You are on page 1of 18

МАТУРСКИ РАД

Предмет: ФИЗИКА

Тема: ПЛАНЕТА ЗЕМЉА

Ментор: Ученик:
Садржај

Увод.............................................................................................................................2
1. СУНЧЕВ СИСТЕМ........................................................................................................3
1.1. О планетама.............................................................................................................4
1.2. О настанку земље и њене атмосфере....................................................................4
1.3. Унутрашња структура земље.................................................................................6
1.4. Откриће гравитације ..............................................................................................7
1.5. Гравитација..............................................................................................................8
1.6. Супергравизација....................................................................................................9
1.7. Црне рупе.................................................................................................................9
Гравитација – еластичност простора..........................................................................9
1.8. Последице елипсоидног облика Земље– пертурбација.....................................10
1.9. Кретање Земље......................................................................................................11
2. МЕСЕЦ- ЗЕМЉИН САТЕЛИТ..................................................................................11
2.1. Које су месечеве мене и зашто настају...............................................................12
2.2. Помрачење месеца................................................................................................12
2.3. Физички услови на месецу...................................................................................13
3. ОПШТА ТЕОРИЈА МАГНЕТИЗМА.........................................................................14
3.1. Магнетно поље Земље..........................................................................................14
Закључак...................................................................................................................16
Литература................................................................................................................17

Увод

Земља је пета планета по величини у Сунчевом систему а трећа по


удаљености од Сунца око којег се креће по елиптичној путањи, веома малог

2
ексцентритета ( е=0.017), на средњем одстојању од 149.6 милиона km. Око Сунца
обиђе за 365.2564 дана, и при овом кретању њена просечна линеарна брзина износи
око 30км/h (Vmаx= 30.27 кm/h, Vmin= 29.27 кm/h).
Земља има специфичан облик, она је сферно тело које је спљоштено на
половима тзв. геоид. Спљоштеност је последица њене ротације чији период износи
23h 56m 4s. Оса ротације је нагнута ка равни њене путање за угао од око 66.5°.
Средњи пречник Земље износи 6370 km (екваторски 6378 а поларни 6357кm). Маса
Земље износи 5.975 x 1024 кg а просечна густина планете је 5.52 g/cm 3 . Средња
вредност убрзања силе теже на површини је 9.806 m/s².
Унутрашњост Земље се састоји од коре, мантије (омотача) и језгра. Језгро
Земље има много већу густину од просечне густине планете и састоји се углавном
од гвожђа и никла. Густина унутрашњег језгра износи 15 до 18 gr/cm³ а
температура језгра износи око 6900 1000 К. Мантија или омотач Земље се може
поделити на три дела: доња мантија, прелазна зона и горња мантија. Посебно је
интересантан слој горње мантије, чија је температура блиска температури топљења
материјала, тако да ту долази до образовања течних фракција које доводе до
магматских излива на површини Земље. Еластичност мантије доводи до кретања
спољашњег земљиног омотача – литосфере. Ово кретање доводи до стварања
набора на површини Земље (планински венци).
Земљина кора или литосфера има дубину до 70 km. Дели се на горњи
“гранитни слој” који се састоји од силицијума и алуминијума, и на доњи “базалтни
слој” где преовлађују силицијум и магнезијум.
Спољашње сфере Земље чине хидросфера, атмосфера и биосфера.
Атмосфера је ваздушни омотач који обавија Земљу и са њом се креће као целина.
Састоји се од пет омотача који се налазе на различитим висинама и то су
тропосфера, стратосфера, мезосфера, термосфера и егзосфера. Атмосфера је
састављена од око 77% азота, 21% кисеоника и 1% водене паре а свега 1% отпада
на све остале елементе од чега угљен диоксид чини свега око 0.03%. Хидросфера је
водени омотач Земље и њега образује сва вода на планети (океани, мора, језера,
реке, ледници и подземне воде) и она покрива 71% Земљине површине. Биосфера је
омотач који је обухваћен целокупним органским светом на површини Земље.
Два основна кретања Земље су револуција и ротација. Револуција је кретање
Земље око Сунца, а ротација је обртање Земље око своје осе.
Старост Земље је процењена на 4,55 милијарде (4.55 × 109) година, на
основу детаљних научних података.
О постанку Земље као планете, као и о настанку Сунчевог система постоје
бројне хипотезе. Суштински се оне разликују по томе што је по једнима Земља
настала откидањем од неке веће масе, а по другима спајањем (кондензовањем)
ситнијих честица.

1. СУНЧЕВ СИСТЕМ

3
Земља је само један делић Сунчевог система
који чине Сунце око кога обилази девет познатих
планета: Меркур, Венера, Земља, Марс, Јупитер,
Сатурн, Уран, Нептун и Плутон. Њих прате сателити
као што је Земљин Месец, више 6.000 до сада познатих
малих планета или астероида, велики број комета и
безброј метеорских тела. Набројана тела крећу се у
простору који се назива међупланетарни простор.
Највеће тело је Сунце, нама најближа звезда, чија маса
чини готово целу масу Сунчевог система ( 99, 9 %).
Планете се деле у две групе: планете Земљиног типа
(Меркур, Венера, Земља и Марс) и планете Јупитеровог
типа ( Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун). Плутон не
припада ниједној од две групе. Планете Земљиног типа
карактерише чврста површина на коју се може ступити
ногом, оне су много мање од џинова Јупитеровог типа
и имају један до два сателита или их уопште немају.
Планете Јупитеровог типа су много веће од планета
Земљиног типа, али су им много мање густине и немају
чврсту површину. Имају велике породице сателита,
густе атмосфере и прстенове. Састоје се од водоника и
нешто хелијума, баш као и Сунце.Сунчев систем је
исто тако само делић неког другог много већег система,
наше галаксије која се зове Млечни пут. Само у њој
има око 200.000.000.000 звезда. Поред ње, вероватно
постоји још огроман број, нама непознатих, других
галаксија које се налазе у свемиру.
Слика 1. Сунчев систем

1.1. О планетама

Још у далекој прошлости знало се да међу небеским телима постоје таква


чије дневно кретање није исто као и код осталих звезда, па су зато и та тела
названа ПЛАНЕТЕ ( од грчке речи која значи луталица). Привидно кретање
планета на небу дуго је представљало загонетку , а објашњење је пружио Коперник
тек 1543. год. које су касније емпиријски и теоријски проверили Кеплер и Њутн.
Коперник је први објаснио да су Земља и остале планете небеска тела која се крећу
око Сунца приближно кружним путањама.
Земља је насељена планета Сунчевог система на којој живимо. Креће се око
Сунца и око своје замишљене осе која спаја њене полове и пролази кроз њен
центар. Дужина осе је 12713,8 km. Елипсоидог је облика, на половима је
спљоштена, а на екватору је испупчена. Краћа Земљина полуоса је 6356,9 km а
дужа је 6378,4 km.

1.2. О настанку земље и њене атмосфере

4
Наша планета Земља је трећа по реду од Сунца и веома се разликује од
осталиh планета. Она је највећа стеновита планета, без очигледниh кратера , једина
са океанима течне воде и једина која обилује кисеоником у атмосфери. Као
најважније од свега, а што је на неки начин последица свега наведеног је то да је
Земља једина нама позната планета на којој се развио живот. Зашто баш Земља? Да
бисмо одговорили на то питање морамо да кренемо од самог настанка ове планете.
До пре око 4 милијарде година Земља је трпела бомбардовање прото
планета као и све остале унутрашње планете. Тад је била само огромна изрована
лопта налик на Месец. Тада ни једна планета није имала атмосферу јер су протони
и електрони избацивани са Сунчеве површине однели у простор сав гас који није
био везан за џиновске планете па самим тим и атмосферу Земље. Када се Сунце
стабилизовало до стања какво је и данас Земља је захваљујући гасовима из вулкана
добила нову атмосферу ( водена пара, угљеник - 4 - оксид, једињења сумпора,
цијано водоник и угљеник – 2 – оксид) веома непогодну за дисање. Сличну
атмосферу имала је и Венера, али онда је пресудио утицај даљине од Сунца. За
разлику од Венере Земља је била довољно охлађена да би се водена пара
кондензовала у облаке и пала као киша , а угљеник – 4 – оксид се отопио у води.
Тако се наша атмосфера изградила постепеним истицањем гасова из вулкана и већи
део угљеник – 4 – оксида могао је да буде растворен у морима. Океани течне воде
су спасили Земљу топлотне катастрофе и ерозијом избрисали трагове прастарих
кратера. Венера је била претопла да би избегла катастрофу. У међувремену је сва
њена водена пара ишчезла вероватно тако што је Сунчево зрачење на врху
атмосфере издвојило атоме водоника и кисеоника који су се појединачно разишли у
простору. тако је Венера довела своју атмосферу до загушљивог гасног покривача
дупло гушћег од Земљиног.Из овог следи закључак да је Земља најбоље прошла од
свих планета и да ми своје постојање дугујемо управо следећим чињеницама:

1. Земљина гравитација довољна је да задржи атмосферу, јер у супротном када


би Земља била сувише мала да је задржи завршила би слично њеном
пратиоцу Месецу.
2. Најповољнија температура захваљујући земљиној погодној удаљености од
Сунца
Температура планете је уствари топлота која потиче од Сунца јер су планете
хладна небеска тела.

Тpl = 277 K/сqr d ( d – удаљеност планете од Сунца)

Ваздушни омотач Земље је сачињен од смеше гасова:

1. Азот 78%
2. Кисеоник 21%
3. Аргон 0,94%
4. Угљеник - 4 – осид 0,03%
5. Водена пара и прашина

Простире се до 3000 km висине и има више слојева:

5
1. ТРОПОСФЕРА – до 9 km на половима и до 18 km на екватору. У њој се
формирају облаци, ветрови и падавине. Изнад ње је ТРОПОПАУЗА.
2. СТРАТОСФЕРА – до 80 km висине. Tемпература ваздуха је од -45 C до
-50C. Завршава се СТРАТОПАУЗОМ.
3. МЕЗОСГЕРА – до 80 km. температура ваздуhа је око -90 C. Завршава се
МЕЗОПАУЗОМ.
4. ТЕРМОСФЕРА – до 800 km. Састоји се од јонизованих честица значајних за
пренос радио таласа. Изнад ње је ТЕРМОПАУЗА.
5. ЕГЗОСФЕРА - сфера дисципације гасова, може се упоредити са вакуумом.
У егзосфери настаје појаваполарне светлости која се дешава на висини од 80
– 160 km над Земљом. Када се она појави често се на небу чује прасак и види
се огроман лук светлости која осветли ноћ, а понекад се зраци светлости
рашире као лепеза. Претпоставља се да су ови зраци последица електричних
пражњења разређеног горњег слоја атмосфере.

1.3. Унутрашња структура земље

Структура наше планете је данас добро позната иако у себи не крије још
много тајнотајни које представљају највећи изазов данашњим научницима.
Најмоћније средство истраживања представља мерење услова ширење сеизмичких
таласа који потичу од дубоких трусова. Ти услови зависе од физичког стања
средине кроз коју се талас простире (чврстог или течног) и притисака са којима се
среће. Тако су откривени врло јасни и нагли дисконтининуитети на дубинама:

• 50 до 100 km • 2900 km
• 880 km • 5000 km

Они су омогућили научницима разматрање више концентричниh слојева у


унутрашњој структури Земље :

1. ЗЕМЉИНА КОРА (сial) –од 50 – 100 km, густина близу 2,67 (густина
стена)
2. ГОРЊИ ОМОТАЧ – допире до 880 km дубине
3. ГОРЊИ ОМОТАЧ У УЖЕМ СМИСЛУ- допире до 2900 km .Горњи
омотач и омотач у ужем смислу се једним именом називају SIMA, а
густина се креће од 3,27 до 5,00.
4. ЈЕЗГРО (nife) - допире до 5000 km дубине, густина варира од 9,3 до
11,5. Ова нагла промена густине се објашњава наглом променом
стања ( површина између ове две зоне је оштра и јасна, налик на
површину која раздваја лед и воду) . Језгро се понаша као течност.
5. СУБЈЕЗГРО – од 5000 до 6400 km, густина варира од 15 до 17,
понаша се као чврсто тело бар што се тиче узајамног односа атома.

6
Постоје две теорије о саставу Земљиног језгра:

1. Језгро се састоји од легуре гвожђа са 10 % никла налик многобројним


метеорима. Недавна истраживања показала су да ова легура под огромним
притисцима (притисак у центру Земље је 3 ⋅106 бара) показује интересантну
аномалију при дилатацији , такозвани метал invar који се много користи у
метеорологији.
2. Ремзијева теорија ( Remсey) – по њему, језгро се састоји из самог водоника
који се под тако огромним притисцима почиње понашати као метал и најзад
достиже густину неопходну за објашњење средње густине Земље.

1.4. Откриће гравитације

Ако нешто испустите , пашће доле . Постоји невидљива сила , звана


гравитација , која вуче све према Земљи .Без гравитације ништа се не би држало на
Земљиној површини већ би пало у Свемир.

ШТА ЧИНИ ГРАВИТАЦИЈА ?

- убрзава нас кад идемо низбрдо


- вуче нас назад кад идемо узбрдо
- тера сва тела да падају на тло
- тера реке да теку низводно
- држи атмосферу око Земље
- држи Месец у орбити око Земље
- држи нас на Земљи
- држи планете у њиhовим орбитама око Сунца

Слика 2.Гравитација

Сматра се да је Исак Њутн, видевши јабуку


како пада са дрвета, дошао на идеју да је
Земља својом гравитационом силом привукла

7
јабуку, баш као што привлачи и Месец да, као њен сателит, непрестано кружи око
ње. На основу ових претпоставки Њутн је формулисао закон универзалне
гравитације, који између осталог, објашњава и како Месечева сила кретања у
комбинацији са деловањем Земљине гравитационе силе, узрокује да Месец кружи
око Земље, баш као што све планете наше галаксије круже око Сунца. Што је
планета ближа Сунцу, на њој се јаче осећа гравитациона сила Сунца. Гравитациона
сила Земље материјалним телима на њеној површини даје тежину. Наиме, сва
тела имају одређену масу -
Исак Њутн (1642-1727) константну величину која би била иста, на
пример, на свим планетама маса човека на
Земљи и маса човека на Месецу је потпуно иста. Међутим, услед различите јачине
гравитације на овим планетама, тежина човека, која се мери килограмима, није иста
- тако човек који на Земљи тежи 50 kg, na Meсecu bi teжиo свега 8,5 kg, због
вишеструко слабије Гравитационе силе Месеца. Гравитациона сила Землје
изражава се у "њутнима" и износи g = 9,81 N/kg. У свемиру, на одређеном
растојању од Земље, престаје деловање гравитације. У таквом простору тела лебде,
течности се распршују у капи, а ваздух је потпуно проређен, јер нема силе које све
ове супстанце држи чврсто на Земљи, односно на окупу.

1.5. Гравитација

Земљино гравитационо поље узрокује да тело које се нађе слободно у


ваздуху почиње да се креће равномерно убрзано ка центру земље. Убрзање које се
саопштава овом телу назива се гравитационо убрзање. Утврђено је геофизичким
мерењима да гравитационо поље није исто на различитим местима на Земљиној
површини. Разлика гравитационог убрзања која се јавља при мерењу на
различитим местима на Земљи јавља се из три разлога:

• Зависи од надморске висине (алтитуде) - убрзање је обрнуто


пропорционално квадрату растојања од центра Земље до места мерења;
• Земља није облика лопте - Земља је неправилног облика са спљоштеним
делом на половима где је и гравитационо поље највеће;
• Земља ротира - при ротацији Земље јавља се центрифугална сила која је на
екватору највећа те је и гравитациона сила ту најмања.

Гравитација односно сила теже је физичка интеракција која изазива привлачење


између тела, а што је последица њихове масе. То је једна од четири основне силе
које делују у природи, представља силу привлачења између материјалниh тела свих
величина - од атома до планета у галаксијама, звезда у универзуму, итд.
Гравитација је сила којом
планета Земља привлачи и
држи све материјалне ствари
(жива бића и предмете) на
својој површини и још се
назива и Земљина тежа. Сва
материјална тела поседују

8
силу гравитације, али су те силе далеко мање него сила Земљине теже која се осећа
и на 80.000 километара удаљености од Земље. Гравитациона сила Сунца још је
већа, јер Сунце помоћу ње држи на окупу све планете Сунчевог система које, услед
ове силе, у свом кретању круже око Сунца. Генерално, цела структура универзума
се базира на гравитацији. Грвитациона сила држи планете у орбити око Сунца.
Јачина гравитационе силе између два тела зависи од масе тих тела и удаљености
између њих, с тим што је управо сразмерна масама а обрнуто сразмерна квадрату
растојања. Током људске историје појавиле су се многе теорије које су покушале да
објасне овај феномен. Данас прихваћена теорија гравитације је она коју је 1915.
преложио Алберт Ајнштајн, а то је Општа теорија релативности.

Слика 3. Грвитациона сила држи планете у орбити око Сунца.

Универзални закон гравитације који је Исак Њутн дефинисао крајем 18.


века, изузетно је једноставан и одлично апроксимира прорачун сила гравитације
(изузев за брзине блиске брзини светлости), тако да се и данас користи. По Њутну
се јединица силе назива „Њутн“ и обележава великим словом N што је
еквивалентно са kg·m/c².

У свету микроскопских величина, гравитација је најслабија од четири


основне силе природе. У макроскопском свету делују једино гравитационе и
електромагнетне силе. За разлику од електромагнетних сила, гравитационе силе су
увек привлачне. Једна од популарних области проучавања у 21. веку је квантна
теорија гравитације.

1.6. Супергравизација

Недавно је развијена, можда ће остварити и квантно гравитациону теорију и


сједињене са осталим трима силама. То је теорија „уједињеног поља“ на коме је
Ајнштајн провео многе године без резултата.
Ова теорија се базира на идеји да обухвати и „честице силе“ као нека
супергравитација. Супергравитација се појављује и као чњстица силе и као честица
и представља начин комбиновања сила запета честица и основне идеје једног
„реда“ у васиони.

1.7. Црне рупе

Гравитација – еластичност простора

Физичари предвођени Џоном Вилером су дошли на идеју да је гравитација


нека врста еластичности простора проузрокована још непознатом структуром

9
малих размера самог простора, постављају питање шта је у ствари простор и
противе се идеји да је то празнина. Они полазе од тога да се силе преносе
„виртуелним“ честицама силе које се појављују и нестају у тако кратком
временском интервалу да их је просто немогуће непосредно мерити. Хајзенбергов
принцип неодрђености спречава нас да их региструјемо као стварне честице, а
једини да сазнамо да је дошло до њихове измене је чињеница да постоји
сила. Тако би цео празан простор био
испуњен краткотрајним честицама које
се јављају и нестају пребрзо да бисмо их
могли запазити. Али оне без сумње
постоје. Вилер каже да је та пенаста
структура летећих честица у простору
оно што изазива силу гравитације.
Ове летеће честице могу за
тренутак да изграде мајушне црне рупе
од 10−35 метара пречника и тежине 10−7
грама које би поново тренутно испадале.
Оне можда само изгледају као да нестају
без последица. Физичар Хокинг тврди
да се у некој црној рупи губе скоро све
информације о њима и да нам можда
баш оне, иако сићушне и привремене
одизумају нешто знања о
Слика 4. васиони. Познато је да се Ајнштајн
никаданије слагао са Хајзенберговим принципом, тј, са идејом да чиста случајност
игра неку важну улогу у васиони и увек је говорио „ Бог се не коцка“ .

1.8. Последице елипсоидног облика Земље–


пертурбација

Земља има облик спљоштеног елипсоида. Утицај овог облика осећа се се у


појавама које се називају ПРЕЦЕСИЈА и НУТАЦИЈА. Оне не утичу на кретање
других планета, али знатно мења положај Земљиног екватора у односу на раван
еклиптике. Ради се, дакле, о променама вредности координата планета, а не о
промени њиховог положаја у односу на Сунце. Ове појаве се у астрономији
називају варијације основниh равни.
Два небеска тела која највише утичу на екваторијално испупчење Земље су
Месец и Сунце. У овом случају преовлађује утицај даљине у односу на масу. Ако
се зависност привлачне силе од две величине изрази као M / d 2 зависнот
пертурбирајућег дејства биће M / d 3 . Ако са r означимо полупречник Земље, а са m
масу следи:

10
За Месец : d m = 60r; M m = m / 80
За Сунце : d s = 23.400r ; M s = 33.000m

Добија се да је пертурбирајуће дејство Месеца 2,17 пута јаче од Сунчевог.


Треба узети у обзир да се пертурбирајућа небеска тела Месец и Сунце крећу
по релативно сложеним кеплеровским орбитама и да се ова кретања врше у
различитим равнима. Према томе, научници су закључили да се ова дејства мењају
од тренутка до тренутка.
Пертурбације Месеца су најмногобројније од свих. Е. Браун је 1917. године
објавио таблице које узимају у обзир 1475 пертурбационих термова. Разлике
између ових таблица и посматрања користе се за мерење случајних и
непредвидивих варијација у брзини ротације Земље.

1.9. Кретање Земље

Научници су до сада открили преко десет различитих врста кретања Земље.


Она која су најважнија и свима нама позната су :

1. РОТАЦИЈА – обртање Земље око своје осе у смеру запад – исток. Потребно
је 24 часа да се једном обрне око ње. Најважнија последица ротације је
стална смена дана и нићи.
2. РЕВОЛУЦИЈА – обилажење Земље око Сунца по елиптичној путањи
брзином око 30 km/s. Земљина револуција траје једну годину која износи
365 дана, 6 часова, 9 минута и 9 секунди. За време обилажења Земље око
Сунца, Земљина оса обртања је нагнута у односу на раван кретања, тзв
раван еклиптик, под углом од 60° 30`. Најбитнија последица револуције је
смена годишњих доба.
3. Кретање Земље и осталих планета заједно са Сунчевим системом кроз
простор наше галаксије у правцу звезде Вeгe брзином око 20 km/s.

2. МЕСЕЦ- ЗЕМЉИН САТЕЛИТ


Око Сунца се у ствари за једну годину обрне центар масе система Земља –
Месец који се налази на око 1.000 km од Земљине површине, а око њега се обрћу и
Месец и Земља. Из овога се може закључити да Месец око Сунца описује
синусиодалну криву да се у односу на Земљу налази час са исте, час са супротне
стране Сунца. Исто тако, Земљина орбита је сама једна синусоидална крива.
Ако знамо даљину Месеца и измеримо привидни полупречник можемо лако
наћи прави полупречник.
Привидна Месечева путања је велики круг чија раван пролази кроз Земљино
средиште и нагнута је у двема тачкама :

1. улазни чвор Месечеве путање – прелазак Месеца са јужне на северну


небеску хемисверу.

11
2. силазни чвор Месечеве путање – прелазак Месеца са севера на јужну
небеску хемисверу.
3. Временски размак у коме Месечева лонгитуда порасте за 360°, а Месец се
врати у исти положај према звездама натива се Сидерички Месец (S).
4. Временски размак у коме се Месец врати у исти положај према Сунцу
назива се Сидонички Месец (С).
S = 27 дана 7 часова43 минута и 55 секунди
С = 29 дана 12 часова 44 минута и 28 секунди.

2.1. Које су месечеве мене и зашто настају

Видљиви део Месеца назива се


МЕСЕЧЕВА МЕНА (фаза). Када је Месец
између Земље и Сунца не види се његова
страна окренута Земљи. Та мена се назива
МЛАД МЕСЕЦ . Млад Месец излази ујутру
и залази увече заједно са Сунцем, а тек када
достигне старост од два дана постаје као
танак срп с вечери на западу, чија је
испупчена страна окренута десно ка Сунцу.
Када је десна половина Месеца каже се да је
Месец у првој четвртини . Када је цео Месец
осветљен лева половина Месеца се назива
пун Месец. Када је осветљена лева половина
Месеца, Месец је у последњој четвртини .

Слика 5. Месец

2.2. Помрачење месеца

Месец обилазећи око Земље може ући делимично или потпуно у Земљину
сенку. У тим случајевима настаје делимично или потпуно помрачење
Месеца.Пошто је Месечева путања нагнута према еклиптици нема увек помрачења
за време младог и пуног Месеца.
Услови за Месечево помрачење :

1. Месец се мора налазити супротно од Сунца у односу на Земљу (тачније у


опозицији са Сунцем –пун Месец ).
2. Дужин Земљин сенке мора мора бити већа од месечеве даљине.
3. Месечево угловно удаљење од еклиптике мора бити мање од полупречника
Земљине сенке где у њу улази Месец.

12
Цело помрачење од првог до последњег додира са ивицом Земљине сенке
може трајати око 4 часа.
За време потпуног помрачења Месец има тамно бакарну боју јер је осветљен
ивичним зрацима Сунца који се ломе кроз Земљину атмосферу и делимично улазе у
простор Земљине сенке. Боја је црвенкаста због ситних капљица воде и честица
прашине у Земљиној атмосфери, од којих се плави и други зраци одбијају, али их
црвени зраци ( већих таласних дужина) могу обићи и доспети у наше око. Баш као
у случају јутарњег и вечерњег руменила неба.
Месечева помрачења, због тога што наступају у истом тренутку за све тачке
са којих се види Месец служила је раније за одређивање географскиh дужина тих
тачака. Данас служе за испитивање првих слојева Земљине атмосфере.

Слика 6. Потпуно помрачење Месеца

2.3. Физички услови на месецу

Услови на Месецу се много разликују од услова на Земљи. Сила теже је на


Месецу 6 пута мања него на Земљи. То је узрок што Месец није могао да задржи
честице гасова и водене паре ( некадашња атмосфера). Зато и Месец практично
нема атмосферу и у његовим „морима“ нема ни капи воде. Одсуство атмосфере
изазива следеће појаве :

• сенке Месечевих планина су црне и оштре


• нема ни зоре ни сутона
• нема никаквиh метеоролошких појава
• небо изгледа црно
• не падакиша, нема облака ни магле

13
• оштре смене топлоте и хладноће ( у току дана површина Месеца се
загреје и до 120°C, а ноћу се спушта и до -160°C )
• органски живот је тамо немогућ.

3. ОПШТА ТЕОРИЈА МАГНЕТИЗМА


Планета Земља је један велики магнет. Њено магнетно поље простире се на
око 80 000 km удаљености од површине. Нико засигурно не зна због чега се Земља
понаша као велики магнет. Претпоставља се да је то због тога што се сматра да се
унутар Земљиног језгра ствара, и кроз њену унутрашњост протиче, врста
електричне енергије која претвара планету у магнет. Географски Северни и Јужни
пол не поклапају се увек са магнетним северним и јужним полом Земље, јер је
Земљино магнетно поље покретљиво.

Слика 7. Магнетосфера штити површину Земље од наелектрисаниh честица сунчевог ветра. Под
притиском надирућиh честица, магнетосфера је стиснута на страни окренутој ка Сунцу.

3.1. Магнетно поље Земље

На основу чињенице да се магнетна игла поставља увек у један одређени


положај у односу на Земљу, може се закључити да Земља као целина представља
неку врсту великог сталног магнета који образује магнетно поље у свим тачкама
околног простора. Посматрано у апроксимацији, Земљино магнетно поље има
облик који би давао један магнетни дипол смештен у унутрашњост Земље, а чија
оса заклапа са географском осом Земље угао од приближно 15°. С обзиром на такву
концепцију, уведени су појмови Земљиниh магнетних полова, магнетних
меридијана и магнетног екватора.

14
Слика 8. Приказ деловања магнетног поља Земље

Магнетни полови Земље се не поклапају са географским половима: један


магнетни пол је у северној Канади на 70° северне географске ширине и 96° западне
дужине, док је други на 72° јужне географске ширине и 157° источне дужине.
Пошто се супротни магнетни полови привлаче, а северни пол магнетне игле увек
окреће према северу, онда се на северној Земљиној хемисфери налази јужни
магнетни пол S, а на јужној хемисфери је северни магнетни пол N (слика 8.а).
Магнетни меридијани би приближно били кругови на Земљиној површини
који би пролазили кроз магнетне полове Земље. Магнетни екватор повезује места
на Земљиној површини у којима линије силе магнетног поља Земље имају
приближно хоризонталан правац. Магнетно поље Земље мења се и по интензитету
и по правцу како са местом на Земљиној површини, тако и са временом. Кад се
магнетна игла постави у одређену тачку на Земљиној површини, она се окреће све
док не заузме правац линија силе Земљиног магнетног поља.
Угао који магнетна игла на једном месту Земљине површине заклапа са
географским правцем север-југ зове се угао деклинације. Тај угао може да варира на
Земљиној површини од 0° до 180° и источно и западно. У нашој земљи деклинација
је западна и креће се око 8° .
Кад се магнетна игла постави тако да се може обртати око хоризонталне осе,
онда ће она заклапати са хоризонтом известан угао који се зове угао инклинације,
који код нас износи око 60°. То је угао измеду хоризонта и тангенте на линију силе
у датој тачки. Nа основу слике 8.а, може се закључити да ће на северној хемисфери
Земље северни пол магнетне игле стајати ниже, док ће на јужној хемисфери бити
обрнуто.
Што се тиче временских промена Земљиног магнетног поља, може се
закључити да су оне веома сложене, разноврсне и периодичне. Такве промене које
нису везане за кретање Земље зову се секуларне промене. Установљено је да се
јужни магнетни пол Земље креће око северног географског пола са периодом од
1000 година. Око 80° северне и јужне географске ширине налазе се зоне у којима
се најчешће дешавају поремећаји (пертурбације) Земљиног магнетног поља –
„aurora boreaлiс“ на северу и „aurora auсtraлiс“ на југу. Дешавају се и повремене

15
снажне пертурбације магнетног поља Земље које се називају „магнетне буре“.
Узроци постојања магнетног поља Земље су врло сложени.
Претпоставка да поље потиче од сталних магнета у унутрашњости Земље
није могла да објасни многе установљене факторе. Осим тога, на високим
температурама у Земљиној унутрашњости не могу да постоје стални магнети.
Друга претпоставка, да је обртање Земље узрок појаве поља, није такође
давала задовољавајуће резултате. Поуздано је установљено да поред компоненти
поља које потичу из Земљине унутрашњости, постоје и узроци који долазе из
атмосфере, па чак и из васионе. Познато је да се на висинама од преко 80 km налази
знатан број молекула ваздуха у јонизованом стању, који чине јоносферу. Дневна и
годишња варијација загревања атмосфере узрокују извесне флуктуације јоносфере
са одговарајућим периодом. Такве флуктуације јонизованих молекула
представљају електричне струје које образују своја магнетна поља. Nа тај начин се
објашњавају
дневне и годишње периодичне промене Земљиног поља.
Установљено је да магнетне буре имају извесне везе са појавом пега на
Сунцу. Појава пега на Сунцу праћена је снажним магнетним пољима због
интензивног кретања житке Сунцеве масе која се састоји од јонизованих атома, па
та кретања условљавају снажне електричне струје. То значи да на магнетно поље
Земље утиче и магнетно поље Сунца. Друге компоненте поља Земље потичу из
унутрашњости, но те компоненте су најмање приступачне посматрању.
Претпоставља се да усијана магма у унутрашњости Земље врши извесна
кретања са дугим периодима. Та кретања могу да представљају електричне струје
које су делимични узрок појаве Земљиног магнетизма; њима се приписују и
поменуте секуларне промене.
Интензитет магнетне индукције Земљиног магнетног поља на половима је
приближно 6g10−5 T , а на екватору око половине тог износа. Вештачки сателити су
констатовали да се Земљино магнетно поље простире до висине од 50.000 km.

Закључак

У глобалним размерама, са планетом Земљом се везују два важна поља


сила: Земљино гравитационо поље и Земљино магнетско поље. Гравитационо
поље нас привлачи према земљи чувајући нас тако да не одлетимо у свемир при
Земљиној ротацији. Оно такође спречава и атмосферу да не напусти нашу
планету. Атмосфера, пак, осигурава заститу од неких врста космичког зрачења.

16
На пример, озон у атмосфери штити од ултраљубичастих зрака, једног
смртоносног облика радијације.
Оно што се мало зна јесте да Земљино магнетско поље ствара тзв.
"магнетски штит" који омогућава заштиту од неких других опасних видова
зрачења, наиме космичких зрака и соларног ветра. Док нема опасности да се
изгуби Земљино гравитационо поље, Земљино магнетско поље опада брже него и
један други геофизички феномен. Ово континуирано губљење магнетског поља
Земље, и везано за њега повећање штетног зрачења, су ван људске контроле.
Порекло Земљиног магнетског поља је без сумње везано за порекло Земље.
Нема разлога да се верује је ово магнетско поље "навијено" у некој геолоској епохи
у прошлости након настанка Земље. Ако се претпостави да се настанак десио
негде око 5.000. год. пне., магнетски момент би износио најмање 2,6 x 1024 Ам.2
Данас се сматра да једна планета не може имати магнет те јачине. Тако се
испоставља да ништа није могло иницирати један тако силан магнет унутар
наше планете после настанка Земље. Дакле, долази се до закључка да је Земљино
магнетно поље створено у почетку, у време настанка Земље, и да је од тада
постепено опадало.

Литература

1. Вучић В. Ивановић Д. Физика I , Научна књига, Београд, 1972.


2. L. D. Landau, E. M. Лифшиц, Теорија поља, Наука, 1973.
3. Милан Пантић, Увод у Ајнштајнову теорију гравитације, Нови Сад, 2005.

Интернет

http://www.cpс.org.rс/Ckс2/ckс205b.htmл ( 26.04.2009.)

17
http://сr.wikipedia.org/сr-eл/
%D0%93%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B8
%D0%BE%D0%BD%D0%BE_%D0%BF%D0%BE%D1%99%D0%B5
( 26.04.2009.)

18