You are on page 1of 97

Naslov originala

:
THE TABOO AGAINST KNOWING WHO YOU AHE
Copyright 0 1966 by Alan Watts
Vintage Books Edition, August 1989

STAZASRU
KN JICA BROJ 7

Mojojdediunuama
fSđzaće/i. 3 & rt^ /cjisM
J^ f. . /6a^< (. đ% ecara6ii

&

^M ć^tsv', ^ /6 a ^ //a

r

Jedm
dm
fd
čefai
fid

Informacija o sadržaju
Igra cmo-beiog
Kakobitipravavarka
SvetjeVašetek)
Pa,šta?
To
Knjige
Bibliografija

Ova knjiga istražuje jedan nepriznat ali moćan tabu - našu prećutnu zaveru da ignorišemo
ko smo ili šta zapravo jesmo. Ukratko, cilj joj
je da ukaže na činjenicu da je dominantni osećaj
našeg ja , kao posebnog ega zatvorenog u vreću
od kože, halucinacija koja nije u skladu ni sa
zapadnom naukom, ni sa praktičnim filozofijam a/religijam a Istoka - pogotovo sa centralnom i osnovnom hinduističkom filozofijom vedantom. Ova halucinacija je uzrok pogrešne
upotrebe tehnologije u svrhu nasilnog potčinjavanja čovekove prirodne okoline i, dosledno tome, njenog konačnog uništenja.
Stoga nam je hitno potrebno da otkrijemo
smisao sopstvenog postojanja koji je u skladu
sa fizičkim činjenicama i koji nadjačava naš osećaj otuđenosti od univerzuma.

U tu svrhu koristio sam shvatanja vedante,
koja sam, međutim, izložio u potpuno modernom i zapadnjačkom stilu, tako da ova knjiga
ne pretenduje da bude udžbenik ili uvod u vedantu u uobičajenom smislu reči. Ona je pre
hibrid zapadne nauke i istočnjačke intuicije.
Posebnu zahvalnost dugujem svojoj supruzi
Meri Džejn na njenom brižljivom uređivačkom
radu i na komentarima o rukopisu. Takođe se
zahvaljujem Fondaciji Bolingen na pomoći u ostvarenju projekta koji podrazumeva i pisanje ove
knjige.

Sausalito, Kalifomija

Alan Vots

Januar 1966.
Šta bi to mladići i devojke trebalo da znaju
kako bi bili upoznati sa „suštinom stvari”? Drugim rečima, postoji li neka unutrašnja informacija, neki posebni tabu, neko osnovno znanje
o životu i postojanju koje većina roditelja i učitelja ili ne zna ili nejće da kaže?
U Japanu )e nekada bio običaj da se mJadima
pred vencanje podmetne „tajna knjiga”. To je
bila knjižica malog formata, sa grafikama, obično
u boji, koje su prikazivale sve detalje seksualnog
odnosa. Nije to činjeno samo zato što, kako
kažu Kinezi, „jedna slika vredi deset hiljada
reči”, već i zato da se roditelji poštede neugo*
dnosti objašnjavanja tako intimnih stvari licem
u lice. Danas, međutim, na Zapadu, takve informacije mogu se naci na svakom kiosku.
11

KNJIGA O TABUU KĐI NAS

Seks više nije ozbiljan tabu. Tinejdžeri katkad o tome znaju više nego odrasli.
No, ako seks više nije veliki tabu, šta je
onda tabu? Jer, uvek postoji neki tabu, nešto
potisnuto, nepriznato ili posmatrano samo krajičkom oka, budući da je direktan pogled previše
neugodan. Tabui se nalaze unutar tabua, poput
listova glavice luka. Koju bi to onda knjigu očevi
mogli da tutnu sinovima i majke kćerima, a da
je nikad otvoreno ne priznaju.
U nekim krugovima religija je tabu, čak i
među ljudima koji idu u crkvu ili čitaju Bibliju.
Tu je religija privatna stvar. Razgovor ili diskusija
0 njoj smatraju se odsustvom stila i razboritosti,
a naročito se nepovoljno gleda na glasne izlive
pobožnosti. Medutim, kad prodrete unutar'bilo
koje standardne religije, pitate se oko čega je
bila tolika vika. Knjiga koju imam na umu sigumo ne bi bila Biblija, „Dobra knjiga” - ta
fasdnantna antologija drevne mudrosti, istorije
1 mita koja se već tako dugo tretira kao sveta
krava, pa bi možda bilo dobro držati je pod
ključem vek-dva kako bi je Ijudi ponovo čuli
čistih ušiju. U Bibliji odista ima tajni, od kojih
su neke vrlo subverzivne, ali su sve one tako
zakompiikovane, uvijene.u arhaične simbole i
načine mišljenja, da je postalo veoma teško objasniti hrišćanstvo modemom čoveku, osim, naravho, ako se zadovoljavate time da budete dobri i pokušate da imitirate Isusa, mada niko još
nije objasnio kako se to radi. Đa bi se to postiglo, potrebno je imati posebnu moč koju daje
12

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Bog, a koja se zove „milost”, ali sve što mi
znamo o milosti jeste da je neki dobiju, a neki
ne.
Religije standardnog tipa, bilo jevrejska, hrišćanska, muhamedanska, hinduizam ili budizam
su — u obliku u kojem se danas propovedaju
- poput istrošenih rudnika: iz njih se vrlo teško
kopa nova ruda. Uz retke izuzetke koje nije
lako pronaći, njihove ideje o čoveku i svetu,
njihova mašta, rituali i pojmovi o dobrom životu,
nisu baš u skladu s univerzumom onakvim kakvog ga mi danas poznajemo ili sa čovekovim
svetom koji se tako brzo menja da većina stvari
koje se nauče u školi biva zastarela već na dan
mature.
Knjiga koju ja imam u vidu ne bi bila o
religiji u uobičajenom smislu reči, već bi morala
da raspravlja o mnogim stvarima kojima su se
religije bavile: univerzum i mesto čoveka u njemu, tajanstveni fokus iskustva koji nazivamo ja
lično, problemi života i ljubavi, bola i smrti i
sveobuhvatno pitanje o smislu postojanja u bilo
kojem značenju te reči. Jer, sve' je rasprostranjenije shvatanje da je egzistencija trka miševa
u mišolovci: živi organizmi, uključujući i ljude,
samo su tube koje na jednom kraju unose stvari
u sebe, a ispuštaju ih na drugom, što ih, s jedne,
strane, primorava da to neprestano čine, a, sa
druge, da se na kraju neminovno potroše. Dakle,
kako bi se farsa nastavila, tube smišljaju načine
da naprave nove tube koje, takode, unose stvari
na jednom, a ispuštaju ih na drugom kraju. Na
13

KNEGA O TABUU KOI NAS

kraju na kojem ih unose, razvile su čak i ganglije
nerava zvane mozak, sa očima i ušima, kako bi
lakše dolazile do stvari za gutanje. Kad se dovoljno najedu, koriste višak energije, mrdajući
se na komplikovane načine, proizvodeći pri tom
razne vrste glasova uvlačenjem idspuštanjem vazduha kroz otvor za trpanje i okupljajući se u
grupe da bi se tukle sa drugim grupama. Vremenom, tube stvaraju obilje aparata, tako da je
njihovu prvobitnu formu teško raspoznati, a čine
to u zapanjujućem broju različitih oblika. Postoji
neko nepisano pravilo da se ne smeju jesti tube
sopstvene vrste, ali generalno govoreći, postoji
ozbiljna konkurencija oko toga koja će biti glavna vrsta tube. Sve ovo izgleda zadivljujuće nesvrsishodno, no, opet, kad počnete da razmišljate o tome, postaje više zadivljujuće nego nesvrsishodno. Zaista, izgleda krajnje čudno.
Osećaj da je ono što je uobičajeno, normalno, u suštini čudno, nepoznato i krajnje neverovanto, predstavlja posebnu vrstu prosvetljenja.
Česterton (G. K. Chesterton) jednom je rekao
da je jedno biti zapanjen pred Gorgonom ili
Grifonom, stvorenjima koja ne postoje, ali je
sasvim drugo i mnogo više biti zapanjen pred
nosorogom ili žirafom, stvorenjima koja postoje,
a izgledaju •kao da ne postoje. Taj osećaj univerzalne začudnosti uključuje osnovno i intenzivno razmišljanje o smislu stvari. Zašto, od svih
mogućih svetova, to kolosalno i naizgled nepotrebno mnoštvo galaksija u misteriozno zakrivljenom prostorno-vremenskom kontinuumu, te mi14

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

lijarde različitih tubastih vrsta koje pomahnitalo
igraju igre sitnih prevara, ti bezbrojni načini „činjenja”, od elegantne arhitekture snežnog kristala
ili diatoma do zapanjujuće veličanstvenosti ptice
lirašice ili pauna?
Ludvig Vitgenštajn (Wittgenstein) i ostali modemi „logični” filozofi pokušali su da potisnu
ovo pitanje, tvrdeći da ono nema smisla i da
ga ne treba postavljati. Većina filozofskih problema treba da se reši tako što ćemo ih odbaciti
i doći do tačke u kojoj će nam pitanja - kao
što je: čemu ovaj univerzum? - zvučati kao inteiektualna neuroza, kao pogrešna upotreba reči
utoliko što pitanje zvuči smisaono, ali je zapravo
besmisleno, kao kad bi se pitalo: gde je ovaj
univerzum? a sve što je negde mora biti unutar
tog univerzuma. Zadatak filozofije je da izleči
ljude od takvih gluposti. Kako ćemo uskoro videti, Vitgenštajn je tu imao izvesnu poentu.
Međutim, stajati zapitan nad nečim ne znači biti
bolestan. Zapitanost i njeno izražavanje u poeziji
i umetnostima jeste jedna od osnovnih stvari po
kojima se čovek razlikuje od ostalih životinja i
inteligentni i istančani Ijudi od morona.
Postoji li, dakle, neka vrsta jednostavnog odgovora na ovaj zapanjujući poredak stvari, nešto
što, zapravo, nikada ne proizađe iz uobičajenih
puteva za traženje odgovora - istorijske religije
i filozofije? Postoji. On se uvek iznova ponavljao,
ali tako da mi danas, u ovoj konkretnoj civilizaciji, nismo u stanju to da čujemo. Mi ne shvatamo da je to nešto potpuno subverzivno, ne
15

KNJGA O TABUU KOJI NAS

toliko u političkom i moralnom smislu, koliko
po tome što preobrača naše uobičajeno viđenje
stvari, naš zdrav razum, uzduž i popreko. To,
naravno, može imati i političke i moralne posledice, ali mi trenutno ne možemo jasno da
kažemo kakve bi one bile. Dosad je ova unutamja revolucija uma bila ograničena na prilično
izolovane pojedince; koliko je meni poznato,
nikada nije bila rasprostranjena osobina zajednica i društava. Često je smatrana previše opasnom za njih. Otuda tabu.
No, svet je u krajnje opasnoj situaciji, a opasne bolesti često podrazumevaju rizik opasnog
lečenja - kao Pasterov serum protiv besnila. Nije
stvar samo u tome što možemo jednostavno da
raznesemo planetu nuklearnim bombama, da se
ugušimo zbog preteranog porasta populacije, da
uništimo svoje prirodne izvore lošim čuvanjem
ili da upropastimo zemlju i njene plodove nedovoljnim poznavanjem hemikalija i pesticida.
Izvan toga, postoji mogućnost da civilizacija bude ogroman tehnološki uspeh, ali metodima koji
bi za većinu ljudi bili zbunjujući, zastrašujući i
dezorijentirajući, jer - navešću samo jedan razlog
- metodi će se stalno menjati. To je kao kad
igrate igru u kojoj se pravila stalno menjaju, a
da se nikad ne razjasne - igru iz koje možete
izaći po cenu samoubistva i u koju se nikada
ne možete vratiti a da zateknete prethodne
forme igre.
Problem čoveka i tehnike se, međutim, gotovo uvek pogrešno formuliše. Kaže se da je
16

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

čovečanstvo evoluiralo jednostrano, usponom
tehničke moći, bez uporedivog uspona u moralnom integritetu iii, kako bi neki radije rekli,
bez uporedivog napretka u obrazovanju i racionalnom razmišljanju. Taj problem je, međutim,
suštinskiji. Koren stvari je u načinu na koji
osećamo i mislimo o sebi kao o Ijudskim bićima,
u našem osećanju da smo živi, u osećanju individualne egzistencije i identiteta. Mi patimo
od halucinacije, od pogrešnog i iskrivljenog osećanja sopstvene egzistencije kao egzistencije
živih organizama. Većina nas ima osećanje da
je ja zaseban centar osećanja i delovanja koji
živi unutar fizičkog tela i njime ograničeno centar koji se „sučeljava” sa „spoljašnjim” svetom
ljudi i stvari, ostvarujući čulima kontakt s
otuđenim i stranim univerzumom. Svakodnevne
govome figure odražavaju ovu iluziju. „Došao
sam na ovaj svet”, „Moraš da se suočiš sa stvarnošću”, „Osvajanje prirode”.
To osećanje da smo usamljeni i sasvim privremeni posetioci u svemiru je u potpunoj protivrečnosti sa svim onim što se o čoveku (i svim
ostalim živim organizmima) zna u nauci. Mi ne
„dolazimo” na ovaj svet; dolazimo iz njega, kao
lišće iz drveća. Kao što se okean „talasa”, tako
se svemir „ljfidi”. Svaki pojedinac je izraz celokupnog carstva prirode, jedinstveno delovanje
totalnog univerzuma. Ovu činjenicu većina pojedinaca retko, ukoliko uopšte i može, uspeva
da iskusi. Čak i oni koji znaju da je ta teorija
17

KN5GA O TABUU KOJ NAS

tačna, ne osećaju to, već imaju svest o sebi kao
0 izolovanom egu u vreći od kože.
Prvi rezultat ove iluzije jeste da je naš stav
prema „spoljašnjem” svetu u velikoj meri neprijateljski. Večito „osvajamo” prirodu, svemir, planine, pustinje, bakterije i insekte, umesto da
učimo kako da sarađujemo sa njima u harmoničnom poretku. U Americi, veliki simboli tog
osvajanja su buldožer i raketa - sprava koja
gnječi brda u pljosnate staze za bleštave kutijice
1 veliki falusoidni projektil koji razbija nebo.
(Bez obzira na to, postoje izvanredni arhitekti
koji znaju kako da uklope kuće u brda a da
ne unište pejzaž i astronomi koji znaju da je
Zemlja već duboko u svemiru i da su osetljivi
elektronski instrumenti koji će, kao naše oči,
dovesti i najudaljenije objekte do naših mozgova, naša primarna potreba u istraživanju drugih
svetova)1. Neprijateljski stav osvajanja prirode
zanemaruje osnovnu međuzavisnost svih stvari
i događaja - da je svet izvan kože zapravo produžetak našeg sopstvenog tela - i na kraju će
uništiti samu životnu sredinu iz koje potičemo
i od koje nam ceo život zavisi.
1 ,,Ne verujem da će išta istinski vredno proisteći iz
proučavanja gomile šljake od koje je načinjena površina
Meseca... Ne bi trebalo da iko zamišlja kako NASA-in
ogromni finansijski budžet podrazumeva da se u astronomiju danas dovoljno ulaže”. Fred Hoyle} Galaxies, Nuclei
and Quasars ( Galaksije, jezgra i kvazari). Harper & Row,
New York, 1965.

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Drugi rezultat osećanja da smo zasebni duhovi u tuđem i uglavnom glupom svemiru jeste
činjenica da ne postoji opšteprihvaćena mudrost,
nikakav smisao ovog sveta oko kojeg bismo se
svi složili. Postoji samo moje mišljenje protiv
tvojega i tako najagresivniji i najnasilniji (a samim tim lišen svakog osećaja o smislu) propagator donosi odluke. Zbrka suprotstavljenih mišljenja ujedinjenih silom propagande najgori je
mogući izvor kontrole moćne tehnologije.
U tom slučaju može izgledati da nam je potreban neki genije koji bi izmislio novu religiju,
životnu fllozoflju i pogled na svet koji zvuče
verovatno i koji su opšte prihvatljivi za 20. vek,
putem kojih svaki pojedinac može da oseti da
svet kao celina, i njegov sopstveni život posebno, imaju smisao. To, kao što istorija neprestano pokazuje, nije dovoljno. Religije izazivaju
podvajanja i svađe. One su neka vrsta manipulacije, jer su uslovljene razdvajanjem „spasenih”
od „prokletih”, pravih vernika od jeretika, onih
koji su unutra od onih koji su spolja. Čak i
religijski liberali igraju igru ,,Mi smo tolerantniji
od vas”. Štaviše, kao sistemi doktrine, simbolizma i ponašanja, religije se okamene u institudje
koje moraju da zahtevaju lojalnost, da se brane
i da insistiraju na čuvanju sopstvene „čistote”,
a - pošto je svako verovanje grozničava nada,
a time i maska za sumnju i nepoverenje - religije
moraju da traže preobraćenike. Što se više ljudi
složi sa nama, biće manje prigovora i nesigurnosti našeg položaja. Na kraju se čovek obaveže
19

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

da bude hrišćanin ili budista, što god došlo u
vidu novog znanja. Nove i nesvarljive ideje treba
prilagoditi verskoj tradiciji, ma kako one protivrečile prvobitnim doktrinama, kako bi vernik
mogao da zauzme stav i da izjavi: J a sam, pre
svega, sledbenik Hrista/Muhameda/Bude ili bilo
koga drugog.” Neopozivo predavanje bilo kojoj
religiji nije samo intelektualno samoubistvo; ono
je pozitivna nevera jer zatvara duhu pristup novim pogledima na svet. Vera je pre svega otvorenost - čin poverenja u nepoznato.
Jedan zagriženi Jehovin svedok jednom je
pokušao da me ubedi da, ukoliko bi postojao
bog ljubavi, sigumo bi snabdeo svet pouzdanim
i nepogrešivim udžbenikom kao priručnikom za
ponašanje. Odgovorio sam da ni jedan uviđavni
bog ne bi uništio ljudski um time što bi ga
učinio tako rigidnim i neprilagodljivim, zavisnim
od jedne knjige, Biblije, za sve odgovore. Jer,
svrha reči, a time i knjige, jeste da usmere izvan
sebe, na svet života i iskustva koji se ne sastoji
od pukih reči ili čak ideja. Kao što novac nije
stvarno, potrošno bogatstvo, tako ni knjige nisu
život. Ponašati se prema svetim knjigama kao
prema idolima je kao jesti papimi novac.
Zbog toga bi Knjiga kroz koju bi moja deca
prošla i sama bila prolazna. Otvorila bi im pristup novom području - ne samo ideja, već i
iskustva i osećanja. Bila bi privremeni lek, a ne
dijeta. Tačka polaska, a ne stalna tačka povratka.
Pročitala bi je i završila s njom jer, ako bi bila
dobro i jasno napisana, ne bi morala da joj se
20

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

vraćaju zbog skrivenih značenja ili razjašnjenja
nejasnih doktrina.
Ne treba nam nova religija ili nova Biblija.
Treba nam nov doživljaj - novo osećanje onoga
šta znači biti ja . Prosta činjenica (koja je, naravno, tajan i dubok pogled) o životu jeste da
je naš normalno osećanje sopstvenog ja podvala, ili, u najboljem slučaju, privremena uloga
koju igramo ili su nas navukli da je igramo s našim ličnim prećutnim pristankom, kao što
svaka hipnotisana osoba, uglavnom, želi da bude hipnotisana. Tabu koji se, među svima ostalim poznatim tabuima, najviše forsira jeste tabu
protiv spoznaje ko ili šta vi zapravo jeste iza
maske svog naizgled zasebnog, nezavisnog i izolovanog ega. Ne mislim na Frojdovo varvarsko
id ili nesvesno kao na pravu stvamost iza fasade
ličnosti. Frojd je, kao što ćemo videti, bio pod
uticajem mode devetnaestog veka zvane „redukcionizam”, čudne potrebe da se ljudska kultura
i inteligencija unize tako što će ih proglasiti
srećnim nusproduktom slepih iracionalnih sila.
U tom smislu uloženi su veliki napori da bi se
dokazalo kako plodovi mogu da rastu na tmju.
Kao što je čest slučaj, ono što smo potisnuli
i prevideli jeste nešto zapanjujuće očigledno.
Problem je u tome što je to toliko očigledno i
jednostavno da se teško može iskazati rečima.
Nemci to zovu Hintergedanke, misao koja ćuteći
počiva na dnu našeg uma, koju ne možemo
lako da priznamo, čak ni samima sebi. Osećanje
sopstvenog ja kao usamljenog i izolovanog sre21

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

dišta bića je tako moćno i logično, i tako fundamentalan za oblike 'našeg govora i misli, ža
naše zakone i društvene institucije da osećaj svoga ja možemo doživeti samo kao osećanje nečega površnog u shemi univerzuma. Ja sam naizgled kratkotrajna svetlost koja blesne samo jednom u svim eonima vremena - redak, komplikovan i previše delikatan organizam na ivici biološke evolucije, gde talas života eksplodira u
pojedinačne, sjajne i šarene kapljice koje zasijaju
na trenutak samo kako bi zauvek iščezle. U
takvim okolnostima čini se nemoguće, čak apsurdno, razumeti da moje ja ne boravi samo u
kapljici, već i u celom talasu energije koja se
prostire od galaksija do nukleusa u mom telu.
Na tom nivou egzistencije ja sam neizmemo
star; moji oblici su beskonačni i njihova pojavljivanja i nestajanja su jednostavno pulsiranje ili
vibracije jedinstvenog i večnog toka energije.
Problem je u tome što je to nemoguće razumeti razmišljanjem na nivou opštih pojmova.
Kao kad bi oči pokušale da posmatraju same
sebe ili kad bi neko pokušao da boju ogledala
opiše pomoću boja koje se u njemu ogledaju.
Kao što je vid nešto više od svih stvari koje se
vide, osnova ili „postolje” naše egzistencije i naše svesti ne rriože da se razume uz pomoć poznatih stvari. Primorani smo, stoga, da o tome
govorimo putem mita, odnosno pomoću posebnih metafora, analogija i slika koje govore kako
nešto izgleda, za razliku od onoga što to jeste.
S jedne strane, mit ima značenje priče, izmišljo-

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

tine ili sujeverja. No, s druge strane, mit je korisna i plodonosna slika pomoću koje pronalazimo smisao života pomalo na način na koji
uspevamo da objasnimo sile električne energije,
upoređujući ih sa ponašanjem vode i vazduha.
Ipak, mit u ovom drugom smislu ne treba shvatiti bukvalno, kao što ni elektricitet ne treba
mešati sa ponašanjem vazduha i vode. Dakle,
prilikom korišćenja mita treba paziti da se ne
pomeša slika sa činjenicom, što bi bilo kao kad
bismo se popeli na saobraćajni znak, umesto
da sledimo put.
Mit je, dakle, forma u kojoj pokušavam da
' odgovorim kad mi deca postavljaju ona osnovna
metaflzička pitanja koja im tako lako padaju na
pamet: „Odakle je došao svet?” - „Zašto je bog
stvorio svet?” - „Gde sam ja bio pre nego što
sam se rodio?” - „Kuda ljudi odlaze kad umru?”
I uvek bi mi se iznova učinilo da su zadovoljna
jednostavnom i drevnom pričom koja otprilike
glasi ovako:
„Nikada nije postojalo vreme u kojem je svet
započeo, jer vreme ide u krug, a na kružnoj
liniji ne postoji mesto početka. Pogledaj na moj
sat koji pokazuje vreme; ono ide u krug, tako
se i svet stalno ponavlja. Ali, kao što kazaljka
koja pokazuje sate ide gore do dvanaest i dole
do šest, tako postoje dan i noć, java i sa*-, život
i umiranje, leto i zima. Ništa od toga ne može
da postoji bez onog drugog jer ne bi mogao
da znaš šta je cmo, osim ako si ga video pored
belog, ili šta je belo, osim ako je pored cmog”.
23

KNHGA O TABUU HOJ NAS

„Isto tako, svet ponekad jeste, a ponekad
nije jer, ako bi svet postojao stalno, bez odmora
i zauvek, strašno bi se umorio od samoga sebe.
On dolazi i odlazi. Sad ga vidiš; sad ga ne vidiš.
Dakle, budući da se ne umori od sebe, on se
uvek vrati nakon nestajanja. To je kao tvoj dah:
ulazi i izlazi, ulazi, izlazi i ako pokušaš da ga
zadržiš u sebi, osećaš se grozno. To je, takođe,
kao igra žmurke jer uvek je zabavno pronalaziti
nove načine skrivanja i tražiti nekoga ko se ne
skriva uvek na istom mestu”.
„Bog takođe voli da igra žmurke, ali pošto
nema ničega izvan boga, on može da se igra
samo sa samim sobom. Ali, on tu teškoću savladava tako što se pravi da to nije on. Tako se
krije od sebe. Pravi se da je ti ili ja i svi ljudi
na svetu, sve životinje, sve biljke, sve stene i
sve zvezde. Tako on ima neobične i čudesne
avanture, od kojih su neke užasne i zastrašujuće.
No, one su samo kao loši snovi, jer kad se
probudi, oni će nestati”.
„Znači, kad se bog igra žmurke i pretvara
se da je ti ili ja, on to čini tako dobro da mu
dugo treba da se seti gde i kako se sakrio. Ali,
u tome i jeste cela zabava - to je upravo ono
što je želeo. On ne želi da se pronade prebrzo
jer bi to pokvarilo igru. Zato je meni i tebi tako
teško da otkrijemo da smo mi prerušeni bog,
koji se pravi da nije onaj koji jeste. Ali, kad
igra dovoljno dugo traje, svi ćemo se mi probuditi, prestaćemo da se pretvaramo i setićemo

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

se da smo svi jedno jedino ja - bog koji je sve
što postoji i koji živi, na vjeki ’vjekov’.”
„Naravno, moraš imati u vidu da bog nema
Ijudski oblik. Ljudi imaju kožu, a uvek pođtoji
nešto izvan naše kože. Da ne postoji, ne bismo
znali za razliku između onoga što je unutar i
onoga što je izvan našeg tela. Ali, bog nema
kožu i nema oblik, jer u odnosu na njega nema
onog spolja. (Ako je dete dovoljno inteligentno,
ja to ilustrujem Mebijusovom trakom - prstenom
od papime trake okrenute tako da ima samo
jednu stranu i jedan kraj.) Ono unutar boga i
ono van njega isto je. I, mada sam govorio o
*bogu kao o „njemu”, a ne kao o „njoj”, bog
nije ni muškarac ni žena. Nisam rekao „ono”,
jer „ono” obično koristimo za nešto što nije živo.
„Bog je ja sveta, ali boga ne možeš da vidiš
iz istog razloga iz kojeg, bez ogledala, ne možeš
da vidiš sopstvene oči, sigumo ne možeš da
ugrizeš sopstvene zube ili da zaviriš unutar sopstvene glave. Tvoje ja je tako mudro skriveno
zato što se to bog krije”.
„Možda ćeš pitati zašto se bog ponekad krije
u obličju užasnih ljudi ili se pravi da je jedan
od onih koji boluju od teških bolesti i trpe bol.
Zapamti, kao prvo, da on to ne čini nekom
drugom, već samom sebi. Zapamti, takođe, da
u gotovo svima pričama u kojima uživaš, mora
biti rđavih kao i dobrih ljudi, jer u priči je uzbudljivo upravo to kad otkriješ da su dobri pobedili loše. To je kao kada se kartamo. Na početku
igre promešamo karte i napravimo zbrku koja
25

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

liči na rđave stvari na svetu, ali poenta igre je
u tome da se zbrka pretvori u red, a onaj ko
to najbolje uradi pobednik je. Zatim još jednom
promešamo karte i ponovo igramo, a tako to
biva i sa svetom.
Ova priča, očito u formi mita, nije data kao
naučni opis stanja stvari. Zasnovana na analogiji
sa igrom i dramom, koristeći tu već otrcanu reč
bog za igrača, priča pretenduje samo na to da
liči na stanje stvari. Ja je koristim kao što astronomi koriste prizor naduvavanja cmog balona
s belim tačkicama za galaksije kako bi objasnili
svemir koji se širi. Većini dece i mnogim odraslim ljudima ovaj mit je lako razumljiv, jednostavan i fascinantan. Nasuprot tome, mnoga druga mitska objašnjenja sveta su neodređena, uvijena i nerazumljiva. Mnogi ljudi, međutim, misle
da je verovanje u nerazumljive tvrdnje i simbole
njihovih religija test istinske vere. „Verujem”, rekao je Tertulijan za hrišćanstvo, ,,jer je apsurdno”.
Ljudi koji razmišljaju svojom glavom ne prihvataju takve ideje autoriteta. Ne osećaju da im
je zapoveđeno da veruju u čuda ili u čudna
učenja kao što je Avram osetio da mu Bog zapoveda da žrtvuje svoga sina Isaka. Ili, kako to
kaže T. Džordž Haris (T. George Harris):
„Društvene hijerarhije u prošlosti, gde je neki
gospodar odozgo uvek kažnjavao svaku grešku,
uslovile su da ljudi osećaju postojanje lanca strogog autoriteta koji doseže čak „tamo gore”. U
današnjoj egalitarnoj slobodi mi takvu vezanost
26

SFREĆAVA DA SAZNAMO KO SMO

ne osećamo. Od vremena dr Spoka, čak i većina
očeva u ljudskoj porodici ne liči na Jehovu. Tako
prosečna podsvest više ne uči da traži oproštaj
od gnevnog boga odozgo.”
Ali, nastavlja on:
„Naša generacija poznaje ledeni pakao, samicu ovog života, bez boga da ga prokune ili
spase. Dok čovek ne prepozna klopku i ne
počne da lovi... ’krajnju suštinu bića’, on nema
razloga da postoji. Prazan, konačan, zna samo
da će uskoro umreti. Pošto ovaj život nema smisla, a on ne vidi nikakav budući život, on zapravo nije ličnost, već žrtva samouništenja”2.
„Krajnja suština bića” je dekontaminirana definicija Paula Tiliha za boga i takođe može da
zameni svetsko ja , kako sam ga formulisao u
svojoj priči za decu. Međutim, tajna koju moja
priča prenosi detetu jeste da je krajnja suština
bića ti. Naravno, ne svakodnevno ti koje ta suština zauzima ili se „pretvara” da jeste, nego ono
najdublje ja koje izmiče posmatraču, jer je ono
uvek posmatrač. Ovo je, dakle, tabu svih tabua:
ti si TO!
Međutim, u našoj kulturi to je merilo ludila,
najcmje od svih bogohuljenja i najfantastičnija
zabluda. Izgleda da je to krajnji vid megalomanije - naduvavanje ega do potpunog apsurda.
Jer, mada negujemo ego jednom rukom, drugom
2

Diskusija o pogledima teologa Paula Tiliha (TiUicha)
u The Battle o f the Bihle ( Bitka za Bihliju), Look, tom XIX,
br. 15, 27. jul 1965, str. 19.
27

KNJIGA O TABUU KOH NAS

ga rušimo. Iz generacije u generaciju isterujemo
naduvenost kod svoje dece; učimo ih da zapamte ,,gde im je mesto”, da se lepo ponašaju
i budu dovoljno skromna, kako to dolikuje jednom malom egu među mnogima. Tako je i
moja majka nekad govorila: „Nisi jedini kamenčić na plaži!” Normalna osoba koja veruje
da je bog trebalo bi da bude razapeta na krst
ili spaljena na lomači; danas, doduše, zauzimamo milostiviji stav - da niko normalan ne može
da veruje u takvu glupost. Samo neki jadni idiot
može da pomisli da je svemogući vladar sveta
i očekuje da svi ostali padnu ničice da mu služe.
To je samo zbog toga što boga zamišljamo
kao kralja univerzuma, apsolutnog tehnokratu
koji lično i svesno kontroliše svaki detalj svoga
kosmosa - a bog nije takav u mojoj priči. Zapravo, to uopšte nije moja priča jer svaki student
istorije religije zna da je njeno poreklo u drevnoj
Indiji i da je ona mitski način tumačenja filozofije vedante. Vedanta je učenje Upanišada,
zbirke dijaloga, priča i pesama, od kojih neke
potiču još iz 800. godine pre n.e. Sofisticirani
vernici hinduizma ne zamišljaju boga kao posebnu i odvojenu nadličnost koja vlada svetom
odozgo, kao monarha. Njihov bog je „ispod”
svega pre nego „iznad” svega i on (ili ono) igra
svet iznutra. Može se reći da, ako je religija
opijum za narod, pripadnici hinduističke vere
imaju drogu u sebi. Štaviše, nijedan Hindus ne
može da shvati da je prerušeni bog ako ne vidi
da to istovremeno važi i za ostale ljude i stvari.
28

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

U filozofiji vedante ne postoji ništa osim boga.
Izgleda da ima drugih stvari pored boga, ali
samo zato što ih on stvara u snovima i čini od
njih prerušenog sebe kako bi se igrao žmurke
sa sobom. Univerzum naizgled odvojenih stvari
je, dakle, stvaran samo za trenutak, nije večito
stvaran, jer dolazi i odlazi kako se ja krije i
traži sebe.
No, vedanta je mnogo više od ideje ili verovanja da je to tako. Ona je najpre i iznad
svega doživljaj, neposredno znanje da je to tako
i zbog toga predstavlja potpunu subverziju našeg
uobičajenog pogleda na stvari. Ona obrće svet
s lica na naličje i s naličja na lice. Slično tome,
jedna izreka pripisana Isusu glasi:

„Kad napraviš od dva jedno,
kad učiniš unutrašnjost spoljašnošču
a spoljašnjost unutrašnjošću i iznad
kao ispod...
• onda ćeš ući [u Carstvo]...
Ja sam Svetlost koja je iznad
svih njih, Ja sam Sve,
Sve je proizašlo iz mene i Sve
me dostiže. Rascepi drvo, Ja
sam u njemu; podigni kamen i tamo
ćeš Me naći.”5
^ The Gospel According to Thomas (Jevanđelje po Tomt),
engl. prevod A. Guillaumont and others, Harper & Row,
New York, 1959, str. 17-18, 43- Nedavno pronađen koptski
rukopis, mogućno prevod grČke verzije koja datira iz 140.
n.e. Ja i Mene su očigledne reference na prerušeno ja.
29

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

Danas nam učenje vedante dolazi, nakon vekovnih uticaja svih oblika, stavova i simbola hinduističke kulture u njenom cvatu i laganom posustajanju kroz skoro 2800 godina, ljuto ranjeno
islamskim fanatizmom i iskvareno britanskim puritanizmom. Kako je često isticano, vendanta nema odjeka na Zapadu i uglavnom privlači strogo
duhovno orijentisane ljude za koje je inkamacija
u fizičkom telu previše odvratna da bi bila podnošljiva4. Ali mogućno je izraziti njene osnovne
karakteristike današnjim jezikom, a kad se to
učini bez egzotičnih ukrasa, sanskritske terminologije i preterane duhovne poze, poruka je
ne samo jasna ljudima koje „istočnjačke religije”
posebno ne zanimaju; ona takođe predstavlja
onaj udarac koji nam je neophodan da bismo
sebe izbacili iz svog izolovanog osećanja sopstvenog ja .
No, ovo se ne sme brkati s našim uobičajenim pojmovima iz prakse „nesebičnosti” koja
predstavlja napor da se identiflkujemo sa ostalima i njihovim potrebama, dok još opstajemo
pod jakom iluzijom da smo samo ego umotan
u kožu. Takva „nesebičnost” ima tendenciju da
bude vrlo prefinjen egoizam koji se može uporediti sa zatvorenom grupom koja igra igru ,,Mi
smo tolerantniji od vas”. Vedanta u početku nije
bila moralistička; nije podsticala ljude da imitiraju svece a da pri tom nemaju njihove prave
4 Kažem „uglavnom”, jer sam svestan da postoje vrlo
specijalni izuzeci i ovde i u Indiji.
30

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

motivacije, niti da imitiraju motivacije ako nemaju znanje koje ih inicira.
Zbog toga, Knjiga koju bih ostavio svojoj
deci ne bi sadržavala propovedi, nikakvo „treba”
ili „mora”. Istinska ljubav dolazi od znanja, ne
od osećaja dužnosti ili krivice. Kako biste se
osećali da ste majka invalid, sa kćerkom koja
ne može da se uda, jer oseća da bi trebalo da
se brine o vama i zato vas mrzi? Ja bih želeo
da kažem ne kako bi trebalo da bude, već kako
jeste i kako i zašto mi ignorišemo stvari u onom
obliku u kojem jesu. Nemoguće je naučiti ego
nečem drugom osim da bude egoističan, mada
ego ima vrlo prefinjene načine da se pretvara
da se popravio. Osnovno je, dakle, da se razbije
iluzija, eksperimentalno i iskustveno, našeg ja
kao zasebnog ega. Posledice možda neće biti
ponašanje u skladu s konvencionalnim moralom. Moglo bi da se dogodi i ono što su ljudi
ustaljenih shvatanja rekli za Isusa: „Vidite ga!
Izelica i ispičutura, prijatelj skupljača poreza i
grešenika!”
Štaviše, kad se prozre iluzija ega, nemoguće
je zamišljati sebe kao boljeg ili superiomog u
odnosu na druge. Svuda postoji samo jedno ja
koje igra svoje bezbrojne igre žmurke. Ptice nisu
bolje c?d jaja iz kojih su se izlegle. Zaista, moglo
bi se reći da je ptica put jednog jajeta da postane
druga jaja. Jaje je ego, a ptica je oslobođeno
ja. Postoji hinduski mit o ja kao božanskom
labudu koji je sneo jaje iz kojeg se izlegao svet.
Ja, dakle, ne tvrdim da treba razbiti svoju ljusku.
31

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

Nekad, nekako, ti ćeš (pravo ti, u smislu ja ) to
ionako učiniti, ali nije nemoguće da će igra koju
igra ja biti da ostane neprobuđeno u većini svojih ljudskih maski i da tako, u velikoj eksploziji,
dramu života na zemlji dovede do kraja. Jedan
drugi hinduski mit kaže kako vreme teče, život
na svetu postaje sve gori, dok na kraju destruktivni aspekt ja, bog Šiva, ne odigra užasnu igru
koja proguta sve u plamenu. Onda, kaže mit,
dođe 4 320 000 godina potpunog mira za vreme
kojeg ja predstavlja samo sebe i ne igra se žmurke. A onda igra ponovo počinje, u 'prvi mah
kao univerzum savršenog sjaja koji počinje da
se kvari tek posle 1 728 000 godina i svaki
krug igre je takav da se sile mraka ispoljavaju
u samo jednoj trećini vremena, uživajući na kraju
u kratkom, ali sasvim iluzornom trijumfu.
Život samo ove planete mi danas računamo
mnogo većim razdobljima, ali od svih antičkih
civilizacija Hindusi su imali najmaštovitije
viđenje kosmičkog vremena. Ipak, zapamtite,
ova priča o ciklusima pojavljivanja i nestajanja
sveta je mit, ne nauka, parabola pre nego proročanstvo. To je način da se ilustruje ideja da
je univerzum kao igra žmurke.
Ako ja, dakle, ne tvrdim da treba da se probudite iz svoje ego-iluzije i pomognete u spasavanju sveta od katastrofe, čemu onda Knjiga?
Zašto se onda ne biste zavalili i pustili da stvari
idu svojim tokom? Jednostavno zato što ono što
ja pišem jeste deo toka kojim stvari idu”. Kao
ljudskom biću, meni je u prirodi da uživam u
32

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

filozofiji i da je delim sa drugima. Ja to činim
na isti način na koji su neke ptice orlovi a neke
golubovi, neko cveće ljiljani a neko ruže. Shvatam, takođe - što manje propovedam, imam više
izgleda da me čuju.

33

dm

^gmcmo-

Kad smo saznavali brojeve i abecedu, malo
nas je znalo za igru cmo-belog. Ona je takođe
vrlo jednostavna, ali pripada zataškanoj strani
stvari. Zamislite, prvo, da su vaših pet čula samo
različiti oblici jednog osnovnog čula - nešto kao
dodir. Vid je krajnje osetljivi dodir. Oči dodiruju
ili osećaju svetlosne talase i tako nam omogucuju da dodimemo stvari koje su van domašaja
naših ruku. Slično tome, uši dodiruju zvučne
talase u vazduhu, a nos sitne čestice prašine i
gasa. No, kompleksne strukture i lanci neurona
koji čine ova čula sastoje se od neuronskih jedinica koje mogu da variraju samo izmedu dva
stanja: uključeno ili isključeno. Centralnom nervnom sistemu pojedinačni neuroni šalju signale
da ili ne - to je sve. Ali, kako znamo iz kompjutera koji koriste binarnu aritmetiku u kojoj
35

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO
KNJIGA O TABUU KOJ NAS

su jedine cifre 0 i 1, ovi jednostavni elementi
mogu da obrazuju najkompleksnije i najčudesnije kombinacije.
U tom pogledu naš nervni sitem i 0/1-kompjuteri umnogome liče na sve ostalo jer u osnovi
flzičkog sveta je vibracija. Bez obzira na to da
li tu vibraciju zamišljamo u vidu talasa ili čestica,
ili, možda, „talasočestica”, nikad ne nailazimo
na greben talasa bez žleba ili na česticu bez
intervala ili prostora između sebe i drugih. Drugim rečima, ne postoji polutalas ili čestica sama
za sebe, bez okolnog prostora. Ne postoji uključeno bez isključenog, gore bez dole.
Mada su zvuci visoke vibracije naizgled neprekidni kako bi predstavljali čisti zvuk, oni to
nisu. Svaki zvuk je zapravo zvuk/tišina, samo
uho to ne registruje svesno pri suviše brzoj alternaciji. To se primeti samo na, recimo, najnižim čujnim registrima orgulja. Svetlost, takođe,
nije čista svetlost, već svetlost/tama. Svetlost pulsira u talasima, po principu njihovog kretanja
gore/dole i, pod određenim uslovima vibracije,
brzine svetlosti se mogu sinhronizovati sa drugum telima u pokretu, tako da izgleda da ova
miruju. Zbog toga se osvetljenje na principu svetlosnog luka ne koristi u pilanama, jer emituje
svetlost čije se pulsiranje lako sinhronizuje sa
brzinom električne testere, tako da izgleda da
joj zupci miruju.
Dok oči i uši, zapravo, reaguju i registruju
udarac i pauzu svih vibracija, um, odnosno naša
svesna pažnja, primećuje samo udarac. Onaj

tamni, nečujni ili „isključeni” interval se ignoriše.
Gotovo je opšti princip da svest ignoriše intervale, a opet ne može da primeti bilo kakav puls
energije bez njih. Ako stavite ruku na koleno
privlačne devojke i zadržite je na njemu, možda
će prestati da je primećuje. Međutim, ako joj
stalno lupkate po kolenu, biće vrlo svesna da
ste prisutni i zainteresovani. No, ona više primećuje i, nadate se, više voli dodir nego pauzu.
Stvari u čije postojanje verujemo uvek postoje
samo po principu uključeno/isključeno. Samo
uključeno i samo isključeno ne postoji.
Mnogi zamišljaju da pri slušanju muzike čuju
jednostavno sled tonova, pojedinačnih, ili grupnih, koji se zovu akordi. Kad bi to bilo istinito,
kao što jeste u izuzetnim slučajevima kod ljudi
potpuno lišenih sluha, ne bi čuli nikakvu muziku, nikakvu melodiju - samo sled šumova.
Čuti melodiju znači čuti intervale među tonovima, mada možda niste toga svesni, i mada ovi
konkretni intervali nisu periodi tišine već „stepeni” razičite visine između tačaka na muzičkoj
$kali. Ti stepeni ili intervali su auditivni prostor,
za razliku od daljinskog prostora između tela
ili vremenskog prostora između događaja.
Medutim, opšta navika svesne pažnje je da
na razne načine ignoriše intervale. Na primer,
većina ljudi misli da je prostor/svemir „jednostavno ništa” sem kad je napunjen vazduhom.
Zbog toga ih zbunjuje kad umetnici ili arhitekte
govore o vrstama i osobinama prostora, a još
više kad astronomi i fizičari govore o krivom
37

36

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

prostoru, o svemiru koji se širi, konačnom svemiru ili o uticaju svemira na svetlost ili na zvezde. Zbog navike da ignorišemo prostorne intervale, ne uvidamo da je zvuk vibracija zvuka/tišine, a ceo univerzum (tj. postojanje) je vibracija čvrstog stanja/prostora. Tela i prostor,
naime, idu zajedno i neodvojivi su kao lice i
naličje. Prostor je odnos između tela i bez njega
ne može da bude ni energije ni kretanja.
Kad bi postojalo neko telo, samo jedna jedina lopta, bez okolnog prostora, bilo bi nemoguće da se ona zamisli ili oseti kao lopta ili
bilo koji drugi oblik. Kad ne bi bilo ničega van
nje, ona ne bi ni imala svoju spoljašnju okoiinu.
Tako nešto može biti bog, ali sigurno ne telo!
Isto tako, kad bi postojao samo prostor bez
ičega u sebi, to uopšte ne bi bio prostor. Jer,
prostor ne postoji, osim kao prostor između
stvari, unutar stvari ili izvan stvari. Zbog toga
je prostor odnos među telima.
Možemo li da zamislio jedno usamljeno telo,
jedinu loptu u univerzumu, usred praznog prostora? Možda. Ali ta bi lopta bila bez energije,
bez kretanja. U odnosu na šta bi se moglo reći
da se ona kreće? Kaže se da se stvari kreću
samo u poređenju sa drugim stvarima koje relativno miruju, jer kretanje je kretanje/mirovanje.
Dakle, uzmimo dve lopte i posmatrajmo ih kako
se približavaju jedna drugoj ili, pak, udaljavaju.
Naravno, sada postoji kretanje, ali koja se od
njih kreće? Lopta jedan, lopta dva ili obe? Ovo
je nemoguće odrediti. Svi odgovori su podjed38

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

nako tačni i netačni. Uvedimo sada treću loptu.
Lopte jedan i dva ostaju na istoj razdaljini, a
lopta tri im se približava ili se udaljava od njih.
Ili možda stvari drugačije stoje? Lopte jedan i
dva se, možda, kreću zajedno prema trećoj ili
se udaljavaju od nje, ili se lopte jedan i dva,
možda, približavaju trećoj dok se treća približava
njima, tako da se sve kreću. Kako da to odredimo? Pošto su lopte jedan i dva zajedno, jedan odgovor je da one čine grupu i samim tim
većinu. Njihov glas će, dakle, odlučiti ko se
kreće a ko ne. Međutim, ako im se treća pridruži, može da ih nadmudri, jer ako sve tri
ostanu podjednako udaljene, grupa kao celina
ne može da se kreće. Nijedna od njih čak neće
moći da kaže drugima dvema, ili dve da kažu
jednoj: „Zašto me (nas) stalno pratiš (pratite)?”
Grupa kao celina neće imati polaznu tačku u
odnosu na koju može da zna da li se kreće ili
ne.
Obratite pažnju na to da, dok se dve lopte
mogu kretati samo u pravoj liniji, tri lopte mogu
da se kreću po jednoj ravni, ali ne u tri dimen’zije. Onog momenta kad dodamo četvrtu loptu
dobijamo treću dimenziju, dubinu, i sada izgleda
da naša četvrta lopta može da stoji zasebno u
odnosu na ostale tri, da objektivno posmatra
njihovo ponašanje i igra sudiju. Međitum, kad
dodamo četvrtu, koja je od njih četvrta? Bilo
koja od njih može da bude u trećoj dimenziji
u odnosu na druge tri. To se može nazvati „prvi
čas iz relativiteta”, jer princip ostaje isti, bez
39

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

obzira na to koliko lopti ćlodamo i zbog toga
se odnosi na sva nebeska tela u ovom univerzumu i sve posmatrače njihovog kretanja ma
gde se oni nalazili. Bilo koja galaksija, bilo koja
zvezda, bilo koja planeta ili bilo koji posmatrač
se može uzeti kao centralna tačka polaska, tako
da je sve u centru u odnosu na sve ostalo!
U celoj ovoj diskusiji, medutim, previđena
je jedna mogučnost. Pretpostavimo da se lopte
uopšte ne kreću, već da se prostor između njih
kreće. Najzad, govorimo o razdaljini (tj. prostoru) koji raste i smanjuje se kao da je on stvar
koja može nešto da učini. To je problem univerzuma koji se širi. Da li se druge galaksije
udaljavaju od naše, ili naša od njihovih, ili se
sve udaljavaju jedna od druge? Astronomi pokušavaju da reše taj problem tvrdnjom da se i
sam svemir širi. Međutim, opet, ko treba da
odluči? Sta se kreće, galaksije ili prostor? Činjenica da se ne može doneti odluka sama je po
sebi ključ za odgovor: ne samo da se i galaksije
i prostor šire (kao da su dva različita agensa),
već se širi nešto, što mi moramo nezgrapno
nazvati galaksije/prostor.
Problem se javlja zato što pogrešno postavljamo pitanje. Pretpostavili smo da su čvrsta teia
jedna stvar, a prostor sasvim različita stvar, ili
ništa. Onda nam se učinilo da prostor nije baš
ništa, jer tela ne bi postojala bez njega. No,
početna greška je bila u tome što smo zamišljali
tela i prostor kao dve različite stvari, umesto
dva aspekta iste stvari. Suština je u tome da su
40

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

oni različiti, ali nerazdvojivi, kao prednji i zadnji
deo mačke. Razdvojite ih i mačka će umreti.
Oduzmite talasu greben, neće biti ni žleba.
Slično rešenje se može primeniti na stari problem uzroka i posledice. Mi verujemo da svaka
stvar i svaki događaj moraju imati uzrok, tj. neku
drugu stvar ili događaj, a da je ta stvar, opet,
uzrok nekih drugih posledica. Kako onda uzrok
dovodi do posledice? Da stvar bude gora, ako
je sve što mislim ili radim grupa posledica, svaka
od njih mora imati uzrok, i tako u beskonačnost.
Ako stvari tako stoje, ja ne mogu da utičem na
to što činim. Ja sam samo marioneta koju vuku
konci čiji je početak van mog domašaja.
Ovo je opet problem koji nastaje zbog postavljanja pogrešnog pitanja. Zamislimo nekog ko
nikad nije video mačku. On viri kroz pukotinu
na ogradi, a sa druge strane prolazi mačka. On
prvo vidi glavu, zatim slabije raspoznatljiv trup
s gustim krznom, a onda rep. Neverovatno!
Mačka se okrene i pođe nazad, i on opet vidi
glavu, a malo kasnije rep. Taj sled poprima
^zgled nečeg redovnog i pouzdanog. Opet,
mačka se okrene i on prisustvuje istom pravilnom sledu: prvo glava, a zatim rep. Na to on
rezonuje da je događaj glava nepromenljivi i
nužni uzrok događaja rep, koji je posledica glave. Ova apsurdna i zbunjujuća zbrka proizlazi
iz toga što nije primetio da glava i rep idu
zajedno; oni su zajedno jedna mačka.
Mačka nije rođena kao glava koja je nešto
kasnije prouzrokovala rep; rođena je u jednom
41

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

komadu, mačka s glavom i repom. Problem našeg posmatrača je u tome što ju je posmatrao
kroz usku pukotinu i nije mogao da vidi celu
mačku odjednom.
Uska pukotina u ogradi veoma liči na naš
način posmatranja života svesnom pažnjom, jer
kad se koncentrišemo na nešto, ignorišemo sve
ostalo. Pažnja je sužena percepcija. Ona je način
da se svet posmatra malo-pomalo, uz pomoć
memorije kojom se sitni delovi povezuju - kao
kad pregledamo mračnu sobu baterijskom lampom vrlo uskog prečnika. Takva percepcija ima
prednost da je oštra i jasna, ali ona mora da
se usredsredi na jedan po jedan deo sveta i
jednu po jednu osobinu. A tamo gde nema osobina, gde su samo prostor i jednolične površine,
njoj je dosadno i traži još osobina. Pažnja je,
dakle, nešto kao skener u radaru ili televiziji i
Norbert Viner (Wiener) i njegove kolege su našli
neke dokaze da postoji sličan proces u mozgu.
Ali proces snimanja koji posmatra svet deo
po deo vrlo brzo ubedi svog korisnika da svet
jeste velika zbirka delova koje on zove posebnim
stvarima ili događajima. Često kažemo da se može misliti samo o jednoj stvari u određenom
vremenu. Istina je da, posmatrajući svet, malopomalo postajemo ubeđeni da se on sastoji od
posebnih delova i tako zadajemo sebi problem
načina kako su ti delovi povezani, kako uzrokuju jedni druge i utiču jedni na druge. Problem
se ne bi nikada pojavio da smo bili svesni kako
je to samo naš pogled iseckao svet u posebne
42

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

komadiće, stvari, događaje, uzroke i posledice.
Mi ne vidimo da je svet iz jednog dela, kao
mačka s glavom i repom.
O
pažnji takođe govorimo kao o zapažanju.
Zapaziti znači odabrati, smatrati neke delove
percepcije ili neke osobine sveta vrednijim pažnje, značajnijim od drugih. Njima se posvećujemo, a druge ignorišemo - iz toga razloga je
svesna pažnja istovremeno i nepažnja (tj. neznanje) uprkos činjenici da nam daje živu i jasnu
sliku onoga što smo odabrali da zapazimo. Fizički, mi vidimo, čujemo, mirišemo, kušamo i
dodirujemo bezbrojna svojstva koja nikada ne
primećujemo. Možete voziti trideset milja, pričajući sve vreme s prijateljem. Ono što ste primetili i zapamtili je razgovor, ali nekako ste
reagovali na put, na druge automobile, semafore
i bog zna na šta još, a niste ih ni primetili ili
usredsredili svoj mentalni reflektor na njih. Isto
tako možete s nekim razgovarati na žurki, a da
se ne setite u prvi mah kakvo su odelo on ili
ona imali na sebi, jer vam to nije bilo vredno
pažnje, niti značajno. Međutim, vaše oči i nervi
su sigurno reagovali na tu odeću. Videli ste, ali
niste zapravo gledali.
Čini se da se zapažanje događa putem dvostrukog procesa u kojem je prvi faktor izbor onoga što je zanimljivo ili važno. Drugi faktor, koji
deluje simultano sa prvim, jeste da nam je potrebno da zabeležimo gotovo sve što se može
zapaziti. Beleženje je sistem simbola - reči, brojevi, znakovi, proste slike (kao kvadrati i trou-

KNJGA O TABUU KOJI NAS

glovi), muzičke note, slova, ideogrami (kao u
kineskom) i skale za odvajanje i razlikovanje
varijacija boja ili tonova. Takvi simboli nam
omogučuju da klasifikujemo svoje deliće percepcije. Oni su etikete na fiokama u koje ih
memorija svrstava, ali najteže je zapaziti neki
detalj bez etikete. Eskimi imaju pet reči za različite vrste snega, jer žive sa njim i važan im
je. Međutim, actečki jezik ima samo jednu reč
za pojmove - sneg, kiša i grad.
Šta upravlja našim izborom onoga što zapažamo? Prvo (koje ćemo morati kasnije da
okvalifikujemo) jeste bilo šta što nam se čini
korisnim ili štetnim za naš opstanak, naš društveni status i sigurnost našeg ega. Drugo, koje
deluje simultano sa prvim, jeste obrazac i logika
svih simbola za beleženje koje smo naučili od
drugih, od našeg društva i kulture. Zaista je
teško zapaziti bilo šta za šta jezici koji su nam
na raspolaganju (verbalni, matematički ili muzički, svejedno) nemaju opis. Zbog toga pozajmljujemo reči iz stranih jezika. Ne postoji engleska reč za vrstu osećanja koje Japanci zovu
yugen i možemo je razumeti samo ako svoje
razmišljanje usmerimo na situacije u kojima Japanci koriste tu reč1.
1 „Posmatrati sunce kako zalazi iza brega pokrivenog
cvećem, lutati kroz ogromnu šumu, ne misleći na povratak,
stajati na obali i pogledom pratiti brod koji nestaje iza
udaljenih ostrva, posmatrati let divljih gusaka koje nestaju
među oblacima”. Sve to je yugen, ali šta je zajedničko
među njima?
44

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Dakle, mora da postoji bezbroj osobina i
dimenzija sveta na koje naša čula raguju bez
naše svesne pažnje, a pogotovo vibracija (kao
što su kosmički zraci) koje imaju talasne dužine
za koje naša čula uopšte nisu podešena. Percepcija svih vibracija odjednom bila bi kao pandemonijum, kao kad bi neko istovremeno pritisnuo sve dirke na klaviru. Ali, zanemarili smo
dva faktora kojih vrlo lako možeme postati svesni, a naše zanemarivanje tih faktora je uporište
iluzije ega i neznanja da je svako od nas prerušeno ja .
Prvi je što ne shvatamo da su takozvane
suprotnosti, kao svetlost i tama, zvuk i i tišina,
čvrsto telo i prostor, uključeno i isključeno, lice
i naličje, pojavljivanje i nestajanje, uzrok i posledica, polovi i aspekti iste stvari. Ali mi nemamo reč za tu stvar, osim nejasnih pojmova
kao što su - egzistencija, biće, bog, ili krajnja
suština bića. Oni, uglavnom, ostaju nebulozne
ideje, a ne živa osećanja ili doživljaji.
Drugi faktor, blisko povezan sa prvim, jeste
šfo smo toliko udubljeni u svesnu pažnju, tako
ubeđeni da je taj suženi vid percepcije ne samo
stvami način gledanja na svet, već i osnovno
osećanje našeg ja kao svesnog bića, da smo
potpuno hipnotisani njegovom fragmentizovanom vizijom univerzuma. Mi zaista osećamo da
je ovaj svet skup posebnih stvari koje su se
nekako udružile ili, možda, raspale i da je svako
od nas samo jedna od njih. Vidimo ih same rađaju se same, umiru same - možda kao ko45

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

made i fragmente univerzalne celine ili upotrebljive delove velike mašine. Retko vidimo sve
takozvane stvari ili događaje kako ,,idu zajedno”,
kao glava i rep mačke ili kao tonove i intonacije
- uzlazne i silazne, glasnije i tiše - jednog glasa
koji peva.
Drugim rečima, ne igramo igru cmo-belog
- univerzalnu igm gore/dole, uključeno/isključeno i pojedinačno/sve. Umesto toga, igramo
igru cmo protiv belog ili, češće, belo protiv crnog. Jer, naročito kad su vibracije spore, kao
kod dana i noći ili života i smrti, primorani smo
da budemo svesni cmog ili negativnog aspekta
sveta. Onda, ne shvatajući neodvojivost pozitivnog i negativnog pola ritma, plašimo se da će
crno pobediti u igri. Ali, igra da „belo mora
pobediti” više nije igra. To je borba - borba
progonjena osećanjem hronične frustracije, jer
činimo nešto podjednako ludo kao, na primer,
da sačuvamo planine, a da se rešimo dolina.
Osnovni oblik ove borbe je život protiv smrti, takozvana borba za opstanak, koja bi trebalo
da bude pravi, ozbiljni zadatak svih živih stvorenja. Ta iluzija se održava, jer (a) borba je
privremeno uspešna (živi smo sve dok više nismo) i (b) život zahteva trud i dovitljivost, mada
to važi i za igre, ne samo za borbe. Koliko nam
je poznato, životinje ne žive u stalnoj napetosti
zbog bolesti ili smrti kao mi, jer žive u sadašnjosti. Bez obzira na to, one će se boriti kad
ih napadnu ili kad su gladne. Moramo se,
međutim, čuvati da uzimamo životinje kao mo46

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

del „savršeno prirodnog” ponašanja. Ako ,,prirodno” znači i „dobro” ili „mudro”, ljudska bića
mogu biti bolja od životinja, mada to nisu uvek.
Ali ljudska bića, naročito u zapadnoj civilizaciji, prave veliko strašilo od smrti. To ima
neke veze sa popularnim hrišćanskim verovanjem da će smrt biti praćena strašnim sudom,
kžCd će grešnici biti osuđeni na privremeni užas
čistilišta ili veliku agoniju pakla. Danas je češći
strah da će nas smrt odneti u večno ništavilo
- kao da bi to moglo biti nešto slično kazni da
budemo večno živi zakopani. Nema više prijatelja, nema više sunčeve svetlosti i ptičje pesme,
ljubavi i smeha, mora i zvezda - samo tama
bez kraja.

„Nemoj ići lako u tu prijatnu noć...
Bes, bes zbog umiranja svetlosti”2
Mašta ne može da shvati prosto ništavilo i
stoga mora da ispuni prazninu fantazijama, kao
u eksperimentima u kojima učesnici vise u best^žinskom stanju u sobama bez zvuka i svetlosti.
Kad se smrt smatra konačnom pobedom cmog
nad belim, u smrtno ozbiljnoj borbi „belo mora
da pobedi”, fantazije koje popunjavaju prazninu
su uglavnom avetinjske. Čak i naše populame
fantazije o raju su sumome, jer obično zamišljamo Boga kao ozbiljnog i strogog dedu, na prestolu u ogromnoj crkvi - a, naravno, u crkvi se
2
Dylan Thomas

47

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

može pristojno „radovati” ali ne i stvarno ludo
zabavljati.

O kakva li radost i slava mora biti
Ono beskrajno slavljenje imena Božjeg,
Koje blaženi vide.
A ko hoće da skonča u crkvi, u belom ogrtaču, zauvek pevajući aliluja? Naravno, ove slike
su strogo simbolične, ali svi mi znamo šta deca
osećaju prema nekadašnjoj protestantskoj nedeljnoj službi i Božjoj knjizi povezanoj u crno sa
onim nerazumljivim slovima. Inteligentni hrišćani prerastu ovo loše maštanje, ali u detinjstvu
ono se uvuče u podsvest i nastavlja da kontaminira naša osećanja o smrti.
Individualna osećanja o smrti su uslovljena
društvenim stavovima i pitanje je da li postoji
ijedna prirodna i urođena emocija vezana za
umiranje. Na primer, nekad se mislilo da porođaj
treba da bude bolan, kao kazna za istočni greh
ili za to što ste se tako ludo zabavljali, praveći
bebu. Jer, Bog je rekao Evi i njenim kćerkama:
,,U bolu ćeš rađati decu.” Dok se verovalo da
je ženina dužnost da pati pri porođaju, mnoge
žene su vršile svoju dužnost i mnoge je još vrše.
Zato smo bili vrlo iznenađeni kad smo naišli
na žene iz „primitivnih” društava koje mogu samo da čučnu i porode se dok rade u poljima,
pregrizu pupčanu vrpcu, zaviju bebu i nastave
svojim putem. Nije da su njihove žene izdržljivije
od naših, samo su imale drugačiji stav. Naši
ginekolozi su nedavno otkrili da se kod mnogih
48

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

žena psihički može usloviti prirodan i bezbolan
porođaj. Bolovi pri trudovima su prekršteni u
„napinjanje”, a buduća majka ima pripremne
vežbe opuštanja pri napinjanju i saradnju u toku
porođaja. Porođaj, kažu im, nije bolest. U bolnicu se ide samo da se nešto slučajno ne bi
desilo, mada mnogi „avangardni” ginekolozi dopuštaju svojim pacijentkinjama da se porode kod
kuće.
Prerana smrt može doći kao rezultat bolesti,
ali - kao i rođenje - smrt po sebi uopšte nije
bolest. Ona je prirodni i nužni kraj ljudskog
života - prirodna kao što lišće opada u jesen.
(Trajno lišće se, kako znamo, pravi od plastike
i možda će doći vreme kad će hirurzi moći da
zamene sve naše organe plastičnim supstitutima,
pa ćete postići besmrtnost tako što ćete postati
sopstveni plastični model). Lekari bi, dakle, morali da preispitaju mogućnost tretiranja smrti i
njenih bolova onako kako tretiraju trudove i
njihov ,,bol”.
„ Smrt je, uostalom, veliki događaj. Sve dok
nam ne zapreti, držimo se sebe i svojih života
u hroničnoj strepnji, ma kako to potiskivali. Ali,
kad dođe vreme da više nema smisla držati se,
prilika je idealna za potpuno popuštanje stege.
Kad se to dogodi, jedinka se oslobađa svog
ego-zatvora. U normalnom toku događanja to
je zlatna prilika da se probudite u saznanju da
je vaše konkretno ja zapravo ja koje igra univerzum - što je povod za veliko radovanje. No,
prema sadašnjem preovlađujućem običaju, leka-

KNJGA O TABUU KOJI NAS

ri, sestre i rodbina se okupe sa smešećim maskama, uveravajući bolesnika da će se uskoro
oporaviti i da će se sledeće nedelje ili sledećeg
meseca vratiti kući ili otići na more na odmor.
Što je još gore, lekari nisu obučeni kako da
postupaju sa smrću, niti je u tome njihova uloga.
Katolički sveštenik je u boljem položaju: on
obično zna kako da postupi u takvoj situaciji,
bez vrdanja i mumlanja. Lekar, međutim, treba
da odloži smrt po svaku cenu - uključujući tu
i životnu ušteđevinu bolesnika i njegove porodice.
Ananda Kumarasvami (Coomaraswami) jednom je rekao da bi radije umro deset godina
ranije nego deset minuta kasnije - kasnije da
bi, slab ili pod dejstvom lekova, ugrabio priliku
da pusti samog sebe da „počine voljno”. „Molim
se”, govorio je, „da smrt ne dođe da me zgrabi
neponištenog” - tj. pre nego što samog sebe
pustim. Zbog toga je G. I. Gurđajev (Gurdjieff),
taj čudesni mudrac-lupež, napisao u svojoj knjizi

Sve i svaka stvar:
Jedini način da se spasu bića planete Zendje
bio bi da im se ugradi nov organ... koji bi imao
takve osobine da bi svako od tih nesrećenika tokom procesa egzistencije neprestano osećao i bio
svestan neizbežnosti sopstvene smrti, kao i smrti
svakog na korne se njegove oči ili pažnja zaustave. ”

Samo takav osećaj i takva spoznaja mogu
da unište egoizam koji je potpuno kristalisan u
njima. Sa stanovišta našeg sadašnjeg pogleda na
50

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

smrt, ovo zvuči kao recept za košmar. Ali stalna
svest o smrti pokazuje da je svet jednako u
lebdenju i prozračan kao i magličasti koluti plavičastog dima u vazduhu - tu zaista nema šta
da se uhvati, niti ima koga da to uhvati. To
može delovati porazno samo ako verujemo da
postoji način da se to popravi, da se odloži
samo još jednom, ili nada da imamo neku vrstu
ego-duše, ili da to jesmo, koja će nadživeti raspadanje tela. (Ne kažem da nema ličnog kontinuiteta posle smrti - samo da nas vera u njega
drži u okovima).
Sve ovo ne znači da ne treba da se plašimo
smrti, kao što nisam tvrdio ni da treba da budemo nesebični. Stvar je jedino u tome da znamo, bez ikakve senke sumnje, da će ja i sve
ostale stvari, prisutne sada, nestati, sve dok vas
to saznanje ne natera da ih oslobodite - da
znate to sada s istom sigumošću kao da ste
upravo pali s ivice Velikog kanjona. Zaista, kad
ste se rodili, gumuli su vas sa vrha litice i ne
pomaže vam da se hvatate za kamenje koje pada
s’ vama. Ako se plašite smrti, budite uplašeni.
Stvar je u tome da živite s njom, da pustite da
prevladaju - strah, duhovi, bolovi, prolaznost,
raspadanje i sve to. A onda dolazi neverovatno
iznenađenje: ne umirete, jer se nikada niste ni
rodili. Samo ste zaboravili ko ste.
Sve se to podnosi lakše uz pomoć prijatelja.
Kad smo deca, naše drugo ja , naše porodice,
prijatelji i učitelji čine sve moguće da nas učvrste
u iluziji o odvojenosti - da nam pomognu da
51

KNJIGA O TABUU KOJ NA3

budemo prave obmane, što se upravo podrazumeva pod „biti prava osoba”. Na latinskom, osoba, persona, prvobitno je bila maska sa ustima
u funkciji megafona, koju su koristili glumci u
otvorenim pozorištima u Grčkoj i Rimu, maska
„kroz” (per) koju „zvuk” ( sonus) dolazi. U smrti
mi skidamo personu, kao što glumci skidaju svoje maske i kostime u garderobi iza scene. Kao
što njihovi prijatelji dođu iza pozornice da im
čestitaju na predstavi, tako bi trebalo da se i
naši prijatelji okupe oko mrtvačke postelje da
nam pomognu da izađemo iz uloge smrtnika,
da aplaudiraju predstavi i, još više, da proslave
šampanjcem ili pričešćem (prema ukusu) veliko
buđenje smrti.
Postoje mnogi drugi načini da se igra crnobelog pretvori u igru da „belo mora pobediti”
i, kao i borba za opstanak, oni zavise od ignorisanja ili brisanja sa ekrana pažnje međuzavisnosti dveju strana. Na čudan način ovo je, naravno, deo same igre cmo-belog, jer zaboravljanje ili ignorisanje njihove međuzavisnosti jeste
skrivanje u igri žmurke. Skrivanje i traženje je,
opet, igra cmo-belog!
Uz pomoć ilustracija možemo da uđemo u
svet naučne fantastike koji vrlo brzo postaje svet
činjenične nauke. Primenjena nauka se može
smatrati igrom „red protiv slučaja” (ili ,,red protiv
proizvoljnosti”), naročito u domenu kibemetike
- nauke o automatskoj kontroli. Pomoću
naučnih predviđanja i njihovom tehničkom primenom pokušavamo da steknemo maksimalnu
52

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

kontrolu nad svojom okolinom i nad sobom. U
medicini, komunikacijama, industrijskoj proizvodnji, transportu, finansijama, trgovini, stambenim
pitanjima, obrazovanju, psihijatriji, kriminologiji
i pravu pokušavamo da izgradimo nepogrešive
sisteme, da se otarasimo mogućnosti greške. Što
je moćnija tehnologija, to je jača potreba za takvom kontrolom, kao što su mere predostrožnosti za bezbednost mlaznjaka i, najzanimljivije
od svega, konsultacije eksperata nukleamih sila
da se obezbedi da niko greškom ne pritisne
dugpe. Upotreba moćnih instrumenata i njihovog ogromnog potencijala da se promeni čovek
i njegova okolina zahteva sve više zakonodavstva, davanja dozvola i polisa i sve kompleksnije
procedure za nadgledanje i vođenje evidencije.
Veliki univerziteti, na primer, imaju potpredsednike zadužene za odnose sa vladom i mnogobrojno osoblje zaduženo da održi korak sa gomilama papira. Ponekad dokumenti, zabeleške
0 onome što je učinjeno, izgledaju važniji nego
ono što je na njima zabeleženo. Dokumenti stuctenata na upisnom šalteru čuvaju se u sefovima
1 kriptama, ali knjige u biblioteci ne - osim ako
su jako retke ili opasne. Isto tako, zgrada administracije postaje najveća i najimpresivnija u
celom kampusu, a predavači uviđaju da sve veći
deo vremena predviđenog za predavanja i istraživanja moraju da posvete sastancima raznih
odbora i popunjavanju formulara kako bi se
obezbedilo prosto funkcionisanje mehanizma
upravljanja institucijom.
53

KNJGA O TABUU KOJ NAS

Iz istih razloga još je teže upravljati malim
biznisom koji sebi ne može da priušti finansijsku
i pravnu birokratiju koju i najjeđnostavnija preduzeća moraju da imaju. Lakoća komunikacija
preko masovnih medija kao što su televizija,
radio, knjige i časopisi, omogućuje pojedincu
koji ume da se izražava da dospe do miliona
ljudi. Telefon i pošta omogućuju ogromnom delu tih miliona da reaguju na to, što može da
laska i da izazove zadovoljstvo, mada nije mogućno davati pojedinačne odgovore - pogotovo
kad dopisnici traže savet za lične ili specijalizovane probleme. Samo predsednik ili premijer
ili šefovi velikih korporacija mogu da dopuste
sebi osoblje i mašineriju da se snalaze s toliko
povratnih informacija.
N
Brzina i efikasnost transporta super autoputevima i vazduhom, na mnogo načina ograničava
slobodu putovanja. Sve je teže prošetati se, izuzev u takozvanim „rezervatima za skitanje” kao
što su nacionalni parkovi. Ali meni najbliži nacionalni park ima na ulazu ogradu s dugim nizom plakata na kojima piše: ZABRANJENO PALITI
VATRU, ZABRANJENO ZA PSE, ZABRANJEN LOV,
ZABRANJENO KAMPOVANJE, ZABRANJENO PUŠENJE, ZABRANJENO JAHANJE, ZABRANJENO PLIVANJE, ZABRANJENO PRANJE (taj mi nikad nije bio
jasan), PIKNICI DOZVOLJENI NAOBELEŽENIM MESTIMA. Čitave milje onoga što su nekada bile
slobodne plaže sada su državni parkovi koji se
zatvaraju u 18.00, tako da se tamo više ne može
kampovati ako smo željni gozbe po mesečini.
54

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Niko ne može da pliva van označenog prostora
od sto jardi koji nadgleda spasilac, niti da ide
više od nekoliko stotina stopa u vodu. Sve u
ime „bezbednosti pre svega” i sigurnog življenja.
Samo pokušajte da prošetate kroz lepu američku stambenu četvrt kada padne mrak. Ako
prođete kroz žičane ograde na glavnim putevima, a onda krenete prijatnom stazicom, može
se lako dogoditi da vas presretnu policijska kola:
„Kuda ćete”? Besciljno lutanje je sumnjivo i iracionalno. Verovatno ste skitnica ili provalnik.
Čak ne šetate ni psa! „Koliko novca imate kod
sebe?” Sigumo ste sebi mogli da platite autobus,
a ako imate malo gotovine ili je uošte nemate,
očigledno ste besposličar i neko kome je dosadno. Svaki kompetentni provalnik bi se svom
plenu približio u kadilaku.
Normalno putovanje danas znači ići maksimalnom brzinom radi bezbednosti od tačke do
tačke, ali najpristiipačnije tačke su sve više na.čičkane ljudima i parkiranim automobilima i zato
manje vredne razgledanja, a iz sličnih razloga
još je nezgodnije baviti se biznisom u centru
naših velikih gradova. Pravo putovanje zahteva
maksimum neplaniranih lutanja, jer drugačije se
ne mogu otkriti iznenađenja i čuda koja su, kako
ja na to gledam, jedini vredan razlog da se ne
ostane kod kuće. Kao što je već rečeno, brza
komunikacija među tačkama čini sve tačke jednom tačkom. Vaikiki bič je samo mešana verzija Atlantik-sitija, Brajtona i Majamija.
55

KNIGA O TABUU KOJ NAS

Uprkos činjenici da se više nesreća događa
u kući nego bilo gde drugde, sve veća efikasnost
komunikacije i kontrolisanja ljudskog ponašanja
može da nas prikuje za zemlju kao pečurke,
umesto da nas slobodno pusti u vazduh, kao
ptice. Sve informacije će doći preko superrealističke televizije i drugih elektronskih aparata
koji su još u stadijumu planiranja ili se tek zamišljaju. Na izvestan način, to će omogućiti pojedincu da se rasprostre bilo gde a da ne pokrene svoje telo - čak i u daleke delove svemira.
Ali to će biti nova vrsta jedinke - jedinka sa
kolosalnim perifernim nervnim sistemom koji
doseže beskraj. Taj elektronski nervni sistem će
biti tako povezan unutar sebe, da će sve jedinke
koje su u njega uključene deliti iste misli, ista
osećanja i iste doživljaje. Možda će biti specijalizovanih tipova, kao što ima specijalizovanih
ćelija i organa u našim telima. Postojaće tendencija da se sve jedinke spoje u jedinstveno
bioelektronsko telo.
Razmotrite zapanjujuća sredstva koja se danas prave za prisluškivanje, aparate koji se već
sada koriste u kancelarijama, fabrikama, prodavnicama i raznim komunikacijskim linijama kao
što su pošta i telefon. Pomoću tranzistora i tehnika za minijaturizaciju, ti aparati postaju sve
nevidljiviji i sve osetljiviji na blage električne
impulse. Trend svega toga je kraj individualne
siobode, do te mere da će možda biti nemoguće
sakriti i sopstvene misli. Na kraju niko ne ostaje
sa sopstvenim umom: postoji samo veliki i kom56

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

pleksan um zajednice, obdaren, možda, tako
fantastičnim moćima kontrole i predvidanja da
će već svako znati sopstvenu budućnost, godinama unapred.
Međutim, što sigurnije i jasnije poznajete budućnost, sve više ima smisla reći da ste je već
proživeli. Kad je ishod igre izvestan, prekinemo
je i počnemo drugu. Zbog toga mnogi Ijudi ne
žele da im se gata: ne zato što je gatanje sujeverje ili zato što predskazanja mogu biti
užasna, već jednostavno zato što bolje poznavanje budućnosti stvara manje iznenađenja i manje je zabavno doživeti je.
Upustimo se u još jednu fantaziju po istoj
liniji. Tehnologija mora da se trudi da održi ravnotežu između ljudske populacije i resursa hrane. To će, s jedne strane, zahtevati pravnu kontrolu rađanja, a sa druge, razvijanje mnogo novih
tipova hrane iz zemlje, okeana i vazduha, uključujući nesumnjivo i pretvaranje izlučevina u
hranjive supstance. Ipak, u svakom sistemu te
vrste postoji postepeni gubitak energije. Kako
se izvori smanjuju, tako i populacija mora proporcionalno da se smanji. Ako se, kad to vreme
bude došlo, ljudski rod bude osećao kao jedinstveni ,,um-telo”, taj superindividualac će posmatrati sebe kako se sve više smanjuje, dok na
kraju poslednja usta ne pojedu poslednji zalogaj.
Ali, može se dogoditi i da će, mnogo ranije,
ljudi biti krajnje otpome plastične replike ljudi
koji više neće imati potrebu da jedu. No, zar
to neće biti isto kao smrt rase, sa praznim plas57

KNJGA O TABUU KOJ NAS

tičnim odjecima nas samih kako odzvanjamo
kroz vreme?
Sve te fantazije o budućnosti smetaju danas
večini nas: gubitak privatnosti i slobode, ograničavanje putovanja i učestalo pretvaranje krvi
i mesa, drveta 1 kamena, voća i ribe, vida i
zvuka, u plastiku, sintetiku i elektronske kopije.
Sve više se umetnici i muzičari odvajaju od svog
posla, praveći veme i jeftine reprodukcije sopstvenih dela. Da li reprodukcija u tom smislu
treba da zameni biološku reprodukciju putem
celulame flsije ili seksualne unije? Ukratko, da
li je sledeći korak u evoluciji transformacija čoveka u puku šemu električnog kola?
Sve te mogućnosti, možda, izgledaju tako
daleke da nisu vredne razmatranja. Međutim, na
mnogo načina one su već s nama i, kao što
smo videli, ritam tehničkih i društvenih promena
se ubrzava više no što bismo želeli da priznamo.
Popularnost naučne fantastike potvrđuje vrlo
raširenu fascinaciju takvim pitanjima, a toliko
naučne fantastike je zapravo komentar na sadašnjost, jer je jedan od najboljih načina da se
razume šta se dešava prenošenjem danas u sutrašnjicu. Kakva je razlika između onoga što se
dešava, s jedne strane, i pravca njegovog kretanja, s druge? Ako letim od Londona do Njujorka, ja se ionako krećem ka zapadu, čak i pre
no što napustim britansku obalu.
Naučna fantastika u koju smo se upustili ima,
dakle, dve važne pouke. Prva je da, ako igra
,,red protiv slučaja” treba da se nastavi kao igra,
58

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

red ne sme da pobedi. Kako se predviđanje i
kontrole povećavaju, tako proporcionalno igra
prestaje da bude vredna ulaganja. Tražimo novu
igru s izvesnim rezultatom. Drugim rečima, treba
ponovo da se sakrijemo, možda drugačije, i onda da tražimo nove načine, jer to dvoje zajedno
čine ples i čudo egzistencije. Nasuprot tome,
slučaj ne sme da pobedi, a verovatno i ne može,
jer izgleda da je polaritet red/slučaj iste vrste
kao uključeno/isključeno i gore/dole. Neki astronomi veruju da je naš univerzum počeo eksplozijom koja je bacila sve galaksije u svemir,
gde će se, negativnom energijom, zauvek raspasti u bezobličnu radijaciju. Ja ne mogu da
mislim na taj način. Pretpostavljam da je to moj
osnovni metafizički aksiom, moj „skok vere”, da
ono što se dogodilo jednom može uvek ponovo
da se dogodi. Ne toliko zato što mora da postoji
vreme pre prve eksplozije i vreme posle konačnog raspada, već zato što se vreme (kao i
prostor) ponovo vraća u krug.
Ova pretpostavka se potvrđuje drugom poukom koja proiStiče iz tih fantazija i koja još
više zapanjuje. Ovde je mogućno primetiti francusku poslovicu: Plus ga change, plus c’ est la
meme chose - Što se više menja, to je više isto.
Promena je u nekom smislu iluzija, jer mi smo

uvek na tački do koje nas bilo koje budučnost
može odvesti! Ako ljudski rod razvije elektronski
nervni sistem, van tela jedinke, dajući nam tako
svima jedan um i jedno globalno telo, to je
gotovo upravo ono što se dogodilo u organiza59

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

ciji ćelija koje čine naša sopstvena tela. Mi smo
to već uradili.
Osim toga, naše telesne ćelije i njihovi najmanji sastavni delovi pojavljuju se i nestaju kao
što svetlosni talasi vibriraju i Ijudi idu od rođenja
do smrti. Ljudsko telo je kao vrtlog; izgleda da
postoji konstantna forma, zvana vrtlog, ali on
funkcioniše upravo zato što voda u njemu ne
ostaje. I sami molekuii i atomi vode takođe su
„vrtlozi” - obrasci kretanja koji ne sadrže nik^kvu konstantnu i nesvodljivu „tvar”. Svaka osoba
je forma zahvaćena strujom - čudesna bujica
mleka, vode, hleba, bifteka, voća, povrća, vazduha, svetlosti, radijacije - koji su svaki za sebe
strujanje. Tako je i s našim institucijama. Postoji
„konstanta” koja se zove Univerzitet Kalifornije
u kojoj ništa ne ostaje isto: studenti, profesori,
administracija, čak i zgrade bivaju i nestaju, ostavljajući sam univerzitet samo kao proces u
kontinuitetu, sistem ponašanja.
Što se tiče moći predviđanja i kontrole, individualni organizam ih je već ostvario u meri
koja mora da je zapanjila neurone kad su prvi
put naučili trik. A ako se reprodukujemo u vidu
mehaničkih, plastičnih i elektronskih obrazaca,
to nije toliko novo. Svaka vrsta sigumo neprijateljski posmatra svoje članove koji prvi pokazuju znakove promene i sigumo će ih smatrati
opasnim ili ludim. Štaviše, taj novi i neočekivani
tip reprodukcije sigumo nije čudniji od mnogih
raznih metoda koji već postoje u biološkom svetu - neverovatna transformacija gusenice u lep60

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

tira ili organizacija između pčela i cveća, ili neugodan ali zadivljujuće kompleksan sistem malaričnog komaraca.
Ako se sve to sa ljudskim rodom završi bez
traga u univerzumu, osim sistema elektronskih
obrazaca, zašto bi nas to brinulo? Jer mi smo
sada upravo to. Meso ili plastika, inteligencija
ili mehanizam, nervi ili žice, biologija ili flzika
- sve se to izgleda svodi na taj fabulozni elektronski ples koji se na makroskopskom planu
predstavlja samom sebi kao čitava gama formi
i „supstanci”.
Ali suštinski problem kibemetike koji je čini
beskrajnim uspehom/neuspehom jeste da kontroliše sam proces kontrole. Moć nije nužno mudrost. Možda sam ja gotovo svemoguć u upravljanju svojim telom i svojom fizičkom okolinom,
ali kako da se kontrolišem da bih izbegao suludost i greške u upotrebi tela? Genetičari i neurolozi mogu doći u situaciju da proizvedu bilo
koju vrstu ljudskog karaktera po porudžbini, ali
kako će znati koji tipovi karaktera su potrebni?
Nomadska kultura zahteva žilave i agresivne pojedince, dok urbano-industrijska kultura zahteva
društvene i kooperativne timske radnike. Društvene promene su sve brže, kako genetičari da
predvide promene ukusa, temperamenta i motivacije za 20 ili 30 godina? Osim toga, svaki
čin mešanja u tok prirode menja je na nepredvidive načine. Ljudski organizam koji je konzumirao antibiotike nije u potpunosti ista vrsta organizma kao ranije, jer se ponašanje njegovih
61

KNJGA O TABUU KOJ NAS

mikroorganizama znatno promenilo. Što se više
mešamo, više se mora analizirati stalno rastući
obim detaljnih informacija o rezultatima mešanja
u svet čiji su beskonačni detalji nerazdvojivo
isprepletani. Već postojeće informacije, čak i u
najspecijalizovanijim naukama, toliko su obimne
da nijedan pojedinac nema vremena da ih
pročita —a kamoli da ih primi u sebe.
Rešavajući probleme, tehnologija stvara nove
probleme i izgleda da, kao u knjizi S one strane
ogledala treba da trčimo sve brže kako bismo
ostali gde smo. Pitanje je, dakle, da li tehnički
progres išta „postiže” u smislu većeg uživanja i
sreće u životu. Sigurno postoji osećanje ushićenja i olakšanja u trenutku promene - prilikom
prvih nekoliko upotreba telefona, radija, televizije, mlaznjaka, čudotvomog leka ili računara.
Ali ti novi pronalasci se prebrzo uzmu zdravo
za gotovo i mi smo pod pritiskom novih teških
situacija koje oni sobom nose. Jedan uspešan
direktor koledža mi se jednom žalio: „Tako sam
zauzet, moraću da nabavim helikopter!” „Pa”,
odgovorio sam, „bićete u prednosti - sve dok
ste jedini direktor koji ima helikopter. Ali nemojte ga nabavljati. Svi će očekivati više od
vas.”
Tehnički progres je sigumo impresivan s
tačke gledišta pojedinca, na kratke staze. Govoreći kao šezdesetogodišnjak, ser Sedrik Hardvik (Hardwicke) rekao je da jedino žali što
nije mogao da živi u viktorijansko doba - sa
penicilinom. Ja sam još zahvalan što ne moram
62

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

da se predam lekarskim i zubarskim veštinama
iz vremena svog detinjstva, ali uviđam da napredovanje na jednom polju neizbežno vodi do
napredovanja na svima ostalim poljima. Nisam
mogao da imam penicilin ili modernu anesteziju
bez avijacije, elektronike, masovnih komunikacija, superautoputeva i industrijske poljoprivrede
- da ne spominjem atomsku bombu i biološki
rat.
^
Dakle, ako se baci kompleksniji pogled na
stvari, čitav projekat „osvajanja prirode” sve više
liči na fatamorganu - ubrzavanje ritma života
bez fundamentalne promene u položaju, baš kao
što je crvena kraljica nagovestila. Tehnički progres postaje vid sve većeg odugovlačenja zbog
osnovne iluzije da su čovek i priroda, organizam
i okolina, kontrolor i kontrolisano, sasvim različite stvari. Možda bismo mogli da „savladamo”
prirodu ako bismo prvo, ili istovrenteno, uspeli
da savladamo sopstvenu prirodu, mada ne uviđamo da su ljuđska priroda i „spoljašnja” priroda
iz jednog dela. Na isti način ne vidimo da je
ja kao istraživač i kontrolor ista ona osoba koja
treba da se poznaje i kontroliše. Samosvesni mehanizam povratne informacije kore velikog mozga pruža nam halucinaciju da smo dve duše
u jednom telu - racionalna duša i animalna duša,
jahač i konj, dobri momak s boljim instinktima
i finijim osećanjima i bitanga s lakomim požudama i nesavladljivim strastima. Odatle dolazi
čudesno komplikovana hipokrizija o grehu i pokajanju i zastrašujuće okrutnosti kažnjavanja, čak
63

KNHGA O TABUU KOJI NAS SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

i samomučenja u ime dobre duše protiv zla. Što
više obuzima sebe, to dobra duša više otkriva
svoju nerazdvojnu senku i što se više odriče
svoje senke, to se više pretvara u nju.
Tako je već hiljadama godina ljudska istorija
veličanstveno isprazan sukob, čudesno postavljena panorama trijumfa i tragedija zasnovanih
na čvrstom tabuu protiv priznavanja da crno ide
uz belo. Ništa, možda, nije dospelo do tog nivoa
s toliko fascinirajuće, bespotrebne buke. Kao
kad su se Tvidldam i Tvidldi dogovorili da se
sukobe, tako glavni trik igre cmo-belog jeste
krajnje prećutna zavera da partneri sakriju svoje
jedinstvo i da izgledaju što je različitije moguće.
To je kao borba na pozornici, tako dobro odgirana da je publika spremna da poveruje da
je reč o pravoj borbi. Skriveno iza njihovih eksplicitnih razlika jeste implicitno jedinstvo onoga
što vedanta zove ja , jedno koje nema drugog,
ono što jeste i sve što jeste i krije se u obliku
vas.
Ako, dakle, postoji osnovno jedinstvo
između ja i drugog, jedinke i univerzuma, kako
su naši umovi postali tako ograničeni da to ne
znaju?

64

Mačku smo već pustili iz vreće. Unutrašnja
informacija glasi da je tvoje ja, kao „tvoja malenkost” koja je „došla na ovaj svet” i živi privremeno u vreći od kože, obmana i varka. Činjenica
je da, pošto nijedna stvar ili osobina ovog univerzuma ne može da se odvoji od celine, jecjino
pravo ti, ili ja, jeste celina. Ostatak ove knjige
će pokušati da to učini tako jasnim, da ćete
uskoro ne samo razumeti reči, već i osetiti tu
činjenicu. Prvi korak je da razumete, što jasnije,
kako ta obmana počinje.
Moramo prvo da razmotrimo oblik i ponašanje same obmane. Već dugo pokušavam da
otkrijem kako ljudi doživljavaju, ili osećaju, sopstvenu egzistenciju - za koje specifične osećaje
koriste reč jat
Mali broj Ijudi, izgleda, koristi tu reč za ceo
svoj fizički organizam. „Imam telo” je uobičaje65

KNJGA, O TABUU KOJI NAS

nije nego ,,ja sam telo”. Govorimo o „svojim”
nogama kao što govorimo o „svojoj” odeći, a
ja izgleda da ostaje netaknuto čak i ako su
noge amputirane. Kažemo: „ja govorim, ja hodam, ja mislim i (čak) ja dišem”. Ali ne kažemo:
„ja oblikujem kosti, ja uzgajam nokte, ja cirkulišem svoju krv”. Izgleda da upotrebljavamo ja
za nešto u telu, ali ne i za telo, jer veliki broj
stvari koje se odvijaju u telu kao da se dešavaju
tom ja na isti način kao i spoljašnji događaji.
Ja se koristi kao centar voljnog ponašanja i svesne pažnje, ali nedosledno. Disanje je samo delimično voljna radnja, a kažemo „razboleo sam
se” ili „sanjao sam” ili „zaspao sam” kao da su
ovi glagoli aktivne radnje, a ne stanja.
Međutim, ja se obično odnosi na neki centar
u telu, ali različiti narodi ga osećaju na različitim
mestima. U nekim kulturama nalazi se u predelu
trbušne duplje. Kineski hsin, srce-um ili duša
nalazi se u centru grudnog koša. No, za većinu
zapadnjaka, ego je u glavi, a iz tog centra proizlazi ostatak nas. Ego je negde iza očiju i između ušiju. Kao da ispod kupole lobanje sedi kontrolni službenik koji nosi slušalice na ušima i
posmatra televizijski ekran povezan s očima. Ispred njega stoji velika tabla s brojčanicima i
dugmetima povezanim sa svima ostalim delovima tela, koji pružaju informacije o stanju svesti
ili reaguju u skladu sa voljom službenika.
Taj kontrolni službenik „vidi” prizore, „čuje”
zvukove, „oseća” osećanja i ,,ima” doživljaje.
Ovo su uobičajeni, ali preterani načini govora,
66

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

jer videti prizor je samo videti, čuti zvuk je
samo čuti, osećati osećanje je samo osećati, a
imati doživljaj je samo doživeti. Činjenica da se
ove preterane fraze tako često koriste pokazuje
da većina ljudi sebe zamišlja odvojeno od svojih
misli i doživljaja. Sve to se može čudesno iskomplikovati kad se priupitamo da li naš službenik ima drugog službenika u svojoj glavi i
tako ad infinitum!
„Bio jednom jedan mladić koji reče,
’Mada mi se čini da znam da znam,
ono što bih hteo da vidim
jeste ono ja koje zna mene
kad znam da ja znam da znam’.”
Jedan od najvažnijih delova opreme našeg
službenika jeste njegov sistem snimanja i arhiviranja - pamćenje koje on stalno „konsultuje”
kako bi znao kako da protumači podatke ubačene preko čula i reaguje na njih. Bez te opreme
on ne bi imao osećaj nepromenljivosti - da je
isti onaj službenik koji je bio i pre nekoliko
sekundi. Mada su snimci u memoriji nestalniji,
neuhvatljiviji od filma ili magnetofonske trake,
akumulacija memorija je bitan deo ego-osećanja.
Ona daje utisak našeg ja , službenika, kao nečega što ostaje dok život prolazi - kao da je
svesno ja stabilno ogledalo u kojem se ogleda
povorka koja prolazi. To dalje pojačava osećanje
odvojenosti vašeg ja , koje se menja mnogo sporije nego spoljašnji događaji i unutrašnje misli,
tako da izgleda da stojite pored njega kao nezavisan posmatrač. Ali, memorije opstaju dok

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

vrtlog opstaje. Svesna pažnja ih snima kao što
kompjuteri ili drugi mehanizmi za arhiviranje
snimaju trake koje se večito obrču. Memorija je
trajan sistem kretanja, kao vrtlog, pre nego trajna
supstanca, kao ogledalo, voštana tablica ili list
hartije. Ako su sećanja deponovana u neuronima, ne može se stajati po strani spram toka
dogadaja, jer neuroni teku istim tokom kao i
događaji van lobanje. Uostalom, tvoji neuroni
su deo mog spoljašnjeg sveta, a moji tvoga. Sve
unutrašnje u nama je spolja, tamo u fizičkom
svetu. Ali, s druge strane, spoljašnji svet nema
boje, oblika, težine, toplote ili kretanja bez ,,unutrašnjeg” mozga. On ima te kvalitete samo u
odnosu na mozak koji je, opet, deo njega.
Gde god ljudi osećali da se nalazi njihov
ego i bez obzira s koliko mnogo ili malo fizičkog
tela se on identifikuje, gotovo svi se slažu da
ja nisam ništa van svoje kože. Kao što Šekspirov
kralj Džon kaže Hubertu. „Unutar ovog zida od
mesa postoji duša koja te smatra svojim poveriocem.” Koža se uvek smatra zidom, barijerom
ili granicom koja definitivno razdvaja ja od sveta
- uprkos činjenici da je pokrivena porama, kojima se udiše vazduh i nervnim završecima, koji
prenose informacije. Koža nas informiše onoliko
koliko nas i formira, ona je most koliko i barijera. Ipak, naše čvrsto ubeđenje je da izvan
tog „zida od mesa” leži strani svet koji je samo
u labavoj vezi sa nama, tako da je potrebno
mnogo energije da se njime upravlja ili da mu
se privuče pažnja ili promeni ponašanje. On je
bio tu pre nego što smo se rodili i nastaviće
68

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

da postoji i kad umremo. Mi u njemu živimo
privremeno kao prilično nevažni fragmenti, razdvojeni i sami.
Cela ova iluzija ima svoju istoriju u načinima
razmišljanja - u slikama, modelima, mitovima i
jezičkim sistemima koje koristimo 4iiljadama godina kako bismo shvatili smisao sveta. To je
uticalo na naše percepcije isključivo kao hipnoza. Hipnotizer uglavnom pričanjem stvara iluzije
i čudne promene u ponašanju svojih subjekata
- pričanje uz opuŠtenu fiksaciju subjektivne svesne pažnje. Mađioničar na pozomici takođe izvodi većinu trikova brzim govorom i skretanjem
pažnje u pogrešnom smeru. Hipnotizerske iluzije
mogu se živo osećati i činiti se stvamim čak i
kad subjekat izađe iz takozvanog „hipnotičkog
transa”.
Izgleda, u tom slučaju, da je ljudski rod hipnotisan ili je sebe ubedio da veruje u obmanu
egocentrizma. Za to smo sami krivi. Nismo žrtve
zavere koju je organizovao neki bog spolja ili
neko tajno društvo ili manipulanti. Ako postoji
neka biološka osnova za tu obmanu, ona počiva
samo u sposobnosti mozga za suženu, usredsređenu svest, zajedno s moći prepoznavanja
- znanja o znanju i mišljenja o mišljenju pomoću
slika i jezika. Moj problem, kao pisca koji koristi
reči, jeste da razbijem iluzije jezika dok koristim
jedan od njih koji ih stvara. Mogu to da učinim
samo po principu „dlake psa koji te je ujeo”.
Osim ljudskih tvorevina kao što su zgrade i
putevi (pogotovo rimski i američki putevi), naš
univerzum, uključujući i nas same, jeste potpuno
69

KN5GA O TABUU KO]I NAS

vijugav. Njegove crte su vijugave i po obliku i
po ponašanju. Oblaci, planine, biljke, reke, životinje, obale - sve je krivudavo. Krivudaju tako
mnogo i na toliko različitih načina da niko ne
može da vidi gde jedan zavoj počinje a drugi
se završava, t5Ilo u vremenu ili u prostoru. Jedan
francuski klasicista iz 18. veka žalio se da je
tvorac ozbiljno zakazao u svom radu kad nije
uspeo da poređa zvezde po nekoj elegantnoj
simetriji, jer one su rasprskane po svemiru kao
kapljice talasa koji se lomi. Da li je to sve tek
jedna stvar koja krivuda na mnogo različitih načina ili mnogo stvari koje samo krivudaju? Da
li postoje „stvari” koje krivudaju ili su krivudanja
isto što i stvari? Zavisi kako na to gledate.
Pre nekoliko milenijuma neki genije je otkrio
da krivulje kao što su ribe i zečevi mogu da
se uhvate u mrežu. Mnogo kasnije, neki drugi
genije je zamislio da uhvati svet u mrežu. Sam
za sebe, svet izgleda otprilike ovako:

70

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

A sada pogledajte tu vijugu kroz mrežu:

— <- b >
-l
J
)
c

Mreža je „presekla” veliku krivulju u male
koje su sve sadržane u kvadratima iste veličine.
Haosu je nametnut red. Sada možemo da kažemo da krivulja ide toliko i toliko kvadrata levo,
toliko i toliko desno, gore ili dole, i najzad,
imamo njen broj. Vekovima kasnije, ista slika
mreže je nametnuta svetu u vidu nebeskih i
zemaljskih linija geografske širine i dužine, kao
grafikon za matematičke krive, kao fioke za arhiviranje, kao planovi gradova. Mreža je, dakle,
postala jedna od osnovnih slika ljudske misli.
Ali ona je uvek slika i, kao što niko ne može
da iskoristi ekvator da bi vezao paket, stvami
krivudavi svet izmiče kao voda kroz naše zamišljenje mreže. Koliko god mi delili, brojali,
razvrstavali ili klasifikovali ovu krivulju u posebne stvari i događaje, to je samo način razmišljanja o svetu: on nikad nije zapravo podeljen.

KNJGA O TABUU KOJ NAS

Druga moćna predstava je glineni model univerzuma, prema kojem ga zamišljamo kao mnoge oblike jedne ili više supstancija, kao što su
lonci oblici gline, a kaže se i da je Bog stvorio
Adama od praha. Ova predstava je izazvala mnoge nevolje, zbunjujući vekovima filozofe i naučnike idiotskim pitanjima kao što su: „Kako forma (ili energija) utiče na materiju?”, „Šta je materija?”, „Šta se dešava sa formom (dušom) kad
napusti materiju (telo)?”, „Kako se ’puka’ materija oblikovala u pravilne forme?”, „Kakav je odnos između uma i tela?”
Uvek treba sumnjati da su nerešivi problemi
možda pogrešno postavljena pitanja, kao što je
problem uzroka i posledice. Učinite prividnu podelu jednog procesa na dva, zaboravite da ste
to uradili, a onda vekovima rešavate zagonetku
kako da spojite ta dva dela. Isto važi i za „formu”
i „materiju”. Budući da niko nikad nije naišao
na komad materije bez forme, ili nematerijalnu
formu, trebalo je da bude očigledno da nešto
nije u redu sa glinenim modelom. Svet je formiran od materije isto onako kao što je drveće
„napravljeno” od drveta. Svet nije ni materija,
ni forma, jer to su dva neskladna termina za
isti proces, koji se neodređeno zove „svet” ili
„postojanje”. Međutim, iluzija da se svaka forma
sastoji, ili je napravljena, od neke osnovne „tvari” je duboko ukorenjena u našem* zdravom razumu. Potpuno smo zaboravili da i „materija” i
„metar” jednako potiču od sanskritskog korena
matr - „meriti”, i da „materijalni” svet ne znači
72

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

ništa više nego mereni ili merljivi svet - apstraktnim predstavama kao što su mreže, matrice
inči, sekunde, grami i decibeli. Termin „materijalni” se cesto koristi kao sinonim za reč „fizički”,
od grčkog physis (priroda) i prvobitnog indoevropsko bheu (postati). Ništa u ovim rečima ne
nagoveštava da je materijalrii ili flzički svet načinjen od bilo kakve tvari po uzoru na keramički
model, koji se zato nadalje mora zvati modelom
polupanih lonaca.
Model polupanih lonaca, koji predstavlja svet
kao da je od gline, naneo je više nevolje nego
filozofi i naučnici. On leži u korenu dva glavna
mita koji dominiraju zapadnom civilizacijom, a
oni su, nadovezujući se jedan na drugi, igrali
bitnu ulogu u formiranju iluzije o „pravoj osobi”.
Ako je svet u suštini „čista materija” kao
glina, teško je zamisliti da se takvo inertno testo
kreće i obikuje. Energija, forma i inteligencija
moraju, dakle, da dodu na svet spolja. Grudva
mora da se razlista. Svet je, dakle, zamišljen
kao rukotvorina, kao tegla, statua, sto ili zvono,
a ako je rukotvorina, mora da ga je neko napravio, a neko takođe mora da je odgovoran i
za prvobitni materijal. Mora da je 1 on „napravljer>”. U Knjizi postanja prvobitna materija ,,bezoblična i prazna” simbolizovana je kao voda,
a pošto se voda ne talasa bez vetra, ništa ne
može da se dogodi sve dok duh božji ne pređe
po njenoj površini. Formiranje i kretanje materije
se, dakle, pripisuje inteligentom duhu, svesnoj
sili ili đhergiji, koja informiše materiju, na os73

KNJGA O TABUU KOJI NAS

novu čega njeni delovi dolaze i odlaze, žive i
umiru.
Međutim, u svetu onakvom kako ga mi poznajemo, mnoge stvari su očigledno pogrešne,
a mi oklevamo da ih pripišemo zadivljujućem
umu koji je bio u stanju da napravi ovaj svet
u početku. Grozimo se da poverujemo da okrutnost, bol i zloba dolaze pravo iz korena i
osnove bića i usrdno se nadamo da je barem
bog savršenstvo svega što mi zamišljamo kao
mudrost i pravdu. (Ovde ne moramo da ulazimo
u čuveni i nereševi problem zla, koji ovaj model
univerzuma stvara, osim da napomenemo da je
on rezultat tog modela.) Narodi koji su razvili
taj mit bili su pod vlašću vladara ili kraljeva, a
takvi superkraljevi kakvi su bili egipatski, persijski i haldejski monarsi bili su uzor predstave
boga kao monarha univerzuma, savršenog u mudrosti i pravdi, ljubavi i milosti, ali ipak strogog
i punog zahteva. Naravno, ne govorim o bogu
najsuptilnijih jevrejskih, hrišćanskih i islamskih
teologa, već o populamoj predstavi, a živa slika
ima veći uticaj na zdrav razum nego suptilni
pojmovi.
Predstava boga kao ličnog bića, nekako ,,izvan” ili drugačijeg nego što je svet, zaslužna je
za naš osećaj da se život zasniva na inteligenciji,
da su prirodni zakoni svuda dosledni jer potiču
od jednog vladara, i da možemo pustiti mašti
na volju do kraja u zamišljanju uzvišenih kvaliteta tog vrhovnog i savršenog bića. Ta predstava je takođe svakome dala osećanje važnosti

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

i smisla. Jer, taj bog je direktno svestan svakog
najsitnijeg delića prašine i vibracije energije, jer
božja svest o njemu omogućuje njegovo postojanje. Ta svest je takođe ljubav i bog ima u
vidu večni život čistog blaženstva, tjarem za anđele i ljude, koji treba da počne posle smrti.
Naravno, postoje uslovi vezani za tu nagradu,
a oni koji namemo i nemilosrdno poriču i ne
pokoravaju se božjoj volji, moraju da provedu
večnost u agonijama koje su po intenzitetu ravne
blaženstvu dobrih i vemih podanika.
Problem s ovakvom predstavom o bogu jeste
što je on u njoj previše dobar. Deci koja rade
u školskim klupama gotovo uvek smeta, čak i
kad ljubazan i uvažen nastavnik nadgleda njihov
rad, stojeći im iznad glave. Koliko tek dekoncentriše saznanje da je svaki pojedinačni čin,
misao ili osećanje pod nadzorom učitelja svih
učitelja, da nigde na zemlji ili u raju ne postoji
mesto gd§ se možete sakriti od oka koje vidi
sve i sudi o svemu.
Mnogi Ijudi su odahnuli kad su zapadni mir
slioci počeli da preispituju tu sliku i da tvrde
kako hipoteza o bogu ne pomaže u opisivanju
ili predviđanju toka prirode. Ako je sve, rekli
su oni, božja tvorevina i delo, ta izjava ne sadrži
više logike od one: ,,sve je gore.” Ali, kao što
se to često događa, kad se jedan tiranin obori
s prestola, 'umesto njega dode još gori. I bez
Grnčara, mit o polupanom loncu je ostao. 'Syet
se još shvata kao rukotvorina, ali prema modelu
automatske mašine. Prirodni zakoni su još tu,

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

ali zakonodavca nema. Prema ateistima, gospod
je napravio mašinu i pokrenuo je, ali je onda
otišao da spava ili na odmor. No, prema ateistima, naturalistima i agnosticima, svet je potpuno
automatski. Svet je konstruisao sebe samog, mada ne namemo. Materija bi trebalo da se sastoji
od atoma, kao minijaturnih bilijarskih loptica,
tako malih da se ne mogu dalje deliti ili analizirati. Pustite te atome da krivudaju okolo u
raznim permutacijama i kombinacijama neograničeno dugo, i jednom, u faktički beskonačnom
vremenu, oni će se složiti u raspored kakav mi
danas imamo u obliku sveta. Stara priča o majmunima i pisaćim mašinama.
U tom potpuno automatskom modelu univerzuma, oblik i tvar su preživeli kao energija
i materija. Ljudska bića, uključujući um i telo,
bila su delovi sistema i tako imaju inteligenciju
i osećanja kao posledice istih neprestanih obrtanja atoma. Problem s majmunima i pisaćim
mašinama je u tome što, kad napokon uspeju
da otkucaju Enciklopediju Britaniku, u bilo kom
trenutku mogu ponovo početi da pišu besmislice. Zato, ako ljudska bića žele da zadrže svoj
slučajno postignut srećan status i red, moraju iz
sve snage da se trude da savladaju nasumične
procese u prirodi. U tom mitu se čvrsto naglašava da je materija gruba a energija slepa, da
je čitava priroda van Ijudske kože (i kože nekih
životinja) krajnje glup i nesenzitivan mehanizam.
Oni koji su nastavili da veruju u postojanje ,,nekog tamo gore, koji brine”, bili su ismevani kao
76

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

praznoglavi zanesenjaci, jadni slabići nesposobni
da se suoče s čovekovim sumornim položajem
u bezdušnom univerzumu, u kojem je opstanak
isključiva privilegija žilavih.
Ako je previše inteligentni bog predstavljao
problem, olakšanje što smo ga se otarasili nije
dugo trajalo. Zamenjen je kosmičkim idiotom
i ljudi su počeli da se osećaju više no ikad
otuđeni od univerzuma. Takva situacija je sapio pojačala iluziju o usamljenosti i izdvojenosti ega (sada „mentalnog mehanizma”) i Ijudi
koji su sebe zvali prirodnjacima započeli su
najveći rat protiv prirode koji je ikad vođen.
Svejedno u kom obliku, mit o potpuno automatskom modelu postao je krajnje uverljiv i u
nekim naučnim i akademskim disciplinama on
je najsvetija dogma, kao bilo koja teološka doktrina u prošlosti - uprkos suprotnim trendovima
u fizici i biologiji. Jer, postoje različite mode u
mitovima, a Zapadu, koji je osvajao svet u 19.
veku, bila je potrebna životna filozofija u kojoj
je real-politik - pobeda žilavih koji se suočavaju
s tmurnim činjenicama - vodeći princip. Dakle,
što su tmurnije činjenice s kojima se suočavamo,
to izgledamo žilaviji. Tako smo se urotili jedni
protiv drugih da potpuno automatski model univerzuma učinimo što tmumijim.
On, međutim, ostaje mit, sa svim pozitivnim
i negativnim osobinama mita, kao slika koja služi za osmišljavanje sveta. Sumnjam da bi postojanje zapadne nauke i tehnologije bilo moguće
da nismo pokušali da shvatimo prirodu po uzoru
77

KNJIGA O TABUU KOB NAS

na mehaničke modele. Prema Džozefu Nidamu
(Needham), Kinezi - uprkos njihovoj sofisticiranosti - malo su napredovali u nauci zato što
im nije palo na pamet da misle o prirodi kao
o mehanizmu „sastavljenom” ođ posebnih delova koji se „pokoravaju” logičkim zakonima. Njihov pogled na univerzum bio je organski, a ne
bilijar u kojem se kugle sudaraju u serijama uzroka i posledica. Ono što su nama bili uzrok i
posledica, njima su bili „korelativi” - događaji
koji se javljaju zajedno, kao prednja i zadnja
strana. „Delovi” njihovog univerzuma nisu bili
razdvojivi, več isprepleteni, kao čin prodaje s
činom kupovine1.
„Napravljeni” univerzum, prema modelu polupanih lonaca ili potpuno automatskom, sastoji
se od delova, a delovi su osnovna stvamost
prirode. Prirodu, dakle, treba shvatiti pomoću
mikroskopije i analize kako bi se otkrilo koji
su ti delovi i kako su sklopljeni. To je bilo
1 ,Do sredine 17. veka kineske i evropske naučne
teorije bile su na istom nivou, a tek posle toga je evropska
misao počela da napreduje velikom' brzinom. Međutim, mada je marširao pod zastavom kartezijansko-njutnovskog mehanizma, takav pogled na svet nije stalno mogao da zadovoljava potrebe nauke - došlo je vreme kad je postalo
nužno smatrati fiziku naukom manjih organizama, a biologiju naukom većih organizama. Kada je to vreme došlo,
Evropa (ili, tada već, svet) mogla je da uspostavi način
mišljenja koji je bio vrlo star, vrlo mudar i uopšte nekarukterističan za Evropu.” (Needham, Science and Civilisation in China (Nauka i civilizacija u Kini) Cambridge University Press, 1956, tom II, str. 303).
78

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

mišljenje nominalističkih filozofa kasnog srednjeg veka, koji su se žestoko suprotstavljali
takozvanim realistima, koji su držali da su entiteti kao što su čovečanstvo ili ljudska priroda
prave „supstancije”, koje su suština „akcidencija”
poput razdvajanja muškaraca i žena. Tako bi
svaki pojedinac bio primer ili slučaj ljudske ,,supstancije”, mada ta reč u ondašnjoj upotrebi nije
značila materiju ili tvar, već vrstu suštine koja
„stoji” ( stantia), „ispod” (sub) svoje konkretne
manifestacije. Nominalisti su smatrali da je to
glupost. Za njih je čovečanstvo bilo samo zbir
svih pojedinaca. Čovečanstvo nije supstancija,
već jednostavno ime za vrstu stvorenja; ono nije
stvarno, samo je nominalno.
Kao što znamo, nominalizam je postao dominantan stav zapadne misli, naročito filozofije
nauke. U 18. veku Ruso je otišao tako daleko
da je postavio teoriju da su društvo i država u
početku stvoreni ugovorom između pojedinaca.
Dmštvo je bilo udruženje, kao Rotari klub, kojem su se pojedinci u neko doba pridružili i
tako napustili provobitnu nezavisnost. Sa stanovišta moderne sociologije, medutim, osećamo da
je čovek nužno društvena pojava, ako ni zbog
čega drugog, onda zato što nijedan pojedinac
ne može da nastane bez oca i majke - a to je
već društvo. Sve donedavno, preovlađujuće mišljenje u zapadnoj nauci bilo je da su životinje,
biljke, stene i gasovi „sastavljeni” od jedinica
kao što su molekuli, ćelije, atomi i druge čestice,
na isti način kao što je kuća sagrađena od cigala.
79

KNHGA O TABUU KOJ NAS

Dosledan nominalista bi, međutim, na kraju
dospeo u poziciju da tvrdi kako ljudsko telo ne
postoji: postoje samo posebni molekuli od kojih
je ono sastavljeno, ili samo posebni atomi - da
ne spominjemo elektrone, protone, neutrone i
tako dalje. Očigledno je da ove čestice same
po sebi ne čine ljudsko telo. Celina je veća od
zbira delova, ako ni zbog čega drugog, onda
zbog toga što naučni opis tela mora da uzme
u obzir red ili sistem po kojem su čestice poređane i šta one rade.
„Čovek iza mikroskopa

ima sledeći savet za tebe:
Umesto da pitaš šta to jeste,
samo pitaj ’šta radi’ ”

>

No, čak ni to nije dovoljno. Treba takođe
da pitamo: ,,U kakvoj okolini ono to radi?” Ako
opis Ijudskog tela mora da uključi opis onoga
što ono i svi njegovi „delovi” rade - u odnosu
na njegovo ponašanje - to ponašanje će biti
jedne vrste na otvorenom prostoru, ali sasvim
druge u vakuumu, u peći ili pod vodom. Krv
u epruveti nije isto što i krv u venama, jer se
ne ponaša na isti način. Njeno ponašanje se
promenilo, jer se njena okolina ili kontekst promenila, kao što se značenje jedne iste reči može
menjati u zavisnosti od vrste rečenice u kojoj
je upotrebljena. Ogromna je razlika između luka
kojim gađam i luka Trijumfalne kapije.
Nije, dakle, dovoljno opisati, definisati ili pokušati da se stvari ili događaji razumeju samo
80

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

analizom, rastavljanjem na delove da bismo videli „kako su napravljeni”. To nam mnogo govori, ali verovanto manje od pola priče. Danas
su naučinici sve više svesni da to što stvari jesu
i to što rade zavisi od toga gde i kada rade.
Ako, dakle, definicija neke stvari ili događaja
mora da obuhvati definiciju njihove okoline, uviđamo da bilo koja data stvar ide sa datom okolinom tako prisno i nerazdvojno, da je vrlo teško
povući čistu granicu između stvari i njene okoline.
Bilo je zrna istine u primitivnoj i nepouzdanoj nauci - astrologiji - kao što je bilo zma
istine u alhemiji, travarstvu i drugim primitivnim
naukama. Jer, kad astrolog nacrta sliku karaktera
ili duše neke osobe, on crta horoskop - odnosno vrlo grubu i nedovršenu sliku celog univerzuma, onako kako je stajao u trenutku rođenja
te osobe. To je istovremeno živ način da se
kaže da je vaša duša, ili pre vaše suštinsko ja,
ceo kosmos onako kako je u centru određenog
vremena, mesta i aktivnosti zvane Džon Dau.
Tako duša nije u telu, već je telo u duši, a duša
je čitava mreža odnosa i procesa koji čine vašu
okolinu i bez koje ste ništa. Naučna astrologija,
ako bi ikad mogla da se uspostavi, morala bi
da bude detaljan opis totalne okoline pojedinca
- društvene, biološke, botaničke, meteorološke
i astronomske - u svakom trenutku njegovog
života.
No, kako stvari stoje, mi definišemo (i tako
i osećamo) pojedinca u svetlu našeg suženog

KNJGA O TABUU KOJI NAS

„reflektora” - svesti, koji u velikoj meri ignoriše
polje ili okolinu u kojoj se nalazi. „Individualac”
je latinski oblik za grčku reč „atom” - ono što
se ne može seći ili deliti na posebne delove.
Ne možemo nekoj osobi da odsečemo glavu ili
da joj uklonimo srce, a da je ne ubijemo. No,
isto tako je možemo ubiti ako je odvojimo iz
njene odgovarajuće okoline. Iz ovoga proizlazi
da je jedini pravi atom univerzum - taj totalni
sistem međuzavisnih „stvari - događaja” , koji
se samo imenom mogu izdvojiti. Jer, ljudski organizam nije napravljen kao automobil. Ne nastaje sklapanjem delova, zavrtanjem glave na vrat,
vezivanjem mozga za pluća žicama ili lemljenjem
vena za srce. Glava, vrat, srce, pluća, mozak,
vene, mišići i žlezde su posebna imena, ali ne
i posebni događaji, a ti događaji nastaju simultano i međuzavisno. Upravo na isti način pojedinac je odvojen od svoje univerzalne okoline
samo imenom. Ako ovo ne shvatate, prevarilo
vas je vaše ime. Ako mešate imena s prirodom,
vi verujete da zato što imate posebno ime, jeste
posebno biće. To je - prilično bukvalno - kao
kad vas začara čarobna reč.
Nije, naravno, samo prosta činjenica da ste
imenovani zaslužna za obmanu o „pravoj osobi”;
ona uključuje i sve što tu spada. Dete je prevareno osećanjem ega zbog stavova, reči i delovanja društva koje ga okružuje - njegovih roditelja, rođaka, učitelja i, pre svega, njegovih
vršnjaka koje su na sličan način prevarili. Drugi
nas uče ko smo mi. Njihovi stavovi prema nama
82

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

su ogledalo u kojem učimo da vidimo sami sebe,
ali to ogledalo je krivo. M smo, možda, tek
nejasno svesni ogromne moći naše društvene
okoline. Retko uviđamo, na primer, da naše najintimnije misli i emocije zapravo nisu naše. Jer,
mislimo u formi jezika i slika koje nismo mi
izmislili, već nam ih je dalo naše društvo. Imitiramo emocionalne reakcije roditelja, učeći od
njih da izmet treba da ima odvratan miris, a da
povraćanje treba da bude neprijatan osećaj.
Strah od smrti se takođe uči od njihove strepnje
od bolesti i njihovih stavova prema sahranama
i leševima. Naša društvena okolina ima tu moć
samo zato što ne postojimo odvojeno od društva. Društvo je naš produženi um i telo.
Samo društvo, međutim, od kojeg se pojedinac ne može odvojiti, koristi ovu svoju neodoljivu snagu da ubedi pojedinca da je zaista
odvojen! Društvo, onako kako ga mi danas poznajemo, dakle, igra igru sa pravilima koja protivreče sama sebi. Upravo zato što ne postojimo
van zajednice, zajednica je u stanju da nas ubedi
da postojimo - da je svako od nas nezavisan
izvor akcije sa sopstvenim umom. Što uspešnije
zajednica ugradi taj osećaj, to je teže naterati
pojedinca da sarađuje, a posledica je da su deca
odgajana u takvoj okolini gotovo u stalnoj konfuziji.
Ovakvo stanje stvari je tehnički poznato kao
„dvostruka vezanost.” Osoba je dvostruko vezana naredbom ili zahtevom koji sadrži skrivenu
kontradikciju. „Nemoj se osećati neprijatno kad
83

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

te Ijudi posmatraju!” „Pokušaj da se opustiš.” Ili
čuveno tužiočevo pitanje čoveku optuženom za
okrutnost prema svojoj ženi: „Da li ste sad prestali da tučete ženu? Odgovorite sa da ili ne.”
To je situacija u kojoj ste prokleti ako uradite
nešto kao i ako to ne uradite, koja stalno nastaje
u ljudskim (a naročito porodičnim) vezama. Žena se žali svom mužu: ,,Da li si svestan da me,
otkako smo se venčali pre dve godine, nijednom
nisi odveo u bioskop? Nije bilo tako kad si mi
se udvarao. Mislim da počinješ da me uzimaš
zdravo za gotovo.” Onda muž, kajući se, kad
se vratio sa posla sledećeg dana, predloži: „Draga, šta misliš da odemo u bioskop posle večere?”
A ona odgovara: ,,Ti mi to predlažeš samo zato
što sam se bunila.”
Društvo, u svom sadašnjem obliku, ovim trikom je nasamarilo svako dete od najranijeg detinjstva. Dete se prvo nauči da je odgovomo,
da slobodno radi, da su poreklo misli i delovanja
nezavisni - neka vrsta minijatumog prauzroka
i prihvata tu varku upravo zato što nije istinita.
Ono ne može da je ne prihvati, kao što ne
može da ne prihvati članstvo u zajednici u kojoj
je rođeno. Ono nema načina da odoli ovoj društvenoj indoktrinaciji, koja je stalno forsirana nagradama i kaznama. Ugrađena je u osnovnu
struktum jezika koji dete uči. Utrljava mu se
pod kožu primedbama kao što su: ,,Ne liči na
tebe da radiš tako nešto.” Ili: „Nemoj da imitiraš
druge, budi ono što jesi!” Ili, kad neko dete
imitira manire nekog drugog deteta kojem se

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

divi: „Džoni, to nisi ti. To je Piter!” - nedužna
žrtva indoktrinacije ne može da razume paradoks. Govori mu se da mora da bude slobodan.
Neodoljiv pritisak se obara na njega kako bi
poverovao da takav pritisak ne postoji. Zajednica čiji je on nužno zavisan član, definiše ga
kao nezavisnog člana.
Drugo, naređuje mu se potom, kao slobodnoml vršiocu radnje, da čini stvari koje će biti
prihvatljive samo ako su voljno učinjene! „Zaista
bi trebalo da nas voliš”, kažu roditelji, tetke,
ujaci, braća i sestre. „Sva dobra deca vole svoju
porodicu i čine joj usluge, čak i kad se to od
njih ne traži.” Dmgim rečima: „Zahtevamo da
nas voliš zato što ti to hoćeš, a ne zato što
kažemo da bi to trebalo da činiš.” Za deo ove
gluposti zaslužna je činjenica da mešamo dva
značenja glagola „morati” - jedno, koje izražava
uslov („Da biste bili ljudsko biće, morate imati
glavu”) sa drugim, koje izražava naredbu (,,Moraš skloniti igračke”). Niko se ne tmdi da ima
glavu, ali roditelji insistiraju da zdravo dete ,,mora” redovno da prazni creva ili mora da pokuša
da spava ili mora da se tmdi da bude pažljivo
- kao da se ti ciljevi postižu jednostavno naporom mišića.
Deca nisu u poziciji da shvate kontradikcije
u tim zahtevima, a čak i ako bi neki vunderkind
ukazao na njih, odmah bi mu se kratko reklo
da ,,ne odgovara” i da nema poštovanja za „bolje
i starije od sebe”. Umesto da svojoj deci damo
jasna i eksplicitna objašnjenja o pravilima igre
85

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

u zajednici, mi ih beznadežno zbunjujemo, jer
su i nas - kao odrasle - jednom tako zbunili
i, pošto smo i dalje u tom stanju, ne razumemo
igru koju igramo.
Igra dvostruke vezanosti je igra sa pravilima
koja protivreče sama sebi, igra osuđena na večnu samofrustraciju - kao kad pokušavate da izumete perpetuum mobile pomoću Njutnove mehanike ili pokušavate da podelite bilo koji zadati
ugao na tri dela pomoću lenjira i kompasa. Društvena igra dvostruke vezanosti se može izraziti
na nekoliko načina:
Prvo pravilo te igre je da ona uopšte nije
igra.
Svi moraju da igraju.
Moraš nas voleti!
Moraš nastaviti da živiš!
Budi ono što jesi, ali igraj doslednu i prihvatljivu ulogu!
Kontroliši se i budi prirodan!
Pokušaj da budeš iskren!
U suštini, ta igra je zahtev za spontano ponašanje određene vrste. Živeti, voleti, biti prirodan ili iskren - sve su to spontani oblici ponašanja: dešavaju se „sami od sebe” kao varenje
hrane ili rast kose. Čim se forsiraju, poprimaju
tu neprirodnu, veštačku i folirantsku osobinu
koju svako prezire - slabu i bezmirisnu kao
veštačko cveće i bezukusnu kao veštačko voće.
Život i ljubav rađaju trud, ali trud neće roditi
njih. Vera - u život, u druge ljude i u sebe
86

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

samog - stav je kojim se dopušta spontanom
da bude spontano, na sopstveni način i u sopstveno vreme. Ovo je naravno rizično, jer život
i drugi ljudi ne reaguju uvek na veru onako
kako bismo mi to želeli. Vera je uvek kocka
jer je i sam život kockarska igra uz ogromne
uloge. Izuzeti kocku iz igre i pokušati da pobedu učinite izvesnom kao smrt, znači dostići
izvesnost koja je zaista mrtva. Alternativa zajednici zasnovanoj na uzajamnom poverenju je
totalitarna policijska država, zajednica u kojoj je
spontanost faktički zabranjena.
Indijska rasprava o veštini vladanja, Artašastra, navodi pravila politike za apsolutnog tiranina opisujući organizaciju njegove palate, njegov dvor i njegovu državu tako da u poređenju
sa tim Makijeveli izgleda kao liberal. Prvo pravilo je da ne sme nikome da veruje i da mora
da bude bez ijednog bliskog prijatelja. Uz to,
on mora da organizuje svoju vladu kao seriju
koncentričnih krugova sastavljenih od raznih ministara, generala, oficira, sekretara i slugu koji
izvršavaju njegove naredbe tako da svaki krug
čini sistem ranga koji vodi do samog kralja kao
centra - kao pauka u mreži. Počinjući od kruga
koji neposredno okružuje kralja, krugovi se naizmenično moraju sastojati od njegovih prirodnih
neprijatelja i njegovih prirodnih prijatelja. Pošto
će upravo prinčevi najvišeg ranga kovati zaveru
da oduzmu kralju vlast, oni se moraju okružiti
i kontrolisati pomoću kruga ministara željnih da
steknu kraljevu milost - i ta hijerarhija uzajamno

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

nepoverljivih krugova se mora nastaviti skroz
đo ivice paukove mreže. Divide et impera - podeli pa vladaj.
U međuvremenu kralj ostaje u bezbeđnosti
svojih najintimnijih odaja, pod nadzorom stražara, na koje, opet, motre drugi stražari skriveni
u zidovima. Robovi probaju njegovu hranu zbog
opasnosti od trovanja, a on mora da spava ili
sa jednim otvorenim okom ili iza vrata čvrsto
zakijučanih iznutra. U slučaju ozbiljne revolucije,
mora postojati tajni, podzemni prolaz koji bi
mu omogućio bekstvo iz centra - prolaz koji
sadrži polugu koja će poljuljati kamen temeljac
zgrade i srušiti je na buntovni dvor. Artašastra
ne zaboravlja da opomene tiranina da nikada
ne može da pobedi. On se može uzdići do vrha
ambicijom ili pozivanjem na dužnost, ali što je
više apsolutistička njegova vlast, to je više omrznut
i postaje zarobljenik sopstvene klopke. Mreža
uhvati pauka. On ne može slobodno da šeta
ulicama i parkovima svoje prestonice ili da sedi
na usamljenoj plaži, slušajući talase i posmatrajući galebove. Porobljavanjem ostalih, on sam
postaje najmizerniji od svih robova.
Ništa ne propada kao uspeh - jer samonametnuti zadatak našeg društva i svih njegovih
članova je kontradikcija: da primoramo stvari da
se dešavaju, a da su one prihvatljive samo ako
se dešavaju bez prisile. To, dalje, proizlazi iz
defmicije čoveka kao nezavisnog vršioca radnje
- u univerzumu, ali ne delom njega - koji je
zajahao sa zadatakom da potčini svet svojoj volji.

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Nikakve propovedi i moraliziranja neće ukrotiti
tip čoveka ovako defmisanog jer, zbog hipnotičke halucinacije o sebi samom kao nečem odvojenom od sveta, on nije u stanju da uvidi da
je život sistem geološke i biološke kooperacije.
Naravno, sistem sadrži borbe: ptice protiv glista,
puževi protiv zelene salate i paukovi protiv muva. Ali te borbe su ograničene, u smislu da su
kontrolisane, da nijedna vrsta nije stalni pobednik. Samo čovek pokušava da eleminiše svoje
prirodne neprijatelje u ubeđenju da on jeste, ili
bi trebalo da bude, najviša vrsta. Kao što gajimo
povrće, stoku i piliće radi ishrane, shvatajući da
nam život zavisi od tih stvorenja, tako bi trebalo
i da shvatimo da su neprijateljska stvorenja koja
vrebaju čoveka - insekti, bakterije i razne gljive
- u stvari, neprijatelji/prijatelji.
Hostesa u jednom njujorškom hotelu u kojem je odseo neki pakistanski državnik započela
je razgovor o hitnoj potrebi za kontrolom rađanja u Aziji i o tome šta se u tom pogledu čini
u Pakistanu. Ostala je bez teksta kad joj je gost
rekao da je čitava propaganda o kontroli rađanja
samo pokušaj belog čoveka da zadrži nadmoć
nad ostalim rasama. Rekao sam joj da je trebalo
da odgovori: ,,Ne, nikako. Mi samo hoćemo da
vam pomognemo da potkrešete svoje lepe voćke”.
Jer, neprijatelji/prijatelji čoveka paze na njegovo potkresivanje. Sprečavaju ga da uništi samog sebe preteranom plodnošću, tako da osoba
koja umre od malarije ili od tuberkuloze uživa
89

KNIGA O TABUU KOJ NAS

istu čast kao neko ko je poginuo u bici za svoju
zemlju. On je napravio prostor za nas ostale, a
bakteriji koja ga je ubila treba viteški otpozdraviti kao časnom neprijatelju. Nije stvar u tome
da treba smesta da odbacimo penicilin i di-di-ti:
treba da se borimo da kontrolišemo neprijatelja,
a ne da ga eliminišemo. Moramo naučiti da se
uključimo u krug kooperacije i konflikta, simbioze i lovljenja, koji čini prirodnu ravnotežu,
jer vrsta koja stalno pobeđuje uništava ne samo
sebe, već sav život u svojoj okolini.
Očigledni prigovor argumehtu protiv „istrebljivanja” takvih prirodnih neprijatelja čoveka
kao što su rak ili komarci jeste naše saosećanje
sa ljudima koji im podlegnu. Lepo je rezonovati,
apstraktno, da ljudsko stanovništvo treba da se
potkreše, ali kad bolest stavi svoj prst na mene,
ja trčim kod lekara. Kakav bi bio uspeh pozivanja „dobrovoljaca za potkresivanje”? U zapadnoj civilizaciji mi ne ostavljamo bolešljive bebe,
ne ubijamo ludake, ne dopuštamo da gladni umru od gladi i ne ostavljamo bolesne da umru
na ulici. (Bar ne u boljim trenucima.) Jer, najsvetiji ideal naše kulture je pravo svakog pojedinca na pravdu, zdravlje i bogatstvo, ili „život,
slobodu i težnju ka postizanju sreće”. Izjaviti da
je lični ego halucinacija čini se kao napad na
ovu najsvetiju vrednost, bez koje bi se civilizovani ljudi vratili na nivo robova ili mrava, organizovane mase u kojoj je svaka jedinka potrošna roba.
90

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Za vreme Drugog svetskog rata jedan moj
prijatelj je avionom prevozio kineske radnike
preko Hrbata da rade na južnom kraju burmanskog puta. Taj dugi let bio je, naravno, idealan
za kockanje, ali pošto nikad nisu imali dovoljno
novca da igru učine zanimljivom, ulog je bio
da konačni gubitnik iskoči iz aviona. Bez padobrana. Naša prirodna reakcija je da takve osobe nisu u potpunosti ljudi. Kao porodice i sluge
drevnih kraljeva koje su žive sahranjivali s njihovim preminulim gospodarom, oni su, po sugestiji Tomasa Mana, lica bez zadnjeg dela glave
- obične maske, obične uloge bez dalje upotrebe ili značenja; pčele bez matice. Kakve god
zločine da su Britanci vršili u Indiji, njihova hrišćanska savest se gnušala običaja sati, kojim se
zahteva da udovica izvrši samoubistvo na sahrani svog muža. Pravi civilizovani ljudi, po našem
osećaju, nisu tek lica na nebu, već cele glave
koje sadrže i duše, od kojih je svaka beskrajno
vredna u božjim očima.
Na jednom kraju, dakle, imamo svetog pojedinca - jedinstveni lični ego, posebnog spram
prirode i boga - koga kao takvog definiše društvo koje mu, gotovo u istom dahu, zapoveda
da bude slobodan i zapoveda da se prilagodi.
Na drugom kraju je radnik, zubac u industrijsko-kolektivističkoj mašini ili obična „radna snaga” (kako se često zovu fabrički radnici). Ako
verujemo da je lični ego prirodan dar svih ljudi,
za razliku od društvene konvencije, onda je sudbina radnika zaista sumoma - na njega gledamo
91

KNHGA O TABUU KOJ NAS

kao na potlačenu i frustriranu osobu, mada ga
njegovo sopstveno društvo nije tako definisalo.
Postoji, medutim i treća mogućnost. Pojedinac se može shvatiti ne kao izolovana psoba i
ne kao upotrebljiva humanoidna radna(mašina.
Umesto toga, može se shvatiti kao fokusna tačka
u kojoj ceo univerzum izražava sebe - kao inkarnacija JA ili božanstva, ili kako god izaberete
da zovete TO. Taj pogled zadržava i zaista proširuje naše shvatanje da je pojedinac na neki
način svetinja. Istovremeno, on razbija paradoks
o ličnom egu, koji znači postizanje „dragocenog
stanja” u kojem ste jedinstvena osoba po cenu
neprekidne strepnje za sopstveni opstanak. Halucinacija o odvojenosti sprečava vas da vidite
kako negovati ego znači negovati patnju. Mi ne
shvatamo da je naša takozvana ljubav i briga
za pojedinca jednostavno drugo lice našeg sopstvenog straha od smrti ili odbačenosti. U svom
preteranom vrednovanju posebnog identiteta,
ego seče granu na kojoj sedi, a onda naglo
počinje da strahuje od pada!
Štaviše, neka bude jasno da fikcija o egu ni
na koji način nije suštinska za pojedinca, za
totalni ljudski organizam u ispunjavanju i izražavanju njegove individualnosti. Jer, svaki pojedinac je jedinstveno ispoljavanje celine, kao što
je svaka grana poseban produžetak drveta. Da
bi se individualnost ispoljila, svaka grana mora
imati senzitivnu vezu sa drvetom, upravo kao
što naši prsti, koji se kreću nezavisno, svaki za
sebe, moraju da imaju senzitivnu vezu sa celim
92

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

telom. Nije suvišno, međutim, stalno ponavljati
da razlikovanje ne znači odvojenost. Glava i stopala su različiti, ali nisu odvojeni i, mada čovek
nije povezan s univerzumom potpuno istom fizičkom vezom kao grane za drvo i stopala za
glavu, on je ipak povezan - fizičkim vezama
fascinantne kompleksnosti. Smrt pojedinca nije
prekid veze, već jednostavno povlačenje. Leš je
kao otisak stopala ili eho - nestajući trag nečega
što je ja prestalo da čini.
Ako je, đakle, razlikovanje među pojedincima od velike vrednosti, po principu da je raznovrsnost začin života, ta vrednost se neće uvećati samokontradiktomom definicijom o individualnosti. Naše društvo, odnosno mi sami, svi
mi - definiše pojedinca dvostrukim vezivanjem,
naredujući mu da bude slobodan i odvojen od
sveta, što on nije, jer naredba inače ne bi delovala. Pod trenutnim uslovima ona deluje samo
u smislu usađivanja iluzije o odvojenosti, kao
što naredbe hipnotizera mogu da stvore iluzije.
Tako nasamaren pojedinac, umesto da ispunjava svoju jedinstvenu funkciju u svetu - iscrpljen je i frustriran u naporima da postigne samokontradiktorne ciljeve. Pošto je sada uveliko
deflnisan kao posebna osoba uvhaćena u bezumnom i tuđem univerzumu, njegov glavni zadatak je da nadmudri univerzum i savlada prirodu. To je očito apsurdno, a pošto zadatak
nikada nije obavljen, pojedinca uče da živi i
radi za neku budućnost u kojoj će se nemoguće
najzad desiti, ako ne njemu, onda bar njegovoj
93

KNBGA O TABUU KOJ NAS

deci. Tako uzgajamo tip ljudskog bića koje nije
u stanju da živi u sadašnjosti - odnosno da
zapravo živi.
Jer, ako neko ne ume u potpunosti da živi
u sadašnjosti, budućnost je obmana. Nema svrhe
praviti planove za budućnost u kojoj nikada nećete moći da uživate. Kada vam planovi sazru,
još ćete živeti za neku drugu budućnost. Nikad,
nikad nećete moći da se zavalite sa potpunim
zadovoljstvom i kažete: „Sad sam stigao!” Čitavo
vaše vaspitanje vas je lišilo te sposobnosti, jer
vas je pripremalo za budućnost, umesto da vam
pokaže kako da budete živi sada.
Drugim rečima, vi ste hipnotisani ili uslovljeni obrazovnim sistemom, organizovanim u stepenima Oi koracima, koji vas, navodno, vode
do nekog krajnjeg uspeha. Prvo jaslice ili zabavište, a onda razredi osnovne škole, koji vas
pripremaju za veliki trenutak srednje škole! Ali
onda slede još novi stepeni, sve više, do željenog cilja - univerziteta. Tu, ako ste pametni,
možete neograničeno ostati, tako što ćete upisati
postdiplomske studije i postati večni student. S
druge strane ste vođeni, korak po korak, ka
velikom spoljašnjem svetu osnivanja porodice,
biznisa i profesije. Dan kad diplomirate, međutim, samo je privremeno ispunjenje želja, jer sa
vašim prvim sastankom u vezi sa prodajnom
promocijom, vi se vraćate u isti stari sistem od vas će se očekivati da postignete određenu
kvotu (a ako u tome uspete, zadaće vam još
višu kvotu) i tako ćete napredovati do šefa pro94

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

daje, potpredsednika i, najzad, predsednika sopstvenog šoua (kada budete imali otprilike 40-45
godina). U međuvremenu, ljudi iz osiguravajućih
i investicionih kompanija se trude da vas zainteresuju za svoje planove za penzionisanje - taj
krajnji cilj da se zavalite i uživate u plodovima
svoga rada. No, kad taj dan dođe, vaše strepnje
i naprezanja će vas ostaviti sa slabim srcem,
lažnim zubima, problemima sa prostatom, seksualnom impotencijom, mutnim vidom i lošom
probavom.
Sve to je moglo biti sjajno da ste, na svakom
stepenu, mogli da ga igrate kao igru, da vam
se vaš posao učini fascinirajućim kao poker, šah
ili pecanje. Ali, za većinu nas dan je podeljen
na vreme za rad i vreme za igru, a rad se u
velikoj meri sastoji od stvari za koje nas drugi
plaćaju, jer su nepodnošljivo nezanimljive. Mi,
dakle, ne radimo radi posia već radi novca - a
novac bi trebalo da nam obezbedi to što zaista
želimo u časovima igre i dokolice. U Sjedinjenim
Državama čak i siromašni imaju mnogo novca
u poređenju sa milionima jadnih, mršavih ljudi
u Indiji, Africi i Kini, dok se naša srednja i viša
klasa (ili da kažemo „grupa sa dohotkom”) bogate kao prinčevi. U velikoj većini, međutim,
ovi ljudi imaju veoma malo ukusa za zadovoljstvo. Sam novac ne može da kupi zadovoljstvo,
mada može da pomogne, jer uživanje je umetnost i veština za koju mi imamo malo talenta
ili energije.
95

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

Ja živim u blizini luke prenatrpane jahtama
i luksuznim brodovima za krstarenje koji se retko koriste, jer veština plovidbe je teška umetnost, mada vredna, a vlasnici tih brodova nemaju vremena da se bave njome. Kupili su brodove ili kao statusne simbole ili kao igračke,
no pošto su otkrili da oni nisu igračke (kao što
je reklamirano), izgubili su interesovanje. Isto
važi za čitavo zapanjujuće obilje robe za uživanje koju možemo da kupimo. Postoje mnogobrojne vrste hrane, ali mali broj ljudi ume da
kuva. Građevinski materijali obiluju količinom i
raznovrsnošću, ali većina kuća izgleda kao da
ih je napravio neko ko je čuo za kuću, ali je
nije video. Svila, lan, vuna i pamuk se mogu
nabaviti u izobilju boja i dezena, ali većina muškaraca se oblači kao studenti teologije ili pogrebnici, dok su žene robovi modne igre s osnovnim pravilom: ,Ja sam se prilagodila pre tebe.” Tržište slikara i vajara je življe no ikad u
istoriji, ali slike izgledaju kao da su napravljene
od izmeta ili ostataka plakata na oglasnoj tabli,
a skulpture kao raskomadane pisaće mašine ili
ugljenisane daske spaljenog poljskog klozeta2.
Ovo ne treba shvatiti kao odbacivanje „moderne
umetnosti” uopšte, već samo onoga njenog prilično dominantnog aspekta koji tvrdi da umetnik treba da prikazuje
svoje doba. A pošto je ovo doba đubrišta, oglasnih tabli
i skupih siromašnih četvrti, mnogi umetnici - inače bez
talenta - dolaze do slave „ukusnim” uokvirivanjem ili postavljanjem na postolje raznih objets trouves sa gradskog
đubrišta.
96

SPREČAVA DA SAZNAMO KO 3 4 0

Imamo bezbrojne gomile snimljene muzike iz
svakog doba i kulture i najsavršenije aparate
za slušanje te muzike. Ali, ko je zapravo sluša?
Možda nekoliko njih koji puše hašiš.
To je, možda, preterivanje u stilu Henrija
Milera (Miller). Sve više mi se, međutim, čini
da je reputacija koju imaju Amerikanci - da su
materijalisti - neosnovana, to jest ako je materijalista osoba koja uživa u fizičkom svetu i voli
materijalne stvari. U tom smislu mi smo čak
savršeni materijalisti kad je reč o konstrukciji
mlaznjaka, ali kad dekorišemo unutrašnjost tih
veličanstvenih monstruma radi komfora putnika,
stavljamo samo beskorisne drangulije. Lutkaste
devojke uskih kukova, na visokim potpeticama,
služe veštačke, podgrejane obroke. Naša zadovoljstva nisu materijalna zadovoljstva već simboli
zadovoljstva - privlačno upakovanog, ali manje
vrednog sadržaja.
Objašnjenje je jednostavno: većinu naših
proizvoda prave Ijudi koji ne uživaju u tom radu,
bilo da su vlasnici ili radnici. Njihov cilj u preduzeću nije proizvod već novac i zbog toga se
koriste svi mogući trikovi za smanjenje troškova
proizvodnje i da se bojenjem i pakovanjem obmane kupac da je proizvod napravljen dobro i
kako treba. Jedini izuzeci su oni proizvodi koji
jednostavno moraju biti odličnog kvaliteta iz razloga bezbednosti ili visoke prodajne cene avioni, kompjuteri, svemirske rakete, naučni instrumenti itd.
97

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

Ali čitava ta shema je začarani krug, jer kad
zaradite novac, šta ćete kupiti njime? Druge pretenciozne „varke” koje prave drugi proizvođači
pomahnitali za novcem. Mali broj pravih luksuznih proizvoda na tržištu su uvozni predmeti iz
„zaostalih” zemalja gde se seljaci i zanatlije još
ponose svojim radom. Na primer, država Oaksaka u Meksiku proizvodi jednu od najfinijih
vrsta ćebadi na svetu i američki kupci dugo
pokušavaju da ih uvezu u velikim količinama.
Međutim, ne postoji ta količina novca koja će
relativno malom broju tkača koji prave ćebad,
omogućiti da blagovremeno ispune porudžbinu.
Ako tkači žele više porudžbina, moraju početi
da varaju i da proizvode ćebad slabijeg kvaliteta.
Jedino rešenje bilo bi da se obuče stotine novih
tkača. Ali Oaksaka upravo dobija televiziju i već
neko vreme ima državni sistem obrazovanja, pa
koja će onda mlada, perspektivna osoba želeti
da traći svoje dane tkanjem ćebadi?
Pesnici i mudraci, zaista, već vekovima govore da je uspeh na ovom svetu taština. „Nada
ovog sveta koja je u Ijudskim srcima pretvara
se u pepeo” ili, da se izrazimo modemije, baš
kad nam je voda potekla na usta u želji za
najslađom poslasticom, ispostavilo se da se radi
o mešavini gipsa, papira i lepka. Bilo kojeg
ukusa. Pala mi je na um misao kako da tu masu
plasiram na tržište kao univerzalnu supstanciju,
prima materia, za pravljenje svega i svačega kuća, nameštaja, cveća, hleba (za to se već koristi), jabuka, čak i ljudi.
98

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Svet je, kažu, fatamograna. Sve se zauvek
raspada i nikako ne može da se popravi i, što
jače zgrabite to vazdušasto ništavilo, to se ono
brže raspadne u vašim mkama. Zapadna, tehnološka civilizacija je, zasad, čovekov najočajničkiji napor da pobedi igm - da razume, kontroliše i popravi lutajući plamen zvani život i
može biti da će njena snaga i veština još brže
razbiti njene snove. Ako to ne treba da se dogodi, tehnička moć mora biti u mkama nove
vrste čoveka.
U prošlosti je prizn^anje nestalnosti sveta
obično dovodilo do pi
;nja. S jedne strane,
askete, kaluđeri i pustii., su pokušavali da se
oslobode svojih želja i gledaju na svet sa dobroćudnom rezignacijom," ili da se povlače sve
dublje u dubine svesti da se sjedine s božanskim
bićem u njegovom nevidljivom stanju večnog
spokojstva. S druge strane, drugi su osećali da
je svet neka vrsta iskušavanja u kojem materijalna dobra treba da se koriste u duhu služenja,
kao pozajmice od svemogućega, i u kojem je
glavno nastojanje u životu ljubav i odanost bogu
i čoveku.
Obe ove pretpostavke, međutim, zasnovane
su na početnoj pretpostavci da je pojedinac zaseban ego, a pošto je ta pretpostavka delo dvostmke vezanosti, bilo koji zadatak koji se preduzme na toj osnovi - uključujući i religiju poraziće samog sebe. Upravo zato što je ego
obmana od samog početka, on može da reaguje
na život samo na veštački način. Jer svet je
99

KNJGA O TABUU KOJ NAS SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

fatamorgana koja večito izmiče i večito razočarava samo nekoga ko stoji van njega - kao da
je svet nešto drugo u odnosu na njega - a pokušava da ga uhvati. Bez rađanja i smrti i bez
stalne transmutacije svih oblika života, svet bi
bio statičan, bez ritma, bez plesa, mumificiran.
Medutim, moguć je i treći odgovor. Ne povlačenje, ne služenje na hipotezi o budućoj nagradi, već najpotpunija saradnja sa svetom kao
harmonijski sistem ograničenih konflikata - koji
se zasniva na uviđanju da je jedino pravo ja
ceo beskrajni proces. To saznanje je već u nama
u smislu da ga znaju naša tela, naše kosti i
čulni organi. Ne znamo ga samo u smislu da
je tanak zrak svesne pažnje naučen da ga ignoriše, i to tako dobro naučen da smo zaista
prave „obmane”.

Sada smo otkrili da su mnoge stvari, koje
smo ranije smatrali osnovnim realnostima prirode, zapravo društvene fikcije koje potiču od opšteprihvaćenih ili tradicionalnih načina razijiišljanja o svetu. Te fikcije uključuju sledeća shvatanja:
1. da je svet sačinjen od posebnih delova
ili stvari;
2. da su stvari različiti oblici neke osnovne
materije;
3. da su i individualni organizmi takve stvari
i da su naseljeni i delimično kontrolisani nezavisnim egom;
4. da su suprotni polovi u odnosima kao
što su svetlost/tama i čvrsto telo/prostor u stvarnom konfliktu koji za posledicu može imati trajnu pobedu jednog od polova;
101

KNHGA O TABUU KOJI NAS

5. da je smrt zlo i da život mora biti neprestani rat protiv nje i
6. da čovek, individualno i kolektivno, treba
da teži da bude vladajuća vrsta i da kontroliše
prirodu.
Fikcije su korisne ukoliko se prihvataju kao
fikcije. U tom slučaju one su jednostavno putevi
„kapiranja” sveta koje prihvatamo da sledimo
kako bismo zajednički delovali, kao što se slažemo oko inča i sata, brojeva i reči, matematičkih sistema i jezika. Ako se ne sporazumemo
oko mera za vreme i prostor, ne bih mogao da
se nađem sa vama na uglu 42. ulice i Pete
avenije u 15 sati, u nedelju 4. aprila.
Nevolje počinju kada se fikcije prihvate kao
činjenice. Tako je 1752. britanska vlada uvela
kalendarsku reformu kojom je odlučeno da 2.
septembar te godine postane 14. septembar; posledica te odluke bila je da su mnogi ljudi umislili da im je oduzeto jedanaest dana života i
odjurili su u Vestminster, vičući: „Vratite nam
naših jedanaest dana!” Takvo mešanje činjenice
i fikcije još otežava šire prihvatanje nepisanih
zakona, jezika, mera i drugih korisnih institucija
i poboljašvanje onih koje su već u upotrebi.
Ali, kao što smo videli, ozbiljnije nevolje nastaju kad pobrkamo sebe i svoje osnovne odnose
sa svetom fikcija (ili cifara, misli) koje se uzimaju
zdravo za gotovo, neproverene i često kontradiktome. Ovde, kao što smo takođe videli, glavni problem je kontradiktorna definicija samog
čoveka kao posebnog i nezavisnog bića u svetu,
102

SRREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

za razliku od posebnog delovanja sveta. Deo
našeg problema je što ovo dmgo shvatanje čoveka naizgled čini od njega marionetu, ali to je
zato što, pokušavajući da prihvatimo ili razumemo dmgo shvatanje, još se držimo prvoga. Reći
da je čovek delovanje sveta ne znači definisati
ga kao „stvar” koja je bespomoćna dok je potiskuju sve ostaie „stvari”. Treba da prevaziđemo
Njutnovo shvatanje sveta kao sistema bilijarskih
ktrgli u kojem svaku pojedinačnu pasivnu kuglu
guraju sve ostale! Podsetite se Aristotelove i Njutnove preokupacije kauzalnim determinizmom,
kojim su pokušavali da objasne kako jedna stvar
ili događaj utiče na dmgi, ali su zaboravljali pri
tome da je podela sveta na posebne stvari i
događaje fikcija. Reći da su izvesni događaji kauzalno povezani jeste samo nespretan način da
se kaže kako su oni karakteristike istog događaja, kao glava i rep mačke.
Bitno je ovu suštinsku činjenicu razumeti u
potpunosti: stvar po sebi (Kantova ding an sich),
bila to životinja, biljka ili mineral, nije samo
nesaznatljiva - ona ne postoji. To je važno, kako
za duševno zdravlje i mir, tako i iz najpraktičnijih razloga ekonomije, politike i tehnologije.
Naši praktični projekti stalno upadaju u kontradiktornosti, jer propuštamo da vidimo da pojedinci, nacije, životinje, insekti i biljke ne postoje u sebi ili po sebi. Ne znači to samo da
stvari postoje u međusobnim odnosima, već i
da to što nazivamo „stvarima” jesu obrisi jedinstvenog procesa. Svakako, taj proces ima jasne
103

KNJ[GA O TABUUKOH NAS

crte koje privlače našu pažnju, ali moramo imati
na umu da razlika ne znači odvajanje. Greben
talasa je možda oštar i jasan, ali on nužno ,,ide
sa” glatkom i manje izražajnom oblinom žleba.
Isto tako, blistave tačkice zvezda ,,idu sa” iako
mi se dopusti da tako kažem) tamnorn pozadinom svemira.
U Geštalt teoriji percepcije ovo je poznato
kao odnos flgura/pozadina. Teorija tvrdi, ukratko, da se figure primečuju samo u odnosu na
pozadinu. Na primer, ako mi se približite toliko
da kontura mog tela leži van vašeg vidnog polja,
„stvar” koju vidite nije više moje telo. Umesto
toga, vašu pažnju će zaokupiti dugme na kaputu
ili kravata, jer teorija takođe tvrdi da na bilo
kakvoj pozadini našu pažnju automatski privlači
bilo kakav oblik u kretanju (u kontrastu sa statičnom pozadinom) ili bilo kakva zatvorena ili
kompaktna crta (u kontrastu sa jednostavnijom,
bezličnom pozadinom).
Kada ja, tako, nacrtam na tabli sledeću figuru

SFREČAVA DA SAZNAMO KO .SMO

i upitam šta sam nacrtao, ljudi će je uglavnom
poistovetiti s-krugom, loptom, diskom ili prstenom. Samo u retkim slučajevima će neko odgovoriti: ,,Zid sa rupom.”
Drugim rečima, nije nam lako da primetimo
da sve crte ovoga sveta imaju zajedničke granice
s poljima koja ih okružuju - da je spoljašnja
granica figure ujedno i unutrašnja granica pozadine. Pretpostavimo da moj krug / rupa prolazi kroz sledeće serije oblika:

0

0

Većina ljudi bi ovo kretanje, čin, pripisala
zatvorenom polju, kao da je ameba. No, možda
sam ja crtao suva polja u tankom sloju vode na
opranom stolu. U oba slučaja stvar je u tome
da se kretanje bilo koje stvari na svetu ne može
pripisati samo spoljašnjim ili samo unutrašnjim
faktorima. Oni se kreću zajedno.
Problem da se primeti prisustvo kao i delovanje pozadine u ovim jednostavnim ilustracijama još se više komplikuje kad je reč o ponašanju živih organizama. Kada posmatramo mrave
104
105

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

kako jure tamo-amo po pesku, ili ljude kako
se kreću u gomili na trgu, čini nam se da se
ne može poreći da su samo mravi i ljudi odgovorni za to kretanje. U stvari, to je samo krajnje
kompleksna verzija jednostavnog problema s tri
lopte koje se kreću u prostoru, u kojem smo
morali da se složimo s odgovorom da se čitava
konflguracija (Gestalt) kreće - ne samo lopte,
ne sam prostor, ne čak ni lopte i prostor, već
jedinstveno polje čvrstog tela/prostora čiji su polovi lopta i prostor.
Iluzija da se organizmi kreću sami od sebe
je vrlo ubedljiva sve dok se ne usredsredimo,
kao naučnici, da pažljivo opišemo njihovo ponašanje. Onda naučnik, bio on biolog, sociolog
ili fizičar, ubrzo shvati da ne može da kaže šta
organizam radi, sem ako istovremeno ne opiše
ponašanje njegove okoline. Očigledno, organizam se ne može opisati kao „hodajući” ako se
uzme u obzir samo kretanje nogu, jer se pravac
i brzina tog hodanja moraju opisati u odnosu
na tlo po kojem se kreće. Osim toga, to kretanje
je retko slučajno. Vezano je za izvore hrane u
okolini, sa neprijateljskim ili prijateijskim ponašanjem drugih organizama i sa bezbroj drugih
faktora koje ne uzimamo odmah u obzir kad
pažnju prvo privuče mrav koji se prikrada. Što
je detaljniji opis ponašanja našeg mrava, to više
treba da obuhvati i stvari kao što su: gustina,
vlažnost i temperatura okolne atmosfere, vrste
i izvore hrane u njoj, društvena struktura vrste
106

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

koja u njoj živi i susedne vrste s kojima je u
simbiotičkoj vezi ili u odnosu grabljivica/plen.
Kad se najzad popuni ogromna lista i naučnik objavi „kraj” zbog nedostatka vremena ili
interesovanja, može da se stekne utisak da je
ponašanje mrava samo automatska i nevoljna
reakcija na okolinu. Privlači ga ovo, odbija ono,
jedan uslov ga održava u životu, drugi ga uništava. Ali pretpostavimo da naučnik skrene pažnju na neki drugi organizam u susedstvu mrava
- možda na domaćicu u masnoj kuhinji - uskoro
će morati da uključi tog mrava i sve njegove
prijatelje i rođake kao nešto što određuje njeno
ponašanje! Gde god skrene pažnju, nalazi, umesto nekog pozitivnog, uzročnog agensa, samo šupljinu koja uzvraća odgovor i čije granice idu
tamo-amo u zavisnosti od spoljašnjih pritisaka.
Međutim, kad bolje razmisli, to nije dovoljno.
Šta to znači, pita se on, da opis delovanja mrava
mora da obuhvati ono što radi okolina? To znači
da se stvar ili entitet koji on proučava i opisuje
promenio. Počeo je sa pojedinačnim mravom,
ali je to ubrzo postalo čitavo polje aktivnosti u
kojima se mrav nalazi. Šta bi se dogodilo kad
bi neko počeo da opisuje neki organ u telu?
Opis bi bio potpuno nerazumljiv, sem ako bi
se užeo u obzir njegov odnos s ostalim organima. Svaka naučna disciplina koja proučava žive organizme - bakteriologija, botanika, zoologija, biologija, antropologija - mora na početku
svog stanovišta da razvije ekologiju - bukvalno
„logiku domaćinstva” - ili nauku koja proučava
107

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

organizam i njegovu okolinu. Na žalost, akademski krugovi zanemaruju ovu nauku, jer je
suviše interdisciplinarna za ljubomorne čuvare
granice katedre. Zanemarivanje ekologije je najozbiljnija slabost modeme tehnologije, što se podudara s našim odbijanjem da budemo aktivni
članovi cele zajednice živih vrsta.
Čovek teži da upravlja prirodom, ali što više
proučavamo ekologiju, sve apsurdnije se čini
pripisati nekoj pojedinačnoj crti organizma ili
polja organizam/okolina svojstvo da upravlja ili
vlada dmgima. Jednom davno, usta, ruke i noge
rekoše jedno drugome: ,,Mi obavljamo sve poslove oko sakupljanja hrane i žvakanja, a onaj
lenjivac, želudac, ne radi ništa. Krajnje je vreme
da i on nešto uradi - hajde da štrajkujemo!” Na
to oni prestaše da rade, ali ubrzo počeše da se
osećaju sve slabije i slabije, dok najzad svaki
od njih nije shvatio da je taj želudac rijihov
želudac i da moraju da se vrate na posao kako
bi ostali živi. Međutim, čak i u udžbenicima
fiziologije se govori o mozgu ili nervnom sistemu kako „upravljaju” srcem ili digestivnim traktom, krijumčareći tako lošu politiku u nauku,
kao da srce pripada mozgu pre nego mozak
srcu ili želucu. Podjednako je istinito, ili pogrešno, reći da se mozak „hrani” preko želuca, kao
i da želudac „razvija” mozak na svom gomjem
ulazu kako bi dobio više hrane.
Čim se shvati da su zasebne stvari fikcije,
postaje očigledno da nepostojeće stvari ne mogu
da „vrše” radnje. Problem je u tome što je većina
108

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

jezika organizovana tako da se radnja (glagol)
mora pokrenuti pomoću stvari (imenica), a zaboravljamo da gramatička pravila nisu nužno
pravila ili obrazac prirode. Ova gramatička konvencija je takođe i uzrok (ili, bolje, ,,ide sa”)
apsurdnim zagonetkama u smislu kako duh upravlja malerijom ili um pokreće telo. Kako imenica, koja po definiciji nije radnja, može da dovede do radnje?
Naučnici bi imali manje problema kad bi
upotrebljavali jezik prema modelu američkih Indijanaca Nutka (Nootka), koji se sastoji od glagola i priloga, a izostavlja imenice i prideve.
Ako možemo da govorimo o kući kao kućenju,
o otiraču kao otiranju ili o kauču kao sedenju,
zašto ne možemo da kažemo „ljudovanje” za
Ijude, „mozganje” za mozak ili „mravljenje” za
mrave? Tako je u nutka jeziku crkva nešto što
„kući religiozno”, prodavnica „kući trgovački”, a
dom „kući domaće”. Mi smo međutim, navikli
da pitamo: „Ko ili šta se kući?”, ,,Ko se ljudi?”,
„Šta se to mravi?” Ipak, nije li očigledno da,
kad kažemo: „Munja je sevnula”; sevanje znači
isto što i munja i da bi bilo dovoljno da kažemo:
„Bila je munja”? Sve što je obeleženo imenicom
je, može se dokazati, proces ili radnja, ali jezik
je pun duhova, kao englesko ,,it” u ,,It is raining”, koji su navodni vršioci radnje.
Da li se trčanje može objasniti kad se kaže
da „čovek trči”? Naprotiv,' jedino objašnjenje bi
bio opis polja ili situacije u kojoj „čovečenje
ide s trčanjem”, za razliku od one u kojoj ,,čo109

KNIGA O TABUU KOI NAS

večenje ide sa sedenjem”. (Ne preporučujem
ovaj primitivni i nespretni oblik glagolskog jezika za opštu i normalnu upotrebu. Trebalo bi
da smislimo nešto mnogo elegantnije.) Osim toga, trčanje nije nešto drugo u odnosu na mene
(moj organizam) koji to radim. Organizam je,
naime, ponekad proces trčanja, ponekad proces
stajanja, ponekad proces spavanja i tako dalje,
a u svakom tom slučaju „uzrok” ponašanja je
situacija u celini, organizam/okolina. Zaista bi
bilo bolje odbaciti ideju kauzaliteta i umesto
toga upotrebljavati ideju relativiteta.
Jer, još je netačno reći da organizam „odgovara” ili „reaguje” na datu situaciju tračnjem, stajanjem ili bilo čime. To je još jezik Njutnovog
bilijara. Lakše je zamišljati situacije kao sisteme
u kretanju, kao same organizme. Da se, dakle,
vratimo mački (ili mačkanju), situaciji sa šiljatim
ušima i brkovima, na jednom kraju, koja na drugom kraju nema rep kao reakciju na brkove, ili
na šape, ili na krzno. Kao što kažu Kinezi, različite crte situacije „zajednički nastaju” ili podrazumevaju jedna drugu kao što prednja strana
uključuje zadnju i kao što pilići uključuju jajia i
obrnuto. Oni postoje u odnosu jedno s drugim
kao polovi magneta, ali u kompleksnijem
sistemu.
Kao što, uostalom, odnos jaje/kokoška nagoveštava, ne moraju sve crte totalne situacije
da se jave istovremeno. Postojanje čoveka podrazumeva roditelje, čak i ako su već odavno
mrtvi, a rođenje organizma podrazumeva smrt.
110

i

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Zar ne bi bilo usiljeno nazvati rodenje uzrokom
smrti, kao i nazvati mačkinu glavu uzrokom njenog repa? Podizanje grlića boce podrazumeva i
podizanje dna, jer ta ,,dva dela” se istovremeno
dižu. Ako ja podignem harmoniku s jednog kraja, drugi će ga slediti malo kasnije, ali princip
je isti. Totalne situacije su, dakle, vremenski kao
i prostorni obrazac.
Sad je upravo trenutak da kažem da ne pokušavam da proguram „totalnu situaciju” kao novu masku za stare „stvari” koje bi trebalo da
objasne ponašanje ili delovanje. Totalna situacija
ili polje uvek ima otvoren kraj, jer

Mala polja imaju velika polja
Na svojim leđima da ih grizu,
A velika polja jo š veća polja
I tako u beskraj.
Mi nikad, nikad ne možemo da opišemo sve
osobine totalne situacije, ne samo zato što je
svaka situacija beskrajno kompleksna, već i zato
što je totalna situacija univerzum. Srećom, ne
moramo da opisujemo nijednu situaciju iscrpno,
jer neke njene crte se čine mnogo važnijim od
drugih za razumevanje ponašanja raznih organizama unutar nje. Nikad ne dobijemo više od
skice određene situacije, ali to je dovoljno da
se pokaže da se delovanje (ili procesi) moraju
shvatiti ili objasniti u kontekstu rečenice, paragrafa, glave, knjiga, biblioteka i... samog života.
Da zaključimo: kao što nijedna stvar ili organizam ne postoji sam za sebe, tako i ne deluje
111

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO
KNIGA O TABUU KOJI NAS

sam od sebe. Uostalom, svaki organizam je proces: organizam, dakle, nije ništa drugo do njegova akcija. Da se grubo izrazimo: on jeste to
što radi. Preciznije, organizam, uključujući njegovo ponašanje, jeste proces koji treba shvatiti
samo u odnosu na širi i duži proces njegove
okoline. Ono što podrazumevamo pod „razumevanjem” ili „shvatanjem” jeste uviđanje da se
delovi uklapaju u celinu, a zatim svest o tome
da oni ne sastavljaju celinu, već da je celina
obrazac, kompleksna krivudavost koja nema posebne delove. Delovi su flkcije jezika, računa
kojim se svet posmatra kroz mrežu koja ga naizgled secka na đeliće. Delovi postoje isključivo
za potrebe brojanja i opisivanja i dok se trudimo
da dokučimo svet, zbunimo se ukoliko to nemamo na umu sve vreme.
Kad ovo postane jasno, razbili smo mit o
potpuno automatskđm univerzumu u kojem su
ljudska svest i inteligencija srećna slučajnost usred beskrajne gluposti. Ako se, naime, ponašanje
nekog organizma može shvatiti samo u odnosu
na njegovu okolinu, inteligentno ponašanje podrazumeva inteligentnu okolinu. Očigledno, ako
„uslovi” ne postoje u stvamosti, besmisleno je
govoriti o inteligentnom delu inteligentne celine.
Sasvim je lako uvideti da inteligentno ljudsko
biće podrazumeva inteligentno dmštvo, jer mišljenje je dmštvena aktivnost - uzajamna razmena pomka i ideja zasnovanih na dmštvenim institucijama kao što su jezici, nauka, biblioteke,
112

univerziteti i muzeji. No, šta je sa neljudskom
okolinom u kojoj ljudsko dmštvo cveta?
Ekolozi obično govore o „evoluciji okoline”
pre nego o evoluciji organizma. Jer, čovek se
nije pojavio na Zemlji sve tlok Zemlja sama,
zajedno sa svim svojim biološkim oblicima, nije
evoluirala do izvesnog stepena ravnoteže i kompleksnosti. Na tom stupnju evolucije Zemlja je
„podrazumevala” čoveka, baš kao što postojanje
čoveka podrazumeva vrstu planete na tom stupnju evolucije. Prirodna ravnoteža, „harmonija
smirenih sukoba”, u kojoj se čovek razvija, jeste
mreža uzajamno zavisnih organizama najneverovatnije tananosti i složenosti. Tejar de Šarden
(Chardin) nazvao je to „biosferom”, slojem živih
organizama koji pokriva prvobitnu „geosferu”,
planetu minerala. Nedostatak znanja o evoluciji
organskih od „neorganski” oblika, zajedno sa
pogrešnim mitovima o životu koji dolazi ,,na”
ovaj svet odnekud „spolja”, otežavaju nam da
vidimo kako biosfera nastaje ili ide sa izvesnim
stepenom geološke i astronomske evolucije. No,
kako Daglas E. Harding (Harding) skreće pažnju,
mi smo skloni da na ovu planetu gledamo kao
na stenu zaraženu životom, što je jednako apsurdno kao i gledati na ljudsko telo kao kostur
zaražen ćelijama. Svi oblici života, svakako, uključujući i čoveka, moraju biti shvaćeni kao „simptomi” Zemlje, Sunčevog sistema i galaksije a u tom slučaju ne može se izbeći zaključak da
je galaksija inteligentna.
113

KNHGA O TABUU KDB NAS

Kad bih prvi put video neko drvo zimi, mogao bih zaključiti da to nije voćka. Međutim,
kad se na leto vratim i zateknem ga načičkanog
šijivama, primoran sam da uzviknem: „Izvini! Ti
si ipak voćka.” Zamislite, onda, da su pre milijardu godina neka bića iz drugog dela galaksije
proputovala kroz Sunčev sistem svojim letećim
tanjirom i nisu naišla ni na kakav život. Odbacili
bi ga kao „samo gomilu starog stenja”! No, kad
bi se danas vratili, morali bi da se izvine: „Dobro, ipak ste stene koje se ’ljude’!” Možete, naravno, da prigovorite kako nema analogije između te dve situacije. Voćka je nekad bila koštica
u šljivi, ali Zemlja - a još manje Sunčev sistem
ili galaksija - nikad nije bila seme unutar nekog
organizma. Međutim, makar koliko to čudno
zvučalo, niste u pravu.
Pokušao sam da objasnim da je odnos između organizma i njegove okoline uzajaman, da
nijedno od njih nije „uzrok” ili determinanta drugog, jer je odnos među njima polaran. Ako, dakle, ima smisla objašnjavati organizam i njegovo
ponašanje na osnovu okoline, takođe će imati
smisla objasniti okolinu na osnovu organizma.
(Ovo sam do sada skrivao kako se ne bi pobrkalo s prvim aspektom ove slike.) Postoji, naime, vrlo stvaran, fizički smisao u kojem čovek
i svaki drugi organizam stvara svoju sopstvenu
okolinu.
Citavo naše znanje o svetu je, u izvesnom
smislu, znanje o sebi. Jer, znanje je prevođenje
spoljašnjih događaja u telesne procese, a naro114

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

čito u stanja nervnog sitema i mozga: mi poznajemo svet 5 obzirom na telo i u skladu s
njegovom strukturom. Hirurški zahvati na nervnom sitemu ili, najverovatnije, čulni organi različite strukture od naše, daju različite tipove
percepcije - kao što mikroskop i teleskop menjaju vid golog oka. Pčele i drugi insekti imaju,
na primer, polaroidne oči koje im omogućuju
da odrede položaj sunca posmatranjem bilo kojeg dela plavog neba. Drugim rečima, usled drugačije strukture njihovih očiju, nebo koje oni
vide nije nebo koje mi vidimo. Slepi miševi i
domaći golubovi imaju senzorne aparate analogne radaru i u tom smislu vide više „stvamosti”
nego mi bez svojih specijalnih instrumenata.
S tačke gledišta vaših očiju, vaša glava izgleda kao nevidljiva praznina, ni tamna ni svetla,
koja stoji iza najbliže stvari koju vidite. U stvari,
čitavo vidno polje „tamo napred” je osećaj zadnjeg donjeg dela vaše glave, gde se nalaze
optički centri mozga. To što vidite napolju je
neposredno ono što unutrašnjost vaše glave
„gleda” ili „oseća”. Isto tako, sve što čujete, dodirujete, kušate i mirišete jeste neka vrsta vibracije u interakciji s vašim mozgom koji prevodi
tu vibraciju u ono što vam je poznato kao svetlost, boja, zvuk, tvrdoća, hrapavost, slanost, težina ili zaudaranje. Odvojene od vašeg mozga,
sve te vibracije bi bile zvuk jedne ruke koja
tapše, ili palica koje udaraju po bubnju bez opne. Odvojen od vašeg mozga, ili nečijeg mozga,
svet je lišen svetlosti, toplote, težine, čvrstoće,
115

KNJIGA O TABUU KDj NAS

kretanja, prostora, vremena ili bilo koje osobine
koja se može zamisliti. Sve te pojave su interakcije ili transakcije, vibracija s izvesnim rasporedom neurona. Prema tome, vibracije svetlosti
i toplote sa Sunca ne postaju zapravo svetlost
ili toplota sve dok ne dođu u interakciju sa
živim organizmom, baš kao što se svetlosni zraci
ne vide u svemiru osim ako ih reflektuju čestice
atmosfere ili prašine. Drugim rečima, „potrebno
je dvoje” da bi se bilo šta dogodilo. Kao što
smo videli, jedna jedina lopta u prostoru nema
kretanje, dok dve lopte daju mogućnost linearnog kretanja na ravni, a četiri lopte kretanje u
tri dimenzije.
Isto važi za aktiviranje električne struje. Nijedna struja neće „teći” kroz žicu dok se pozitivni pol ne spoji sa negativnim ili, da pojednostavimo, nijedna struja neće početi ako nema
tačku cilja, a živi organizam je „tačka cilja” bez
koje nikada ne može biti „struje” ili svetlosti,
toplote, težine, tvrdoće i tako dalje. Gotovo bi
se moglo reći da je magija mozga u tome da
probudi ta čuda univerzuma, kao što harflsta
probudi melodiju u nemim žicama.
Još ubedljiviji primer postojanja kao odnosa
je stvaranje duge1, jer duga se pojavljuje samo
ako postoji izvestan trougao u odnosima između
tri komponente: sunca, vlage u atmosferi i pos1
Ovu ilustraciju dugujem Ovenu Barfildu (Barfiel
Očuvanje pojava (Saving the Appearances), Faber & Faber,
London, 1956.
116

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

matrača. Ako su sve tri pojave prisutne i ako
među njima postoji odgovarajući odnos uglova,
onda, i samo onda, doći će do pojave duge.
Mada je prozračna, duga nije nikakva subjektivna halucinacija. Ona se može proveriti uz
pomoć bilo kog broja posmatrača, mada će je
svaki od njih videti u malo drugačijem položaju.
Kao dečak, jednom sam biciklom jurio kraj duge
i bio sam zapanjen što se uvek povlači. Ličilo.
je to na pokušaj da se uhvati odsjaj meseca na
vodi. Tada nisam razumeo da se duga neće pojaviti, osim ako smo sunce, ja i nevidljivi centar
luka u istoj pravoj liniji, tako da sam ja kretanjem promenio položaj luka.
Stvar je u tome da je posmatrač na odgovarajućem mestu isto tako neophodan za pojavu
duge kao i druge dve komponente, sunce i vlaga. Moglo bi se, naravno, reći i kad bi sunce i
koncentracija vlage bili u odgovarajućem odnosu, na primer, iznad okeana, bilo koji posmatrač
na brodu koji plovi u istoj liniji s njima video
bi dugu. No, takođe se može reći da, kad bi
posmatrač i sunce bili u odgovarajućem položaju, bilo bi duge kad bi bilo vlage u vazduhu!
Na izvestan način, prvi skup uslova izgleda
da čuva realnost duge bez obzira na posmatrača.
No, drugi skup, ako mu se oduzme dobra, čvrsta
„spoljašnja realnost”, izgleda da čini neoborivom
činjenicu da pod takvim uslovima nema duge.
Razlog je samo u tome što to potvrđuje našu
trenutnu mitologiju koja tvrdi da stvari postoje
same za sebe, bez obzira na to ima li posmatrača
117

KNJGA O TABUU KO]I NAS

ili ne. Ona podržava fantaziju da čovek, zapravo,
nije umešan u ovaj svet, da on zapravo ne utiče
na njega i da može nezavisno da posmatra realnost, ne menjajući je. Jer, mit o čvrstom i razumnom flzičkom svetu koji je „tamo" bez obzira
na to da li ga vidimo ili ne, ide uz mit da je
svaki posmatrač poseban ego, „suočen” sa stvarnošću koja je potpuno drugačija od njega.
Možda bismo, bez previše otpora, mogli da
prihvatimo takvo rezonovanje kad je reč o pojavama kao što su duga i odsjaji, čiji status u
realnosti nikada nije bio naročito visok. Ali, šta
ako nam sine da su naše percepcije stena, planina i zvezda, situacija upravo iste vrste? Tu
nema ničeg nerazumnog. Nismo morali da u to
uvlačimo sablasti kao što su um, duša ili duh.
Jednostavno smo govorili o interakciji između
fizičkih vibracija i mozga sa njegovim raznim
čulnim organima i samo smo rekli da su stvorenja sa mozgom integralni deo obrasca koji
takođe obuhvata i čvrstu zemlju i zvezde i da
ceo kosmos ne bi mogao da se ispolji kao ni
duga bez kapljica na nebu ili bez posmatrača.
Naš otpor prema takvom rezonovanju je psihološke prirode. On stvara u nama osećanje nesigumosti, jer pomera poznatu sliku sveta u kojem su stene, pre svega, simboli čvrste, nepomerljive stvamosti, a večna stena je metafora za
samog boga. Mitologija 19. veka je svela čoveka
na potpuno beznačajnu, malu klicu u nezamislivo ogromnom i trajnom univerzumu. Jednostavno, suviše je šokantno, suviše nagla promena,
118

SPFEČAVA DA SAZNAMO KO SMO

priznati da ta mala klica sa svojim čuvenim mozgom priziva čitavu stvar, uključujući nebule2
udaljene milione svetlosnih godina.
Da li nas je to navelo na vrlo neverovatan
zaključak da, pre no što je stvoren prvi živi
organizam sa mozgom, nije bilo univerzuma *da su organske i neorganske pojave nastale u
istom trenutku? Da li je moguće da je čitava
geološka i astronomska istorija samo ekstrapolacija - priča o tome šta bi se dogodilo da je
bilo primećeno? Možda. Ali, ja ću predložiti oprezniju ideju. Činjenica da svaki organizam izaziva sopstvenu okolinu mora se popraviti suprotnom činjenicom da okolina u celini izaziva
organizam. Dalje, čitava okolina (ili situacija)
ujedno je i prostoma i vremenska - i veća i
duža od organizama sadržanih u njenom polju.
Organizam izaziva znanje o prošlosti pre nego
što je započet, i o budućnosti posle sopštvene
smrti. Na dmgom polu, univerzum ne bi započeo, ili se ispoljio, da nije bilo predviđeno da
on jednom obuhvati organizme - kao što stmja
neće poteći sa pozitivnog dela žice dok se ne
obezbedi negativni pol. Princip je isti, bez obzira
na to da li su univerzumu potrebne milijarde
godina da bi se polarizovao u organizam, ili
struji treba jedna sekunda da pređe žicu dugačku preko 300.000 kilometara.
2
Magline, svetle ili tamne mase kosmičkog gasa
prašine, ogromnih dimenzija, vidljive samo teleskopima, odnosno na snimcima. (Prim. ured.)
119

KNJGA O TABUU KOJ NAS

Ponavljam da je problem u tome da se razume polaritet organizam / okolina psihološke
prirode. 'lstorija i geografska rasprostranjenost
tog mita su neizvesne, ali već nekoliko hiljada
godina opsednuti smo lažnom poniznošću - s
jedne strane, spuštamo se, smatrajući se običnim „stvorenjima” koja su na ovaj svet došla
hirom boga ili srećnim slučajem slepih sila, a s
druge strane, smatramo se posebnim, ličnim
egom, koji se bori za kontrolu fizičkog sveta.
Nedostaje nam prava poniznost da priznamo da
smo članovi biosfere, „harmonije ograničenih
konflikata”, u kojoj uopšte ne možemo da postojimo bez kooperacije biljaka, insekata, riba,
stoke i bakterija. U istoj meri, nedostaje nam
odgovarajuće samopoštovanje da shvatimo da je
ja , individualni organizam, struktura takve neverovatne genijalnosti da izaziva postojanje čitavog univerzuma. Stavljajući sve na distancu kako bismo ga opisali i kontrolisali, lišili smo se
i okolnog sveta i sopstyenih tela - ostavljajući
ja kao nezadovoljnu i otuđenu sablast, punu
strepnje, krivice, nepovezanu i samu.
Dostigli smo pogled na svet i tip mentalnog
zdravlja koji su suvi kao zarđala konzerva piva
na plaži. To je svet predmeta, ništarija kao što
je sto sa fiirnirom i delovima od hroma. Mi se
u velikoj meri oslanjamo na njega - samo on
ne ostaje na mestu i zato se mora braniti čak
i po cenu da očistimo celu planetu i vratimo je
u stanje fine, čiste stene. Jer, život je uostalom
prilično zbrkan i sentimentalan slučaj u našem,
120

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

uglavnom, geološkom univerzumu. „Ako sin oca
zamoli da mu da hleba, da li će mu ovaj dati
kamen?” Odgovor je verovatno: ,,Da.”
Međutim, mi ovde nismo u svađi sa naučnim
mišljenjem, koje je danas daleko, daleko odmaklo od Njutnovog bilijara i mita o potpuno automatskom, mehaničkom univerzumu prostih predmeta. Tu je nauka zaista započela, ali u skladu
sa principom Vilijema Blejka (Blake) da „budala
koja se drži svoje ludosti postaje mudra”, upomi
naučnik će prvi shvatiti prevaziđenost starih modela sveta. Otvorite dobar, standardni udžbenik
o kvantnoj teorji:
....svet se ne može tačno analizirati po delovima;
umesto toga, mora se posmatrati kao nerazdeljiva
celina u kojoj se pojedinačni delovi javljaju kao prihvatljive aproksimacije samo u klasičnim (tj. Njutnovim) granicama.... Tako na kvantnom nivou tačnosti
predmet nema nikakve „unutrašnje” kvalitete (na primer talas ili čestica) koji samo njemu pripadaju; naprotiv, on deli sve svoje osobine uzajamno i nedeljivo
sa sistemima s kojima je u interakciji. Štaviše, pošto
je dati objekat, kao, na primer, elektron, u interakciji
s različitim sistemima u različito vreme, što dovodi
do različitih potencijala, on je podložan... stalnoj transfonnaciji kroz razne oblike (na primer, oblik talasa
ili čestice) u kojima može da se ispolji.
Mada takva fluidnost i zavisnost oblika od okoline
nije bila otkrivena pre pojave kvantne teorije, na nivou elementamih čestica u fizici, one nisu neobične...
u oblastima kao što je biologija, koje se bave kompleksnim sistemima. Tako, pod odgovarajućim okolnim uslovima, bakterija može da pređe na stadijum
121

KNJIGA O TABUU KOjl NAS

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

spore koja je potpuno drugačije strukture, i obmuto.”3

kako otvoriti celovitoj viziji, što Šredinger dalje
predlaže:

Onda, tu je i druga, komplementarna strana
slike, kako je predstavlja eminentni biofizičar
Ervin Šredinger (Schrodinger):

„Tako se možete baciti na pod, ispružiti na majci
Zemlji, sa potpunim ubedenjem da ste vi i ona i ona
i vi jedno. Čvrsto ste postavljeni i neranjivi kao i
ona, zapravo hiljadu puta ste čvršći i neranjiviji. Međutim, isto je tako sigumo da će vas ponovo izbaciti
ka novim težnjama i patnjama. Ne samo ’jednog dana’: sada, danas, svaki dan vas ona izbacuje, ne jednom, već hiljadama i hiljadama puta, kao što vas
svaki dan proguta iznova hiljadu puta. Jer, večito i
uvek postoji samo sada, jedno i isto sada; sadašnjost
je jedina stvar koja nema kraja.”5

„Nemoguće je da je to jedinstvo znanja, osećanja
i izbora, koje zovete svojim sopstvenim, izraslo ni iz
čega u datom trenutku, ne tako davno; pre se može
reći da su to znanje, osećanja i izbor suštinski večni
i nepromenjivi i brojčano jedni kod svih ljudi, kod
svih senzitivnih bića, ali ne u onom smislu - da ste
vi deo, komad, večnog, beskonačnog bića, njegov
aspekat ili modifikacija, kao u Spinozinom panteizmu.
Jer, trebalo bi da postavimo isto zbunjujuće pitanje:
koji deo, koji aspekat ste viP Šta ga objektivno, razlikuje od drugih? Ma kako to izgledalo nepojmljivo
običnom razumu, vi - i sva ostala svesna bića kao
takva - jeste sve u svemu. Zato ovaj život nije samo
deo čitave egzistencije, već je u izvesnom smislu celina; samo ta celina nije tako konstituisana da se
može proučiti jednim jedinim pogledom.”4

Univerzum podrazumeva organizam, a svaki
posebni organizam podrazumeva univerzum samo što se „jedan jedini pogled” našeg reflet tora, sužena pažnja, koja je naučena da pobrka
svoj pogled sa posebnim „stvarima”, mora ne2
J Dejvid Bom (Bohm), Kvantna teorija (Quantum Theory), Prentice-Hall, New Jersey, 1958, str. l6 l-l6 2 .
^ Ervin Šredinger, Moj pogled na svet (.My View o f the
World), Cambridge University Press, 1964, str. 21-22.
122

5 Isto, str. 22.
123

Govoriti o novoj viziji znači i upitati se, već
u sledećem trenutku, kakva je korist od nje.
Kada razmislite, to je zapanjujuće, ali odnosi se,
bez izuzetka, na Ijude odgojene u duhu protestantizma. Katolici, hinduisti, budisti, muslimani
i taoisti smatraju da je vizija ili kontemplacija
dobro po sebi, čak najviše dobro u smislu blaženog viđenja, gde su sva bića večito’posvećena
znanju i ljubavi prema bogu. Ova mogućnost,
međutim uznemirava protestante i tako jedna
od njihovih zvaničnih molitvi pledira da se onima u raju omogući „stabilni napredak u Tvojoj
ljubavi i službi”, jer, na kraju krajeva, progres
se ne može zaustaviti. Čak i raj mora da bude
napredna zajednica.
Razlog za to je, pretpostavljam, što je moderni protestantizam, naročito u svom liberal-

KNJGA O TABUU KO]I NAS

nom i progresivnom obiiku, reiigija pod najvećim uticajem mitologije sveta predmeta i čoveka
kao posebnog ega. Čovek definisam i doživljen
na taj način je, naravno, nesposoban da doživi
zadovoljstvo, a kamoli da bude kreativan. Pošto
je obmanut iluzijom da je nezavisan, odgovoran
izvor akcije, ne može da shvati zašto ono što
radi nikad ne dostiže ono što bi trebalo da radi
j'er društvo koje ga je definisalo kao posebnog
ne može da ga ubedi da se ponaša kao da tom
društvu pripada. Zbog toga oseća hroničnu krivicu i čini izuzetne herojske napore da umiri
svoju savest.
Od tih napora dolaze: socijalna pomoć, bolnice, mirovni pokreti, programi za pomoć inostranstvu, besplatno obrazovanje i čitave filozofije
države blagostanja. Proganja nas, međutim, činjenica da, što više ti herojski i zadivljujući potezi
uspevaju, tim više izazivaju nove, sve strašnije,
probleme. Na primer, malo nas se uopšte udubilo u problem kakvu korist bi takva dela trebalo
da donesu. Kad nahranimo gladne, obučemo gole i okućimo beskućnike, šta onda? Da li je cilj
da se nesrećnicima omogući da pomognu još
nesrećnijima? Da se Hindusi i.Afrikanci preobrate u veliku buržoaziju, pri čemu bi svaki Bengalac i svaki Zulu imao privUegiju da se uključi
u našu trku ka vrhu i da kupuje aparate za
domaćinstvo i televizor kako bi ostao u trendu?
Pre nekoliko godina, jedan moj prijatelj je
šetao kroz plantaže čaja blizu Dardžilinga i primetio jedan kompleks polja na kojima je žbunje
126

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

bilo sasvim uvelo. Na pitanje zašto, odgovorili
su mu da se gazda tako sažalio na svoje siromašne radnike i platio im dvostruko. Posledica
je bila da su radnici radili samo pola radnog
vremena, što je pogubno delovalo u kritičnoj
sezoni, kad na biljke mora da se pazi svakodnevno. Moj prijatelj je taj problem predočio jednom indijskom komunisti. Njegov odgovor je
bio da im se plati dvostruko i da se primoraju
na rad. Onda je isto ispričao jednom američkom
biznismenu. Njegovo rešenje je bilo da im se
plati dvostruko i da im se u kuće stavi - radio!
Izgleda da niko nije shvatio da ti radnici zabušavanje cene više od novca.
Zagriženim aktivistima je teško da uvide kako ogromni društveni i ekonomski problemi sveta ne mogu da se reše samo trudom i tehnikom.
Autsajder ne može tek tako da upadne kao Deda
Mraz i da popravlja situaciju - pogotovo ne naša
vrsta autsajdera koji nema osećaj da pripada tom
svetu i neizostavno smrdi na uljeza. On ne zna
šta zapravo hoće i zato svako podozreva da su
njegovi darovi vezani bezbrojnim čvorovima. Jer,
ako znaš šta hoćeš i zadovoljan si time, može
ti se verovati. Ali ako ne znaš, tvoje želje su
bez granica i niko ne zna kako da postupa sa
tobom. Ništa ne zadovoljava pojedinca koji nije
sposoban da uživa. Ne tvrdim d£ američkim i
evropskim korporacijama upravljaju gramzivi zlikovci koji žive od svojih poseda na račun drugih. Poenta postaje jasna tek kad se shvati, s
tugom i žaljenjem, da mnogi od naših najmo127

KNJIGA O TABUU KOJ NAS
SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

ćnijih i najbogatijih ljudi jesu bednici uhvaćeni
u kolotečinu, koji s vrlo retkim izuzecima nemaju ni najblažeg pojma kako da potroše novac
i uživaju u njemu.

,,Da sam nekad poganin bio,
Rujnu bih lozu hvalio,
Robovi moji vinograde bi okopavali,
A ja bih vino pio;
No, Higins jeste paganin,
A robovi su mu sve slabiji i sivlji,
Kako bi on mlako mleko popiti mogao,
Tačno dvaput na dan. ”l
Zapanjujuća je istina da će naši najveći napori u cilju ostvarivanja građanskih prava, međunarodnog mira, kontrole priraštaja, očuvanja
prirodnih bogatstava i pomoći gladnima - ma
koliko bili hitni - pre uništiti nego pomoći, u
onom smislu u kojem se danas čine. Jer, kako
stvari stoje, mi nemamo šta da damo. Ako se
u našem sopstvenom bogatstvu i sopstvenom
načinu života ne uživa ovde, neće se u njima
uživati nigde drugde. Oni će, izvesno, pmžiti
neposredni podstrek energije i nade koju metedrini i slične droge pmžaju u velikoj premorenosti. Ali mir mogu da sklope samo mimi, a
ljubav mogu da pruže samo oni koji vole. Nijedan čin Ijubavi neće procvetati iz osećanja krivice, straha ili šupljine srca, kao što oni koji
1
G. K. Česterton (Chesterton), „Pesma čudnog askete”
( The Song o f the Strange Ascetić), Sabrane pesme, Dodd,
Mead, New York, 1932, str. 199.

nisu u stanju da žive danas, ne mogu da prave
valjane planove za sutra.
Izolovana osoba je bez sadržaja, u oba smisla
reči. Ona više živi od nade, od čekanja boljeg
sutra, jer tako su je odgajali od detinjstva kad
je njen nerazumni bes protiv pelena umirivan
igračkama. Ako hoćete da nađete autentično narodno verovanje u našoj kulturi, posmatrajte ritual Deda Mraza. Čak pre početka adventa, koji
bi trebalo da bude vreme posta od tri do četiri
nedelje, kao priprema za slavlje, ulice su okićene za Božić, prodavnice se sjaje od ukrasa i
izloženih poklona u duhu praznika, a sistemi
obraćanja javnosti vrte elektronske božićne pesmice, tako da vam je već muka od venite adoremus mnogo pre Božića. Jelke su već okićene
i osvetljene u većini domova i postepeno ih
okružuju sjajnim paketima sa svetlucavim mašnama koje izgledaju kao da su u njima pokloni
za prinčeve. Do tada su u školama i kancelarijama već održane božićne proslave pre stvamog
praznika, tako da na Badnje veče slavlje već
splasne. Ipak, tu su još oni paketi ispod jelke
i čarapa napunjena poklonima pored kamina.
Kad, najzad, dođe taj dan, deca su van sebe.
Jedva su u stanju da sačekaju domčak i, posle
neprospavane noći, cepaju te zlatno-srebrne paketiće, kao da sadrže ništa manje nego eliksir
života ili kamen mudrosti. Oko podne, dnevna
soba izgleda kao da se kamion za smeće sudario
s prodavnicom poklona, ostavljajući za sobom
olupinu od pocepanih kutija, papira za uvijanje

128
129

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

i mašnica; kravata, pokidanih lutaka, polusloženih maketa pruga, svemirskih odela, plastičih
atomskih bombi i razbacanih tabli čokolade; stotine delova igračaka, zgnječenih ukrasa za jelku,
minijaturnih sportskih automobila, vodenih pištolja, flaša viskija i balona. Sat kasnije, deca
već plaču ili vrište i treba ih rasterati dok se ta
gužva ne stiša kako bi se napravilo mesta za
božićnu večeru. Posle toga se božićni dani provode s pokvarenim stomacima, prehladama i gripom, a za Novu godinu odrasli se naduvaju
kako bi zaboravili na sve.
Dobro, bilo je zabavno opisati ovo, ali stvar
je u tome da su očekivanja bila prevelika, a
rezultati podbacili. Devojka je bila fantastična,
ali momak je bio impotentan. Ali, budući da
nešto negde treba da postoji, vamica iščekivanja
se ponovo pali i svi opet krećemo ka toj zlatnoi,
primamljivoj poslastici na kraju reda. Šta bi to
moglo biti? Deca su to dobro znala dok ih nisu
obuzele ambicije. Jedan od najboljih božićnih\
poklona koje sam ikada dobio bio je jeftin
prsten sa staklenim dijamantom. Bilo je to sasvim slučajno - nešto što je iskočilo iz praskave
bombice uvijene u hartiju, na zabavi. Ali sedeo
sam ispred kamina s tim čarobnim predmetom
i vrteo ga, posmatrajući različite boje svetlosti
koje su sijale u njemu. Znao sam da sam našao
Solomonov prsten kojim je Solomon prizivao
džinove i duhove s mesinganim krilima - nije
stvar u tome da sam želeo da mi oni učine bilo
šta, dovoljno je bilo samo biti u toj atmosferi,
130

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

posmatrati kako ta magična bića oživljavaju u
plamenu vatre i osećati da si povezan sa bezvremenskim rajskim svetom.
Za naše mentalno zdravlje tipa „zarđala konzerva od piva”, simptomatično je da ova kultura
proizvodi vrlo malo magičnih predmeta. Nakit
je prost i nezanimljiv. Arhitektura je gotovo totalno lišena raskoši i opsednuta podizanjem staklenih kutija. Dečije knjige pišu ozbiljne dame
s tri imena i nimalo mašte, a što se stripova
tiče, da li ste ikad pogledali nameštaj Dagvudove
kuče? Potencijalno magične ceremonije katoličke
crkve su ili mumlanje najvećom mogućom brzinom ili racionalizovanje uz pomoć komentatora.
Drama ili ritual u svakodnevnom ponašanju smatraju se afektiranjem i neukusom, a maniri se
više ne razlikuju od manirizama - tamo gde
uopšte postoje. Ne proizvodimo ništa što se može porediti sa veličanstvenim orijentalnim tepisima, persijskim staklom, pločicama i iluminiranim knjigama, arapskim kožnim predmetima,
španskim intarzijama, indijskim tkaninama, kineskim porcelanom ili vezom, japanskim lakom
ili brokatom, francuskim tapiserijama i nakitom
Inka. (Mada, slučajno, postoje izvesne vrlo male
elektronske sprave koje su vrlo blizu finim draguljima.)
Razlog nije samo u tome što previše žurimo
i što nemamo osećaj za sadašnjost; što ne samo
da ne možemo da platimo takvu radnu snagu
kakvu bi te stvari danas zahtevale, niti što više
volimo novac od materijalnih stvari. Razlog je
131

KNHGA O TABUU KOJI NAS

u tome što smo potpuno očistili svet od magije.
Izgubili smo čak i viziju raja, tako da naši umetnici i zanatlije ne mogu više da razaznaju njegove oblike. To je cena koja mora da se plati
za pokušaj kontrolisanja sveta sa pozicije ja , za
koje je sve što se može doživeti strano telo i
„samo” nešto.
Bilo bi sentimentalno i nemoguće vratiti se.
Deca imaju vezu s rajem utoliko što još nisu
potpuno naučila ego-trik, što važi i za kulture
koje su po nekim standardima „primitivnije” i analogno tome - detinjaste. Ako, dakle, nakon
što ste makar teoretski shvatili da je ego-trik
obmana i da su, u suštini, ja i univerzum jedno,
pitate: „Pa, šta? Šta je sledeći korak, praktična
primena?” Ja ću odgovoriti da je ključna stvar
učvrstiti sopstveno razumevanje, postati sposoban za uživanje, živeti u sadašnjosti i poznavati
disciplinu koja je za to neophodna. Bez toga
nemate šta da date - za mir ili rasnu integraciju,
za gladne Induse i Kineze ili čak svojim najbližim prijateljima. Bez toga, sva društvena briga
biće haotično mešanje, a sav rad za budućnost
biće planirana katastrofa.
Ali, tu još nismo na pravom putu. Kao što
je nauka prevazišla svoj čisto atomistički i mehanički pogled na svet putem novije napke, tako
ego-trik mora da prevaziđe sebe putem jače samosvesti. Jer, nemoguće je otarasiti se osećaja
zasebnosti pomoću „čina volje”, pokušavajući da
zaboravite sebe ili da se utopite u neka druga
interesovanja. Zato je moralističko propovedanje
'i

i

132

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

promašaj: ono odgaja samo lukave hipokrite ljude koji su govorima ubedeni da treba da se
stide, da osećaju krivicu ili strah i koji onda
prisile sami sebe da vole druge, tako da su
njihove „vrline” često destruktivnije i izazivaju
više neprijatnosti od njihovih „mana”. Britanski
projekat socijalne zaštite, koji su vodile poštene
i vredne žene i koji se zvao the Charity Organization Society - C.O.S. (Društvo za organizovano prikupljanje pomoći) - bio je poznat među
siromašnima kao „Cringe or Starve”(„Ulaguj se
ili umri od gladi”).
Taoistički filozof Čuang Ce opisao je takva
nastojanja kao neegoistična poput „lupanja u doboš dok tražite begunca” ili, kako bismo mi to
rekli, kao da kolima s uključenim sirenama uletite u policijsku raciju. Ili kako to Hindusi kažu,
to je kao kad se trudite da ne mislite na majmune dok uzimate lek jer, prema popularnom
sujeverju, ako pomislite na majmuna, lek neće
delovati. Sve čemu takva nastojanja mogu da
nas nauče jeste da ona ne deluju, jer što se
više trudimo da izbegnemo lakomost ili strah u
ponašanju, tim bolje shvatamo da to radimo iz
lakomosti ili straha. Sveci su se uvek izdavali
za ponizne grešnike - znajući da je njihovo nastojanje da budu sveti motivisano najgorim od
svih grehova, gordošću duha; željom da se dive
sebi kao vrhunskom uspehu u umeću ljubavi i
nesebičnosti. A ispod toga je jama bez dna sa
začaranim krugovima - igre ,Ja se više kajem
od tebe” ili „Moj ponos u poniznosti je gori od
133

KNIGA O TABUU KOJI NAS

tvoga.” Postoji li neki način da čovek ne bude
umešan u neku vrstu takmičenja? J a se manje
takmičim od tebe”, J a sam zagriženiji takmičar
od tebe”, „Shvatam jasnije od tebe da je sve što
mi činimo takmičenje.” Ego-trik se, izgleda, potvrđuje beskonačno iz stava u stav.
Ali, dok pratim te igre - dok postajem sve
svesniji da sam svestan, svesniji da ne mogu da
deflnišem sebe kao da sam gore ako ti (ili neko
drugi pored mene) nisi dole - ja jasno vidim
da zavisim od toga da neko bude dole kako
bih ja bio gore. Nikad ne bih mogao da znam
da pripadam grupi „dobrih” ili „spasenih” ljudi
bez pomoći onih van grupe - „loših” ili „prokletih” ljudi. Kako bi bilo koja grupa mogla da
održi svoj kolektivni ego bez diskusija za večerom o užasnom ponašanju autsajdera. Sam identitet rasističkih južnjaka zavisi od kontrasta sa
tim prljavim, crnim „nigrosom.” S druge strane,
međutim, oni koji su „van” osećaju da su, zapravo „unutra” i neguju svoj kolektivni ego zgražavajući se nad konzervativcima, „kremašima”,
WASP-ovcima, fllistrima i prokletom buržoazijom. Čak je i sv. Toma Akvinski izjavio da je
deo blaženstva svetaca na nebu to što mogu da
nadgledaju bojišta i da uživaju u „zasluženoj
pravdi” koja je stigla grešnike što se grče u
paklu. Svim pobednicima su potrebni gubitnici;
svima svecima su potrebni gršenici; svima mudracima su potrebne budale - tj. sve dok je
osnovni cilj u životu „postići nešto” ili „biti neko”, kao posebno i odvojeno sitno božanstvo.
134

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Ali ja se definišem pomoću tebe; ja poznajem
sebe samo pomoću „drugog”, bez obzira na to
da li vidim „drugog” ispod ili iznad sebe na
bilo kojoj lestvici vrednosti. Ako je on iznad
mene, uživam u osećaju samosažaljenja; ako je
ispod mene, uživam u osećaju ponosa. Ja budući
ja ide sa ti budući ti. Kao što je jedan hasidski
rabin rekao: „Ako sam ja ja zato što si ti ti, a
ti si ti zato što sam ja ja, onda ja nisam ja, a
ti nisi ti." Umesto toga, mi smo obojica nešto
zajedničko između onoga što je Martin Buber
(Buber) zvao ja-i-ti i ja-i-to - sam magnet koji
leži među polovima, između mene lično i svega
što se oseća kao drugo.
Eto, to je teoretski neoboriva činjenica. Ali,
pitanje je kako da se oslobodimo osećanja da
smo odvojeni od svega „drugog”, da smo samo
mi sami - organizam bačen u neizbežnu konkurenciju i konflikt sa gotovo svakim „predmetom” koji postoji. Postoje bezbrojni recepti za
taj projekat, od kojih se gotovo svaki može zbog
nečega preporučiti. Postoje vežbe joga-meditacije, derviški ples, psihoterapija, zen-budizam,
jezuitski, salesijanski i isihastički metodi „molitve”, upotreba hemikalija koje menjaju svest kao
što su LSD i meskalin, psihodrama, grupna dinamika, tehnike senzorne svesti, kvekerizam, vežba Gurđajeva, terapije relaksacije, Aleksandrov
metod, autogeni trening i autohipnoza. Problem
sa svakom od ovih disciplina je u tome što, u
trenutku kad ste ozbiljno u nekoj od njih, shvatate da ste zatvoreni u neku specijalnu grupu
135

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

koja se defmiše, često s najelegantnijom suptilošću, isključivanjem svih koji su van grupe. Na
taj način svaka religija ili sekta samoj sebi priprema poraz, što važi i za sve projekte koji se
definišu kao nereligije ili sveobuhvatne univerzalne religije, koje igraju igru J a sam manje
ekskluzivan od tebe.”
Tako religije i nereligije, sve osnovane u ime
bratstva i univerzalne ljubavi, bez razlike stvaraju podele i svađe. Šta, na primer, izaziva više
svađe - u praktičnoj politici - od projekta o
istinski besklasnom i demokratskom društvu?
Ipak istorijsko poreklo ovog projekta je mističko. Počinje od Isusa i sv. Pavla, do Ekharta
(Eckhart) i Taulera (Tauler), do anabaptista i
Braće slobodnog duha i njihovog insistiranja da
su svi Ijudi jednaki pred bogom. To izgleda gotovo kao svađati se, biti u kontraodnosu s nečim
drugim. Ako je tako, ko god se ne bori nema
identiteta; ko god nije sebičan nema svoje ja .
Ništa toliko ne ujedinjuje neku zajednicu kao
zajednička stvar protiv spoljašnjeg neprijatelja;
ipak, istovremeno, taj neprijatelj postaje glavna
podrška društvenog jedinstva. Zato su većim
društvima potrebni veći neprijatelji, što nas dovodi u sadašnju situaciju u kojoj je svet faktički
podeljen na dva ogromna tabora. Ali, ako su
visoki oficiri s obe strane iole inteligentni, oni
se tajno dogovaraju da održe konflikt: da se
nazivaju najgorim imenima, ali da se uzdrže od
bombardovanja. Ili, ako insisitiraju na tome da
mora biti neke borbe kako bi vojska ostala u
136

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

formi, ograničavaju se na lokalne sukobe u ,,nevažnim” zemljama. Volteru je trebalo da kaže:
kad đavo ne bi postojao, trebalo bi ga izmisliti.
No, svejedno, što jasnije biva da biti znači
svađati se, to više ste primorani da priznate svoju potrebu za neprijateljima kako biste imali podršku. Na isti način, što odlučnije kopate po
pitanju ,,ko sam ja ili šta sam?”, to je neizbežnije
da shvatite da niste ništa mimo svega ostalog.
I opet, što više težite za nekom vrstom perfekcije ili veštine - u moralu, umetnosti ili duhovnosti - to više vidite da igrate prefinjeni i uzvišeni oblik stare ego-igre i da su vaša dostignuća bilo kog stepena očigledna vama i drugima
samo kontraštom u odnosu na nizak stepen ili
neuspeh nekog drugog.
Ova spoznaja vas u početku parališe. U klopci ste - u najgoroj od svih dvostrukih vezanosti
- znajući da kojim god pravcem krenete, to će
uključiti, i tako izazvati, ono što mu je suprotno.
Odlučite da budete Hristos, i evo Jude da vas
izda i rulje da vas razapne na krst. Odlučite da
budete đavo, i ljudi će se ujediniti protiv vas
u najbliskijoj bratskoj ljubavi. Vaša prva reakcija
jednostavno će biti: „Dođavola s tim!” Jedini put
je, možda, da se na sve zaboravi i utone u
trivijalnost ili da se isključite iz igre samoubistvom ili psihozom i provedete ostatak života,
mrmljajući u ludnici.
Ali, postoji i još jedna mogućnost. Umesto
da se povučemo, upitajmo se šta ta klopka znači. Šta se podrazumeva pod tim što ste otkrili
137

KNJIGA O TABUU KOB NAS

da ste paralizovani, da ne možete da pobegnete
iz igre u kojoj su sva pravila dvostruka i svi
potezi vode ka porazu? To je sigurno dubok i
snažan doživljaj iste vrste dvostrukog vezivanja
kao kad vam društvo kaže da morate biti slobodni, odgovorni, da volite i kad vas definiše
kao nezavisnog vršioca radnje. Osećaj paralisanosti je, dakle, kad vam sine da je to glupost
i da je vaš nezavisni ego flkcija. On jednostavno
nije tu, bilo da uradi nešto ili da ga potiskuju
spoljašnje sile, da menja stvari ili da bude podložan promeni. Osećaj ja, koji je trebalo identifikovati sa čitavim univerzumom vašeg doživljavanja, umesto toga je odsečen i izolovan kao
odvojeni posmatrač tog univerzuma. U prethodnoj glavi smo videli da je jedinstvo organizma
i okoline fizička činjenica. Ali, kad zasigumo
znate da je vaš posebni ego fikcija, vi zapravo
osećate sebe kao celovit proces i obrazac života.
Onaj ko doživljava i ono što se doživljava postaju jedno doživljavanje, onaj ko zna i ono što
se zna jedno je znanje.
Svaki organizam to doživljava sa različitog
stanovišta i na različit način, jer svaki organizam
je univerzum koji sebe doživljava u beskonačnoj
raznovrsnosti. Ne treba, dakle, pasti u klopku
koju ovaj doživljaj pruža onima koji veruju u
spoljašnjeg, svemogućeg boga - iskušenje da se
osete u smislu J a sam bog” i da očekuju da
im se svi drugi organizmi pokoravaju i da im
služe.
138

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Imajte na umu, iznad svega, da se ta vrsta
doživljaja ne može izazvati silom ili bilo kakvim
činom vaše fiktivne „volje”, osim utoliko što će
se najzad pokazati da su neprestani napori u
nadmudrivanju univerzuma isprazni. Nemojte
pokušavati da se oslobodite ego-osećaja. Uzmite
ga, dokle god traje, kao osobinu ili igru totalnog
procesa - kao oblak ili talas, ili osećaj topline
ili hladnoće, ili bilo šta što se samo od sebe
dešava. Oslobađanje od ega je poslednje utočište nepobedivog egoizma! Ono jednostavno potvrđuje i jača stvamost tog osećaja. Ali, kad se
tom osećaju odvojenosti pristupi i kad se on
prihvati kao bilo koji drugi osećaj, on ispari kao
fatamorgana.
Zato ja nisam preterani entuzijasta kad je
reč o raznim „duhovnim vežbama” meditacije ili
joge koje neki smatraju neophodnim za oslobađanje od ega. Jer, kad se vežba da bi se „dobila”
neka vrsta duhovnog prosvetljenja ili buđenja,
jača zabluda da se ego može ukloniti, ako se
pritegnu opanci. No, nema ničeg pogrešnog u
meditaciji radi meditacije, kao što se i muzika
sluša radi muzike. Ako idete na koncerte da
biste bili „kultumi” ili da unapredite svoj um,
sedećete tamo gluvi kao stub.
Ako me, dakle, pitate kako da prevaziđete
osećaj ega, ja ću vas pitati zašto želite da ga
prevaziđete. Ako mi date iskren dogovor koji
glasi da će se vaš ego bolje osećati u „višem
duhovnom stanju” samotranscedencije, onda ćete shvatiti da ste vi - kao ego - opsena. Ose139

KNJGA O TABUU KĆJ NAS

ćaćete se kao glavica luka: list za listom, prevara
za prevarom se skida kako bi se otkrilo da u
centru nema jezgra. U tome i jeste cela stvar:
da otkrijete kako je ego zaista lažan - odbrambeni zid oko odbrambenog zida... oko ničega.
Ne možete ni želeti da ga se oslobodite, niti
želeti da želite.
Kad shvatite, uvidećete da je ego zapravo
ono što se pretvara da nije. Daleko od toga da
je slobodan centar ličnosti; on je automatski mehanizam usađen od detinjstva pomoću društvenog autoriteta, a možda i - mrvicom nasleđa.
Ovo vam može dati privremeni osećaj da ste
zombi ili marioneta koja neodgovomo igra na
koncima koji vode do nepoznatih sila. Tu ego
može ponovo da se potvrdi sa pritajenom igrom
,,Ne mogu ništa protiv sebe” u kojoj se ego deli
na dva dela i pretvara se da je sopstvena žrtva.
„Vidiš, ja sam samo gomila uslovnih refleksa,
tako da se ne možeš Ijutiti na mene što se ponašam prema sopstvenim osećanjima.” (Na to
se može odgovoriti: „Dobro, i mi smo samo
zombi, tako da ni ti ne treba da se žališ ako
se mi naljutimo.”)
No, ko je taj koji ne sme da se naljuti ili ne
bi trebalo da se žali, kao da možemo da biramo?
Ego je još živ kao ja koje mora pasivno da trpi
automatsko ponašanje mene samog i drugih opet, kao da ja, koje je svedok, može da izabere
da li će podnositi stvari ili će žestoko napasti.
Dogodiio se da se frustrirani ego povukao u
poslednje uporište nezavisnosti, zadržavajući
140

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

svoj identitet samo kao posmatrač ili paćenik
zbog svega što se dešava. Tamo on žali samog
sebe ili se teši, kao marioneta sudbine.
Ali, ako se to uzme kao još jedno okolišanje,
blizu smo konačnog pomirenja. Linija razdvajanja ne bi trebalo da se povuče između svega
što se dogada meni, uključujući moja lična osećanja, s jedne strane, a sa druge, mene samog
kao svesnog svedoka. Nije li lako uvideti da je
ta linija imaginama i da je ona, i svedok iza
nje, isti stari lažni proces automatski naučen u
detinjstvu? Isti stari rascep između onoga koji
zna i onoga: što se zna? Isti stari raskid između
ogranizma/okoline i povratne informacije organizma, ili mehanizma samosvesti? Ako, dakle,
nema izbora unutar onoga što se meni dešava
s jedne strane linije, takođe nema izbora ni sa
druge strane gde je svedok onoga što se događa:
treba li da prihvatim to što se dešava ili da ga
odbacim. Prihvatam, odbacujem, svedok sam,
automatski kao što se stvari dešavaju ili kao što
moje emocije reflektuju moju fiziološku hemiju.
Međutim, u trenutku kad vam se učini da
postajete potpuni zombi, čitava stvar se raspada.
Jer, nema sudbine osim ukoliko postoji neko
(ili nešto) da bude na nju osuđen. Ne postoji
klopka ako nema šta da se uhvati. Isto tako,
ne postoji prisila, osim ako postoji i sloboda
izbora, jer osećanje nevoljnog ponašanja je poznato samo putem kontrasta sa osećanjem voljnog ponašanja. Tako, kad se linije između mene
i onoga što mi se dešava izbrišu i kad nema
141

KNJIGA O TABUU KOJ NAS

više uporišta za ego, čak ni u svojstvu pasivnog
posmatrača, osećam da sam ne u svetu, već kao
svet koji nije ni prinudan ni hirovit. Ono što
se dešava nije ni automatski ni proizvoljno: dešava se samo, a sva dešavanja su uzajamno zavisna na način koji izgleda neverovatno harmoničan. Svako ovo ide sa svakim onim. Bez drugih, ja ne postoji, a bez drugog mesta ne postoji
ovde, tako da je - u tom smislu - ja drugi, a
ovde tamo.
Kad se pojavi to novo osećanje ja, ono istovremeno razveseljava i pomalo zbunjuje. Kao
kad prvi put zaplivate ili vozite bicikl. Imate
osećanje da to ne radite vi, već da se nekako
samo dešava, a vi se pitate da li će vam izmaći
- što zaista može da se desi ako se na silu
trudite da ga zadržite. U neposrednom kontrastu
sa starim osećanjem, u ovom osećanju zaista postoji izvesna pasivnost, kao da ste list nošen vetrom, dok ne shvatite da ste i list i vetar. Svet
van i unutar vaše kože je podjednako vi: oni
se nerazdvojno kreću zajedno, a u početku se
osećate pomalo van kontrole jer je spoljašnji
svet toliko mnogo veći od unutrašnjeg. Međutim,
ubrzo otkrivate da možete da nastavite sa običnim aktivnostima - da radite i da donosite odluke kao i uvek, mada vam nekako to lakše pada.
Vaše telo nije više leš koji ego mora da animira
i vuče za sobom. Imate osećanje da vas tlo uzdiže i da vas brda dižu dok se penjete na njih.
Vazduh ulazi u vaša pluća i izlazi iz njih, a umesto
da gledate i slušate, svetlost i zvuk sami dolaze
142

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

do vas. Oči vide i uši čuju dok vetar duva i
voda teče. Čitav svemir postaje vaš um. Vreme
vas nosi kao reka, ali nikad ne ističe iz sadašnjosti: što više ide, to više ostaje i više ne
morate da se borite protiv njega ili da ga ubijate.
Ne pitate kakva je vrednost ili kakva je korist
od tog osećanja. Od kakve koristi je univerzum?
Kakva je praktična primena miliona galaksija?
Ipak, mada zvuči kao paradoks, koristi ima upravo zato što je nema. Kakva je, na primer, korist
od sviranja? Ako svirate da biste zaradili novac,
da nadmašite nekog drugog umetnika, da budete kultuma osoba ili da vežbate um, vi zapravo ne svirate - jer vaš um nije usredsređen
na muziku. Ne njišete se u ritmu. Kad bolje
razmislite, sviranje ili slušanje muzike je čist luksuz, porok, bacanje dragocenog vremena i novca
ni na šta više do na komplikovanu kombinaciju
zvukova. Međutim, šta bismo mi mislili o društvu koje nema mesta za muziku, koje ne uzima
u obzir ples ili bilo koju aktivnost koja nije
direktno povezana sa praktičnim problemima
preživljavanja? Očigledno, takvo društvo bi preživljavalo bez ikakve svrhe - osim ako bi nekako moglo da uživa u „bitnim zadacima” poljoprivrede, izgradnje, služenja vojske, proizvodnje ili kuvanja. No, u tom trenutku cilj opstanka
se zaboravlja. Zadaci se izvršavaju radi njih samih, pa se farme pretvaraju u bašte, na racionalno napravljenim kutijama za stanovanje izrastaju zanimljivi krovovi i misteriozni ornamenti,
na oružju su ugravirani zanimljivi motivi, stolari
143

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

se dodatno trude da „dovrše” posao, a kuvari
postaju majstori kuhinje.
Jedna kineska filozofska knjiga, Tajna zlatnog cveta, kaže da „kad se cilj upotrebi kako
bi se dosegnula besciljnost, onda je stvar shvaćena”. Jer, društvo koje preživljava bez cilja ne
predviđa besciljno ponašanje - tj. delovanje koje
nije direktno usmereno ka preživljavanju, koje
se ispunjava u sadašnjosti i ne podrazumeva
nužno neku buduću nagradu. Ali, indirektno i
nenamerno, takvo ponašanje je korisno za opstanak, jer daje smisao opstanku - samo ne kada
se njemu teži. Igrati kako biste bili opušteni i
osveženi za rad znači ne igrati, a nijedan posao
ne može dobro i lepo da se uradi osim ako je
i on sam neki oblik igre.
Osloboditi se dvostruke obaveze tipa „moraš
preživeti”, znači videti da je život u suštini igra...
Ovo je teško razumeti, jer pojam „igra” ima dva
različita značenja koja se često mešaju. S jedne
strane, uraditi nešto samo u igri znači biti trivijalan i neiskren i tu bi trebalo da koristimo
reč „igračka” umesto „igranje”. Ali, ako bi mi
neka žena rekla „Volim te”, da li bi bilo u redu
odgovoriti: Jesi li ozbiljna, ili se samo igraš sa
mnom?” Uostalom, ako ta veza treba da cveta,
iskreno se nadam da nije ozbiljna i da hoće da
se igra sa mnom. Ne, bolje pitanje bi bilo: Jesi
li iskrena ili se ponašaš sa mnom kao sa igračkom?” Iskrenost je* bolja od ozbiljnosti, jer ko
hoće da ga ozbiljno vole? Tako, s druge strane,
postoji oblik igranja - izvođenja - koje uopšte
144

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

nije trivijalno, kao, na primer, kad Segovija svira
na gitari ili kad ser Lorens Olivije igra ulogu
Hamleta, ili, očigledno, kad neko svira na orguljama u crkvi. U tom smislu je sv. Grigorije
Nazijanski mogao da kaže za logos kreativnu
Božju mudrost:

„Jer logos, igra u visini,
mešajući ceo kosmos napred-nazad,
prema svojoj volji,
u svakojake oblike. ”
A na drugom kraju Zemlje, japanski zen-majstor
Hakuin kaže:
„Upevanju i plesu je glas zakona. ”
U vedanti, takođe, ceo svet je viđen kao

lila i kao maja univerzalnog ja\ prva reč znači

„igra”, a druga ima složeno značenje iluzije (od
latinskog ludere, igrati se) magije, kreativne moći, umetnosti i merenja - kao kad neko pleše
ili radi nacrt prema nekoj meri. Sa te tačke gledišta univerzum uopšte i igranje ponaosob su
u posebnom smislu „besmisleni”: tj. oni ne označavaju - kao reči i simboli - nešto van sebe,
kao što Mocartova sonata ne prenosi nikakvu
moralnu ili društvenu poruku i ne nastoji da
podražava prirodne zvukove vetra, groma ili ptičje pesme. Kada izgovorim „voda”, vi znate na
šta mislim. Ali šta znači čitava ta situacija - to
što ja proizvodim glas i vi ga razumete? Šta
znači pelikan, suncokret, morski jež, šareni kamen ili galaksija? Ili a+b=b+a? Sve su to obrasci,
igra obrazaca svetlosti i zvuka, vode i vatre,
145

KNJIGA O TABUU KOjl NAS

ritma i vibracije, elektriciteta i vremena-prostora2, koji ide:

Thrummular, thrummular, thrilp,
Hum lipsible, lipsible lilp
Dim thircken mithrummy
Lumgumptulous hummy,
Storm gurgle um bum dular bilp.
Ili, čuvenim rečima ser Artura Edingtona (Eddington) o prirodi elektrona:
,,Mi vidimo atome sa pojasima elektrona koji kruže i jure tamo-amo, sudaraju se i odbijaju se. Slobodni
elektroni otkinuti od pojasa jure oko atoma sto puta
brže, u oštrim krivinama voze nagnuti na stranu, izbegavaju jedni druge za dlaku... Taj spektakl je tako
fascinantan da smo, možda, zaboravili da smo nekad
želeli da nam objasne šta je elektron. To pitanje ostalo je bez odgovora... Nešto nepoznato činineznam o
šta - na to se svodi naša teorija. Ta teorija ne rasvetljava naročito stvari. Pročitao sam na drugom mestu nešto slično:
Sainluzavi gušterači
točkaše i burgaše oko ogralice>.
Tu postoji isti takav nagoveštaj aktivnosti. Priroda
te aktivnosti isto tako nije definisana, a ni priroda
onoga ko ih obavlja.”4

2

Spacetime - stapanje prostora i vremena u četvorodimenzijski kontinuum. (Prim. ured.)

X
J Luis Kerol, S one strane ogledala, Beograd, Prosveta,
1979. Prevod Ivana Milankov.
4

Dž. M. Dent (Dent), Priroda fizičkog sveta ( The Nature o f the Physical World), London, 1935, str. 280-81.
146

SPREČA.VA DA SAZNAMO KO SMO

Stvar je u tome da je „taj spektakl tako fascinantan”. Jer, svet je čarolija (latinski fascinum),
omađijanost (kad ste poneseni bajanjem), zapanjenost (kao kad ste izgubljeni u lavirintu), arabeska takvog zapanjujućeg ritma i tako intrigantnog zapleta da bivamo uvučeni u njegovu mrežu i da u tom stanju upletenosti zaboravljamo
da je reč o igri. Fascinirani smo do te mere da
navijanje i vikanje „ua” prelazi u intenzivnu ljubav ili mržnju, ili u oduševljenje i strah, ekstatički orgazam ili urlanje. Sve je to načinjeno od
uključeno-isključenog ili cmo-belog, pulsiranjem,
zamuckivanjem, dijagramima, mozaicima, slikama, senčenjem, trzajima, tangom i melodijskim
akcentima u svim mogućim merama i dimenzijama. To je istovremeno čista glupost i vrhunsko
umeće.
Slušajte pažljivo glas koji peva bez reči. Može da vas začara da zaplačete, da vas natera da
zaplešete, da vas ispuni besom iii da vas natera
da skaČete od sreće. Ne možete da odredite gde
se muzika završava a emocije počinju, jer čitava
stvar je neka vrsta muzike - glas koji svira na
vašim nervima kao što dah svira na flauti. Svi
doživljaji su upravo to, osim što njihova muzika
ima mnogo više dimenzija od zvuka. Oni vibriraju u dimenzijama vida, dodira, ukusa i mirisa
i u intelektualnim dimenzijama simbola i reči dozivajući jedno drugo i igrajući se. Ali u suštini
- ovo je negativan način da se kaže nešto pozitivno - to nije ništa više od misteriozne izjave
starca Spitheda, koji je otvorio prozor i rekao:
147

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO
KNJGA O TABUU KOJ NAS

„Fill jomble, flll jumble,
Fil rumble-come-tumble. ”
Bah to izra ža v a e le g a n tin ije , a li sa isto to lik o
m a lo Sf)o lja šn je g zn a če n ja .

Kad to shvatite, možete da se vratite svetu
praktičnih poslova u novom duhu. Videli ste da
je svet u suštini magična iluzija i izmišljena igra,
i da ne postoji neko posebno vi koje treba odatle nešto da izvuče, kao da je život banka koja
treba da se opljačka. Jedino pravo vi je ono
koje dolazi i odlazi, manifestuje se i povlači se
večito u sebe kao svako svesno biće. Jer, vi ste
univerzum koji posmatra sebe sa milijarde tačaka gledišta, tačaka koje odlaze i dolaze, tako
da je viđenje večito novo. Ono što mi vidimo
kao smrt, prazan prostor ili ništavilo, samo je
žleb među vrhovima talasa ovog okeana koji se
večito talasa. To je sve deo iluzije da nešto
treba da se postigne u budućnosti i da postoji
nužna potreba da se ide sve dalje dok se to
ne postigne. Kao što, međutim, nema nijednog
vremena osim sadašnjosti i nikoga osim svih i
svega, nema nikada ništa ni da se postigne mada je uzbudljivost igre praviti se da ima.
148

Ko god se hvali da to zna, zapravo ne razume jer samo koristi trik kako bi održao svoju
iluziju o odvojenosti, varljivi predmet u igri duhovnog nadmudrivanja. Staviše, takvo razmetanje je duboko uvredljivo za one koji ne razumeju
i koji iskreno veruju da su usamljeni, nezavisni
duhovi u očajničkoj i mučnoj borbi za život. Za
sve njih moramo imati duboko saosećanje, ne
s visine, čak neku posebnu vrstu divljenja i poštovanja jer, uostalom, u njima ja igra najčudniju
i najsmeliju igru - igru potpunog gubljenja sebe
i bivanja u opasnosti od neke totalne i nepopravljive katastrofe. Zato se Hindusi ne rukuju
kad se upoznaju, već spoje dlanove i poklone
se u znak poštovanja, poštujući božanstvo u
strancu.
I nemojte se nadati da će vas to saznanje
odjednom pretvoriti u oličenje vrline. Još nisam
sreo sveca ili mudraca bez nekih ljudskih slabosti. Jer, ukoliko ste ispoljeni u ljudskom ili
životinjskom obliku, morate jesti na račun života
drugih i prihvatiti ograničenja svog konkretnog
organizma koji vatra još može da sagori i u
kojem opasnost još luči adrenalin. Moralnost koja uz to ide je, pre svega, iskreno priznanje da
ste zavisni od neprijatelja, podređenih, izopštenih i, zaista, svih drugih oblika života. Ma koliko
da ste upleteni u konflikte i igre nadmetanja u
praktičnom životu, nikada više nećete moći da
se prepustite iluziji da je onaj „odvratni drugi”
kriv za sve i da se ne može i ne treba uništiti.
To će vam dati dragocenu sposobnost da obuz149

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

date konflikte i da ih ne ostavite izvan kontrole,
da poželite da činite kompromise i da se prilagođavate, da se igrate, ali pošteno. To je ono
što se zove „lopovska čast” jer zaista opasni
ljudi su oni koji ne priznaju da su lopovi nesrećenici koji igraju uloge „dobrih” sa takvim
žarom da nisu ni svesni koliko duguju „rđavima”
koji održavaju njihov status. Da parafraziramo
Jevanđelje: voli svoje takmace i moli se za one
koji spuštaju cene ispod tvojih. Bez njih, vas
ne bi bilo.
Politička i lična moralnost Zapada, naročito
u Sjedinjenim Državama, zbog nedostatka ovog
osećanja, potpuno je šizofrena. Ona je monstruozna kombinacija beskompromisnog idealizma i
beskrupuloznog gangsteraja i tako je lišena
osećajnosti i ljudskosti koji, onima koji priznaju
da su banditi, omogućuju da sednu zajedno i
dođu do prihvatljivih nagodbi. Niko ne može
da bude moralan - tj. niko ne može da harmonizuje unutrašnje konflikte - bez sporazuma
između anđela i đavola u sebi, između ruže
gore i đubreta dole. Te dve sile ili tendencije
su međuzavisne, a igra traje samo ukoliko anđeo
pobeđuje ali ne pobedi, a đavo gubi ali nikad
ne izgubi. (Obmut slučaj ne važi, kao što okean
nema grebene talasa dole, a žlebove gore.)
Vrlo je važno da ovo shvate oni koji se bave
građanskim pravima, međunarodnim mirom i
ograničavanjem nuklearnog oružja. Te stvari nesumnjivo treba glasno podržavati, ali ne u duhu
koji ne poštuje opoziciju ili koji smatra da je
150

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

ona potpuno zla ili mahnita. Nije bez razloga
što formalna pravila boksa, džudoa, mačevanja,
čak i dvoboja, zahtevaju da protivnici pozdrave
jedan drugog pre borbe. U svakoj budućnosti
koja se može predvideti biće hiljade i hiljade
Ijudi koji se gade crnaca, komunista, Rusa, Kineza, Jevreja, katolika, bitnika, homoseksualaca
i „pristalica” droge i mrze ih. Ta mržnja se neće
izlečiti, već će se još više rasplamsati ako vređamo one koji je osećaju, a pogrdne etikete
koje smo im nalepili - konzervativci, fašisti, desničari, dileje - možda će postati bedževi i simboli oko kojih će se oni grupisati i ogranizovati
mitinge. Neće vredeti ni ako se javno suprotstavimo opoziciji pristojnim i nenasilnim demonstracijama, dok pumpamo svoj kolektivni ego,
vređajući ih privatno. Ako želimo pravdu za manjine i da ugasimo ratove sa svojim prirodnim
neprijateljima, ljudskog ili drugog porekla, moramo prvo doći do sporazma s manjinom i neprijateljem u sebi i svojim sopstvenim srcima,
jer bitangi je tamo isto onoliko koliko i bilo
gde u „spoljašnjem” svetu - pogotovo ka6 shvatite da je svet van vaše kože isto toliko vi kao
i svet u njenoj unutrašnjosti. Zbog odsustva svesti o tome, nema nikog ko je ratobomiji od pacifiste kad podivlja ili militantniji nacionalista
od antiimperijaliste.
Možete, zaista, prigovoriti da su to preveliki
zahtevi. Možete posegnuti za starim alibijem da
je zadatak „menjanja ljudske prirode” suviše naporan i suviše spor posao i da nam je potrebna

KNJIGA O TABUU KOJI NAS
SrflEČAVA DA SAZNAMO KO SMO

upravo trenutna i masovna akcija. Očigledno,
potrebna je disciplina da bi se napravile bilo
kakve radikalne promene u sopstvenom sistemu
ponašanja, a psihoterapija može da se otegne
godinama. No, to nije moj predlog. Da li je
zaista potrebno mnogo vremena ili truda kako
bi se samo shvatilo da zavisite od neprijatelja i
autsajdera da biste mogli da definišete sebe i
da biste se bez neke opozicije izgubili? Uvideti
to znači gotovo trenutno steći vrlinu saosećanja,
a saosećanje i samouverenost su uzajamno isključivi. Saosećanje je treptaj u oku pravednog
sudije koji zna da je on takođe prestupnik na
optuženičkoj klupi. Kako bi mogao da sedi tamo, sudeći dostojanstveno, dok mu se obraćaju
sa „Vaša Visosti”, da mu ne dovlače one jadnike
iz dana u dan? To priznanje ne podriva njegov
rad i njegovu funkciju. On još bolje igra ulogu
sudije ukoliko shvata da pri sledećem okretu
točka sreće on može biti optuženi i, kad bi se
znala sva istina, on bi sada tamo stajao.
Ako je ovo cinizam, onda je bar u sprezi s
ljubavtju - stav i atmosfera koji hlade ljudske
konflikte efikasnije od bilo koje količine flzičkog
ili moralnog nasilja. On priznaje da je stvama
dobrota u specifičnoj ravnoteži koja postoji
između ljubavi i sebičnosti, razuma i strasti, duhovnosti i senzualnosti, misticizma i materijalizma u kojima je pozitivni pol uvek pomalo jači
od negativnog. (Da je drugačije i da su ta dva
pola u potpunoj ravnoteži, život bi došao u totalni ćorsokak i zastoj.) Tako, kad dva pola,
152

dobar i loš zaborave svoju međuzavisnost i pokušaju da izbrišu jedan drugog, čovek se spušta
na nivo niži od ljudskog - biva nepomirljivi
krstaš ili hladni, sadističKi pljačkaš. Nije za čoveka da bude anđeo ili đavo, a potencijalni anđeli bi trebalo da shvate da, ako njihova ambicija uspe, oni bi izazvali horde đavola kako bi
- se održala ravnoteža. Ovo je bila lekcija o prohibiciji, kao i o svim drugim pokušajima da se
nametne čisto anđeosko ponašanje ili da se zlo
iskoreni.
Sve se, dakle, svodi na ovo: da bi život bio
„održiv”, da bi se mogao živeti ili, jednostavno,
da bi bio praktičan, on se mora proživljavati
kao igra - a „mora” ovde izražava uslov, ne
zapovest. Mora se živeti u duhu igre pre nego
rada, a sukobi koje život nosi moraju se nastaviti
pošto uviđate da nijedna vrsta ili strana u igri
ne može da preživi bez svojih prirodnih antagonista, svojih ljubljenih neprijatelja, svojih neophodnih protivnika. Jer, voleti svoje neprijatelje
znači voleti ih kao neprijatelje; nije nužno pametan potez privući ih na svoju stranu. Lav leži
s jagnjetom u raju, ali ne i na zemlji - ,,raj” je,
naime, tihi nivo izvan pozomice gde, iza kulisa,
sve strane u sukobu priznaju svoju međuzavisnot i tim priznanjem su u stanju da održe svoje
konflikte u izvesnim granicama. To priznanje je
apsolutno bitno viteštvo koje mora da postavi
granice svakom ratovanju, s ljudskim i drugim
neprijateljima podjednako, jer viteštvo je „vedri”
153

KNIGA O TABUU KDJI NAS

duh viteza koji se „igra sa svojim životom”, znajući da je čak i borba na smrt igra.
Niko ko je naseo obmani da je samo ego
ili samo individualni organizam ne može da bude vitez, a kamoli civilizovan, senzitivan i inteligentan član kosmosa.
Da bi se na takav način proživela, igra života
se mora očistiti od kontradiktornih pravila. To,
a ne neka vrsta moralnog naprezanja, jeste izlaz
iz obmane o odvojenosti. Tako, kad igra zada
igračima nemoguć, ne samo težak zadatak, ubrzo se stiže do tačke kad ne vredi više igrati.
Ne može se poštovati pravilo koje dvostruko
obavezuje - tj. pravilo iz dva dela, čiji se delovi
uzajamno isključuju. Niko se ne može naterati
na slobodno ponašanje ili prisiliti da deluje nezavisno. Čitave kulture i civilizacije, međutim,
upetljale su se u tu vrstu gluposti, a budući da
nisu uočile protivrečnost, njihovi članovi proganjani su celog života osećajem da je individualna
egzistencija problem i smetnja - deo prirode
osuđen na stalnu frustraciju. Osećaj ega je u
korenu neprijatan i dosadan, a na to najjasnije
ukazuju svakodnevne fraze kao: „Treba da pobegnem od sebe” ili „Treba da nađeš nešto da
te odvuče od sebe” ili „Čitam da zaboravim na
sebe”. Beži! Odatle potiču fanatizam i intoksikacija - religiozna, politička i seksualna, pa neonacisti, Kju Kluks Klan, „anđeli pakla”, Cirkus
Maksimus, turobna fascinacija TV-ekranom, spaljivanje veštica, Miki Spilejn i Džejms Bond, saloni pačinko, omamljenost alkoholom, tabloidi,
154

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

modni trendovi i maloletničke bande - kako
stvari stoje, sve su to neophodni sigurnosni ventili i sedativi za ljudska bića čija je sama egzistencija definisana na kontradiktoran i samoponižavajući način.
Najzad, igra života, onako kako je Zapadnjak
„igra” u ovom veku, treba manje da naglašava
praktičnost, rezultate, progres i agresiju. Zbog
toga ja raspravljam o viziji i klonim se tema
opravdavanja vizije u smislu njene praktične primene i posledica. Ma šta važilo za Kineze i
Hinduse, vreme je da mi shvatimo da je budućnost fatamorgana koja se stalno povlači i da
prebacimo svoju ogromnu energiju i tehničku
veštinu na kontemplaciju, a ne na akciju. Ma
koliko se mi danas ne slagali s Aristotelovom
logikom i njegovim metaforama, još treba da ga
poštujemo što nas podseća da je cilj akcije uvek
kontemplacija - znanje i biće, pre nego traženje
i postajanje,
Kako stvari stoje, mi samo gutamo život bez
žvakanja - gutamo halapljivo nesvarena iskustva
što brže možemo - jer svest o našoj egzistenciji
je tako površna i tako uska da nam ništa ne
izgleda dosadnije nego prosto biti. Ako pitam
šta ste uradili, videli i okusili juče, verovatno
ću dobiti samo tanak obris stvari koje ste primetili, a od njih samo one koje ste smatrali
vrednim pomena. Zar onda iznenađuje da je
tako doživljena egzistenicija toliko prazna i gola
da je njena glad za beskonačnom budućnošču
neutoljiva? Ali, pretpostavimo da odgovorite:

KNJIGA O TABUU KOJ NAS SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

„Trebala bi mi večnost da vam ispričam, a suviše
sam zainteresovan za ovo što se upravo dešava.”
Kako je mogućno da biće sa tako osetljivim
draguljima kao što su oči, takvim čarobnim muzičkim instrumentima kao što su uši i tako čudesnom arabeskom nerava kao što je mozak,
može sebe da doživi kao nešto manje od boga?
A kad razmotrite kako je taj neizmerno suptilan
organizam neodvojiv od još čudesnijih obrazaca
njegove okoiine - od najminijaturnijih električnih naprava do čitavih grozdova galaksija kako je zamislivo da ta inkarnacija celokupne
večnosti može da se dosađuje time što jeste?
Kao što je pravi humor smejanje samom sebi,
istinska suština čoveka je poznavanje sebe. Druga stvorenja možda vole i smeju se, pričaju i
misle, ali izgl,eda da je samo ljudskim bićima
svojstveno da razmišljaju: misle o mišljenju i znaju da znaju. To može da dovede do začaranih
krugova i konfuzija, kao i drugi sistemi povratne
sprege, ako se njima nepropisno upravlja, ali
svest o sebi daje ljudskom iskustvu odjek. Ono
daje simultani ,,eho” svemu o čemu mislimo ili
osećamo kao što violinska kutija odzvanja sa
zvukom žica. Ona daje dubinu i pun zvuk onome što bi inače bilo plitko i ravno.
Znanje o sebi vodi ka postavljanju pitanja,
a postavljanje pitanja ka radoznalosti i istraživanju, tako da ljudsku pažnju najviše privlače
ljudi, ili je makar svako usredsređen na svoju
156

157

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

ličnost. Svaki inteligentan pojedinac želi da zna
kako funkcioniše, a ipak ga zatiče fascinacija i
frustracija činjenicom da je od svega najteže spoznati sopstveno ja. Jer, ljudski organizam je, očigledno, najsloženiji od svih organizama i dok,
s jedne strane, imamo tu prednost da intimno
poznajemo svoj organizam - iznutra - sa druge,
lošije, strane, toliko smo mu blizu da nikako
ne možemo da ga dokučimo. Ništa do te mere
ne izmiče svesnom posmatraču kao sama svest.
Zbog toga je koren svesti, paradoksalno, nazvan
„nesvesno”.
Ljudi koje zovemo seljacima i prostacima su
upravo oni koji ne nalaze ništa fascinirajuće u
tome što su ljudi; njihova ljudskost je nepotpuna, jer ih nikada nije navela da joj se dive.
Takođe postoji nešto nepotpuno kod onih koji
ne nalaze ništa fascinirajuće u biću. Može se
prigovoriti kako je to profesionalna predrasuda
filozofa - da ljudima koji nemaju osećaj za metafiziku nešto fali. Ali, svako ko uopšte misji
nužno je filozof —dobar ili loš —jer nemoguće
je misliti bez premisa, bez osnovnih (i u tom
smislu metafizičkih) pretpostavki o tome šta je
razumno, šta je dobar život, šta je lepota i šta
je zadovoljstvo. Imati stavove o tome, svesno
ili nesvesno, znači filozofirati. Samoizgrađeni
praktičan poslovan čovek koji prezire filozofiju
kao mnoštvo mutnih pojmova i sam je pragmatičar ili pozitivista, pri tome loš, jer nije razmišljao o svome položaju.
158

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Ako je ljudski organizam fascinantan, onda
je takva i njegova okolina, i to ne samo kao
zbirka pojedinačnih stvari i događaja. Hemija,
biologija, geologija i astronomija su posebne fascinacije detaljima naše okoline, ali metafizika je
fascinacija svim tim stvarima zajedno. Gotovo
mi je nemogućno da zamislim senzitivno ljudsko
biće lišeno metafizičke radoznalosti, osobu koja
nema tu čudesnu potrebu da postavi pitanje koje
se ne može sasvim formulisati. Ako je, kako
smo dokazivali, jedini pravi atom - po Šardenu
(Chardin) - univerzum, i jedina prava stvar sve,
šta je to onda?
Onog trenutka kad sam ga postavio, morao
sam da preispitam to pitanje. Kakav bi se odgovor na njega mogao dati? Obično se na pitanje
- „Šta je to?” odgovara svrstavanjem te stvari ili
događaja u nekii klasu - životinja, povrće, mineral, čvrsto telo, tečnost ili gas - trči, skače ili
hoda. Ali, koja klasa će odgovarati svemu ? Šta
se uopšte može reći o svemu ? Definisati znači
omeđiti, postaviti granice, naći sličnosti i suprotnosti i, iz tog razloga, univerzum, sve, izmiče
definisanju. Kad stignemo dotle, um zapada u
naizgled apsolutAu ograničenost i može se s pravom tvrditi da je zluopotreba uma postavljati
takva pitanja. Kao što niko pri zdravoj pameti
ne traži jutarnje vesti u rečniku, tako ne bi trebalo da iko upotrebljava govor i misli kako bi
otkrio nešto o čemu se ne može govoriti ili
misliti. Logično, dakle, pitanje „Šta je sve ?” nema
smisla, mada izgleda duboko. Kao što je Vit159

KNJGA O TABUU KOH NAS

genštajn (Wittgenstein) predlagao, ljudi koji postavljaju takva pitanja imaju smetnje u intelektu,
a one se mogu izlečiti filozofijskom terapijom.
„Baviti se filozofijom”, kako on kaže, „znači misliti o mišljenju tako da se razdvoji pravo mišljenje od besmisla.”
No, ta čista logika nas ne oslobađa potrebe
da znamo to što je izraženo - ma kako nespretno - u onom pitanju. Kao što sam rekao na
početku, neverovanto je čudno da se bilo šta
uopšte događa. Ipak, kako mogu da izrazim to
osećanje u obliku razumnog pitanja na koje bi
moglo da se odgovori na zadovoljavajući način?
Stvar je, možda u tome da ne tražim verbalan "
odgovor, kao što kad zamolim za poljubac, ne
želim parče hartije na kojoj piše „poljubac”. Metafizička radoznalost pre traži doživljaj, viziju,
otkrivanje koje će objasniti, bez reči, zašto postoji univezrum i šta je on - kao što čin ljubavi
objašnjava zašto smo muškog i ženskog roda.
Moglo bi se, onda, reći da je najbolji odgovor
na pitanje „Šta je sve ?” — „Gledaj i videćeš!”
Međutim, to pitanje gotovo uvek podrazumeva
traženje nečeg osnovnog u svemu, jedinstvene
podloge koju naše obično mišljenje i osećanja
ne mogu da shvate. Misao i osećaj su analitički
i selektivni, tako da predstavljaju svet kao puko
mnoštvo stvari i događaja. Međutim, čovek ima
„metafizički instinkt” koji se ne zadovoljava prividnim mnoštvom.
160

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

„Šta nam garantuje da naših pet čula, kad se sva
uzmu u obzir, pokrivaju sve mogućnosti doživljavanja? Ona pokrivaju samo naše konkretne doživljaje,
naše ljudsko poznavanje činjenica i događaja. Postoje
praznine između prstiju; postoje i praznine između
čula. U tim prazninama je tama koja krije vezu između stvari... Ta tama je izvor naših nejasnih strahova
i briga, ali ujedno i dom bogova. Samo oni vide
povezanost, potpunu relevantnost svega što se dešava; onoga što do nas dopire samo u parčićima i
komadima, „slučajeva” koji postoje samo u našim glavama, u našim ograničenim percepcijama.”1

Čovek je zbog toga intuitivno ubeđen da je
čitavo mnoštvo stvari i događaja „na” nečemu
ili ,,u” nečemu, kao što je odraz u ogledalu,
zvuci na membrani, svetlost i boje u dijamantu
ili reči i muzika pesme u pevaču. Ovo je, možda,
posledica toga što je i sam čovek složen organizam i ako su stvari i događaji ,,na” bilo čemu,
onda su na rijegovom nervnom sistemu. Međutim, očigledno postoji više nego jedan nervni
sistem, a na čemu su onda svi nervni sistemi?
Jedan na drugom?
To misteriozno nešto se nazivalo bog, prauzrok, priroda, supstancija, energija, prostor,
etar, um, biće, praznina, beskonačnost - imena
i ideje čija se populamost i ugled menja sa
vetrovima intelektualne mode, u zavisnosti od
toga da li univerzum smatramo inteligentnim ili
1
Idris Peri (Perry), „Kafka, Rilke i Rumpelštilts
(Kajka, Rilke and Rumpelstiltskin), The Listener, British Broadcasting Corporation, London, 2. decembar 1965. str. 895.
161

KNKGA O TABUU KO]I NAS

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO
.................

glupim, nadljudskim ili nižim od ljudskog, preciznim ili neodređenim. Svi oni se mogu odbaciti
kao besmislena galama ako je pojam osnotmog
ili bića samo proizvod intelektualne spekulacije.
Ovi nazivi se često koriste za označavanje sadržaja živoga i za čula gotovo konkretnog doživljaja - „ujedinjujućeg” doživljaja mističnog,
koji u nebitnim varijacijama postoji u gotovo
svim kulturama, u svim vremenima. Taj doživljaj
je transformisani osećaj svoga ja o kojem sam
raspravljao u prethodnom poglavlju, mada ,,naturalističkim” terminima, očišćenim od hokuspokusa o umu, duši, duhu i drugim intelektualno-eteričnim rečima.
>
Uprkos univerzalnosti ovog doživljaja i impresivnoj regulamosti kojom je opisan na isto
tako uopšten način2, tvrdokorni tipovi ga smatraju halucinacijom koja se ponavlja uz karakteristične simptome, kao paranoja, što ne doprinosi našoj informisanosti o flzičkom univerzumu. Kao što ništa ne možemo da kažemo o
svemu, tako, dokazuju oni, sve ne može da se
oseti ili doživi. Jer, sva naša čula su selektivna.
Doživljavamo kontrastom, kao što mislimo kontrastom. Doživeti nešto što leži iza svih doživljaja
bilo bi, dakle, kao videti sam vid, kao nešto
zajedničko svemu viđenom. U smislu boja i obli2 v
Citalac se upućuje na dela u bibliografiji kao što su:
Bakova (Bucke) Kosmička svest ( Cosmic Consciousnesš),
Džejmsove (James) Vrste religijskog doživljaja ( Varieties o f
Religious Experience) i Džonsonov (Johnson) Posmatrač na
brdima ( Watcher on the Hills).

162

ka - izuzev boja i oblika koji su u kontrastu
jedno sa drugim - možemo li da vidimo sam
vid?
Međutim, metafizika, kao fllozoflja u celini,
nije nešto što se jednostavno može izlečiti ili
napustiti kao neka intelektualna bolest. Najveći
antimetafizičari među filozofima imaju, zapravo,
svoju prećutnu metafiziku koja se krije iza tvrdnje da svaki doživljaj i sve znanje mora da pripada nekoj klasi i zasniva se na kontrastima i
međusobnim poređenjima. Jednostavno rečeno,
oni dopuštaju cfa ja mogu da znam i da govorim
razumno o nečem belom, jer poznajem belo u
kontrastu sa cmim i u poređenju sa crvenim,
narandžastim, žutim, zelenim, plavim, modrim i
ljubičastim. Oni će dopustiti smislene sudove o
psima i mačkama, jer je reč o organskim stvorenjima, za razliku od neorganskih stvari, o sisarima za razliku od torbara i, mada trče okolo,
imaju jasno odredene granice koje ih odvajaju
od svih ne-pasa i ne-mačaka.
Osnovna pretpostavka da se sve znanje zasniva na kontrastima krajnje je metafizička. Formulišimo je drugačije: „Sve znanje je prepoznavanje međusobnih odnosa čula - doživljaja i /
ili stvari i događaja.” Ovo se opasno približava
smislenom sudu o svemu. „Sve stvari se raspoznaju prema razlici Ui sličnosti koje postoje medu njima.” Ako antimetafizičara, ma kad i uz
krike protesta, sateramo u tu poziciju, on zapada
još dublje u metafiziku.
163

KNIGA O TABUU KOJ NAS

Pretpostavimo da iskaz „Sve je energija” ne
daje više informacija od „Sve je svđ’. Da bih
opisao energiju, moram da je razlikujem od neenergije ili mase i u tom slučaju, ako sve podrazumeva i ne-energiju - masu, prostor ili bilo
šta - biće ne samo neobavešteno već i besmisleno reći da je sve energija. Ako, dakle, insistiramo da se energija može poznavati i opisati
samo pomoću kontrasta sa ne-energijom, to je
potpuno isto kao kad bismo rekli da se energija
(ili kretanje) ispoljava ili jednostavno postoji samo u kontrastu s nečim relativnO inertnim. No,
u tom slučaju, energija zavisi od inertnog kako
bi bila energetska, a inertno zavisf od energetskog kako bi bilo inertno. Ova relativnost ili
međuzavisnost dveju stvari neverovatno je blizu
metaflzičkom jedinstvu koje stoji iza razlika.
Nekad sam mislio da se sve filozofske rasprave mogu svesti na prepirku između „sitničara” i „romantičara”. Cepidlake su tvrdokorni, rigorozni i precizni ljudi koji vole da naglašavaju
razlike i podele među stvarima. Oni su pre za
čestice nego za talase, za diskontinuitet nego
za kontinuitet. Romantičari su nežni i vole široka
uopštavanja i velike sinteze. Oni naglašavaju jedinstvo koje se nalazi u osnovi i skloni su panteizmu i misticizmu. Talasi kao krajnji sastojci
materije mnogo im više odgovaraju nego čestice,
a diskontinuiteti im zveče kao pneumatska bušilica. Filozofi-sitničari smatraju romantičare prilično odvratnim - nedisciplinovanim, mutnim sanjarima, koji prelaze preko čvrstih činjenica kao
164

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

intelektualna sluz koja preti da okruži čitav univerzum u „nediferencirani estetski kontinuum”
(navod prof. F. S. K. Nortropa [Northrop]). Romantičari, opet, gledaju na svoje kolege cepidlake kao na žive skelete koji zvekeću i kuckaju,
bez mesa i vitalnih sokova, kao na suve i isušene mehanizme lišene svih finijih osećanja. Obe
strane bi bile beznadežno izgubljene jedna bez
druge, jer ne bi imalo o čemu da se raspravlja,
niko ne bi znao svoju poziciju i ceo tok filozofije
bi došao do kraja.
Kako stvari trenutno stoje u svetu akademske
filozofije, cepidlake su već godinama na vlasti
i u Engleskoj i u Sjedinjenim Državama. Svojom
naklonjenošću lingvističkoj analizi, matematičkoj
logici i naučnom empiricizmu svrstali su filozofiju u isti red sa mistikom nauke, počeli su da
pretvaraju filozofovu biblioteku ili utočište u
planini u nešto nalik laboratoriji i, po rečima
Vilijama Erla (Earle), došli bi na posao u belim
mantilima kad bi mislili da bi se time izvukli.
Stručni časopisi su sada dosta nečitljivi, kao rasprave o matematičkoj fizici, a teme rasprave sićušne kao neka životinjica pod mikroskopom
bidloga. No, njihova ubedljiva pobeda nad romantičarima je gotovo ukinula filozofiju kao disciplinu, jer bližimo se tački kad će odeljenje za
filozofiju zatvoriti svoje prostorije i preseliti preostale članove katedre na odeljenja za matematiku i lingvistiku.
Istorijski gledano, ovo je verovatno krajnja
tačka zaleta intelektualnog klatna koje je donelo

KNJGA O TABUU KOJ NAS

u modu potpuno automatski model univerzuma,
vek analize i specijalizacije, kad smo izgubili
svoju viziju univerzuma u preovlađujućoj kompleksnosti njegovih detalja3. Medutim, procesom
koji je K. G. Jung nazvao „enantiodromija”, dostizanje bilo koje ekstremne pozicije je tačka u
kojoj se ona pretvara u sopstvenu suprotnost proces koji može biti zamoran i koji se ponavlja,
a da pri tome ne postoji svest o tome da su
suprotni krajevi polarni i da su polovi neophodni jedan drugome. Nema sitničara bez romantičara i romantičara bez sitničara.
DAkademska filozofija je propustila svoju zlatnu priliku
1921, kad je Ludvig Vitgenštajn prvi put objavio svoj Tractatus Logico-Philosophicus, koji se završava sledećim odlomkom: „Pravi metod filozofije bio bi sledeći: da se ne
kaže ništa osim onog što se može reći, tj. osim iskaza
prirodnih nauka, tj. nečeg što nema nikakve veze sa filozofijom; a zatim kad god neko poželi da kaže nešto metafizički, da mu se dokaže da izvesnim znakovima u svom
iskazu nije pridao nikakvo značenje. Taj metod tog drugog
ne bi zadovoljio - on ne bi imao osećaj da ga mi učimo
filozofiju - ali to bi bio jedini striktno pravilan metod. Moji
iskazi se mogu objasniti na sledeći način: onaj ko me razume na kraju shvati da su drugi besmisleni tek pošto se
popeo pomoću njih, na njih, preko njih. (To će reći, on
mora da odbaci merdevine pošto se popeo pomoću njih).
Mora da prevaziđe te sudove; onda tek može da vidi svet
u pravom svetlu. O onome o čemu se ne može govoriti,
mora se ćutati.” To je bio kritičan trenutak za sve akademske filozofe da zadrže totalnu tišinu i da unaprede
disciplinu na nivo čiste kontemplacije, zajedno sa praksom
meditacije zen-budista. Ali čak i Vitgenštajn je morao da
nastavi da govori i piše, jer kako filozof može da dokaže
da radi a ne da se samo glupira? ( Tractatus logico-philosophicus, 6.53, 6.54 i 7, Sarajevo, 1960).
166

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Za bilo kakvo kretanje u filozofiji, osim kretanja napred-nazad i u krug, čovek mora imati
precizan osećaj korelativne vizije. To je tehnički
izraz za potpuno razumevanje igre cmo-belog,
pomoću kojega se vidi da su sve eksplicitne
suprotnosti implicitni saveznici - korelativni u
smilu da „idu” jedna sa drugim i da ne mogu
odvojeno postojati. Ovo je, više od ikakve mutne apsorpcije razlika u kontinuumu čiji je krajnji
rezultat romantizam, metafizičko jedinstvo koje
čini osnovu sveta. Jer, to jedinstvo nije samo
jednoznačnost nasuprot višeznačnosti, budući da
su oba ta termina polama. Jedinstvo ili neodvojivost jednog i mnoštva, u filozofiji vedante
stoga se zove „nedualizam” (advaita) za razliku
od obične uniformnosti. Istini za volju, i ovaj
termin ima svoju suprotnost - „dualizam” - jer
budući da svaki termin označava klasu, intelektualnu fioku, svaka klasa ima spoljašnjost koja
je polaritet njene unutrašnjosti. Stoga jezik ne
može da prevaziđe dualizam, kao što slike ili
fotografije na ravnoj površini ne mogu da imaju
više od dve dimenzije. Ipak, konvencijom perspektive, izvesne dvodimenzionalne linije, ukošene ka „tački nestajanja”, uzimaju se kao predstavnici treće dimerizije, dubine. Na sličan način,
dualistički izraz „nedualizam” se uzima kao
predstavnik „dimenzije” u kojoj eksplicitne razlike imaju inrplicitno jedinstvo.
U početku nije lako održati korelativnu viziju. Upanišade je opisuju kao hod po ivici sečiva, održavanje ranvoteže na najoštrijoj i naj-

KNJGA O TABUU KOJ NAS

težoj liniji. Jer, običnom vidu nije dostupno ništa
„između” klasa i suportnosti. Život je serija hitnih odluka koje zahtevaju čvrstu posvećenost
ovome ili onome. Materija je onoliko nalik
nečemu koliko to nešto uopšte može postojati,
a prostor je onoliko nalik ničemu koliko to ništa
može postojati. Bilo kakva zajednička dimenzija
između toga dvoga izgleda nepojmljiva, osim
ako je to naša sopstvena svest ili um, a to nesumnjivo pripada materiji zauvek ugroženoj ništavilom. Međutim, blagom promenom tačke
gledišta, ništa nije očiglednije od međuzavisnosti
suprotnosti. No, ko bi u to poverovao?
Da li je moguće da moje ja , moje postojanje,
sadrži biće i ništavilo, te da je smrt prosto ,,ugašeni” interval u pulsiranju upaljeno / ugašenog
koje mora biti večno - jer će svaka altemativa
tom pulsiranju (to jest njegovo odsustvo) posle
izvesnog vremena dovesti do njegovog prisustva? Da li je, onda, pojmljivo da sam ja u suštini
večno postojanje, trenutno i možda bespotrebno
zastrašeno jednom polovinom sebe, pošto sam
sebe celog identifikovao sa drugom polovinom?
Ako se izbor mora svesti na belo ili na cmo,
moram li da se opredelim za belu stranu tako
da ne mogu da igram igru crno-belog u sportskom duhu, znajući da nijedna strana ne može
da pobedi? Ili je sve to samo gađanje formalnim
odnosima između reči i termina, bez ikakve veze
s mojom fizičkom situacijom?
Da bi se na poslednje pitanje odgovorilo
potvrdno, morao bih da poverujem da je logika
168

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

misli sasvim proizvoljna - da je ona čisto i strogo
ljudski izum bez ikakve osnove u fizičkom svetu. Mada je tačno, kako sam već pokazao, da
mi namećemo logičke obrasce (mreže, rešetke
i druge vrste kalkulisanja) na krivudavi fizički
svet - što može da zbuni ukoliko nismo svesni
onoga što činimo - ipak ti obrasci ne dolaze
iz spoljašnjeg sveta. Oni su u vezi sa konstrukcijom Ijudskog nervnog sistema, koji je, nesumnjivo, u svetu i deo sveta. Štaviše, pokazao sam
da je korelativno mišljenje o odnosu organizma
prema okolini mnogo kompatibilnije sa fizičkim
naukama nego naši arhaični opšteprihvaćeni
pojmovi o našem ja koje se suočava sa tuđim
i posebnim svetom. Ako želim da prekinem veze
između ljudske logike i fizičkog univerzuma,
morao bih prvo da se vratim mitu o egu kac
izolovanom, nezavisnom posmatraču, za kojeg
je ostatak sveta apsolutni spoljni i nešto „drugo”.
Ni neurologija, ni biologija, ni sociologija nc
mogu da podrže ovakvo mišljenje.
S
druge strane, ako smo ja i drugi, subje
i objekt, organizam i okolina, polovi jednog procesa, onda je TO moje pravo postojanje. Kac
što kaže u Upanišadama, ,,TO je biće. TO je
stvarnost. TO si ti!” Međutim, ja ne mogu ćU
mislim ili kažem ništa o toj stvari ili, kako ćv
je odsad zvati: o TOME, osim ako pribegnerr
konvenciji upotrebe dualističkog jezika, kao štc
upotrebljavamo linije perspektive da bismo po
kazali dubinu na ravnoj površini. Ono što sc
nalazi između suprotnosti mora se razmotriti
165

KNJGA O TABUU KOI NAS

ako uopšte mora, prirnenom kontrasta, a to znači upotrebom jezika analogije, metafore i mita.
Problem nije samo u tome što je jezik dualističan, ukoliko su reči oznake za klase koje
se međusobno isključuju. Problem je u tome što
je TO mnogo veći deo mene nego što mislim,
do te mere bitno i osnovno za moju egzistenciju,
da ne mogu od njega da napravim objekat. Ne
može se biti van TOGA i, zapravo, nema ni
potrebe da se to čini. Dokle god pokušavam
da shvatim TO, podrazumevam da TO nije ja.
Kad bi to bilo moguće, izgubio bih osećanje za
njega i pokušavao da ga nađem. Zato oni koji
zaista znaju da su TO uvek kažu da ga ne shvataju, jer TO shvata shvatanje, a ne obratno. Ne
može se, i ne treba, ići dublje od dubine!
No, činjenica da TO izmiče svakom opisu
ne sme se, kako je to često slučaj, pogrešno
shvatiti kako je TO najvazdušastija apstrakcija,
poput nekakvog providnog kontinuuma ili kosmičkog želea bez ikakvih odlika. Najkonkretnije
zamišljanje Boga Oca, s belom bradom i u zlatnoj odori, bolje je od toga. Pa ipak, učenici
istočnjačkih filozofija i religija na Zapadu upomo
optužuju hinduiste i budiste da veruju u bezobličnog, želatinskog boga, samo zato što ovi
insistiraju na tome da je svaki pojam ili objektivna slika TOGA prazna. No, naziv „prazan”
odnosi se na sve takve koncepcije, ali ne i na
TO.
Međutim, dok govorimo i mislimo o TOME,
nema altemative za upotrebu pojmova i slika,
170

SFREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

i nema nikakve štete u tome, ukoliko nam je
jasno šta radimo. Idolopoklonstvo nije upotreba
slika, već njihovo mešanje s onim što predstavljaju i u tom pogledu mentalne slike i uzvišene
apstrakcije mogu biti štetnije od bronzanih idola.
Vi ste, verovatno, vaspitavani u kulturi u kojoj vekovima predsedava slika TOGA kao Boga
Oca, čija je zamenica on, jer TO izgleda suviše
bezlično, a ona bi, naravno, bila inferioma. Da
li ta slika još može da funkcioniše kao mit koji
bi pružio neki konsenzus o životu i njegovom
smislu za sve razičite narode i kulture ove
planete?
Iskreno govoreći, slika Boga Oca je postala
smešna - osim ako čitate sv. Tomu Akvinskog,
ili Martina Bubera, ili Paula Tiliha i shvatite da
možete biti odani Jevrejin ili hrišćanin, a da ne
verujete, bukvalno, u kosmičkog muškog roditelja. Čak i onda, teško je ne osetiti snagu slike,
jer slike pokreču naše emodje dublje nego pojmovi. Kao odani hrišćanin iz dana u dan biste
izgovarali molitvu; „Oče naš, iže jesi na nebesi...” i najzad biste se uneli u to - emocionalno
se obraćate TOME kao idealizovanom ocu - muškarcu koji voli, ali je strog i sasvim je drugačija
ličnost od vas. Očito, vi ste nešto drugo a ne
bog, ukoliko imate predstavu o sebi kao o posebnom egu, ali kad shvatite da je taj oblik
identiteta samo društvena institucija koja je prestala da bude funkcionalna životna igra, oštra
podela između vas i realnosti kao krajnjeg rezultata više nije relevantna.
171

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO
KNJIGA O TABUU KOJI NAS

Staviše, mlađi članovi našeg društva se u
poslednje vreme sve više bune protiv očinskog
autoriteta i očinske države. Jedan od razloga je
u tome što je dom u industrijskom društvu uglavnom spavaonica; otac ne radi kod kuće, tako
da žena i deca ne učestvuju u njegovom poslu.
On je samo lik koji donosi novac i posle radnog
vremena trebalo bi da zaboravi na svoj posao
i da se zabavlja. Romani, časopisi, televizija i
popularni stripovi stoga prikazuju „tatu” kao nesposobnog klovna. U toj slici ima istine, jer je
tata naseo na prevaru da je rad prosto nešto
što se radi za novac, a novcem možeš da dobiješ
šti hoćeš. \
Nije čudo što sve više studenata ne želi ulogu u tatinom svetu i učiniće sve da izbegnu
upuštanje u bespoštednu konkurenciju u kakvoj
se nalazi trgovac, onaj koji svakodnevno putuje
na posao, službenik i rukovodilac. Ljudi koji
imaju profesiju - arhitekti, lekari, advokati, ministri i profesori - takođe imaju kancelarije van
kuće i time su, pošto se potrebe njihovih porodica sve više svode na novac, skloni da misle
kako čak i profesija jeste put da bi se zaradio
novac. Sve to još pogoršava činjenica da roditelji
više ne vaspitavaju svoju decu. Zato dete ne
raste sa razumevanjem ili entuzijazmom za rad
svoga oca. Umesto toga, šalju ga u školu u kojoj
nema dovoljno osoblja i koju obično vode žene
koje, u tim uslovima jedino mogu da prenesu
neko masovno proizvedeno znanje koje dete pri-

prema za sve i ni za šta. Ono nema nikakve
veze sa zanimanjem svog oca.
Istovremeno s ovom devalvacijom oca, navikavamo se na pojam univerzuma koji je tako
misteriozan i tako impresivan da ni najbolja
predstava o ocu više nije dovoljna da objasni
šta ga pokreće. No, problem jć u ovom slučaju
u tome što mi nismo u stanju da zamislimo
predstavu višu od predstave čoveka. Mali broj
nas je uopšte sreo anđela, a verovatno ga ne
bismo ni prepoznali kad bismo ga videli, pa su
naše predstave bezličnog i nadličnog boga beznadežno niže od ljudskih - želatin, bezoblična
svetlost, homogenizovani prostor ili snažan trzaj
elektriciteta. Međutim, naša predstava o ljudskom biću menja se u skladu sa spoznajom da
Ijudsko biće nije jednostavno i isključivo fizički
organizam. Moje telo je i moja okolina, a ona
se mora meriti milijardama svetlosnih godina.
Dosad su pesnici i filozofi koristili ogromno
prostranstvo i trajanje univerzuma kao opravdanje za razmišljanja o beznačajnosti čoveka, zaboravljajući da je upravo čovek sa ,,tim očaravajućim razbojem, mozgom”, ono što ogromni
električni puls pretvara u svetlost i boju, oblik
i zvuk, veliko i malo, tvrdo i teško, dugo i
kratko. Spoznavajući svet, mi ga humanizujemo
i kako smo, kad ga otkrijemo, zadivljeni njegovim dimenzijama i kompleksnošću, trebalo bi
isto tako da smo zadivljeni što imamo mozak
da ga vidimo.
175:

172

KNJIGA O TABUU KO]I NAS

Dosad su nas učili, međutim, da i nismo
odgovomi za svoj mozak. Mi ne znamo (rečima
ili brojevima) kako je on konstruisan i tako
izgleda da su mozak i organizam kao celina
jedno genijalno vozilo koje nam je „dato” ili
kao tajanstveni lavirint u kojem smo privremeno
zarobljeni. Drugim rečima, prihvatili smo definiciju sebe koja je ja ograničila na izvor i na
granice svesne pažnje. Ta definicija je mizemo
nedostatna jer mi, u suštini, znamo kako da
razvijamo mozak i oči, uši i prste, srce i kosti
- isto onako kao što znamo da hodamo i dišemo, pričamo i mislimo - samo ne umemo to
da izrazimo rečima. Reči su suviše nespretne za
opisivanje takvih stvari, a svesna pažnja suviše
uska da bi vodila računa o svima njihovim detaljima.
Tako se često događa da, kad kažete nekoj
devojci da je lepa, ona odgovara: „Tipični muškarac! Vi mislite samo na telo. U redu, lepa
sam, ali telo sam nasledila od roditelja i to je
samo stvar sreće. Više volim da mi se dive zbog
onoga što jesam, a ne zbog moje spoljašnjosti.”
Jadnica! Sve što ona kaže jeste da je izgubila
kontakt sa sopstvenom zadivljujućom mudrošću
i genijalnošću i želi da joj se dive zbog nekih
prostih trikova koje može da izvede svojom svesnom pažnjom. Mi smo svi u istoj situaciji pošto
smo se odvojili od svog tela i od čitave mreže
sila u kojima se tela rađaju i žive.
Ipak, još možemo da probudimo onaj osećaj
da je Sve to takođe naše ja - jedno ja, doduše,
174

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

koje je daleko izvan predstave o egu ili van
Ijudskog tela ograničenog kožom. Onda viđamo
ja gde god da pogledamo, a njegova slika je
univerzum u svoj svojoj svetlosti i tami, u svojim
telima i prostorima. To je nova predstava čoveka, ali još samo predstava. Jer preostaje - da
upotrebim dualističke reči - ,,iza”, „ispod”, „okolo”
i „u sredini” svega toga nepojmljvog TO, koje
se polarizuje u vidljivim kontrastima talasa i žleba, čvrstih tela i prostora. Čudno je, međutim,
da TO, ma kako nepojmljivo, nije nikakva bljutava apstrakcija - ono je vrlo jednostavno i stvarno tvoje ja .
Kako kaže kineski zen majstor: „Ništa ti ne
preostaje u ovom trenutku do da se dobro nasmeješ!” Džejms Brouton (Broughton) kaže:

„Ovoje To
i ja sam To
i ti si To
i on je To
i ona je To
i to je To
i to bi bilo to.”4
Pravi humor je, zaista, smejanje samom sebi
- božanstvenoj komediji, neverovatnoj obmani
na osnovu koje se misli da stvorenje koje postoji
nije i deo postojanja, da ono što je čovek nije
^ Iz Bard i harfista (The Bard and the Harper), LP 1013, snimili Džejms Brouton (Broughton) i Džoel Endrus
(Andrews), Musical Engineering Associates, Sausaiito, California, 1965.
175

KNJGA O TABUU KOJ NAS

isto što i sve. Sve vreme mi to saznanje nosimo
,,u kostima”, ali svesna pažnja, ometana detaljima i razlikama, ne može da vidi celinu od delova.
. Glavni trik u ovoj obmani je, naravno, smrt.
Posmatrajte smrt kao trajni kraj svesti, tačku u
kojoj vi i vaše znanje o univerzumu jednostavno
prestajete i gde postajete kao da nikada niste
postojali. Razmišljajte o tome na mnogo širem
planu - smrt univerzuma u trenutku kad se potroši sva energija, kada se, prema nekim kosmolozima, eksplozija koja je bacila galaksije u
svemir ugasi kao raketa. Biće kao da se to nikad
nije ni dogodilo, što je, naravno, stanje stvari
pre nego što se dogodilo. Isto tako, kad budete
mrtvi, bićete kao što ste bili pre nego što ste
začeti. Dakle - bio je jedan blesak, blesak svesti
ili blesak galaksija. To se dogodilo. Čak i ako
nema nikoga ko se toga seća.
Ali ako je, kad se to dogodilo i nestalo,
stanje stvari bilo isto kao pre nego što je počelo
(uključujući mogućnost da nije bilo stvari), onda
to može ponovo da se desi. Zašto da ne? S
druge strane, mogao bih da pretpostavim da,
pošto se to dogodi, stanje više nije isto kao
pre. Energije je bilo i pre eksplozije, ali pošto
se eksplozija ugasila, nije ostalo energije. Energija je oduvek i zauvek latentna. Onda je eksplodirala i to je bilo to. Možda je moguće zamisliti da se ono što je oduvek postojalo umorilo
od sebe, eksplodiralo i prestalo. No, to je veći
pritisak na moju maštu nego ideja da su ti bles176

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

kovi periodični i ritmični. Oni mogu da idu dalje
ili u krug: tu nema mnogo razlike. Osim toga,
ako je latentna energija oduvek postojala pre
eksplozije, teško mi je da zamislim određeno
vreme kad je morala da prestane. Može li nešto
da bude poluvečno? Odnosno, može li proces
bez početka da dođe do kraja?
Pretpostavljam, onda, da ću sa sopstvenom
smrću zaboraviti ko sam, kao što moja svesna
pažnja nije u stanju da se seti, ako je ikad znala,
kako se stvaraju ćelije mozga i sistem vena.
Sećanja igraju malu ulogu u našem biološkom
postojanju. Kao što je i moj osećaj „jastva”, osećaj da sam živ, nastao bez sećanja ili namere,
tako će se iznova javljati, kao što se „centralno”
ja - To - javlja kao ja/drugo stanje u milijardama pulsirajućih oblika - uvek isto i uvek novo, „ovde” usred „tamo”, „sada” usred „onda” i
„jedan” usred „mnoštva”. I ako zaboravim koliko
sam puta bio ovde i u koliko oblika, to zaboravljanje je nužni interval tame između svakog
pulsa svetlosti. Ja se vraćam u svakoj bebi koja
se rodi.
Zapravo, mi ovo već znamo. Pošto ljudi umru, rađaju se bebe i, osim ako su automati, svaka
od njih je, kao i mi sami, doživljaj ja koji opet
nastaje. Uslovi nasleđa i životne okoline se menjaju, ali svaka od tih beba je inkamacija istog
doživljaja da smo centralni u odnosu na „drugi”
svet. Svako odojče dolazi u život kao što sam
i ja došao, bez sećanja na prošlost,. Isto tako,
kad ja odem, neće postojati nikakav doživljaj ili
177

KNJIGA O TABUU KOJI NAS

isto što i sve. Sve vreme mi to saznanje nosimo
,,u kostima”, ali svesna pažnja, ometana detaljima i razlikama, ne može da vidi celinu od delova.
. Glavni trik u ovoj obmani je, naravno, smrt.
Posmatrajte smrt kao trajni kraj svesti, tačku u
kojoj vi i vaše znanje o univerzumu jednostavno
prestajete i gde postajete kao da nikada niste
postojali. Razmišljajte o tome na mnogo širem
planu - smrt univerzuma u trenutku kad se potroši sva energija, kada se, prema nekim kosmolozima, eksplozija koja je bacila galaksije u
svemir ugasi kao raketa. Biće kao da se to nikad
nije ni dogodilo, što je, naravno, stanje stvari
pre nego što se dogodilo. Isto tako, kad budete
mrtvi, bićete kao što ste bili pre nego što ste
začeti. Dakle - bio je jedan blesak, blesak svesti
ili blesak galaksija. To se dogodilo. Čak i ako
nema nikoga ko se toga seća.
Ali ako je, kad se to dogodilo i nestalo,
stanje stvari bilo isto kao pre nego što je počelo
(uključujući mogućnost da nije bilo stvari), onda
to može ponovo da se desi. Zašto da ne? S
druge strane, mogao bih da pretpostavim da,
pošto se to dogodi, stanje više nije isto kao
pre. Energije je bilo i pre eksplozije, ali pošto
se eksplozija ugasila, nije ostalo energije. Energija je oduvek i zauvek latentna. Onda je eksplodirala i to je bilo to. Možda je moguće zamisliti da se ono što je oduvek postojalo umorilo
od sebe, eksplodiralo i prestalo. No, to je veći
pritisak na moju maštu nego ideja da su ti bles176

SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

kovi periodični i ritmični. Oni mogu da idu dalje
ili u krug: tu nema mnogo razlike. Osim toga,
ako je latentna energija oduvek postojala pre
eksplozije, teško mi je da zamislim određeno
vreme kad je morala da prestane. Može li nešto
da bude poluvečno? Odnosno, može li proces
bez početka da dođe do kraja?
Pretpostavljam, onda, da ću sa sopstvenom
smrću zaboraviti ko sam, kao što moja svesna
pažnja nije u stanju da se seti, ako je ikad znala,
kako se stvaraju ćelije mozga i sistem vena.
Sećanja igraju malu ulogu u našem biološkom
postojanju. Kao što je i moj osećaj „jastva”, osećaj da sam živ, nastao bez sećanja ili namere,
tako će se iznova javljati, kao što se „centralno”
ja - To - javlja kao ja / drugo stanje u milijardama pulsirajućih oblika - uvek isto i uvek novo, „ovde” usred „tamo”, „sada” usred „onda” i
„jedan” usred „mnoštva”. I ako zaboravim koliko
sam puta bio ovde i u koliko oblika, to zaboravljanje je nužni interval tame između svakog
pulsa svetlosti. Ja se vraćam u svakoj bebi koja
se rodi.
Zapravo, mi ovo već znamo. Pošto ljudi umru, rađaju se bebe i, osim ako su automati, svaka
od njih je, kao i mi sami, doživljaj ja koji opet
nastaje. Uslovi nasleđa i životne okoline se menjaju, ali svaka od tih beba je inkamacija istog
doživljaja da smo centralni u odnosu na „drugi”
svet. Svako odojče dolazi u život kao što sam
i ja došao, bez sećanja na prošlost. Isto tako,
kad ja odem, neće postojati nikakav doživljaj ili

KNJIGA O TABUU KOJI NAS SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

proživljavanje stanja našeg stalnog „bivstvovanja”. Priroda se „grozi vakuuma” i osečaj našeg
ja se ponovo javlja i nije bitno da li je interval
deset sekundi ili milijarde godina. U nesvesnom
stanju svaki vremenski raspon je jedan trenutak.
Ovo je toliko očigledno, ali razlog što smo
blokirani i ne možemo to da vidimo jeste usađeni i snažni mit da ja dolazi na ovaj svet, ili
je izbačeno iz njega, tako da nema nikakve bitne
veze s njim. Zbog toga se ne pouzdajemo da
će univerzum ponoviti ono što je već uradio samom ja, svaki put iznova. Posmatramo ga kao
večitu arenu u kojoj je pojedinac samo privremeni stranac - posetilac koji tu jedva pripada,
jer tanki zrak svesti ne obasjava sopstveni izvor.
Posmatrajući svet, zaboravljamo da svet posmatra sebe - svojim očima i očima TOGA.
Sada znate, čak i ako vam zatreba više vremena da se trgnete i shvatite i steknete potpun
utisak. Možda nije lako povratiti se posle mnogih generacija putem kojih su očevi rušili decu
kao domine, govoreći im: ,,Da se nisi usudio
da pomisliš na tako nešto! Ti si samo mali skorojević, samo stvor, i bolje da naučiš gde ti je
mesto.” Naprotiv, ti si TO. Ali možda su očevi
nesvesno pokušavali da kažu deci da je TO hladno i ravnodušno. Ne pojavljuješ se (na sceni)
kao TO, jer ti zaista jesi TO, a svrha scene je
da se na njoj prikazuju prestave; ne da se ona
prikazuje. Pojaviti se kao TO - igrati boga znači igrati ja kao ulogu, što upravo nije slučaj.
Kad TO igra, ono igra sve.
178

Sledeće knjige su, sa mnogo različitih gledišta, usmerene na Knjigu i proširuju njene teme.
Redžinald H. Blit, Zen u engleskoj književnosti
i kod orijentalnih klasika. Dutton, New
York, 1960.
Norman O. Braun, Život protiv smrti: psihoanalitički smisao istorije. Wesleyan University
Press, Middletown, Conn., 1959.
Ričard M. Bak, Kosmička svest. Ponovljeno izdanje Dutton, New York, 1959.
Trigant Berou, Nauka i ponašanje čoveka. Philosophical Library, New York, 1958.
Ving-cit Čan, Programski spis šestog patrijarha.
St. John’s University Press, New York, n.d.
S. P. R. Čarter, Čovek na Zemlji: preliminama
evaluacija ekologije čoveka. Contact Editions, The Tides, Sausalito, Cal., 1962.

KNJIđA O TABUU KOJI NAS

Aleksandra Dejvid-Nil, Tajna usmena učenja tibetanskih budističkih sekti. Maha-Bodhi
Society, Calcutta, n.d.
Pjer Tejar de Šarden, Fenomen čoveka. Harper
& Row, New York, 1959Džon Djui i Artur F. Bentli, Znanje i znano.
Beacon Press, Boston, 1960.
Georg Grodek, Knjiga o Tome. Vintage Books,
New York, 1961.
Rene Genon, Uvod u proučavanje hinduističkih
doktrina. Luzac, London, 1945.
Oldos Haksli, Ostrvo. Harper & Row, New York,
1962.
Vilijam Džejms, Različiti oblici religijskog doživIjaja. Modem Library New York, 1936.
Rejnor Keri Džonson, Posmatrač na brdima,
Harper & Row, New York, 1959.
Karl G. Jung, Sećanja, snovi, razmišljanja. Zabeležila i izdala Aniela Žafe. Pantheon,
New York, 1963.
Dž. Krišnamurti, Komentari o življenju. 3 toma.
Harper & Row, New York 1956-60.
Bhagavad Gita (engleski prevod Sarvepali Radakrišnana). Harper, New York, 1948.
Lin Jutang, Mudrost Lao Cea. Modern Library,
New York, 1948.
Glavne upanišade. Engleski prevod u izdanju
Harper, New York, 1953.
D. T. Suzuki, Zen budizam. Izdavač Vilijam Baret. Doubleday, New York, 1956.
Alan Vots, Priroda, muškarac i žena. Pantheon,
New York, 1958.

SEREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Rejmond H. Viler, Zakoni Ijudskeprirode. Nisbet,
London, 1931.
Lanselot Lo Vajt, Sledeći razvoj u čoveku. Holt,
New York, 1948.
Rihard Vilhelm i Karl G. Jung, Tajna zlatnog
cveta. Harcourt, Brace, New York, 1962.
Ludvig Vitgenštajn, Tractatus logico-philosophicus. Routledge and Kegan Paul, London,
and Humanities Press, New York, 1961.
Džon Z. Jang, Sumnja i pouzdanost u nauci.
Oxford University Press, New York, 1960.

Sdtdom

ALAN VOTS (Watts), magistar teologije i doktor bogoslovskih nauka, stekao je reputaciju kao
jed2n od najoriginalnijih i „najnekonvencionalnijih” filozofa ovog veka. Najpoznatiji je po interpretacijama indijske i kineske filozofije, pogotovo zen budizma. Napisao je više od dvadeset knjiga o filozofiji i psihologiji religije, uključujući: Pogledaj Duha, Zar je to važno? Ra-

dosna kosmologija, Priroda, muškarac i žena,
Vrhovni identitet, Put zena, Mudrost nesigumosti, Toje to, Izvangranica teologije, Psihoterapija
na Istoku i Zapadu i Skriveni iza oblaka, prebivalište nepoznato: dnevnik sa planine.
Umro je 1973.
Možda najpoznatije od svih dela Alana Votsa,
Knjiga prodire do uzroka i izlečenja od iluzije

da je ja zasebni ego, smešten u vreču od kože,
koji se „suprotstavlja” univerzumu flzičkih objekata, stranih i glupih. Prema dr Votsu, ta iluzija
počiva u osnovi zloupotrebe tehnologije za nasilno i neprijateljski nastrojeno potčinjavanje
čovekove prirodne okoline, što dovodi do njenog potpunog uništenja.
Da bi pronašao hitno potreban odgovor za
ovaj problem ličnog identiteta, autor modernizuje i parafrazira hinduističku filozofiju vedante
i iznosi njen u potpunosti zapanjujući i subverzivan način shvatanja da je ja, zapravo, koren
i osnova univerzuma.
Svojom poznatom lucidnošću i duhovitošću,
Alan Vots predstavlja ovo „osnovno znanje” o
prirodi ja u obliku Knjige - uvodnog priručnika
u centralnu misteriju egzistencije koju svaki otac
može da prenese sinu ili majka kćerki, na pragu
zrelosti.

GLOBAL BOOK

Novi Sad, Miroslava Antića 4
Tel/fax: 021/612-666
UREDNIKIZDANJA
Nikola Janković
Alan Watts
Knjiga o tabuu koji nas sprečava da saznamo ko smo
RECENZENT
Zoran Marošan
LIKOVNIIGRAFIČKIUREDNDC
Vuk Tatar
LEKTOR
Kosta Dudić
KOREKTOR
Vesna Krčmar

SLOG
ANATTA press
Maksima Gorkog 6
ŠTAMPA
DP Štamparija „Budućnost'*
NoviSad, Šumadijska 12
ZA ŠTAMPARIJU
Novak Vukotić, direktor
Tiraž 1500 kom.
1995. Novi Sad
ISBN 86-02-00018-9

CIP - KaTajiorH3ai<Hja y ny6jiHKaiuijH
SHSjiHOTeica Maraiie cpncKe, H obh Caa
159.964.2:159.923
BOTC, Ajiaii
Knjiga o tabuu koji nas sprećava da saznamo ko smo/
Alan Vots: Preveia Branka Nikolić.
— Novi Sad: Global Book, 1995
(Novi Sad: DP Štamparija ,,Budućnost“). — 183 str.; 17 cm. —
(Biblioteka Novi poslovni svet. Edicija Staza srca)
Prevod dela: On the Taboo Against Knowing Who You Are
Tiraž 1500.
ISBN 86-02-00018-9

a) Ta6y —IIcHxojiorHja jih h h o c th

0

T«i: 0 2 1 /6 1 2 /6 6 6 , Faxs 0 2 1 /6 1 5 -0 2 3

GLOBAL BOOK
21000 Novi Sod
Miroslova Antića 4

h

| Knjiga o

iTabuii
KOJINAS SPREČAVA DA SAZNAMO KO SMO

Možda najpoznatije od svih dela Alana Votsa, Knjiga o Tabuu
prodire do uzroka i izlečenja od iluzije da jeja zasebni ego, smešten
u vreću od kože, „suprotstavljen" univerzumu fizičkih objekata,
stranih i glupih. Prema dr Votsu, ta iluzija počiva u osnovi
zloupotrebe tehnologije za nasilno i neprijateljski nastrojeno
potčinjavanje čovekove prirodne okoline, što dovodi do njenog
potpunog uništenja.
Da bi pronašao hitno potreban odgovor za ovaj problem ličnog
identiteta, autor modernizuje i parafrazira hinduističku filozofiju
vedanta i iznosi njen u potpunosti zapanjujuči i subverzivan
način shvatanja da je/a, zapravo, koren i osnova univerzuma.
Svojom poznatom lucidnošču i duhovitošču, Alan Vots
predstavlja ono „osnovno znanje" o prirodi ja u obliku Knjige
- uvodnog priručnika u centralnu misteriju egzistencije koju
svaki otac može da prenese sinu ili majka kćeri,
na pragu zrelosti.