprodukciji.
Fiskalna redukcija smanjenja fiskaliteta ili dedukcija suavanja poreske
osnovice upotpunjena fiskalnom selekcijom u strukturi globalnog fiskalnog
optereenja, podsticajno se reflektuje na beneficirane i povlaene segmente
nacionalne privrede restituisanjem likvidnog potencijala i generisanjem globalne
tranje. S druge strane, fiskaliteti (poveanje poreskih stopa i/ili proirivanje
poreske osnovice) blokiraju progresivnu evoluciju pregrejane ekonomske
konjunkture sterilisanjem likovnog disponibiliteta i redukcijom efektivne tranje.
U stagflacionim uslovima fiskaliteti su usmereni na one punktove ija aktivnost
trpi terete nastale inflacionom preraspodelom selektivne dedukcije ili na one
aktivnosti koje su, usled neekonomske oplodnje kapitala, postale neatraktivne
za nosioce poslova (sektorska orijentacija tranje) ili pak na one punktove
koji podnose prevaljene i kumulirane baiaste inflacije (socijalne dedukcije sa
negativnim porezima), na punktove u kojima se stvara ekstraprofit (dodatno ili
dopunsko oporezivanje), na punktove koji generiu i transmituju inflaciju (bre
kretanje poreza od dohotka); dakle, sve u funkciji poetka ekscesa konjunkture dekonjunkture inflacionih oscilacija kombinovane sa dekonjunkturno-recesivnim
tendencijama mehanizmima aciklino-asimetrinih i fleksibilno-selektivnih
fiskalnih tokova.
Ekonomska elatinost poreza za vreme ciklinih ekonomskih fluktuacija
opservira se sa aspekta uticaja na oporezivu materiju i sa aspekta tehnike
oporezivanja. Ukoliko je oporeziva materija sama ekonomska aktivnost (kao
le taux u la valeur ajautee), onda je okvirima senzibilitet fiskalnih randmana
naglaen. Porez na potronju, takode je osetljiv, kao to je i porez na investicione
204

Javna ekonomika versus javne finansije

rashode senzibilan. No, ukoliko je oporeziva materija dohodak, stepen senzibiliteta


varirae prema prirodi dohotka. Ukoliko je, pak, poreski predmet kapital senzibilitet
poreza je vrlo skorman, izuzev poreza na viak vrednosti u periodu ekonomske
ekspanzije. U celini, u konjunkturnim okvirima senzibilitet fiskalnih resursa je
razliit za razliite oporezive proizvode. Medutim, metodi oporezivanja ili
tehnika taksacije utiu jednako na osetljivost poreza. Tarifna progresija uveava
osetljivost randmana u konjunkturi, u odnosu na proporcionalni model zahvatanja.
Identitet je evidentiran i kod odbitnih stavki u poreskoj osnovici (Heller, Gordon,
Tobin).
U vremenu inflacionog gepa teorijske predikacije svode se na (1) suavanje
oporezive materije eliminacijom fiskalnih dedukcija, (2) agmantaciji poreskih
stopa, (3) uvodenje dodajnih poreza na potronju, (4) uvodenje konjunkturnog ili
stabilizacionog poreza tzv. jednogodinji ili dvogodinji namet na konjunkturu,
(5) institucionalizacija tzv. fiskalne akontacije kao oduzimanje dela zarade, (6)
fiksiranje jedne vrste poreza na dui rok u odnosu na ostvareni dohodak, (7)
uvodenje novih fiskaliteta tzv. novulacija fiskalne strukture, (8) poveanje
poreza na dobit koji se ne reinvestira, (9) nadoporezivanje ekstradohotka, (10)
reprogramiranje diferenciranog modela fiskalnog zahvatanja, (11) automatizam
supstitucije proporcionalnog progresivnim oporezivanjem, (12) programirati
komplementarnost ili supstituciju izmedu posrednih i neposrednih fiskaliteta,
(13) reselektivnu filterizaciju globalnog i strukturnog fiskalnog optereenja, (14)
uvodenje poreza na investicije (ili tzv. diskreciono oporezivanje investicione
potronje) koje ekspondiraju mimo akumulacionog potencijala i planova razvoja,
(15) institucionalizacija diskriminatorskog oporezivanja javne potronje koja
prevazilaze drutveno-ekonomski limitirane okvire, (16) zamrzavanje budetskih
vikova, (17) kretanje javnih rashoda, (18) diferencirani tretman ekonomskih i
socijalnih transfera (tzv. zatita od inflatornih nasrtaja na reproduktivnu sposobnost
privrednih organizacija i ivotni standard radnih ljudi).160
Ekonomski efekti budetske politike su:161 (1) efekti dohotka, (2) efekti
likvidnosti i (3) efekti supstitucije, odnosno stimulacije. Efekti dohotka perpetuiraju
se direktnim delovanjem obima javne potronje na globalnu tranju. Efekti
likvidnosti rezultat su medusobnih plaanja izmeu nosilaca ekonomske aktivnosti
i korisnika drutvenih sredstava. Efekti supstitucije, odnosno, stimulacije ogledaju
se u selektivnom delovanju budetskih prihoda i rashoda.
160

161

Uporedi: T. Georgakopoulos. Stabilisation aspects of tax substition, Public Finance 3/75, str. 333347; M. S. Feldstein, Tax Incidence in a growing Economy with variable Factor Supply, Quarterly
Joumal of Economics, Vol. 88., novembar 1974. str. 551-573; J. F., Couzinet, Les Founds daction
conjuncturelle, Revue de science financiOre 2/74, str. 377-414; R. G. Di Calogero, Techniques of
Fiscal Analysis in Sweden, Staff papers 2/74, str. 463-484; S. K. Chand, Summary of fiscal Influence,
Staff Papers 2/77 str. 405-449; A. S. Blineer and R. M. Solow Fiscal Policy Matter?, Joumal of Public
Economics, novembar 1973, str. 319-337; S. J. Tumovsky, The Dinamics of Fiscal Policy in a Open
Economy, Joumal of Intemational Economics 2/67, str. 115-143; A. S. Blinder and R. M. Solow, Does
fiscal policy matter, Joumal of Public Economics 1-2/67 (R. Musgrave, ET, OT and SBT, str. 3-16. J.
M. Buchanan, Taxation in fiscal exchange, str. 17-30; A. Sandmo, Optimal Taxation-An introduction
to the literature: Direct versus indirect taxation, str. 55-76 i M. Feldstein, On the theory of tax reform,
str. 77-105).
L. Philip, Finances publiques, Ed. Cujas, Paris, 1971. str. 316-319; P. Lalumiere, Les finances publiques,
A. Colin, Paris, 1970, str. 277-309; M. Duverger, Finances publiques, P. U., Paris, 1975, str. 175-192;
L. Trotabas et J. M. Cotteret, Finances publiques, Dalloz Paris, 1970. str. 649-653.

205

Fiskalna strategija

U uslovima egzistencije ekonomskog ekvilibrijuma budetski deficit


provocira inflaciju ukoliko je pokriven primarnom emisijom, dok budetski suficit
izaziva deflaciju ako je dezaktiviziran. Nasuprot tome, u periodima inflacije
i deflacije u pravilu je budetska ravnotea rtvovana u funkciji restauriranja
ekonomskog ekvilibrijuma. Time se konjunkturna politika neposrednije povezije
sa politikom suficitarnog, odnosno deficitarnog finansiranja u funkciji sapinjanja
ili oivljavanja agregatne tranje.
Meutim, u savremenim budetskim politikama, koje odudaraju od
teorijskih premisa javnog finansiranja, neretka je pojava da fiskalno-budetske
transakcije javnog sektora osloboene kejnzijanskih proporcija o suficitarnom
finansiranju u periodu inflatornih napetosti vode aplikaciji deficitarnog finansiranja.
Deficitarno finansiranje u brojnim razvijenim i naroito u zemljama u razvoju
dobija institucionalni tretman, koji po pravilu, prenebregava kompoziciju javne
tranje, kontrolu predimenzionirane javne potronje, inflatorno alimentiranje javnih
dobara i usluga, ekonomske reperkusije deficitarnog finansiranja u reprodukciji, i
demonstracione efekte ponaanja ekonomskih agenata.162 Svesno i anticipirano
se ugraduju generatori i transformatori inflatornog buma u inae fiktiviziranoj
ravnotei, pri emu i debudetizovano doziranje pojedinih komponenata javnih
potreba na defiskalizovanim osnovama alimentiranja uvlai inflacionirane i
kvazifiskalizovane mehanizme finansiranja.

9.1. Regulacioni mehanizmi fiskalne stabilizacije


Upotreba poreza, kao instrumenta konjunkturne politike, naglo je
akcentirana posle II svetskog rata u svim zemljama, bilo u formi antiinflacione
fiskalne politike bilo u formi antirecesione fiskalne politike. Brojni primeri, od
poetka 60-tih godina empirijski verifikuju upotrebu poreskog instrumentarija u
konjunkturnoj regulaciji: tax-cut u SAD (1964. i 1975. god.) zakon o stabilizaciji
i rastu u Z. Nemakoj (1967. god.), konjunkturni plan R. Barrea u Francuskoj
(1976. god.) Carterov projekt rebalansiranja konjunkture u SAD (1977. god.) itd.,
bez obzira to se tradicionalna debata fiscal versus monetarv policy ili princip
de benefice ou capacite contributive, rasplamsala, pokazujui limite izolovanih
instrumenata.
Ako se pod konjukturnom politikom podrazumeva skup mera i instrumenata
destiniranih minimiziranja fluktuacija dohotka oko trenda koji reprezentuje stopu
rasta, onda se i stabilizacija posredstvom poreza posmatra kao mogui instrument
konjunkturne ekonomske politike nezavisno od toga da li je mehanizam razvijen u
neoklasinoj i postkejnzijanskoj perspektivi ili pak u perspektivi (kadru) klasino
kejnzijanske sinteze.163
162

163

A. Peacock - G. K. Shaw, The Economic Theorv of Fiscal policy, G. Allen and Unwin, London, 1971,
str. 67; Xavier Grete, Economic publique, Economica, Paris, 1975, str. 227-239; C. T. Sandford,
Economic of Public Finance, Pergaman Press, Oxford, 1970. str. 34-56.
J. i C. Nlme, Politiques economiques comparees, P. U. F., Ed., Themis, Paris, 1977. god.; P. Coulbois,
La politique conjuncturelle, Cujas, Paris, 1971. god. i H. Brochier, Les instruments fiscaux de la
politique conjoncturelle, Statistiques et etudes financrOres, april 1968. god.

206

Javna ekonomika versus javne finansije

U dugogodinjoj debati izmedu automatskih stabilizatora i aktivne


kompenzacije ekonomskih fluktuacija iskristalisale su se dve konsideracije: pokuaj
sinteze klasinokejnzijanske i efektivni domet dualiteta, fiskalni automatizamdiskrecionizam.
U neoklasinom manifestu iz 1974. god. (Committee for Economic
Developement) akcenat se stavlja na internu fleksibilnost budeta (built-in
flexibillity), odakle se izvode automatske stabilizacione akcije. U tom kontekstu,
reprezentuju inkorporirane stabilizatore, poto se na osnovu simetrine fiskalne
senzibilnosti produkuje stabilizacioni fiskalni efekat na dohodak. Porezi su, u
osnovi, senzibilni na konjunkturne fluktuacije koje se koriguju fiskalnim putem.
Zahvaljujui fiskalnoj elastinosti koja je superiornija od jedinice i pozitvnoj
marginalnoj stopi oporezivanja, inducira se fiskalna frenaa u prosperitetu i vice
versa.
U perspektivi, post-kejnzijanskih funkcionalnih finansija akcenat se stavlja
na subordinaciju budetske politike u procesu regulisanja globalne tranje. Porezi
su, u tom ambijentu, instrument diskrecione akcije za regulisanje konjunkture i
rasta, vodei rauna o senzibilnosti poreza i stabilizacionom fiskalnom efektu na
dohodak (Barrere, Sempe, Brochier, Tabatoni, Blinder, Solow, Branson, Hansen
i Musgrave).
Tipologija stabilizacione akcije implicira karakterizovanje tipa konjukture
na koju treba reagovati pre specifikacije modeliteta regulacije fiskalne akcije.164
Karakterizacija tipa konjunkture pak implicira indikatore ekonomskog stanja
na bazi dveju realnih varijabila: drutveni proizvod po konstantnim cenama i
zaposlenost, i dveju monetarnih varijabila: nivo cena i bilans trgovinskih operacija
sa inostranstvom, koje omoguuju portretiranje konjunkturnog tipa karakteristinog
za razliita stanja ekonomskih fluktuacija, tj. za inflaciju i recesiju koje su danas
ekstremno vezane za stagflaciju, protkane strukturnim debalansima.
U neoklasinoj optici, fiskalna politika, bazirana na automatskim
stabilizatorima pokazuje trostruku superiornost u odnosu na fiskalnu politiku
zasnovanu na diskrecionoj stabiinosti. Automatizam, najpre, izbegava tekoe
predvianja, inherentnih za sve diskrecione akcije. Automatizam, zatim,
autokorekcionim mehanizmima izbegava igru destabilizacionih efekata diskrecione
politike, i najzad, limitira intervenciju javne vlasti u okviru autentine liberalne
politike.
U neokejnzijanskoj optici aktivne kompenzacije ekonomskih fluktuacija
preferira se diskreciona akcija u odnosu na limitiranost automatizma, iz dva
razloga: tekoe konjunkturnih predvianja su manje evidentne i destabilizirajui
efekti diskrecione politike su manje verovatni. Konano, selektivne i diferencirane
intervencije su inkompatibilne sa automatizmom u stagflacionistikoj konjunkturi
koja koegzistira sa sektorskim dezekvilibrijumom.
U kontroverznoj teoriji debati automatizam-diskrecionizam rodila su se
dva nova pojma: fiscal drag (frein fiscal) i fiscal dividend (dividende fiscal), koji
164

H. Guittion, Les mouvements conjuncturelles, Dalloz., Paris, 1971; J. H. Jacot, Croissance economique
et fluctuations conjoncturelles. P.U.L.L., Lyon, 1976; J. Cartelier, Un nouvel instrument danalyse: la
tipologie conjoncturelle, Cahiers danalyse economique, Cujas, Paris, 1968. god.

207

Fiskalna strategija

su ameriki eksperti iroko koristili, poev od tzv. big-tax-cut u 1964. i 1977.


god.165 Fiscal frein se javlja kada konjunkturna elastinost fiskalnih randmana koi
ekspanziju, pri emu automatski stabilizatori imaju za funkciju da reduciraju rast,
odakle proistie neophodnost tax-cut diskrecionog da bi se pronala neutralnost
poreza vis-a-vis rasta.
Pojam budetski saldo pune zaposlenosti (Full-Employment Budget
Surplus ili FEBS), u stvari, implicira kombinaciju automatskih i diskrecionih
aspekata fiskalne politike. FEBS je relativno dobar indikator impakta budeta
(odnosno poreza) na tranju, eliminiui impakt sadanje konjunkture na budet
i destabilizirajuih akcija. Determinacija poeljnog budetskog salda je direktno
povezana sa funkcijama tednje njihovog podsticaja. Konano, on je sredstvo za
kalkulisanje fiscal frein ili dividend u kadru automatske i diskrecione budetske
politike. Stoga, konjunkturne politike vrlo esto apeluju na kombinaciju budetskih
mera povezanih sa razliitim parcijalnim politikama sveukupne ekonomske
politike.
Iako su porezi, u principu, fleksibilniji od javnih rashoda u stabilizacionim
programima, izbor fiskalnih instrumenata ipak zavisi od fiskalne strukture tipa
konjunkture, koji treba regulisati, i izbor drave za osnovu regulacije: potronia ili
investicije. Teorijska debata o selekciji instrumenta, ila je u pravcu nominovanja
direktnih poreza za instrument regulisanja privatne potronje i indirektnih poreza
za regulisanje cena, fiskalnih dedukcija, detaksacija i subvencija za regulisanje
investicija i tednje.
Regulacioni mehanizmi u konjunkturnoj politici u osnovi se karakteriu
pristupima koji distanciraju mehanike i psiholoke efekte, i stabilizacioni efekat
cena i stabilizacioni efekat dohotka.166
Mehaniki efekti su oni koji su direktno kvantitabilni bilo u vidu varijacije
sume fiskalnih prihoda, bilo u vidu varijacije sume globalnog dohotka ili dohotka
kategorija ekonomskih subjekata, bilo u vidu varijacija opteg nivoa cena ili cena
pojedinih proizvoda za koje se fiskalni teret poveava ili smanjuje. Psiholoki
efekti odnose se na modifikacije ponaanja agenata koji se prevode amplifikacijom
mehanikih efekata. Empirijske analize psiholokih efekata fiskalne politike
(Schmolders i Rouvillois) su pokazale da se fiskalni allegementsi uvek uzimaju
u obzir od strane preduzea i domainstva.167 Lindbeck je, izuavajui svetsko
iskustvo automatske stabilizacije posredstvom poreza, pokazao da u sistemu
progresivnih poreza sa povienim marginalnim stopama automatski stabilizacioni
efekat na strani tranje uvodi psiholoki efekat destabilizacije na strani ponude,
koji se prevodi indukcijom tranje za kompenzacijom dohotka od strane sindikata,
165

166

167

P. Pascallon, La nouvelle politique economique americaine, Revue de science financiere, maj 1970., J.
Singer + Kerel, La New Economics et lexpansion americaine, 1961-1966 A. Colin, Paris, 1972; M.
Fidman i W. Heller, Politique monetaire ou fiscale, Mame, Paris, 1969; W. Heller, New Dimensions in
Fiscal Policy, Norton, N. York, 1967. i Grupa autora Nouvelles perspectives de la politique economique,
Paris, Calmann-Levy, 1968.
A. Lindbeck, Is Stabilization Policy Possible? Time Lags and Conflicts of Gools, u W. L: Smith i J. M:
Culbertson (Ed.), Public Finance and Stabilization Policy, Amsterdam, North-Hollandeseptentrionale,
1974. i Mc Cracken, Towards Full Employment and Price Stability, OECD, Paris, 1977. god.
G. Schmolders, Psihologie des finances et de limpot, P.U.F., Paris, 1974. god. i Rouvillois, Finances
publiques. La fiscalite amical des eleves. Paris, 1976.

208

Javna ekonomika versus javne finansije

po osnovu automatskog rasta poreza. Mehanistika kompozicija globalne tranje


unosi psiholoki efekat destabilizirajueg ponaanja trokova kao iznuenim
rastom nadnica i cena. Lindbeck je u analizi multiplikatora nadnica (Lundbergova
inspiracija): m = l/(e-k), gde su: e - elasticitet nadnica posle poreza u odnosu na
nadnice pre poreza, k - racio promena u % od cene inducirane za 1% varijacijom
stopa nadnica, pokazao da je multiplikator eksplozivne veliine (od 6).168
Stabilizacioni efekti dohotka izravaju impact na multiplikator dohotka
fiskalnim varijabilama.169 Musgrave, Sempe-Muler, Nhne, Hansen Barrere, Smyth,
Johansen, Sato, Stiglitz i Feldstein posvetili su znaajnu panju statikoj formulaciji
internih stabilizacionih efekata dohotka. U tom kontekstu, stabilizacioni efekat Y
je definisan kao egzistirajui odnos izmeu induciranih realnih varijacija dohotka
AYt i induciranih teorijskih varijacija dohotka
Y0 : Y = 1

Yt
Y0

poto je
Y0 = 1

1
1 c

i
DYy = 1

1
T

1 c c

(investicioni multiplikator sa i bez impacta varijacija poreza) i poto je


T
=
Y
marginalna stopa fiskalnog senzibiliteta, onda je
Yt = I

1
1 c + c

Yt
=
Y0

1
1 c + c = 1 c
1
1 c + c
I
1 c

to implicira
=1

1 c
c
=
1 c + c 1 c + c

odnosno
168
169

A. Lindbeck, op. cit., str. 259-267.


R. de la Geniere, Le Budget, Foundation des Sciences politiques, Paris, 1974., str. 194-199.

209

Fiskalna strategija

T
cEt 0
Y0
=

T
1 c 1 Et 0
Y0

Smith170 je, dinamizirajui i generalizirajui ovaj tip analize, pokazao


dvosmislenost stabilizacionog efekta koja egzistira u sluaju oscilatora tipa
multiplikator-akcelerator. U srvari, ovaj autor pokazuje da interna budetska
fleksibilnost kao faktor automatskog stabilizatora, neophodno poveava verovatnost
oscilacija: eljena stabilizaciona varijacija marginalne stope oporezivanja moe,
dakle u izvesnim uslovima da doprinese dijametralno oponirajuim rezultatima.
Hansen je pak prezentirao metod analize stabilizacionih efekata dohotka
distancirajui automatske i diskrecione varijacije u sklopu totalnih efekata
budeta:
dY = d1 + dC + dG
dC = dY dT
dT = tdY Ydt
gde su dY - varijacija nacionalnog dohotka, dl - varijacija investicija, dC - varijacija
potronje, dG - varijacija javne nabavke, dT - varijacija fiskalnih prihoda, marginalna sklonost potronji, t - marginalna stopa oporezivanja.
9.1.1. Teorija inflacije: rekonsideracije
Inflacija je - veli Friedman - uvek i svuda monetarni fenomen171 u smislu
da se ona stvara i moe da se stvori samo rastom koliine novca koji je bri od
stope rasta proizvodnje. Blinder, pak, smatra da je samo trajna inflacija uvek i
svuda monetarna pojava.172 Razmatrajui uticaj monetarnog rasta na inflaciju,
Selden173 - je u potpunosti potvrdio tezu monetarista da je inflacija monetarni
fenomen (iako Rueff tvrdi da svaki porast koliine novca, ne izaziva porast cena).
U osnovi, monetaristi, smatrajui inflaciju monetarnom pojavom,174 dokazuju da
inflacija, recesija, nezaposlenost i kriza platnog bilansa, proistiu iz pogrene
politike novca koja dovodi do breg rasta novca u opticaju od rasta prodizvodnje
170
171

172
173
174

D. J. Smith, Can automatic stabilizers be destabilizing, Public Finance, novembar, 1963. god., str.
357.
U okviru monctaristike teorije, inflacija se izvodi iz procesa tranje sa ponudenom koliinom novca,
pri emu se pretpostavlja stabilnost funkcije tranje novca i autonomnost tokova ponude novca.
Kretanje novane mase je kljuna varijabila u objanjenju inflacionog procesa, pogotovu ukoliko
emitovana koliina novca prevazilazi tranju realnih skokova novca. Monetaristiki model teorije
inflacije posluio je kao teorijski okvir za poznatu Caganovu anaiizu sedam hiperinflacija u kojoj
kljunu varijabilu u eksplikaciji tranje novca (kao stabilne funkcije u uslovima rasta brzine cirkulacije
novca) ini oekivana stopa rasta cena (Hagger i Ackley).
A. Y. Blinder, Economic Policy and the Great Stagflation, Academic Press, N. York, 1979.
R. T. Selden, Money and Inflation in the United States, Canada and Europe, Proceedings and reports,
Florida State University, Talahassee, sv. 15, 1981.
L. Yeager, Monetary Policy and Economic Performance, Washington, 1972, c. 13.

210

Javna ekonomika versus javne finansije

(Friedman),175 pri emu monetarno indukovane fluktuacije stopa poveanja


cena oteavaju razlikovanje relativnih od apsolutnih promena cena. Monetaristi,
su, po miljenju Gordona, obino smatrali da je svako tvrenje da inflaciju
izazivaju neekonomski faktori, protivureno monetarnom pristupu, iako je Hicks
svojevremeno upozoravao da problemi inflacije nisu monetarne prirode i da se ne
mogu reavati monetarnim sredstvima.176
Prema shvatanjima pristalica kejnzijanske kole, inflacija se javlja kada
novana tranja premaa ponudu robe i usluga, koja, u uslovima brzog privrednog
rasta, dovodi do iscrpljivanja rezervi proizvodnih inilaca. Stoga, antiinflaciona
kejnzijanska politika piedira na smanjenje preterane tranje poveanjem poreza
i kamatnih stopa, kao i smanjenjem javnih rashoda.177 Kejnesovom erom su
Kejnzovi sledbenici (G. Colm, A. Hansen, M. Gilbert, W. Salant, R. Nathan, M.
Meehan, S. Kuznets, J. Robinson, S. Harris, R. Kahn, W. Heller i dr.) u potpunosti
reafirmisali fiskalnu politiku,178 mada su docniji postkejnzijanci i neokejnzijanci
esto isticali da se dobro smiljenim strunim usklaenjem monetarne i fiskalne
politike moe inflacija spreavati i puna zaposlenost postizati daleko bolje nego
oslanjanjem na jednu politiku.
Teoretiari tzv. trokovne inflacije, po kojima je uzrok rasta cena porast
nadnica, insistiraju na primeni politike dohotka, koja paralelno kontrolie cene
i zarade. Lerner je, u tom kontekstu, tvrdio da nedovoljna tranja koja se javlja
simultano sa porastom cena ukazuje na injenicu da postoje sile koje deluju
nezavisno od uslova trita, iako je Harrod smatrao da su uzroci ekspanzije cena i
nadnica socioloki. Iz tih razloga, politiku regulisanja tranje i politiku dohodaka,
kao sredstva antiinflacione politike, valjalo je primenjivati u periodu hlaenja
konjunkture, odnosno u periodu podsticaja konjunkture.179
Ocenjujui nemonetaristike teorije inflacije, Friedman smatra da porast
investicija iznad tednje, pritisak nadnica, profita i materijalnih trokova, i porast
budetskih deficita mogu indukovati inflaciju, jedino ako produkuju porast
stokova novca. Inflaciju, dakle, monetaristi izvode iz analize monetaristikog
transmisionog mehanizma, koji implicira proces usklaivanja tranje novca sa
ponudom novca. Stalno odstupanje emitovane koliine novca od tranje realnih
stokova novca dovodi do stavaranja inflacionih sila, tako da kretanje novane
mase reprezentuje kljunu varijabilu za eksplikaciju inflacionih procesa. U tom
smislu, naela monetaristike antiinflacione politike reprezentuju bitno smanjenje
javnih rashoda, smanjenje poreza i javnih zajmova, kontrolu prirasta novane mase,
175
176

177
178

179

M. Friedman. The Counter-Revolution in Monetary Theory, Occasional Papers, No. 33, 1976, st. 6.
R. J. Gordon, Recent Developments in the Theory of Inflation and Unemployment, Joumal of Monetary
Economics, No. 2, 1976, st. 185-221; E. S. Phelps, Microeconimic Foundations of Employment and
Inflation Theory, Norton, N. York. 1970, E. S. Phelps i J. B. Taylor, Stabilizing Powers of Monetary
Policy Under Rational Expectations, Journal of Political Economy, februar 1977, st. 163-190.
R. Lekachman, The Age of Keynes, Random House, N. York, 1966.
W. Heller, New Dimensions of Political Economy, Harvard University Press, Cambridge, 1966., S.
Harris, The New Economics: Keynes: Influence on Theory and Public PoIicy, A. E. Knop, N. York,
1947. i J. Tobin, The New Economics One Decade Leater, Princeton University Press, Princeton,
1974.
A. Okun i G. Perry, Curing Chronik Inflation, Brookings Institution, Washington, 1978., J. Trevithick
i C. Mulvey, The Economic Analysis of Inflation, Martin Robertson, Oxford, 1975., F. Hirsch i J.
Goldhtrope (Ed.), The Political Economicy of Inflation, M. Robertson, Oxford, 1978., J. Flemming.

211

Fiskalna strategija

naputanje politike dohotka, (tj. kontrole cena i zarada) i dr. Medutim, monetaristi
Brunner i Meltzer,180 istiui nedostatke Friedmanove teorije inflacije, dokazuju
da je uticaj monetarnih faktora na kretanje cena i dohotka u dugoronom periodu,
porcd fiskalnih i Wicksell-keynesijanskih faktora (anticipiranje porasta realnog
prihoda od kapitala i poveanje budetskog deficita i stokova obveznica), osnovni
uzrok inflacije.181 Porast monetarne baze, anticipiranje rasta realnog prihoda
od kapitala i poveanjc budetskog deficita i stokova obveznica provociraju
uskladivanje relativnih cena na tritu outputa, novca, kredita i imovine, i dovodi
do porasta opteg nivoa cena.
Teorijski pristupi inflacije tranje su, prema tome, u poslednje dve decenije
izuzetno obogaeni,182 budui da teorija inflacije tranje (derivirane iz kvantitativne
teorije novca), promene koliine novca (nominalne), kao fundamentalna
determinanta tranje, indukuju rastui trend nivoa cena (Friedman, Maltzer, Lagan,
Lucas, Johnson, Yeager, Selden, Brunner, Bronfenbrenner, Mayer, Patinkin i dr.
monetaristi.)183 Monetaristika teorija inflacije tranje je manje diferencirana u
odnosu na kejnzijansku teoriju, koja anglobira tri osnovna teorijska pravca. Naime,
Keynes, A. Hansen, Koopmans i Harris, kao predstavnici kejnzijanstva, tvrde da je,
prvo, agregatni viak tranje osnovni generator inflacije; zatim, Turvey, B. Hansen,
Turnovsky i Enthowen, pak, smatraju da agregatni viak tranje, za robom ili/i
faktorima proizvodnje i/ili dohocima reprezentuje osnovni uzrok inflacije. Time
je, u osnovi, pokrenuta kontroverzna polemika u pogiedu teorije inflacije tranje,
prvo, u samom krilu kejnzijanskih shvatanja, a. zaum. izmeu kejnzijanskog i
monetaristikog tabora.184
180
181

182

183

184

K. Brunner i A. H. Meltzer, Friedmans Monetary Theory, Journal of Political Economy, septembaroktobar, 1972.
J. M. Culbertson, Money and Banking, McGraw-Hill, N. York, 1972, P. A. Davidson, Keynesian
View of Friedmans Theoretical Framework for Monetary Analysis, Journal of Political Economy,
septembar-oktobar, 1972., R. Dornbusch i J. A. Frenkel, Inflation and Growth, Alternative Approaches,
Joumal of Money, Credit and Banking, februar 1973., S. Fischer i drugi, Stabilization Policy and
lags, Joumal of Political Economy, juli-avgust 1973., R. B. Freeman, Labor Economics, Prentice-Hall,
Englewood Cliffs, N. York 1972. H. G. Johnson, Inflation and the Monetarist Controvers, NorthHolland, Amsterdam, 1972, J. A. Johnston, A Macro-Model of Inflation, The Economic Jorunal, juni
1975., A. Jones, The New Inflation, A. Deutsch, London, 1973, B. Klein, The Competitive Supply of
Money, Journal of Money, Credit and Banking, novembar 1974.
H. G. Johnson, Issays in Monetary Econimics, Unwin University Books, London, 1970., D. Patinkin,
Friedman on the Quantity Theory Keynesian Economics, Joumal of Political Economy, septembaroktobr 1972., K. Brunner i drugi, Fiscal and Monetary Policies in Moderate Inflation. Case Studies
of Three Countries, Journal of Money, Credit and Banking, februar, 1973., J. Tobin, Inflation and
Unemployment, American Economic Review, mart 1972., J. A. Trevithick, Keynes, Inflation
and Monetary Illusion, The Economic Journal, mart 1975. H. A. Tumer i A. A. Jackson, on the
Determination of General Wage Level. A World Analysis, The Economic Joumal, decembar 1970, i S.
J. Turnovsky, On the Role of Inflationary Expectations in a Short-Run Macro-Economic Model, The
Edonomic Joumal, juni 1974.
H. M. Konfman, Financial Institutions, Financial Markets, and Money, Harconrt Race Jovanovich, San
Diego, 1983., A. O. Krueger, Exchange Rate Determination, Cambridge University Press, Cambridge
1983., G. H. Moore, Business Cycle, Inflation and Forecasting, Ballinger, Cambridge, 1983.
R. G. Lipsey i dr., Incomes Policy: A Re-Appraisal, Economica, maj 1970, R. Lucas, Real Wages,
Einplovment and Inllaiion, Journal of Political Economy 5/69, F. A. Lutz, Inflation and the Rate ot
Interest. Banea Nazionale del Lavoro, Raview, juni 1974., R. Mundell, Monetary Theorv lnflation,
Interesi a.ici Growth in the World Economics, Pacific Palis, California, 1971., J. C. Park, The Role
of Monev in Stabilization Policy in Developing Counries, Staff Papers, juli 1973., M. Pakin i J. A.
Carlson, Intlation Expectations, Economica, maj 1975, T. J. Saregent, Anticipated Inllation and
Noininal Rates, Quarterly Joumal of Economics, maj 1972. i A. A. Shapiro. Intlation, Lags and the
Dcmand for Money, Internationale Economic review 1/73.,

212

Javna ekonomika versus javne finansije

Poput teorije inflacije tranje (demand pull theories), i teorije inflacije


trokova, kao drugi teorijski pravac. relativno je izdiferencirana, granajui se u
tri osnovna pravca:185 (1) autonomni rasi irokova nadnica po jedinici proizvoda,
osnovni je uzrok inflatornih pritiska (Klein. ekstein, Kendrick, Salter, Chamberlin,
Holzman, Kaldor, Dikc-Mireaux, Weintraub. Hoberler, Ball, Ballogh, Lipsey,
Malinvaud i dr.), (2) opti pritisak materijalnih trokova osnovni je generator
inflacije trokova (Dow, Ackley, Nove. Yhinkai, Kalecki. Wiles, Wrihtsman i dr.)
i (3) opti pritisak profita, odnosno dobiii po jedinici proizvoja. osnovni je faktor
inflacije (Gulbraith, Bhatia, Wilson, Hooci. Ress, Lerner, Solov,. Fitoussi i dr.).
Prema tome, inflacije nadnica (wage inflation), inflacija profita (profit push
inflations) i inflacija materijalnih trokova u osnovi rcprczentuju kljune tcorijske
segmente generalne teorije inflacije trokova.186 No. razmatrajui inflaciju irokova
(Hart, James, Goethard, Wallich, Lutz, Lerner, Lcvinston, Balogh, Phelps. Gordon
i dr.), teoretiari su dokazali da je inflacija dinamian proccs sa slocnim uzajamnim
dejstvima i povratnim dejstvima trokova, eena i oeckivanja promcna irokova i
cena za koju je karakteristino, bar za sadanje uslove. i kombinacija usporavanja
rasta proizvodnje i ubrzavanja inflacije.187 Otuda su proistekli i novi stavovi po
kojima jc pogreno zakljuivati da se inflacija moe suzbiti jedino recesijom,
da se irina mo monopola moe obezbediti samo padom proizvodnje i da se
snnga sindikata moe reducirati jedino nezaposlenou (Galbraith), odnosno da se
problem inflacije automatski skida sa dnevnog reda upotrebom monetaristikog
pravila (deceleracija stope rasta monetarne ekspanzije) ili strukturalistikog
recepta (poveanje ponude).188
Trei teorijski pravac eksplikacije inflacije u osnovi reflektuje tzv. sektorsku
inflaciju, Filipsovu krivu i kombinaciju inflacije tranje i trokova.189 naime,
185

186

187
188

189

J. L. Stein, Unempiovmciu. Lnllation and Monetarism, American Economic Review, decembar 1974,
D. J. Smyth, Uncplovment and Inflation, A Cross Country Analysis of the Philips Curve, American
Economic Revicw, juni 1971., P. Solow, Price Exprectations and the Behaviour of the Pricc Level.
Manchcsicr, 1969, P. Wiles, Cost Inflation and the State of Economic Theory, The Economic Journal,
juni 1973. i D. Wrihstman, Monetary Theory and Policy, The Free Press, N. York, 1971.
Opsirnije o tome videti: G. Ackley, A Third Approach to the Analysis and Control of Inflation, u R.
Palrman (Red.), Inflation Demand-pull or Cost-push D. C. Heath and Company, Boston, 1966, st. 3963., O. Eckstein, A Theory of Wage Rate Changes, The Review of Economic Studies 4/1964, st. 262286., B. Hansen, A Study in the Theory of Inflation, George Allen Unwin. London, 1961, st. 19-47., F.
Holzman, Inflation Cost-Push and Demand-Pull American Economic Review, mart 1960, st. 20-42.,
A Packer i S. Park, Distiorsions in Relative Wages and Shifts in the Phillips Curve, The Review of
Economic and Statistics 1/1973, st. 49-56. i S. Wcintraub. Cost Inflation and the State of Economic
Theory - A Comment, The Economic Journal.juni 1974, st. 121-148.
J. Marczewski. Theorie de la stagflation et experience de la France et de LAIIemagne, 1971-1979,
Economic appliquee 4/81, st. 667-696.
K. Lahiri, The Econometrics of lnflationary Expectations, North-Holland, Amsterdam, 1981., K.
Boulding, Evolutionary Economics, Beverly Hills, Sage Publications, 1981., J. D. Hey, Economics in
Desequilibrium, Martins Robertson, Oxford, 1981. i A. Lemer i D. Colander, Anti-lnflation Incentives,
Kyclos 1/82, st. 39-50.
A. R. Braun, The Phillips Curve, Finance and Development, decembar 1971., M. Desai, The Phillips
Curve: A Revisionist Interpretation, Economica, februar 1975, F. D. Holzman, Inflation, Cost-Push
and Demand-Pull, American Economic Review, mart, 1960., R. A. Kessel, Inflation and Control,
American Economic Review, septembar 1972., S. G. Kolm, La theorie de la courbe inflationchomage, Revue conomique, 2/70. i A. P. Lemer, Flation-Not Inflation of Prices, Not Deflation of
Jobs, Quadrangle Books, N. York, 1972., E. S. Phelps, Money-Wage Dynamics and Labor-Market
Equilibrium, Joumal of Political Economy, juli-avgust 1968., A. G. Horwitch, Trade Stability and
Macroeconomics, Academic Press, N. York, 1974. i C. T. Schultz, Sectiorial Shifts and Inflation, u R.
Ball i R. Doyle (Ed.), Inflation, Penguin Books, London, 1969.

213

Fiskalna strategija

sektorsko pomeranje tranje i rigidnost nadnica i cena osnovni su faktori razvoja


inflacije (Schultz).190 U okviru teorije Phillipsove krive razvijen je tzv. model tradeoff funkcije koji istie meduodnos varijabila nezaposlenosti, nominalnih nadnica
i cena (Phillips, Samuelson, Perry, Lipsey, Solow). Pri tome, kombinacija efekata
elemanata tranje i trokova u osnovi je doprinela razvoju inflacije (Duesenberry,
Godwin, Pitschford, Phelps) i samoredukovanju inflacionih procesa.
Konano, psiholoke teorije inflacije, koje anglobiraju (1) dohodnopsiholoku teoriju vrednosti novca (Aftalion), po kojoj je nivo cena funkcija
varijacije dohodaka i funkcije predvidanja, (2) tzv. teoriju ponaanja (Denizet),
po kojoj je ponaanje razliitih drutvenih grupa odluujui faktor u kretanju
cena, (3) teorija dominacije (Perroux), po kojoj dominantne firme i monopoli
najsnanije utiu na kretanje cena, javljaju se kao svojevrsna dopuna teorijskih
opservacija inflacije tranje, inflacije trokova i sektorske inflacije ukljuujui i
tzv. uvoznu inflaciju (Machlup). No, i pored toga, glavne medusobno oponirajue
teorije o inflaciji ostaju da bitiu u ravni monetaristiko-kejnzijanske rasprave
u formi razliitog gledanja na inflaciju, razliitog pridavanja znaaja inflaciji i
razliitog metoda obaranja inflacije.191
Monetaristike postavke u eksplikaciji inflacije su: (1) stabilnost i znaaj
funkcije tranje novca, (2) nezavisnost faktora koji utiu na tranju i ponudu
novca, (3) egzaktni oblik funkcije tranje novca i drugih funkcija koje su sa
njom povezane, jednosmeran odnos rasta koliine novca i stope rasta nominalnog
dohotka, delovanje monetarnog rasta na rast nominalnog dohotka sa zakanjenjem,
dejstvo novane mase na nominalni dohodak u poetku, usmereno je na poveanje
proizvodnje sa nezantnim dejstvom na cene, (7) monetami rast deluje na cene u
proseku od 6 do 9 meseci nakon dejstva na dohodak, (8) porast nivoa cena nastupa
nakon protcka perioda od 12 do 18 meseci od momenta porasta koliine novca,
(9) inflacija je iskljuivo monetami fenomen, (10) veza izmeu koliine novca i
promena cena je veoma vrsta, (11) efekti oekivanja budueg toka cena su znaajni
za razvoj intlacionog procesa, (12) monetaristiki model inflacije podrazumeva
implicitnu pretpostavku o potpunom konkurentnom tritu i (13) u dugoronom
periodu kretanje proizvodnje je odredeno realnim varijabilama (Friedman).
Monataristike postavke su, dakle, diversifikovane i iroko postavljene, tako da
pretenduju da pokriju itavo teorijsko polje infiacije pogodno za lociranje
monetaristikog pravila antiinflacione politike.
U kejnzijanskoj teoriji inflacije nivo dohotka i obim rashoda su glavne
determinante inflacije jer, porast nominalnih dohodaka u uslovima pune
zaposlenosti i uz konstantnu sklonost tednji dovodi do neravnotee izmeu
ponude i tranje i do rasta cena. U tom kontekstu, bazine pretpostavke za razvoj
190

191

U tom kontekstu, poznati su tekstovi sektorske, odnosno struktume inflacije u okviru agregatnih
modela Dicks-Mireauxa i Dowa, Seldena, Ecksteina i Wyssa, Ripleya i Segala i Barretta, Gerarda i
Harta (Dr S. Popov, Lini dohoci i inflacija trokova u Jugoslaviji, Ekonomika, Beograd, 1983, st. 6366).
Opirnije o teoriji inflacije vidi: G. W. Wilson, Inflation, Indiana University Press, Indiana, 1982., H.
Wagner, Inflation!, Wiirzburg/Wien, Phisica, 1983., T. M. Humphrey, Essays on Inflation, Federa!
Reserve Bank of Richmond, Richmond, 1980., A. Wollf (Ed.), Inflation, John Martin Publishing,
London, 1980., H. J. McCulloch, Money Inflation, A Monetarist Approach, Academic Press, N. York,
1982., R. B. McKenzie, The Limits of Economic Science, Kluwer- Nijhoff, Boston - Hague - London,
1982.

214

Javna ekonomika versus javne finansije

inflacije su: (1) cene su fleksibilne odnosno trino determinisane, (2) ponuda je u
uslovima pune zaposlenosti kratkorono neelastina na kretanje cena i tranje, (3)
suficitarna tranja na tritu robe automatski inducira viak tranje na tritu faktora
proizvodnje, (4) porast ukupnog prihoda finansira se elastinom ponudom novca i
poveanjem koliine novca u opticaju (uslovljeno smanjenjcm kamatne stope), (5)
deficitarno dravno finansiranje investicija u taki pune zaposlenosti proizvodnih
resursa omoguava porast nominalne tranje iznad realnih fondova i (6) porast
profita i porast nadnica su dopunski inflatorni impuls (sekundarni i tercijalni).
Poto je kejnzijanska-teorija inflacije zasnovana na pretpostavci o zatvorenom
tipu privrede, na zanemarivanju promena relativnih cena i strukture nadnica, na
konstantnom realnom drutvenom proizvodu i na zanemarivanju monetarnih
faktora, Koopmans, Smithics, Hansen, Hagger, Enthoven, Heller, Turvey, Clower,
Leijonhufvud, Tobin, Modigliani i dr. postkejnzijanci i neokejnzijanci su pokuali
da dinamiziraju teoriju inflacije i da teorijski preduprede fundamente kejnzijanske
analize inflacije.192
Keynesijanci su svojevremeno tvrdili da je monetarna politika neefikasna
za savladavanje trokova inflacije i sektorske inflacije i isticali znaaj fiskalne
politike dopunjene politikom dohotka. Monetaristi su tvrdili suprotno: samo je
monetarna politika efikasan instrument stabilizacije, jer budetska politika ima
za cilj jedino da izvri uticaj na relokaciju resursa iz privrednog u javni sektor.
Monetaristi veruju da upotreba fiskalne politike ima drugorazredan znaaj u
ostvarivanju kratkorone stabilizacije cena. Da bi se omoguila kontinuelna
stopa rasta budetskih rashoda imperativno je poveanje fiskalnih prihoda koji
po pravilu dovode do smanjenja koliine novca, pa, prema tome, i do smanjenja
izdataka ekonomskih subjekata (monetaristi), odnosno kupovne moi dralaca
novca (kevnesijanci), naravno pod pretpostavkom da se monetarni agregati stalno
odravaju na nepromenjenom nivou. Monetaristi sumnjaju da poveanje fiskalnih
prihoda nuno dovodi do smanjenja izdataka privrednog sektora i do reduciranja
globalne tranje, jer su ubeeni da efekti poreza na izdatke i na potronju zavise
od dejstva promena tekueg dohotka i uticaja na stalan dohodak i potronju.
Naime, izdaci privrednog sektora se ne smanjuju, ukoliko je poveanje fiskaliteta
praeno istovremenim rastom javnih rashoda. Sem toga, smanjenje ukupne tranje
deflacionim dejstvom fiskalne politike moe se nadoknaditi poveanjem koliine
novca, ak i onda kada trine kamatne stope rastu.
Svojevremeno je rast drutvenog proizvoda pod dejstvom smanjenja poreza
pripisivan elegantan uspeh fiskalne politike od strane kevnesijanaca i ortodoksnih
fiskalista, iako su monetaristi smatrali da se dotini rast drutvenog proizvoda u
SAD u 1964. god. vezuje za efekte poveanja koliine novca. Fridman je tada,
suprotno od Hellera, konstatovao da se vremenska struktura kretanja novane
mase vie poklapa sa vremenskom strukturom kretanja nominalnog dohotka nego
snienje poreza.193 Kada je koliina novca poela da raste pre nego to je snienje
192

193

A. S. Blinder - R. M. Solow, Does fiscal policy matter?, a, Correction, Joumai of Public Economics,
Vol. 5, 1976, st. 183-184., Does fiscal policy still matter?, A reply, Joumal of public economics, Vol.
5, 1976, st. 501-520. i Does fiscal matter?, A view from the govemment restraint - A. Reply, Public
Finance, Vol. 32, 1977., st. 390-392. i E. F. Infante - J. L. Stein, Does fiscal policy t mat-???
M. Friedman i W. Heller, Monetarv Versus Fiscal Policy, Norton, N. York, 1969, st. 55-72.

215

Fiskalna strategija

poreza poelo da deluje, dohodak je poeo da se razvija brim tempom. Buenje


vere u monetarnu politiku, koja poseduje stupanj fleksibilnosti, kakav fiskalna
politika ne poseduje, otklanja potrebu da se neposredno manipulie troenjem i
porezimaa i ostalim elementima koji se ukljuuju u keynesijanski sistem, s jedne
strane, i zahteva da se javni proces odluivanja svede na minimum, s druge strane,
doprinelo je istiskivanju fiskalne politike iz stabilizacionog procesa po cenu
poveanja nezaposlenosti - u korist monetaristikog pravila obaranja inflacije.
Meutim, kompleksniji pristup teoriji inflacije, u kome se gube razlike u
objanjenju opteg rasta cena inflaciiom tranje ili inflacijom trokova, trasirao
je trend ka sve veoj saglasnosti stavova monetarista i keynesijanaca.194 Otro
suprotstavljanje inflacije tranje i inflacije trokova nije odgovaralo realnim
procesima, s obzirom na to da je inflacija posledica mnogih faktora, koji se
kumuliraju i integriu. Prema tome, tek kasnije, kada je ojaao kompleksan pristup
inflaciji uvidelo se da monetarna politika, onako kako je skiciraju monetaristi, nije
dovoljna. Nemonetaristi, meutim, i tada nisu tvrdili da je monetaristika logika
netana. Keynesijanci su samo tvrdili da je monetarna politika nedovoljna i da je
nuna primena, kako fiskalne, tako i politike dohotka. Samuelson je tada bio u
pravu, kada je rekao da ako jedna privreda ima godinama potranjom indukovanu
inflaciju onda posle nje, sa sigurnou, sledi inflacija trokova, kojoj se nije
moguno suprotstaviti restriktivnom monetarnom politikom, kao to je bio sluaj
obuzdavanja inflacije izazvane prekomernom tranjom. Weintraub i Buonomo
su, stoga, ispravno zatraili sa dejstvom monetame i fiskalne politike i politike
dohotka u suzbijanju inflacije,195 svejedno o kakvom je tipu inflacije re - inflaciji
tranje ili inflaciji trokova ili strukturnoj inflaciji u kumulativnom inflacionom
procesu. Na taj nain se monetarna politika pridruila fiskalnoj politici kao deo
kutije s alatom196, iako se fiskalna i monetarna politika nisu uvek savreno
provodile i savreno koordinisaie niti su uvek bile savreno tempirane i savreno
odmeravane.

9.2. Stabilizaciona fiskalna politika


Litaralno, adekvatna aplikacija budetske politike u procesu stabilizacije
realnih tokova reprodukcije implicira sledee instrumente: 1) ugradene, automatske
stabilizatore, 2) diskrecione mere i akcije, 3) formula fleksibilnosti i 4) fiscal
leverage.197
194
195
196
197

D. Fand, Monetarism and Siscalism, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, septembar
1970.
S. Weintrabu, An Income Poiicy to Stop Inflation. Lloyds Bank Review, januar 1971. i M. Buonomo,
II Controllo dell inflazione, Bancaria, april 1971.
J. K. Galbraith, Novac, Stvarnost, Zagreb, 1981, str. 315.
O stabilizacionoj fiskalnoj politici, o diskrecionoj fiskalnoj poiitici i automatskim fiskalnim
stabilizatorima videti: G. K. Shaw, Fiscal Policy, Macmillan, 1772, str. 39. i 61; B. P. Xerber,
Modem Public, Finance: The Study of Public Sector Economice, Richard D. Invin, 1972, str. 464507; E. T. Balopouls, Fiscal Policy Models of the British Economicy, North-Hoiland Publishing
Company, Amsterdam 1967. (Paragraf. A. General Model of Built - in Flexibility, str. 148-166); R.
Musgrave, The Theory of Public Finance (Chapter 1. a. Multiple Theory of the Public flausehold,
str. 3-28, Chapter 20. Fiscal Dynamic and Growth, str. 472-501 i Chapter 21. Futher Problems
in Compensatory Finance, str. 501-526) i L. Hey, Economics of Public Finance (Paragraf 6: Fiscai

216

Javna ekonomika versus javne finansije

9.2.1. Ugraeni, automatski stabilizatori


Instrument koji slui za automatsko delovanje na podravanje ekonomske
stabilnosti u fmansijskoj literaturi poznat je pod imenom ugradeni stabilizator.
Ugradeni stabilizator u poreskom sistemu u kapitalistikom zemljama
je progresivno oporezivanje. U uzlaznoj fazi ekonomskog cikla, koji je praen
inflatornim kolebanjima, sistem progresivnog zahvatanja dohotka dovodi do
breg porasta budetskih prihoda od rasta dohotka. U fazi nishodnih kretanja pod
dejstvom ugradenih stabilizatora dolazi do breg smanjenja prihoda od fiskusa,
to ima za cilj da povea raspoloivi dohodak pojedinca i preduzea i da ublai
pad globalne tranje. Otuda je nastala kompenzatorska i stabilizatorska funkcija
javnih finansija, odnosno budetskog finansiranja.
Ugraeni stabilizatori su automatski u tom smislu to reaguju na
promene u nacionalnom bruto proizvodu bez ikakve inicijative od strane drava.198
Spontana stabilizacija199 ekonomskih tokova preko mehanizama ugraenih
stabilizatora bazira se na parametrima javnih finansija, koji automatski vre
korekciju privrednih kretanja.200 Ugradeni stabilizatori praktino znae da se
budetski i fiskalni parametri dre konstantnim, pri emu ove automatske konice
slue kao neka vrsta amortizera za poremeaje ekonomskog ekvilibrijuma, kojim
se usklauju kretanja finansijskih agregata sa tokovima tranje.
Automatske reakcije, tj. ugraena fleksibilnost, slui ublaavanju
kratkoronih fluktuacija, dok na dui rok tei da vri deflacioni, ili, pak, antiinflacioni
pritisak na privredu. Delotvornost automatskih stabilizatora zavisi od relativnog
obima dravne potronje, nivoa poreskih stopa i stepena u kome poreska baza
fluktuira zajedno sa promenama u nacionalnom dohotku. No, u sluaju otrijih
ciklinih kolebanja ugraeni stabilizatori imaju ogranienu efikasnost (Jurkovi
- Jai).
Slabosti ugraenih stabilizatora proizlaze iz konstantnog odravanja
budetskih i poreskih parametara.201 Stoga, automatski stabilizatori ne mogu

198

199
200
201

Policy - Stabilization poiicy - Automatic stabilizers - Growth of the Economy, str. 66-67). Pitman
Paper-backs, Oxford, 1972. i Dr Zoran Jai, Budet i privredni razvoj. Narodne novine i Ekonomski
institut Zagreb, 1980, str. 91-102.
D. A. L. Auld, Automatic Fiscal Stabilizers: problems of identification and Measurement. Public
Finance 4/71. str. 513-531; R. A. Masgrave and M. Miller, Built-n Flexibility, American Economic
Review, septembar 1948, str. 114-118; J. Helliwell and Gorbet, Assessing the Dynamic Efficiency
of Automatic Stabilizers, Journal of Political Economy 4/71, str. 320-326; D. J. Smyth, Built-in
Flexibility of Taxation and Automatic Stabilization, Journal of Political Economy, avgust 1966. str.
336-400, i Can Automatic Stabilizers be Destabilizing? Public Finance 3-4/63, str. 357-364; P. Eibott,
Holmes and C. J. Smyth. The Specification of the Demand for Money and the Tax Multiplice, Joumal
of Political Economy 1/72. str. 179-185; D. J. Smyth, Bult-in Flexibility of Taxation and Stability
in a Simple Dynamic IS-LM Model, Public Finance 1/74. str. 111-114; R. Boxer, Proportional
Stabilization in Deterministic and Stochastic Multiplier-Accelator Models, Public Finance 2/77, str.
168-176; W. Boyes, Built-in Flexibility of Taxation and stability in a Simple Dynamic IS-LM Model:
A Comment, Public Finance 2/75, str. 268-271; P. E. Smith, Built-in Flexibility of the Individual
Income Tax, National Tax Joumal 2/62, str. 194-197. i M. Snowbarger and J. Kirck, A Gross Sectional
of Built-in Flexibility, National Tax Journal 2/73, str. 241-249.
Na prethodnoj strani ugradeni stabiiizatori lee na strani progresivnog oporezivanja dohotka, a na
strani rashoda to su razni transferi i druge refakcije.
Jozef Pechman, Uloga fiskalne politike u okviru ekonomske politike Sjedinjenih Drava, Univerzitet
danas 9-10/66.
Koncept ugradene fleksibilnosti u literaturi se po tradiciji ograniava na automatske reakcije poreskih
prihoda i ekonomskih transfera (J. Lott, Stabilite montaire et expansion economique. Revue

217

Fiskalna strategija

potpuno ukloniti oscilacije u kretanju nacionalnog dohotka. Jer, poreska progresija


je uvek manja od 100%, naknade nezaposlenim su uvek manje od gubitka usled
nezaposlenosti, a i ekonomski transferi ne mogu da kompenziraju u potpunosti
gubitak odreenih ekonomskih sektora. Zbog toga, ovi automatski modifikatori
nisu dovoljni za odravanje stabilnosti u tokovima ekonomskih sistema. Pored
toga, ugraene elastinosti fiskalnog sistema mogu delovati i negativno. U
uslovima stabilnog rasta, sistem progresivnog oporezivanja moe delovati u pravcu
smanjenja raspoloivog dohotka, pa, sledstveno tome, i zaposlenosti. Na taj nain,
automatski ugraeni stabilizatori mogu biti izazivai deflatornih tendencija. Ovo
negativno delovanje dolo je do izraaja u privredi SAD, pod nazivom fiscal
drag.202 Uzlazno kretanje deficita u budetu
T
1
Eaut. = (di + dx ) 1 + 1 i (1 ) + (idpi + xdpx mdpd )

a c
1
(1 ) + dp (c dc (1 ))
(dt + dx ) (1 + ti ) (1 ) +

+ (idpi + xdpx mdpm ) / / [ + td ) ] + dp (1 ) (c ) (1 + ti )

} {

C (1 td )

gdpg + ldw ) ) (1 td )

gde su: - marginalna sklonost potronji; 1/ - multiplikator; x - izvoz; m - uvoz;


T
= 1 + 1 i (1 ) - obim rashoda potronje; g - javna kupovina dobara
a c
i usluga; 1 - zaposlenost javnog sektora; p - indeks cena dobara neto potronje
indirektnih poreza; w - indeks stope javnih najamnina; Ti i Td - prihodi od
indirektnih i direktnih poreza; ti i td - marginalne stope indirektnog i direktnog
oporezivanja; i - privatne investicije; v = i + c + g + l-m; m = (i + c + g + x); pc =
p (1 + ti); Ti = pcti; Td = (pvY - Ti) td + y; pv = p,i + pcc + pgg + wl + pxx - pmm;
c=

Ry Y Ti Td
Pc

+ ;

pi = pg = px = w = p = pm = 1;

a - prosena sklonost potronji.


Pri punoj zaposlenosti, nazvano fiskalni impulsi (fiskalni drag) vri na
privredu automatski usporavajui uticaj. Ako privatna potranja raste dovoljno brzo
da neutralie fiskalni impuls onda dolazi do spraavanja porasta cena. Meutim,
rast privatne potronje vrlo retko nastupa u pravo vreme da bi eliminisao fiskalni
impuls. Stoga neminovno dolazi do porasta nivoa cena.
202

deconomie politique 1/63, N. W. Heller, C.E.D.S. Stabilizing badget policy after ten vears, A.E.R.
septembar 1975. i J. Lebraty, Les stabilisateurs fiscaux, R.E.P. 1-2/1965).
Analitiki okvir za ukazivanje nedostatka ugrad. stabilizatora moe biti budetski suficit ili
deficit u uslovima pune zaposlenosti. Komparativnom analizom budetskog suficita ili deficita sa
makroekonomskim veliinama (nac. dohodak) u uslovima pune zaposlenosti moe se doi do saznanja
koje mere treba preduzeti da bi se otklonili nedostaci ugradenih automatskih stabilizatora.

218

Javna ekonomika versus javne finansije

Naslanjajui se na kvantitativnu aparaturu Carv E. Browna, Assar Lidbecka


i Richard Musgravea, Holen B. Junza i C. Fuaa, Bent Hansen203 uz asistenciju
Wayne W. Snydera prezentirao je svoj model automatskih efekata fiskalnih mera.
Meutim, iako Bent Hansen detaljno specificira automatske efekte
fiskalne politike, ipak, njegov model je dosta glomazan za ekonomsku analizu.
Potrebno je, naime, imati informacije o kretanju veoma velikog broja (skoro svih)
makroekonomskih veliina.
Stoga je, po naem miljenju, prikladniji model Richarda Musgravea,
koji je, reagovanje promena poreskog prihoda T na promene nivoa nacionalnog
dohotka Y, izrazio u obliku lune elastinosti.204
B
B
Et = 0
Y
Y0
gde su To i Yo poetni nivoi prihoda i dohotka. Komponenta Et meri procentualnu
promenu prihoda, koja nastaje kod odredene procentualne promene dohotka, i
zavisi od poetnog nivoa poreskih stopa, progresivnosti strukture poreza i
reagovanja poreske osnovice na promene ukupnog dohotka. U progresivnom
modelu oporezivanja srazmer t poreskog prihoda T prema poreskoj osnovici B
raste kada raste poreska baza. U zavisnosti od vrste poreza, poreska osnovica
B jednaka je oporezivom dohotku, najamnina, bruto primanjima, oporezivoj
vrednosti nekretnina itd. Formula elastinosti glasi:205
t
t
Et = 0
B
B0
gde je Et elastinost prosene zakonske poreske stope t u odnosu na promene
poreske osnovice B.
Za poresku osnovicu, koja zavisi od promene ukupnog dohotka, kao
oporezive baze, formula elastinosti (reagovanja na promene u dohotku) glasi:
T
T
Et = 0
Y
Y0

203
204
205

Bent Hansen, Le politique dans sept pays 1955-1965, OECD, Paris, mart, 1969, str. 33.
R. Musgrave, Teorija javnih finansija, Beograd, 1973, str. 415.
Ibidem, str. 416.

219

Fiskalna strategija

Kombinovanjem Et i Eb moemo dobiti novi izraz Er - vrednost elastinosti


prihoda prema dohotku, koja varira, direktno, sa Et i Eb206, ili

B
Er = 1 + Er 1 Eb
B0

pa iz toga sledi:

t
Er = Eb Et 1
t0

Alternativna formulacija moe se dobiti iz sledeeg sistema jednaina


T = tB

t = t ( B)

B = B (Y )
t = t B ( Y ) B ( Y )
Promena prihoda sada je jednaka zbiru prosene zakonske stope puta
promena osnovice, plus poreska osnovica puta procenat zakonske stope:207
dT
= t B ( Y ) B1 ( Y ) + B ( Y ) t B ( Y ) B1 ( Y )
dY
Meutim, ukoliko nestabilnost nastaje zbog akceleratorske funkcije
investicija onda je potrebno izvriti usklaivanje budetskih parametara radi
ugraivanja deceleratora. Musgrave je u kvantifikaciji deceleratora investicija
poao od siedeeg sistema jednacina208:
Yn = Cn + In + Gn

Cn = c ( Yn 1 Tn ) + A
In = ( Yn 1 Yn 2 )

Tn = tYn 1 + R ( Yn 1 Yn 2 )
Gn = R + ( Yn 1 Yn 2 )

gde su: Cn - privatna potronja, In - investiciona tranja; c - granina sklonost


potronji; A - autonomna potronja stanovnitva; - deo uveanog nacionalnog
dohotka za investicije; R - konstantni deo budetskih rashoda; - koeficijent
smanjenja budetske potronje i R - poreska stopa na poveani nacionalni
dohodak.
206
207
208

Ibidem, str. 416.


Ibidem, str. 417, fusnota br. 13.
Ibidem, str. 421.

220

Javna ekonomika versus javne finansije

Vremenski raspored deceleracije Musgrave je postavio tako da koincidira


sa rasporedom akceleracije investicija:
Yn = c (1 t ) + cR Yn 1 [ R ] c Yn 2 + A + R
Time je, u osnovi, formulisan model budetskog deceleratora koji treba
da hipnotie inflatornu pukotinu investicija u dejstvu na nacionalni dohodak209 to
je Musgraveu posluio za kvantitativno opredeljivanje nivoa makroekonomske
ravnotee (Z):
Z=

A+R
1 c (1 5)

U simplificiranoj formi prof. Neme210 prezentirala je stabilizatorske fiskalne


akcije preko redukcije investicionog multiplikatora. Po ovom autoru investicioni
multiplikator u prisustvu poreza iznosi:
dYt = dl

1
1 c + c

dT
dYt

Poto je dT/dYt = s, investicioni multiplikator dobija sledeu formulu:


dYt =

dl
1 c + cs

Uporeivanjem ove jednaine sa jednainom investicionog multiplikatora


u odsustvu poreza dobija se stabilizacioni efekat:
1

dY
cs
=
dY0 1 c + cs

koji praktino predstavlja odnos izmeu dYt i dYo:


dYt = dl + cdYt cdT
dY0 = dI + cdY0
odnosno
dYt
1 c
=
dY0 1 c + cs
209

210

No, matematska rezonovanja Hicksa i Samuelsona vodili su Musgravea da prezentira i modifikovanu


verziju Yn: yn = (1 - Q): yn.! Yn.2 + A+ R, uz uslov da je y = c (1-t) i Q = Q = G, i da simboli reprezentuju
sledee veliine: y - sklonost potronji dohotka pre poreza, u = Q-ct -isti decelerator. Pri tom je
uvoenje t ekvivalentno sa varijacijama c, dok je decelerator rashoda ekvivalentan obmutoj promeni.
C. Neme, La stabilisation automatique de le conjuncturelle par les recettes fiscales, Statistiques et
etudes financieres, No 232/1968, str. 631-657.

221

Fiskalna strategija

Brojnim kvantitativnim analizama (V. Tanzi i G. Ruggeri) je merno dejstvo


automatskih stabilizatora na kratkoronu stabilnost privrede i njenu sposobnost
rasta, pri emu su pod automatskim ili ugraenim stabilizatorima, smatrani privredni
mehanizam koji menjaju stepen fluktuacije bruto nacionalnog proizvoda i koji
u svom delovanju ne zahtevaju preduzimanje diskrecionih mera. Radi se, dakle,
o stabilizatorima koji se neposredno tiu dravnog budeta: porezi i transferna
plaanja na bazi simulacije Whartanovog modela ekonometrijskog predvianja
(M. K. Evans - L. R. Klein). Rezultati analiza pokazuju:211 1) da su automatski
stabilizatori efikasni u kratkoronoj perspektivi, poto smanjuju potencijalno
opadanje realnog proizvoda u periodima recesije za proseno 47%; 2) da trajanje,
intenzitet i uzroci recesije nemaju nikakvo znaajno dejstvo na kontraciklinu
mo stabilizatora i 3) da je njihovo restriktivno dejstvo na dugoroni previdni rast
minimalno, osim u periodima kada su blage recesije praene naglim i dugotrajnim
oivljavanjem privredne aktivnosti.
9.2.2. Diskrecione poreske i budetske mere
Diskrecione mere212 odnose se na varijacije u kretanjima budetskih rashoda
i prihoda. Diskrecione mere fiskalne politike, tj. donoenje odluka u fiskalnom
sistemu u zavisnosti od specifine situacije u ekonomskom sistemu, odnose se na
varijacije na strani budetskih rashoda i prihoda. Svesne promene u rashodima ili
poreskim stopama u cilju postizanja ekonomske stabilizacije upravo reprezentuju
diskrecionu politiku.
Na strani budetskih rashoda nalaze se razliiti programi transfemih
izdataka i izvoenja javnih radova. Na strani budetskih prihoda manipulisanje
fiskalnim parametrima (stopama) je znaajan instmment diskrecione politike.213
S obzirom da su svi porezi osetljivi na ciklina gibanja, to prihodi od poreza
treba da nadproporcionalno odraavaju promenu u kretanju nacionalnog dohotka.
Carl Shoug214 je izneo nekoliko naina koji osiguravaju da se povea elastinost
delovanja fiskaliteta na ciklina kretanja: 1) mogue je to postii na bazi uskladivanja
strukture poreskih stopa i olakica u plaanju poreza bez promene ukupnih prihoda
od poreza u poetnom stadijumu (pretvoriti npr. porez na bruto dohodak po
proporcionalnoj stopi u porez na neto dohodak po proporciji i razgranati sistem
povlastica), 2) definisanjem poreske osnovice na takav nain da ukljui elemente
poreske osnovice koji se javljaju za vreme prosperiteta (ukljuivanje dobitaka od
kapitala u obliku vrednosnih papira u redovni dohodak, npr.) 3) plaanje poreza
treba da ide u korak sa rastom prihoda na koje se fiskus plaa, 4) ubrzano vraanje
jednog dela ve plaenog poreza i 5) promena poreskih stopa, oslobaanje od
poreza i odbici od poreske osnovice usled promena u uslovima privredivanja. Prva
211
212

213

214

Ruggeri C. Guseppe, Automatic Stabilizers, Business Cycles, and Economic Growth, Kyklos, Basel,
VI. XXVI., broj 2 od 1973, str. 288-306.
Aplikacija diskrecionih mera fiskalne politike na domenu ekonomske stabilizacije trpi nedostatak
odreivanja time-lagsa za donoenje ad hoc akcije. Efikasnost pojedinih ad hoc mera diskrecione
fiskalne politike zavisi u velikoj meri od prvog momenta.
Paralelno sa faktorom vremena, u javnim finansijama i vremenskog usklaivanja izmedu kretanja
fin. agregata sa tokovima tranje, u finansijskoj literaruri izuavaju se i prezentiraju stavovi u autom.
akciji ili diskrecionoj stabilizaciji. (A. Peri, Vremenska usklaenost i njeni problemi u tokovima
javnih finansija, Ekonomski anali 20/1966. str. 85).
Carl Shoup, Taxation and Fiscal Policy in incoms stabilization for a Developing Democracy, N. E.
Milkan, Yale, 1953, str. 278.

222

Javna ekonomika versus javne finansije

tri stava poveavaju efikasnost ugradenih stabilizatora, a druga dva odnose se na


diskrecione mere fiskalnog sistema. Ovi metodi poveavanja efikasnosti ugradenih
stabilizatora i diskrecionih mera vezani su za tlo SAD, tj. za razvijenu kapitalistiku
privredu sa vrlo diversifikovanom privrednom strukturom. Stoga se oni ne mogu
generalisati. Od ukupno pet naina koji poveavaju fleksibilnost poreskih vrsta
u uslovima ciklinog kretanja, samo dva mogu pretrpeti manje kritike. Naime, u
uslovima inflacije prelazak sa proporcionalnog oporezivanja na progresivni model
zahvatanja ima svoju logiku. No, nije razumljivo emu razgranati sistem povlastica
i beneficija. Njih treba reducirati i na taj nain proiriti fiskalnu osnovicu. To moe
da vai u uslovima inflacije ili samo za niske dohotke koji znatno trpe inflatorne
pritiske. Drugi stav Shoupa moe se verifikovati, s obzirom da poveava redovni
dohodak, koji predstavlja oporezivu materiju. Trei nain ne moe se verifikovati
za ciklina kretanja. Jer, plaanje poreza u uslovima inflatomog trenda treba da je
vee od kretanja dohotka. Dakle, u takvim uslovima stopa rasta fiskalnih prihoda
treba da je vea od stope rasta dohotka. U tome je smisao stabilizacionog efekta
oporezivanja. etvrti i peti stav Shoupa takoe se ne moe verifikovati, jer su oni
karakteristini za promenu poreskih stopa, oslobadanja i olakice. To, stoga, to su
ovim manevri vezani za deflatome tendencije, a ne za inflatome impulse. Fiskalne
dedukcije i diskriminatorsko oporezivanje su vie karakteristini za deflatornu
neravnoteu u privredi nego za inflatorsku neravnoteu. Druga primedba bi se
odnosila na analitiki okvir razmatranja osetljivosti poreza na ciklina gibanja.
Naime, cikline fluktuacije se ne mogu razmatrati sa aspekta nishodnih i ushodnih
kretanja. To, stoga, to nishodne i ushodne oscilacije u ekonomskim tokovima
drutvene reprodukcije nemaju isti smer sa kretanjem poreskog rezultata. Naime,
stabilizaciono dejstvo fiskaliteta podrazumeva asimetrino kretanje fiskalne mase
od faze privrednog ciklusa. Fiskaliteti se u globalu smanjuju u deflatomom periodu,
a poveavaju u inflatomoj situaciji. Medutim, promene u fiskalnim stopama ili
fiskalnim osnovicama mogu u pojedinim vremenskim intervalima da dovedu do
protivurenosti u realizaciji ciljeva fiskalne politike. Smanjivanje raspoloivog
dohotka koji je namenjen potronji, putem poveavanja poreza za vreme inflatome
napetosti u privredi, imae negativnog odraza na socijalne grupe sa niskim i fiksnim
dohocima koji imaju vrlo visoku prosenu sklonost potronji.
Dakle, zbog stabilizacionog interesa dolazi do preraspodele inflatomih
tereta, pri emu je koeficijent optereenosti nii kod onih grupa stanovnitva koji
su nosioci viih ili visokih dohodaka. U takvim uslovima dolazi do sukoba dva
cilja: cilj stabilizacionog kursa i cilj ravnomemog rasporeda fiskalnog optereenja.
Dakle, princip ravnomemosti u oporezivanju dohotka u koliziji je sa ciljem fiskalne
politike na stabilizacionom frontu.
Prof. Hansen je u navedenom radu formulisao mode diskrecionih efekata
fiskalne politike na sledei nain.215
1
Edel = (dgd + dl ) (1 + ti ) + gdpg + ldw (1 ) (1 td ) cdti

a (1 ) Ydtd ( (1 ))

215

Ibidem, str. 34.

223

Fiskalna strategija

gde su: dgd - varijacije obima javnih nabavki domaih dobara; dl - varijacija obima
javne kupovine radne snage; gpdg i ldw - varijacije kupovina javnog sektora
domaih dobara i usluga prema varijacijama cena i najamnina; - marginalna
sklonost potronji; cdti - diskrecione varijacije neto indirektnih poreza; ydtd diskrecione varijacije neto direktnih poreza; ti i td - marginalne stope indirektnih
i direktnih fiskaliteta; a -prosena sklonost potronji; 1/ - multiplikator; marginalna sklonost uvoza; -konstanta;
= 1 ti (1 ) (1 td )
Interna fleksibilnost budetskog sistema i inkorporirani stabilizatori
fiskalne strukture u kolaboraciji sa diskrecionom politikom mogu doprineti
konstrukciji konjunktume budetske politike, po kojoj je, u uslovima restriktivnog
delovanja na kupovnu mo, likvidni disponabilitet i globalnu tranju, senzibilitet
fiskalnih prihoda prema varijacijama dohotka vei od jedinice, i obmuto u uslovima
ekspanzivnog delovanja na efektivnu tranju.
9.3.3. Formula flexibility
Formula fleksibilnosti predstavlja simbiozu prethodna dva instrumenta,
odnosno kombinaciju automatske i diskrecione budeteske politike. Ovaj
instmment stupa u dejstvo u momentu kada nastupe odreene devijacije u
ekonomskom sistemu, iji su osnovni indikatori procenat pada nacionalnog dohotka
i procenat rasta nezaposlenosti. A to su pouzdani indikatori da treba smanjiti
fiskalne stope i poveati javne rashode da bi se prebrodila recesija. Sa promenom
veliine nacionalnog dohotka nastupa zakonski regulisani sistem, pri emu se
naputaju konstantni budetski i poreski parametri. Stoga, formula fleksibilnosti,
u stvari predstavlja dinamiki razraen sistem ugraenih stabilizatora, jer se
menjaju stmktume relacije u kretanju dohotka i poreza. Specifian oblik formule
fleksibilnosti glasi: (formula), de su: yd - raspoloivi dohodak, y -nacionalni
dohodak, (1 - 7t - % od nacionalnog dohotka koji postaje raspoloivi i n -smanjenje
poreske stope usled recesije.
Howard Pack216 pokazuje kako formula fleksibilnosti deluje na promenu
odnosa izmedu drutvenog proizvoda i raspoloivog dohotka. Pack to ini
ubacivanjem n u sistem ugradenih stabilizatora. Dakle u jednaini: Yd = YG n) ubacuje se komponenta ri koja odraava smanjenje promene stope za vreme
recesije radi poveanja raspoloivog dohotka, poveanja potranje i investicija,
to bi uticalo na oivljavanje privrede. Medutim, ova formula Packa nije
karakteristina za eiiminisanje inflatornog jaza, tj. nema snagu za smanjenje
inflacionog ekcesa. Iz tih razloga, mi se opredeljujemo za onu formulu koju je
prezentirao R. Musgrave.217
Kompenzatorska uloga formule fleksibilnosti ima sledei izraz:

216
217

Howard Pack, Formula Flexibility: Qantitative Appraisal in Studies in Economic Stabilization,


Washington 1965, str. 7.
R. Musgrave, op. cit., str. 447-452.

224

Javna ekonomika versus javne finansije

T
cEt 0
Y0
=

T
1 c 1 Et 0
Y0

gde su - koeficijent elastinosti, c - granica sklonosti potronji, Et - elastinost


fiskalnih prihoda; To - porezi u baznom periodu i Yo - nacionalni dohodak u
baznom periodu. Ova jednaina je prihvatljivija od prethodne iz razloga to se
za inflatornu progresiju nacionalnog dohotka vezuje komponezatorska funkcija
fiskaliteta.218 Jer, ukoliko vrednost koeficijenta varira u zavisnosti od varijacije Et i
To/Yo, onda ta ista vrednost ne moe dostii jedinicu, po uslovom da je c<l. A poto
je Et(To/Yo) = T/Y, to se gornja jednaina moe napisati u sledeoj alternativnoj
formuli (formula fleksibiliteta):
T
c
Y
=
T
1 c 1

Y
gde su T - porast naplaenih fiskalnih prihoda i A - porast nacionalnog dohotka.
9.2.4. Neto efekat fiskalne politike
Pored navedenih mera i instrumenata, danas se upotrebljava i fiscal
leverage, koji ocenjuje neto efekat fiskalne politike na nacionalni dohodak
i finalnu tranju u pravcu kontrakcije i ekspanzije. Matematiki izraz fiscal
leverage glasi:219
IFL =

1
( G + aR jT )
1 c

gde su: G - javni rashodi za dobra i usluge, T - fiskaliteti, R - transferi, a - marginalna


sklonost potronji korisnika transfera, j - marginalna sklonost potronji poreskih
obveznika, c - marginalna sklonost potronji od prosenog dohotka i IFL - neto
efekat fiskalne politike.220 Isto tako, stopu neto-efekta fiskalne politike moemo
izraunati i na sledei nain (Jurkovi):
218

219
220

Uporedi: C. D. Delorme - H. Haykawa, The Specification of the Demand for money and the Builtin Flexibility of Taxation in a Multiplier-Accelerator Model, Public Finance 1/77, str. 48- 54; W. J.
Boyes, Buit-in Flexibility of Taxation and Stability in a Simple Dynamic IS-LM Model; A Comment,
Public Finance 2/75, str. 268-271; D. A. L. Auld, Multiplier Analysis and the Complementarity of
Govemment Expenditures, Finazerchn 3/74, str. 464-468; P. E. Smith. Recent Approaches to Dynamic
Stability in Macro-Economic Models, Public Finance 1/70, str. 1-24; O. Arhkipoff, Multiplicateur
inflation et stagnation, Revue de Science financiere 2/74, str. 263-301. i T. de Montbrial, Note sur
lequation integrale du multiplicateur Keyesien, Revue economique 4/73, str. 665-672.
C. Brown, Fiscal Policy in the Thirties: A Reppraisal, American Economic Review, Vol. 46., br. 5, str.
857-880, i L. Sheng-Yi, Fiscal leverage in Singapure, Public Finance 2/77, str. 267- 288.
Primena ove formule je veoma komplikovana, s obzriom da je veoma teko ustanoviti (izraunati)
sklonost potronji korisnika transfera (a) i sklonost poreskih obveznika (j).

225

Fiskalna strategija

NEEP

Ri Pi
100
Ri 1

gde su: Ri - javni rashodi u godini, Pi - javni prihodi u i-tom periodu, koji su
uslovljeni tekuim merama fiskalne politike. Ovim putem se lake i bre dolazi do
neto-efekta fiskalne politike. No, egzaktniji model fiscal leverage imao bi neto
proirenu formu. Tzv. neto-efekat fiskalne politike u generiranju globalne tranje
moemo izraziti pomou sledee formule:
NEEP =

Gf + Gi + Gt + T
G0

gde su: Gf - porast funkcionalnih rashoda, Gi - porast javnih investicionih


rashoda, Gt - porast transfernih javnih rashoda, T - diskrecioni porast fiskalnih
prihoda, Go -volumen javnih rashoda u baznom periodu i - marginalna sklonost
potronji.
Polazei od sledeeg sistema jednaina:
Y =C+I+G+L+XM
pyY = pcC + piI + pgG + wL + pxX pmM
pyY Ti Td
c=
+
pc
Ti
c
M = (C + I + G + X )
pc =

(gde su: Y - nacionalni dohodak, C - potronja, I - investicije, G - javni rashodi


za dobra i usluge, L - javni rashodi za line dohotke, X - izvoz, M - uvoz, w
- indeks nadnica, p -indeks cena potronih dobara po odbitku posrednih poreza,
Td - direktni porezi, Ti -indirektni porezi, td - marginalna stopa direktnih poreza i
ti - marginalna stopa indirektnih poreza; ,, - parametri; py, pc, pi, pg, px, pm odgovarajui indeksi cena za Y, C, I, G, X i U), Hansen je (sa pi = pg = px = W =
p = pm = 1) opredelio globalne neto efekte budetske politike:
Etot =

1
(dG + dL ) + (1 ) (Gdg + Ldw ) (1 ) dTi (1 ) dTd ,

1d (1 )

gde su: - marginalna sklonost potronji, , - marginalna sklonost uvozu, Gdg promene dravnih rashoda za robe i usluge usled promena cena i Ldw - promene
dravnih rashoda usled promene nadnica. Konano, globalni neto-efekat budetske
politike moe se obraunati i na sledei nain (Jurkovi):
GNEBP =
226

1
1 m G (c m ) (T Tr )
1 c + m

Javna ekonomika versus javne finansije

gde su. GNEBP - globalni neto-efekat budetske politike, c - prosena sklonost


potronji, m - prosena sklonost uvozu, G - budetski rashodi za pokrie
materijalnih trokova i investicija, T - fiskalni prihodi i Tr - transferni rashodi.
Pokuaj merenja stabilizacionih uinaka politike drutvenog finansiranja
na tranju u nas uinio je prof. Jurkovi,221 dodue modifikacijom amerikog,
nemakog i holandskog modela budetskog salda. U modelu222 su distancirani
diskrecioni i automatski efekti fiskalne politike (prva faza analize), i uinak
delovanja poiitike drutvenog finansiranja na tranju (druga faza analize) izraen
je indeksom:
I=

Gi Tdr
100
Gi

gde su Gi - prirast ukupnih drutvenih rashoda u tekuem periodu, Tdi - porast


drutvenih prihoda u tekuem periodu (pod uticajem diskrecionih mera politike
drutvenog finansiranja), Gi - ukupni drutveni rashodi u prethodnom periodu.
U treoj fazi analize opredeljuju se ekspanzivni ili restriktivni efekti drutvenog
finansiranja na tranju:
E=It
(gde je t stopa strukturne neutralnosti, kao zbir prenetog rasta cena iz prethodnog
perioda i programirane stope rasta). Pri tome je pozitivan ili negativan predznak
E indikator ekspanzivne ili restriktivne politike drutvenog finansiranja. Najzad,
etvrta faza analize reprezentuje konanu ocenu delovanja fiskalne politike na
tranju u zavisnosti od toga da li je politika drutvenog finansiranja bila ekspanzivna
ili restriktivna, odnosno da li je stopa rasta tranje bila iznad ili ispod strukturne
neutralnosti - to treba da opredeli inflatomo ili kompenzatorsko delovanje fiskalne
politike iako model polazi od ukupnog. a ne od likvidnog salda.
Kvantitativne analize prof. Jurkovia pokazuju da je politika drutvenog
finansiranja u itavom periodu bila ekspanzivna, budui da je stopa neto efekta
fiskalne politike na tranju permanentno iznad stope strukturne neutralnosti.
Destabilizacioni uinak politike drutvenog finansiranja pozitivno je koreliran
sa stopom rasta inflacije (rast trokova ivota) i deficitom spoljnotrgovinskog
bilasna (rast eksterne neravnotee). Destabilizacioni efekti fiskalne politike
proistiu iz viegodinje neuskladenosti politike drutvenog finansiranja opte
i zajednike potronje sa monetarno-kreditnom politikom, politikom raspodele,
221
222

Dr P. Jurkovi, Problemi funkcionisanja sistema i politike drutvenog finansiranja, Finansije 11-12/80,


str. 756-778.
U osnovi, inovirana istraivanja prof. Jurkovia reprezentuju poboljanje ranijeg kvantitativnog
obrauna neto-efekta globalne fiskalne i politike na formiranje tranje i neto-efekta diskrecione
fiskalne politike na tranju u formi specifine aplikacije fiscal leveragea u SFRJ. Analiza izvrena u
periodu 1975-77. god. pokazala je da budetska politika ne deluje na redukciju fluktuacija agregatne
tranje usled neelastine poreske politike i politike automatskog troenja resursa. Potvrdena je,
zapravo, ciklinost fiskalne politike, budui da je u periodu visoke konjunkture ekspanzivna, odnosno
restriktivna u periodu dekonjunkture. Stopa neto-efekta na tranju, stoga, prevazilazila je stopu
struktume neutralnosti (Dr P. Jurkovi, Fiskalna politika u ekonomskoj teoriji i praksi, Informator,
Zagreb, 1977, str. 138-142. i Dr M. Kranjec, Procena stabilizacionih efekata sistema drutvenog
finansiranja u razdoblju od 1964. do 1973. god., s pomou Bent Hansenova modela, u Dr K. BogeovDr P. P. Jurkovi (Red. Sistem).

227

Fiskalna strategija

platnobilansnom politikom, politikom cena, investicionom politikom i dr.


parcijalnim politikama sveukupne ekonomske politike. Prociklinost fiskalne
politike posledica je neelastinog i autonomnog kretanja obima, strukture i
dinamike opte i zajednike potronje na svim nivoima DPZ i fondova. Ekstenzivni
i stihijski razvoj neprivrede i permanentno proirivanje prava anticipativno su
uslovljavali eksploziju rasta drutvenih rashoda, koji su, sa stanovita raspodele
nacionalnog dohotka, ve dostigli kritinu taku apsorpcije novostvorene vrednosti
s prevaljujuim karakterom na akumulaciju. Diskrepanca izmeu breg rasta
drutvenih rashoda i sporijeg rasta drutvenih prihoda popunjava se deficitarnim
finansiranjem, koje je u pojedinim godinama dosezalo i do 10% ukupnih drutvenih
rashoda. Nemogunost dalje ekspanzije fisklanog optereenja (koje se ve
konvertovalo u trokovnu inflaciju) u korelaciji sa ritmikom drutvenih rashoda
produkovala je porast angaovanja primarne emisije, naroito na nivou saveznog
budeta, koji je apsorbovao izmeu 25,4% i 44,0% primamog novca emisionog
instituta.223 Visoki stupanj vertikalne i horizontalne decentralizacije, horizontalna
fragmentacija optedrutvenih i zajednikih potreba, prenaglaeni pluralizam
samoupravnih interesa, isparcelisanosti finansijskih autonomija i suvereniteta,
suavanja ekonomskog reljefa drutvenih rashoda, namenska predestiniranost
drutvenih prihoda, neharmonizovanost fiskalne strukture, neunificiranost
finansijskih parametara, hipertrofiranost institucija drutvene nadgradnje
oslabili su mehanizme finansijske koordinacije i sinhronizacije, i derogirali su
antiinflatomu politiku drutvenog finansiranja opte i zajednike potronje.224 U
koktelu inflacije trokova i inflacije tranje nije redukovano fiskalno optereenje
niti su limitirani drutveni rashodi, niti se iskorenilo deficitarno finansiranje niti
je korieno suficitamo finansiranje (za drutvene rezerve, za otplatu dugova, za
kratkorono otklanjanje poremeaja u strukturi ponude i dr.).225
9.2.5. Time-lags i vremenska retardacija fiskalne politike
S obzirom da su stabilizacione mere korektivnog kompenzatorskog
dejstva, da automatizam daje sline rezultatc, kao i fiskalni diskrecionalizam
i da nema veito primenljivog tipa spasonosnog prilagoavanja to se izlaz niora
traiti u razvoju dugoronog planiranja. Poboljanje analitike vrednosti ugradcnih
stabilizatora, diskrecionih mera fiskalne politike, formule flcksibliteta i fiscal
leveragea moe se uiniti putem poboljanja prcciznosti planova i prognoza o
kretanju nacionainog dohotka, uticanjem na smanjenje vremenskog pomaka (timelagsa) kod donoenja mera fiskalne politike i poveanjem stupnja koordinacije
izmeu mera instrumenata fiskalne politike i drugih mera i instrumenata ekonomske
politike.
Od fiskaine poiitike se zahteva da bude budna sa svojim ugraenim
stabiiizatorima, da ima razraenu iroku lepezu diskrecionih mera, tj. mera za
223
224

225

Ve u 1992. godini primarna emisija pokriva 97% budetskih rashoda.


U 1977. god. uee prihoda federacije u ukupnim fiskalnim prihodima iznosilo je 34%; dok se ovo
uee prihoda centralnog budeta u zemljama OECD kretalo od 43% u SAD do 73% u B. Britaniji
(45% u Z. Nemakoj i vedskoj, 45% u Kanadi, 48% u Francuskoj, 50% u Austriji i Svajcarskoj, 61%
u Australiji, 62% u Belgiji, 63% u Holandiji i 65% u Italiji). lzvor: National Acounts Statistics of
OECD Countries 1960-77, Paris, 1979. god.
Dr M. Hanekovi, Budetski sistem, Ekonomski institut, Zagreb, 1975. god., str. 26.

228

Javna ekonomika versus javne finansije

donoenje odluka u zavisnosti od varijacija na strani budetskih prihoda i rashoda


(investiciono ulaganje drave, raziiiti programi transfernih plaanja, promene
poreskih stopa), kao i da putem formule flexibility izbegne time-lags.
Za promene budueg toka dohotka vcoma je vano pravilno vremenski
rasporediti finalne efekte da bi se kompenziralc promene. Za obezbeenje elastine
fiskalne politike potrebno je 1) redukovati na minimum retardaciju izmeu pojave
potrebe usklaivanja politike i sagledavanja te potrcbe, 2) sagledati potrebe
promena politike i sprovoenje tih promena i 3) uvesti promene politike njihove
realizacije u efektivnoj promeni nivoa dohotka.226
Vremenska retardacija dejstva fiskalne politike, po prirodi problema,
moe da se ilustruje procesom multiplikacije, koji je pokrenut promenom javnih
rashoda.227
Yn Y0 = G + cG + c2 G + ... + cn G =

1
G
1 c

gde su: G - javni rashodi; c - granina sklonost potronji; Yn - nacionalni dohodak


u n-tom periodu; Yo - nacionalni dohodak u baznom periodu.
U svojoj analizi Ando i Brown228 razlikuju pet faza vremenske retardacije:
1) spoznaja destabilizacionog procesa i potrebe promena; 2) priprema odluka
javnih vlasti; 3) izrada programa varijacija tokova javnih rashoda i prihoda; 4)
plan modifikacijc tranje na osnovu fiskalnih promena i 5) proraun efekata na
proizvodnju usled modifikacije obima i strukture tranje. Ovaj koncept u skladu
je sa kibernetskim rezonovanjem u sistemu fiskalnog upravljanja, koji implicira
a) fiskalne parametre; b) fiskalne informacije; c) fiskalno planiranje; d) fiskaino
programiranje i e) fiskalno odluivanje.
W. L. Smith i R. L. Teigen229 su podelili time-lags na 1) internu retardaciju
(inside lag); 2) intermedijernu retardaciju; 3) eksternu retardaciju (outside lag) i 4)
distributed lags. Paul Coulbois je prvu i treu retardaciju ovih autora dekomponovao
na retard de perception, odnosno retard administratif, retard de decision i
retard de production,230 to, u stvari, predstavlja analogiju retardiranog procesa
Moshrava, Andoa i Browna. M. H. Willes231 je, prihvatajui prvu dekompoziciju
retardacije Ando-Browna, kvalifikovao vremensku retardaciju monetarne i fiskalne
politike po mesecima:

226
227
228
229
230
231

Milton Friedman. A Monetarv and Fiscal Framenwork for Economic Stability, American Economic
Review, jun 1948, sv. 38. str. 245-264.
R. Musgrave, Teorija javnih finansija, Bgd., 1973, str. 413.
Ando and Brown, Stabilization Policies, Lags in fiscal and Monetary Policy, Prentice-Hall, 1973, str.
501.
Smith and Teigen, Readings in Money, National Income and Stabilization Policy, Homewood, 1965.
str. 29-32.
Paul Coulbois, La politique conjuncturelle, Paris, 1971, str. 244-246.
M. H. Willes, Lags in Monetary and Fiscal Policy, u Money, Banking and Monnetary Policy, New
York, 1970, str. 531.

229

Fiskalna strategija

Retardacija monetarne i budetske politike u mesecima


Vrste retardaci je
1. Interna retardacija:
- retard de perception
- retard administratif
2. Intermedijalna i eksterna retardacija
Total

Monetarna politika

Budetska politika

3
0
1-20
4-23

3
1-15
1-3
5-21

Time se dokazuje da ne postoji velika razlika izmeu totalne retardacije


monetarne i fiskalne politike, kao to tvrde monetaristi neokvantitativci u korist
monetarnog segmenta. Slika je upravo obrnuta; dakle, u korist fiskalne politike.
No, razlike su u biti zanemarujue. U strukturi vremenske retardacije
obe politike pokazuju razliite time-lagsove: 1) monetarna politika ima nultu
administrativnu retardaciju, fiskalna politika veliku, od 1-15 meseci; 2) monetarna
politika ima veliku intermedijernu i eksternu retardaciju (1-20 meseci), a fiskalna
politika malu, od 1-3 meseca.
Empirijske analize pokazuju da se efekti politike ne ispoljavaju odmah i
u potpunosti, ve neravnomerno i nakon isteka odredenog vremenskog perioda.
Dakle, u pitanju je time-lags, odnosno zakanjenje dejstva politike. U literaturi
egzistiraju mnoge podele i sistematizacije oblika kanjenja (time-lags). Pierce i
Shaw232 razlikuju kanjenje izvrenja (implementation lag) i operativno kanjenje
(operation lag). U okviru prvog oblika zakanjenja razlikuje se kanjenje
prepoznavanja ili the recognition lag tj. vremenski raspon izmeu trenutka u kome
je potrebna akcija i trenutka u kome se ukazala potreba za akcijom od kanjenja
upravljanja ili administrative lag (tj. period vremena koji je potreban da se odluke
donesu i ponu akcije putem instrumentalnih varijabila politike), a u okviru
drugog oblika kanjenja razlikuju se posredno kanjenje ili intermediate lag (tj.
vreme izmedu preduzetih akcija i poetka ispoljavanja na novanu masu i nivo
kamatne stope, kao varijabile posrednih ciljeva) i spoljno zakanjenje ili outside
lag (tj. vremenski period izmeu promena varijabila posrednih ciljeva i promena
varijabila finalnih ciljeva, kao to su cene, zaposlenost, rast), odnosno kanjenje
proizvodenja efekata ili production lag (tj. vremenski interval izmedu promena
u rashodima i poetka delovanja efekata promena na zaposlenost, rast i cene) i
zakanjenja odluivanja ili decision lag (tj. kanjenje izmedu promene varijabila
posrednog cilja i promene nivoa i kompozicije rashoda).233
Za razliku od ovih autora, Friedman234 u okviru time-lags-a razlikuje
kanjenje izvrenja ili implementation lag (tj. vremenski interval izmedu trenutka
232
233

234

D. G. Pierce i D. M. Shaw. Monetary Economics. Theories, Evidence and Policy, Butter-Wonhs,


London-Boston, 1974, st. 438-439.
Za razliku od Piercea i Shawa, prof. Coulbois, uporedo sa Smithom, Teigenom, Willeson, Williamsom
i Wondenbergom, razlikuje tri tipa time-lags: (1) le retard inteme (inside Iag) sa retard de perception
(recognition lag) i retard administratif, (2) le retard intermediaire i (3) le retard externe (outside lag) sa
retard de desioni retard de production, ukljuujui i retard echelonnes (distributed lags), koji su unutar
vremenskog zakanjenja izdiferencirani (p. Coulbois, La politique conjuncturelle, Cujes, Paris, 1977,
st. 236-252, W. L. Smith i R. L. Teigen, Readings inMonev, National Income and Stabiiization Policy,
Homewood, 1965. str. 29-32, M. H. Willes. Lags in Monetarv and Fiscal Policy, u H. W. Williams i H.
W. Woundenberg (Ed.), Money, Banking and Monetary Policy, N. York, 1970).
M. Friedman, Teorija novca i monetarne politike, Beograd, Rad, 1973, st. 262.

230

Javna ekonomika versus javne finansije

kada se oseti potreba da se akcija preduzme i trenutka kada se akcija preduzima)


i operativno kanjenje ili operation lag (tj. vremenski intervai izmeu momenta
uvodenja instrumenata politike u igru i momenta poinjanja delovanja efekata
politike na finalne ciijeve), dok Wrightsman235 raziikuje prvo zakanjenje ili first
time lag (tj. vreme izmedu potrebe za akcijom i preduzimanja akcije) od drugog
zakanjenja ili second time lag (tj. vreme izmedu preduzimanja akcije i dejstva
akcije na promene u finansijskoj i realnoj sferi). Konano, Kareken i Solow236
razlikuju unutranje zakanjenje ili inside tag sa kanjenjem prepoznavanja
ili recognition lag (tj. vremenski interval izmeu trenutka pojave potrebe za
primenom politike i trenutka preuzimanja mera) i kanjenjem akcije ili action
lag (tj. interval izmeu trenutka preduzimanja akcije i trenutka suoavanja
sistema sa promenjenim uslovima) od spoljanjeg kanjenja ili outside lag (tj.
vremenski interval izmedu funkcionisanja sistema u promenjenim uslovima i
trenutku suoavanja nebankarskih sektora sa promenjenom novanom masom i
kreditima).
Respektujui ove momente i potrebe ekonomske stabilizacije, projekciju
fiskalnih prihoda, budetskih rashoda i javne potronje treba temeljiti na prognozi
konjunkturnih kretanja uz anticipaciju oekivanog nivoa inflacije, tj. skoka cena
koje ne sme biti vee od 5-10%, s obzirom da je ova stopa inflacije uglavnom
tolerantna u dananjem svetu.
U inflatomom okruenju, obezbeenje ostrva stabilnosti fiskalnim
manevrima sastavna je komponenta stabilizacione ekonomske strategije. Fiskalna
politika u tom kontekstu treba da ima aktivnu ulogu u procesu uravnoteavanja
konjunktumih spiralnih tokova, koji se stalno opiru odreenim planskim okvirima
na odreenim ekonomskim punktovima drutvene reprodukcije i nivoima
javne potronje. Fiskalni detant237 u smislu smirivanja iritiranog nivoa cena
i zaposlenosti u savremenom svetu, odraz je potrebe revizije stabilizacionog
mehanizma i optimizacije ekonomskog rasta.
Fiskalna politika, delujui na ekonomska kretanja na razliite naine,
izaziva razliite ekonomske efekte: 1) efekti dohotka, 2) efekti likvidnosti i 3)
efekti supstitucije, odnosno stimulacije. Efekti dohotka se postiu direktnim
delovanjem obima javne potronje na tranju roba i usluga domae proizvodnje.
Efekti likvidnosti su rezultat meusobnog plaanja izmeu nosilaca ekonomskih
aktivnosti i korisnika drutvenih sredstava (prihodi i rashodi). Efekat supstitucije,
odnosno stimulacije ogleda se u selektivnom delovanju mera fiskalne politike. Skup
ovih efekata predstavlja globalnu fiskalnu strategiju u optimiziranju ekonomskih
tokova reprodukcije.

235
236
237

D. Wrightsman, An Introduction to Monetary Theory and Policy, The Free Press, N. York, 1976, st.
305-311.
I. Kareken i R. Solo, Summary of Part I, Lags in Monetary Policy, Stabilization Policies Comission of
Money and Credit, Prentice-Hall, 1963, st. 3-8.
H. Brochier, Les instruments fiscaux de la politique conjoncturelle, Repport introductif au Colloque
Universite - Administration, 29-30. mart 1968, str. 614.

231

Fiskalna strategija

9.3. Konjunkturna fiskalna, odnosno poreska politika


Interna fleksibilnost fiskalnog sistema i inkorporirani stabilizatori poreske
strukture u kolaboraciji sa diskrecionom politikom mogu doprineti konstrukciji
konjunkturne budetske politike, po kojoj je, u uslovima restriktivnog delovanja
na kupovnu mo, likvidni disponabilitet i globalnu tranju, senzibilitet fiskalnih
prihoda prema varijacijama dohotka vei od jedinice, i obmuto u uslovima
ekspanzivnog delovanja na efektivnu tranju. Fiskalni i budetski tokovi su,
stoga, u konstalaciji konjunktumih fluktuacija ekonomskih tokova asimetrini i
ireverzibilni.238
9.3.1. Oporezivanje dohotka i konjunkturna politika
Senzibilitet poreza na dohodak, na varijacije dohotka i cena moemo
posmatrati sa aspekta (a) stabiliteta marginalne sklonosti oporezivanja i taksaciji
dohotka i (b) stabiliteta oporezivanja dohotka i elastinosti najamnina prema
konjunkturi.239 Marginalna sklonost oporezivanja dohodaka domainstva (m):
m=

dT
dY

slui za karakterisanje senzibiliteta poreza (T) prema konjunktumim varijacijama


dohotka (Y). Dekomponovanjem dt/dY na dT/dB.dB/Y metodom Mishan-Dicks
Miresux-Blackbuma240 dozvoljava se uspostavljanje stpena progresije
fiskaliteta (T) i oporezivovanih dohodaka (B) za n poreskih obveznika. Stopa poreza
(r) vezana je za oporezivi dohodak agenta u relaciji: r = ayb, u kojoj je porez tog
agenta: t = ry = ayb + 1. Elastinost poreza prema oporezivom dohotku je dt/dy y/t
= b + 1. Ova formula slui za kalkulisanje elastinosti poreza na dohodak fizikih
lica prema dohotku (neto parcijalni dohodak), respektujui fiskalne dedukcije. Iz
jednaine t = ayb + 1 dobija se regresiona jednaina, koja glasi:
log t = ( b + 1) log y + log a
Na bazi ove jednaine Freville je izraunao elastinost neto poreza u
odnosu na oporezivi dohodak. Njegov koeficijent elastinosti iznosio je za 1960.
i 1962. god. 1,68, to je za 0,46 inferiornije od istog Presfovog koeficijenta u
Velikoj Britaniji i za 0,19 superiorniji od istog koeficijenta u SAD.241 Ako se opti
238

239
240

241

H. Brochier, Les instruments fiscaux de la politique conjoncturelle. Statistiques et etudes financiOre


232/68. str. 607-615. i V. Tanzi. Measuring the Sensivitv of the Federal lncome Tax from CrossSection Datta: A. New Approach, Review of Economic and Statistics, maj 1969, str. 206-209.
Hubert Brochier, Les instruments fiscaux de la politique conjoncturelle, Statistique et etudes
financiOres, br. 232/1968, str. 607-615.
John O. Blackburn, implict tax rate reductions with growth progressive taxes, constant progressivity
and a fixed public share, A.E.R., mart 1967, str. 162-169; L. J. Cohen, an empirical measurement of
the built-in flexibility of the individual income tax, A.F.R., maj 1959, str. 532-541; F. J. Mishan and
L. A. Dicks-Mireaux, Progressive taxation in and inflationary economy. A.E.R., septembar 1958, str.
590-606.
Freville je isto tako izraunao da rast dohotka u totalu od 10% inducira rast fiskalnog optereenja za
16-17%, pri emu je marginalna sklonost oporezivanju individualnih obveznika 1,66 puta srednja
sklonost potronji domainstva.

232

Javna ekonomika versus javne finansije

nivo cena povea za p godinje, porez se povava za p(b+l). Tako se dolazi do


nominalnog koeficijenta elastinosti poreza. Meutim, indeksacijom poreza na
line dohotke indeksom trokova ivota dolazimo do redukcije poreskog rezultata
preko smanjenja koeficijenta a. Time eliminiemo nominalni rast dohotka
(inflatomu fiskalnu osnovicu) i odreujemo realni elasticitet poreza. A da bi se
eksplozija cena i eskalacija linih dohodaka, po N. B. de Lavergnee,242 eliminisale,
potrebno je deflocionirati oporezovani i oporezivi dohodak:
ri
= f w ( P, mi ) P
RI
gde su: P - nivo cena; w/P - realna najamnina; mi/P - oporezivi minimum najamnina.
Ukupni fiskaliteti po osnovu poreza na lini dohodak, stoga, moemo predstaviti
na sledei nain:
Tt = T0 (1 + g )

gde su: To - fiskaliteti u baznom periodu; Ti - fiskaliteti u tekuoj vremenskoj


sekvenci; (1 + g) - indeks nominalnog rasta dohotka, koji je jednak proizvodu
indeksa cena (1 + p) i indeksa realnog rasta dohotka (1 + r); i - indeks progresiviteta
u tablici poreza na plate (koji je u 1969. god. u Francuskoj iznosio 1,87).
Dekomponovanjem (1+g) na (1 + p) i (1 + r) dobija se formula:243
Tt = T0 (1 + p )

1.87

(I + r )

1.87

koja pokazuje realne fiskalne tokove ili tzv. realni snop fiskaliteta. Stoga deo
najamnine koji ulazi u bazu oporezivanja dohotka fizikih lica (IRPP) varira
direktno sa realnim najamninama i inverzno sa indeksom osloboenja:
W W
TS
=f , i
SAL
p P
gde su: TS - stopa korekcije; W/p - srednja realna najamnina; Wj/p - realni oporezivi
minimum; SAL - najamnina. Marginalna sklonost oporezivanja najamnina jednaka
je proizvodu marginalne stope oporezivanja i stope fleksibiliteta bez oporezivanja
najamnina: d(TS)/d(SAL). Fleksibilnost baze oporezivanja procenjuje se poev
od relacije koja povezuje oporezivane realne najamnine (TS/p) sa oporezivim
najamninama (SAL) i sa ukupnom sumom minimuma oporezivanja (Wj). Za
period 1953-1964. Freville je procenio ovu relaciju.244
W
TS 0.889 SAL
=
0.278 i 11.18; R2 = 0.993
p
p
p
242
243
244

N. B. de Lavergnee, Recherche empirique sur les causes de laccroissement du produit de limpot et


du nombre de contribuables salaries et retrates en France, 1960-1970. R.S.F. 2/1974, str. 303-376.
Ibidem, str. 303-376.
Yves Freville, Limposition des revenues des menages et la conjoncture. Statistiques et etudes
financiere, br. 232/1968, str. 720-735.

233

Fiskalna strategija

i fleksibilnost baze oporezivanja u odnosu na oporezivi dohodak (0,89). Pri tome je


marginalna stopa oporezivanja najamnina: (0,89.0,72) 0,09 = 0,0583, gde su: 0,09
-marginalna sklonost taksaciji oporezivih dohodaka; 0,72 - prosena najamnina
posle fiskalnih odbitaka. Efekat varijacija poreza na dohodak na potronju
domainstava moemo posmatrati preko raspoloivog i permamentnog dohotka.
Varijacijom sume direktnog poreza vri se uticaj na potronju (i tednju) preko
veliine raspoloivog dohotka. TJ regresivnoj jednaini:
C = cY + b + aT
gde Y reprezentuje raspoloivi dohodak i T - fiskalitet. Koeficijent a koji je vezan za
T, mora biti nizak ako varijacije dohotka vre isti uticaj na potronju. Rast fiskalnog
optereenja, u tom sluaju sam reducira potronju domainstva. Ako posmatramo
permanentni dohodak245 u periodu t, koji je jednak dohotku prethodnog perioda i
frakciji k vika tekueg dohotka u odnosu na permanentni dohodak u prethodnom
periodu, imamo:
Nt = Nt 1 + k ( R Nt 1 )
Dohodak Rt jednak je raspoloivom dohotku posle poreskog odbitka Yi i
procenta q varijacije poreza T:
Rt = Yt + qTi
Eliminisanjem N i R dobijamo potronju koja zvisi od permanentnog
dohotka, a ne od raspoloivog dohotka.246
Ct = ak Yt + (1 k ) Ct 1 + akq (Tt Tt 1 )
U ovom kontekstu, interesantan je model Kelin-Goldbergera,247 koji
opisuje tranju domainstva za likvidnom imovinom (Lj) kao funkciju nacionalnog
dohotka (M), porez na nadnice (Tw), poreza na dohodak kompanija (Tc), porez na
poljoprivredu (Tr), ostalih poreza (Tn), tednje (Sc) i dugorone kamatne stope
(It):
Ll = 0.14 ( M Tw Tc Tr Tn Sc ) + 76.03 (Il 2.0 )

0.84

pri emu su Lu M, It i Sc energene. a Tw, Tc, Tr, Tn egzogene varijabile. Varijabila Ll


komponovana je od bilansa tekuih transakcija i bilansa neiskorienih sredstava.
Prvi blok proporcionalan je raspoloivom dohotku, iako su transferi odbijeni od
svih vrsta poreza, odnosno od ukupnih fiskaliteta T. Drugi blok (komponentalni)
pokazuje bilans neiskorienih sredstava kao linearnu zakanjavajuu funkciju
245
246

247

Tvorac ove varijante je prof. M. Friedman.


Medutim, funkcija potronje istovremeno zavisi i od mase najamnina L i vrednosti W, pri emu
redukcija poreza na potronju dovodi do porasta kapitala i rasta kamatne stope, koja se pozitivno
odraava na tednju i rast aktive.
R. L. Klin - A. S. Godberger, An Econometric Model of the United States, 1929-52, Amsterdam,
North-Holland Publishing co., 1955, str. 52.

234

Javna ekonomika versus javne finansije

dugorone kamatne stope, koja kao godinji procenat prevazilazi 2%. Standardna
greka kod procenjenog 0,84 iznosi 0,03.
N. Brejon de Lavergnee je, empirijski prouavajui reperkusije poreza na
najamnine, na bazi Frevilleove regresione jednaine, doao do sledeih rezultata
za 1960. i 1970. god.248
a ) log t = 1.420 log y + 2.577

(0.023) R2 = 0.997
b ) log t = 1.421log y + 2.6083

(0.22) R2 = 0.998
Poto je t = ayb+l porez na dohodak jednog domainstva, to e ukupni porez
na dohodak fizikih lica nacionalne privrede od N domainstva iznositi:
N

T = a y (n )

b +1

n=0

gde je a - koeficijent. U tom kontekstu, elastinost poreza glasi:


T
T
b +1 = b
Y
Yb
Koeficijent elastinosti (b + l) u ovom sluaju meri varijaciju poreza u
procentima kada oporezivi dohodak raste za l%. To je, u stvari indeks, stepena
tablinog progresiviteta poreza na plate i nadnice.
9.3.2. Efikasnost poreza na dohodak kao inkorporiranog stabilizatora
Varijacija automatskog poreskog randmana oznaava prvu etapu
stabilizatorskog procesa. Korespondentna redukcija raspoloivog dohotka u
drugoj etapi dovodi do smanjenja potronje. Anglosaksonski autori su do sada
preterivali sa prezentacijom statistikih koncepcija multiplikatora za definisanje
inkorporiranog stabilizacionog efekta. Modeli koji su proistekli iz statistikih
pristupa nisu prihvatljivi, budui da fiskalna reglementacija izaziva (kao npr. u
Francuskoj) znaajnu razliku izmeu percepcije dohotka i plaanja poreza. Stepen
inkorporirane stabilizacije treba, stoga, da rezultira iz komparacije inducirane
realne varijacije AY i teorijske inducirane varijacije AYi (dohotka):
Y=

248

N. B. de Lavergnee, op. cit., str. 303-376.

Y Yi
Yi

235

Fiskalna strategija

pri emu je jedan deo dohotka kod veliine AY izvuen iz ekonomskog toka
u formi poreza na dohodak. koji nije potroen. Aplikacija klasine formule
multiplikatora dozvoljava kalkulacije Yi varijaciju dohotka sa konstantnim
porezom i AY varijaciju dohotka sa fleksibilnim porezom. U tom smislu Freville
deducira vrednost stepena stabilizacije:
Y=

vc1 fm 1 + c2 (1 f ) m2
1 v c1 (1 m1 ) f + c2 (1 m2 ) (1 f )

gde su: mi - marginalna sklonost oporezivanja najamnina; m2 - marginalna sklonost


oporezivanja profita; f - deo dohotka u oporezivom dohotku; v - oporezivi dohodak/
oporezivi dohodak + tednja preduzea; Ci - marginalna sklonost potronje
najamnina i C2 - marginalna sklonost ostatka dohotka.
Jacques Lebratv stabilizacioni fiskalni efekat (X) definie na sledei
nain:
X = R0 R1
gde su: R0 - realizovani dohodak bez fiskaliteta; Ri - realizovani dohodak sa
oporezivanjem. Poreski senzibilitet, ovaj autor, definie:
s+

R
T

pri emu je dohodak:


R=

T s

R T

Ako je Ro = I + I + cRo onda je i R, = I + cRi - cT.


U tom kontekstu, stabilizacioni efekat glasi: X = Rj/R0. Iz ire koncipiranih
veliina
R0 i R1 :
i

I
T
R1 = c + c
I
R1
R0 =

1
Ic

dobija se precizniji iznos stabilizacionog efekta:


X=

Rt
Ic
=
R0 I c cs

pri emu je T/R, = s.249


249

Simboli reprezentuju sledee veliine: I - investicije; c - granina sklonost potronji; s - senzibilitet


poreza.

236

Javna ekonomika versus javne finansije

9.3.3. Dinamika analiza automatskog stabilizatora poreza na dohodak


D. J. Smyth250 je pokazao u svojoj analizi da automatski stabilizatori
mogu biti destabilizirajui ako su integrisani u dinamikim modelima tipa
multiplikator akcelerator Samuelsona. Model Frevillea251 je nasuprot Smythovog
modela skromnije formalizacije, jer se odnosi samo na opserviranje fluktuacije
potronje. Reakcije potroaa na varijacije fiskalnih inputa date su u obliku sledee
jednakosti:
1. C1 = aY1 + ( bT1 dt 1 ) + cCt 1 + e
pri emu su koeficijenti: a, b, c, d, e > 0. Potronja domainstava je, prema
tome, vezana za sumu poreza T sadanjeg i prethodnog perioda. Reakcije game
fiskaliteta na varijacije oporezovanog dohotka (Y| + Ti) kvalifikuju se u oblike
sledee jednaine:
2. T1 = m ( Yt 1 + Tt 1 + n ) , gde je m > 0 i n < 0
Za izuavanje kombinovane igre ovih dvaju relacija prihvataju se
kejnzijanske hipoteze prema kojima se planovi potronje domainstva (ali ne i
planovi njihove tednje) i planovi autonomnih rashoda drugih agenata, ukljuujui
i dravu, realizuju:
3. Yt + Tt = Ct = At
Ovaj model, ma koliko bio simplificiran, dozvoljava da se proceni znaaj
destabilizirajue uloge (npr. u Francuskoj): u periodu inflacionsitike tenzije
porez baziran na dohodak prethodne godine je suvie slab da bi kompenzirao
inflacionistiku presiju cena, istie Freville, kao i Smyth. Ako su autonomni
rashodi (A|) konstantni u vremenskim sekvencama onda je sledea jednakost u
pitanju:
(1 - a) Zi - (b - a) m + cZt-1 + dmZt-2 = konstanta, jer se modeli (1), (2) i (3)
reavaju u odnosu na nacionalni dohodak: Zt = Yt + Tt. Stoga, moemo zakljuiti
da potencijalna uloga poreza na dohodak, kao instrumenta konjunkturne politike
ili kao inkorporirani stabilizator, zavisi evidentno od svog mesta u fiskalnoj
strukturi: brza evolucija dela poreza drave podnetog od strane domainstava
(od 10,1% u 1955. god. na 14,1% u 1966. g.) je povealo potencijalnu efikasnost.
Meutim, to je dosta inferiornije od onoga to sreemo u V. Britaniji, a naroito u
SAD gde individual income tax predstavlja vie od 50% (57,7% u 1963. god.)
dravnih fiskaliteta u totalu. Realna efikasnost poreza na dohodak u domenu
konjunkture prema tome poiva na mogunosti irenja stabilizacionog procesa
posredstvom svog intermedijera na planu potronje domainstva i reagujena nivo
opte aktivnosti preko redukcije raspoloivog dohotka.252 Da bi dinamizirala svoj
250
251
252

D. J. Smyth, Can Automatic stabilizer be destabilizing; Public Finance br. 2. od 1963, str. 357. 274
Y. Freville, op. cit., str. 733.
Medutim, na modifikaciju raspoloivog dohotka usled game poreza sva domainstva uvek ne reaguju
odmah, naroito ako dohodak opada usled tzv. effet de cliquet Duessenberrya.

237

Fiskalna strategija

modelski pristup Nhne je prezentirala dinamiku soluciju Smytha, koja se odnosi


na varijacije dohotka preko senzibiliteta poreza:253
B=

SD ( Y ) SD ( Y )
SD ( Y )

=1=

SD ( Y )
SD ( Y )

gde je B - stabilizacioni efekat; Y - nacionalni dohodak bez automatske stabilizacije;


Y - realni nacionalni dohodak; SD - standardna devijacija. U tom sluaju, ako
porezi amortizuju oscilacije dohotka B je jednako 1. Medutim, opte uzeto, B je
uvek inferiornije od 1. Stoga, formula standardne devijacije precizira vreme koje
treba da protekne da bi se stabilizacioni efekat zavrio.254 Veina ekonometrijskih
studija uvodi distribuciju dohotka kroz marginalnu sklonost potronji i faktor
vremenskih sekvenci, koji utie na senzibilitet fiskaiiteta preko baze i stope.
Jacques Lebratv je na osnovu toga zakljuio: redukcija marginalne stope
oporezivanja smanjuje stabilizacioni efekat, s jedne strane, a porast marginalne
sklonosti potronji poveava obrnuto stabilizacioni efekat, s druge strane. Realni
fiskalni randman, stoga, treba da varira vie nego proporcionalno prema rastu cena
da bi se stabilizacioni efekat izvrio kako na realni tako i na nominalni dohodak.
Meutim, uveanje fiskalne presije u ekspanziji provocira redukciju poreske
baze. Ova reakcija senzibiliteta poreza na bazu, u kibernetskom smislu feed
back automatske stabilizacije, predstavlja neku vrstu inkorporiranog termostata
u ekonomiji.
9.3.4. Merenje konjunkturnog senzibiliteta poreza
Collete Nhne255 definie automatsku stabilizaciju kao izvren efekat na
finalnu tranju spontanim reakcijama budeta, prihoda, rashoda i transfera na
konjunkturne varijacije. U okviru automatske stabilizacije stoga se postavljaju
tri pitanja: 1) kako proceniti konjunkturni senzibilitet fiskaliteta; 2) koja relacija
postoji izmedu senzibiliteta i stabilizacije i 3) koji su limiti stabilizacionih efekata.
U literaturi postoje dva metoda za merenje konjunkturnog senzibiliteta poreza:
marginalni metod i metod elastinosti. Marginalni metod preko marginalne stope
utvruje odnos izmeu dinamike (rasta) fiskalnih prihoda dT i rasta dohotka dY:
S=

dT
dY

dok metod elastinosti izraava odnos izmeu relativnih varijacija ovih veliina:
er =

dT : T
dY : Y

Marginalna stopa i elastinost poreza moe se dekomponovati na dva


elementa: senzibilitet poreske osnovice i poreske stope. Po marginalnom metodu:
253
254
255

Ova jednaina procenjuje u kojoj je proporciji standardna devijacija varijacije dohotka efektuirana
senzibilitetom poreza.
Ova formula predstavlja meru disperzije vremenske serije.
C. Nime, op. cit., str. 633.

238

Javna ekonomika versus javne finansije

s=

dTdBxdB dT
=
dY
dY

gde su: dT/dB - varijacija randmana poreza prema osnovici i dB/dY - varijacija
osnovice poreza prema dohotku. Znaaj ove distinkcije je u sluaju negativnog
senzbiliteta, jer se dohodak moe uveati, dok se poreska osnovica, usled dedukcija,
moe smanjivati. Prema metodu elastinosti, elastinost poreske osnovice (B) i
poreske stope (t) dobija se na sledei nain:
B Y
dB dt
eB =
i et =
dB dY
B t
pri emu je
eB =

dB : B
dt : t
i et =
dY : Y
dB : B

Ovi izrazi reprezentuju elastinost poraza u funkciji elastinosti poreske


osnovice i poreske stope. Marginalni metod, izraavajui odnos nivoa poreza i
nacionalnog dohotka, odnosno fiskalnu presiju dohotka, objanjava marginalnu
stopu fiskaliteta dT/dY u formi elasticiteta. Metod elastinosti, objanjavajui
analitiku fiskalne strukture, prua mogunost meunarodne komparacije u
zavisnosti od nivoa fiskalnih prihoda i nacionalnog dohotka TA. Meutim, oba
metoda pokazuju razliite pravce.

9.4. Operativna stabilizaciona fiskalna politika i uporedni


stabilizacioni programi
Teorija sistematskog budetskog deficita (koja praktino vaskrsava
u recesionom i postrecesionom periodu) ide paralelno sa sistematskim i
zakonomernim rastom javnog duga. koji, kao posledica, slepo siedi svoj uzrok
u kauzalnom lancu refinansiranja javne potronje. Simultano poveanje javnih
rashoda i redukovanje fiskalnih prihoda, produkujui budetski deficit, automatski
involvira ili porast javnog duga internog i eksternog tipa ili (i) primarne emisije
u retroaktivnom zatvaranju inverznih kretanja trokova i resursa javnog sektora.
Usled permanentnog apsolutnog i relativnog rasta javne potronje, javni rashodi
postali su neelastini, rigidni, autonomni i nezavisni od stanja u ekonomskom
ciklu. ak i u periodu relativno pregrejane konjunkture reflektovali su svoju
neasimetrinost u odnosu na tranju, odnosno prociklinost u inflatornom trendu.
Koegzistentnost rastueg trenda javnih rashoda i opadajueg trenda fiskalnih
prihoda produkovala je produbljenu eksploataciju deficitarnog finansiranja javne
potronje i ekspanzivno javno zaduivanje zemalja OECD i, naroito, u zemljama
u razvoju u kojima je javni sektor preuzeo brojne funkcije (socijalna pravedna
redistribucija dohotka, angaovanje dohotka i akumulacije za privredni razvoj,
stabilizacija nivoa cena, zaposlenosti i deviznih prihoda, finansiranje javnih potreba,
javnih slubi, infrastrukture, javnih investicija proizvodnog tipa i ekonomskih i
239

Fiskalna strategija

socijalnih transfera, animiranje dopunskih izvora akumulacije internog i eksternog


tipa, poveanje ivotnog i drutvenog standarda, podravanje spoljnoekonomske
konkurentnosti, saniranje platnobilansnih deficita, diversifikacija privredne
strukture, ouvanje realnog deviznog kursa i sl.).256
U tom kontekstu, javni dugovi su posledica potreba za dodatnim finansijskim
resursima, poveanje dravne ingerencije u reprodukciji, vremenskog dispariteta
izmeu prikupljanja fiskalnih prihoda i budetskih rashoda, nemogunosti
poveanja fiskalnog optereenja (usled hipertrofirane fiskalne presije), intencija
savremenih drava da se tereti javnih rashoda prebace na budue generacije
(koje e koristiti efekte sadanjih dugova, ranijeg neekonomskog zaduivanja
ija su sredstva alocirana u potrone punktove), poveanog kapitalnog opremanja
javnog sektora i javnih slubi, spasavanja privatnog sektora od recesionih udara
i inflatornih talasa, poboljanja performansi spoljnotrgovinskog i platnog bilansa,
ulaganja u neatraktivne sektore nacionalne privrede (infrasruktura), otvaranja
novih radnih mesta, istraivanja novih izvora energije itd.
U V. Britaniji tenja drave da u kriznoj situaciji odri nivo tranje i
zaposlenosti, investicija i razvoja u recesionim uslovima produkovala je porast
supsidija, dotacija, pomoi razvoju, otpisivanja dugova, pomoi industriji,
naknada otputenim radnicima, naknada trokova prevremenog penzionisanja,
prekvalifikacije i premetaja radne snage, izvoznih supsidija i beneficiranih
kamata. Japan je pristupio intenzivnom poveanju javnih rashoda za modernizaciju
pota i eleznica, izgradnju puteva i objekata stambeno-komunalne delatnosti,
podravanje izvozne privrede, subvencionisanje domaih proizvoda line potronje,
oivljavanje privrede itd. Francuska je u stagflacionim uslovima pribegla ukidanju
konjunkturnog poreza (stopa 33,3%), rastereenju privrede redukovanjem poreza
na nerasporedeni profit (od 50% na 42%), ubrizgavanju dodajnih zajmova Fonda
za ekonomski i socijalni razvoj, poveanju izdataka Fonda za konjunkturne akcije.
5%-nim fiskalnim koncesijama novoosnovanim preduzeima, premiranjima
opreme, subvencioniranju investicija i proirenju fiskalnih dedukcija, rembursmana,
degrevmana i bonifikacijama (lavoir fiscal, le credit dimpot, amortissement
accelere i les vances dimpots). U Grkoj je donet zakon o unapredivanju
investicija u ijem je sreditu subvencionisanje investicija (u rasponu od 20-55%
investicionog kapitala), subvencionisanje kamate, poveanje ekonomskih transfera
ordinamog budeta i javnih investicija investicionog budeta. U Italiji je usvojen
program izdane dravne pomoi privredi, odnosno granama i preduzeima
pogodenih otrom struktumom krizom, podrke poludravnim holding drutvima,
spreavanja zatvaranja preduzea i otputanja radnika, i spasavanje nerentabilnih
preduzea. U Z. Nemakoj poveane subvencije i dotacije za odravanje stabilnih
cena i podravanje nivoa ivotnog standarda (na 1/4 ukupnih budetskih rashoda),
subvencije u vidu pomoi krupnim industrijskim firmama, poreske olakice i
beneficije (radi usavravanja proizvodnih programa, spasavanja konkurentne
uloge izvozne privrede, lagerovanja vikova hrane farmera, uravnoteavanja
256

O. O. Allsbrook, The Kevnes effect and public debt, Public Finance 1/67, str. 116-124; Ph. Marini,
Quelques reflexions sur ie financement de Leconomie publique, Banque, septembar 1979. str. 10111018; H. Hughes, The External Debt of Developing Countries, Finance and development 4/77, str.
11-13.

240

Javna ekonomika versus javne finansije

raskoraka u agramom sektoru devetorice i odravanja niskih cena ivotnim


namirnicama i agramim proizvodima), premije za investicije (na 7,5% od cene
porudbine opreme ili gradnje), premije za preseljenje radnika iz podruja gde
vlada nezaposlenost, stimulisanje tzv. vakuuma u kupovinama i realne ponude, bez
obzira na nivo dostignutog budetskog deficita i javnog duga usled redukujuih
fiskalnih prihoda po osnovu smanjenja stope poreza na nerasporedeni profit (na
52,5%), i poveanje fiskalnih olakica (na 2,1% od drutvenog proizvoda) u funkciji
leenja probitnih stopa i poveanja investicionih plasmana preduzetnika. U SAD
u recesionom i postrecesionom periodu evidentan je nagli porast ekonomskih i
socijalnih transfera (ak na 11,7% od drutvenog proizvoda) u cilju nadopune
dohotka pojedinim socijalnim kategorijama i pospeivanja privredne aktivnosti.
Programi transfemih davanja postali su znaajan instrument federalne vlade za
vodenje anticikline politike, budui da deluju kao ugradeni stabilizator u funkciji
poveanja sklonosti potronji sa stimulisanjem tranje i izvedenim pritiscima
na proizvodnju. Socijalni programi (1/5 rashoda federalnog budeta) u periodu
recesije ve su dobili status posebne inflacione klauzule, jer automatski rastu sa
inflacijom. U svojstvu anticiklinog stimulatora u periodu aneminog ozdravljenja
ekonomske aktivnosti redukovani su prihodi od poreza iz linog dohotka i poreza
na profit. Redukovane su poreske osnovice posredstvom poveanja neoporezovanja
dela linog dohotka i poveanja minimalne sume odobrene za standardna
smanjenja poreza, radi poveanja raspoloivog dohotka i line potronje i tednje.
Uvedeno je dodatno oporezivanje ocarinjene robe po stopi od 19% i odloena su
plaanja poreza na robu namenjenu izvozu radi smanjenja deficita platnog bilansa.
Sa opadanjem vrednosti poreske osnovice u realnom izrazu u recesinflacionim
uslovima, fiskalni prihodi smanjivali su se bre usled primene regresivne stope
oporezivanja. Po hitnom postupku donosi se Zakon o smanjenju poreza radi
podsticanja line i proizvodnje tranje.
Uveden je poreski rabat u formi 10%-nog poveanja poreza na lini
dohodak, smanjen je porez po svakom obvezniku i njegovom lanu porodice,
poveano je oslobadanje od poreza obveznika sa niskim primanjima, poveana
je stopa poreskog kredita na nove investicije (sa 4% na 10%) i na investicije u
kapitalnu opremu (sa 7% na 12%), smanjena je regularna poreska stopa na profite
malih preduzea (sa 22% na 20%), redukovana je stopa poreza na nerasporeene
profite korporacija (sa 30-52% na 22-48%)), poveani su budetski izdaci u cilju
smanjenja nezaposlenosti otvaranjem novih radnih mesta, itd. Ukupne stimulacije
javnim rashodima procenjuju se na 31,2 mlrd. USD, a fiskalnim prihodima na 30,0
mlrd. USD. Dodatne poreske mere dobile su privremeni karakter, dok su programi
javnih rashoda zadrali stalni karakter. KLonano, suficitarno finansiranje iz
sedamdesetih godina konvertovano je u deficitarno budetsko finansiranje javne
potronje s iznudenim pritiskom na predimenzionirane javne dugove. U uslovima
deficitamog finansiranja javne, investicione i line potronje, ukljuujui i deficit
platnog bilansa, i nacionalni dohodak prestaje da postoji kao objektivno vrsta
granica potronje i odnosa potronje i akumulacije, to sa inflatornom euforijom,
eskalatornim javnim zaduivanjem i monetarnom ekspanzijom produkuje
autonomno kretanje sveukupne potronje nezavisno od konjunkturne situacije i po
241

Fiskalna strategija

pravilu u koliziji sa stabilizacionim programima (usled permanentnog impulsiranja


ekonomske aktivnosti procikline glazure dravnom intervencijom).
U zemljama u razvoju relativno visoki budetski deficit, relativna
spoljna prezaduenost, osudna akumulacija, visok prirast cena i nezaposlenosti,
prenaglaeni deficit u spoljnotrgovinskom i platnom bilansu, jaki petrolejski
udari, visoka cena transfera nauke i tehnologije, problem hrane i niska stopa rasta
nametnuli su urgentnu reviziju stabilizaciono-razvojnih programa (Egipat, Indija,
Brazil, Meksiko, Argentina, Izrael, Sudan, ri Lanka, Turska, Zair, Tajland, Filipini,
Zambija, Alir, Kolumbija, Gana i Zimbabve). U pojedinim zemljama pojaan je
uticaj javnog sektora na sveukupnu nacionalnu privredu, ije investicije u ukupnim
investicijama, oscilujui izmeu 12,3% (Filipini) i 88,6% (Alir), daju tonalitet
stabilizaciji investicionog potencijala i otvaranju novih radnih mesta. U praksi
veine zemalja u razvoju, tzv. administrativni budet konvertovan je u budet za
finansiranje razvoja (development budget), a evidentna je i institucionalizacija
performanse budgeting-a, kao nove tehnike alokacije budetskih resursa. Ustaljeni
budetski deficiti nisu samo posledica zakonomemog jaza izmeu rashoda i
prihoda, koje se u praksi reinterpretira kao tzv. expenditure-revenue gap, ve i
poveanog kapitalnog opremanja, regresiranja cena, subvencionisanja vitalnih
proizvoda, premiranja izvoza i dotiranja javnog sektora (javnih preduzea), s
jedne strane, i smanjenja fiskalnih prihoda po osnovu redukovanja fiskalnih stopa,
poveanja poreskih olakica i oslobodenja, i smanjenja poreskih osnovica (zbog
kriznih uslova privredivanja), s dmge strane, radi fiskalnih podsticaja privatnih
investicija otvaranja novih radnih mesta, poveanja ponude i izvlaenja privrede
iz recesinflacione situacije.257
U istonoevropskim zemljama ekonomske potekoe u privreivanju,
tzv. upriliavanje cena, nedostatak robnih fondova i svetske krizne trzavice
ekonomskog i finansijskog karaktera nepovoljno se odraavaju na uspostavljanje
ravnotee u ekonomskom rastu, iskorenjivanje postojeih struktumih disproporcija
(koje potkopavaju uspenije ekonomsko planiranje i upravljanje proizvodnjom i
organizacijom drutva, koje se tradicionalno odupire promenama i inovacijama),
reduciranje jakih budetskih suficita i poveanje budetskih deficita, poveanje
ekstemog zaduivanja i poveanje izdvajanja privrednih organizacija u dravni
budet. Modifikovani karakter robno-novanih odnosa u izmenjenim uslovima
proizvodnjc dali su novi ekonomsko-socijalni sadraj finansijama i novu ulogu
budetu u drutvenoj reprodukciji,258 koji se kao instrument zadovoljavanja
drutvenih potreba, sve vie konvertuje u finansijsku instituciju nacionalne
257

258

Medutim, viak nafte na svetskom tritu, sve nie cene i manja potronja, otrije pogada i zemlje
izvoznice nafte. Nova kriza koja je zahvatila svetsko trite nafte, ve pogada reku petrodolara
zemalja OECD. Svetska recesija, tednja energije. supstitucija izvora energije i poveana proizvodnja
zemalja nelanica OPEK involviraju struktume promenc u tranji nafte, induciraju obustavljanje
ambicioznih projekata i impliciraju smanjenje proizvodnje nafte u zemljama OPEK-a, pa, sledstveno
tome, i reduciraju prihode od nafte. Usled toga, pojedine zemlje OPEK po prvi put ostvaruju ili deficite
u spoljnotrgovinskom bilansu (S. Arabija) ili deficite u budetima (Kuvajt); dok siromanije zemlje
izvoznice nafte (Meksiko, Nigerija, Alir, Venecuela, lndonezija i Angola) trae izlaze u enormnom
spoljnom zaduivanju.
M. Bomstein, The Soviet Economv: Continuity and change, Boulder, Westview Press, 1981; B.
Boldirev, Principiljnie otliija i preimuestva sovjetskih finansov pere kapitalistieskimi, Finansi
SSSR 7/81. str. 15-21; H. Plandorova, Analyza nekterych pristupu k soustave odvodu gospodarskych
organizaci do stathniho razpotu, Finance a uver 1/82, str. 20-23.

242

Javna ekonomika versus javne finansije

privrede za reavanje nagomilanih ekonomskih potekoa, za usklaivanje robnonovanih odnosa, za podravanje proizvodnje i potronje, za kapitalno opremanje
i modernizaciju privrede, za podsticanje izvoza itd.259
U periodu 1980-ih godina u Poljskoj se priguena inflacija pretvorila u
otvorenu inflaciju sa karakterom trokovne, a potroake inflacije. Potroaku
inflaciju karakterie bri rast raspoloivog gotovog novca od koliine isporuene
robe tritu usled ozbiljnog naruavanja ravnotee budeta, naglog narastanja
prihoda po stanovniku i ogranicnih mogunosti poveanja ponude. Inflacija
trokova rezultat je rasta razliitih komponenata koje ulaze u sastav trokova plate, cene sirovina i materijala, porezi, ubrzana amortizacija procentne stope, itd.
Tokom 1980-ih god. drava je koila porast cena uz simultani porast kupovne
moi stanovnitva i pad proizvodnje. No, deo kupovne moi nije mogao biti
realizovan tako da se taj isti deo kupovne moi preobrazio u prinudnu tedljivost.
Na taj nain, inflacija je bila priguena, jer porast novanih dohodaka stanovnitva
nije bio praen porastom priliva robe. U tom kontekstu, novo pravilo o tri S
(samostalnost, samoupravljanje i samofinansiranje) nije magina formula u
procesu najavljene privredne reforme za zaustavljanje rasta proizvodnih trokova,
cena i plata, i za eliminisanje nepotpunog iskoriavanja proizvodnih kapaciteta
i rasipnitva u upotrebi sirovina i materijala. Tendencija smanjenja budetskog
deficita i zaustavljanja porasta novanih dohodaka stanovnitva od sutinskog je
znaaja za proces ponovnog uspostavljanja ravnotee na tritu, za razreavanje
problema krize, za uspostavljanje meduzavisnosti izmeu zaliha novca i zaliha
distribuirane robe (i njihovog tempa priliva) i za regulisanje uzajamnih odnosa
cena i trokova, cena i tranje, i ponude i cena (M. Pohorille). U tom kontekstu,
podjednako oporezivanje dodatne dobiti, koju su postigla preduzea nezavisno
od optedrutvenih efekata njihove delatnosti, odredivanje jednakih premija
preduzeima za redukciju zapoljavanja, primena formule trokova nezavisno od
strukture trokova i elastinosti tranje, po pravilu dovodi do negativnih posledica,
koje se teko mogu savladati bez poveanja proizvodnje, iskoriavanja rezervi,
snienja trokova proizvodnje, smanjenja poreskih izdvajanja, transfera zaposlenih
iz neprivrede u privredu i dr.

259

Regulisanje sistema izdvajanja privrednih organizacija u dravni budet u aktuelnim privrednim


prilikama ukazuje na potrebu preispitivanja sa stanovita nove finansijske politike koja implicira
primenjivanje principa samofinansiranja u veoj meri. Utvrdivanje optimalne visine izdvajanja, u
pravilu, treba da polazi od potreba dravnog budeta, naina povezivanja finansiranja planskih
potreba preduzea sa postojeim finansijskim sredstvima, smanjenja preraspodele izvora sredstava
izmedu proizvodno-privrednih jedinica i budeta, i pojednostavljenja sistema izdvajanja privrednih
organizacija u dravni budet. Simultano, kljuno pitanje, u tom kontekstu, odnosi se na pravilno
diferenciranje stopa izdvajanja za grupe organizacija sa istim odnosom formiranja istog prihoda i
planskih potreba. Najverovatnije, redukcija budetskih prihoda po osnovu smanjenja izdvajanja
sredstava privrednih preduzea imae odraza na produbljivanje budetskih deficita, s obzirom da
budetski rashodi po osnovu optedrutvenih potreba i privrednih potreba belee rastuu tendenciju
(V. S. i B. G. Boldirev, Finansi SSSR, Finansi, Moskva, 1979, str. 9-21).

243

Fiskalna strategija

9.5. Preorijentacija stabilizacione ekonomske politike sa tranje na


ponudu
U aktuelnom trenutku, drava blagostanja vie ne moe da finansira
svoje javne funckije i ekonomske programe (bez zapadanja u hronine budetske
deficite, bremenite interne u eksterne dugove i fiskalnu saturaciju nacionalne
ekonomije), sredstva za podsticanje konjunkture su istroena, arsenal mera
ekonomske politike je izlizan i zarao. Trenutna svetska situacija izbacuje parole
koje prate preorijentaciju u ekonomskoj politici SAD, Z. Nemake i V. Britanije,
i koje nominuju definitivno naputanje Kejnzovih predikcija (podravanje tranje
i stimulisanje potronje) i akcentiraju reafirmaciju mera klasine ekonomske
politike. Naputanje kejnzijanskih recepata je primetno iako nije potpuno.
Neokonzervativni teoretiari sa svojom novom privrednom filozofijom ve
okreu orijentaciju ekonomske poltiike sa tranje na ponudu. Politika orijentisana
na ponudu pledira da se poreskim olakicama stimuliu bogatiji slojevi (kao pravi
ekonomski aktivisiti) na veu tednju, intenzivniji rad, vea ulaganja i dr. kako bi
se poveanim potencijalom ponude savladala stagnacija i recesija. Stvaralake
snage kapitalizma vaija ponovo osloboditi guenja od poreskih tereta (za 25-30%)
i pritiska balasta socijalnih motivacija i egalitarizma (za 40%). Poto kejnzijanci
i monetaristi, koji su manipulisali tranjom, nisu imali uspeha, nova politika
orijentisana na ponudu osvetljava eklatantno povratak ekonomskom Adamu
(A. Smithu), humanistiku pobudu protiv ekonomske analize matematikomehanikog tipa (kako veli neokonzervativni intelektualac oficijelne nauke
Irving Kristol) i neodrivost predstava stare konzervativne misaone kole Haveka
(prema kojoj inflaciju treba suzbijati svesno izazvanom recesijom).260 Stoga,
Reganova medicina i predstavlja meavinu kontradiktornih medikamenata:
iniciranje privrednog rasta putem poreskih olakica, politika visokih kamatnih
stopa i smanjenje dravnih (budetskih) izdataka preko kresanja socijalnih rashoda.
Reganova fonnula, dodue, ne prua mogunost za sagledavanje dubine jedne
nove kontrareforme protivreformacije budui da se naslanja na G. Gilberove
predikcije (Wealt and Povertv, 1981, str. 36-41), koje podseaju na A. Smitha.
Renesansa duhovnih libreta misaone kole koja se bazira na ponudi, aludira na
teoriju posle A. Smitha, koja je dovela do ekonomske frustracije, pogubnog
zaustavljanja rasta produktivnosti, opadanja stope tednje, zaustavljanja motora
privrednog rasta, iscrpljivanja investicionih resursa, ekonomske demobilizacije
viih klasa i beanja od poreza u neproduktivna sklonita.
Pristrasna dijagnoza sadanje operativne ekonomske politike u stvari
je polazna osnova za terapiju Supply-side Economics, za koju sledee teze
predstavljaju nepobitnu istinu: 1) ponuda raa sopsrvenu tranju, 2) kupovne
i robne snage se automatski uravnoteuju, i) kapital je jedini proizvodni faktor sa
katalizatorskim svojstvima. Po L. Thurowu, G. Gilberu i D. Stockmanu pronicljivi
poduzetnik je dua kapitalizma, dok je ekonomska sloboda, oslobodena
kreativnosti 20. veka zlatno pravilo privrede. Time se u osnovi glorifikuje Sejov
260

A. M. Sharp K. W. Olson, Public Finance: The Economics of Govemment Revenues and Expenditures,
N. York, 1978; N. N. Chouldhav, Neasuring the Elasticitv of Tax Revenue, Staff paprers, vol. 26, 1979.
str. 87.

244

Javna ekonomika versus javne finansije

zakon (iji znaaj za teoriju orijentisanu na ponudu lei u njegovom obraanju


katalizatorskim svojstvima kapitala) iako ga Galbraith oznaava kao obian
antikvitet ekonomske nauke. Novi teoretiari ekonomske politike orijentisane
na ponudu, obino istiu da proizvodnja orijenitisana na tranju retko daje nove
proizvode; snage kapitalizma presuuju, a snage kreativnosti ostaju neiskoriene.
Politika orijentisana na tranju pospeuje gubljenje radnih napora i rasipanje
tednje, podstie nezaposlenost (suzbijanje siromatva) i proiruje polje dravne
intervencije (poreskim zahvatanjem radi alimentiranja ekonomskih i socijalnih
transfera). Izokreui socijalno uenje o zatiti siromanih (koje je dominiralo
od Neaw Deala), neoliberalisti - neokonzervativci titc ulogu bogatih, koji jedini
raspolau snagom da transformiu likvidnost i tednju u fabrike, farme, laboratorije,
biroe i sl., odnosno da od novca prave proizvode i radna mesta. Time se jasno
ocrtava teza o imperativnom demontiranju socijalne drave, s obzirom da se
nejednakost ne otklanja preraspodelom dohotka. Socijalna davanja, kao i ekoloka
regulativa i fiskalna presija, su konica ekonomskog rasta u filozoiiji materijalnog
progresa elitnog karaktera. U tom kontekstu, centralni princip neokonzervativnog
rezonovanja predstavlja Lefferova krivulja kao grafiki model apsurdnosti
prevelikog oporezivanja. Naime, u praksi mogu da egzistiraju dve poreske stope
koje daju isti, nulti rezultat sa stanovita naplate poreskih prihoda drave: a) jedna
predstavlja potpuno odsustvo poreza (npr. potpuno osloboenje siromanih slojeva
ili ekonomskih agenata od poreza) i b) druga stopa koja iznosi 100% (koja ne
donosi poreske prihode, jer je ekonomska aktivnost poreskih obveznika osuena
na smrt). U tom polaritetu izmeu dva ekstrema, egzistira itav niz poreskih taaka,
koje omoguavaju fiskalni izbor. U tom, kontekstu, Laffer insistira na iznalaenju
poreske take u kojoj se zadrava maksimalna tednja i maksimalna stimulacija
investicija bez suavanja socijalne baze koja se finansira poreskim prihodima. No,
stanje uzajamnog delovanja progresivnog oporezivanja i inflacije vise zabrinjava
teoretiare i praktiare nego prethodni aspekt iznalaenja take fiskalnog optimuma.
Stoga su sva poveanja poreza, koja su prilagoena inflaciji, ukinuta iako je iznova
uveana inflacija. U stvari, neokonzervativci - neoliberalisti ne vide inflaciju
tranje niti inflaciju trokova iskljuivo tzv. taxpush-inflation. I, kao pobornici
Lefferove poreske krivulje istie da je porez na dobit korporacija i porez na prihode
kod kapitala u SAD etiri puta vei nego u Japanu i Z. Nemakoj. Meutim,
protivrenosti izmeu politike orijentisane na ponudu i njenih drastinih poreskih
snienja i socijalnih davanja, s jedne strane, neizmernog rasta izdataka na odbranu i
naoruanje (tri puta iznad vojnih rashoda za vreme vijetnamskog rata) i redukovanja
uea budetskih rashoda u drutvenom proizvodu, s druge strane, ve same po
sebi reprezentuju ekonomsku skepsu, budui da je u suprotnosti scenarija MMF za
ekonomsku politiku. Naime, po ovom scenariju za izlaz iz sadanjeg stanja recesije
i krize potrebno je 1) drati monetarne agregate pod efikasnijom kontrolom, 2)
redukovati budetske deficite, 3) odrati povoljnije odnose izmeu javnih rashoda
i drutvenog proizvoda, 4) koncipirati istrajnu restriktivnu monetarnu i poresku
politiku, 5) konceptuisati programe tednje, podsticaja investicija, oslobaanja
snaga trita u domenu kretanja robe i zaposlenosti, 6) zauzdati tranju i inflaciju
bez negativnih reperkusija na proizvodnju i zaposlenost, 7) nastojati na smanjenju
zavisnosti zemalja od uvoza nafte i potencijalnih petrolejskih okova i iznalaziti
nove izvore energije, kao i sirovina, 8) obrati panju na pozadinu problema
245

Fiskalna strategija

platnih bilansa i finansiranja zemalja u razvoju i protekcionizam itd. No, brisanje


crnih taaka na Sajmonovoj listi ekonomskih pria strave i uasa u programu
ekonomske politike (SAD) nove administracije implicira sloene i rizine
ekonomsko-finansijske poteze. Ekvilibriranje budeta uz simultano trogodinje
redukovanje fiskalnih prihoda (po 10% godinje) i socijalnih rashoda, poveanje
vojnih rashoda i zaustavljanje eksplozivnog rasta javnog zaduivanja u okviru
novoizabrane finansijske strategije nove administracije, razapete izmeu New
Deala i Pentagona ve tendira tzv. laisser-passer sistemu sa svim izgledima na
promaaj u recesinflacionom lavirintu u konjunkturnoj inflaciji radi osemenjavanja
ekonomskog rasta, sterilizacije tranje i akcelerizacije realne ponude.
U savremenim sistemima dravne intervencije budetu pripada, neosporno,
centralno mesto. Od kraja ezdesetih i poetka sedamdesetih godina, budet, kao
instrument preraspodele sve veeg deia drutvenog proizvoda, postao je poligon
ispoljavanja protivrenosti kapitalistikih privreda:261 porast stopa zahvatanja
drutvenog proizvoda od strane drave, porast budetskih deficita (i finansiranje
drave iz spoljnih i domaih izvora) i zaduivanja, i smanjenja uea radnike klase
u raspodeli nacionalnog kolaa. Kriza javnih finansija, kao karakteristina pojava
u svim industrijski razvijenim zemljama, dobila je stoga, karakter hronine pojave i
centralno mesto u ekonomskim politikama. Po svim raunicama, vie nema mesta
porastu fiskalnog zahvata u drutvenom proizvodu a da se ne rizikuje u drutvenoj
reprodukciji kapitala. Sa probijanjem gornjih granica u distribuciji novostvorene
vrednosti, imperativno se zahteva smanjivanje hipertrofije drave kao posledice
irenja dravne intervencije u privredi, menjanje odnosa izedu drave i privrede
radi oslobaanja prostora za delovanje spontanih snaga (trita) zavoenje reda
u dravnim finansijama (s obzirom da se pokazalo u vedskoj, Holandiji, Belgiji i
Z. Nemakoj da drave gue sopstvene privrede). U tom kontekstu, budeti za 1982.
god. postali su poprite estokih borbi izmedu razliitih ekonomskih koncepcija,
koje laviraju od koncepcije klasine ekonomske politike gvozdene ledi Taer,
preko Reganove konzervativne ekonomske politike sa primesama kejnzijanizma,
do Miteranove ekonomske politike u stilu kejnzijanskih metoda. Redukovanje
javnih izdataka, ograniavanje javnog zaduivanja i rigorozna tednja drave u
centru su ekonomskih politika radi saniranja javnih finansija, budui da budetski
deficiti (i njihovo finansiranje uzimanjem kredita i zajmova) neophodno deluju
na trite kapitala, na cenu novca i kredita, i na smanjenje obima kapitala koji
bi oticao u investicije i proizvodnju. U osnovi, u zapadnim zemljama ne radi se
o promenama naina finansiranja budetskih deficita ve o radikalnom menjanju
261

Opimije o primenjenoj fiskalnoj politici vid: J. G. Ballentine and I. Eris, On t he General Equilibrium
Analvsis of tax Incidence, Journal of Political Economy, vol. 1975, str. 633-649; A. L. Vandendorpe
and A. F. Friedlaender, Differential Incidence in the Presence of Initail Distoning Taxes, Joumal of
Public Economics, vol. 6. 1976. str. 205-229; T. Franzen, K. Loumal of Economics 1/75, str. 31-35;
D. A. Dodge, Impact of tax, Transfer, and Expenditure Policies of Govemment of the Distribution
of Personal Income in Canada, Review of Income and Wealth 1/75 str. 1-52; G. M. von Frustenberg,
Inflation, Taxes and Welfare in LDCs, Public Finance 2/80, str. 183/212; R. J. Chelliah, H. J. Baas
and M. R. Kelly, Tax Ratios and tax Effort in Developing Countries, 1969-1971. Staff papers 1/75,
str. 187-205; M. Beck, Public Sectors Growth: a real perspective, Public Finance 3/79, str. 313-343;
M. Kriyzaniak, The Difernitial Incidence of Cash Flow Compsunption bose Versus Comprehensive
Income Tax in a Neoclassical World, Public Finance 1/79 str. 1-29, A. T. Peacock J. Wiseman,
Approaches to the Analysis of Public Expenditure Growth, Public Finance Quartely 1/79, str. 3-23, M.
Beck, The Expanding Publice Sector, National Tax Journal 1/76, str. 15-21 i Inflation, Govemment
Spending, and Real Size of the Public Sector, Atlantic Economic Joumal, septembar 1979. str. 26-41.

246

Javna ekonomika versus javne finansije

politike deficitarnog finansiranja u uslovima niskih (stagnantnih i negativnih)


stopa rasta i promena u strukturi ciklinih kretanja u kojima faze oivljavanja po
intenzitetu postaju slabije i krae, a recesije due, dublje i sve zavisnije od razvoja
svetskog trita. Sa politike budetske ekspanzije urgentno se prelazi na politiku
restrikcije-budeta sa sroenim programima tednje. U prvom redu socijalna
politika je na meti stabilizacione strategije u smislu demontiranja socijalne
drave, radikalnog kresanja socijalnih izdataka i reforme socijalnog osiguranja
(W. Wittmann). Ocenjeno je da socijalna drava unitava ekonomsku snagu od
koje ivi, budui da socijalni programi, od izbijanja krize sredinom sedamdesetih
godina, utiu kontraproduktivno na investicije u privredi preko prekomernih
poreskih tereta. Socijalna opasnost postala je trajna u uslovima ulaska privrede u
fazu niskih stopa rasta i stagflacije, i, naroito, u uslovima popunjavanja budetskih
deficita kreditima i pokrivanja potronje transferima. Sledei optirani pravac tednje
koincidira sa promenama u poreskoj politici, koje se granaju u tri smera: 1) promene
u oporezivanju profita usmerene su u pravcu podsticaja investicija, poboljanja
amortizacije i otvaranja novih radnih mesta, 2) promene u pravcu prebacivanja
tereta na posredne poreze i na poveanje poreza na dodatnu vrednost, i 3) promene
u smislu uvodenja novih poreskih stopa i vrsta oporezivanja imovine.
Konano, akcije dravne tednje usmerene su u pravcu uspostavljanja novih
proporcija u podeli nacionalnog dohotka izmedu rada i kapitala, prvenstveno radi
uskladivanja politike nadnica sa niskim stopama rasta i usaglaavanja poveanja
nadnica sa potrebama rasta kapitala (u funkciji poveanja investicija i zaustavljanja
porasta nezaposlenosti). Radi se, u osnovi, o ukidanju indeksacija nadnica na
bazi automatske klauzule prilagodavanja nadnica kretanjima cena i demontae
sistema automatskog prilagoavanja penzija, socijalnih davanja i plata slubenika
inflaciji. Smisao novih fonnula ogleda se u iskljuenju posrednih poreza i cena,
koje utvrduje drava, iz indeksa (kao indikatori prilagoavajueg regulisanja
nadnica) i u redukovanju pondera u institutu Cost of Laving (ili Cola) kao
najvanijeg dela tarifnih ugovora. Pri tome, ukazuje se na japanski model koji
poseduje fantastian fleksibilitet u prilagodavanju realnih nadnica svakoj promeni
konjunkture, budui da u sistemu nagraivanja radnika 1/4 ukupne nadnice ine
premije koje se obraunavaju prema rezultatima preduzea.
U celini posmatrano, Keynesovo rukovodenje tranjom merama budetske
i poreske politike povezuje se sa nizom drugih dravnih mera (dravno usmeravanje
investicija i otvaranje radnih mesta direktnim i fiskalnim intervencijama drava) i
nominuje kao patcntiranje veeg poverenja prema ueu drave u reprodukciji
(R. Dahrendorf), to predstavlja teorijsko-istorijsku zabludu kada se pomisli da
bi danas verovatno i sam Keynes postao monetarist. Drugi patent, kao modernije
reenje, ide linijom redukovanja uloge drave i oslanjanja na striktnu kontrolu
novane mase radi drastinog smanjenja inflacione klime u funkciji podsticaja
rasta. Konano, razvijenija forma neokonzervativne ekonomske politike usmerene
na ponudu, kao trei teorijski patent, povezuje kontrolu novane mase sa aktivnim
smanjenjem aktivnosti drave redukovanjem javnog sektora i smanjenjem poreskih
tereta privrede (radi poveanja stope tednje, poveanja investicione sklonosti i
oivljavanja rasta). No, ma ta da je od ovih divergentnih teorija tano, ista
teorija u ekonomskoj politici retko kada je podesna za praktina reenja: jer i
247

Fiskalna strategija

najbolja pragmatina meavina danas ponudenih recepata ne prua izgled na


uspeh. Isprobavanje prvog reenja u Francuskoj, drugog u V. Britaniji i treeg u
SAD ve u startu reflektuju pesimistike prognoze i prevremeno ocrtavaju granice
istoj nauci u ekonomskoj praksi.
9.5.1. Inovacija stabilizacione ekonomske strategije
U aktuelnim uslovima stagflacije egzistiraju dileme u stabilizacionoj
strategiji: da li je efikasnije sprovoditi restriktuvnu politiku koja inflaciona dejstva
smanjuje po ceni smanjenja investicija, slabljenja privredne aktivnosti i poveanja
nezaposlenosti ili je oportunije sprovoditi ekspanzivnu politiku po cenu vee
inflacije radi stimulisanja investicija koje omoguavaju veu proizvodnju i izvoz.
Ova dilema vodila je u pravcu rizine orijentacije na restriktivni kurs monetame
politike bez intermedijarstva fiskalne politike i politike dohotka. Fiskalni
instmmenti niti su dovoljno korieni niti su u punoj meri dopunjavali kurs
monetarne strategije, prvenstveno iz razloga suenog manevarskog prostora (usled
egzistencije relativno visokog fiskalnog optereenja i deficitarnog finansiranja
opte i zajednike potronje).
Preispitivanja kejnzijanske politike upravlja tranjom u funkciji stabilizacije
su imperativna, budui da smirenje inflatornih udara i poveanja zaposlenosti nije
dalo rezultate. Usled toga, u politici alternativnog uravnoteenja, prioritet treba
dati ponudi, koja stimulativnim merama (promene u fiskalnoj strukturi, smanjenje
fiskalnih optereenja i redukovanja srazmere izmeu drutvenih rashoda i
nacionalnog dohotka) treba da dostigne postojei nivo tranje na koju se ve
restriktivno deluje. Politike restriktivnog delovanja na tranju (kontrolom rasta
monetarnih agregata) i ekspanzivnog delovanja na ponudu (kontrolom fiskalnog
optereenja) valja, prema tome, usmeriti u pravcu podsticanja konjunkturnog
uspona, budui da su problemi stagflacije dugoronog i strukturnog karaktera.
Nove teze antiinflacione politike treba da pou od toga da inflacija nije samo
opredeljena tranjom ve i ponudom na ijoj strani, pored spoljnih faktora, stoje
jaki strukturni faktori neusklaenosti, visoki trokovi, opadajua produktivnost,
tednja. Inflacija nije vie kratkorono ciklini problem ve dugorona tendencija
vezana za strukturne faktore, pa ak i za recesiju. Imperativno je, stoga, da
stabilizaciona politika bude izbalansirana radi simultanog delovanja na tranju i
ponudu, na cikline i strukturne elemente i na krai dugi rok. Jer, neblagovremeno
deflacioniranje tranje ne uklanja rizik poveanja nezaposlenosti, strukturnih
distorzija i slabljenja rasta tednje i produktivnosti, dok prerano reflacioniranje
ponitava pozitivne rezultate smanjenja stope inflacije i intenzivira infiatorna
oekivanja. U tom smislu, pravilno doziranje i tempiranje monetarnih i fiskalnih
restrikcija u osnovi reflektuje pitanje oportunosti jaanja restriktivnog monetarnog
kursa u smislu sprovoenja kontrole monetarnih agregata i jaanja fiskalne stege
u smislu redukovanja fiskalnog optereenja, drutvenih rashoda u nacionalnom
dohotku i deficitarnog finansiranja. I poto inflacija i nezaposlenost idu paralelno u
stagnaciju brie se alternativno opredeljenje: manja inflacija vea nezaposlenost ili
vea inflacija manja nezaposlenost; jer je smanjenje inflacije preduslov i privrednog
rasta i zaposlenosti. Vetina je, prema tome, da se u aktuelnoj neravnotei izmeu
248

Javna ekonomika versus javne finansije

ponude i tranje proces reekvilibrizacije realizuje poveanjem proizvodnje i ponude.


Upravljanje tranjom na dugi rok pokazalo se skupim i kontraproduktivnim inom,
jer je nediskriminatorska i neselektivna monetarna i fiskalna politika poveala
samo teret trokova prilagoavanja u procesu stabilizacije u smislu rtvovanja
proizvodnje. Strukturna neravnotea praena vikom tranje, nezaposlenou i
stagnacijom implicira, dakle, monetarnu politiku, fiskalnu politiku, politiku kursa,
politiku kamatnih stopa, politiku raspodele, politiku investicija i politiku platnog
bilansa u funkciji poveanja nivoa korienja kapaciteta, nivoa proizvodnje, nivoa
produktivnosti, nivoa tednje i investicija, nivoa ponude i nivoa zaposlenosti
shodno propozicijama teoretiara ekonomije ponude.
Poznato je da se sedamdesetih godina u krilu monetarista pojavila grupa
ekonomista (Lukas, Sagent, Wallace) koja moe da se opservira kao nastavak
kejnzijanske revolucije iz tridesetih i Friedmanove monetarne kontrarevolucije
pedesetih godina, i u tom pogledu, kao revolucija u razvoju makroekonomske
teorije. Ova grupa makroekonomskih teoretiara pretpostavlja da ljudi formiraju
svoja oekivanja racionalno i koriste raspoloiva obavetenja o varijabilama, kao
to su stopa inflacije, kamatna stopa, devizni kursevi, poreska stopa itd.262
Razmatranje alternativnih opcija monetarne politike i uvoenje regresivnih
oekivanja (koja se pojaavaju kretanjima) u modelu263 ravnotee otvorene privrede
sa fleksibilnim deviznim kursevima i inflacijom, i sa etiri pasivna monetarna
pravila, koja se kombinuju sa aktivnom politikom intervencije zasnovanom na
dinamikom prioritetu kupovne moi, dovodi do poveanja monetarne ekspanzije,
koja dovodi do neproporcionalnog poveanja domae stope inflacije. Poveanje
utvrene stope devalvacije, i, ekvivalentno tome, stope nominalne kamate u sistemu,
u kome je devalvacija stabilizovana, implicira ubrzanje domae proizvodnje,
monetarne ekspanzije i domae inflacije.
Tradicionalne funkcije tranje novca, koje se uobiajeno koriste prilikom
utvrivanja ciljeva monetarne ekspanzije, podvrgavaju se kritici zato to uzimaju
u obzir zaostajanje u prilagoavanju tranje novca na promene varijabli (npr.
dohodak) i predviaju zaostajanja do kojih dolazi u pokuaju nebankarskog sektora
da neutralie nepoeljne egzogene ili neoekivane promene u novanoj masi.264
Mogunosti postojanja znaajne koliine nepoeljnog novca, ograniava se kada
normalni oblici varijacije novca, koji direktno utiu na kamatne stope, realni
dohodak i cene, potiskuju ono to se tipino naziva novac koji je pao s neba.
Poetni napori da se eliminie svaka nepoeljna varijacija tee da povrate pozicije
na krivoj tranji, prouzrokujui varijacije deviznog kursa i cena. Pri tome se u
odnosu na ove poslednje izbegava odgadanje ponovnog prilagoavanja portfelja
prouzrokovanog transakcionim trokovima, dok se postojei portfelj putem jake
elastinosti tranje na dui rok pretavara u eljeni.
Monetarna dejstva vaeih propisa i pravila monetarne politike, koja se
izvode iz monetarne teorije platnog bilansa i teorije pariteta kupovne moi, ne
262
263
264

J. J. Sibjen. Raitonal Expectations and Monetarv Policy, Alphen den Rijin, Sijthoff and Noordhoft.
1981.
J. S. Bhndari S. J. Tumovskv, Alternative monetarv policies in an inflationarv equilibrium model of the
opet economv, Weltwirtschaftliches 1/82, str. 1-16.
W. H. White. The case for against dezequilibrium monev, Staff papers 3/81, str. 534-572.

249

Fiskalna strategija

verifikuju teoriju pariteta kupovne moi u odnosu evropskih valuta prema dolaru,
s obzirom da promene deviznih kurseva nisu nezavisne (G. Cassel)265 Generalno
posmatrano, vai monetarni pristup teoriji platnog bilansa i postoji direktan
meunarodni uzajamni odnos kamatnih stopa. Zemlje sa uporedivo niskim nivoom
kamatnih stopa i relativno niskom stopom inflacije postaju u dvostrukom pogledu
zemlje izvoznice kapitala: kao privilegovane zemlje poverioci za inostrane
zajmotraioce i tenjom domaih ulagaa da svoja sredstva plasiraju u zemlje s
relativno visokim nivoom nominalnih kamatnih stopa. Pri tome su od posebnog
znaaja procene posledica poslovne politike banaka koje rezultiraju iz supstitucije
rizika deviznog kursa rizikom promene kamatnih stopa.
Odbacujui i kejnzijanizam i njegov spoj sa neoklasinim ekonomskim
teorijama, drava blagostanja266 i pune zaposlenosti, taerizam (odnosno
Thatcersmus) je doneo naglo smanjenje dravnog uea u privredi i vraanje na
laissez-fair. Preko monetaristike borbe protiv inflacije, taerizam, medutim, de
facto restrikcijom novca i kredita produbljuje recesiju i stvara nezaposlenost,267
da bi prekinuo preraspodelu nacionalnog dohotka u korist nadnica i poveao
opale profite. Arsenal dosledno usklaenih mera, koje ukljuuju restriktivnu
monetamu politiku (usporavanje porasta koliine novca, poskupljenje kredita),
podsticaj privatnom sektoru putem smanjenja poreza (najvia stopa sniena je
sa 83% na 60%), ukidanje kontrole dividendi i cena, ukidanje svih ogranienja
u deviznom sistemu, uvoenje potpune slobode izvoza kapitala, smanjenja
dravnih izdataka i investicija, denacionalizacije pojedinih podravljenih grana i
zakonsko ogranienje Trade Uniona, politika precenjene funte i dr., usmeren je u
pravcu simultanog delovanja na sapinjanje inflacije, redukovanje nazaposlenosti i
razbijanje stagflacionih trendova u ekonomskom rastu.
Meu novijim teoretiarima i praktiarima u poslednje vreme postoji opti
konsenzus da potreba kontrole monetame mase predstavlja granicu zaduenja jav
nog sektora jer se smatra da se to zaduivanje moe postii pri visokim ili niskim
srazmerama dravnih rashoda268 i poreza prema nacionalnom dohotku. Smatra se,
naime, da smanjenje srazmere javnih rashoda i poreza prema drutvenom proizvodu
poveava nacionalnu proizvodnju. Smanjenje poreza poveava zaposlenost i proi
ruje ukupnu poresku osnovicu usled povoljnih uticaja na podsticanje za rad, na tro
kove rada, na odnose kapitala i rada i na preduzetnike poduhvate. Stoga je potreba
smanjenja javnih rashoda i poreza ekonomski imperativ sadanjice za sutranjicu.
Fiskalna kriza ili nesposobnost drave da balansira prihode i rashode,
kao rezultat jednookog kejnzijanizma i ekspanzije drave u sferi socijalne i
ekonomske politike, produkovala je, kao nusprodukt, hronini budetski deficit,
265
266

267
268

W. D. Becker, Einige auswirkungen der wahrungspolitik auf den finanziellen sektor. Kredit und
Kapital 1/82, str. 47-62.
Po M. P. O. Pucellu drava blagostanja implicira razraen sistem socijalnog osiguranja, besplatno
pruanje usluga graanima, odravanje pune zaposlenosti, nivelisanje prihoda redistribuisanjem
putem poreza i svojinu kljunih industrijskih grana i javnih preduzea, i ekonomski intervencionizam
(S. Zawadski, Drava blagostanja, Radnika tampa, Beograd, 1975. str. 7 i E. Mumunovi, Koncept
o dravi blagostanja, Pregled 4/82, str. 497-509).
Inflacija na taj nain proizvodi eksploziju nezaposlenosti (F. A. Hayek, Unemployment and Monetary
Policy. Govemment as Generator of the Business Cycle, Cato Institute, San Francisko, 1979).
U Francuskoj je samo po osnovu smanjenja radnog vremena (za 1 as nedeljno) i produetka plaenih
odmora dravna kasa isplatila 45 mlrd. FF (ili 8 mlrd USD). Socijalni projekti podigli su cenu
promena za jo 5 mlrd. USD. Poviice najnie plaenim slojevima podigle su izdatke zajo 20%.

250

Javna ekonomika versus javne finansije

fiskalno izazvanu inflaciju i hipertrofirani javni sektor, koji sve vie deluje kao
baza za jaanje monopolskog sektora i privatne svojine. Strukturni proces izmedu
dravnih izdataka i dravnih prihoda u formi tzv. fiskalne krize uslovljen je i
permanentnom socijajalizacijom trokova kapitala u praksi privatnog prisvajanja
vika vrednosti i stimulativnim efektima troenja sredstava u funkciji postizanja
programiranog ekonomskog rasta, pune zaposlenosti i socijalnog blagostanja.
Stoga, i budetolozi optuuju kejnzijanizam, kao osnovu legitimnosti frapantnog
pritiska na budet.269
Meutim, u teoriji i praksi identifikovano je postojanje vrlo vrste veze
izmedu budetskog deficita, nacionalnog dohotka i monetarne mase. Minford je,270
s tim u vezi, zakljuio u svojim istraivanjima 1) da budetski deficiti pogoravaju
inflaciju, 2) da monetama politika ne moe sistematski da bude nezavisna od
budetskih deficita, 3) da poveanje budetskog deficita ubrzava inflaciju u okvim
jedne godine i da ne poveava proizvodnju na nain kako su to predviali Kevnes i
njegovi sledbenici, 4) da je stabilizaciona politika potencijalno opasna i da treba da
bude ograniena predvidanjem rezerve na mogue greke u budetskim ciljevima
i 5) da budetski defriciti treba da se smanjuju poveanjem dela javnih slubi za
koje se uvode ekonomske cene, s tim da se odravaju subvencije za gradane sa
najniim dohotkom.
U V. Britaniji i SAD su pod firmom borbe protiv inflacije uvedene velike
monetame stege i poviene kamate, a preko recesije, sve vee nezaposlenosti i
smanjenih socijalnih davanja, poveli uspenu ofanzivu na nadnice i plate radi
zaustavljanja pada profitne stope i preraspodele dohotka u korist kapitala; jer,
ozdravljenje dovodi od oivljavanja investicija (Hayek). Italija je, isto tako, u
1982. godini donela pakete poreskih dedukcija, koji treba da smanje optereenje
obveznika za 2.050 mlrd. lira (dodue, uz poveanje deficita javnog sektora na
11% bmto nacionalnog dohotka) radi podsticanja rasta i popravka stagflacionarne
ekonomije.271
Da li je novi monetarizam dovoljan i da li je Emingerov neinflatomi rast
mogu, a da Reaganomics i Thatchersmus ne doive fijasko. Monetarizam sam
po sebi i sam za sebe nije dovoljan za razreavanje brojnih makroekonomskim
problema, koje sreemo u SAD i V. Britaniji (inflacija, nezaposlenost i recesija),
bez simultane podrke politike raspodele, politike stmkturnog razvoja i selektivne
fiskalne politike.272 Stoga, nije mogu ni neinflatomi rast u istom teorijskom
smislu, pogotovu sa stanovita koktelizovane ekonomske politike ReaganThatcherovskog tipa.
269

270
271

272

K. Deutsch, The Crisis of The State, Govemment and Opposition 3/81; O. Connor, The Fiscal Crisis
of the State, N. York, 1973; R. Rose and G. Peters, Can Govemment go Bunkrupt, Buchanan and E. R.
Wagner, Democrativ in Deficit, N. York, 1977.
P. Minford i dr Is Monetarism Enough? The Institute of Economic Affaires, London, 1980.
U vedskoj je zaeta ideja o kolektivnim fondovima posloprimaca koji treba da se formiraju
izdvajanjem jednog dela profita (tj. iz prekomernih iznad normalnog profita) po stopi od 20% i
jednog deia nadnica i plata po stopi od 1%. Na plaanja bila bi obavezna svaakcionarska drutva, a
fondovi bi se formirali na regionalnim osnovama. Fondovi bi kupovali akcije kompanija, a radnici bi
na bazi sticanja 10-15% akcija uestvovali u odluivanju u kompanijama i njihovim profitima.
J. N. Karekan and N. Wallace (edit.), Models of Monetary Economics, Minneapolis, Federal Reserv
Bank, 1980; C. Wells, Optimal Fiscal and Monetary Policy, Lund, CWK Gleerup, 1978; Anthony S.
Courakis (Edit.), Inflation, Depression and Economic Policy in the West, Oxford, Manse-Alexandrine
Press, 1981. i C. L. Jain, Contemporary Monetary Economics Theory and Policy, Graeway Publishing
Company, N. York, 1981.

251

Fiskalna strategija

Stmnjaci OECD, meutim, procenjuju da postoje brojni uzroci sadanjih


mukotrpnih i, po svojoj prilici, dugotrajnih tekoa: 1) snane inflatome
tendencije,
2) slabljenje kvalifikacione strukture zaposlenih i motivacija za rad, 3)
relativno brz i neopravdan porast zarada socijalnih primanja, 4) niske profitne
stope, 5) slab podsticaj za ulaganja u uslovima veeg rizika, 6) sve tei deficiti u
javnom budetu273 uz sve vee fiskalno optereenje, 7) diskriminacija i zatvaranje
trita u medusobnoj razmeni, 8) visoki procenti nezaposlenosti, 9) kriza rasta i
stagnatnog privreivanja, 10) visoko spoljno zaduivanje,274 11) saturacija trita,
12) naglaeni deficit platnog bilansa, 13) opadanje produktivnosti i ekonominosti,
14) porast administracije, 15) deficiti u energiji, sirovinama i hrani itd. U ovom
kontekstu, svakako, monetarizam nije dovoljan, mada emo jau snagu stategije
tzv. novog monetarizma u ekspoziciji prof. ]irovia videti neto kasnije.
Sve vee gubljenje poverenja u efikasnost globalnog usmeravanja
kejnzijanskog tipa (T. Sarrazin) izbacilo je na povrinu brojne kontradiktornosti u
ekonomskom stanju nacionalnih privreda i otkrilo brojna pitanja (na koje je teko
dati decidirane odgovore):
1. ako je porast direktnih poreza u mnogim zemljama dostigao granice
podnoljivosti (a moda ih je i prekoraio) da li je onda ekonomska
situacija u zemljama sa tradicionalno visokim indirektnim porezima
(Francuska i Italija) perspektivnija od zemalja Skandinavije;
2. ako je dinamika rasta socijalnih davanja osnovni faktor poveanja izdataka
drave, koji oteavaju povratak na stabilne finansijske odnose, otkud
onda nekontrolisani rast dravnih dugova u SAD i Italiji kao relativno
zaostalim zemljama u socijalnom domenu;
3. ako je visok nivo kamatnih stopa nuan preduslov za uspean privredni
razvoj, zato su danas kamatne stope najvee u onim dravama koje su
uvek pokazivale sklonost ka politici lakog novca;
4. ako tednja drave ili njeno uzdravanje od anticiklinog oporezivanja
u periodu recesije dovodi do zaotravanja krize, otkud onda pojava da
su privrede u kojima se kejnzijansko uenje najintenzivnije praktikuje u
najteem stanju, i
5. ako ogranienje dravnog neto-zaduivanja predstavlja potreban pred
uslov za sniavanje kamatnih stopa i trajnu ekonomsku konjunkturu,
zato onda dravna restriktivna politika novca nije imala uspeha na
stabilizacionom tronu.
Ve smo istakli da je veoma teko dati precizne odgovore na postavljena
pitanja u smislu davanja novih reenja za stagflacionizirana okruenja nacionalnih,
regionalnih i meunarodnih okvira. Usled toga, neuputno je i prerano davati ocene
273

274

Neki autori, kao uzrok devalvacije u uslovima niske konjunkture, navode budetske deficite, a kao
pobudu navode poltiku poveanja zaposlenosti (P. H. Breaton A. D. Schors La devaution, Vendome,
P.U.F., 1976). Budetski deficiti su struktumo visoki postali gotovo svuda. ak je i Kuvajt, po prvi put
u 1981. god., zabeleio deficit.
U Meksiku, npr., ukupni spoljni dug iznosi 75 mlrd. USD (Od toga na dug javnog sektora otpada
50 mlrd. USD). Stoga se dravni izdaci smanjuju za 3%, a zajedno sa devalvacijom limitirano je
zaduivanje.

252

Javna ekonomika versus javne finansije

i kvalifikative za inovirane ekonomske politike amerikog, britanskog, francuskog


i grkog tipa usmerene na ponudu u paraleli sa poznatim japanskim, vedskim
brazilskim275 i nemakim tipom ekonomske politike usmerene na tranju.
injenice govore da, u savremenim uslovima stagflacije, postoje dileme
u stabilizacionoj politici: da je efikasnije sprovoditi restriktivnu politiku koja
inflaciona dejstva smanjuje po cenu smanjenjna investiranja, slabljenja privredne
aktivnosti i poveanja nezaposlenosti ili je oportunije sprovoditi ekspanzivnu
politiku po cenu vee inflacije radi stimulisanja investiranja koja omoguavaju veu
proizvodnju i izvoz.276 Ova iskljuiva dilema u razvijenim industrijskim zemljama
vodila je u pravcu rizine orijentacije na restriktivni kurs monetarne politike
bez intermedijerstva fiskalne politike i politike dohotka. Fiskalni instrumenti ili
nisu dovoljno korieni, ili nisu dovoljno dopunjavali kurs monetarne strategije,
prvenstveno iz razloga suenog manevarskog prostora, usled egzistencije relativno
visokih budetskih deficita. U uslovima opadanja rasta realnog outputa, kreatori
ekonomske politike verovali su u uspeh ubrzane ekspanzije javnog sektora po
osnovu deficitarnog budetskog finansiranja inoviranog porastom ekonomskih i
socijalnih transfera (subvencionisanje nerentabilne industrije i subvencionisanja
preduzea koja zadravaju suvinu radnu snagu, regresiranja cena, premiranja
izvoza, finansiranja solidarnog zapoljavanja u neprivrednom sektoru i
alimentiranje socijalnih programa i socijalizovanih javnih usluga) i smanjenjem
fiskalnih prihoda usled opadanja privredne aktivnosti. U takvim okolnostima,
frinansiranje fiskalnog deficita kreiranjem novca samo je pojaavalo inflaciju,
iako je privredna aktivnost slabila. Stagflacija je prema tome, u sprezi fiskalnog i
monetarnog kursa dobila duboke korene.277
No, poslednje vreme karakterie se preispitivanjem klasine kejnzijanske
politike upravljanja tranjom i monetarnih instrumenata umirivanja inflacije.
Ograniavanje rasta monetarnih agregata (po monetaristikim tezama) i smanjenje
fiskalnog deficita (po tezama fiskaliteta) radi smanjenja stope rasta nominalne
tranje nisu dale oekivane rezultate na planu poveanja tednje, zaposlenosti,
investicija, produktivnosti i dr. Usled toga, u politici alternativnog uravnoteenja
prioritet se daje ponudi, koja stimuiativnim merama (promenama u strukturi poreza,
smanjenja poreskih optereenja i srazmere izmedu javnih rashoda i drutvenog
proizvoda) treba da dostigne postojei nivo tranje na koju se ve restriktivno
deluje. Ekonomske politike ve se usmeravaju na ponudu u rigorozni monetarizam
praenja rasta monetarnih agregata i indiferentnosti prema nivou kamatnih stopa,
275

276

277

Program zatite u proizvodnji kafe po tzv. Furtadovoj tezi bio je finansiran iz primame emisije.
Opredelivi se za stabilizacioni program postepene i korektivne dezinflacije, naspram altemativne bre
stabilizacije uz rizik izazivanja usporavanja privrednog rasta, kao sredstvo za eliminisanje distorzije u
privredi, izazvanom inflacijom, korien je koncept indeksacije (Verner Baer, The Brazilian Economy:
lts Growth and Developoment, Gird Publishing Inc, Columbus Ohaio, 1979, str. 96-111).
J. A. Carlon i J. M. Parkin, Inflation Expectaions, Economica, maj 1975, str. 123-138., E. L. Feige i D.
K. Pierce, Economically Rational Expectaions: Are Innovations in the Rate of Inflation Independent
of Innovations in Measures of Monetary and Fiscal Policy?, Joumal of Political Economy, juni 1976,
st. 499-522., D. E. W. Laidler i J. M. Parkin, Inflation A Survey, The Economic Joumal, decembar
1975, st. 741-809., J. M. Parkin i M. T. Sumner (Ed.), Income Policy and inflation. Manchester U. P.
Toronto U. P., 1972. i E. S. Phelps, Money Wage Dynamics and labour Market Equilibrijum, Journal
of Political Economy, juli-avgust 1968, st. 678-711.
M. R. Kelly, Fiscal Adjustment and Fund-Supported Programs, 1971-80, Staff Papers 4/82, st. 561602.

253

Fiskalna strategija

a poto su problemi stagflacije dugoronog i strukturnog karaktera, to su i politike


restriktivnog delovanja na tranju i ekspanzivnog delovanja po ponudu, usmerene
u pravcu podsticanja konjunkturnog uspona.
Nove teze antiinflacione politike278 polaze od toga da inflacija nije samo
opredeljena tranjom, ve i ponudom na ijoj strani (pored spoljnih faktora delovanja
promene kurseva i uvozne inflacije na domae cene) stoje jaki strukturni faktori
neusklaenosti, visoki trokovi i opadajua produktivnost. Inflacija, dakle, nije
vie kratkorono ciklini problem, ve dugorona tendencija vezana za strukturne
faktore, pa ak i za recesiju. Usled toga, imperativno je da stabilizaciona politika
bude izbalansirana radi simultanog delovanja na tranju i ponudu, na cikline i
strukturne elemente, i na krai i dugi rok.

9.6. Fiskalna kontrarevolucija i Lafferova kriva


9.6.1. Dravna fiskalna kontrarevolucija u ekonomskoj teoriji ipraksi
U dananje vreme savremena drava je prinuena da svoje tradicionalne
funkcije obavlja s daleko veom odgovornou, vetinom i kontrolom.279
Odgovornost za socijalno staranje i uravnoteeni razvoj, u prvom redu, dovela je
dravu u sredite privrednih zbivanja ije su se negativne strane ve ispoljavale
tokom 70-tih godina kada je inflacija dobijala u snazi i kada je neblagovremena
primena odgovarajuih mera i instrumenata dovela do recesije i nezaposlenosti.
Sa sve veom prisutnou u gotovo svim sektorima privrede i vanprivrede drava
je postajala sve skuplja i skuplja; dakle, sa apsolutnim i relativnim rastom javnih
izdataka u formi Vagnerovog zakona koji danas doivljava totalnu reverifikaciju.
Usled toga, danas u veini industrijski razvijenih zemalja kroz javne budete
prolazi izmeu 2/4 i 5/3 drutvenog proizvoda, a to je ve previe, zbog ega
se javlja reakcija u vidu parole manje drave i gunanja poreskih platia koji
su sve manje spremni da pokrivaju trokove drave. SAD su tokom poslednjih
godina simultano demonstrirale meteorsku brzinu poremeaja budetske ravnotee
i nesposobnost restaurisanja ekvilibrijuma. I nezadrivo prodiranje drave u
privredu i umnoavanje njenih aktivnosti ak je oslabio autoritet drave (Eucken).
Budetski deficiti su samo finansijski aspekt slabosti drave (Leutwiler), jer su
tradicionalne sklonosti ka rasipnitvu, neefikasnom radu birokratije i neracionalnoj
potronji javne viasti svojevrsni prezenti dravnog monopola.280

278

279
280

L. Leiderman, Expectations and Output-Inflation Trade offs in a Fixed-Exchange-Rate Economv,


Joumal of political Economy, decembar 1979. st. 1285-1307, R. J. Shiller, Rational Expectations and
the Dyinamic Structure of Macroeconomic Models: A Critical Review, Joumal of Monetary Economics,
januar 1978., st. 1-44, S. J. Tumovsky, Structural Expectations and the Effectiveness of Govemment
Policy in a Short-Run Macroeconomic Model, american Economic Review, decembar 1977., st. 851866., T. Sargent, A. Note on Maximum Likelihood Estimation of the Rational Expectations Model of
the Term Structure, Joumal of Monetary Economics, januar 1979., st. 133-143.
A. Premchand, Govemment Budgetin and Expenditure Controls: Theory and Pratice, MMF,
Washington, 1983.
B. Dafflon i L. Weber, Le financement du secteus public, P.U.F., Paris, 1984.

254

U Pravilu, javni deficiti su u kauzalnoj vezi sa modelom funkcionisanja


demokratije i mehanizmom odluivanja o ciljevima dravne delatnosti. Poznato
je, naime, da se potronja odreenog privatnog dobra upravlja prema ceni koja
pokriva trokove proizvodnje datog dobra. No, dobra proizvedena u dravnoj
reiji, kao i javne usluge, plaaju se po tzv. nultoj tarifi.281 Poto se aktivnost
drave u ovom domenu finansira iz poreza, korisnici javnih usluga ili potroai
javnih dobara, koje proizvodi drava, odnosno javni sektor, pokrivaju samo deo
cene kotanja, odnosno deo stvarnih trokova proizvedenih dobara i usluga, koje
drava nudi i prodaje graanima, koji kupuju odreene koliine. Brojne javne
usluge graanin garantovano dobija od drave faktiki po tzv. nultoj tarifi uz
eventualne participacije. Usled toga, korisnici usluga ne procenjuju stvarnu cenu
kotanja odnosne usluge, jer ive u iluziji da su javne usluge jeftin proizvod drave.
Pojedinci, u tom konteksm, ne uoavaju injenicu da se evidentirana razlika
do punih trokova proizvodnje javnih dobara mora pokriti budetskom, koji se
alimentira poreskim uplatama.282 Usled toga, dolazi do permanentnog poveanja
tranje javnih dobara i kolektivnih usluga sa pritiskom na proirenje programa
izdvajanja za njihovo finansiranje.
Hronini javni deficiti nastaju u uslovima nedostajueg konsensusa
graana u pogledu izbora izmeu poreza i izdataka, bez obzira to saglasnost za
poveanje obima dravne aktivnosti (delatnosti javnog sektora) povlai i novu
raspodelu trokova drave. Tako nastaje asimetrija koja primorava dravu da za
svoje izdatke uzima kredite i da na taj nain pomera raspodelu tereta u budunosti
u vidu transponovanog starog problema raspodele trokova.283
Javni deficiti nose rizike, meu kojima se izdvajaju tri. Prvo, budetski
deficiti imaju imanentno svojstvo da sami sebe ire i poveavaju, pogotovu kada
se potrebe za finansijskim resursima alimentiraju kreditima.284 To, sa svoje strane,
znai da drava nudi i prodaje dobra i usluge izuzetno jeftino, maitene po tzv.
nultoj tarifi. Usled toga, tranja za uslugama naglo raste (iza koje stoje redukujui
poreski prihodi) sa pritiskom na ponudu (iza koje stoje javni izdaci). U krajnjoj
instanci, javni deficiti se poveavaju.
Drugi rizik koji nosi budetski deficit je u vezi sa politikom novca, budui
da je finansiranje novanom emisijom elegantan, popularan i bezbolan potez
popunjavanja budetskih rupa koga ne osea poreski platia. No, istorijska
iskustva pokazuju da monetizovanje budetskog deficita predstavlja obmanu koja
se valorizuje kroz inflaciju.
Stoga je i politika stvaranja novca u korist dravnog budeta zauvek
ekonomski diskreditovana. ak i kad ne postoji kreiranje novca u korist drave,
mogua je valorizacija indirektne veze monetarne i fiskalne politike, koje
dugorono dolaze u kolizioni kurs. Ova neminovnost stupa na scenu onda kada
281
282
283
284

G. P. Dwyer, Inflation and Government Deficits, Economic Inquiry, Vol. 20, 1982, str. 315- 329.
L. H. Meyer (Ed.), The Economic Consequences of Govemment Deficits, Cluwer Hijhoff, Hague,
1983.
A. F. Darrat, Inflation and Federal Budget Deficit: Some Empirical REsults, Public Finance Quarterly
2/85, str. 206-215.
J. Frenkel i A. Razin, Govemment Spending, Debt and International Economic Interpendence,
Economic, Joumal, septembar 1985, str. 619-663.

je fiskalna politika optereena visokim deficitima i kada je monetarna politika


usmerena na stabilnost cena iz prostog razloga to preterano zaduivanje drave
involvira porast realne kamate i visok realni kurs valute da bi se odrala stabilnost
cena i spoljnotrgovinska ravnotea (Leurwiler). Tada je i emisiona institucija
(centralna banka), ukoliko tei da ne zapadne u klopku zavisnosti od fiskalne
politike, prinudena da dopusti rast kamatnih stopa i valutnog kursa.285
Konano, trei rizik od visokih i hroninih budetskih deficita predstavlja
opasnost za budui dohodak novih generacija, poto je drava propustila ulaganja
u nacionalne investicije orijentisane na budunost i da na taj nain otplatu trokova
dugorono orijentisanih investicija prebaci na budueg poreskog obveznika
putem budueg finansijskog doprinosa. Naslee strukturnih deficita stopa i jeste
teak ekonomski amanet za budue poreske obveznike koji treba da iznadu nove
kljueve raspodele trokova dananje potronje drave i njene delatnosti. No, za
budue generacije jo je tei balast sadanja zaduenost drave u inostranstvu ija
su se sredstva iskoristila za pokrie iroke i duboke javne potronje. Inostrani
zajmovi i krediti u osnovi su najpovodljiviji izvor drave koja nema autoritet da od
svojih poreskih platia iskami sredstva za pokrie svojih trokova. Na taj nain,
inostrani zajmovi perfekcioniraju fiskalnu iluziju, jer korisnici javnih usluga dolaze
u situaciju da konzumiraju javna dobra po tzv. nultoj tarifi bez ograniavanja
drugih vidova finalne potronje.286 Tada i odbojnost poreskih obveznika da plaaju
dodajne poreze za dodajne usluge nisu konica dravnih trokova.
Nesposobnost drave da regulie i ozdravi javne finansije reflektuje injenicu
da je javni sektor, faktiki, napustio idealnu liniju ekvilibrijuma. Istovremeno, to
je i zakamuflirani vid poveanja uea drave u privredi bez javnog konsenzusa.
Intervencionisti su u odnosu na nestrukturisanu masu poreskih obveznika bolje
organizovanih za fenomenalno korienje mehanizama politikih procesa koji
pogoduju uveavanju dravnog intervencionizma. Tendencije ka intervencionizmu
usidrile su se i u javnim finansijama s ciljem da se iskoriste interesi od javnih
rashoda koji su vei od interesa za javnim prihodima. To se preferira bez obzira
na injenicu to zbog odsustva dobiti, kao lokomotive poveanja produktivnosti
i efikasnosti, drava sve to radi nosi uopte niu efikasnost i racionalnost nego
u reiji privrede. Tome se pridruuje i injenica da se drava iz kratkoronih
pobuda mea u poslovanje privrednih sektora, ak i po cenu prebacivanja uloenih
sredstava iz sektora, koji ostavaruju pozitivne rezultate i predstavljaju segmente
budunosti, u strukturno defavorizovane grane.287 Preraspodelom sredstava, esto
iz motiva poboljanja zaposlenosti, usporava se proces prilagoavanja, koi
razvoj produktivnosti, slabi se meunarodna konkurentna sposobnost i ugroava
spoljnoekonomska ravnotea.
No, sadanjica imperativno nalae da se takav trend preokrene u pravcu
blokiranja rasta drave i proirenja javnog sektora. Iskustva, istovremeno,
pokazuju da se povratak ekvilibriraciji budeta ne moe uvek ostvariti poveanjem
285
286
287

U. R. Cohli i W. J. Me Kibin. Are Govemment Deficits the Prime Cause of Inflation Jorunal of Policy
Modeling 4/82. str. 279-309.
D. Blanchard, Debt, Deficits and Finite Horizonts. Journal of Political Economy, april 1985, str. 123247.
P. R. Masson, The Sustainability of Fiscal Deficits, Staff Papers, decembar 1985.

Javna ekonomika versus javne finansije

poreskih prihoda, jer poveanje poreza, po pravilu, povlai sa sobom novi porast
javnih izdataka. Amerikanci to dobro znaju, poto ne smanjuju budetski deficit
poveanjem fiskalnih prihoda. Izgleda da je vaskrslo vreme uenja klasinog
liberalizma, koje insistira na smanjenju javnih trokova drave i na suavanju
mree razgranatog javnog sektora.288 Na scenu stupa logian put razdvajanja drave
i privrede, kao trajno reenje, kjako bi se konano ostvario eljeni cilj; dravi je
potrebnajaka privreda koja moe lako da pokrije dravne potrebe u resursima isto
onako kao to je privredi potrebna jaka drava koja moe da garantuje potrebne
institucionalne okvire za njeno funkcionisanje, pravnu sigurnost i slobodnu trinu
konkurenciju. I, doista, drava treba da obavlja drutvene funkcije, a privreda
ekonomske. Nije to klasina mudrost, ve injenica koja ne sme da se zaboravi.
Jer, dananja privreda stagnira zbog predimenzionirane dravne intervencije, dok
drava nije u stanju da ispunjava sve obaveze koje namee privreda. U krajnjoj
instanci, oba partnera siromae, jer su se i drava i privreda toliko meusobno
pribliile i istovremeno meusobno udaljile da ih je epidemija deficita morala
zajedno zagrliti kao nesposobne maloletnike. Imperativ je, dakle, osposobiti
dravu za autoritetno obavljanje javnih funkcija drutva i privredu za efikasno
obavljanje funkcija privrednih delatnosti.289
Nekada je Lorenz von Stein smatrao: Drava bez deficita ili premalo
radi za svoju budunost ili suvie zahteva od svoje sadanjice. No, ova tajnova
konstatacija mora se reiativizovati ba zbog vremena u kome ivimo i delamo. Naime,
budetski deficiti savremenih drava nisu uzrokovani dravnim investicijama,
koje se dugorono efektiraju tako da koristi pripadaju i buduim generacijama na
koje se inae tereti trokova deficitamog finansiranja kasnije rasporeuju u vidu
finansijskih doprinosa nezavisno od koristi. No, poto je uee javnih investicija
u dravnim izdacima marginalno i jo sa opadajuom tendencijom, produkovanje
visokih deficita uslovljeno je konzumnim i transfernim izdacima.290 Stoga, drava
premnogo radi za svoju kratkoronu sadanjicu, a naslee struktumih deficita
ostavlja u amanet buduim poreskim obveznicima.
Imperativno je, stoga, raiavanje sa Hobsovim politikim Levijatanom,
pogotovu to je razvoj koncepta drave od tzv. drave nonog uvara dogurao do
drave blagostanja u skoro svim drutvenima slobodnog preduzetnitva. Pri tome,
drava sa svojim ekonomskim intervencionizmom nije doprinela racionalnijoj
alokaciji resursa, socijalnoj jednakosti i optoj stabilnosti nivoa cena i zaposlenosti.
Drava se, stoga, opasno osuduje, ali im se javi materijalna strana problema od
te iste drave zahteva se da zadovolji potrebe iako se njena sredstva ne stvaraju
samozaeem. Otuda se u ime potreba predimenzionira drava, njeni izdaci i
fiskusi; otuda se javni sektor javlja i tamo gde nema alternative i atraktivnosti
nedravnih sektora ve i tamo gde irenje ekonomskog angamana drava raa
negativne tendencije. Otuda se itava oblast javnih finansija, javnog sektora i
obima drave nala ponovo u fazi nove teoretske i praktine obnove kako bi se
288
289

290

R. Dornbusch i M. H. Simonsen (En.), Inflation, Debt and Inderation, MIT Press, Cambridge, 1983.
D. A. Aschauer t J. Greenwood. Macroeconomic Effects of Fiscal Policy, u K. Brunner i H. H. Meltzer,
The New Monetarv Economics, Fiscal Issues and Unemplovment, Nort-Holland, Amsterdam, 1985,
str. 91-138.
L. Tavlor, Structuralist macroeconomics, Basic books. N. York. 1983.

257

Fiskalna strategija

uinio kraj iluzijama o dometu pojedinih mera i instrumenata fiskalne politike iz


60-ih godina.
Neumitna je istina da prihodi i rashodi drave, ma koliko bili pozitivno
motivisani u poetku, na kraju postaju destimulativni i krajnje negativni za
drutvo, privredu i pojedinca.291 Iluziju iz 60-tih godina da se ostvari optimum
blagostanja kroz regulisanje trita i favorizovanje pojedinih monopola dovodila
je do postepenog gubljenja potrebne razlike izmedu javnog i privatnog sektora i
do izjednaavanja drurvenih i privrednih uinaka i trokova u javnom i privatnom
sektoru. Stvarno i mogue u iluziji stereotipnih ideja konzervativnih fiskalista
o javnim finansijama, dravi i javnom sektoru ilo je ak dotle da se iskljuivo
smatralo i verovalo da su fiskalne poluge vanredno mono sredstvo za usmeravanje
privrednog i trinog mehanizma sa dalekosenim ekonomskim i socijalnim
povratnim efektima. Danas su, medutim, dostignuti nivo dravnog integrisanja u
trini i privredni mehanizam i dosegnuti nivo fiskalnog optereenja, nezaobilazni
sutinski test provere u vrednovanju efekata javnog sektora. Zato u prvi plan
izbijaju problemi i dileme: (1) da li porezi gue podsticaj za radom, tednjom i
investicijama, (2) kako i koliko porezi utiu na sveukupnu alokaciju privrednih
resursa i redistribuciju dohotka, (3) kakve su i kolike koristi od dravnih ulaganja,
(4) kakvi efekti proistiu iz vladinih programa izdataka, (5) koliko je privredni
sektor istisnut sa trita hartija od vrednosti i (6) koje su perspektive javnog sektora
u budunosti, koji trae decidirane odgovore i nove alternative. Valja otvoriti i
zatvoriti novi krug o znaaju i dometu fiskalne politike u okviru makroekonomske
politike. Izgleda da je izdaleka zapoeta monetaristika kontrarevolucija protiv
posleratne kejnzijanske revolucije uticala na ponovno oivljavanje znaaja nekada
pouzdane fiskalne politike; ali se sada nova fiskalna revolucija situira u okviru
teorije ekonomike ponude,292 u ijem se epicentru nalazi pristup poreskih snienja
u funkciji osemenjivanja rasta. Trijada: rad-tednja-investicije upravo se bazira
na poltiici redukcije fiskalnog optereenja, koja osigurava povratak ekonomskom
biznisu oslobodenog korektiva dravnog intervencionizma. Ekonomika ponude,
dakle, tei da izvri fiskalnu kontrarevoluciju u demontai drave blagostanja
u okviru posustale kejnzijanske revolucije, koja je socijalnom kompozicijom
potronje unazadila javni sektor.
9.6.2. Poreska paradigma i ekonomika ponude
Termin ekonomika ponude lansirao je profesor Stein293 u 1976. god.
prilikom pokuaja opisivanja novog pristupa budetu u poreskoj politici sa
stanovita relativnih cena, globalne distribucije dohotka i potencijalnih efekata
u privredi. U sklopu novog pristupa fiskalnim efektima na tednju, investicije i
ponaanje preduzea, Feldstein294 je pokuao da primeni teoriju cena u budetskoj
291
292
293
294

P. Saunders i F. Klau, The rolc of the Public Sector Causes and Consequences of the Growth of
Government, OECD, Paris, 1985.
D. G. Rabou (Ed.), Leconomie del loffre. Economica, Paris, 1984. i B. Bartlett i T. R. Roth, The
Supplv-Side Solution, McMillan, London, 1984.
H. Stein, Presidential Economics, Simon and Schuster, N. York, 1984, str. 241-242.
M. Feldstein, Capital Taxation, Harvard University Press, Cambridge, 1983. i Inflation, Tax Rules and
Capital formation, University of Chicago Press, Chicago, 1983.

258

Javna ekonomika versus javne finansije

politici i da priblii Harbergerovoj295 rehabilitaciji klasine teorije javnih finansija


koja je potpuno ignorisana za vreme vladavine glorifikovanog kejnzijanizma.
Ovim pokuajima pridruili su se i Boskin, Barro i Ture sa ciljem da razviju
teoriju ponude pobijajui neutralnu teoriju chois publics Bichanana i Tulocka296
i podravajui teoriju racionalnih oekivanja Lucasa.297 Ubrzo se rasplamsala
diskusija u Wall Street Journalu o potrebi reafirmacije ekonomike ponude (Kristol,
Wanniski, Mundell, Laffer), koja pledira za jaku redukciju poreza za razbijanje
jezgra inflacije i stagflacije.298 Ideja o fiskalnoj reprodukciji radi modifikacije
relativnih cena u korist rada, tednje i investicija se ad hoc akceptira u Kongresu
i Capitolu (Kemp i de Buffalo).299 Usledila je projekcija Kempa i Rotha u 1977.
god. o generalnoj redukciji stopa oporezivanja dohotka za 30% koja se naslanja
na poresku redukciju Kennedya poetkom 60-tih god. Ve u 1978/80. god. izraen
je Kemp-Rothov zakon (smanjenje stope oporezivanja: maksimalne sa 70%
na 50% i minimalne sa 14% na 80%), koji e u 1981. god. posluiti kao baza
Reganovog fiskalnog programa. Protivnici ovog koncepta odmah su reagovali
rvrdei da redukcija poreza, koja nije praena ekvivalentnom kontrakcijom
javnih rashoda, provocira budetski deficit koji retroaktivno regenerie inflaciju.
Kemp je, naravno, veto proturio Lafferovu krivu (koja svoje fundamente nalazi
u Smithovom konceptu o tekim porezima), potkrepljujui je veto aktuelnim
studijama o redukciji poreza Hardinga i Coolidgea u 1920-ih god. i Kennedya i
Johnsona u 1960-tih godina.300 Usvajanje zakona Kemp-Rotha u 1981. god, ve je
donelo koristi biznisu,301 poput poreske redukcije iz 1978. god., koja je doprinela
da se smanjenjem stope kod poreza na viak vrednosti od 40% na 28% poveava
ponuda kapitala u SAD302 Re ganova redukcija poreza u 1981-82. god. bitno se
odrazila na porast investicija, poto su se suplementarne investicije poveale od
2,2 mlrd. USD u 1981. godini na 15 mlrd USD u 1982. god.303 dodue uz pomo
rastue kamatne stope pod dejstvom budetskog deficita.304
295
296
297
298
299
300

301

302

303

304

A. C. Harberger, Taxation and Walfare, Little, Brown, Boston, 1974.


D. Mueller, Public Choice, Cambridge university press, N. York, 1979.
D. K. H. Begg, The Racional Expectations Revolution in Macroeconomics. The Johns Hopkins
University Press, Baltimore, 1982.
J. Wanniski, the Way the World Works, Basic books, N. York 1978.
J. Kemp, Congress first priority: lower federal tax rates. Human Events, novembar 1976. str. 1 i B.
Bartlett, Reaganoimics: Supply-Side in Action, W. Marrow, N. York, 1982., str. 125-138.
G. Gilder, Wealth and poverty, Buchan and Enright, London, 1982., str. 40-44; J. Gwartney i R. Stroup,
Tax cuts; who Shouders the Burden? Federal Reserve Bank of Atlanta Economic Review, mart 1982.
str. 19-27, V. A. Canto, D. H. Joines i A. B. Laffer, Foundations of Supply-side economics: Theory and
evidence, Academic Press, N. York, 1983., str. 72-103.
M. K. Evans, The truth about supply-ride economics, Basic books, N.York, 1983., str. 186-213; Sh.
T. Slotfelten, Tax evasion and tax rates: an analvsis of individual setwins, Review of Economics and
Statistics, avgust 1983, str. 363-373; M. Marchon. Tax avoidance, progresivity and work effort, Public
Finance 3/79 str. 452-460.
J. R. Adams, Secrets of the revolt, Xarcourt Brace Jovanovich, N. York, 1984; A. Rabunshka i P. Ryan,
The tax revolt, Hoover Institution Press, Stanford, 1982; d. O. Sears i J. Citrin, Tax revolt, Harvard
Universitv Press, Cambridge, 1982. i G. Auten, Capital gains: an evaluotion of the 1978, and 1981,
tax cuts, u Ch. Walker i M. A. Bloomfield (Ed.), New directions in federal tax policy for the 1980-s,
Ballinger, Cambridge, 1983., str. 121-148.
J. Gwartney i R. Stroup, The redistributionist tax reduction, Wall street Journal, jun 1984. i A. Sinai,
A. Lin i R. Robins. Taxes, saving and investment: some empirical evidence, National Tax Journal,
septembar 1983, str. 321-345.
P. C.Robert, The Supplv-side revolution, Harward University Press, Cambridge. 1984, str. 115-116. i
J. L. Palmer i I. V. Sawhill (Ed.), The Reagan Record. Ballinger, Cambridge, 1984.

259

Fiskalna strategija

Istovremeno, novi empiriki radovi pokazuju, nasuprot istraivanjima


Breaka i Sandera iz 50-tih godina, da porezi relativno znaajno utiu na sklonost radu
(Hausman, Stuart i Killingworth).305 Naime, visoke poreske stope u SAD smanjuju
sklonost ka radu za 8% i induciraju gubitak u fiskalnim prihodima za 28%.306
Isto tako, poreski efekti na tednju konstituiu novi domen u kome savremene
studije potvrduju validnost teza ekonomike ponude, demantujui tradicionalnu
tezu po kojoj stopa tednje ne reaguje na varijacije poreske stope i verifikuiui
jaku incidencu stope oporezivanja na stopu tednje. U oblasti budetske politike.
takode, demantuje se superiornost tzv. sistemskog budetskog deficita u odnosu
na redukciju poreza: nekadanji ekonometrijski modeli inkorporirali su princip
budetskog multiplikatora po kome rast javnih rashoda konezervira stimulirajui
efekat ak i kada poreski prihodi rastu u istoj proporciji; novi modeli pokazuju pak
da se negativni efekti rastuih poreza anuliraju, stimuliui akciju rasta budetskih
rashoda.307 Noviji radovi, nadalje, pokazuju da je pogreno shvatanje po kome su
javni sektor i fiskalna politika esencijalni motor rasta u zemljama u razvoju. Bauer,
Marsden i Tanzi su, naime. dokazali da zemlja sa niim (leernim) poreskim
optereenjima, manjim subvencijama i uim opsegom javnog sektora belee
boljeekonomske performanse.308 Konano, pristalice ekonomske ponude i nove
studije empirijski verifikuju znaaj politike redukcije poreza u funkciji suavanja
tzv. paralelne ekonomije i rekompenziranja gubitaka u poreskim resursima, i
uopte znaaj vraanja oporezivanja ispod crte ekonomskih limita.309
Sve u svemu najnovije studije uglednih teoretiara i praktiara idu u prilog
generalizaciji Lafferove krive i teorije ponude tako da danas niko ne reklamira
rast budetskog deficita radi stimulisanja zaposlenosti, akceleraciju monetarnog
rasta radi obaranja kamatne stope i poveanja poreza radi redistribucije dohotka
i imovine. Obmuto posmatrano, reklamira se politika poreske redukcije za
ankurairanje ekonomskih aktivnosti: rad, produktivnost, tednja i investicija.310
305

306

307

308

309

310

J. A. Hausman, Labor Supply, u H. A. Haron i J. A. Pechaman (Ed.), Now Taxes Affect Economic
Behaviour, Brookings Institution, Washington, 1981. str. 27-83., Ch. Stuart, Welfare Costs per dolar
od additional tax revenu in the United States, American Economic review, jun 1984., str. 352-362, i M.
Killingswarth, Labor upoly, Cambridge university Press. N. York, str. 26-31.
P. David i J. L. Scadding, Private Saving: Ultrarationality, Aggregation and Denisons Low, Journal
of Political Economy, mart-april 1974., str. 225-249.; M. J. Boskin, Taxation, Saving and the Rate of
Interest, Journal of Political Economy, april 1978., str. 3-27; B. Bartlett i T. P. Roth (Ed.), The supplyside Solution, Macmillan, London, 1984., str. 86-109. i L. H. Summers, The After-tax rat of rutern
Affects Private Savings, American Economic Review, maj 1984., str. 249-253.
J. H. Can-Lee i H. Kato, A. Comparison of simulation properties of national Econometric Models,
OECD, Paris, 1984., str. 137. i R. C. Kormendi. government Debt, Govemment Spending and Private
Sector Behaviour, American Economic Review, decembar 1983., str. 994-1010.
P. T. Buer, Reality and Rhetoric, Harvard University press, Cambridge, 1984., K. Marsden, Linka
Between Taxes and Economic Growth: some Empirical Evidence, Staff Working poper, avgust 1983.
i V. Tanzi Tax Systems and Policy, Objectives in Developing Countries: General Principles and
Diagnostic Tests, MMF, novembar 1983.
V. Tanzi, TheUnderground Economy in the United States and Abroad, D. S. Heath. Lexington, 1982;
C. S. Sohoup, Economic limits to Taxation, Atlantic Economic Joumal, mart 1981., str. 9-23; P. M.
Gutmann, Taxes and the supply of national Output. Financial Analysts Journal. novembar-decembar
1979., str. 64-66. i R. McGree i E. Feige, Swedens Laffer Curce: Taxation and the Unobserved
Economy, Scandinavian Joumal of Economic 4/83, str. 499-519.
J. M. Buchanan i D. Lee, Tax Rates Revenues in political Equilibrium: Some simple anafvtics
Economic Inquiry, juli 1982., str. 344-354. i politics, Time and the Laffer Curve, Journal of Political
economy, avgust 1982., str. 816-819; L. H. Meyer (Ed.), The supply-side Effects of Economic Policy,
Centar for The Study of American Business i Federal Reserve Bank of St. Louis, 1981., Ch. Stuar,

260

Javna ekonomika versus javne finansije

A. Kemp ide toliko daleko da predlae svoenje maksimalne poreske stope na


uniformnu stopu od 25% sa ukidanjem mnogobrojnih poreskih oslobodenja i
olakica u sklopu zagovarane fiskalne reforme.311
Artur odbacuje izazivanje recesije i nezaposlenosti da bi se zauzdale nadnice
i obuzdala trokovna inflacija, s jedne strane, i tzv. maenje bogatih korporacija
da bi se fiskalnim metodom podigla profitna stopa i podstakle nove investicije,
s druge strane. Hart se stoga, zalae za ideju politike dohotka zasnovane na
porezima. Naime, delujui indirektno drava bi odobravala poreske olakice
kompanijama koje bi svoje cene drale na nivou niem od orijentacionog i poreski
nagraivala radnike koji bi pokazali uzdranost u pregovorima o nadnicama.312
No, i pored toga, visoki, hronini, nasleeni i ekstra planirani budetski deficit
najverovatnije da e i dalje ostati prvorazredni problem zajedno sa visokim
kamatama i precenjenim dolarom.
9.6.3. Lafferova kriva u teoriji oporezivanja ekonomike ponude
Literatura o ekonomskoj politici zasnovanoj na ekonomici ponude, kao i
njen odnos prema tradicionalnoj literaturi javnih finansija, je izuzetno obogaena
tokom poslednjih nekoliko godina.313 Obogaen je, samim tim, i teorijski pismp
ekonomici oporezivanja, naroito posle pojave atraktivizovane teoreme Lafferove
krive,314 koja, kao polaznu taku, uzima prostu ideju da je prihod od poreza nulti
ako je poreska stopa ili nula ili 100% sa uravnoteenim odnosom izmeu poreskih
prihoda izmeu ove dve polazne take. Sama egzistencija ovakvog odnosa u osnovi
treba da pokae i dokae da sniavanje poreskih stopa treba da vodi neposrednom

311

312

313
314

Swedish Tax Rates, Labor Supply and tax revenues, Joumal of Political Econmy, oktobar 1981., str.
1020-1038; M. Beenstock, Taxation and Incentives in the UK, Lloyds Bank Review, oktobar 1979.,
str. 1-15; R. E. Grieson, Theoretical Analysis and Empirical Measurements of the Effects of the
Philladelphia Income Tax, Joumal of Urban Economics, juli 1980., str. 123-137., P. Lewis, French
Budget Curbs OutIays and Cuts Taxes, new York Times, septembar, 1984; J. Wanniski, A. supply-side
Gold Standard. u Champions of Freedom, Hillsdale College Press, Hillsdale 1982, str. 83-100; M.
Miles, Beyond Monetarism, Basic Books, N. York. 1984; A. B. Laffer i J. C. Turnev, Global Monetary
Policy: Implications for the US dollar and gold, Joumal of social and political Studies, maj-jun 1980,
str. 3-38. i J. K. i R. Mundell, A. Monetary Agenda for Growth, Quartum Books, Boston, 1983.
R. E. Hall (Ed.), lnflation: Cause and Effects, University of Chicago Press, Chicago, 1982., str.
111-122; R. P. Flood i P. M. Garber, Gold Monetization and Gold Discipline. Joumal of Political
Economy, februar 1984., str. 90-107; W. Fellner (Ed.), Essays in contemporary Economic Problems,
American Enterprise Institute, Washington, 1981, str. 91-121; M. D. Bordo i A. J. Schwartiz (ed.),
A Retrospecitive on the classical gold Standard, 1821-1931, University of Chicago Press, Chicago,
1984.
B. Bartlett, Supply-side Economics: Theory and Evidence, National Westminster Bank Quartely
Review, februar 1985. i La percee de loffre dans la pense economique contemporaine, Problemes
economique, april 1985., str. 18-23; Bartlett i T. P. Roth, The Supply-Side Solution, Macmillan, London
1984. i B. P. Bosworth, Tax Incentives and Economic Growth, Brookings, Washington, 1984.
B. L. Barlett, Reaganomics: Supply-Side Economics in action, Quil, N. York, 1982. i V. Gandhi, Tax
Streucture for Supply-Side Economics in Developing Countries, MMF, Washington, 1985.
V. A. Canto, D. H. Joines i A. B. Laffer, Tax Rates, Factor Employment, and Market Production,
u L. H. Meyer (Ed.), The Supply Side Effects of Economic Policy, Kluwer-Nijhoff, Boston, 1981;
R. H. Fink (Ed.), Supply-Side Economics: A Critical Appraisal, University Publications of AMerica,
Frederick, Maryland, 1982; T. J. Hailstones, A. Guide to Supply-side Economics, Reston Publishing
Co., Reston, Virginia, 1982; L. H. Meyer (Ed.) The Supply-Side Effects of Economic Policy, KluwerNijhoff, Boston, 1981; D. G. Raboy (Ed.), Essays in Supply-Side Economics, Institute for Research on
the Economics of Taxation, Washington, 1982; R. G. Roberts, The Supply-Side Revolution, Harvard
University Press, Cambridge, 1984. i J. Wanniski, The Way the World Works, Simon and Schuster, N.
York, 1983.

261

Fiskalna strategija

poveanju prihoda od poreza. Ali, to treba dokazati da bi se videlo od ega zavisi


postojanje Lafferove krive. Polazei od Blinderovog315 specifinog primera
proporcionalnog poreza na prihod od rada, u kome je w bruto porez na prihod, w
(1-t) neto porez na prihod, S[w(l-t)] funkcija ponude radne snage sa S(O) = O, i D
(w) - funkcija tranje za radnom snagom, nedvosmisleno se potvruje da za G(t)
neprekidno i diferncijalno prihod odgovara odstupanju marginalne poreske stope,
poto je:316

dG
t ns (1 nD )
= w S () 1 +

dt
1 t ns n0
gde je G prihod; ni,i = S,D se odnose na znaajne elastinosti ponude i tranje
radne snage. Iz ove jednaine derivira se Lafferova kriva, jer se sreivanjem
gornje jednaine maksimizirajua poreska stopa c2) moe dovesti na nulu.317
t* =

ns nD
za nd > 0
nD (1 + ns )

Zagovarai ove ideje tee sprovoenju implicitno uravnoteenog budeta


u kome je poreski prihod prilagoen ekonomskom sistemu prema vladinim
rashodima. Ukupni dohodni efekti, u takvom okruenju, mogu da se jave jedino
ukoliko se primer vladinih rashoda sutinski razlikuje od primera rashoda koji bi
rezultirali u nedostatku dravne intervencije. Tada se i fokus analize poreske politike
pomera na ispitivanje znaaja supstitucionih efekata, koji su neminovna posledica
kretanja relativnih cena izazvanih poreskim promenama. Zato pristalice Lafferove
krive u teoriji ekonimike ponude i tvrde da bi smanjivanje sadanjih visokih
poreskih stopa vodilo prividnom smanjivanju prihoda od poreza, jer smanjenje
poreskih stopa, koje vodi smanjenju prihoda, prati smanjenje cene (poveanje
istog prihoda) i vodi takvom porastu tranje za robom (ponuda radne snage) kao
da znai porast poreza u celini; dakle, poput objanjenja Cantoa, Joinesa i Laffera
zasnovanog na mikroekonomskim neoklasinim pretpostavkama.318 Smanjivanje
marginalne poreske stope moe da obezbeuje podsticaj radnoj snazi da izlazi iz
skrivene privrede iz ega proizlazi poveanje prihoda od poreza, to je potpuno
u skladu sa neoklasinim okvirom. Roberts,319 pak, smatra da je ovaj pristup vaan
i za kratkorona makroekonomska razmatranja, posebno ako privreda preivljava
nezaposlenost i ako poreska snienja stimuliu privredu, potroaka oekivanja i
likvidnost. Potencijalni i kratkoroni makroekonomski efekat posebno dolazi do
izraaja u meri u kojoj poresko smanjenje stimulie privrednu aktivnost tako da
rezultanta porasta u transakcijama tranje za novcem doputa vladi da finansira
315
316
317
318
319

A. S. Blinder, Thoughts on the laffer Curve, u L. H. Meyer (Ed.), The Supply-Side Effects of Ecfonomic
Policy, Kluwer-Nijhoff, Boston, 1981.
L. D. Ebrill, The Laffer Curve in Developing Countries: The Cases of Jamaica and India, Intemational
Monetary Fund, Fiscal Affaires Department, Washington, 1985., str. 2.
Ibidem str. 2.
V. A. Canto, D. H. Joines i A. Laffer, Foundations of Supply-side Economics: Theory and Evidence,
Academie, N. York, 1983.
P. G. Roberts, op. cit., str. 26-28.

262

Javna ekonomika versus javne finansije

pojedine rashode putem kreiranja novca. Poto smanjivanje poreskih stopa vodi
porastu prihoda jedino kada su poreske stope izuzetno visoke, pristalice Lafferove
krive plediraju na poresku reformu, koja povlai smanjenje najveih marginalnih
poreskih stopa na prihod (Wanniski i Laffer),320 da bi se dravna intervencija u
poslovanju privatnih trita pojavila na najefikasniji nain.
U sluaju poreza na dohodak u inflatornim uslovima uobiajeno je
konstastovati da rastu nominalni prihodi, kao generalna tendencija, vie nego
proporcionalno usled progresivne nominalne strukture najveeg dela prihoda
od poreza. Lafferov efekat ne bi doneo promenu prihoda idui za marginalnim
poreskim promenama, jer zanaaj interakcije inflacije i poreskog sistema zavisi
od raspodele prihoda. A, ukoliko nedostaju podaci o raspodeli prihoda, bolje je
pretpostaviti da se prihodi raspodeljuju u vidu Paretoovog modela distrubicije.321

w
F (w) = 1 *
w

w w* > 0

gde su: F - zbir raspodela, w nivo prihoda, w* - najnia vrednost w - za koju je


raspodela bitna. Paretova distribucija ne reprezentuje celokupnu raspodelu prihoda
nego samo raspodelu zarada, jer se cela raspodela promenila pod dejstvom inflacije.
No, ako raspodela nije ujednaena, dolazi do tendencije da se broj poreskih
obveznika u svakoj skali nominalnog prihoda poveava po broj stopi nego to
iznosi stopa inflacije. A da bi se usavrio ovaj iskaz, Atkinson. Lydall i Ebrill daju
altemativni nain merenja efekta inflacije koji se sastoji u konstantnoj raspodeli
i smanjenju vrednosti nominalnog prihoda. Elastinost broja poreskih obveznika
u odnosu na bilo koji dati nivo prihoda, koji ne pogada stopa inflacije, jeste, po
njima, ista kao elastinost bilo kog nivoa prihoda (npr. (wl) prema smanjenju u
nivou prihoda (npr. W2) tako da zbir iznosi:322
A ( w ) = w* w
odakle je
w dA

=
A dW
Ako je sada = 2,5, porast stope inflacije od 10% e izazvati porast od
25% u broju poreskih obveznika. Vanost ovog rezultata je da za dati poreski
sistem, alfa () predstavlja elastinost prihoda od poreza (Ebrill). Po Huttonu i
Lambertu323 a predstavlja, podjednako, elastinost i broja poreskih obveznika i
poreskog prihoda u odnosu na ujednaene poraste nominalnog prihoda za datu
poresku strukturu.324 A da bi ovo dokazao, Ebrill definie Y kao ukupan prihod, R
320
321
322
323
324

V. A. Canto, D. H. Joines i A. B. Laffer, op. cit., str. 36-42. i J. I. Wanniski, op. cit., str. 71-75.
L. P. Ebrill, op. cit., str. 7.
Ibidem str. 7.
J. P. Hutton i P. J. Lambert, Income Tax Progressivitv and Revenue Growth, Economics Letters, Vol. 3.
1979., str. 377-380.
Ibidem, str. 8.

263

Fiskalna strategija

(Y) kao ukupni poreski prihod.325 Samim tim, i definicija poreske elastinosti je
data preko n = Y.R. (Y)/R(Y). Ako je t(W) naplativ porez na nivo prihoda W (za
0 < W < ) i f(W) frekvencija veliine prihoda za populacioni nivo R, onda se
elastinost izraava u sledeoj formi.

wt ( w ) f ( w ) dw

n=

t ( w ) f ( w ) dw
0

sa zamenom, u Paterovoj raspodeli novi izraz elastinosti glasi:

n=

* 1
wt ( w ) w dw
*

t ( w ) w
*

w 1dw

t (w) w

dw

t (w) w

dw

Odatle je n = , to, takoe, predstavlja elastinost poreskih obveznika.


I, ovde, za vrednost = 2,5, poveanje stope inflacije za 10% donosie 25%
poveanje poreskog prihoda. Vrednost a, poto je odreena putem raspodele
prihoda bazirane na unakrsnim podacima, odraava odluke radnika u odgovoru
na datu poresku strukturu326 Na vrednost a, pod pretpostavkom da sve individue
imaju iste preferencije u odnosu na rad dokolica, sadri nepodsticajne efekte da
se individualni poreski obveznici suoe sa kretanjem ka viim poreskim zaradama
u odgovoru na nominalna poveanja dohotka. Stoga, analizu treba modifikovati
tako da se promeni poreska struktura i smanje najvie marginalne poreske stope.
A da bi se prilagoavanje datog snienja obavilo valja a prikazati kao elastinost
poreske osnovice. Rezultat promene u poreskoj osnovici sa prosenim promenama
poreskih stopa sada moe da se upotrebi da se izrauna priblina promena u
poreskom prihodu.327 U krajnjoj instanci, na taj nain moe da se proceni hipoteza
Lafferove krive.

325
326

327

Embrill. op. cit.. str. 8.


A. Gupta, Impact of the Personal Income Tax, National Institute of Public Finance and Policy, N.
Delhi, 1978, i T. J. Hailstones (Ed.), Viewpoints on Supply-Side Economis. Reston Publishing Co.,
Reston. 1982.
G. H. Mackenzie, The Macroeconomic Supply of Tax Rate Changes, Intemational Monetary Fund,
Washington, 1982. i O. Kwon, Taxes, Tax Revenues, and the Laffer Curve for a Developing country
Like Korea, International Tax Joumal, Vol. 10, 1984., str. 269-278.

264

10. FISKALNI EFEKTI NA SPOLJNOTRGOVINSKI I


PLATNI BILANS: EKSTERNI EKVILIBRIJUM

Terorijski posmatrano, fiskalni prihodi i javni rashodi u okviru ekonomske


budetske strategije upotrebljavaju se za podravanje spoljno-ekonomske i
finansiiske ravnotee ili za otklanjanje dezekvilibrijuma spoljnotrgovinskog i
platnog bilansa.328
U projekciji uvoza roba i usluga fiskaliteti imaju za funkciju zatitu
domae privrede od inostrane konkurencije, komprimiranje domaih cena,
spreavanje uvoza inflacije i podravanja ravnotee spoljnotrgovinskog bilansa.
Poveanjem stope poreza na promet i carina podie se nivo cena uvezenih dobara
i usluga sa obeshrabrivanjem tranje za uvozom i relaksiranjem pritisaka spoljne
konkurencije.329 U cilju komprimiranje cena na unutranjem tritu fiskalno
optereenje se, po pravilu, redukuje. Pod pritiskom spoljne konkurencije zaustavlja
se ritam cena, spreavaju se sektorske disproporcionalnosti, razbijaju monopolske
pozicije proizvoaa i titi konzumpcija izvesnih potronih dobara. Detaksiranjem
uvoza opreme i reprodukcionog materijala, podstie se razvoj nedovoljno razvijenih
podruja. Fiskalnim bonifikacijama i koncesijama uvoza deficitarnih proizvoda
osigurava se normalno funkcionisanje proizvodnih punktova nacionalne privrede.
Sa ukljuivanjem finansijskih transakcija upotpunjavaju se fiskalni efekti
na platni bilans. Fiskalnim koncesijama privlai se inostrani kapital, pri emu
se reinvestirana dobit uvezenog kapitala u potpunosti oslobaa fiskalnih udara.
Kretanje kapitala u sklopu meunarodnih finansijskih transakcija uslovljeno je
razlikama u nacionalnim kamatnim stopama. A sa ukljuivanjem beneficija po
osnovu jeftinih sirovina i jeftine radne snage izvoz kapitala industrijski razvijenih
zemalja postaje vrlo atraktivan. Stoga su pojedine finansijske politike reagovale
uvoenjem posebnog poreskog optereenja. Zaustavljanje oticanja kapitala sa
izvezenim doprinosom deficitu platnog bilansa realizuje se uglavnom porezom
na izjednaavanje kamatne stope.
Smanjenje fiskaliteta ili njihovo anuliranje prilikom izvoza roba i usluga
ili reinvestiranja profita poznati su fiskalni manevri zemalja u razvoju i razvijenih
zemalja u sklopu fiskalnih podsticaja. Fiskalni podsticaji, kao to su fiskalni
degrevementsi (za poveanje kapitala i uzajamnu pomo), primovi za opremu,
beneficirane kamate, subvencioniranje uvoza kapitala, izvozni primovi i refakcije
za podsticanje izvoza, kao i penalizacije uvoza i prelemovani i dr. u funkciji
dekurairanja uvozne supstance reprezentuju fiskalne manevre uravnoteavanja
spoljnotrgovinskog bilansa.
Uklapanje u meunarodnu podelu rada implicira i podravanje izvozne
privrede budetskim mehanizmima. Fiskalne redukcije, olakice i osloboenja
328
329

F. Alpandry, Caurs danaloisyis macroeconomique, Econimica, Paris, 1976, str. 37-41, O. Eckstein,
Public Finance, Prentice - Hal. Englewood Cliffs. 1976, str. 3-21 i 110-115.
U funkciji zatite domae privrede od inostrane konkurencije finansijske politike obino se slue
porezom na promet, carinama, uvoznim taksama, prelevmanima i dr. protektivnim merama.

265

Fiskalna strategija

u funkciji su podizanja konkurentnosti domaih roba i usluga na inostranim


tritima. Oslobaanjem izvoza od poreza na promet (i carina)330 i refundiranfjem
plaenog poreza na promet podie se nivo spoljnoekonomskih transakcija i
devizni priliv u konkurenciji sa porastom produktivnosti rada, adekvatnom
politikom cena, politikom deviznih kurseva, politikom selektivnog kreditiranja
i dr. instrumentima spoljnotrgovinske politike. Fiskalnim dedukcijama pri
oporezivanju dohotka izvoznika sa namenskim usmeravanjem podstie se razvoj
privrede sa dugoronim projekcijama izvozne ponude. lzvornim primovima
i supsidijama iz budeta u funkciji kompenziranja razlika izmeu domaih i
svetskih cena stie se reproduktivna sposobnost izvoznika od razmenskih rizika.
No, od ovih pravila fiskalne detaksacije i finansijskih potpora izuzeti su proizvodi
od posebnog drutvenog interesa i deficitarni proizvodi, koji se relativno visoko
fiskalno optereuju.
Pored izvozne i uvozne projekcije roba i usluga, fiskalna dejstva na platni
bilans (na njegove pozicije: deficit, suficit i ravnotea) mogu se posmatrati i sa
aspekta uvoza stranog kapitala i izvoza domaeg kapitala.
Uvoz stranog kapitala naroito je karakteristian za savremeni nerazvijeni
svet. Naime, nerazvijene zemlje zbog nedovoljnog akumulativnog potencijala
upuene su na zemlje izvoznice kapitala, uglavnom, visokorazvijene zemlje
kapitalistikog lagera. Zemlje u razvoju da bi dole do dopunskog investicionog
potencijala uvoze stranu akumulaciju posredstvom fiskalnih beneficija i olakica.
Fiskalne koncesije, u tom smislu, odnose se na diskriminatorsko oporezivanje
putem niskih proporcionalnih poreskih stopa ili potpunog poreskog oslobaanja.
Uvezeni strani kapital moe se,dakle, potpuno osloboditi od fiskalnih udara ili pak
opteretiti se vrlo malim fiskalnim teretom.
Ovako privueni inostrani kapital u zemljama treeg sveta podravan
je od strane fiskalne politike. Naime, realizovani profit od uvezene akumulacije
dopunski se moe stimulisati fiskalnim instrumentima ako se reinvestirani deo
profita osiobodi fiskalnog zahvatanja u potpunosti ili delimino, to zavisi od
visine reinvestiranog profita i od konkretnih uslova uvoza kapitala i konkretnih
fiskalnih beneficija.
Uvoz stranog kapitala inspirisan je razvojnim motivima nacionalnih
ekonomija zemalja u razvoju. Niski koeficijent akumulativne sposobnosti i
nediversifikovana privredna struktura u uslovima jeftine radne snage i sirovinskog
bogatstva osnovni su razlozi za pribegavanje privlaenja inostrane akumulacije uz
fiskalne koncesije. Uveanje investicionog potencijala posredstvom instrumenata
fiskalne politike i njegovo selektivno kanalisanje u propulzivne proizvodne
sektore multiplikatorski treba da se efektuira na razvoj proizvodnih snaga. Jer,
angaovanje inostranog kapitala u bazne sektore i tehniku modernizaciju
poljoprivrednog sektora ima za cilj razvijanje monokulturnog obrua privrede i
obezbeenje novih izvora domae akumulacije. Ove napore tekue ekonomske
politike, fiskalna politika treba da potpomogne rekonstrukcijom poreskog sistema
u smislu integralnijeg korienja poreza na dohodak i poreza na promet u realizaciji
330

No, carine su funkcionalno inkorporirane u instrumentarijumu GATT-a za otklanjanje diskriminacije i


harmonizovanje carinskog optereenja.

266

Javna ekonomika versus javne finansije

interne i eksterne ravnotee. Stimulisanjem izvoza poljoprivrednih proizvoda


posredstvom detaksacije mogu se obezbediti dopunska finansijska sredstva za
osnovu deviznog priliva. Sa uveanim deviznim skokovima dravi se omoguava
da vodi sektorsku politiku investiranja i plasiranja akumulacije shodno intencijama
i izborima vladine ekonomske politike.
Pored toga, zemlje u razvoju stvaraju akumulacione, odnosno investicione
fondove fiskalnim putem, tj. metodom fiskalnog alimentiranja. Naime, s obzirom
da su privrede ovih zemalja uglavnom monokulturnog tipa, to one u periodu
velike konjunkture dolaze do znaajnog izvoza dotinih proizvoda. Zbog takve
situacije dolazi do pojave rasta cena i deviznih prihoda. U takvim sluajevima,
fiskalna politika moe da uvede uveano oporezivanje na takve prihode iz kojih bi
se formirali fondovi za investicije ako se smatra da nad gornjim prihodima lebde
ekonomska neizvesnost u pogledu njihove privredne upotrebe.331
Navedena fiskalna stimulacija akumulacije i investicija slue kao osnova
odakle se izvode razni efekti u domenu zaposlenosti, stabilnosti cena, proizvodnje,
platnog bilansa, itd.
Meutim, pored navedenih dejstava sistema preko svog prihodnog dela,
drava moe uticati na makroekonomske agregate i putem budetskih rashoda,
inostranih kredita i pomoi, i monetarne emisije. Budetski deficit je u ovakvim
uslovima posledica politike investiranja kapitalnog opremanja proizvodnogsektora
i finansiranja tehnolokih inovacija. Usled nedostatka fiskalnih prihoda i tednje, s
jedne strane, i eksploatatorskog prodora stranog kapitala i nedovoljne finansijske
pomoi. iz inostranstva, s druge strane, vlade nerazvijenih zemalja pribegavaju
forsiranoj tednji posredstvom inflacije radi alimentiranja budetskih deficita.
Ovaj model finansiranja privrednog razvoja preko emisionog instituta obrazlagan
je injenicom da e tako kreirana inflacija biti blokirana rastom robnih fondova.
Po tome, dakle, inflacija slui kao motorno ulje za pogon ekonomske maine.
Pod kontrolom, umerenim doziranjem i u kratkom roku monetarni rast bie
kontrabalansiran robnim pokriem.
Delovanju fiskalne politike na platni bilans moemo pridruiti i delovanje
monetarne politike. Obe ove politike, kao delovi finansijske celine, imaju razliito
dejstvo, odnosno sasvim razliito utiu na kreiranfje kapitala u platnom bilansu.
Monetarna politika se koristi za uspostavljanje eksterne ravnotee, a fiskalna
politika za odravanje domae (interne) ravnotee. Po Mundelu potrebno je uvideti
razliku u dejstvima ovih politika. Po dejstvima na platni bilans, ovi instrumenti
ekonomske politike se razlikuju. Jer, sva prekoraenja ekspanzije globalne tranje
pogoravaju platno-bilansne pozicije.
Ako se ekspanzija postie fiskalnim rastereenjem, kamatna stopa se
poveava, a kada je posredi monetarna ekspanzija, ona se sniava, tako da ove
dve politike sasvim razliito utiu na kretanje kapitala u platnom bilansu.332
Monetarna politika se koristi za uspostavljanje eksterne ravnotee, a fiskalna
politika za odravanje domae ravnotee, to predstavlja, po Mundelu,333 vezivanje
331
332
333

Dr Aleksandar Peri, Finansijska teorija i poltika, Beograd 1971, strana 213.


O. Kova. Spoljnoekonomska ravnotea i platnobilansna politika Jugoslavije, Socijalizam 3/1971.
R. Mundell, Intemational Economics, The Macmillan Company, New York 1968. str. 235. w Ibidem,
str. 235.

267

Fiskalna strategija

instrumenata koji osrvaruju najjaa dejstva za ciljeve ekonomske politike.


Efektivna tranja se moe regulisati fiskalnom politikom (politikom budetskog
suficita ili deficita), a eksterna ravnotea monetarnom politikom (kamatnom
stopom) samo pod pretpostavkom da su tranja za izvozom i ekonomska politika
zemalja egzogeno odreeni, da se trgovinski bilans pogorava pri poveanju
efektivne domae tranje i da su meunarodna kretanja kapitala motivisana
razlikama u kamatnim stopama. To je Mundel interpretirao u obliku sheme.334
Kriva FF predstavlja eksternu ravnoteu, tj. ravnoteni odnos kamatnih stopa (r) i
budetskih vikova (B). Domau ravnoteu predstavlja kriva DD.
Monetarno-fiskalna politika u procesu

Ako se privreda nalazi u poloaju pune zaposlenosti i deficita (W), monetar


na politika treba, radi uravnoteenja platnog bilansa, da povisi kamatnu stopu
do take H. Usled restriktivne kreditne politike smanjenje stepena zaposlenosti
u ovoj situaciji moe se spreiti smanjenjem budetskog suficita ili poveanjem
budetskog deficita. U taki (N) ponovo stoji domaa ravnotea, ali uz deficit
platnog bilansa, s tim to je deficit u taki (N) manji nego u poetnom poloaju
(W). Sako pokretanje ove kombinacije vremenom dovodi do stabilne simultane
ravnotee (Q).
No, ovaj recept za odravanje eksteme i inteme ravnotee nije u stvarnosti
jednostavan i da je, stoga, pored ovoga, potrebno simultano reagovanje svih
meusobno nezavisnih instrumenata ekonomske politike, s obzirom da se domaa
ravnotea izraava kao puna zaposlenost uz stabilnost cena, a ekstema ravnotea
kao ravnotea platnog bilansa u fiskalni devizni kurs.
Kombinovana primena monetame i fiskalne politike uravnoteavanja
platnog bilansa efikasnija je u razvijenim trinim privredama u kojima
meunarodne finansijske transakcije igraju vrlo istaknuta ulogu, s obzirom da je
kretanje kapitaia uslovljeno razlikama u nacionalnim kamatnim stopama. Medutim,
obe ove politike su korektivne i kratkorone. Stoga je potrebno za adekvatnu
dugoronu platnobilansnu politiku izvriti realokaciju resursa kako bi platni bilans
bio dugorono uravnoteen; zatim, potrebno je poznavanje povezanosti domaih
i spoljnih transakcija i, najzad, potrebno je poznavanje razvojnih mogunosti i
stnikturalnih karakteristika nacionalne privrede.
334

Ibidem, str. 235

268

Javna ekonomika versus javne finansije

Prema tome, moemo zakljuiti da se pored fiskalne politike (instrumentima


fiskalnih prihoda i budetskih rashoda) u realizaciji eksterne ravnotee treba
koristiti i monetama politika (instrument kamatne stope). No, i to nije dovoljno.
Ravnotea platnog bilansa moe se ostvariti u sadejstvu svih ostalih parcijalnih
politika ekonomske politike: monetame i fiskalne politike, politike investicija,
politike dohotka, spoljnotrgovinske politike i dr.
Medutim prihodni i rashodni mehanizmi budetskog finansiranja, u pravilu
su, kratkoronog i korektivnog karaktera. Stoga se fundamentalna reenja ne nalaze
u domenu poraza, carina, uvoznih taksa, prelevmana, refakcija i supsidija, ve
u prealokaciji privrednih resursa, diversifikaciji privredne strukture, proizvodne
nomenklature, supstituciji uvozne zavisnosti, podizanju radnog produktiviteta,
efikasnom iskoriavanju proizvodnih kapaciteta racionalnoj distribuciji i alokaciji
investicionih resursa, adekvatnom korienju komparativnih prednosti, itd.
U tom kontekstu posebno se valorizuju teorijska preispitivanja odnosa
deficitamog finansiranja i ekstemog ekvilibrijuma via porasta interne akumulacije
i programiranih investicija. Teorijska ongliranja polaze od fiskalnog modela,
monetamog modela i modela javnog zaduivanja. Medutim, fiskalni modeli
izbacuju na povrinu problem rasta fiskalne presije ekonomskog kapaciteta u
funkciji rasta fiskalne mase. Nekompatibilan rast fiskalnog kapaciteta i fiskalnog
optereenja dovodi u pitanje obezbedenje fiskalnog randmana za alimentiranje
multipliciranih i permanentno rastuih javnih funkcija. Konfrontirajui efektivne
potrebe (tj. volumen budetske potronje) i efektivne resurse (tj. fiskalni potencijal)
indukovanu diskrepancu zemlje u razvoju kontrabalansiraju monetamim kreacijama,
sa pritiskom na cene, ija eksplozija indukuje neekonomsku alokaciju resursa,
sektorske disproporcionalnosti i ekonomske distorzije u uslovima privreivanja i
trinoj konkurenciji. Monetarni model koncentracije akumulacije, ukljuujui i
selektivne kredite, beneficirane uslove kreditiranja, konverziju kratkoronih kredita
u dugorone kredite, ustupanja dela kreditnog potencijala na trajno korienje
preduzeima, deficitarno finansiranje investicija i dr. komplementarno deluje
jedino u uslovima neiskorienih kapaciteta i nezaposlenosti, i to uz fino doziranje,
kontrolu i na kratki rok. Konano javno zaduivanje u funkciji alimentiranja
budetskog deficita koji je rezultat pojaane dravne ekonomske intervencije
na internom i eksternom planu. No, nagli porast zaduivanja i porast trokova
otplate dugova povlai ili eskalaciju fiskalne presije ili hronini platnobilansni
deficit, to niski dohodak i niska stopa rasta ne mogu da izdre. Reenja se
ponovo nalaze ili u novom pozajmljivanju ili u eskalaciji monetarnog rasta, time
je inflatorna karta permanentno u igri, a interni i eksterni ekvilibrijum je rtvovan
finansijskom politikom privrednog razvoja. Volumen prihoda od izvoza primarnih
proizvoda ne osigurava stimulisanje izvoza sekundarnih proizvoda, otplatu
dugova, uvoz tehnologije i sanaciju deficita platnog bilansa. Visoka nepokrivenost
uvoza izvozorn otvara proces retransfera domae akumulacije u inostranstvu i
nemogunost proirivanja proizvodnih kapaciteta sa involvirajuom stopom rasta
nezaposlenosti. Stoga, u uslovima destabilizirajueg nivoa cena izvoznog sadraja,
nerealnog deviznog kursa (koji involvira platnobilansni deficit), dezameliorisanih
ekonomskih odnosa, problem finansiranja deficita platnog bilansa ne zavrava se
spoljnim zaduivanjem. Strategija sutranjice u sklopu reforme meunarodnog
269

Fiskalna strategija

ekonomskog i finansijskog poretka implicira eliminaciju insuficijentnog privrednog


rasta, konjunkture infleksije i ekonomsku subordinaciju zemalja u razvoju. U
legitimnog aspiraciji za globalnu preraspodelu bogatstva, borbi za ekonomski
suverenitet nad nacionalnim resursima i ekvivalentnu meunarodnu razmenu,
reenja se naziru u dugoronom projektovanju akumulacionog gepa uz plansko
koreliranje internih i eksternih resursa, u programirano zaduivanje u korelaciji
sa realnim outputom i deviznim prilivom, a ne u simplificiranim pristupima
deficitarnom finansiranju monetarnim i zajmnovnim resursima. Posebno u
kontekstu zaduivanja akcenat se stavlja na kapacitet ZUR-a da refinansiraju
dugove, na kompatibilan odnos primljenih i otplaenih dugova i na odnos cene
uvezenog kapitala i neto prinosa od uvezenog i plasiranog kapitala. Kapacitet
otplate dugova predodreden je mogunostima zemlje da pozajmljeni kapital
upotrebi u produktivne svrhe i da deo dodatne proizvodnje transferie u devizne
prihode za otplatu dugova, sa eliminisanjem politike pozajmljivanja resursa bez
obzira na njihovu cenu i restituisanja likvidnog potencijala bez obzira na uslove
meunarodnog zaduivanja. lstovremeno, akcenat se stavlja na vezivanje internih
transfera za tekue transakcije, za refinansiranje izvoza iz ZUR-a i uvoza iz RlZ-a
i na predestinaciju zajmova na korist rauna kapitalnih transakcija u funkciji novih
investicija i refinansiranje dugova, sa potkopavanjem temelja reprogramiranja
i otpisivanja dugova u okviru teorije osiromaenja i revalorizacijom teorije
oslanjanja na sopstvene snage. Konano, tzv. kompenzatorsko finansiranje (sa
ulogom apsorbatora gubitaka izvoznicima sirovina i amelioracije razmenskih
odnosa kompenzatorskom emom finansiranja), funkcionalno finansiranje (sa
reafirmacijom programirane alokacije resursa zajedniki opredeljenim prioritetima
sektorskog razvoja) i kofinansiranje (za valorizacijom koprodukcionog modela
razvoja relativno homogeniranih regionalnih i subregionalnih ekonomija) idu u
prilog eliminisanja deficitarnog finansiranja u funkciji uspostavljanja eksternog
ekvilibrijuma.

10.1. Fiskaliteti i spoljnotrgovinska razmena: rekonsideracije


Fiskaliteti u dananjem svetu reprezentuju znaajan element determinisanja
spoljnoekonomskih i trgovinskih odnosa meu zemljama na planu podsticanja ili
dekurairanja izvoza i uvoza roba, usluga i kapitala. Pitanje efekata fiskaliteta
na cene proizvoda je centralno, poto se razliita fiskalna optereenja na dugi
rok reflektuju na stopu razmene (iako teorija pariteta kupovnih snaga smatra
da su diferencije u trokovima proizvodnje rekompenzirane varijacijama stope
razmene).335 Poznato je da izvestan broj poreza uveavaju cene proizvoda,
(socijalne kotizacije, TVA, porez na dobit preduzea). Korektivni mehanizmi
kompenziranja razliitih fiskalnih tereta distanciraju princip zemlje destinacije (po
kome eksportni proizvodi ne podnose indirektne poreze zemlje porekla ve zemlje
destinacije) i princip zemlje porekla (eksportni proizvodi podnose terete indirektnih
poreza). Zemlja u ijoj fiskalnoj strukturi dominiraju indirektni porezi favorizuje
335

M. Guillaume, Fiscalite intemationale des entreprises, Revue dEconomie politique, mart-april 1968.
i L. Reboud, Svstemes fiscaux et marche commun, Sirey, Paris, 1961.

270

Javna ekonomika versus javne finansije

svoja eksportna preduzea u odnosu na zemlje u ijoj strukturi dominiraju direktni


porezi. Sa degresivnom amortizacijom, koja smanjuje trokove upotrebe kapitala
i olakava samofinansiranje, favorizujui efekte TVA, na investicije i ekonomsku
aktivnost su izraeniji. Usled toga su iSAD tokom 1970. god. pokrenule postupak
ramplasiranja dela poreza na dobit preduzea porezom na dodajnu vrednost u
skladu sa pravilima GATT-a i mogunostima dedukcije TVA iz cena eksportnih
proizvoda radi poveanja konkurencije na svetskim tritima roba i usluga.
Delimina supstitucija poreza na dohodak preduzea porezom na dodajnu vrednost,
potencijalno moe da reducira cene proizvoda smanjenjem trokova proizvodnje.
No, i pored toga, nivo cena nee biti modifikovan. Menjaju se samo eksportne i
importne cene. Naime, izvozne cene se smanjuju, dok se uzvozne cene poveavaju.
Meutim, ukoliko delimino smanjenje poreza iz dohotka preduzea ne smanjuje
cene proizvoda utoliko uvoenje ili poveanje TVA dovodi do poveanja nivoa
cena.
Samim tim, eksportne cene, po pravilu, ostaju nepromenjene, dok se
uvozne cene poveavaju336 Konano novouvedeni TVA smanjuje trokove upotrebe
kapitala i poveava rast stope anticipiranog randmana i podstie investicije u
inostranstvo, u skladu sa sraunatim efektima na tokove kretanja meunarodnog
kapitala.
U domenu inostranog investiranja fiskaliteti preduzea igraju relativno
znaajnu ulogu u zavisnosti od fiskalnih reima i fiskalnog tretmana dohotka od
investiranja.337 U praksi se obino distanciraju princip fiskalne neutralnosti za
eksportne kapitale (po kome se svi dohoci od investicija za investitore iz date
zemlje oporezuju na isti nain, ma koje mesto bilo investitora) i princip fiskalne
neutralnosti za importne kapitale (po kome se svi dohoci od investiranja u datoj
zemlji oporezuju po istoj stopi koja vai za rezidenta investitora). U brojnim
zemljama (SAD, Japan, Z. Nemaka, vedska, V. Britanija) inostrane dobiti su
oporezive kao dobiti nacionalnih preduzea, s tim to je plaanje poreza vezano
za reparticiju interesa i dividendi po odbitku tzv. le credit dimpot.338 U ostalim
zemljama OECD reparticija investicione dobiti iz inostranstva je potpuno ili
delimino izuzeta iz poreza.
Kopits je raunao efektivne stope oporezivanja dohotka od amerikih
investicija u inostrantvu i utvrdio da stope variraju izmeu 14,5% u Luksemburgu i
45,5% u Francuskoj, to znai da su ove stope u Z. Evropi dvostruko vie u odnosu
na stope u zemljama u razvoju. Lokacija filijala multinacionalnih preduzea, po
pravilu, zavisi od nivoa profita posle poreza. Preduzee uzima u obzir stopu
randmana aktive u zemlji i stopu randmana aktive u inostranstvu, pri emu obe
stope randmana zavise od diferencije stope nadnica i interesa (kamate) i od razlike
izmedu stopa oporezivanja.

336
337
338

C. E. Mc Lure, Economic effects of taxing value - added, u R. A. Musgrave (Ed.), Broadbased Taxes:
New Options and Sources, John Hopkins University Press, 1973.
J. H. Dunning (Ed.), Intemational Investment, Penguin Books, 1972; U. Delapierre i C. A. Michaelt,
les implatrations entrangeres en France, Colmann-Levy, Paris, 1976.
G. F. Kopits, Taxation and Multinacional Firms Behaviour: A Critical Aurvey, Staff Papers, vol. 23,
novembar 1976.

271

Fiskalna strategija

10.2. Platno bilansno prilagoavanje


U finansijskoj i ekonomskoj teoriji egzistiraju razliti nauni pristupi o
platnobilansnom prilagoavanju (adjustment) i uslovljenosti (conditionalitv)
korienja sredstava MMF, i to:339 (1) fiskalni pristup nove kembridke kole, (2)
apsorpcioni pristup (makro koncept), (3) elasticitetni pristup (mikro koncept), (4)
novi ortodoksni pristup, (5) monetaristik i pristup i (6) strukturalistiki pristup.
U okviru fiskalnog pristupa opserviva se uska veza izmeu infiacije,
budetskog deficita i platnog bilansa. U tom kontekstu, smatra se da je deficit
platnog bilansa rezultat porasta budetskog deficita. S druge strane, budetski
deficit inducira porast stope inflacije. Imperativna je, stoga, kontrola fiskalnih
deficita i efikasna fiskalna politika za regulisanje tranje.
Za razliku od fiskalnog pristupa, apsorpcioni makro pristup opservira
deficit platnog bilansa kao posledicu vee potronje od raspoloivih materijalnih
mogunosti (apsorpcija dohotka). Devalvacija se obino uzima kao metod
prilagoavanja u procesu korekcije datih odnosa izmeu potronje i proizvodnje.
Efekti devalvacije, u tom kontekstu, uglavnom zavise od mobilnosti faktora
proizvodnje, granine sklonosti potronji i uvozu iako se zanemaruju efekti
realokacije proizvodnih faktora.
U okviru elasticitetnog (mikro) pristupa deficit platnog bilansa posmatra se
kao posledica dispariteta izmedu inostranih i domaih cena. Istovremeno, smatra
se da je devalvacija, efikasan metod korigovanja dispariteta cena i prilagoavanja,
poto se pretpostavlja da postoje slobodni proizvodni kapaciteti i diversifikovana
privredna struktura. No, i pored toga, elasticitetni pristup parcijalne ravnotee
pridonosi pogoranju odnosa razmene i generiranju inflacije.
Dopunjujui konvencionalnu politiku regulisanja tranje, novi ortodoksni
pristup reavanju problema platnog bilansa insistira simulatano na kratkoronim
monetamim merama i na dugoronim merama fiskalne i trgovinske politike u
smislu reduciranja javnog sektora, liberalizacije trgovine i ulaska stranog kapitala,
i slobodnijeg delovanja trita. Ovaj pristup u procesu reavnja problema piatnog
bilansa i inflacije karakterie usmerenost ekonomskog programa u pravcu laisserfaireovske strategije.
U okvim strukturalistikog pristupa insistira se na dugoronijim merama
usklaivanja platnog bilansa zemalja u razvoju i na formulaciji odgovarajue
kombinacije mera struktumog prilagoavanja. Strukturalistiki pristup (structural
approach) ili razvojni pristup, kao novija doktrina, nudi altemativni koncept
kiasinoj teoriji i MMF, poto zemlje u razvoju karakterie meusektorska
neravnotea u privredi i nefleksibilnosti ponude. Strukturalisti (po tzv.
heterodoksnom pristupu) zagovaraju itav paket instrumenta politike relativnih
cena za skretanje agregatnih izdataka ili tranje (devalvacija), politike selektivne
ekspanzije agregatne tranje i politike ponude radi stimulisanja poizvodnje i
ulaganja u sektorima okrenutim inostranstvu. U tom kontekstu, poboljanje
platnog bilansa treba da nastane poveanjem agregatne tranje. Samim tim,
potreban je dugoroniji pristup realokaciji investicija i naputanje restriktivnog
339

T. Killick (Ed.), The Quest for Economic Stabilization: The IMF and the Third World, London, 1984.

272

Javna ekonomika versus javne finansije

kratkoronog ekonomskog upravljanja (to zagovara MMF). Strukturalisti zato


smatraju da se treba orijentisati na politiku stimulisanja mera na strani agregatne
i sektorske ponude i upravljanja ponudom. U osnovi, radi se o mikroekonomskoj
politici, sektorskoj ponudi i dinamiziranju proizvodnje.
Konano, monetaristiki pristup (monetary approach) platnom biiansu po
recepturi MMF reprezentuje teorijsko-analitike fundamente makroekonomske
politike u kombinaciji sa uslovljenim korienjem resursa MMF. U osnovi ove
koncepcije lei kratkoroni (palijativni) karakter prilagoavanja i restriktivni
kurs monetarne i fiskalne politike. U tom sklopu, platni bilans se opservira
kao monetami fenomen (ex ante viak ponude novca). Zato se insistira na
usklaivanju ponude i tranje novca za ostvarivanje ravnotee platnog bilansa.
U monetaristikom pristupu, deficit platnog bilansa rezultat je nesklada izmeu
apsorpcije (potronje): dohotka, koji je rezultat raskoraka izmeu ponude i tranje
novca. Sam proces prilagoavanja postaje automatski. Impulsi dolaze od strane
devalvacije i smanjenja kupovne moi nadnica, to indukuje rast izvoza, priliv
deviza i suficit platnog bilansa. Poto MMF smatra da je poreklo neravnotee u
neusklaenosti relativnih cena i trokova i/ili prekomemom troenju u privredi
(usled vika ponude, novca), to monetaristiki model inkorporira drutveni
proizvod, potronju, investicije, budetski deficit, novanu masu, bankarski
kredit, uvoz, izvoz, neto priliv kapitala, promene neto devizne aktive, kamatnu
stopu i devizni kurs, kao kljune ekonomske varijabile. Zato i MMF zagovara da
je slobodni trini mehanizam najefikasniji mehanizam za realokaciju resursa u
smislu poveanja proizvodnje za izvoz uz pomo mera politike relativnih trokova
i cena (devalvacija, liberalizacija cena i devizne i trgovinske kontrole, limitiranje
zarada) i politike kontrakcije agregatne tranje (instmmenata monetarne i fiskalne
politike).
Za zemlje u razvoju, meutim, monetristiki tip prilagoavanja po
recepturi MMF praktino znai suspenziju dugoronih programa razvoja iz
razloga to bazira na korekciji kratkoronih poremeaja spoljne ravnotee i
konceptu ciklinih platnobilansnih neravnotea. Uz to, devalvacija valute, kao
metod prilagoavanja i korekcije fundamentalne neravnotee platnog bilansa,
je, isto tako, neprihvatljiva solucija za zemlje u razvoju iz razloga to su cene
neelastine i to pad izvoznih cena pogorava odnose razmene. Zato devalvacija
u zemljama u razvoju ne dovodi do realokacije resursa koji reduciraju deficit u
spoljnotrgovinskom bilansu. Devalvacija -po strukturaiistima - uzrokuje inicijalni
rast u relativnim cenama robe, koja se razmenjuje i deluje kao opta politika
skretanja tranje ka izvozu i supstituciji uvoza. Ona, zapravo, generira inflaciju.
Stoga, politika MMF treba da razmotri mogunost direktnih podsticaja ponude
i produktivnog investiranja u sklopu strategije prilagoavanja koja se orijentie
na privredni rast. Po strukturalistima, MMF bi trebalo da odbaci ortodoksne
mere devalvacije i preotrih monetarnih i fiskalnih restrikcija i da se orijentie na
politiku selektivne ekspanzije tranje i na strategiju privrednog rasta. U osnovi,
radi se o strategiji prilagoavanje sa rastom i postizanju ravnotee platnog
bilansa na viem nivou privrednog rasta, uz minimiziranje konflikta izmeu ciljeva
stabilizacije, privrednog rasta i drutvenog blagostanja.
273

Fiskalna strategija

Prestruktuiranje, kao to je poznato, moe biti kreativno i adaptivno.


Kreativno prilagoavanje je usmereno ka poboljanju konkurentske pozicije u
budunosti; dok je adaptivno prilagoavanje u srvari defanzivno prilagoavanje. U
60-tim godinama strukturno prilagoavanje vezivalo se za nova ulaganja u opremu
i graevine, tj. u fiksne fondove, odnosno u hardware. To je, u stvari, investiciono
ekspanzivni model. Prestruktuiranje strukturno u 80-im godinama se pak vezuje
za poboljanje kvaliteta i smanjenje trokova, tj. za ulaganja u software. To je, u
stvari trokovno efikasan model. Meunarodni monetami fond i Svetska banka za
sada oba pristupa ne praktikuju.

10.3. Odgovori fiskalne politike na eksterne okove


Teorijski model odgovora fiskalne politike na eksterne okove detaljno su
opisali Sachs i Kharas, obuhvatanjem analize javnih rashoda (tekuih i kapitalnih)
i stohastikog sistema u kome se analizuje optimalna reakcija na povremene i
stalne spoljne udare.340 Sach privredu opisuje sledeom gmpom jednaina:
1. Proizvodna funkcija:
Qt = F ( Kt ) + et + vt ; vt = vt 1 + t
et = t + t 1 + t 2
gde je Q - ukupna proizvodnja, Kt - zaliha kapitala (stok) - ako je F(.) homogena
funkcija prvog stepena (sve varijabile mogu se izraziti u obliku per capita), t, t, vt
-povremeni i stalni stohastiki okovi u poslednja tri perioda.
2. Funkcija agregatne potronje:
Ct = (1 s ) (1 T ) Qt + Gt
gde je (1 - s) (1 - T) Qt - privatna potronja, Gt - javna potronja, t - poreska stopa
na output, s - prosena sklonost ka ouvanju agregatnog outputa.
3. Funkcija agregatnih investicija:
It = s (1 t ) Qt + Igt
gde su S (1 - Tt) Qt - privatne investicije (identine privatnoj tednji) i Itg - javne
investicije.
Ovde se pretpostavlja da je trite uravnoteeno, da deo agregatnog
outputa, koji nije automatski potroen, ide na akumulaciju kapitala i da potronja
nije restriktivna. Stoga, zakoni ekonomskih tokova mogu ukratko da se izloe u
jednaini akumulacije kapitala: Kt + 1 = Kt (1 - d) + It, gde d predstavlja stopu

340

J. Sachs, Theoretical Issues in International Borrowing, NBER Working Paper, N 1189, 1983 i H.
Kharas, An Structural Change and Debt Servicing Capacity, World Bank, Domestic Finance Studies,
vol. 74., 1981.

274

Javna ekonomika versus javne finansije

depresijacije, koja se dobija pomou konsolidovanog budetskog deficita i tekueg


rauna platnog bilansa:341
Gt + Itg = t Qt + Dt (1 + r ) Dt 1
gde su: Dt - nepodmiren deo javnog duga, r - realna kamatna stopa na
meunarodnom tritu kapitaia (nominalna kamatna stopa deflacionirana
deflatorom domaeg drutvenog proizvoda. Poto su privatne utede jednake
privatnim investicijama, a tekui platnobilansni deficit jednak je budetskom
deficitu javnog sektora.342
Tabellini u prezentiranim jednainama, po pravilu, ukljuuje stohastike
okove kako u proizvodnoj funkciji tako i u varijabiiama javnih rashoda, bez obzira
to okovi dodatno pogaaju agregatni output Qt i to ne pogaaju marginalnu
produktivnost kapitala F (kt). Istovremeno, ovde se pretpostavlja da je prosena
stopa rasta javnog eksternog duga u realnom izrazu manja od realne kamatne stope
(jer se polazi od toga da viada ne moe da podri Ponzieme u vezi spoijnog
duga): lim N-oo (1 + r)*n Dt + N = 0. Realna visina duga u vremenu t je manja
ili jednaka sadanjoj diskontnoj vrednosti celog budueg akumuliranog duga po
odbitku kamatnih plaanja:

Dt (1 + r )

k =0

t+k

Qt + k Gt + k Igt + k

Ova jednaina pretpostavlja intertemporalnu konzistentnost izmeu stoka


duga, koji nije otplaen (a na koji treba da se plati kamata), i sadanje vrednosti
celokupnih buduih budetskih suficita (ili deficita) po odbitku kamatnih plaanja
(Barro, Buiter, King i Plosser).343
Pri tome, ovde se ne polazi od toga da e nivo nepodmirenog javnog duga
biti konano vraen nego samo od toga da drava, u toku dueg perioda, nee moi
da isplati kamatu na svoj dug preko uzimanja novih zajmova. Fiskalni autoriteti
biraju program Tt, It, Gt, Itg i Dt, koji podlee ogranienjima, ali i dodatnim
zahtevima: Gt < G <0; gde je G egzogena vrednost koja zavisi od politikih
pritisaka. U krajnjoj instanci, ciljevi fiskalnih organa sumiraju se u obliku sledee
funkcije:344

2
k
Vt = max Et (1 + ) u (Ct + k ) ( T + k )

k =0

0 < < 1, > 0


341

342
343

344

G. Tabellini, Fiscal Policy response to the External Shocks of 1979 in Selected Developing Countries:
Theory and Facts, Intemational Monetary Fund, Fiscal Affairs Department, Washineton, decembar
1985, st. 4.
D. McDonald, Debt Capacity and Developing Country Borrowing: A. Survey of the Literature, Staff
Papers, septembar 1982.
R. Barro, On the Determinants of Public Debt, Joumal of Political Economy, Vol. 87, 1979., W. Buiter,
The theory of Optimum Deficits and Debt, NBER Working Paper, N 1232, 1983., i R. King i C.
Plosser, Money, Deficits and Inflation, MMF, Washington, decembar 1984.
G. Tabellini, op. cit., st. 5.

275

Fiskalna strategija

gde su: Et - operator oekivanja, - stopa vremenskog diskonta, (.) - funkcija


korisnosti. U jednaini, prvi izraz u zagradi pokazuje da drava reava problem
ivotnog standarda, odnosno nivo potronje (prihvatne i javne), polazei od toga
da su privatna i javna potronja savreni supstituti. Drugi izraz u zagradi pokazuje,
pak da je skup izbor poreske stope koja se razlikuje od eljene stope, poto se
polazi od hipoteze da bi poreske stope mogle biti ujednaene vremenom da bi
se minimizirali trokovi prekomernog tereta (Barro).345 Vrednost je povezana sa
ogranienjem u dravnom budetu, i menja se, po pravilu, im privredu zahvati
trajniji ok.
No, u teoriji i praksi, egzistira i solucija u kojoj ne postoji ogranienje
javne potronje, im se uslovi optimizacije transformiu tako da obuhvataju:346
F ( Kt ) = 1 + d
u ct
1+
1 =
uct
1+ r
gde je uct = Et ( u ()/ ct - oekivana marginalna korisnost potronje u periodu
t. Prva jednaina reprezentuje standardni uslov izjednaavanja marginalne
produktivnosti kapitala sa njegovom marginalnom cenom (trokom), dok druga
jednaina utvruje optimalnu intertemporalnu alokaciju oekivane potronje: E,
(C, + 1) < E, (C,) za < r u t. Ako je 5 stopa preferiranog vremena vea od
meunarodne kamatne stope r, onda se potronja vremenom smanjuje,347 s obzirom
da drava uzima zajam sada, a kamatu plaa kasnije i, obmuto, ako je < r.
Pretpostavljajui da je u (.) kvadratna funkcija, Tabellini upotrebljava
teoremu ekvivalencije u kojoj indikatori s asteriksom (zvezdicom) prestavljaju
optimalne vrednosti:
*t =
I* gt = K*t +1 (1 d ) Kt s (1 ) F ( Kt ) + Vt 1 + t 1 + t 2
It = u et
gde je I, Langranov multiplikator koji odgovara marginalnoj korisnosti kapitala
evaluiranog na optimumu. Vlada tek sada moe da utvrdi poresku stopu na
eljenom nivou x. Javni kapitalni rashodi doprinose akumulaciji privatnog kapitala
kako bi se dostigao eljeni stok kapitala Kl+X. Vaea vrednost celokupnog toka
javne potronje utvrduje se rezidualno iz ogranienja vladinog budeta kada
su dati iznos nepodmirenog javnog duga i oekivani vremenski program It+k
Qt+k. Vremenski program Gt treba da zadovolji uslov optimalne intertemporalne
alokacije potronje:348
345
346
347
348

R. Barro, On the Predictability of Tax Rate Changes, NBER Working Paper, N 636, 1981.
G. Tabellini, op. cit., str. 6.
O. Blanchard, Debt and the Current Account Deficit in Brazil, u A Armella (Ed.), Financial Policies
and the World Capital Markets, University of Chicago Press, Chicago, 1983.
F. Kydland i E. Prescott, Time to Build and Aggregate Fluctations, Econometrica, februar 1982.

276

Javna ekonomika versus javne finansije

G*t = C*t (1 s ) (1 ) F ( Kt ) + t 1 + t 2 + Vt 1
pod uslovom da je = r i da je Ct* konstanta u vremenu.
No, za razliku od prethodne solucije, u soluciji, u kojoj postoji ogranienje
javne potronje, uslovi za dinaminu optimizaciju se modifikuju:
F ( Kt ) =

( + r ) 1 l s
)
t(
1 (1 Qt )
t 2

1 +
2 ( t ) = (1 Qt ) (1 s ) F ( Kt ) + t 1 + t 2 + Vt 1
1 + r

gde su: (1 + v)-i2 disontovana marginalna korisnost bogatstva i Qt = Uct (1 + R)-t


/ 2 (1 + r)-t odnos izmeu marginalne korisnosti potronje i materijalne koristi
bogatstva i 2 La granov multiplikator. U tom sklopu fiskalni organi su prinueni
da odaberu dva cilja, i to: (a) ublaavanje fluktuacija javne potronje u vremenu349
i (b) dozvoljavanje ogranienja vladinog budeta putem optimalnog vremenskog
programa poreskih varijabila.

349

Uporedi: J. A. Frankel (Ed.), Intemational Aspects Fiscal Policies, The University of Chicago Press,
Chicago, 1988.

277

11. FISKALNI EFEKTI NA PRIVREDNI RAST:


GLOBALNI I STRUKTURNI RAZVOJ

Prihodne operacije budeta koriste se za upravljanje fiskalnim akcijama


u ekonomskoj strukturi i konjunkturi, kao dva simultana aspekta finansijske
intervencije drave. Medutim, ideja po kojoj se fiskaliteti mogu koristiti za
unapreenje ekonomske strukture nije nova. List je u Nemakoj preporuivao
fiskalitete, odnosno protekcionistike carine za voenje nacionalne industrije.
U Francuskoj se Melin zalagao za carinsku protekcionistiku politiku u
poljoprivrednom sektoru. Kaucki, najzad, preporuivao je upotrebu fiskaliteta za
transformaciju ekonomske i socijalne strukture. U tom sklopu, posmatra se uticaj
ekonomske strukture na izbore strukturne kompozicije fiskalnog sistema u smislu
uspostavljanja meduzavisnosti ekonomske i fiskalne strukture. Koncentracija
proizvodnih faktora i diversifikovana ekonomska struktura u visoko razvijenim
industrijskim zemljama determiniu izbore fiskalnogsistema u smislu ispitivanja
poreza na dohodak kao okosnicu fiskalne strukture (SAD, V. Britanija, vedska, i
dr.). Isti je sluaj i sa zemljama u razvoju sa razvijenom ili nerazvijenom spoljnom
trgovinom, u kojima dominiraju ili neposredni porez na dohodak ili posredni
fiskalitet (carine).
Problematika fiskalnog delovanja na privredni razvoj ogleda se u mobilizaciji
akumulacionog potencijala, u sektorskoj orijentaciji investicija, u stimulisanju
tehniko-tehnolokog progresa, i primeni rezultata naunoistraivakog rada, u
formiranju kadrova i naih znanja, u izgradnji objekata ekonomske infrastrukture, u
promovisanju privrednog rasta i sl. posredstvom diferencijalnog ili diferenciranog
oporezivanja (tzv. selektivni filter), fiskalnih dedukcija i beneficija, poreskih
olakica i oslobodenja, ubrzane amortizacije, fiskalne remize i mehanizma pod
imenom Iavoir fiscal, le cridit dimpot (ili tax credit), surtaxe-detaxe les
vacances fiscales i dr.
Ubrzani otpisi osnovnih sredstava omoguavaju sektoru privrednih
preduzea da iskau manji profit za oporezivanje. U poreskim zakonodavstvima
amortizacioni otpisi, teorijski posmatrano, mogu se u celini odbiti od obima dohotka,
ime se smanjuje osnovica za oporezivanje profita. Smanjivanje oporezivnog
dela profita putem njihovog iskazivanja, kao amortizacionih otpisa, utie na rast
amortizacionih fondova, a time i na poveanje stepena samofinansiranja.
Poreski kredit u stvari reprezentuje odbitak od poreske osnovice
investicionog dela dohotka dok fiskalna remiza ilustruje specifian fiskalni
oprotaj u poreskom zahvatanju. Lavoir fiscal instituie mehanizam privlaenja
individualne tednje u vrednosne papire za razvojne prioritete sa naglaenim
fiskalnim beneficijama, dok les vacances fiscales reflektuje potpuno fiskalno
oslobodenje razvoje mlade industrije i podizanja industrijskih gnezda.
U pojedinim zemljama koriste se razne forme fiskalnih olakica ili
oslobadanja u funkciji poveanog investiranja u infrastrukture ili reinvestiranju
278

Javna ekonomika versus javne finansije

ostvarenog profita u vitalnim sektorima reprodukcije. Sektorska diferencijacija


fiskalnih tereta i fiskalne beneficije na selektivnim osnovama u funkciji su
podravanja razvojnih prioriteta, strukturnih debalansa, izvozne privrede i
regionalne harmonizacije rasta na makroekonomskom planu, odnosno u funkciji
delovanja na poveanje produktivnosti rada, uvodenje tehnikog progresa, na
racionalno korienje proizvodnih kapaciteta, na optimalnu alokaciju investicionih
resursa, na mobilitet akumulacije i kadrova i na supstituciju izmedu proizvodnih
faktora u korist vee zaposlenosti na mikroekonomskom planu.350
Fiskalna politika deluje na privredni razvoj i preko uvoza mehanike
opreme i deficitarnog reprudukcionog materijala po reduciranim i anuliranim
stopama posrednih fiskaliteta (porez na promet i carine, stvarajui podsticajne
efekte na planu regionalnog i strukturnog razvoja).
Osnovni stimulans dolazi od specijalnih poreskih olakica, koje se
daju za investicije u osnovni kapital (olakice u obliku dozvoljavanja ubrzane
amortizacije i umerenijeg oporezivanja rashoda na istraivanja i eksperimentisanja,
nerasporedenog profita, gubitaka i dr.), kao i od angaovanja budeta u finansiranju
tehniko-tehnolokih inovacija, naunoobrazovne, kulturno-prosvetne i socijalnozdravstvene infrastrukture.351
U poslednjoj deceniji, panja strunjaka bila je usmerena na formiranje
kapitala i njegovu ulogu u privrednom rastu, kao i na dejstva koja bi izmenu i
strukturu poreza izazvala kod tog formiranja. Rezultati akademskih ekonomista
ukazuju da najvei deo formiranja kapitala, koji utie na poveanje proizvodnje,
moe se pripisati tehnolokom napretku i naunom progresu, koji dobijaju
povlaeni poreski tretman. Poreski strunjaci ne bez razloga istiu da je
ekonomska poreska politika u oblasti privrednog rasta sloenija nego kada je
re o poreskoj politici usmerenoj na stabilizaciju.352 Jer, potrebno je formulisanje
poreske politike tako da se istovremeno podie nivo i kvalitet formiranja privatnog
kapitala, zahteva paljivo usklaivanje ekonomskih elemenata fiskaliteta, s jedne
strane, i strukturnih zahteva, s druge strane.353 U tom smislu, jedno od vanih
pitanja u svakoj raspravi o poreskoj politici jeste pitanje poreskog dejstva preko
stimulansa, tj. kako se pomou prosenih i marginalnih stopa mogu izazivati
stimulativna dejstva u oblasti proizvodnje, rada, investicija itd.354 Tu se misli na
350

351
352

353

354

Dr K. Bogoev, Institucionalne i ekonomske osnove sistema drutvenog finansiranja Ekonomist 3/77.


str. 329. i Specifinost i efikasnost jugoslovenskog sistema drutvenog fmansiranja. Ekonomska misao
1/78. str. 30. i dr I. Jurkovi, Ekonomski efekti sistema drutvenog finansiranja s posebnim osvrtom na
njegove mikro-ekonomske (strukrume) uinke, Ekonomist 3/77. str. 383-329.
R. Colomon. A. Note on the Full Emplovment Budget Surplus, Economics and Statistics, februar 1969.
str. 105-108. i E. Vessilier, La politique fiscale et Lepargne. R. S. F., januar-mart 1969, str. 77.
R. Sato, Fiscal Policy in a Neo-C]assical Growth Model: an Analysis of Times Requised for
Equilibrating Adjustment, Review of Economic Studies 1/63; Mc M. Walter W., Cvelial Growth of
Public Expenditure, Public Finance 1/71, str. 75-105; G. Macesich, Oivljavanje znaaja monetarne
i finansijske politike, Jugoslovensko bankarstvo 3772, str. 18-22; A. H. Hansen. Introduction u la
pensee keynesienne. Paris, 1973, str. 98-101; A. T. Peacock. Quantitative analisis in Public Finance.
N. York 1963, str. 46-98.
Robert M. Solow Tehnical Change and the Aggregate Production Function, Review of Economic and
Statistics, Avgust 1957, str. 312-330; Norman D. Ture, Growth Aspects of Federal Tax Policy, Joumal
of Finance, maj 1961, str. 280-288. I George Macesich, Of economic Growth and Development in the
United States, Review of International Affairs, mart no - 5/1964.
G. F. Breoc, Income Tax Rates and Incentives to Work and Invest, Tax Revision Compendium, Vol. 3.
comitetee and Woys and Means, H. R. Government Printing Office, 1959, str. 2247-2256; P. Lalumiere,

279

Fiskalna strategija

davanje raznih poreskih beneficija i olakica preko diskriminatorskog oporezivanja.


Isto tako, postoji opta saglasnost o tome da rashodi budeta igraju znaajnu ulogu
u unapreivanju privrednog rasta. Problem se ovde odnosi na obim i vremensko
doziranje ukupnih trokova, kao i na postizanje odgovarajue kombinacije
vladinih trokova. U stvari, tu se misli na razliita kompenzaciona plaanja koja
vlada vri u granama delatnosti, kao to su poljoprivreda, brodogradnja, rudarstvo,
industrija, nafta i dr. Ova transferna plaanja vre se, opet, u cilju ublaavanja
dejstva tehnolokog napretka.
Pored istaknutog, porez deluje i na korienje eksternih sredstava, prvo,
u pravcu privlaenja ulaganja u vrednosne papire i, drugo, u pravcu uticaja na
investicionuaktivnost korporacija.355 Porez kao takav (npr. u SAD), ima dejstva na
akcionarsko i obligaciono finansiranje investicija. Naime, korporacije ne plaaju
porez na 85% dohotka ostvarenog u obliku dividendi dobijenih po osnovu plasmana
sopstvenog kapitala u drugim korporacijama. Reguliui poresko optereenje
drava utie na formiranje interesa za plasman novih kapaciteta. Jer, angaovani
kapital u obligacije dobija za uzvrat kamatu koja se isplauje iz tekueg dohotka.356
Na tako steeni dohodak primaoci kamate plaaju porez (najee po stopama
za oporezivanje individualnih dohodaka). Tim putem drava moe stimulisati
ili dekurairati interes na plasman kapitala za slojeve sa niskim dohocima.
Oslobaanjem od plaanja ovih uivalaca visokih dohodaka stimulativno drava
moe da deluje na plasman kapitala ak i onda ako je kamatna stopa nia nego kod
drugih vrednosnih papira. Ovim akcijama neke drave prikljuuju i druge fiskalne
koncesije: 1) fiskalne privilegije u cilju produavanja rasta individualne tednje,
2) posebno poreske olakice koje se daju industriji i njenim grupacijama, 3)
premiranje izvoza, 4) stimulisanje investicija radi reavanja problema regionalnog
razvoja i 5) privlaenje privatnog kapitala u ekonomsku infrastrukturu.357
U nerazvijenim zemljama preko fiskaliteta mobilie se akumulacija i
upuuje fiskalnim mehanizmom u propulzivne grane proizvodnog sektora.358 Putem
poreza na potronju, poreza na poljoprivredu, kao i porezom na line dohotke,
ubiraju se i koncentriu finansijska sredstva u budete ili fondove za finansiranje
privrednih investicija. Pored toga, drava ostvaruje jedan deo finansijskih
sredstava putem nacionalizovanja pojedinih privrednih punktova, koji su bili plod
ili stranog kapitala ili privatnog vlasnitva. Pored izgradnje objekata privrednog
znaaja, tj. industrijskih proizvodnih kapaciteta, drava prikupljena finansijska
sredstva plasira i u izgradnju objekata ekonomske infrastrukture i, na taj nain,
pomae napore razvojne politike. Za alimentiranje potreba privrednog razvoja u
nerazvijenim zemljama se, uz uvedene izvore prihoda, koriste i inostrani krediti
(i pomoi), ostvarena sredstva prilikom izvoza, uvoz stranog kapitala i monetarne
355

356
357
358

op. cit. str. 165.


P. Fontaneu, Fiscalite et investissement, P. U. F. Paris, 1971, str. 22; E. Gonnage, Financement du
developpement, Paris, 1969; A. Chenicourt, Inflation ou lanti-croissance, Paris, 1971, A. Hanrie, La
theorie des systems et lanalyse des dpances publiques, Actualite economique 1/73. i P. Traimond, Le
financement public des investissements, Paris, 1974.
Ibidem str. 27.
Kenan Sulutoglu, Stimulants fiscaux et developpment economiques, Le congres sur linovation en
matieerre fiscals, Instanbul, Institut Intematibnal de Finance Publiques, septembar 1969, str. XXV.
Sapet-Sueeney, Les finances publiques danc pays moins developpes, Finan. et. develop. decembar
1965, str. 252. i A. Bernard, Fiscalite optimale et calcul economique public, Paris, 1972.

280

Javna ekonomika versus javne finansije

emisije.359 Putem finansijskih sredstava iz ovih izvora drava utie na direktan


nain na ritmiku nacionalnog dohotka. Isto tako, javna vlast u zemljama u razvoju
putem finansiranja javnih potreba ostvaruje dopunski efekat na privredni rast.
Alimentiranjem potreba na terenu obrazovanja, prosvete, zdravstva i socijalnog
osiguranja javna vlast preko javnih finansija (tj. javnih rashoda) posebno utie na
dinamiku nacionalnog dohotka.
Ritam ekonomskog razvoja u nerazvijenim zemljama uglavnom je
nezadovoljavajui. Akceleracija rasta moe da se ostvari zahvaljujui rastu javnih
rashoda. Budetski deficit je u takvim uslovima posledica politike investiranja i
kapitalnog opremanja proizvodnog sektora.360 Fiskaliteti, kao finansijsko sredstvo
viadine politike za upravljanje razliitim sektorima, treba da su sposobni da
redukuju dohotke viih trani da poveavaju javnu tednju361 jednog dela dohotka
nosilaca visokih dohodaka u javnu kasu i izjednaavanje dohotka. Poveanje
stopa indirekmih poreza ima za posledicu koenje potronje i uveanje javnih
prihoda u dravnoj blagajni. Meutim, kako su poreski sistemi nerazvijenih
zemalja uglavnom nesavreni, nefleksibilni i defektni, to od njih javna vlast ne
moe mnogo oekivati. Uinci ovakvih poreskih sistema su skromni. Stoga se
u javnim finansijama nerazvijenih zemalja postavlja problem kako uravnoteiti
budet kada su javni rashodi poveani zbog privrednog rasta. Usled nedostataka
poreskih prihoda, s jedne strane, i tednje, s druge strane, moe se pribei forsiranoj
tednji posredstvom inflacije radi pokria investicionih rashoda362 Takav metod,
tj. model finansiranja privrednog razvoja preko emisionog instituta uglavnom je
praksa veine zemalja u razvoju.363
Polivalentnost funkcija sistema javnog finansiranja mehanizmima
rashodnih i prihodnih finansijskih tokova javne potronje, odnosno budetskih i
fondovskih finansijskih institucija na ekonomskim realcijama tednja - investicija rast fiskaliteti -javni rashodi - government spending inkorporirana je u optimalnoj
strategiji stop-go budgetary policy.364
Budetsko deficitamo finansiranje kao rezultat porasta ekonomskih
transfera sa redistributivnim i stabilizacionim funkcijama, i kao rezultat porasta
privrednih investicija budetski alimentiranih sa alokativnim i razvojnim
funkcijama, u pravilu vodi budetskoj resolventnosti sa rekompenzacijom javnog i
monetamog finansiranja. Uzajmljeni resursi difuzionim mehanizmima transfernih
i investicionih rashoda redistribuiraju akumulaciju i promoviu stabilan privredni

359

360
361
362
363
364

Fiskaliteti se u ovim zemljama javljaju kao dinamiki operator u smislu delovanja poreza na strukturu
ekonomskog razvoja, mobilizaciju i kanalizaciju tednje i investicija i progresiju nacionalno?
dohotka.
Martinot, Investisemente public et inflation, R. S. F., 1960, str. 512.
Gr. autora, Limpot au services de la politique conjuncturelle, Stat. et.finan. april 1968.
Ch. Fauraier, Finances publiques du Senegal. Ed. A. Pedons, Paris, 1975, str. 197.
Upotreba ovog modela finansiranja privrednog razvoja treba da je umerena i pod kontrolom i u
kratkom roku.
Barry N. Siege. Aggregate economicfs and public policy, Richard D. Irwin, Homewood, 1965, str. 3336; P. et M. Maillet, Secteur public en France, P.U.F. Paris, 1970, str. 1622 i Chelach R. J., Trend in
Tacation in Developing countries, Staff papers 2/71, str. 254-327.

281

Fiskalna strategija

rast, dok monetarni resursi365 izvode inflatomi gep sa negativnim implikacijama


na budui razvoj.

11.1. Razvojna fiskalna politika


Koristei se raznim recesijama, beneficijama i olakicama kroz razna
oslobadanja ili smanjenja fiskalnih tereta, kroz subvencionisanje investicija, kroz
fiskalne stope,366 kroz ubrzanu amortizaciju. kroz beneficirane kamate tednih
sredstava i angaovanih kapitala u obligacije, kroz privilegije izvesnih kapitala u
ekonomsku infrastrukturu. itd., javne finansije kao deo finansijske celine, stimuliu,
usmeravaju i podstiu ekonomski rast. To su ujedno i funkcije fiskaliteta u procesu
privrednog razvoja, u kome se privredni rast definie kao porast nacionalnog
dohotka po glavi stanovnika i predstavlja u obliku sledee funkcije:

NDt = t Rs , Tp, n , Ob , Zo

gde je NDt - nacionalni dohodak (nivo) u t godini; Rs - radna snaga; Tp - tehniki


progres; In - investicije; Ob - obrazovanje; Z0 - ostali faktori (kao rezidualni).
Fiskalna politika utie preko svih ovih komponenata; R.T.1.0 na privredni rast.
Ovo bi u sutini predstavljalo delovanje fiskaliteta na formiranje investici
onog potencijala,367 a preko njega i na sam privredni razvoj.368 No, problematika
Diskrepanca izmedu formirane akumulacije i realizovanih investicija, kao inflaciona pukotina,
popunjava se razliitim metodama, u zavisnosti od vladinih ekonomskih opredeljenja: monetamom
kreacijom ili javnim dugom. Uravnoteenje ex post akumulacije i investicija obavlja se, dakle,
ovim putem. Ako to ini drava. onda se emitovanjem potraivanja zatvara razmak izmedu javnih
rashoda i javnih prihoda. Rezultat takvog potraivanja (budetskog deficita) poveava novanu masu,
finansijski disponibilitet i potrosnju iz tekueg dohotka. Takvo sukcesivno punktiranje kupovne moi
u inflatornoj ekspanziji, meutim, moe biti kontrabalansirano rastom tednje i otplatom javnog duga.
Rast kamatne stope, destinirane koenju ekspanzije, moe biti anuliran igrom fiskalne redukcije
ili prenoenjem na potroae u formi rasta cena (Kamas Balgh, Le dileme plein-emploi-inflation
en Grande Braitange -Lanalvse dun economiste du perti travalliste. Problimes economiques, No
1373/1974. strane 27-32). Kamatna stopa raste, kao rezultat pada neto investicija, s obzirom da je
porast poreskih prihoda destiniran javnim izdacima za potronju. Novac se tada oslobaa iz stege
novanog kapitala, to odgovara poveanoj tranji sredstava za tekue transakcije zbog promena
u strukturi plaanja. U ovakvim uslovima deficitarno finansiranje novostvorenim novcem (ili tzv.
monetamom kiom) podie nivo cena, dok deficitarno javnim zajmom smanjuje privatne investicije,
kao reakcije na rast kamatne tope, i to jae nego u sluaju poreskog finansiranja (R. Musgrave, Teorija
javnih finansija. Beograd, 1974. godina, str. 331).
366
Fiskalni intervencionizam kroz diskriminatorsku tarifu gomjeg zahvatanja moe da favorizuje
formaciju javne tednje na tetu potronje. Selektivnim fiskalnim mehanizmom: suavanje fiskalne
osnovice, smanjuje fiskalne stope i ekonomski transferi, mobiliu se fiskalni resursi bez ekonomskih
distorzija. Mobilizacija finansijskih resursa podrazumeva strategiju podsticanja, orijentacije i
selekcije makroekonomskih agregata (akumulacije i investicije) u determinaciji stope privrednog
rasta. Fiskalnim koncesijama - globalnim i parcijalnim - u korist reinvestiranog dela dohotka ili dobiti,
drava postaje glavni katalizator ekonomskog razvoja. Uveavanjem finansijskog potencija fiskalnog
kapaciteta poreskim instrumentarijem, javna politika deluje na konjunkturnu progresiju. ekonomsku
strukturu i dinamiku stope rasta, to kao savremeni intervencionizam predstavlja stvamu antitezu
fiskalnog neutraliteta.
367
Obim investicija u jednoj nacionalnoj privredi zavisi, izmeu ostalog, od stupanja ekonomskog
razvoja, njene akumulativne sposobnosti, diversifikovanosti privredne strukture i institucionalnih
okvira privrednog sistema.
368
Richard A. Musgrave, Fiscal Systems, New Hawen and London, Tale University Press, 1971. Part
II - Public Sector and Economic Development, str. 69-237; g. K. Shaw, Fiscal Policy Macmillan 1972.
Odeljak: Fiskalna politika i model ekonomskog razvoja, strana 27.
365

282

Javna ekonomika versus javne finansije

uticaja fiskaliteta na privredni razvoj ne iscrpljuje se samo u tome. Ona je znatno


ireg opsega. Ona, zapravo, ne obuhvata samo uveanje investicionog volumena.
Problematika fiskalnog delovanja na privredni razvoj ogleda se u sektorskoj
orijentaciji investicija, u ubrzanoj amortizaciji, u diferencijalnom oporezivanju, u
oslobadanju fiskalnog tereta uvezene mehanike opreme, u povlaenom tretmanu
regionalnog privrednog razvoja, u stimulisanju tehnikih inovacija, itd.369
Kod razvijenih zemalja naroito je poznat sistem stimulativnog delovanja
fiskaliteta na investicionu sklonost putem fiskalnih beneficija i olakica. U
fiskalnoj politici vedske,370 aktivno se koriste uticaji poreskih instrumenata na
privredna investiciona ulaganja. Investicije se, naime, oporezuju iznad odredenog
minimuma. Porez se u odredenom procentu ubira za vreme ekonomskog buma,
a ukida u vreme opadanja investicionih sklonosti. Uz to, koriste se i olakice.
Izdvajanje od 40% od ostvarenog neto - dohotka preduzea u posebnu rezervu
oslobodenja od fiskalnog zahvatanja. Od tog procentualnog iznosa jedna polovina
se obino mora deponovati kao rezerva kod centralne banke, koja se koristi kada
investiciona tranja jenjava. U tome, dakle, lei anticiklino dejstvo fiskaliteta
na investicionu tranju. Fiskalna redukcija putem globalnog smanjenja fiskalnog
tereta dozvoljava uveanje raspoloive kupovne moi i na taj nain stvara
podsticajne efekte fiskaliteta na kreiranje dodatnih potronih impulsa, stimulisanja
investicionih porudbina i globaine tranje371 Ovu tehniku je u 1969. godini
koristio Kennedv, a u 1966. i 1968. godini i Francuska.372 Naime, Heller, Gordon
i Tobin sugerisaii su Kennedvu da smanji obaveze. U 1969. godini Johnson je
promulgovao dohodni akt u smislu masivne redukcije poreza na dohodak
fizikih lica od 20-90% na 14-70% i poreza na dohodak korporacija od 30 na 22%
i od 52%, pri emu je redukovanje poreza na dohodak korporacija bilo ekonomski
motivisano direktnim uticajem na porast poslovnih investicija. U 1965. godini
Johnson je redukovao i indirektno fiskalitete. Medutim, krajem ove godine dolo
je do uznemirujueg porasta cena koji se kombinovao sa rastom vojnih rashoda
u Vijetnamu. Iz tih razloga dolo je do ukidanja poreskog kredita na investicije,
koji je bio kreiran 1962. godine. Isto tako, dolo je i do redukcije javnih rashoda.
No, to je sa svoje strane dovelo do pojave stagnacije. Zbog toga se u 1967. godini
ponovo uvodi poreski kredit, uveavaju javni rashodi i ostvaruje budetski
deficit. Tome je bila dodata i jedna nepopularna mera surtaxe od 10% na sve
direktne poreze.373 U Francuskoj, isto tako, koristi se credit dimpot, kao odbitak
od poreske osnovice investicionog dela dohotka. Fiskalne dedukcije za investicije
369

370
371
372

373

Finances Publiques et Development Economique, O.E.C.D., Paris 1965. (Alan T. Peacock -Gerald
Hauser, Modes danalvse des systemes fiscaux en vigeur dans les pays dEurope meridionale, str. 275306; D. Horowitz, Developpement accelere et strucutre des depences gouvernementales, str. 63-80;
Pierre Uri, Role de la politique fiscale dans la planification economique, str. 49-62; A. Prest, Impots,
subventions et encouragements aux investissements prives. str. 123-138).
V. Belet, Reflexions sur les systeme fiscal svedois. Revue de Science financDre, Paris 1971. str. 347.
P. M. Gaudement, Precis de finances publiques, Tom I i II, Edition Montechrestien, Paris 1970. strana
123.
Fiskalna dedukcija za investicije ove zemlje uglavnom se manifestovala preko: a) lavoir fiscal za
akcije i obligacije i b) le credit dimpot za investicione rashode. U Velikoj Britaniji iz glavnog
budeta poznate su bonifikacije za invesiticije i opremu i instalacije za nauna istraivanja od 20% (P.
Fontaneau, Fiscalite et investissement, P.U.F., 1972.).
Ovakva polilika fiskalne fleksibilnosti manifestovala je svoju efikasnost u SAD, ali i svoje nedostatke;
jer su varijacije bile vrlo otre i brze. To je dokazao J. M. Weydert u Les motivations conjocturelles

283

Fiskalna strategija

u Francuskoj iznosile su u 1968. godini 10%.374 Pored toga, u poreskim politikama


(npr. u SAD) koristi se i metod ubrzane amortizacije. Ubrzani otpisi osnovnih
sredstava omoguavaju sektoru privrednih preduzea da iskau manji profit za
oporezivanje. U poreskom zakonodavstvu SAD amortizacioni otpisi mogu se
u celini odbiti od obima dohotka, ime se smanjuje osnovica za oporezivanje
profita. Smanjivanje oporezovanog dela profita putem njihovog iskazivanja kao
amortizacionih otpisa utie na rast amortizacionih fondova, a time i na poveanje
stepena samofinansiranja korporacija.
U nekim zemljama koriste se razne fiskalne olakice ili osloboenja kojima
se investira u infrastrukturu, za koje je zainteresovana drava, tj. javni sektor.375
Fiskalna politika moe dalje delovati na privredni razvoj preko uvoza
mehanike opreme i reprodukcionog materijala putem sniavanja poreskih stopa
posrednih fiskaliteta prilikom uvoza. Na taj nain fiskaliteti mogu da utiu na
razvoj odreenih ekonomskih segmenata i na razvoj pojedinih regiona. Uz to, javna
vlast moe putem beneficirane kamate koja se budetski finansira da potpomogne
napore razvojne politike.376 Ekonomsku sutinu poreske politike vlada treba
traiti u njenoj usmerenosti na neposredno stimulisanje investicija. Globalna
investiciona tranja podie se javnim investicijama, fiskalno obezbeenim putem
(fiskalno alimentirane javne investicije).377 A, po profesoru A. Barreu, dopunsko
javno investiranje pojavljuje se kao sredstvo za neutralisanje posledica marginalne
efektivnosti kapitala.378 U okviru ove politike, masovno sniavanje poreza,
usmereno na irenje potroakih trita i obima prodaje, igra samo drugostepenu,
skromnu ulogu. Osnovni stimulans dolazi od specijalnih poreskih olakica, koje
se daju za investicije u osnovni kapital - olakice u obliku dozvoljavanja ubrzane
amortizacije i usmerenog oporezivanja rashoda na istraivanja i eksperimentisanje,
nerasporedenog profita, gubitka, itd.379
Naposletku, delovanjem fiskaliteta na tehniki progres i na obrazovanje
moe se uticati na privredni razvoj. Direktnim angaovanjem drave u finansiranju
tehnikotehnolokih inovacija moe se deiovati u pravcu porasta produktivnosti
rada, pa, prema tome, i na privredni rast. Finansiranjem nauke, obrazovanja i
zdravstvene zatite utie se na tzv. infrastrukturu380 koja stvara uslove za fiskalno
funkcionisanje privrednog mehanizma. Preko obrazovno-kulturne i zdravstvenosocijalne infrastrukture posredno se deluje fiskalitetima na ritmiku nacionalnog

de la politique fiscale americane (1961-1968.) Statistiques et Etudes financi Ures, april 1968. strana
757.
374
P. M. Gaudement, op. cit. strana 448.
375
P. et M. Maillet, Le cesteur public en France, Presses Universitaires de France, Paris 1970., glava VIII
- Laciion de lEtat sur lacitivite economiques, str. 94., i Simmonet, Les inicizations fiscales et le plan,
R. S. F. 1968. str. 89.
376
B. Higgins, Le financement de la croissance acceleres, Finances publiques et developpement, O.E.D.D.,
1965.
377
Udeo se kree po stopi: 1968. god. 15,5%; 1969. god. 13.9%; 1970. god. 12,9%; 1971. god. 12.8%
Jean-Claude Dueras, Finances publiques, inflation et justice, R.S.F. No 1/1974.).
378
A. Barrere, Politique financiere, Paris, Dunod 1958. strana 488.
379
H. Wolter, Appraisal of the Administrations Tax Policy, National Tax Journal, mart 1955., strana 16.
380
P. et M. Maillet, op. cit., strana 107. Vidi odeljak koji je posveen uticaju fiskaliteta na investicije,
istraivanja i inovacije.

284

Javna ekonomika versus javne finansije

dohotka,381 kao osnovnog indikatora privrednog rasta i trenda ekonomske


progresije.382
Stimulativni efekti fiskalne politike na ponudu proizvodnih faktora,
obino se opserviraju podsticajem ponude rada, tednje i investicija. U sklopu
fiskalnih podsticaja na ponudu rada efekti fiskalne politike se, po pravilu, razlau
na tzv. efekat dohotka i tzv. efekat supstitucije, pod uslovom da funkcionie tzv.
proporcionalni porez iz linog dohotka.383 Pri relativno niskim linim dohocima,
poveanje poreza izaziva tzv. efekat dohotka, jer radnik poveava svoj radni napor
radi kompenziranja deta izgubljenog poreza. Stoga je kriva ponude rada rastua.
No, pri relativno visokim linim dohocima, poveanje proporcionalnog poreza
iz Iinog dohotka izaziva tzv. efekat supstitucije, jer radnik preferira dokolicu
i smanjuje svoj radni napor. Stoga je kriva ponude rada opadajua. U sluaju
proporcionalnog oporezivanja ukupnog prihoda, dolazi do reduciranja ponude
rada usled efekta dohotka, odnosno do poveanja ponude rada usled efekta
supstitucije. Najzad, u sluaju funkcionisanja progresivnog poreza, ponuda rada
ima opadajuu tendenciju usled izraajnijeg efekta supstitucije, odnosno relativno
rastuu tendenciju zbog relativno slabijeg efekta dohotka.
Razmatranjem tzv. diferencijalne incidence (Musgrave) obino se
empirijski utvruje, kako i koliko supstitucija poreza s jednakim prihodom
uveava tednju sektorastanovnitva. 384 Supstitucija poreza iz dohotka porezom
na promene svakako favorizuje tednju i defavorizuje potronju, poto porez na
promet, oporezujui potronju, ostavlja tednju neoporezovanom.385
Na planu podsticanja akumulacije, investicija, rizika, raspodele i razvoja
sektora privrednih organizacija, fiskalna politika obino se koristi metodama
diferencijalnog ili diskriminatorskog oporezivanja, selektivne poreske politike,
ubrzane amortizacije, poreskog kredita, preferencijalnog tretmana ukalkulisane
381
382

383
384

385

J. Saint - Geaurs, La dinamique des finances publiques, Lhorisont 1985. Analyse et prevision, junavgust 1970.
Opirnije o primenjenoj fiskalnoj politici vidi: J. G. Ballentine and I. Eris, On the General Equilibrium
Analysis of tax Incidence, Journal of Political Economy, vol 83. 1975. str. 633-649; A. L. Vandendorpe
and A. F. Friedlaender. Differential Incidence in the Presence of Initial Distorting Taxes, Joumal of
Public Economics, Vol. 1976. str. 205-229; T. Franzen, K. Lovgren and I. Rosenberg, Redistribuctional
Effects of Taxes and Public Expenditures in Swedich Journal of Economics 1/75 str. 31-35; D. A.
Dodge, Impact of tax. Transfer, and Ecpenditure Policies of Govemmment of the Frustenberg, Inflation,
Taxes and Welfare in LDSs, Public Finance 2/80, str. 183-212; R. J. Chelliah, H. J. Baas and M. R.
KeIIy, Tax Rations and tax Effort in Developing Countries, 1969-1971, Staff papers 1/75 str. 187-205;
M. Beck, Public Sector Growth: A real perspective, Public Finance 3/79 str. 313-343; M. Krvzaniak,
the Differential Incidence of Cash Flow Comsumption Bose Versus Comprehensive Income Tax
in a Neoclassical World, Public Finance 1/79 str. 1-29; A. T. Peacock-J. Wiseman, Aporoaches to
the Analysis of Public Expenditure Growth, Public Finance Quartely 1/79. str. 3-23; M. Beck, The
Expanding Public Sector, National Tax Journal 1/67. str. 15-21 i Inflation, Government Spending, and
Real Size of the Public Sector, Atlantic Economic Journal, septembar 1979. str. 26-41.
C. V. Brown, Taxation and the Incetive to Work, Oxford University Press, Oxford, 1980. str. 30-45. i
A. B. Atkinsoni J. E. Stiglitz, Lectures on Public Economics, McGraw-Hill, 1980. str. 30-35.
M. Boskin, Taxation, Saving and the Role of lntcrcs, Journal of Political Economv, april 1978. str. 1617, J. Due i A. Friedlaender, government Finance, R. D. lnvin, Hoomewood, 1973. str. 395-397. i W.
L. Smith i J. M. Culbertson (Ed.), Public Finance and stabilization Policy, North-Holland, Amsterdam,
1974. str. 118-120.
Medutim, u sklopu tzv. modela ivomog ciklusa obino se istie da porez na promet ne favorizuje
tednju (A. Ando i F. Modigliani, The Life Cvcle Hypothesis of Saving, American Economic Review,
mart 1963. i R. E. Hall, Consumption Taxes versus lncome taxes: Implications forEconomic Growth,
Ohio, Columbs, 1969).

285

Fiskalna strategija

dobiti i sl. Razliitim oblicima amortizacije (linearni metod, metod zbira godina,
metod dvostrukog opadajueg bilansa, metod slobodne amortizacije, metod
investicionih subvencija, metod inicijalnog odobravanja i metod investicionog
odobravanja),386 redukcijama poreskih stopa i poreskih osnovica (bonifikacije,
koncepcije, olakice i oslobodenja), odbitnim poreskim stavkama (dedukcije:
poreski kredit, poreska remiza) i preferencijalnim poreskim tretmanom
ukalkulisane dobiti po osnovu rasta cena dravnih hartija od vrednosti, u osnovi se
podstie investiciona aktivnost u razvijenim industrijskim zemljama. Mogunost
kompenziranja gubitka, doputanjem obveznicima poreza na dobit da iskazuju
gubitak meu trokovima, u biti predstavlja svojevrsnu premiju za rizik i dodatni
stimulans za investiranje i spremnost za preuzimanje rizika.387
Fiskalni podsticaji su za dananje uslove od posebnog znaaja, poto
se nesigurnost, koja se ogleda u investicionim kalkulacijama u vidu premija na
vei rizik, iz