Biblioteka

Minut

Knjiga pedeset esta

Urednik
Predrag Markovi

Oprema
Duan evi

David Albahari

Neobine
prie

Beograd
1999.

 "Stubovi kulture"

CIP -
,
886.1-36
,
Neobine prie / David Albahari. - Beograd:
Stubovi kulture, 1999 (Beograd: Reporter). - 79 str. :
slika autora ; 17 cm. - (Biblioteka ,,Minut" ; knj. 56)
Tira 1000. - Beleka o piscu: str. 79.
ID=79490828
Na koricama
Marsel Dian, Uz skrivenu buku, 1916.

SNEG
Pada sneg. April je i pada sneg. Pahulje su
krupne i tope se uz drhtaj, kao da su ive. Neko
kae da je lepota vremena u njegovoj
nepredvidljivosti. Misli, naravno, dodaje, na
meteoroloko vreme, jer ono drugo je
predvidljivo da predvidljivije ne moe biti. Usledi
bujica protesta, rasprava u kojoj svako uestvuje.
Oi se ire, obrazi nadimaju, usne ponegde
prekriju mehurovima pljuvake. Stolice zakripe,
onovi se taru o pod, ruke lepraju kroz vazduh,
ela se mrte. A onda, kada zidni sat izbije est
puta, svi zaute. Sneg i dalje pada.

ITALAC
italac koji se izgubi na jednom mestu u
knjizi nae se na drugom, ali sasvim izmenjen.
Dugo se ogleda u malom ogledalu, pipa brkove
koje ranije nije imao, gladi kosu koja mu dopire
do ramena. Nema ta, dobro mu je i ovako, izvan
knjige. Knjiga lei na stolu, otvorena. ovek
prilazi i zatvara je. Kada ponovo pogleda u
ogledalo, u njemu ne vidi nita.

ZVUK
Oslonjen na laktove, ovek u krevetu
pokuava ponovo da uje zvuk za koji je siguran
da ga je malopre uo. ena pored njega se
mekolji, pokuava da ga privue blie sebi,
dotie mu, evo, i penis, miluje mu butine. Taj
zvuk, kae ovek, jesi li ula taj zvuk?

POGAANJE
Moja ena krije obe ruke iza lea i trai da
pogodim u kojoj od njih dri neto za mene.
Pokazujem levu ruku, i ona prua pesnicu, otvara
je, iri prazan dlan. Pokazujem desnu ruku. Ona
prua pesnicu, otvara je, ali i taj dlan je prazan.
Moja ena je zbunjena. Okree ruke, gleda iza
sebe, odie stopala. Malopre sam ga imala, kae,
a sad ne mogu nigde da ga naem.

PET, NE VIE
Znam mnogo rei, ali malo je onih koje
koristim. Ako me neto pitaju, odgovorim; ako ne
pitaju, utim. Koliko je rei potrebno da bi se
odgovorilo na bilo koje pitanje? Dve, tri, najvie
pet: da, ne, moda, ne znam. Sve ostale
su nepotrebne, pogotovo kada ovek nita ne pita.

LIST
List ulee kroz prozor. ena koja sedi u
fotelji vidi ga krajikom oka, ali pomisli na pticu.
Deavalo se ve da u sobu ulepra vrabac. Druga
ena, koja lei na krevetu, ne vidi list i ne misli na
pticu. Ona se prisea dana kada je ona sedela u
fotelji, blizu prozora i gledala oblake. Da li je
neko, tada, leao na krevetu? Posteljina je bila
drugaija, u to je sigurna, jastuk manji a pokriva
deblji. ena u fotelji primeti list na podu. Saginje
se, hvata ga vrhovima prstiju, podie ga visoko i
okree se prema eni na krevetu. Ona, meutim,
uti. Oi su joj zatvorene.

MAKA
ovek sie u dvorite da baci ubre, i pored
poslednjeg stepenika ugleda mrtvu maku. Lei
na boku, ukruenih nogu i irom otvorenih oiju.
ovek spusti kantu i vrati se u stan po stare
novine. Kada se vrati s novinama u ruci, make
vie nema. ovek se osvre, zakilji, une i
ponovo se uspravi. Spazi tada naslov Pedeset
trei dan bombardovanja, strese se i pone da
ita.

UBOR
U poetku nam se ini da ujemo ubor
potoka. Neki zbog toga poure, govorei da jedva
ekaju da skinu patike i zagnjure noge u hladnu
vodu. Ne primeujemo vie lie koje nam dotie
lica, korenje o koje se sapliemo. Stiemo
zadihani do podnoja brda, i vidimo iroki otvor
cevi iz koje istie smea tekuina, zapljuskuje ve
prepunjen usek izmedu dva kamena, sliva se i
nestaje u visokoj travi. I ta sad? pita enski glas.
Neko uzdahne, neko se nakalje, neko odmahne
glavom, neko cokne jezikom, neko se propne na
prste. Dobro, kae isti glas, onda idemo kui.

STO
Od svih predmeta na stolu samo jedan nije
otar.

TIINA
Prvo se uje tiina. Posle uvo pone da
razabira detalje: pucketanje, bruj, tihi huk, zvon. I
bilo se oglaava, potmulo, onako kako se krv
obruava. kripne pod. Kvrcne greda. Zazvei
prozorsko staklo. Pomeranje prsta je eksplozija od
koje zabole bubne opne. Onda se sve primiri.
Potom se kap otkine sa slavine i tresne na dno
sudopere. Metal odjekne bolno, kao starac. Usne
se razdvoje uz prasak. Trepavice unu. Vazduh
zacvili u nozdrvama. Nita vie ne moe da
primiri srce, ponajmanje ruka koja se sputa na
grudi i stee ih sve dok prsti ne pobele.

BRDO
Sa mesta na kojem stojimo, visoko na brdu,
moemo da vidimo oveka u podnoju, na
puteljku. Nama je bilo potrebno dva sata da se
popnemo do vrha, jer Nelu malo boli noga a
Vesna je uvek umorna, ali njemu sigurno ne treba
toliko. Rasprostiremo plastini stolnjak preko
trave, vadimo sendvie i jabuke iz raneva.
Pijemo sok od borovnice. Kada se ovek pojavi,
stariji je nego to smo zamiljali. I nije zadihan.

KONDUKTER
ovek i ena sede u kupeu brzog voza. Ne
poznaju se. Izmenili su nekoliko utivih reenica
kada su uli, to je bilo sve. Potom je ena sela do
pozora, desno od vrata, a ovek se smestio
naspram nje. ena je izvadila knjigu iz tane i
poela da ita. ovek je gledao kroz prozor.
Knjiga se i dalje nalazi u eninim rukama, ali ona
je ne ita. Ona spava. A ni ovek ne gleda kroz
prozor. On sada posmatra enina kolena koja se,
kako je san osvaja a telo prihvata ritam truckanja,
sve vie ire, tako da on prvo vidi njene butine,
zatim rub arapa, i na kraju, tako je, njene bele
gaice. Saginje se da bolje pogleda, a tada se na
vratima kupea pojavljuje kondukter. ovek
nastavlja kretnju, kao da eli da podigne neto sa
poda, i doista uzima ko zna iji pikavac i ubacuje
ga u pepeljaru ispod prozora. Kondukter prvo
overi ovekovu kartu, potom lako dotakne enino
rame. Tada primeti njena rairena kolena i
zadignutu suknju, pogleda oveka, namigne mu, i
ponovo je dodirne.

BROD
Leto brzo prolazi. Nismo ni pocrneli a ve je
vreme za farmerke i koulje s dugim rukavima.
Sedim na steni, prinosim travku ustima i zagrizam
je. Gorina mi zapljusne usta. More je mirno,
tiho. Kada zatvorim oi, vidim brod.

KUPOLA
ena govori o ljubavi, ali niko je ne slua.
Ako je ljubav slepa, moda je govor o ljubavi
nem? ena se, meutim, ne obazire na amor.
Obrazi joj se zacrvene, ile iskoe na vratu, a
pogled ne skida sa take negde visoko iznad ljudi.
I polako, jedna po jedna, podiu se glave, i ubrzo
svi gledaju gore, u kupolu, koju prvo obasjava
rumeni odsjaj zalaska sunca, a potom ispuni
sumrak.

VALZER
Robert Valzer kae da razgovor umara,
kaem. Nikada me nijedan razgovor nije umorio,
kae moja ena, i ponavlja: Nikada. Vrednost
rei, itam, odreivanje njihovog dejstva, pre e
zaboraviti onaj koji govori negoli utljivi. Hoe
da kae, naglo se uspravlja moja ena, da ja,
kada govorim, samo troim rei? Nije to moj stav,
odgovaram, nego Valzerov, nita ja nisam rekao.
Kada ti govori, nastavlja moja ena, onda su
tvoje rei medene kao ta tiina, a kada ja govorim,
to je klepet krila u praznini, tako to ispada, zar
ne? Predivna je duhovna sloboda usamljenog,
kaem, to je ponovo Valzer. Dobro, uzvraa moja
ena, neka ti onda Valzer spremi samotnu veeru.
Kasnije, u kuhinji, dok jedem hleb namazan
tankim slojem margarina, poinjem da
razumevam teinu usamljenikog iskuenja.

OPTUENI
Optueni je rekao da se kaje, iako je znao da
to nee ublaiti odluku suda. Kaje se, meutim,
nastavio je, zbog sebe a ne zbog suda, pa stoga i
izraava na ovaj nain svoje kajanje, uprkos
znanju da to nee ni u najmanjoj meri uticati na
sudije, te da e oni ostati verni svojim
uverenjima, u skladu sa zavetom koji su dali onog
dana kada su proglaeni sudijama. Kada odu kui
i presvuku se, pronau omiljene papue i smeste
se u fotelju, onda mogu da misle na drugi nain,
moe i suza da im zaiskri u oku, ali ne i ovde, u
sudnici, ovde moje pokajanje, rekao je optueni,
pripada samo meni i, nadam se, Margareti Vukov,
zbog koje se ovde nalazim. Potom je osueni
rekao kako je ve kod prvih udaraca osetio
kajanje, ali je tada poeo da se ljuti na sebe to
osea kajanje, i nastavio je jo ee da udara, ali
sa svakim udarcem raslo je i njegovo kajanje, to
je opet dovodilo do poveanja ljutnje i jaine
udaraca, koji su, naravno, jo vie podsticali
kajanje, i tako su se, rekao je, smenjivali gnev i

kajanje, sve dok, moda mu nee u to poverovati,

kajanje nije prevagnulo. Margareta Vukov je tada
leala na zemlji, skvrena u loptu, rekao je
optueni, a on ju je udarao nogama, ali kada je
etvrti put zamahnuo, i to levom nogom, osetio je
kako ga od glave do pete proima kajanje, i noga
mu je klonula, sruio se na kolena, i poeo da je
ljubi po okrvavljenom licu, ak je legao na zemlju
pored nje, obgrlio je i ponavljao da se kaje,
ponovio je to bar petnaest puta, ali ona ga nije
ula. Stoga se nada, rekao je, da ga ona sada uje,
i da je to sve, da nema vie nita da kae, jer ve
je rekao da ovo kajanje samo njemu pripada i da
zna da ni na koga nee uticati, pogotovo ne na
sudije. Bar ne ovde, rekao je, i seo.

NEBO
Kada je Jakov Baruh umro, pomerilo se
nebo. Bila je no, i u jednom trenutku raspored
sazvea se promenio, kao da je svod nad nama
ogromna projekcija koju je neko, ko zna kako,
zamenio drugom. Kroja je rekao da je i on to
video, i da se onda, u izlogu njegove radnje, sama
od sebe, upalila ukrasna svea. Kova je odmah
posle toga, posle pomeranja neba, uo kako
njegov nakovanj odzvanja iako nikoga nije bilo u
radionici. Potar se naglo probudio iz sna i video
da su mu prsti umrljani peatnim voskom. Pesnik
je na uzglavlju, jer tek tada je poao na poinak,
naao list papira sa pesmom ispisanom
nepoznatom rukom. Jedino Matilda, Jakovljeva
udovica, nije nita primetila. Probudila se tek
kada su sunevi zraci prodrli kroz prozor, osedla
hladnou Jakovljeve ruke, i znala je, jo pre nego
to je ugledala njegova rairena usta, da je Jakov
mrtav. To joj je bilo dovoljno. O nebu ionako nije
nita znala.

UNUTRA
Tiina anela. Senka na zidu, otra kao
skalpel. Ispruen kaiprst, mrk pogled. Cvranje
fitilja. Vonj vlage. Odjek. iroke stepenice, glatke
kao led. Leva ruka, ukoena uz telo; desna u
blizini srca. kripa vrata. Vrapci na gredi. Tama.
Napolju se lake die.

NADZORNIK
Niko ne moe da nae uzorak. Otvaraju se
ladice, pomeraju predmeti na stolovima, prazne se
korpe za otpatke. Nadzornik smene urla iz ugla:
Ako uzorak ne bude pronaen, svi ete biti
otputeni! Napokon, kada nada ve poinje da se
tanji, uzorak se otkrije na polici, tamo gde obino
stoji. Nastaje graja, amor, uju se usklici i
pljeskanje, ak se i nadzornik smeka. Posle toga,
dok ispred zgrade pijemo pivo, pitaju ga da li je
stvarno mislio sve nas da otpusti. Sve do jednog,
kae nadzornik i ponovo se smei. Tada ga Sava,
koji stoji odmah do njega, tako snano udari
pivskom flaom po glavi, da nadzornik, ne krijui
iznenaenost u oima, pada kao protac na
zemlju. Odatle, odozdo, trza nogama i jei, ali na
njega vie niko ne obraa panju.

PALJIVOST
Uvek sam paljiv. Uvek pazim gde ta
ostavljam, uzimam u obzir odnos boja, odnos
veliina, ne previam sklad po nameni, kontrast
po neminovnosti. Kod mene, na primer, viljuka
uvek lei pored noa, nikada no pored viljuke.
Pa i u tanjiru biram graak prema obliku, pravim
od pirina jednake oble zalogaje. Jedino supa
stvara neprilike; rezanci tee haosu; tenost je
prevrtljiva; dronjci se raspadaju. S knedlama se
lake izlazi na kraj: plivaju na povrini, postojane
su, razlike i slinosti brzo se uoavaju. Eto, to
sam hteo da kaem: da sam zahvalan malim
stvarima koje ivot ine jednostavnijim.

NENAPISANA PRIA
Od svih pria koje nisam napisao najradije se
seam one u kojoj mladi i devojka sede na klupi
u parku, dre se za ruke i ute. Nita drugo nije se
deavalo u toj prii; sve se nalazilo u savrenstvu
tiine. Moj napor, kao pisca, trebalo je da se
usredsredi na opis tog savrenstva, savreni opis
savrenstva, bolje reeno, jer nijedan drugi ne bi
ga bio vredan. Tiina je sve sadravala, i njihovu
prolost, i njihovu budunost, dane provedene u
oskudici, dane obilja, toplinu zajednikog jastuka,
teak poroaj, rastajanje i sastajanje, i lagano
udaljavanje, i kuu na rubu grada, gde je mrak bio
gui, i cvee u leji ispod prozora, i kanap o koji
se mladi obesio kada je poeo rat, i njen pla,
nokte kojima je izgrebala lice, i rei, nesigurne i
kliske, kojima je pokuavala da objasni detetu
ono to ni sebi nije mogla da rastumai: tiinu
koja je zametak svega oko nas. Dete je gleda, i
uti.

POSLEDICA
ovek koji je godinama strepeo da e mu se
ukoiti leva ruka i onda se, jednog dana, logirao i
leva ruka mu doista ostala nepokretna, nije posle
mogao godinama da se oslobodi pomisli da je do
toga dolo samo zato to je prethodno godinama
zamiljao da e mu se to jednom desiti.

ISTRAIVA
Svaka belina je hladna, misli istraiva, bez
obzira na to da li preda mnom lei pesak ih sneg.1

Pesak je ukast a sneg plaviast, meutim, istraiva to ne

primeuje jer nosi zatitne naoare sa zatamnjenim staklima.
Mogao bi da ih skine i da se golim okom zagleda u pravo lice
srvarnosti, ali plai se da od bletavog odbleska, kakav belina
stvara, sasvim ne oslepi. Uostalom, ko je jo video nekog
istraivaa bez tamnih naoara?

BOLNIARKA
Rano se budim i gledam kako sunce izlazi:
prava ruoprsta zora. Ne bi mi smetalo da ovako
ostanem, oslonjen na visoko podignut jastuk, sve
dok sunce ne zae iznad gornjeg ruba prozora, ali
uskoro e u sobu ui bolniarka, u njenim rukama
podrhtavae posluavnik sa toplomerom, pricom
i plastinom inijicom punom raznobojnih pilula,
i ta pomisao gui u meni svako oseanje ushita.
Da bar svakog jutra dolazi ista bolniarka, tada bi
mi sigurno bilo lake, ali ne, svakog jutra dolazi
druga i svaki put moram iznova da odgovaram na
pitanja na koja sam ve bezbroj puta odgovorio.
A kraj je, svejedno, uvek isti: okreu me na bok i
zabijaju injekciju u debelo meso, i ja se derem iz
sveg grla, tako da bolniarka uri da to pre izae
iz sobe i zalupi vrata, makar prosula alkohol,
makar zaboravila da ostavi inijicu s pilulama.
Zautim tek kada klopot njenih klompi zamre u
hodniku, ali tada je ve kasno: sunce je odskoilo,
zora je postala dan, i u ramu prozora nema
nijednog oblaka.

SAVRENSTVO
Najvie sam volela, kae ena, da pleem
sama. Odabrala bih ugao, uvukla se u njega, i
plesala kao da niko drugi ne postoji na ovom
svetu. Nekada sam plesala okrenuta prema uglu,
zagledana u otru liniju spoja zidova, potpuno
posveena njenom savrenstvu. A onda me je
neko odveo u diskoteku u kojoj su sve prostorije
bile zaobljene. Mogla sam, naravno, da odem u
sredite, savrenstvo je tu jednako onom u uglu,
ali ne, ja sam samo stajala, okruena ljudima, i
nisam uspevala da se pokrenem. Od tada vie ne
pleem.

SLUALICA
Sa slualicom u ruci, drugi sam ovek. Bez
nje, oseam se go. Kada govorim u slualicu, sve
mogu da uradim: zavodim, prodajem, ubeujem,
diktiram. Bez nje, jezik mi se zaplie, mucam,
rei, pogotovo due, ne stiu do kraja. Kada
stisnem slualicu levim ramenom i levim
obrazom a desni kaiprst postavim iznad
brojanika, kao da upravo nameravam nekom da
telefoniram, stranke mi se pribliavaju sa
strahopotovanjem, ute sve dok prvi ne
progovorim. Bez slualice, niko od njih me ne
primeuje ili se, pak, poinju da deru jo pre nego
to priu alteru. Kada prinesem slualicu uhu i
ustima, osetim snagu u vrhovima prstiju. Bez nje,
ja sam krpa. I zato ne udi to neprekidno
razmiljam o tome kako da je uvek, i na svakom
mestu, imam uz sebe. Pomiljao sam, na primer,
da je okaim o eir; da je prebacim preko
ramena, kao seljaci srp; da je zavuem u
unutranji dep sakoa, odmah pored srca; da je
drim u ruci, kao drku nevidljivog kofera. Seir

mi je, od svega toga, bio najprivlaniji, ali nikada

nisam nosio eir, nemam nikakvu kapu, ak ni
onu trikanu, zimsku, s gombom na vrhu. I tako
mi nita drugo ne preostaje nego da hodam
gologlav, vrata iskrivljenog ulevo, prema
podignutom levom ramenu, i da oslukujem kako
mi se iz praznine obraa glas.

NO
Niko nije uo kada se otvorio prozor, ak ni
maka. Probudili su se tek kasnije, kada je
nametaj poeo da pucketa od sveeg nonog
vazduha, prvo maka, potom ena, mukarac na
kraju. U stvari, kada se on probudio, ena je ve
zatvarala prozor, i za tren je ugledao kako joj
meseina obasjava lice. Onda mu se pribliila
maka, sela na jastuk, tik uz njegov obraz, i
poela da prede. ena je jo neko vreme stajala
pored prozora dok ga je zatvarala, ula je krik
neke none ptice i pomislila da e ga, ako se ne
pomeri, uti ponovo a onda, kada se nita nije
dogodilo, i ona se vratila u krevet. ovek je ve
spavao, ispruen na leima. Kada je ena zadigla
pokriva, maka se uvukla ispod njega, saekala
da ena legne, potom se sklupala kod njenih
stopala, i tako su zaspale, prvo maka, potom
ena. Niko od njih nije se sledeeg dana seao tog
dogaaja, ak ni maka.

SREA
Leo je poeo da gubi kosu u trideset drugoj
godini, a kada je napunio trideset petu, bio je
gotovo sasvim elav. Tokom te tri godine proao
je dug put od oajanja do pomirenja sa svojim
likom u ogledalu. U meuvremenu, pustio je
brkove, napravio nove prednje zube, stavio lani
oko vrata. Jedino mu je smetalo, i tu nita nije
mogao da uini, to mu je koa na temenu uvek
bila crvena, leti od suneve vreline, zimi od
hladnoe. Kape nisu pomagale: bilo je dovoljno
da u vinogradu skine slamni eir, tek toliko da
nadlanicom obrie znoj sa ela i obrva, i osetio bi
kako ga teme pee. Ili zimi: skinuo bi ubaru na
ulazu u prodavnicu, i to je bilo dovoljno da mu
mraz posve oprlji kou. Osim toga, dakle, sve u
svemu, Leo je, uprkos gubitku kose, bio srean.

KRUG
Zdravko i Vera su se upoznali na koncertu
Bijelog dugmeta. Zatekli su se, sasvim sluajno,
ako je bilo ta na ovom svetu sluajno, jedno
pored dmgog u gomili koja se tiskala na sve
strane, i pogledi su im se ukrstili u trenu kada su
oboje zapevali Tako ti je mala moja kad ljubi
Bosanac. Zdravko se nasmeio i pruio ruku,
koju je Vera prihvatila, a onda se Zdravko sagnuo
i poljubio joj blago napuene usne. Nikada se
neemo razdvojiti, rekla je Vera kasnije te veeri,
odnosno, noi, jer bila je prola pono i leali su u
Zdravkovom krevetu, i tako je doista bilo tokom
narednih deset godina, sve dok nije poeo rat.
Reili su da napuste Sarajevo, ne bez bola u srcu i
uz vrsta obeanja Seadu i Jasmini, njihovim
venanim kumovima, da e se sigurno vratiti im
se ta budalatina zavri. iveli su prvo godinu
dana u Rumi, kod Zdravkovog brata, potom su
otili u Zrenjanin, kod Verine sestre, gde im se
rodilo prvo dete. Preli su u Beograd, iznajmili
stan na Karaburmi. Zdravko je na ulici prodavao

cigarete i menjao marke, a Vera je svako popodne

radila u jednom od butika u blizini Zelenog
venca. Dete je ostavljala kod Zdravkove tetke,
usedelice koja je delila dvosoban stan na Novom
Beogradu sa tri debele make. Prole su jo dve
godine, budalatina u Sarajevu se zavrila,
premda ni u kom smislu nije prestala; razum se
lako gubi a teko ponovo nalazi, napisao je
Zdravko u pismu Seadu; i tako su, s obzirom da
im se rodilo i drugo dete, odluili da potrae neko
mirnije (i jeftinije) mesto. ivot nam je postao i
suvie dragocen da bismo mogli da ga troimo na
obnavljanje, pisao je Zdravko u istom pismu,
moramo da ponemo iz poetka. Proveli su
godinu dana u Niu, gde je iveo Verin brat od
strica, ali nisu uspeli da se snau u gradu koji im
je delovao kao bezbroj puta zapoinjan a nikada
dovren, sastavljen od delova koji su stalno pretili
da se raspadnu. Preselili su se u Kruevac, gde im
se pridruila Verina sestra, i posle godinu dana
provedenih u oseanju da stalno tonu u itki
mrak, uputili su se u upriju, na poziv Verine
najbolje drugarice iz kolskih dana. Tu su, za

sebe, otkrili svetlost, i tu im se rodilo tree dete.

Dan pre nego to e na upriju, u prolee 1999.
godine, pasti prve bombe.

USUD
Dana je nepokolebljivo verovala u Ji ing.
Filip se ni nou nije odvajao od pila tarot karata.
Milica je bacala pasulj. Vedrana se nije pomerala
s mesta sve dok joj se ne bi otvorio pasijans.
Gojko je pratio kretanje planeta i uzdao se u
horoskop. Neda je stalno prevrtala oljicu od crne
kafe i zavirivala u osueni soc. Milenku su bila
dovoljna Nostradamusova proroanstva. Ana je
telefonirala vidovnjacima u
televizijskim
studijima. Boris nije nikada ulazio u zgrade,
kancelarije i autobuse koji su nosili brojeve
deljive sa sedam. Ljubica je smatrala da je sve
upisano na dlanu. Saa se ponaala samo onako
kako su je savetovali sanovnici. Marko je svake
veeri stavljao Tibetansku knjigu mrtvih pod
jastuk. Sandra je sve preputala sluaju.

TANOST
Svakog dana, tano u deset pre podne,
Velimir Stamenkovi je izlazio iz stana, silazio
niz stepenice, ekao autobus broj sedamnaest, i
odlazio. Vraao se tano u jcdan po podne.
Nikada nije rekao komijama, iako je sa njima
esto pio jutarnju kafu a uvee igrao remi, gde je
provodio te sate. Kada bi ga upitali, veto je
izbegavao odgovor ili bi rekao neto to nije nita
znailo, ili bi samo utao, kao da pitanje nije
njemu upueno. A onda, poslednjeg petka u
avgustu, nije se vratio u jedan nego u dva po
podne. U pola dva svi stanari su bili ispred
zgrade, unezvereni, usplahireni, zastraeni od
raznih mogunosti. Osvrtali su se oko sebe, drali
se za ruke, nekoliko ena je plakalo. ovek koji ga
je prvi ugledao, tano u dva, povikao je:
Eno ga! Eno ga! i pritom se radosno udarao po
butinama. Meutim, Velimir Stamenkovi je
mirno, bez rei, proao izmeu njih, popeo se uz
stepenice, otkljuao vrata i uao u stan. Nije nas
ni pogledao, poalio se predsednik kunog saveta.

Nije vano, rekla je udovica sa prvog sprata, samo

neka nam se on vratio. Tako je, zagrajali su ostali,
ali svi su znali da nita nee biti isto kao pre.

MOJ OTAC U BAZENU

Veoma oprezno, moj otac staje na rub bazena.
Izgleda kao da e da skoi, ali on se saginje, seda i
uranja stopala u vodu. Tek kasnije e, kada se privikne
na temperaturu, spustiti celo telo u bazen, i zaplivae
nezgrapno, ukoene glave, u strahu da mu neka kap ne
padne na kosu. Tako pliva, tanije reeno: tako pluta do
suprotne strane, odakle se, nakon kratkog odmora, vraa
nazad. Ponavlja to jo jednom, a onda pliva do metalnih
stepenica i izlazi iz bazena. Dok hoda prema
suncobranu, vlani potoii izviru iz njegovih gaa za
kupanje i vijugaju mu niz kolena i listove, sve do
stopala. Moj otac, meutim, prvo brie kosu, iako je ona
sasvim suva, potom prebacuje pekir preko ramena i
tone u ligetul. U tanunoj senci suncobrana, belina
njegove koe jo vie pada u oi nego u bazenu, gde
odsijava kao krljut.

PRIJATELJSTVO
Mladen je voleo da pije, Dejan je radije
duvao, ali su ipak uspevali da odre prijateljstvo.
Mladen je sluao teak, metalan rok, Dejan je
iskljuivo sluao rege, i uvee su naizmenino
putali Metaliku i Gregorija Ajsaksa, Aerosmit i
Pitera Toa. Obino je to bilo u Dejanovom stanu,
jer Mladen je i dalje iveo sa roditeljima. Ponekad
bi se tu nale i devojke, i tada bi sluali muziku
po njihovom izboru, a ukoliko ne bi bilo posebnih
elja, putali bi trostruki album grupe Kle. Tu su,
sloili su se, i jedan i drugi mogli da trae ta god
bi hteli. A ako bi se desilo da se zateknu samo sa
jednom devojkom, i stvari krenu u eljenom
pravcu, Dejan je uvek davao prednost Mladenu, a
Mladen zauzvrat nije odbijao da za to vreme slua
Boba Marlija.

SENKA
Deak, na mostu, pored svoje ugleda jo
jednu senku. Kada se osvrne, vidi da je sam.
Mnogo godina kasnije, na istom mostu, primetie
da nema vie ni svoju senku, ali tada e mu biti
svejedno.

VEE
Kada je zalajao pas, ovek se trgnuo i skoro
ispustio knjigu koju je itao. Ptica je odleprala sa
grane, pravo u nebo, a sat na crkvenom tornju
oglasio se sedam puta. ovek se sagnuo i
pomilovao psa po glavi; pas mu je liznuo ruku.
Malo kasnije, na drvo je sletela svraka.

REENICA
Ponovo, da, ponovo jedna od onih reenica
koje dolaze kada one ele, ne obazirui se na
druge rei, koje strpljivo ekaju na red, jo manje
na one koje se gomilaju u ustima, to ionako nisu
vie rei ve zvukovi, mehurovi koji se
rasprskavaju poput riba izvuenih iz mranih
morskih dubina, kako je ve, ili nekako slino,
napisao onaj pisac, to znai da su jedine prave
rei one koje se ne izgovaraju ili one koje se,
poput ovih, utke zapisuju, s nadom da e isto
tako biti proitane, utke, dakle, u tiini, premda
je i tiina samo re, re koja se bezbroj puta
ponavlja, svaka re, bilo koja re je tiina, samo
to sada o tome ne moe da se govori, odnosno,
da se pie, jer reenica je ve tu, stie, evo, jo
malo i moi u da je razgledam celu, ispruenu od
poetka do take.

PROFESOR PETROVI
Profesor Petrovi je prvi put pomislio da
ubije predsednika dok jc u novinama itao kako je
Jovan iri, besposliar iz Nia, zaklao svoju
nevenanu enu na kauu u dnevnoj sobi.
Pomisao ga je iznenadila, ali nije ga naputala.
Posle nekoliko meseci, pretvorila se u neku vrstu
mantre Ubiti predsednika! Ubiti predsednika!
s kojom je dan poinjao i zavravao se. Nou su
mantru zamenjivali snovi; nema tog oruja, od
raketnog pitolja do atomske bombe, koje nije u
njima odigralo glavnu ulogu. Na javi, meutim,
do oruja se mnogo tee dolazi, i profesor
Petrovi se grdno naumuio dok nije uspeo, u
jednom mranom stanu u suterenu, da kupi
bombu. Mantra se do tada pretvorila u trajnu
glavobolju, u brujanje u slepoonicama i stezanje
u potiljku. Profesor Petrovi je stavio bombu u
plastinu kesu, otiao na most, seo na ogradu,
izvadio bombu (kesu je zavezao za gvozdenu
ogradu), aktivirao je i uz povik: Ubiti
predsednika! zajedno s njom bacio se u reku.

PAKET
Jednog dana potar mi donese omanji paket.
Ime poiljaoca nita mi ne kazuje. Ne poznajem
takvu osobu, ili ne mogu da je se setim ukoliko
sam je nekada poznavao, ali siguran sam da u
gradu iz kojeg paket dolazi nikada nisam bio.
Kada ga okrenem, zauje se metalan zvuk, kao da
je gvozdena kuglica ispala iz leita. PaIjivo ga
sputam na sto, sedam na stolicu, gledam ga.
Kada ga ponovo uzmem u ruke, nita se ne uje.
Nou, dok spavam, poiva na stoiu pored
kreveta. Lampa je upaljena, za svaki sluaj.

RAZLIKA
Poznato je kako je gospodin Kojner
reagovao kada su mu rekli, oni koji su ga posle
dueg vremena ponovo videli, da se uopte nije
promenio. O, rekao je gospodin Kojner i
prebledeo. A kada su to isto rekli Savi Dimiu, on
je vrsto stisnuo usne i obrazi su mu porumenili.

MO PESME
Kada bi osetili da im se as umiranja
pribliio, indijanski ratnici bi zapevali pesmu
smrti, opratajui se od Majke Zemlje i
najavljujui dolazak Ocu Nebu. Negde postoji
zapis o tome kako su 1643. godine holandski
doseljenici u Novom Amsterdamu dananjem
Njujorku uhvatili jednog Indijanca i bacili ga na
muke. Sve vreme on je pevao pesmu smrti: i dok
su mu skidali skalp, i dok su mu drali kou, i dok
su ga kastrirali. Zautao je tek kada su mu vojnici
razbili lobanju i prosuli mozak.

U UMI
Zaludan je sjaj. Suneva svetlost ne dopire
do umskog puta. Zemlja je meka, stopala blago
upadaju u nju. Na travi tamna zrna vlage.
Izguvan list novina kao runo zarasla rana. Malo
dalje, krupan, ut cvet. Mahovina na drvetu.
Paukova mrea, iskidana na nekoliko mesta. Ni
ptice se ne uju. Vilin konjic na granici, plav i
proziran. A onda, na zavijutku, u bari, kao straar,
ui aba.

SAMO OVO
Nov pokuaj. Oekujem glas. Ne diem, ne
pomeram se, gledam u jednu taku. Gledam dugo,
sve dok ne osetim znoj na elu i dlanovima. Onda
staro, bolno srce klone, i pognem glavu. Ponovo
nita. Samo ovo.

DEAK
Deak ponovo pokuava da zamisli ceo svet.
Sedi u kuhinji, za stolom, i posmatra staklenu
kuglu, visoko nad njim, u kojoj gori sijalica. Iza
prozora je no. Kroz kosmiki mrak, misli deak,
lagano se Zemlja prevre. Na tanjiru: komad
hleba, tanak list unke, trougao sira za mazanje.
Uskoro e u kuhinju ui majka, zabrinuta to jo
nije pojeo veeru. Deak uzima no, razmazuje
sir na hleb. Da li se sada, misli deak, Zemlja bre
kree, ne podstiu li je njegovi zamasi? Brzo guta,
onda ustaje i poinje da mae rukama. U tom asu
majka otvara vrata. Vidi naeg deaka, kae, misli
da je ptica. Deak se smei. On je, ne zna to ona,
kosmos.

SLUAVKA
Kada se gazda Danilo obesio, rekla je
sluavka, svi su govorili da su znali da e to da
uradi, mada, rekla je sluavka, kada se na poetku
veere gazda Danilo nakaljao i najavio da e se
jednom sigurno obesiti, svi su povikali da pria
kojeta i da on to nee nikada uraditi, da mu oni
to prvi ne bi dozvolili, a njegova kerka je ak
rekla: Nee grom u koprive, i svi su se nasmejali,
rekla je sluavka, samo je gazda Danilo ostao
ozbiljan i odmahivao je glavom kao ovek koji ne
moe da poveruje da mu niko ne veruje, rekla je
sluavka, i posle toga vie nisu pominjali veanje,
sve dok, posle veere, nisu preli u salon i poeli
da igraju karte, i neko je, ba kada sam unosila
kafu, rekla je sluavka, upitao gde je gazda
Danilo. Eno ga, rekla sam, visi u kupatilu.

DAN U IVOTU JEDNOG

RUNOG SATA
U sredu ujutru, dok je trao za autobusom,
Zoranu Govedarici spao je sat sa ruke. Deavalo
se to Govedarici i ranije, ali nikada u sedam
ujutru, kada je, jo pospan, urio na posao i mislio
jedino na pogaice koje e pojesti u kancelariji.
Sat je skliznuo sa ruke, odbio se od Govedariine
noge u trku, i u blagom luku sleteo u travu izraslu
oko stuba na kojem je visila tabla sa brojevima
autobusa. Tu ga je, dva sata kasnije, naao vujak
koji se odazivao na ime Aga. Pas je toliko uporno
odbijao da se pokrene, da je njegov vlasnik na
kraju morao da se sagne i potrai predmet panje
ispod psee njuke. Podigao je sat, obrisao ga i
okrenuo. Na poledini je bio ugraviran natpis
Zoranu od tate, s datumom u dnu: 24. 8.
1988. Vlasnik psa je pogledao levo-desno, ali
nigde nije video osobu koja bi mogla da bude
vlasnik sata. Na stanici su stajale dve ene i jedno
dete. Vlasnik psa se uputio do oblinje trafike i
predloio prodavcu da izloi sat na vidnom

mestu, tako e ga moda pronai onaj ko ga je

izgubio. Prodavac je pristao, ali je promenio
miljenje u pola dva, kada je u trafiku, na
povratku iz kole, svratio njegov sin. Deak se
zvao ore. Imao je jedanaest godina i sat mu se,
rekao je, neizrecivo dopao. Kai je, istina, bio
pokidan, ali to se moe srediti, zar ne? Prodavac
je dohvatio sat i pruio ga sinu. Zoran, ore,
nema tu neke razlike. orde je stavio runi sat u
dep, gde je ostao sve do pet popodne, kada je
trebalo da ponu da igraju fudbal na kolskom
igralitu. Izvadio ga je iz depa, stavio pored
stative, i zaboravio na njega. Tu ga je nala
Nevena. Kada se u osam uvee vraala kui sa
fakulteta studirala je hemiju uinilo joj se da
neto svetluca na igralitu. Preskoila je nisku
ogradu i, pored stative, otkrila runi sat. Dok ga je
prevrtala u rukama, pod prstima je osedla mreu
udubljenja na poleini, ali pod kiljavom
svetlou uline lampe nije mogla da razazna
slova. Prela je na drugu stranu ulice, pribliila se
izlogu kasapnice, gde je napokon videla natpis
Zoranu od tate, s datumom u dnu: 24. 8.1988.

Onda je pogledala svoj sat, shvatila da kasni, da je

Goran ve eka pred ulazom u njenu zgradu, i
poela da tri. Goran je studirao fiziku. Imao je
dvadeset godina, i bio je toliko ljut kada je
Nevena, sva zadihana, pokuala da ga zagrli,
istovremeno nastojei da mu objasni razlog svog
kanjenja, da je epao sat koji mu je pruila na
otvorenom dlanu i svom silinom ga zavitlao na
ulicu. Sat je odskoio, poeo da se prevre, ali
Nevena nije mogla da prati njegovu putanju zbog
suza koje su joj potpuno zamaglile pogled. Sat se
smirio u pukotini na asfaltu, okrenut prema
nonom nebu. U pono ga je odade ponela voda
kojom su polivai prali ulicu. Prvi ga je ugledao
Osman, premda je samo trenutak posle toga
Mihajlo povikao da je naao sat. unuli su i
podigli ga iz vode. Staklo je bilo slomljeno,
velika kazaljka sasvim odvojena od osovine, kai
pokidan. Moe da ga zadri, rekao je Mihajlo.
Osman je okrenuo sat, ali stranji poklopac je
negde otpao i jasno su se videli delovi satnog
mehanizma. Nita se nije pokretalo. Osman ga je
bacio prema otvoru za kanalizaciju i uperio mlaz

iz creva pravo u njega. Sat se nekoliko trenutaka,

zajedno sa jednom lisnatom granicom, odupirao
izmeu reetki, a onda polako poeo da se
predaje. Posle se jo samo videla voda, a posle,
meutim, ni ona.

RAZGLEDNICE
Otac je esto putovao. Iz svakog mesta u
kojem je boravio slao nam je razglednicu. Na
svakoj je ispisivao isti tekst pet reenica i
kitnjasti potpis a mi smo ga svaki put itali kao
da nam je sasvim nepoznat. Uostalom, reenica,
na primer, Ovo je lep grad, druga po redu,
imala je razliita znaenja na razglednicama Bea
i Madrida, dok je peta reenica, Jedva ekam da
vas vidim, zvuala istinito na razglednici
Moskve a krajnje neuverljivo na razglednici
Venecije. Isto se moe rei za prvu reenicu,
Sedim u hotelskoj sobi, koja sasvim sigurno,
svaki put pisana u drugoj prostoriji, nikada nije
mogla da bude ista, kao ni etnja nagovetena u
treoj reenici, etau dok ne padne mrak, koja
je uvek vodila nekim novim ulicama. Meutim,
etvrta reenica, U tiini, rei postaju teke, srce
gori kao suva iarka, ostavljala nas je u
nedoumici; nikakva slika nije to mogla da
promeni. Nismo znali, naime, da li se tiina menja
od mesta do mesta i da li je svaka vatra ista, bez

obzira gde gori na to a otac, kada smo ga upitali,

nije hteo nita da nam kae.

VREMENSKE PRILIKE
ovek izlazi iz kue. Dan je divan, ni
oblaka nema na nebu. Iznenada, nebo se smrai,
poinje kia. ovek utri u kuu, uurbano trai
kiobran. Kada izae, s kiobranom napola
otvorenim, sunce ponovo sija. Ni traga od kie, ni
jedne lokve nema na ploniku. ovek sklapa
kiobran, vraa se u kuu, i ostavlja ga u ugao
plakara. Okree se, hvata kvaku i polako otvara
vrata. Svetlost koja nadire, koja ga na trenutak
zaslepi, naglo pone da tamni, vazduh zamirie na
sveinu, iz daljine dopre zvuk grmljavine. ovek
brzo zatvara vrata i naslanja se na njih. Nema ta,
ostaje mu samo da eka.

OSVAJANJE PROSTORA
Jue sam na stolici ugledao mrava. Hodao je
po rubu naslona, otiao prvo do jednog kraja,
potom do drugog, onda se ponovo vratio do prvog
i nastavio da se sputa bonom ivicom. Kada bi
prevalio izvesnu razdaljinu, ponovo se delimino
vraao, zatim nastavljao dalje, vraao se,
nastavljao, i tako bezbroj puta, sve dok nije stigao
do mesta gde je noga stolice uranjala u tepih.
Nisam znao da li mravi uvek na taj nain osvajaju
prostor ili je neto u poloaju ili grai moje
stolice nagnalo ovog mrava na neuobiajeno
ponaanje, ali pomislio sam da bi trebalo da ga
uhvatim i vratim na naslon, tamo gde sam ga prvi
put ugledao. U meuvremenu, mrav se osmelio i
stupio u zamreno tkanje. Kleknuo sam i poeo da
prebiram po nitima. Svata sam naao: dugme sa
koulje, glavicu ibice, lopticu od staniola, zrno
kukuruza. Tada sam, sa svim tim stvarima na
dlanu, ponovo ugledao mrava penjao se uz
prednju nogu stolice.

SKOK
Devojka dugo sedi na klupi u parku, onda se
naglo saginje, skida cipele, zapravo; patike, i
arape, bele sokne, prelazi preko staze i stupa u
travu. Ne ide daleko, tek korak-dva. Trava joj
dotie lanke, stopala su joj hladna i vlana. Gri
none prste, oputa ih. Kolena joj lako trepere,
zateu se butine. Devojka podie ruke iznad glave
i sklapa dlanove, poput plivaice na ivici bazena.
Skoi, mislim dok je gledam, skoi!

NESTAJANJE
Iz daljine dopire pisak lokomotive i ena
postaje nestrpljiva. ak i ako se voz zaustavi na
signalu, ostalo je jo malo vremena, nedovoljno
za bilo ta, ponajmanje za pomirenje. ena ve
sada zna da mladi nee progovoriti, vidi to po
njegovim stisnutim usnama, po namrtenin
veama, po odbrambenom obruu koji izbija iz
njegovog tela. Voz se oglaava ponovo, neto
blie, posle signala, nema u to sumnje, jo malo
pa e ui u tunel, i kada se, na izlasku iz tunela
opet oglasi, bie pred samom stanicom. ena je
niska, morala bi da se propne na prste da bi
zavirila u mladieve oi, a ipak ne bi nita videla.
Voz polako ulazi u stanicu, zaustavlja se.
Otvaraju se vrata, nadiru ljudi. ena korakne
prema vagonu, osvrne se. Mladi se nije pomerio.
ena ulazi u vagon, preskae korpe sa voem i
povrem, zastaje kraj prvog otvorenog prozora.
Moda bi sada trebalo neto da kae, ali rei su je
odavno napustile, ostavljajui prazninu umesto
tiine. Voz tada kree, lagano pa sve bre, i dok

ena gleda, prizor se smanjuje, mladi gubi na

visini, postaje sve sitniji, tako mali, na kraju, da bi
mogla da ga uhvati palcem i kaiprstom, i smesti
meu listove neke knjige. Sada dolazi krivina,
ena i to zna, blaga krivina ali ipak dovoljno
zaobljena, te stanica, i gradi u pozadini, i mladi
na peronu, i prodavac sladoleda, svi oni, dakle,
nestaju, kao to sve jednom mora da nestane,
ranije ili kasnije, kada mu kucne as. Slaba je to
uteha, misli ena, a onda, ipak, gleda na sat.

POMETNJA
Ali, ako je istina ono to ovde pie, kae
Jelena, da je Bog, nakon stvaranja, sklonio
prvobitnu svetlost i pohranio je na bezbedno
mesto, ta je onda svetlost koja nas obasjava? I da
li je to doista svetlost ili samo drugo lice mraka?
Dodue, malo posle pie da je Bog to uinio da bi
grenike na zemlji liio lepote sveta, koju uva za
pravedne. I sad, jesmo li svi mi grenici, slepi kod
oiju, ili pak pravednici koji ne znaju ta je
lepota?

ODLUKA
Samuel uti tokom cele veeri, a kada
napokon progovori, svi se iznenade. Govori tiho i
dugo. Govori, zapravo, s naporom: celo lice mu
se krivi. Kada zauti, niko se ne usuuje da
prozbori. ene, jedna za drugom, poinju da
plau. Samuel ustaje i izlazi prvi, a onda svi
mukarci, jedan za drugim, kreu za njim.

SAVLADAVANJE UASA
Putnik gviri kroz okrugli prozor kabine: po
njegovoj raunici, brod tek to nije pristao. Nigde
se, meutim, ne vidi nikakva obala, nigde ni traga
od pristanita. Moda brod iz nekog razloga ne
moe da uplovi u luku, moda e doi amci koji
e putnike prevesti na kopno? A ta ako niko ne
doe, ako ovde zauvek ostane? Putnik oseti kako
mu klecaju kolena, kako ga obuzima neizrecivi
uas, i mora da sedne na rub tvrdog kreveta.
Oslukuje, ne usuujui se da die, i osvre se
oko sebe kao da oekuje da ga neko neto pita.
Niko ga nita ne pita, te putnik, malo posle, legne
na bok, podmetne ruku pod obraz, i zaspi.

MEUNARODNA UTAKMICA
Andrija, zapuenog nosa, drekne: Bem bam
brogletog boga! Ne huli na Gospoda, kae mu
otac. Kako da ne bsujem, brani se Andrija, kad su
nam nabili gol? Psovao bi ti, kae otac, i da smo
mi postigli pogodak. Ne bih, odgovara Andrija,
bebao bih. ta bi radio? pita otac. Bebao bih,
ponavlja Andrija. I poinje da peva: Ustajte,
brezreni na sbetu, sbi sunji koje mori glad...

KARTA
Devojica prilazi kolici nacrtanoj na
ploniku, zavlai ruku u dep na haljini i opipava
zaobljeni komad crepa. Pred mreom kolice,
karta joj daruje sigurnost. Bez njega, uverena je,
nikada ne bi uspela da se iskobelja iz tog
lavirinta: ula bi u prvi kvadrat i ne bi znala kako
iz njega da izae. Devojica se okree leima
prema kolici, vadi karta, prinosi ga ustima i tri
puta hukne na njega. Onda ga baca preko levog
ramena. Kada se ponovo suoi sa kolicom,
kartaa nigde nema.

PONAVLJANJE
Prekasno je sada da ponemo da govorimo,
kae ena. Sve to smo imali da kaemo, rekli
smo odavno, ne vredi ponavljati se. Uostalom,
pogledaj kroz prozor. Kada smo se upoznali, bilo
je prolee. Ti si sedeo na kauu, ja u fotelji, i
posmatrali smo cvetove jabuke. Sada je jesen.
Jabuke smo obrali. Zakrpila sam ti sve arape. Ti
i dalje sedi na kauu, ja sam u fotelji, i gledamo
poutele listove. Sve je prolo, sve se zavrilo,
nema vie rei. Sta emo da radimo kad padne
sneg? Da li emo bar promeniti mesta? Da li u
moi da ivim s tolikom neizvesnou? Nemoj ni
da pokuava da mi odgovori, jer nema vie ta
da se kae. Prekasno je sada da ponemo da
govorimo. Eto, vidi, ponavljam se.

SUSETKA
Usred noi neko zakuca na naa ulazna vrata.
Majka ustaje, odlazi bosonoga u predsoblje, pali
svetlo, viri kroz pijunku, zatim otkljuava vrata i
puta susetku u na stan. Susetka, u beloj
spavaici i sa mukim papuama na nogama,
apue da joj se mu vratio pijan i da je morala da
pobegne, jer ovog puta mu je, sigurna je, videla
zlo u oima. Sestra i ja utimo, ne diemo. Iz
susednog stana dopire glasna pesma, zatim zvuk
slomljenog stakla. Majka grli susetku, privlai joj
glavu na rame. Sestra kae: Poeu da plaem. Ne
isputajui susetku, majka se okree prema nama.
Samo da ujem da mi se neko od vas dvoje, kae,
sutra poali da ne moe da ustane na vreme za
kolu. Gasi svetlo i zatvara vrata od predsoblja.

LEPOTA
Kada se u utorak predvee, u Zemunu, u est
sati, dok je sekla pomorande za vonu salatu,
Miomirka Jankovi posekla, zahvativi vrhom
seiva jagodicu na kaiprstu, onda zastenjala a
potom se zagledala u grimizne kapi krvi, tada,
dakle, ona nije mogla da zna da se u tom asu,
samo na drugom kraju sveta, u Buenos Airesu,
gde je popodne tek nainjalo isti taj dan, Vilma
Mesaro, koja je nedavno pristigla iz Maarske,
ubola iglom u prst dok je uivala dugme na
ipkanoj bluzi, onda zastenjala i potom se
zagledala u grimiznu kap krvi, pomislivi da
nikada nije videla neto tako lepo, i ne znajui da
je to isto pomislila Miomirka Jankovi dok je
preturala po ladici kuhinjskog stola u potrazi za
hanzaplastom, koji je Vilma Mesaro, mlaa i
bra, ve stavila, premda sasvim nepotrebno, na
svoj prst.

GLAS
Dovoljno je, ponekad, samo malo da
povisim glas. Svi namah zaute. Gledaju me,
ukoeni u poluokretu, s prstima u kosi, otvorenih
usta. U takvim trenucima, ne poriem, oseam
kako me obuzima plima zadovoljstva. Uinio bih
sve to mogu da to potraje, ali ne moe se samo
utati. Nastavljam da govorim, a oni se vraaju
svojim malim pokretima i umovima. U prvoj
narednoj prilici, pomiljam dok ispisujem
jednaine na tabli, trebalo bi da im kaem da
neto urade, da proverim kuda to moe da me
odvede, da osetim potpunu mo. Tada
primeujem da svako moje x ima kukicu na
desnoj strani, te da svaki y zavravam
kruiem. Nikada ranije nisam to zapazio, i ne
uspevam da skrenem pogled sa table. Opasni su
krugovi, ak i oni mali. Iza mene, amor raste.
Vreme je da povisim glas.

NE MOE SE OD OVOGA
NAPRAVITI PRIA
Za Vladana ivojnova
Nita ne osea. Samo zna da osea. Tano
prepoznaje kretanje. Govori sebi: Sad e, sad
e. I tada, ne kasnije, doista se deava. Ponovo
udie, i ponovo osea kako krckaju kristali. Od
ovoga bi, misli, mogla da se napravi pria. I dalje
veruje da se prie prave, da ne dolaze same. Sada
je u elu i pritiska kapke. Sve to ti je ostalo jeste
jezik, ali i on se polako sprema da klone. Tada,
bie nem, to, zapravo, nemo prihvata, hteo si
da bude. Ali ne, jo nije gotovo, sada je u
stomaku! Usklici nekada tako umeju da oslobode.
Pravo je udo, u stvari, da ruka i dalje ne odbija
da dri olovku. Ili su u pitanju prsti? A i olovka je
dobra, dobra je ta olovka. Vie ne udie. Samo
zna da osea. Nekada je i to dovoljno. Kao sada,
na primer, dok zvuci pristiu sa velike udaljenosti
a rei se rastvaraju kao riblja usta. Onda olovka
pone da klizi izmeu prstiju, i nita te vie ne

zadrava da poe za njom. Preostalo je jedino da

kae Ne, ne moe se od ovoga napraviti pria.

David Albahari

Fotografija
Petar Katani

Beleka o autoru

David Albahari roen je 1948. godine u Pei.

Objavio je knjige pria: Porodino vreme (1973),
Obine prie (1978), Opis smrti (1982, Andrieva
nagrada), Fras u upi (1984), Jednostavnost (1988),
Pelerina (1993, Nagrada Stanislav Vinaver), Izabrane
prie (1994); i romane Sudija Dimitrijevi (1978), Cink
(1988), Kratka knjiga (1993), Sneni ovek (1995),
Mamac (1996, NIN-ova nagrada za roman godine,
Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najitaniju
knjigu), Mrak (1997) i Gec i Majer (1998).
Izabrana dela Davida Albaharija u deset knjiga
objavljena su tokom 1996. i 1997. godine.
Knjige su mu prevedene na engleski, hebrejski,
italijanski, maarski, albanski, slovaki, nemaki,
esperanto, poljski, francuski i panski jezik.
Od 1993. godine je autor Vremena knjige, a od
oktobra 1996. Stubova kulture.

SADRAJ
Sneg.....................................................................5
italac..................................................................6
Zvuk.....................................................................7
Pogaanje............................................................8
Pet, ne vie...........................................................9
List.....................................................................10
Maka................................................................11
ubor.................................................................12
Sto......................................................................13
Tiina.................................................................14
Brdo...................................................................15
Kondukter..........................................................16
Brod...................................................................17
Kupola...............................................................18
Valzer................................................................19
Optueni............................................................20
Nebo..................................................................22
Unutra................................................................23
Nadzornik..........................................................24
Paljivost...........................................................25
Nenapisana pria................................................26

Posledica............................................................27
Istraiva............................................................28
Bolniarka..........................................................29
Savrenstvo........................................................30
Slualica.............................................................31
No....................................................................33
Srea..................................................................34
Krug...................................................................35
Usud...................................................................38
Tanost..............................................................39
Moj otac u bazenu..............................................41
Prijateljstvo........................................................42
Senka.................................................................43
Vee...................................................................44
Reenica............................................................45
Profesor Petrovi...............................................46
Paket..................................................................47
Razlika...............................................................48
Mo pesme.........................................................49
U umi...............................................................50
Samo ovo...........................................................51
Deak.................................................................52
Sluavka............................................................53

Dan u ivotu jednog runog sata.......................54

Razglednice.......................................................58
Vremenske prilike..............................................60
Osvajanje prosrora.............................................61
Skok...................................................................62
Nestajanje..........................................................63
Pometnja............................................................65
Odluka...............................................................66
Savladavanje uasa............................................67
Meunarodna utakmica.....................................68
Karta.................................................................69
Ponavljanje........................................................70
Susetka...............................................................71
Lepota................................................................72
Glas....................................................................73
Ne moe se od ovoga napraviti pria.................74
Beleka o autoru................................................79

David Albahari
Neobine prie
Urednici
Predrag Markovi
Gojko Boovi
Oprema
Duan evi
Korektori
Desanka Sandulovi
Ivan Radosavljevi
Prelom knjige i priprema korica
Stubovi kulture
Izdava
Stubovi kulture, Beograd
Graditanska 15
tel. 403-122, 404-687
Za izdavaa
Milan Pajevi
tampa i povez
Reporter, Beograd
Tira
1 000 primeraka