Professional Documents
Culture Documents
А СЕЛА
(скрипте)
ПИТАЊА
• СОЦИОЛОГИЈА СЕЛА •
3
01. НАСТАНАК И РАЗВОЈ СОЦИОЛОГИЈЕ СЕЛА
Неко подручије стварности обично доспева у средиште мисаоне рефлексије и научног
разматрања онда када се у њему појаве процеси који до тада нису постојали и када се јави
тежња људи да схвате, објасне и овладају тим процесима.
Социологија села тако настаје крајем 19. и почетком 20. века када се сусрећу село и сељачко
друштво захваћено модернизацијом са социологијом као глобалном теоријом таквих
промена.
Тада се јавља потреба а постоји и могућност да се читав низ проблема наглог преображаја
сељачког друштва објасни у светлу социологије.
ФРАНЦУСКА: Социологија се прво конституише и афирмише. Као земља са јаком аграрном
компонентом има богату традицију научног истраживања села, сељаштва и пољопривреде.
o Ту је доминантно Физиократско учење економске мисли које пољопривреду издиже
изнад свих других привредних грана а сељаке сматра основном класом друштва.
Сматрали су да се чисти приноси постижу само у пољопривреди. Најутицајнији је био
Жак Тирго који формулише ЗАКОН ОПАДАЈУЋИХ ПРИНОСА .
o Иако је касније превазиђено направило је простора за социологију села.
o Фредерик Ле Плеј спроводио је истраживања типова сеоских породица и тиме је
основао руралну социологију. Затим Емил Диркем са својим разликовањем друштава
механичке и органске солидарности, колективне свести, поделе рада разликује
традиционална сељачка и модерна грађанска друштва и пружа руралној социологији
класичну подлогу.
САД: Прагматична клима и потреба за посебним социологијама због лакше применљивости.
o Чикашка школа и проучавање града али самим тим и потреба за однос према селу.
o Књига Виљема Томаса и Флоријана Знаниецког – Пољски сељак у европи. Прва
емпиријска студија сељаштва о променама пољака на тлу америке што је дало
фундаментални значај за социологију села. Фармерско организовање и увођење
социологије села у пољопривредне школе ради модернизације села.
ЕНГЛЕСКА:
o Адам Смит – побијао основне поставке физиократа о пољопривреди као јединој
производној грани, истицао значај економске поделе рада, ренте и релативизовао дејство
природних фактора.
o Роберт Малтус – изазива шок да пољопривреда не може да исхрани све већи број људи
на земљи. Изазива Аграрни песимизам
НЕМАЧКА: Рурална социологија се ослања на традицију Аграризма – идеологије о
прворазредном значају села, сељаштва и пољопривреде и исторјско-феноменолошке
школе – тежи удаљавању од позитивизма ка историјском разумевању и не свођењу на
специфичности што одговара селу јер је другачије од града, специфичније, тражи више
разумевању, нису општа.
o Фердинанд Тенис – поставља поделу на Заједницу и Друштво.
o Макс Вебер – проучавао типове друштвеног делања, друштвено-културне механизме,
последице модернизације традиционалних друштава.
РУСИЈА: Посебна због идеолошке превласти бољшевика над народњацима а расправе се
гасе 1929 и Стаљиновим усиљеним индустријализмом и колективизацијом села.
Социологија села увек је пратила као допуна проблеме у другим дисциплинама тако да је
њен настанак тесно везан са њеним односом са другим наукама.
4
Ако се крене од тога да је социологија општа, теоријска и фундаментална наука о
друштву као целини друштвених појава онда се посебне социологије баве једним делом те
целине.
Предмет социологије села јесте село као друштвено-просторна скупина, као људско
насеље и локална друштвена заједница – са својим особеним начиномдруштвеног
живота, са специфичном социјалном структуром и одговарајућим развојем.
Разлика је у обиму а не врсти друштвених појава између опште и посебних социологија.
Спаја их приступ и циљ.
Општа социологија се бави глобалним друштвом (структуром, променама и развојем),
социологија села се бави само једним његовим делом - традиционалним сељачким
друштвом.
Социологија села као и свака друга тежи теоријском и целовитом објашњењу свога предмета
али за разлику од опште специјалне социологије долазе до практично применљивих
решења.
Везана је са: социологијом породице јер ова не може да проучи породицу без традиционалне
сељачке породице, социологијом рада која проучава рад као и село што проучава сељачки
рад, ту је и социологија политике и културе.
Тесно повезана са социологијом града са којом дели и предмет тј проучавање типова
људских насеља. Везана са историјом јер село представља прошлост у садашњости.
Са социјалном антропологијом (која је корективна компонента редукционизма) и
етнологијом. Веза са социологијом пољопривреде која је била снажан подстицај настанку
социологије села.
Сазнања социологије села битно је за сваку аграрну политику.
5
04. МОНОГРАФСКИ ПРИСТУП
Монографски приступ је најстарији и најелементарнији начин социолошког проучавања
села. Он је и данас изузетно погодан начин свестраног, кавлитативног и квантитативног
описа неког конкретног сеоског насеља, установе, региона, особености друштвеног живота.
То је сложени социографски поступак који се заснива на више различитих техника за
прикупљање сређивање и тумачење искуствених података о селу као што су посматрање,
разговор, анализе докумената, упоређивање, статистика...
Израда монографије једног села захтева интердисциплинарна истарживања уз учешће
читавог тима истраживача..
У социологију га уводи Ле Плеј.
Ако се за пример узимају села која су карактеристична као тип представљају значајну
социолошку грађу.
6
Наизменичном употребом и комплементарним коришћењем монографских, типолошких и
аналитичких метода који су у основи комплексни сазнајни поступци социологија се
приближава прецизнијем дефинисању и теоријској артикулацији својих основних
онтолошких и гносеолошких категорија – села, сељаштва и сељачког друштвеног живота.
7
Вук је разматрао и стратификацију друштва под повлачењем феудализма и турака. У
Војводини: Владике (највећа господа), Спахије и племићи, Средњи слојеви (доктори, адвокати,
писари), Грађани (пургери)
Дели друштво дихотомно на господску и просту класу које су по њему удаљене као небо и
земља. Наглашава удаљеност власти од народа.
8
Разматра друштвену структуру средњевековног српског села преко структуре насеља,
начина становања, организовања земљишних својинских односа, узајамнох обавеза
феудалаца, породице, културних образаца.
У писаним документима се често помињу селишта јер су се сељаци под тешким
господарима стално селили.
Највећи проблем му је био да разграничи све типове својинских односа јер су они у
феудалној европи били шаролики и нестабилни.
Ипак он пише о Пронијарим и баштиницима.
Све земље се деле на државне, црквене и властеоске. Краљ као врховни господар има право
на уобичајене работе, данке и војничкуу службу и може да нареди нове дажбине.
Баштине могу бити двоструке: 1) независне – властелинске, које над собом имају само
државног господара и обавезе према њему и држави. 2) зависне – сељачке, оптерећене
обавезама и према држави и према властилину.
Она је наслеђена која се непродаје и купљеница коју власник сам стекне и са њом може
чинити шта хоће.
Разликује се још и прћија (мираз) је земља коју у кућу доноси жена.
Везаност за земљу није била јака, меропс је мога отићи или бити отеран увек. Закон је
забрањивао да се земља даје на обраду дуже од 29 година јер је по византијском праву
припадала ономе ко је обрађује.
Испитује постојање заједничке својине али не налази писане трагове иако је као таква била
коришћена можда државна земља.
У погледу сталешке структуре разликује властелу, свештенство и себре.
Себри су меропси – слободни сељаци насељеници или отроци – лично зависни, слуге, који
су као робови стечени и немају права за разлику од меропса па и заштиту.
Власт тежи да настани људе и држи их на једном месту чему се противе пастири а власт им
не даје баштине у планинама.
Касније под турцима постојао је континуитет друштвених установа. Унутрашња друштвена
организација заједнице остала је нетакнута још од средњевековне државе.. Њу су чинили
старешине-кнезови, сеоски збор. Највећи део друштвених обавеза сваљивао се на
породичну задругу а одговорност на кућног старешину.
Проучавајући историју сазнао је да задруге нису биле толико честе колико се мислило јер
нису користиле властелинима а када су турци дошли и нису се мешали у сеоски живот она
је ојачала као једино уточиште сељацима.
9
У сврху превазилажења проблема саставља упитник и упутство за прикупљање грађе
Напутак за описивање правних обичаја који у народу живе (1866) То је први упитник за
истраживање друштвених појава код јужних словена. Тако је установио емпиријску праксу
за многе гране социологије.
Структура упитника је састављена на основу три проблема која су Богишића занимала:
колективна земљишна својина, породица, општина.
Тако је израдио и своју типологију породица: задружна (проширена), инокосна (проста),
варошка, муслиманска породица. Сваку је проучио по структури, старешинству, дужности,
забрана итд.
Кроз породичну средину и социо-културни контекст утуцаја и прожимања са другим
културама представљала су оквир за Богишића у коме тражи да се описују све
манифестације сељачког деловања и понашања друштвеног живота уопште. Тако је ударио
темељ социологији села код нас.
11
Родоначелник задругарског покрета је Михајло Аврамовић (1864-1945) који је основао прву
земљорадничку задругу, био професор задругарства, један од оснивача међународног
задружног савеза.
Његов програм земљорадничког задругарства треба да организовањем сељака у задруге
ублажи ударе крупног капитала, оспособи сељаке за тржишну производњу, да штите од
зеленашког капитала итд.
Залажући се за научни приступ задругарству опредељује се за социолошко утемеђење. Под
утицајем Диркема он задругарство посматра као друштвену чињеницу (обичај, установу).
Говорећи о друштвеној улози задругарства он истиче да је императив социјални мир а
главна предпоставка друштво комплементарних интереса. Оно штити интересе ситних
робних произвођача и приватника који су као сами угрожени на тржишту.
Помало греши па је налази и у доба ропства као обичај познат од давнина.
За социологију села важан је његов рад Шта је село (1929) у коме село дефинише као
друштво за себе, које живи својим животом и које се развија на својим основама.
Ту су такође присутне Диркемовске идеје, социјалне чињенице, њихов колективни
карактер.
Постао је касније и социолошки теоретичар задругарства, у њему афирмише и друге
друштвено-културне механизме традиционалне солидарности.
13
o Сељаци индустријски радници – Цветко Костић. Најзначајнија студија после другог
светског рата. Први професор социологије села. Истраживао је село. Бавио се радницима
полутанима као групу типичну за прелазна друштва.
o Социологија села – Цветко Костић.
o Социологија села – Стипе Шувар.
Ту су још бројни социолози који су испитивали највише само одређене проблеме и појаве.
Егзодус, деаграризација, иновације, економију, промене аграрне структуре
То су најдоминантније теме савремене грађе социологије села. Постоје и радови у скорије време
који су и идеолошки обојени.
За нова разматрања и истраживања треба прилагодити социолошке категорије и моделе
специфичностима сељачких друштава али и кроз бројне друге науке које проучавају одређене
аспекте сељачког друштва.
То би требало да омогући синтезу грађе о српском селу кроз тематске целине: природа и људи
у селу (екологија, становништво), привређивање, сеоска насеља, установе и организације
локалне сеоске заједнице, обрасци сеоске културе.
Тако би се створиле смислене и истините синтезе када теоријска мисао следи логику стварног
свакодневног живота, али не следити само очишћене емпиријске податке од историје јер и то
доприноси разумевању а не само да се објашњава.
14
Један од најважнијих елемената руралне структуре јесте аграрна друштвена структура.
Аграрна структура је скуп чинилаца пољопривредне производње који је историјски
уопбличен у неком конкретном глобалном друштву. Ти чиниоци делују једни на друге,
делују на друштво али и друштво преко њих делује на пољопривреду и сељака.
Чиниоци аграрне друштвене структуре су:
o Природни услови – матрица стабилних околности у којима се одвија пољопривреда и
сељачко друштво. Користе се на разне начине у зависности од људи који их користе.
o Становништво – које у природним околностима обаваља пољопривредну производњу.
o Зиемљишни својински и други аграрни односи – најзначајнији друштвени односи у
сељачком друштву.
o Сељачки радови – најдинамичнији чинилац пољопривреде.
o Оруђа рада, техничка средства и поступци – степен културно-цивилизацијског степена
пољопривреде.
o Друштвено организовање и глобално усмеравање развоја пољопривреде посредством
државне аграрне политике – којим се вежу сви предходни чиниоци.
Аграрни односи су нераздвојна повезаност власничких и других друштвених односа у које
људи ступају обављајући сељачке радове и бавећи се пољопривредом – целокупност ових
односа је аграрна структура.
Руралну друштвену структуру чини историјски уобличен склоп детерминанти сељачког
начина живота: сељачка економија (аграрна структура), сеоско насеље и становништво,
локална друштвена организација, обрасци сеоске културе.
24. ОД ПРОСТИХ СЕЉАЧКИХ ОРУЂА ДО МОДЕРНИХ ПОЉОПРИВРЕДНИХ МАШИНА И НАУЧНО ЗАСНОВАНЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ?
16
Све до почетка шездесетих година техничко-технолошка основа наше пољопривреде била је
традиционална и темељила се на тешком физичком раду сељака.
Граница између традиционалне сељачке економије и модернизоване пољопривреде иде
линијом раздвајања оруђа која сељаци сами праве и која су фабрички састављена, између
сточне и механичке вуче која је и показатељ.
Механичка вучна снага тек постаје доминантна седамдесетих година 20. века.
Механизација је процес увођења машина у пољопривреду а шири се са
индустријализацијом друштва
Хемизација је непосредније коришћење вештачких хемијских материја у разним врстама и
фазама пољопривредне производње. Хербициди и пестициди.
Генетски инжењеринг – најновија фаза у развоју пољопривредне производње. Ипак
вештачки утицај на ставрање пожељних особина производа угрожава се природна
хармонија а тиме и квалитет производа.
17
Сеоска општина је онај део земљишта који није подељен кућама већ је задржан за
заједничко коришћење од стране свих чланова. То су обично пашњаци или шуме јер су
баштине претворене у оранице.
Феудализам продире у овакву традиционалну родовску структуру када уз помоћ државе
поједини феудалци намећу сељацима разне обавезе као услов за коришћење земље.
Временом племство колективну земљу претварају у феудалне баштине а сељачке баштине
се претварају у феудалне проније. Тако је родовско друштво закорачило у цивилизацију
која познаје државу и њене установе.
Јужни словени првобитно немају племства и оно се појављује тек у касном средњем веку од
племенских вођа, владарских чиновника и сродника.
Сталешки родови у средњовековним српским земљама:
1. Властела (крупно племство)
2. Властеличићи (ниже племство, војници)
3. Себри – сељаци кметови: Меропси (слободни сељаци обавезани дажбинама власнику
поседа); Отроци (зависна послуга краља)
И властела и сељаци су имали одговарајуће право на земљу која је била:
Баштина – по пореклу: очевина, купљеница, прћија (мираз); по статусу: оптерећена
(сељачка), неоптерећена (властелинска)
Пронија – земљопосед који се држи под одређеним условима, најчешће уз обавезу вршења
војне службе и верности даваоцу. Пронија је настајала оптерећивањем баштина али се
никада није могла продати док је баштиник радио по вољи са баштином.
Са доласком Турака мења се управа. Пронијари и баштиници постају Спахије који добијају
земљу за своје заслуге од султана. Земља је дељена на веће Зијамете и мање Тимарете и
зависности од величине поседа зависиле су и обавезе. Власт су били ратници док су земљу
обрађивали неверници – раја.
Постојале су кметске земље (спахилуци) које су одговарале пронијама. Кметови су
баштиници и дужни су спахијама (еге и бегови)
Беговске земље – читлуци су оштрији и каснији облик организације. Кметови (чифчије) су
зависни и обавезни на кулук. Сличан положај са отроцима.
Слободан српски посед се одржао једино у планинама где су завладале традиционалне
установе.
На северозападу старе Југославије владао је западноевропски феудални систем под окриљем
Аустрије. Посебно је била издвојена крајишка баштина која је била слободнија због обавезе
грничне одбране. При распаду система сељаци су у Аустрији добили слободу и право да
земљу одкупе али пошто нису могли одржани су на северу велики поседи.
18
Велики проблеми избијају у другом светском рату када сви поседи бивају одузети и
раздељени међу окупаторима.
19
По односу према даљим улагањима у процес производње газдинства се деле на: 1)
Прогресивна: улажу у проширење поседа, механизацију, која се развијају; 2) Стагнатна:
улагања су непроизводна; 3) Регресивна: нису у стању или немају мотива да улажу и која
пропадају.
Највиталнија и прогресивнија су она газдинства са већим земљиштем док мања пропадају.
21
f. Ибарски тип – варијетет старовлашког а куће су збијене у мање целине јер се
насељавају само заобљени врхови брда који су удаљенији од засеока – џемате.
2. Села збијеног типа – супротна најстаријем типу, куће су толико близу да се једна о
другу ослањају, настала су под утицајем турског читлучког система и старе балканске
турске и медитеранске цивилизације. Смештена су у равницама и долинама, јаругама а
ређе на висинама.
a. Тимочки тип – збијене куће, вијугави сокаци, зборило где се сокаци укрштају, ту су
чесма, школа, црква, кафана, месна власт, средиште је друштвеног живота. Има их
око Тимока, Хомољу, Средачкој жупи, Скопској Црној Гори. Овај тип је настао
спонтано а збијање није последица читлучког система. Понекад су удвојена због
сточарских појата у планинама.
b. Читлучки тип – настала су вештачки под утицајем турског феудалног режима око
Ниша, на Косову, македонији и Бугарској. По правилу су у равницама, квадратна
имања ограђена зидом, више читлука чини село, по ободу су чифчијске куће, на углу
је бегова кућа а у средини чардак са кога бег надгледа радове.
c. Медитерански тип – грчки, далматински и каштелански тип. Настају уз море и
приморију. Збијене куће зидане од камена, покривене плочама, кривудави и уски
сокаци
Данас архитекте урбанисти разликују:
1. Урбанистички-морфолошки – данас се села могу распоредити на континуираној скали
од: потпуно разбијена, разбијена, полуразбијена, полузбијена, збијена и ушорена села.
2. Статистички – постоје мала села (до 500 становника, сасвим мала или мала, има их у
нишком, краљевачком, јужнооморавском региону); средња села (500-1000 становника,
централна Црбија, Војводина, Косово,ближа градовима расту а даља опадају); велика
села (преко 1000 становника, велика, средње велика и веома велика до 3000 становника,
по Војводини, Косову, неопадају већ све више расту)
3. Функционално – без обзира на величину може имати јак утицај у друштвеној
репродукцији и мрежи насеља. По репродукцији могу бити пољопривредна, мешовита и
специјализована. По положају у мрежи Примарна (функционално зависе од већег ближег
места), Села са сеоским центром (имају функције за неколико примарних села), Сеоске
варошице (обједињују више функција села са сеоским центром, општина нпр.)
4. Територијални положај – теренска (планинска, брдско-планинска, брдска, долинска,
павничарска) и саобраћајна (друмска и изолована), према удаљености од градског
центра (приградска и градска).
Постоје још и социо културне детерминанте за типове због утицаја мањина и других
култура.
22
мимо тога број становништва се повећава. Прираштај може бити толико велики да
неразвијена пољопривреда није у стању да прехрани све јединке и долази до аграрне
пренасељености. Долази до глади и епидемија и становништво се сели. Обележја су
екстензивност, неравномерност, нехуманост. Данашња демографска слика последица је
вековних спонтаних и планских сеоба са југа на север.
У процесу демографске транзиције – долази до низа промена у структури, распореду и
обележијима становништва. Долази до деаграризације у оквиру глобалне
индустријализације друштва које је апсобовало вишак пољопривредног становништва.
Деаграризација код нас је текла споро и тешко због менталитета који ју је спроводио на лош
начин. Ипак демографски процеси постају стабилнији, хуманији, опада морталитет,
рационални развој, урбанизација. У Србији је то текло наравно спорије и ближе дну када се
гледају остали европски народи.
23
35. СРПСКО СЕЉАШТВО И ОСЛОБОДИЛАЧКИ ПОКРЕТИ
Незадовољно сељаштво је у свим покретима до сада било главни фактор у јужнословенским
земљама. Од српских устанака до буна и револуција.
Сељаштво као економски, политичко, комуникацијски и културно повезано са својим
народом дели његову судбину и прати глобалне покрете и дешавања.
То почиње у модерној грађанској епохи када се утицај града шири и захвата и село. Тада
село постаје политички чинилац кроз буне и устанке који прерастају у друштвено-
политичке покрете. У Европи то се догађа од 15. века кроз ренесансу, реформацију итд и
тако постављају темеље модерног европског грађанског друштва. Тада се ствара и модерна
држава ослоњена на грађанство и економију али и на сељаштво.
Модерна држава креће са политичким освешћивањем најзаосталијег сељаштва и оно постаје
битан чинилац. Па и Француска револуција достигла је своје размере захваљујући
реформацији сељаштва и аграрних односа и тиме ширењем идеја. Ту се дошло до обрасца
да суштинска друштвена промена није могућа без укључивања сељаштва.
Такође ни буне сељака немају моћ док се не удруже у покрете што није могуће без подршке
градова. Све у тежњи сељака за сељачком утопијом када је земља била само њихова.
Политички неосвешћени сељаштво је погодно и за манипулације.
Берингтон Мур даје нацрте каоко је модернизација настала са неуспелим сељачким
револуцијама где се развијала упоредо са оним успешним и тако је сељак активан учесник
историје и уграђен је у друштво које му то не узвраћа.
24
Од ове патријархалне демократије разликује се непатријархални систем или римски
доживотни старешина где је више превласт норми и права из чега ниче политичка
демократија у држави.
Валтазар Богишић – нуди типологију породичних односа Јужних Словена. Разликује
породичну задругу (скуп сеоске породице) и инокоштину (проста сеоска породица).
Међу варошким породицама разликују се хришћанске и муслиманске.
Разликује породичну задругу и римску породицу: римски старешина неограничено
располаже имовином док у задрузи тражи сагласност, располаже и после смрти док се у
задрузи ни за живота не поседује, у римској он је најстарији и влада до смрти док у селу се
мења и не мора бити најстарији, у римској отац дели а и не мора имовину синовима док у
задрузи обавезан је ако ико тражи да се одвоји, имовина се дели после смрти а задруга
опстаје само се старешина мења.
Сретен Вукосављевић – бави се коренима распада наших задруга. Није економски хомогена
као што се мислило и постала је терет задругарима у новом времену. Чим се појавила лепеза
потреба настаје распад.
Истицао је улогу жена као центара у породицама и које су иако чувале традицију прве које
су покренуле промене у породичном животу. Иапак нису могле брзо да се адаптирају и
настаје и прекид породичних а не само задружних веза.
Оливера Бурић – ипак уочава континуитет у међуљудским односима у породицама и да је
то траг давних задружних веза у смислу помагања градских породица селу, примањем деце
на школовање итд.
25
Данас је витално једино модерно село које се адаптира и бори да задржи младе.
26
Модерни проблеми код наших задруга су унапређење села и решавање проблема цене робе,
незапослености, сиромаштво...
Да би се то решило потребна је потпора државе и професионално руководство.
28
47. ИНОВАЦИЈЕ У ПОЉОПРИВРЕДИ
Промене у начину пољопривредне производње су најважније промене у начину сељчког
живота. Промене су настале највише под утицајем научно-техничке револуције али и
генетике и хемије у последње време.
Спремност на иновацију код сељака зависи од: обележја средине (спремнији су у
развијенијим насељима), домаћинства и газдинства (пре их уводе пољопривредна него
мешовита домаћинства), личних обележја домаћина (већа је ако је домаћин образованији)
Код нас често образованији се баве више непољопривредним делатностима а информишу
се преко телевизије или личних контаката.
Такође спремност зависи и од убеђености да му иновација доноси добит. Питање дифузије
иновација јесте зашто су појединци којима иновација једнако доноси различито спремни да
је прихвате. Ту утичу и задруге, организације, флексибилност, порекло и најважније да
трошак није већи од могућности сељака. Тако богатији пре усвајају неке иновације.
Увођење новина подстакло је и тржиште а и лабав колективни режим и лична слобода.
Вукосављевић се бавио и овим проблемом код домаћих сељака. Посебно истиче да је
спремност мала због строгости правила природе од које се живи и са којима треба опрезно
да не би остао гладан иноватор.
Поред појединачних проналазака јављају се и они који праве велике таласе – лук и стрела,
барут, точак, писмо... нове културе кукуруза и кромпира, у сточарству – арапски коњи,
говече, фризијске краве, овце, свиње... погодније штале, свињци.
Техничке иновације – плуг, трактор, механизација, комбајни
Код нас Војводина је имала повољније чиниоце за модернизацију због географског и
политичког положаја. Тако је и данас што у односу на остатак Србије говори како упоредо
постоје старе и модерне методе.
29
За сељака место становања и рада није одвојено. Удобно становање је на другом месту а кућа
је центар привредног и друштвеног живота. Иновације у начину становања се огледају у
диференцирању зграда за разне потребе. Прво се гради зграда за живот, онда штале,
нужник итд.
На почетку 20. века сељаци су живели у веома лошим стамбеним и хигијенским условима.
Чак и богатији су спавали само на поду или слами. Куће често нису имале ни прозоре.
Крупније промене настају тек када је село захваћено модернизацијом и урбанизацијом.
Најмасовнијне су после другог светског рата. Куће се почињу градити од чврстих
материјала. Све више по стилу опонашају градске куће иако често нису функционалне на
селу.
Брзо се и мења начин и стандард становања, опремљеност кућа. Предњаче развијена села
ближа градовима. Уводи се струја, водовод, канализација, намештај, електрични апарати.
Појављује се и вишак сеоских кућа због масовне градње викендица у другој половини 20.
века које су остале неискоришћене.
Несклад између нараслих материјалних могућности сељака и старих културних образаца
довео је и до кича у градњи кућа и стилу живота.
Исхрана сеоског становништва увек је била брига самих сељака. Најважније је било да се једе
оно што не мора да се купује и да је јефтино. Често се боља пшеница мењала за јефтинији
кукуруз да би се у разлици нашао новац за дугове што је такође осиромашило исхрану.
Основу исхране чини хлеб, пасуљ, кромпир...
Разлика у исхрани варира од равничарских ратарских (више хлеба) до планинских
сточарских (више меса) села.
Ретко је била масна осим понекад у Војводини. Највише се јело на јесе а најлошије на
пролеће.
Хигијена исхране је такође била лоша, јер се храна није чувала и обрађивала на хигијенски
начин. Судови се нису прали, из исте посуде јело је више људи, јело се неопраним рукама,
храна је трулила а било је и глодара који су преносили болест.
Зато је за сељаке квантитет био важнији него квалитет а бити дебео исто што и бити здрав
иако је дана обрнуто.
Са механизацијом и индустријализацијом ствара се и довољна количина хране и прелази се
на пшенични хлеб и млечне производе, млеко, шећер, фрижидери омогућавају равномерну
исхрану преко целе године.
Начин сељачког облачења и личне хигијене мењају се у новом добу. Пре су сами себи
обезбеђивали одећу и обућу, ноћу у њој и спавају, готово никада се нису купали.
Хигијена се поправља изградњом купатила, вешмашина и увођењем детерџента.
Поред радне сељаци имају и свечену народну одећу и обућу. Она је лепша и квалитетнија,
са циљем опонашања старих елита али данас је она замењена за градску ношњу а село
копира град.
Све ове промене настају са променом живота, модернизацијом, запослењем у градовима,
конфекцијска гардароба се усваја, народна нестаје са старим мајсторима,.
Масовна употреба стилизованих фрамерки као мешање старе сељачке одеће.
30
Ту су још и пратећи сељачки обрасци: рад на свом поседу са својом породицом и својим
средствима, становање у сопственој породичној кући, непосредно комуницирање у малој
локалној средини, сопствени културни идентитет и облици понашања.
Тако и тамо где је мало сељака ипак опстаје сељачко – као атрибут и ознака за одређене
групе на маргини.
У новије време долази до идеолошког заокрета где село постаје избор места живљења а не
одакле се бежи.
Анри Мендрас се пита постоје ли тек у најразвијенијим постиндустријским друштвима
реална стара неорустикална утопија, место мало у којем се лепо и квалитетно живи и
локалном самоуправом. Свака комуна има властиту управљачку економију. То је ипак
теоријски замишљено али практично је више стихијски него планирано.
31
Стварност пак не бележи тачне моделе. Прото сељак јесте врста сељака данашњег трећег
света.
32
Давања: Сеоско домаћинство производи само онолико колико му је потребно да преживи.
Када падне под утицај глобалног друштва оно производи више или убрзавањем или
модернизацијом која са тим утицајима долази. Под тим утицајима спада и порез око кога су
вођене бројне полемике колико његово повећање стимулише већу производњу код сељака и
као и сви спољни притисци треба да буде пажљиво и умерено да не би дошло до пропасти
сељаштва.
То је био проблем још у феудализму када сељак није поседовао средства за рад тј. земљу већ
само радну снагу и тиме је био отуђен те самим тим слабо везан за земљу. Сељак је тада
познавао само једну власт – свог властелина. Сељак га поштује и плаћа намет а властелин
мора да се понаша благонаклоно према сељаку иначе ће овај отићи. Он мора чувати и
подстицати сељаке да се репродукују ниским наметима, привлачењем одбеглих сељака,
велике породице итд.
Када се институције издиференцирају а самим тим и узимачи пореза – власт, црква, судство,
војска итд. Читав трансфер сеоске на глобалну економију зове се давање.
Културно подвргавање: Хомогеност и културна аутономија битне су карактеристике
сељачког колектива. Оно се најбоље види кроз слику света коју колектив нуди својим
члановима.
Укупност веровања и локалних култова може створити посебну религију датог сељачког
друштва. Таква разноликост религије изгубила се доласком хришћанства. Такође постојали
су правни сукоби са писаним законима глобалног друштва, језички сукоб званичног језика
против дијалеката. Он се увлачи у село преко институције школе и разједајући сељачку
аутаркију уводи село у глобално друштво. То је све лагана припрема за еманципацију и
егзодус сељака.
Заправо кроз историју село је следило град и каскало за њим. Ипак да би све информације и
вести дошле из града у село и биле објашњене у правом светлу потребан је неко ко зна –
посредник.
Посредовање и посредници: У свим односима између глобалног друштва и села постоји
улога посредника јер потребан је механизам за контакте, ценкања, конструктивно
превазилажење сукоба – дипломата једном речју.
Сељачки колективи тако бирају делегате што није карактеристично за заједнице без
аутономије. Они служе да увере глобалну власт да је признају али да јој не допусте мешање у
унутрашње послове заједнице.
Такође такав положај може бити и маргиналне природе када је представник признат и у
селу и у граду – сеоски племић, адвокат итд.
Његов је задатак да очува изолованост колектива од остатка света.
Са добијеном моћи може доћи у сукоб и са другима који траже моћ на селу – капиталисти,
свештенство...
Стари и нови угледници: У свим својим улогама посредник је двострук. Власт га слуша јер
га слушају сељаци а сељаци га слушају јер га власт слуша.
Угледник има три битна обележја: недељеност социјалне, економске и политичке власти;
недељеност унутрашњих и спољашњих извора власти; персонализовани односи.
33
Аграрна реформа настаје обично када је исходиште преображаја и правних одлука које
произилазе из присутних односа снага.
Аграрна реформа се ретко помиње кроз историју јер се везује за ослобађање сељака и земље
од предкапиталистичке социјалне организације. То се постепено догађало у оној мери у којој
је то користило друштву јер саме сељачке буне без подршке из глобалног друштва нису
ништа постизале.
На истоку европе све су револуције тако биле урбане али и на штету сељака преко
колективизације.
О аграрној реформи се на крају може говорити као о наглим променама у друштвеним
односима паралелно са којима настаје прекид у правном режиму присвајања земљишта.
Земља ономе ко је обрађује: аграрни закони имају дугу историју. Још у старом риму
цареви су се борили са похлепним угледницима који су присвајали земљу па је тако уведен
аграрни максимум.
Ипак у 20 веку реформе су постале бројне и учестале и у планетарној размери сељаштво се
ослобађа и постаје слободно. То је довело до такозваног посељачења модерног света.
Сељаци се отварају према глобалном свету, ослобађају се традиционалне хегемоније.
Резултат тога су револуције у источној европи, куби, кини.
Аграрна реформа је оправдана једино великом густоћом сеоског становништва. Тада долази
до прерасподеле земље, велики број појединаца остаје без поседа и долази до руралног
егзодуса у градове. Они што остају на малим поседима боље им је него пре али могу да
производе само за себе и не више због слабе технологије а тако се посељачује сеоска
привреда што се може спречити једино модернизацијом. Организују се кооперативе за
помоћ. Ипак многи пропагирају да се кроз реформу врате традиционални колективитети.
Аграрна реформа својом појавом разара систем који је често неправедан и неефикасан па
зато и тражи да се мења. Тада се сељак окреће некомерцијалним производима који
задовољавају само личне потребе а држава полако пропада.
Уоквирити сељака: Тако да чим се аграрна реформа спроведе мора се сељаштво уоквирити
кооперативама кроз које се модернизују да не би привреда пропала. Успех реформе тако
највише зависи од техничког и политичког освајања села.
34
Сеоске индустрије и сељаци радници: Да би се избегле сезонске миграције у села се доноси
индустрија. Из разлога што стара сеоска мануелна производња нестаје а индустрија је била
удаљена од села.
У таквим условима сељак наставља да се бави пољопривредом али ради у фабрици да би
имао прилив новца али он у фабрици тежи да се одмори због чега је мање ефикасан. Зато су
такви радници и слабо плаћени.
Преживљавање и трансформација сељачког друштва: Из сеоских индустрија сељаци
прелазе у градове где су радили у фабрикама које су пре индустрије биле сличне сеоским
радионицама. Међутим у трећем свету данас сељаци имају велике проблеме због
компјутеризованих фабрика за које су потребне специјалне обуке.
Егзодус не смањује само сељачке заједнице већ мења односе између читавих група мењајући
из корена структуру сељачког друштва.
Млади одлазе а стари остају. Менталитет пада под притисцима које стари не могу да издрже
– самоћа, болест, тешки радови...
Неравнотежа полова, жене лакше и брже одлазе јер нису везане земљом и наследством,
наговарају и своје породице да се селе, затим међу првима одлазе угледници, са њима
надничари које нико не плаћа више, занатлије чији производи више нису потребни, нестаје
разноликост села.
Друштво се распада, социјална лествица не постоји да би се на њу уздигло.л
Са стајалишта глобалног друштва посматра се као велики проблем који економисти
заговарају јер сматрају да економија може расти само са ишчезавањем села.
35