SOCIOLOGIJA PITANJA 1. Sen_Simonova koncepcija društva 2. Ogist Kont – pozitivizam u sociologiji 3. Pozitivizam u sociologiji 4. Mehanistički pravac 5.

Geografski pravac 6. Biologistički pravac 7. Individualno-psihološki pravac 8. Formalizam u sociologiji 9. Fuknkcionalizam 10. Strukturalizam 11. Marksizam 12. Pojam sociologije i njeno predmetno odredjenje 13. Pojam društva 14. Pojam metoda u sociologiji 15. Put naučnog saznanja u istražianju društvneih pojava 16. Esperimenti 17. Posmatranje 18. Intervju 19. Upitnik (Anketa) 20. Statička metoda i sociometrija 21. Analiza sadržaja i uporedni metod 22. O suštini rada 23. Ljudske potrebe 24. Različita tumačenja ljudskih potreba 25. Rad kao potreba 26. Vrednosti 27. Pojam društvene strukture 28. Različita tumačenja društvene strukture 29. Osnovni elementi društvene strukture Društvena uloga, društveni položaj 30. Osnovne dimenzije društvene strukture 31. Podela rada 32. Profesije 33. S ocijalna stratifikacija i klasna struktura 34. Teorijski pristup socijalne stratifikacije 35. Birokratija 36. Političke partije

2 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. Tiplogija, struktura i orgnizacija partije Pojam i vrste društvenih grupa Pojam i funkcija porodice Istorijski razvoj i tipovi porodice Promene porodice u savemenom društvu Etničke grupe (rod, pleme, narod) Nacija Pojam, nastanak i razvitak države Tipovi i oblici državne vlasti Različita shvatanja kulture Pojam kulture Nauka Religija Umetnost Moral Tehnika i tehnologija i njena primena u industrijskoj civilizaciji Kolektivno-psihološki pravac Sociologija rada PITANJA Nastanak, konstuisanje i razvoj sociologije rada Pojam i predmetna odredjenost sociologije rada Pristup sociologije i sociologije rada problemu rada Sociologija rada i druga naučna proučavanja rada (soc.rada i organizacione ekonomske nauke, soc rad i pravno političke nauke) Sociologija rada i psihološko-pedagoške nauke (soc.rada i interdisciplinarni transcendentalni pristup radu) Saznanje mogućnosti sociologije rada Funkcije sociologije rada u obrazovanju za stuku (profesiju) Sociolog u organizaciji rada (preduzeća) Rad kao predmet sociologije rada Pojam rada i njegovi oblici Pojam rad i drugi pojmovi sociologije rada Društvena delatnost i rad Podela rada i njeni modaliteti Rad i vreme Industrijski način rada Rad i potrebe: problemi otudjenja rada Rad i kultura Rad i obrazovanje Motivacija za rad i radno ponašanje u modernim društvima Kontinuitet seljačkog rada "eksperimentalna radoznalost" radnika u

3 industriji Onaučavanje rada i društveni progres Znapčaj tehničkotehnološkog stvaralaštva "inovacija" za promene i sadržaju rada Profesionalizacija rada Profesija inženjer Preduzeće moderni oblik organizacije industrijskog rada Budućnost organizovanja rada od rutinske ka –ovativnoj organizaciji Preduzetništvo i demokratije demokr, regulisanje konflita interesa u proc.rada Preduzetnička kultura i preduzetničko poslovanje Kibernetsko-sistemski i sociološki pristup Rkovanje u organizacijama rada Mogućnost menadžmenta u društvima postsocijalističke tranzicije Pojam marketinga i marketinške komunikacije Funkcije marketinga u tržišnom poslovanju

21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33.

1. SEN-SIMONOVA KONCEPCIJA DRUŠTVA Sen-Simon je teoretičar zaslužan za nastanak i osnivanje sociologije. On u svojim delima istražuje fenomene društva, koji se mogu definisati kao sociološki, on se takodje u svojim delima bavi pojmovina kao što su: pojam društva, pojam društvene strukture, pojam društvenog razvoja, pojam klase itd. Sen-Simon smatra da je za napredak društvenog razvoja jako bitan napredak nauke i njena primena u industriji. Nauka koja bi proučavala društvo kao celinu Sen Simon je nazvao socijalna filoovija, njen zadatak bi bio istraživanje društva kao celine i društvenog razvoja. Na čelu takovg društvenog uredjenja bi bila naučnici, inženjeri i tehnčičari, dok bi osnovu tog društva činili radnici zaposleni u industriji i industrijalci. Takvim društvom bi rukovodio parlament sačinjen od pronalazača, koji će donositi zakone, od istraživača koji će proveravati te zakone i od šefova industrijskih preduzeća koji bi usvajali te zakone. Medjutim tu se javljaju i neki problemi. 1) Složenost nauke vodi i njenoj klasifikaciji, gde bi se javila neka nova poltička nauka. 2) Ova nauka se zasniva na učenju o razvitku u napretku. 3) Stadijum razvoja kretao bi se od mističnog do pozitivnog 4) Društveni poredak mora stajati na temeljima nove socijalne nauke 5) Temelj društvenih promena treba tražiti u novoj industriji itd. Sen Simon u svojim delima obradjuje pitanje, koje je aktuelno čak i danas, odnosno smena vladajućih sistema. On zamišlja Francusku naciju kao jedno veliko, dobro organizovano preduzeće, a na čelu tog preduzeća bi bili proizvodjači a ne političari.

4

2. OGIST KONT pozitivizam u sociologiji Ogist Kont je bio francuski filozof i teoretičar koji je zaslužan za osnivanje sociologije kao posebne društvene nauke. Jedno vreme je radio sa Sen Simonom, bio je njegov sekretar, tako da je poprimio neke ideje od njega, jer je bio pod njegovim uticajem. Medutim kasnije su se razišli. Ogist Kont se smatra za oca sociologije, zato što je novoj nauci, umesto imena socijalna fizika, dao novo ime sociologija. On ne napravio klasifikaciju nauka zavisno od toga kako su se pojavljivale matermatika, astronomija, fizika, hemija, biologija i na kraju sociologija. Došao je do zakjljučka da bi se jednostavnije nauke pojavljivale pre složenijih. Ogist Kont kaže da se biologija bavi proučavanjem: živog organizma, dok se sociologija bavi proučavanjem napretka društvenog organizma. On smatra da je država jedina prava garancija za jedinstvo društvenog poretka. Bio je fasciniran srednjim vekom, gde je postojalo razgraničenje crkve i države. Kont smatra da je društvo sastavljeno iz društvenih odnosa povezanih činjenicama, a zasniva se na podeli funkcije i tako upravlja delovima. Od Ogista Konta počinje i pozitivistička metodologija 1839 godine zasnovana na eksperimentima i istraživanjam, jer je pozitivizam, ustvari, negiranje apstraktnih pojava. Kont je podelio sociologiju na socijalnu statiku i socijalnu dinamiku. Socijalna statika proučava društveni poredak koji izra Ava harmoniju i ravnoteću izmedju političke organizacije i društvene strukture, dok socijalna i dinamika proučava razvoj društva, odnosno promene koje treže poboljašnji i usavršavanju društva. Kont smatra da ljudski duh prolazi kroz tri stadijuma razvoja, odnosno kroz teološku metafizičku i pozitivističku fazu. U teološkoj fazi dominira religija, dok u metafizičkoj fazi dominiraju filozofi i pravnici zahvaljujući napretku nauke i države. U pozitivističkoj fazi dominiraju naučnici, inženjeri, tehničari, privrednici, odnosno svi oni čije su osobine hrabrost i mudrost zahvaljujući zmeni vojnog sistema industrijskim. 3. POZITIVIZAM U SOCIOLOGIJI Pozitivizam u sociologiji je dominirao do kraja II svetskog rata. Nakon II svetskog rata, pod uticajem akademske sociologije u SAD i Francuskoj javile su se kritike nekih drugih gledišta kao što su funkcionalizam, strukturalizama i marksizam, koja nude bolja i modernija rešenja. Ogist Kont je bio prvi sociolog koji je postavio zahtev da se napuste sva dotadašnja učenja, odnosno, da se teološka i metafizička tumačenja zamene pozitivističkim tumačenjeim,a koja se mogu operacionalizovati i iskustveno proveriti. Emil Dirkem je sugerisao sociolozima da posmatraju društvene činjenice kao da su stvari, jer naučno je

5 samo ono što se može posmatrati i objektivno meriti isto kao i predmeti i dogadjaji u prirodnom svetu, stim što sadržaji vrednosnih sudova ne mogu biti iskustveno provereni. Medjutim, medju prvim pristalicama pozitivizma je --bitnih razlika, ali bez obzira na razlike koje postoje medju pristalicama pozitivizma, svi oni imaju zajednički stav da se za proučavanje čoveka i ljudskog društva primene principi i zakoni prirodni koji bi povećali objektivnost, sistematičnost, preciznost sociologije. Pozitivisti su se zalagali za brži i samostalniji razvoj sociologije, trudili su se da sociologiju uzdignu na nivo najrazvijenijih prirodnih nauka. Oni smatraju da se metod može primeniti na proučavanje ljudskog društa. Pozitivnosti smatraju da prirodom i drutšvom upravljaju prirodni zakoni i da se čovek i materija mogu objasniti na osnovu uzroka i posledica. 1) pozitivistički pristup u sociologiju nudi radikalnu alternativu svim dotadašnjim filozofskim mišljenjima. 2) Kritikuje feudalni poredak, koji će zameniti racionalna misao i iskustvene činjenice 3) Praktičnost svakog pozitivističkog stava ogleda se u operacionalizaciji i na iskustvu 4) Zahvaljujući pozitivizmu tehnička pitanja se lakše rešavaju. 5) Pozitivizam jasno razgraničava naučno od ideološkog 6) Po uzorku na prirodne nauke koristi preciznu metodu o proučavanju čoveka i društva i tako dolazi do činjenica koje su zasnovane na iskustvu. 7) Sadržaj vrednosnih sudova se ne mogu iskustveno proveriti i praktično primeniti zbog njihove ne naučne valjanosti. 4. MEHANISTIČKI PRAVAC Predstavnici mehanističkog pravca u sociologiji objašnjavaju društvene pojave na osnovu prirodnih nauka kao što su: matematika, fizika, mehanika i hemija, a najviše pomoću mehaničkih zakona kao što su: kretanje, ravnoteža, privlačenje, odbijanje itd. Češće prave analogiju izmedju čovekovog organizma i nauke mehaničke sprave. Najveći predstavnici mehanističkog pravca su: Lametri, Didro, Holbah, Helvecije, Keri, Solvej, Patero, idr. Lametri je tvrdio da se sve društvene pojave mogu objasniti na osnovu mehaničkih zakona. Istog mišljenja su bili i francuski predstavnici Didro, Holbah i Helvecije. Keri je mislio da su ljudi molekuli i da je njihovo udruživanje u društvene grupe slične zakonima molekularne gravitacije. Solvej smatra da je čovek sličan mašini koja obezbedjuje korisnu energiju zahvaljujući svojim umnim sposobnostima. Pareto je smatrao da sociologija treba da zavija logičko eksperimentalni metod, isto kao i mehanika, rizika i hemija. On ljudsko društvo smatra kao sistem ljudskih molekula, pri čemu socijalni faktori slični matematičkim funkcijama. Na osnovu ovoga primećujemo da mehanicistički pravac u sociologiji gubi iz

6 vida razliku prirode i drutva i zbog toga on je imao značajan uticaj samo u periodu formiranja i razvoja sociologije, dok je uticaj ovog pravca, danas, u stalnom opadanju. 5. GEOGRAFSKI PRAVAC Predstavnici geogrfskog pravca u sociologiji objašnjavaju društvo i društvene pojave na osnovu uticaja geografskih činilaca, odnosno, svojstva zemljišta, geografske širine i dužine, zime, sunca i pojava u njemu. Oni smatraju da su gografski činioci značajno utiču na formiranje društvene strukture. Medjutim, gografske činioce, koji su pod uticajem ljudskog rada pretrpeli bilo kakvepromene ne ubrajamo u prirodu. Predsednik i osnivač ovog pravca je Frederik Le---. On je uglavnom razradjivao matematički i statički metod u istražianju društvenih poziva, od kojih se najčešće bavio porodicom. Frderik --Plej je smatrao da geografski faktori imaju značajan utican na porodicu kao osnovu društvenu zajednicu, koja vrši važnu funkciju u svakom društvu. Koji odredjuje karakter i vrstu privredne aktivnosti porodice i njene odlike, kao što su stav, oblik, kultura itd. Drugi značajan predstavnik ovog geogrfskog pravca je nemački geograf Fridrih Racel, koji je smatrao da zemljište odnosno njegov položaj i prostranstvo ima značajan uticaj na život ljudi. On je smatrao da je složena društvena struktura odredjena --- zemljišta. Geografski usovi omogućavaju razvoj društva, medjutim uticaj ne treba preuveličavati, jer savremeni razvoj tehnike smanjuje zavisnost društva od prirodnih geografskih faktora. 6. BIOLOGISTIČKI PRAVAC Predstavnici biologističkog pravca u sociologiji objašnjavaju društvene pojave na osnovu biloških zakona. U biologističkom pravcu postoji mnogo varijanta, a glavne su tri varijante: 1) organistička varijanta 2) darvinistička varijanta 3) rasistička varijanta. 1. Glavni predstavnik bilogističkog pravca u sociologiji i organističke varijante je: Herbert Spenser. On smatra da je razvoj i funkcionisanje društva slično razvoju organizma. On smatra da zakoni evolucije koji funkcionišu u organizmu vrede i za društvo. Po njemu društvo se razvija od jednostavne do složene strukture. Spenser uporedjuje živčani sistem biološkog organizma sa državom, ustvari, kako živčani sistem upravlja svim delovima organizma, tako država upravlja nad svim delovima društvo Spenser jemislio da ljudsko društvo prolazi kroz 4 faze razvoja:

7 1) kroz prvobitnu hordu, kroz jednostavno nepoznato društvo, 2) kroz hilitarističku ili vojnu tip društva, gde preovladava vojna organizacija (hijerarhija) 3) kroz industrijski tip društva, po njemu to je idealan tip društva utemeljen na miru, prijateljstvi i sve većoj slobodi pojedinaca zbog čega se ostavaruje veća povezanost delova unutar društva,a samim tim i ravnoteža sa susednim državama. 4) Kroz etnički tip društva, bez konflikata, odnosno društvo harmonije i budućnosti čovečanstva . 2. Predstavnici darvinističke varijante Gumplovič, Amon, Lapuž i mnogi drugi su smatrali d društvo postaje mesto sikubljavanja pojedinaca i grupa, gde se vodi neprekidna borba za opstanak i dolazi do podele društva na masu i elitu. Prema tome darvinistička varijanta je utemeljena na Darvinovim postavkama o razvoju pojedinih vrsta živih bića i njihovoj medjusobnoj borbi za opstanak. 3. Predstavnici rasističke varijante Gobino, Čemberlen i Rozenberg su smatrali da su borba za opstanak i prirodno odabiranje ljudi dovele do nejednakosti rasa. Stoga u medjusobnoj borbi više rase pobedjuju niže što dovodi do toga da je viša rasa sposobnija od niže i prema tome ona je nosilac razvoja društva. Predstavnici rasističke varijante su smatrali da mešanje rasa dovodi do propadanja civilizacije, stoga je ono bilo zabranjeno. 7. INDIVIDUALNO PSIHOLOŠKI PRAVAC Predstavnici individualn-psihološkog pravca smatraju da se društvene pojave mogu objasniti individualnom psihologijom kao i ponašanjem pojedinaca. Najveći predstavnci ovog pravca su: Gabrijel Tard, Maks Veber, Sigmong Frojd i dr. Tard smatra da se društvene pojave, kao što su: umetnost, pravo, moral sastojeod imitacija i od psihička struktura pojedinca bitno utiče na formiranje društvenih odnosa. Pojedinac, kji živi u društvu, stalno dolazi do otkrivanja novih shvatanja, koja imitiraju drugi pojedinci. Pored imitacije Tard smatra da i drugi psihički procesi, deluju na društvo, kao što su: supostavljanje prilagodjavanje i dr. Sigmond Frojd je osnivač psihoanalitičke teorije. On smatra da se i društvene i spihičke pojave mogu objasniti pomoću polnog nagona. Njegovo nezadovoljavanje dovodi do pretvaranja polnog nagona u razne oblike energije, koji mogu biti društveno pozitivni koji se javljaju kao izuzetan uspeh u nauci, umetnosti ili nekom drugom segmentu ljudse aktivnosti i društvenonegativni koji se javljaju u vidu neke psihičke bolesti – psihoza, neuroza itd.

8 Maks Veber objanjava društvene pojave na osnovu ponašanja pojedinaca. On smatra da ponašavanje jednog pojedinca postaje smisleno tek u njegovoj akciji prema drugom pojedincu. Po njemu se društveno ponašanje pojedinaca ispoljava na četiri načina: 1) Racionalno u odnosu na cilju 2) Racionalno u odnosu na neku vrednost 3) Tradicionalno ponašanje 4) Emocionalno ponašanje izazvano emocijama. Veber smatra da je pojedinac akter vlastitog ponašanja, stog društeni odnosi zavise od individualnog ponašanja. On smatra da veliki uticaj na ponašanje pojedinca ima i protestanska religija, koja usmerava njegovu marljivost i štedljivost, što dovodi do nastanka posebnog tipa racionalnog društva. (FALI NASLOV 8. FORMALIZAM U SOCIOLOGIJI) 8. KOLEKTIVNO PSIHOLOŠKI PRAVAC Najznačajniji predstavnik ovog pravca je Emil Dirkem. On smatra da je sociologija pozitivna nauka isto kao ostale prirodne nauke jer izučava društvene činjenice kao da su stvari društvene činjenice prisiljavaju pojedinca da se ponaša po odredjenim pravilima. Pojedincima u društvu upravljaju pored društvenih činjenica i kolektivna uverenja. Prema tome društvene činjenice i pojave čine posebnu kolektivnu svest koja nije nastala kao rezultat individualnih svesti, već postoji nezavisno. Kolektivnu svest Dirkem definiše kao skup (verovanja i osečanja) zajedničkih prosečnom članu jednog istog društva. Ona je psihološki tip društva koja ima sopstvena svojstva, svoje uslove posttojanja, svoj način razvitka itd. Integracija pojedinaca u grupu ostvaruje se pomoću društvene solidarnosti, kako može biti mehanička i organska. Kad se društvena solidarnost pojavljuje kao mehanička onda je reč o malom primitivnom društvu, u kojem su jake sredničke veze, nedovoljno razvijena podela rada i broj zanimanja ograničen. Organska solidarnost je nastala na osnovu veće podele rada što je rezultat raznovrsnosti individualnih zanimanja i medjusobne zavisnosti pojedinaca. Dirkem smatra da društveniprogres nastaje kao rezultat transformacije mehaničkog tipa u organski tip solidarnosti. On smatra da kad unutrašnja solidarnost društva počen da slabi dolazi do povećane stope samoubistva i anarhije. Dirkem odbacuje geografske, biološke i psihološke uzroke samoubistva i smatra da je ono proizvod društvenih sila izvan pojedinca. 9. FORMALIZAM U SOCIOLOGIJI

9 Formalizam se bavi društvenom formom odnosno oblikom. Sociolozi formalizma su bitno razlikovali oblik od sadržaja u sociologiji. Oni su smatrali da je oblik nepromenljiv deo društvene pojave, dok je sadržaj promenljiv deo društvene pojave. Na primer borba je jedinstvene, nepromenljivih društvenih pojava, dok je drugi deo koji se odnosi na konkretnu borbu-rat izmedju država, dvoboj, sporstka borba, borba mišljena itd., promenljivi deo. Predstavnike formalizma u sociologiju možemo podeliti na nemačku i američku školu. Predstaavnici nemačke škole su bili. Fernand Tenis, Geogr Zemel, Lepolld ton Vize, a američke: Edvard Rso, Rober par, Pitirim Sokorin. Ferdinand Tenis je podelio sociologiju na tri dela: 1) na nauku o zajedničkom životu 2) na nauku o društvenoj duši 3) na posebnu sociologiju. Tenis smatra da su dve osnovne društvene forme življena ljudi zajednica i društvo, koje se bitno razlikuju. 1. Zajednica je prirodna skupina koja je nastala spontano, dok je društvo nastalo planski, orgaanizovano. 2. U zajednici preovladjuju ljubav, tradicija, poverenje, dok u društvu preovlađuje razum, sebičnost 3. Odnosi izmedju pojedinaca su zajednički, jedinstveni u zajednici, dok su odnosi u društvu udaljeni. 4. Zajednica je nastala na krvnom srodstvu dok osnovu društva čini razmena, odnosno trgovina. 5. U zajednici pojedinac nema slobodu, vezan je običajima dok je pojedinac u društvu samostalan i slobodan. 6. Zajednica je primitivna, seljačka, a društvo je civilizovano, gradsko. 7. Zajednica se može uporediti sa prirodnim organizmom, a društvo sa veštačkim mehanizmom. Tenis smatra da zakoni društvenog razvoja imaju tendenciju transformacije zajednice i društvo. Geogr Zimel smatra da je zadatak sociologije istraživanje oblika društvenog života-konflikata, konkurencije, društvene podele rada itd, koja su nastali kao posledica medjusobnih odnosa pojedinca. Zimel smatra da sociologija nemože upotpunosti objasniti i društvenu pojavu, pa je neophodno da koristi rezultate do kojih je došlo psihologija. Lepold fon Vize je smatrao da je zadatak sociologije da posmatra, analizira činjenice do kojih su došle posebne društvene nauke. Sociologija je nauka koja istražuje procese povezivanja koji čine društvene odnose koji stvaraju društvene tvorevine kao što su: masa, grupa, crkva, država itd. Osnovni nedostatak formalizma u sociologiji je razdvajanje oblika od sadržine i u tome što se previše oslanjao na psihologiju pri objašnjavanju društvenih pojava.

10

10. FUNKCIONALIZAM Osnovna ideja funkcionalizma je da je društvo celina, koja se sastoji od delova, kao što su porodica, religija, kultura, političke indisitucije, koji imaju odredjenu funkciju i tako utiču na očuvanje i stabilnost celine. Predstavnici ovog pravca su: Bronislav Malinovski, Redklif Braun, Talkot Parsons i Robert Merton. Prema Malinovskom princip funkcionalizma je osnovna integriteta društva kao celine, koje je sastavljeno od delova koji imaju standardni karakter funkciju. Malinovski je svoju teoriju razvijao pod snažnim uticajem bilogističkog pravca, jer je smatrao da potrebe ljudskog organizma uslovljavaju promene društvene strukture. Braun je takodje smatrao da je društvo celina, koju čine delovi odnosno elementi. On je smatrao da su elementi društvene strukture pojedinci povezani društvenim procesima. Tako nastaje institucija, u kojoj svaki pojedinac ima odredjenu ulogu. Vršeći te društvene uloge pojedinci grade sistem. Talkot Parsons smatra da je društvo socijalni sistem koji funkcioniše samo ako su ispunjena 4 uslova: Prvi uslov je prilagodjavanje okolini, što znači zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba (stan i hrana) koje obezbedjuje privreda kao institucija čija je to glavna funkcija. Drugi uslov je cilj, prema kojem je usmerena društvena akcija. Treći uslov se odnosi na podsticaj članova za obavljanje društvenih uloga. Četvrti uslov je integracija, kontrola delova preko institucija kao što su religija, obrazovanje, sredstva javnog informisanja. On kaže da su dva najvažnija mehanizma, za održavanje ravnoteže društvenog sistema, socijalizacija i društvena kontrola. Socijalizacija obuhvata procese obrazovanja i vaspitanja pojedinaca, dok se kontrola odnosi na primenu pravnih propisa da bi se pojedinci usmerili na ponašanje koje čini red u društvu. Osnovne karakteristike funkcionalizma su: 1) društvo je stabilan sistem 2) delovi sistema su duboto integrisani 3) svaki deo ima odredjenu funkciju što dovodi do jačanja sistema 4) društvo se temelji na opštoj saglasnosti o vrednostima 5) društveni red je osnovna predspostavka uspešnog funkcionisanja sistema 6) svako odstupanje od reda je disfunkcionalno 7) čovek je biće koje se prilagodjava sistemu.

11

11.STRUKTURALIZAM Strukturalizam je nastao u Francuskoj šezdesetih godina, kao rekacija grupe mladih intelektualaca na Sartvor egzistencijalizam. Sartr je u sredinu interesoanja stavljao čoveka dok se u strukturalizmu tržište interesovanja pomera od čoveka prema strukturi. Tokom svog razvoja strukturalizam se pružao kro tri faze: 1) U prvom fazi se pojavio kao nov naučni metod, kod nego broja društvenih nauka, 2) U drugoj fazi istraživanje je usmereno na sistem, a zapostavljen je čovek, gde se koristi radovi iz oblasti e+tnologije, antropologije, lingvistike i psihoanalize. 3) Treća faza se odnosi na kritiku koja uočava odre4djene nedostatke i proučava procese koji stvaraju strukturu. Najznačajniji predstavnici strukturalizma su Klod Levi-Stos, Anti Lefevr, Mišel Fuko... Strukturalisti su usmereni na društvenu strukturu i smatraju da ne treba istraživati suštinu društvenih pojava nego odnose koji povezuju pojave i tako stvaraju društvenu celinu. Oni smatraju da odnosi, odnosno komunikacije medju ljudima u društvu zavisi od tri bitna principa: 1) Princip "razmene reči", odnosno misaono jezička pravila 2) Princip "razmene dobara i usluga", odnosno ekonomska pravila 3) Princip "razmene žena izmedju sordničkih grupa" odnosno porodična pravila ili etnologija. Strukturalisti smatraju da je čovek stvaralac mnoštva nepromenljivih formi, a Levi-Stros kaže da je tako konstruisan model nepromenljive strukture društva još u neolitu, a da su sve druge strukture njene varijante. Strukturalisti ističu da je čovek samo jedno biće u svetu drugih bića, bez ikakvih privilegija i smatraju da nauka treba da pristupa čoveku kao i svakom drugom predmetu, jer naučno je samo ono što se može posmatrai, analizirati i iskustveno proveriti. Osnovni nedostatak strukturalizma je u tome što su smatrali da je struktura nepromenljiva društvena celina iz koje je izbačen pojam istorije, jer je istorija pasivna pojava na koju delatnost pojedinca ne može da utiče.

12 12. MARKSIZAM Najznačajniji predstavnik i tvorac marksizma je Karl Marks. Njegovo mišljenjepredstavlja sintezu raznih teorija. On je preuzeo neke ideje od Hegela i vršio njihovu adaptaciju. Za razliku od Hegela, po kojem je čovek obično orudje Marks smatra da čovek svojom vlastitom proizvodnom delatnošču proizvodi, kako uslove egzistencije, tako i svest odnosno predstavu o društvu i prirodi. Marks posmatra čoveka istovremeno i kao proizvodjača i kao proizvod društva, jer čovek svojim vlasitim delovanjem stvara društvo i sebe samoga, medjutim on je i proizvod društva. Marskova teorija društva polazi od stava da je čovek glavni faktor u stvaranju društvene zajednice, stoga je društvo rezultat medjusobnog odnosa i delatnosti ljudi. Marks smatra da je društvo utemeljeno na radu, a istorijski razvoj društva dovodi do usavršavanja podele rada i pojave privatne svojine. Marks smatra da je klasna borba pokretačka snaga društvenog razvoja, jer društvena promena nije glatko napredovanje u društvu, koje su izvor napetosti i postoji izvor otvorenog sukova. Što znači da ljudske ideje nisu glavni izvor promena i razvoja društva. 13. POJAVA SOCIOLOGIJE I NJENO PREDMETNO ODREDJENJE Reč sociologija potiče od latisnke reči "socius" što znači pratilac, učesnik i "societas" što znači udruživanje zajednica ili društvo i grčke reči "logos" što zači nauka. Prema tome sociologija je nauka o ljudskom društuv, koja istražuje društvenu pojavu. Sociologija je ne samo opšta nego i egzaktna nauka o društvu i omogućuje nam da društveni stav posmatramo iz više raznih aspekata. Jednom definicijom, koliko god ona bila precizna i široka, ne mogu obuhvatiti različita područja društvene stvarnosti. Tako je Ogis Kont smatrao da je sociologija kao enciklopedija skup svih saznanja ostalih društvenih nauka, da je nauka o sveukupnosti ljudskog društva. Predmet sociologije takodje nije ni malo lako odrediti s obzirom na složenost i čoveka i ljudskog društva. Sociologija je najopširnija nauka o ljudskom društvu, što podrazumeva da proučava ne samo delove nego i ljudsko društvo kao celiu, a uz to koristi rezultate d kojih su došle posebne društvene nauke, i dolazi do saznanja o zavisntosti i povezanosti ljudi u društvu. Sociologija istražuje društvene odnose i društvene procese, odnosno istržuje odnos pojedinca i pojedinaca, tako i odnos pojedinca i društva kao celinu. Ona proučava društvenu strukturu u kojoj funkcionišu društvene grupe, institucije i sistemi proučava uzroke društvenih promena i prati zakone, društvenog razvoja. Sociologija je prošla kroz više faza u toku svog razvoja koje su rezultirale njenim napretkom u pogledu osamostavljivanja u posebnu društvenu nauku, u pogledu odredjivanja sopstenog predmeta istraživanja, u pogledu razvoja metoda i tehnika istraživanja itd.

13

14. POJAM DRUŠTVA Reč "društvo" ima mnogo značenja. U sociologiji je njeno najosnovnije značenje kao nešto specifično, kao pojava koja ne postoji i nigde drugde samo u ljudskom društuv. Društo treba daznači nešto različito od prirode i od pojedinca, medjutim nee u potpunosti, jer ljudsko društo je deo prirode, a sastavljeno je od pjedinaca. Pored ovog značenja u sociologiji se pod društvom podrazumeva i celo čovečanstvo u --- celokupnoj istoriji, kao i pojedini delovi čovečanstva itd. Jako je teško odrediti šta je zapravo značenje reči društvo, jer društvo nije nikakva posebna opaziva fizička pojava, odnnosno ono nepostoji kao posebno biće ono što se zapaža nije samo društvo nego pojedini elementi iz kojih se ono sastoji. Najpre se vide ljudi odnosno pojedinci, a zatim izvesni materijalni predmeti. Ovi predmeti delovi fizičkog sveta se razlikuju od prirodnih predmeta po tome što ih je povek u potpunosti izradio ili preradio, iako je svaka izrada ustvari prerada predmeta uzetih iz prirode, tu spadaju: domaće životinje, biljke, zgrade, njive, parkovi, knjige itd. Teći element u društvu su ljuske radnje, postupci i ponašanje. Ove radnje su ili fizičke odosno telesne pokreti, ili psihičke, koje su medjusobno povezane, tako nprl da bi se moglo proizvoditi u nekoj fabrici mora postojati veća izmedju ljudskih radnji. U tim radnjama ne ostvaruju se samo materijalni predmeti već postoje i druge ljudsek tvorevine koje nisu materijlane već duhovne prirode kao što su: jezik, muzika, nauka itd. 15. POJAM METODA U SOCIOLOGIJI Reč metod potiče od grček reči methodos što znači put, način saznavanja i izstraživanja istine o premetu koji izučava neka nauka. On je nezazdvojni sastavni deo neke nauke, jer jedino nauka u kojoj su se prestala postavljati nov pitanja koja više ne nastoji da usavrši svoje znanje bi mogla da bude bez metoda. Njegou celinu obuhvataju 3 elementa. Prvi element je postupak oodnosno radnja koju treba obaviti prilikom saznanja predmeta, drugi element je znanje o samom predmet, , a treći se odnosi na sredstva koja se koriste da bi se predmet saznao. Razvoj metoda pratio je podelu nauka na prirodne i društvene, neki sociolozi su insistirali na strogom razlikovanju društvenizh i prirodnih nauka, koje se bave mrtvims tvarima i životinjama, dok društvene nauke istražuju tvorevine čovekovih misli, a povezane su njegovim idejnim intresima i osečanjima.

14 Temelj svakog istraživanja u društvenim naukama, pa tako i u sociologiji jeste analiza svakoj analiz predhode sociološki opis, sociološko otkriće i sociološko objašnjenje uz pomoć teorije. Teorija znači niz ideja koje objašnavaju kako neto fukcioniše. Sociološke teorije bi trebalo da objasne kako funkcioniše društvo ili njegovi delovi. Lazar Mijatović 1.Postupak (radnja) 2.saznanje o predmetu 3.sredstv predmet sazazvao 16. PUT NAUČNOG SAZNANJA U ISTRŽIVANJU DRUŠTVNEIH POJAVA Istraživanje društenih pojava vrši se na dva načina uz pomoć teoriskih ili eksperimentalnih pristupa teorijski prisutp u sociološkim istrraživanjima je da se društvene pojave objašnavaju logičkim putem uz pomoć teorijskih predpostavki. Empirijski pristup u istraživanju sastoji se od nekoliko zadataka: 1) vrši se priprema istraživanja – istraživač treba da polazi od neke ideje ili problema, onda sledi razgovor sa odredjenim ljudima, traga se za literaturom koja obredjuje problem, analiziraju se dosadašnja istraianja u toj oblasti i uredi se idejna skica 2) onda se vrši plan istraživanja, odnosno precizno se definiše problem istraživanja uz pomoć literature. Birju metode pomoću kojih će se prikupljati traženi podaci i tehnika koja će se koristiti u istraživanju. Tehnika koja se najčešće koristi u sociologiji je upitnik (anketa) u okviru koje treba izabrati ispitanike i obučiti ispitivače. U okvoru plana istraživanja donosi se i finansijski predračun troškova, koji se odnosi na ukupnu sumu troškova neophodnu za realizaciju istraživanja. 3) Treći zadatake je izvodjenje istraživaja 4) Četvrti zadatak odnosi se na statističku obradu prikupljenih podataka i grafičko prikazivanje tu spada izrada tabele, grafikoni itd. 5) Na kraju poslednja faza u istraživanju je analiza interpretacije, objašnjenje dobijenih rezultata. 17. EKSPERIMENT U društvene nauke eksperimet je došao iz prirodnih nauka, medjutim ima ograničenu mogućnost upotrebe, jer se ljudi ne mogu tretirati kao druga živa bića. Eksperiment je poseban oblik posmatranja te se zove ekeprimentalno posmatranje, to je tehnika prikupljanja podataka koja se odvija u uslovima koji

15 su strogo precizno kontrolisani. Eksperiment se sprovodi tako što se odaberu i prate 2.grupe ljudi: eksperimentalna i kontrolna, koje moraju biti u svim uslovima medjusobno izjendčene. Medjutim, tokom istraživanja eksperimentalnoj grupi se doda ili oduzne neki činilac, čiji uticaj želi da se ispita, dok su činioci kontrolne grupe ostali nepromenjeni. Obe grupe su podvrgnute istraživanju od početka do kaja istraživanja. Eksperiment može biti laboratorijski gde su stvoreni veštačku uslivi i pridoni ekeperimetn, kada se odvija u stvarnim uslovima koji ima i veću praktičnu vrednost zbog neformiranog ponašanja ispitanika. Prve ekperimente u empirijskim istraživanjima u sociologiji obavio je američki psiholog Elton Mej. Osnovni nedostatak eksperimenta u sociologiji je u tome što može da se primenjuje na vrlo mali broj društvenih pojava. 18. POSMATRANJE To je metod koja se koristi neposrednim čulnim opaćanjem. Tu spadaju zapaanje, konstatovanje, zapisivanje rezultta psomatranja. Anučno posmatranje mora da bude precizno i sistemtično, da služi otkrivanju društvene stvarnosti i da se može konstiusati da bi se proverila istinitost. Postoji više vrsta naučnog posmatranja, dve koje se najčešće korise du: posmatranje bez učestvovanja u kojem israživač usmerava svoju pažnju na ponašanje, rekcije i odnose u grupi koji istražuje, s tim što on u njoj ne zauzima aktivno učešće. I posmatranje sa učestovanjem je uključivanje istraživača kao učesnika u životu i radu onih kojima se bavi. Da bi istraživanje bilo uspešnije posmatrani nesmeju znati da je posmatrač u grupi, jer istraćivač želi posmatrti njihovo delovanje u njihovim normalnim i prirodnim uslovima. Ovu istraživačku tehniku najviše je koristil tzv. Čikaška škola ubacujući svoje saradnike medju ulične prostitutke, lopove itd. Da bi posmatrali njihovo aktivno pošanšanje i radnje iz svkodnevnog života. 19.INTERVJU (RAZGOVOR) Intervju je intenzivna anketna tehnika, kojomse od najmanjeg broja ispitanika može dobiti veći broj podataka koji se kasnije upotreljavaju u veći broj podataka koji se kasnije upotreblavaju u naučne svrhe. Sprovodi se usmeno, diektnim kontaktom ispitivača i ispitanika, čime se uštedjuju vrme i materijalna ulaganja. Intervju se uglavnom bavi podacima o stavovima, verzovanjima, interesima i potrebama intervsjuisanih ljudi. Intervjui mogu biti strukturirani i nestrukturirani. U strukturiranom intervjuu unapred je sastavljen tekst pitanj, koja su ista za sve ispitanike. Strukturirani

16 intervju se obično koristi za dobijanje odgovora na pitanje kao što su: starost, bračno stnje, pol, posao itd. Jer se smatraju pouzdanim. U nestrukturiranom intervjuju karakteristično je to što ispitivač postavlja pitanja po vlastitoj želji, tj. Pitanja nisu unpred utvrdjena, što omogućava ispitaniku da proširi odgovore na području koja ga zanimaju. 20. UPITNIK (ANKETA) Upitnik (anketa) je način odbijanja odgovora na postavljena pitanja. Istraživači koji koristi anketu, smatraju da je naketa njapogodnija za proučavanje društvenih pojava, koje se teže posmatraju spolja i zato što se naketom, može obuhvaiti ne samo aktuelno, nego i prošlost i budućnost. Pri izradi ankete vodi se računa d se postave takva pitaja kojima će se prikupiti ćeljeni podaci i ispitanici podstaknuti n sardnju. Izrada ankete ostvaruje se pomoću nekoliko zadataka: 1) u prvom zadatku problem postavljamo na potprobleme, ove na varijable, a varijable na idikatore, koji čine osnovu za postavljanje pitanja. 2) Drugi zadatak je izbor tipa ankete i tipa pitanja odnosno treba odlučiti da li će anketa biti vodjena, kad anketirani ispunjavju anketu uz pomoć anketara ili nevodena, kad anketirani ispunjavaju anketu bez pomoći anketara. I treba odlučiti da li će pitanja biti otvorena ili zatvorena kod otvorenih ptianja odgovore samostano formulišu ispitanik. A kod zatvorenih itanja, odgovigi su već onudjeni, tako da ispitanik bira samo one odgovore za koje smatra da su tačni. 3) Treći zadatak je rasporeddjivanje pitanja i oblikovnje ankete 4) Četvrti zadatak je provera na terenu, što podrazumeva podelu ankete odrdjenom broju ispitanika, koji odgovaraju delu populacije koji se proučava, jer na osnovu tela zaključuje se i o celini. 21. STATISTIČKA METODA I SOCIOMETRIJA Statistička metoda je počela da se koristi već u 18. veku utemeljivač ove metode bio je Ketle. Najveći protivnik statističke metode u sociologiji bio je Ogist Kont, koji je u "sociojalnoj fizici" koristio posmatranje eksperiment i uporedni metod. Statistička metoda je prošla mukottrpan proces u kojem su je na početku osporavali idealistički filoovi, a i danas napadaju kvalitativni metodolozi. Statistička metoa je razvila niz analitičkih i sintetičkih multivarijantnih metoda kod kojih je predpostavka upravo jedinstveno različitosti koje ne proizilaze iz onoga što je mnogima zajedničko ili slično, nego iz onoga što ih razlikuje. Pomoću statističke metode pojave se klasifikuzu u tipove, vrši se njihova specifikacija i meri varijacija i tako utvdjuje odstupanje pojava od obredjenog tipa. Pri istraživanju može se koristiti ova metoda, ali po istraćiačima, ona se

17 shvata kao univerzalni skup postupak, odnosno osnovni istraživački instrument u društvenim naukama. Zato statistički postupci i statistički podaci sami po sebi nisu sociologija. Sociometrija. Ova tehnika ili postupak korsti se u istraživanju malih socijalnih grupa i pripada socijalnoj psihologiji i sociologiji. Njen osnivač je bio psihijatar Jakob Moreno. Glavni zadatak sociometrije je da na principu testa precizno otkriva interakcije, kao odraz medjusobnih odnosa i ponašanja pojedinaca u porodičnoj školskoj, profesionalnoj i sličnoj grupi. Pomoću sociometrije može se jednostavo, verbalno, grafički i brojčano opisati ukupna struktura medjusobnih odnosa koja u jednom momentu postoji medju članovima neke kontretne grupe. Sociometriju interesuje samo strktura gupe i želi istraćivati odnosno prikupiti podatke koji su značajni za sadašnje i moguće grupne odnose i grupnu dinamiku. Sociometrijska istraživanja najčešće korista test a sociometrijska struktura grupe najjednostavnije se može prikazati pomoću sociograma. Drugi način je prikazivanje biranja pomoću brojeva u tabelama, a moguća je i kvantitativna obrada podataka o mesjsobnim izborima članova grupe. 22. ANALIZA SADRŽAJA I UPOREDNI METOD Analizu sadržaja razvio je Maks Veber, koji se zalagao za trajnu i sistematičnu analizu sadržaja časopisa. Analiza sadrćaja se koristi u istraživanjima bilo kog teksta pisanog slobodnim stilom, pomoću nje se na sistematičan i objektivan način dolazi do podataka o karakteristikama i sadržaju pojave onako kako su je videli ljudi u nekom vremenskom periodu i na odredjenom društvenom poloćaju. Bitno je da se analiza sadržaja usmeri na odredjenu populaciju odnosno na odredjeni uzrok ispitanika, koji posredno ili neposredno odgovara na postavljena pitanja. Uporedni metod je razvio Emil Dirkem, koji je uporedni metod smatrao zamenom za eksperiment uporedni metod se primenjuje prilikom uporedjivanja pojava koje su medjusobno uporedive ali se i razlikuju po nekim obeležjima. Pomoću nje se utvrdjuju sličnosti i rzalike društvenih pojava u istom i različitim društvima i različitim periodima. Karakteristika i sadržaj poajave Max Veber V.M. Emil. Dirkem Zamena za experiment prilikom uporedjivanja pojava koje su uporedive ali se po nekim obeležjima razlikuju.

18

23. O SUŠTINI RADA Rad je društveno organizovana svesna ljudska delatnost u kojoj čovek menja prirodu, koja ga okrućuje i nastoji da njome zagospodari da bi obezbedio vlastitu egzistenciju. Prema tome rad nije ništa drugo nego boba čoveka sa prirodom odnosno proces humanizacije prirode i naturalizacija čoveka. Čovek koristeći svoj um menja prirodu sa planom i namerom, dok životinja ne planira, ne projekture proizvode, već ona obavlja aktivnosti na osnovu instikta. Životinje i biljke ne obavljaju rad, već uzimaju gotove proizvode iz prirode. Rad je ljudska delatnost, kojom se menja prirodno stanje predmeta, povećava se njihova korisnost i potreba, uz pomoć sredstava za rad, koji čine odnos izmedju čoveka i prirode. Danas savremeno društvo neprestano usavršava tehnička svojstva za rad. Postoje grane industrije u kojima je proizvodnja tokoko automatizovana da radnik nije izloćen nikakvom fizičkom naporu. Takva moderna sredstva zamenjuju i fizički i intelektualni rad čoveka, a menjaju poloćaje i odnose medju ljudima, kao i uloge čoveka u radnom prodesu. Prema tome rad je svesna, svrsishodna ljudska delatnost kojom rukovodi razum. 24. LJUDSKE POTREBE Ljudske potrebe su proizvodi motivacionog sistema motivacija je aktivna pokretačka sila koja teži uspehu, radi zadovoljenaja neke potrebe, uz trošenje energije. Razlikujemo 2. vrste tih sila: pozitivne i negativne. Pod pozitivnim silama podrazumevamo želje, potrebe, koje čoveka guraju prema objektima, uslovima. A pod negativnim silama podrazumevamo strah, odbojnost, koje čovek odbijaju od objekata uslova. Te objekte zovemo ciljevima. Ne postoji potreba bez cilja, niti cilj bez potrebe, jer svaka čovekova aktivnost je odraz kako njegovih potreba, tako i njegovih ciljeva. Potrebe su proizvod fiziloškog stanja čoveka, povezanog sa centralnim nervnim sistemom. Potrebe životinja se bitno razlikuju od ljudskih potreba, jer se ljudse potrebe posmatraju kao potrebe viših vrednosti. Čovek stalno pokušava da, na različite načine popuni nepotpuno zadovoljenje ljudske potrebe, odnosno nedostatke. Ako čovek zadovolji i većinu svojih potreba, onda dolazi do opadanja njihove jačine i postavljanja novih potreba. Prema tome potrebe su raznovrsne kao i individue kod kojih se javljaju. Čak i kada su potrebe zadovoljene, uvek se razvija novo nezadovoljstvo, odnosno težnja čoveka da proširi vlastito biće, što čini osnovu samopoštovanja, a samim

19 tim čovek može saznati koliko je cenjen i poštovan samo, kroz mišljenje drugih ljudi. 25. RAZLIČITA TUMAČENJA LJUDSKIH POTREBA Proučavanje ljudskih potreba je u principu jako složeno. Tolmin smatra da postoje 3 vrste potreba: 1) Primarne – glad, žeđ, izbegavanje bola, itd. 2) Sekundarne – zavisnost čoveka od drugih ljudi, 3) Tercijalne – potrebe za bogatstvom, uspehom, obrazovanjem. Marfi smatra da postoje 4 vrste potreba: 1) vitalne – hrana, voda, vazduh, temperatura, itd, 2) potrebne aktivnosti – služe da se proučavaju i koriste stvari 3) senzorne – za bojem, tonom, orjentacijom, itd. 4) Potrebe sigurnosti – izbegavanje opasnosti koja preti čoveku-napad, pretnja, razni šokovi itd. Maslov trvrda da se potrebe dele na niže i više potrebe, odnoso da niža potreba mora biti zadovoljena pre više: 1) fiziloške potrebe – za vodom, hranom,. 2) Potrebe za sigurnošću – bezbednost 3) Potrebe za pripadanjem u ljubavlju – pripadanje svojoj grupi da voli i bude voljen 4) Potrebe za afirmacijom – želja za samoostvarivanjem. Maslov pravi razliku izmedju potreba nedostajanja, a i potreba zasićenja. Npr. Potrebe za vodom, hranom stanovanjem su bitnije nego potrebe za sigurnošću, prijateljstvom. Stoga prve moraju biti prisutne kod individue dok druge mogu i nedostajati. Mogli bismo reći da su potrebe odredjene i vremenom koje ima ne samo svoje ljude već i njihove potrebe. Markuz smatra da postoje 2 vrste potreba: 1) lažne – mukotrpan rad, agresija, nepravda itd. 2) Prave – kreacija, sloboda, autonomija, koje daju čooveku da se oslobodi zavisnosti nametnutih od društva. Mnoge naše potrebe u savremenom dobu, u sustemu masovne potrošnje uticale su na razvoj nauke i tehike, čije postojanje i zavisi od zadovoljenja potreba.

20

26. RAD KAO POTREBA Rad mora čoveku da postoji kao potreba, jer kroz rad vidimo suštinu čoveka, osnov njegovih uspona i padova. Rad je u istoriji društva izazvivao pažnju mnogih naučnika u društvu, tako je npr. Niče u radu video ne samo izvor čovekove egzistencije nego i potrebu za čovekovom odbranom od dosade. Niče je uočio razliku u ljudskim opredeljenjima za različite delatnosti, odnosno pravio je razliku izmedju rada kao spoljašnje prinude i rada, u kojem se čovek slobodno predaje. Jedan deo rada odvaja se za izdržavanje radno nesposobnih (dece, strarijih osoba, invalida, bolesnika), kao i za izdržavanje onih delatnosti koje utiču na stvaranje materijalnih dobara. Drugi deo ogleda se u zakidanju radnikove svojine u vidu rada i u odredjivanju kvaliteta rada onih koji rade od strane onih koji odlučuju o tudjem radu. Zbog toga se radnedoživljava kao kreacija ili savršenostvo ljudske vrste već kao prinuda, odnosno nužnost za potrebe drugih. Današnja savremena proizvodnja je u značajnoj meri skratila rdno vreme, skoro skroz istisla fizički rad povećala cenu rada, medjutim za čoveka koji proizvodi predmeta moglo bi se rećid a obvlja proces rada bez svoje volje i živi život bez svog samo izabranog načina. Bez obzira što čovek u savremenom društvu neoskudeva u materijalnim dobrima on nije u stanju da organizuje žovot posle rada, tako da se smatra da je rad mučenje odnosno teret. 27. VREDNOSTI Pri razvijanju ljudskih bića odvijaju se složeni rocesi u vidu poželjnog i nepoželjnog ponašanja. Da bi čovek bio u stanju da vrši izbog mogućih alternativa, on mora da izgradi koncepciju o svom mestu u svetu u kojem živi, o svojoj ulozi. Prema tome vrednost služi kao kriterijum za izbog mogućih alternativa, u konkretnim okolnostima. Čoveka razlikujemo od ostalih živih bića ne samo po izgledu i ponašanju, nego i ljudskim tvorevinama, stvorenih u vidu naučne, tehničke, umetničke ili neke druge vrednosti, prema tome vrednosti su ludske tvorevine, tekovine. Razlikujemo spoljašnji i unutrašnji aspekt vrednosti ljjudske tvorevine, odnosno vrednosti imaju spoljašnji odnosno širi smisao, koje su vezane za društvene pojave i grupe. A u unutrašnji odnosno uži smisao spadaju vrednosti, koje su vezane, za pojedinca.

21 Z. Golubović je podelila vrednosti na pozitivne i negativne. Pozitivne vrednosti kao što su istina, dobro, lepo itd. Pojavljuju se u vidu najviših opšteljuskih vrednosti usmerenih na razvoj i zadovljenje ljuskih potrebe. Njihova suprotnost su negativne vrednosti, odnosno, tu spadaju laž, zlo, ružno itd. Vrednosti se javljaju kao elemenat motivacionog sistema ličnosti u vidu ciljeva i normi, i u vidu ideja, ideala i vizija. Ova dva sistema vrednosti nisu medjusobno podeljena već izdiru jedan iz drugog. Individua i jedan i drugi sistem razvija putem učenja, razlikujući poželjno od nepoželjnog, a društvo pravi tu razliku putem nagrada i kazni. Vrednosti su uvek u bliskoj vezi sa potrebama, ta bliskost potiče od samog čoveka, koji nastoji da svoje potrebe uobličava pomoću vrednosti. 28. POJM DRUŠTVENE STRUKTURE Društvenu stukturu možemo posmatrati, samo kad odnosi, odnosno medjusobno povezivanje i grupisanje ljudi, postanu manje ili više trajni, jer ljudi nemogu živeti izolovano. Prema tome društvena struktura se može odrediti kao manje ili više stabilan i trajan sistem društvenih elemenata i odnosa u koje se ljudi uključuju obavljajući razne delatnosti. Sva dosadašnja društva npr. Robovlasništvo, feudalizam itd, bez obzira na njihove istorijske razlike su imala zajedničku opštost društvene strukture, s tim što su na osnovu starih nastalinovi društveni elementi i odnosi. Društvena struktura zavisi od: 1) elemenata iz kojih se sastoji i njenih karakteristika 2) od odnosa, kojima su elementi povezani 3) od relativno stabilne celine ovih odnosa – sistema. 29. RAZLIČITA TUMEČENJA DRUŠTVENE STRUKTURE Pojam društvene strukture kod Redklif-Brauna, pojavljuje se kao sredstvo za svodjenje društvene stvarnosti na mnogobrojne sitne društvene odnose ili komuniciranje, bilo pak na skup više ili manje nepovezanih uloga statusa, obrazaca postupanja i vrednosti, a da pri tom ne otkriva na čemu se temelji njihova prava vrednost, niti po kom se osnovu oni uključuju u stvarnu društvenu strukturu. Malinovski smatra da mnoge društvene pojave nemogu egzistirati same od sebe već mogu biti izvedene iz društvene strukture. Po Vebertu tri bitna elementa za društvenu strukturu ekonomski položaj, posedovanje političke moći i ugleda. Klod-Levi Stros ima mišljenje o indentičnosti strukture sa tipom i obrascem. On odbacuje totalne društvene fenomene i zadržava se na objašnjenju individualnog iskustva, izvodeći zaključak da se približavanje različitih aspekata može ostvariti samo kod pojedinaca.

22 Džordž Merdok u odredjivanju pojma društvene struktura polazi od postupka merenja koje ima pretežno statistički karakter. T.Parsons je razvio učenje-sistem strukturalne funkcionalne analize, čiji je glavni stav da je društvena struktura skupina institucija. Strogo je odvojio socijalni sistem od socijalne strukture. Socijalni sistem je dinamičan, a struktura statična. Momenti društvene strukture po Gurčevu su: 1) mnogobrojne hijerarhije 2) njihova divno izražena, a ujedno i nestabilna ravnoteža, 3) jasna kolektivna svest o tim hijerarhijama i njihovoj nestalnoj ravnoteži, 4) okosnica koja učvršćuje tu ravnotežu, 5) proces strukturiranja, destrukturiranja, ili raspadanja koji strukturu povezuju s društvom u delovanju gorvičova definicija društvene strukture. Svaka društvena struktura je mobilna ravnoteža koja uvek ponovnim naporom mora d se obavlja, ravnoteža izmedju mnogobrojnih hijerarhija u krulu totalnog socijalnog fenomena markosociološkog kataktera u kojem ona predstavlja jedan sektor ili jedan vid, ta ravnoteža mnogostrukih hijerarhija učvršćena je uzrocima, simbolikama, redovnim i uobičajenim društvenim ulogama, vrednostima i idejama, ukratnko-delima civilizacije svojstvenih tim struktrama i ako su strukture globalne ravnoteža je učvršćena čitavnim civilizacijom koja prevalizalzi ta dela i u kojoj ona učestvuje i kao stvaralačka snaga i kao korisnici. 30. OSNOVNI ELEMENTI DRUŠTVENE STRUKTURE Društvena struktura se raščlanjuje na sledeće elemente: 1) ljude, kao nosioce brojnih delatnosti, koje oni vrše u društvu i priroda, a čiji je cilj zadovoljenje ljudskih potreba i satvari koje ljudi upotrebljavaju. 2) Mnoštvo i raznovrsnost društvenih grupa i institucija. 3) Posebne celine koje pripadaju globalnom totalitetu. Svaka društvena pojava sastavljena je od elemenata, u slučaju da njenim raščlanjivanjem elementi izgube svoj identite, odnosno da pojava nije više ono što je bila, tada govorimo o osnovnoj strukturi. Ako se nalaizom dodje do elemenata pojave, koji se mogu raščlanjivati, a ciljevi analize to ne treže onda govorimo o sekundarnoj strukturi. A ako se iz elemenata osnovne strukture gradi nov sastav pojave, bilo da se postojićei odnosi zadržavaju ili se menjaju, onda govorimo o izvedenoj strukturi. Društvena struktura je sastavljena od više posebnih struktura s tim što njihovo funkcionisanje zavisi od globalne strukture. Tu spadaju demografska,e konomska, politička i kulturna struktura. Njih nepovezujemo samo s delatnostima i funkcija,a nego i s adekvatnim postojanjem grupacija, kao što su

23 pol, starost bračno stanje, za demografsku strutkru: profesija, fabrika, banka, itd; za ekonomsku stukturu; selo, opštine, gradovi, države itd; za političku stukturu. Strukturu društva možemo analizirati i na osnovu dimenzija, kao što su vertikalna i horizontalna, na osnovu oblika, kao što su grupe, institucije, organizacije i na osnovu pogleda, kao što su statistički, dinamički, društveni, individualni itd. 31. OSNOVNE DIMENZIJE DRUŠTVENE DRUŠTVENA ULOGA I DRUŠTVENI POLOŽAJ STRUKTURE

Osnovne dimenzije društvene strukture su horizontalna, koja se ispoljava kroz društvene uloge, dok se vertikalna dimenzija odvija tako što pojedinci i grupe zauzimaju odredjene društvene položaje. Društvena uloga je striktno povezana sa društvenim statusom, pojedincu je dodeljen status i on ga zauzima pored mnoštva drugih statusa, ali kad ga stavi u dejstvo on vrši društvenu uslogu. Nosilac društvenih uloga je pojedinac, jer su one u neposrednoj zvisnosti kako od društvene podele rada, tako i od tehničkog kulturnog, političkog ili nego drugog razvoja društva. Medjutim one su relativno i nezavisne od pojedinaca, jer čovekov odnos prema svojoj ulozi u društvu nije proizvoljan ili slučajan nego nužnost, jer su neke uloge vezane isključivo za obezbedjenje egzistencije. Prema tome društvena usloga je organizovan način ponašanja i delovanja ili delatnosti u vidu zadataka pojedinaca i podela rada, koji odredjuje njegov položaj u društvu. Pojedinac igra više naučnih društvenih uloga kao što su radnik u fabrici, otac u porodici, pripadnik neke političke straneke itd. Društveni položaj javlja se u oblicima pri prelasku iz nižeg u viši sloj napredovanje, ili iz višeg u niži sloj – nazadovanje. Vršenjem različitih društvenih uloga, pojedinac zauzima odredjeno mesto ili položaj u društvu, a njihova povezanost čini celinu društvene strukture. Zbir tih položaja u društvu čini socijalni status pojedinaca koji zavisi od položaja samo u jednoj oblasti društvene delatnosti. Društveni položaj može biti pripisan li stečeni. Pripisani položaji su oni položaji, koji se pripisuju pojedincima samo rodjenjem – pol, starost nacionalnna pripadnost, porodično bogatstvo itd. Oni mogu bitno da utiču na izbog i vršenje odredjenih društvenih uloga. Stepčeni poloćaji su oni, kji se stiču tokom života, najčešće su u vzi sa sticanjem profesionalnih kvalifikacija, školovanje i razne druge aktivnosti. Na društveni položaj pozitivno ili negativno utiču i promene, koje se odvijaju u ekonomskoj i političkoj strukturi. 32. PODELA RADA Postoje 3 oblika podele rada – prirodna, društvene i tehnička podela rada.

24 Prirodna podela se odnosi na prirodne sposobnosti čoveka, prema polu i starosti. Drušptvena podela rada je izraz društvenih razlika izmedju ljudi, koje su nastala posredstvom ljudskog rada, koji se obavlja u društvu. Ona deli društvo po zanimanjima, od kojih svako odgovara odredjenoj grani proizvodnje. Za razliku od ove podele rad postoji i ošta i posebna podela rada. Opšta podela rada postji po granama delatnosti – poljoprvreda, zanatstvo, trgovina, idnsustrija itd. Posebna podela rada deli ljude i njihov rad po zanimanjima – časovničar, stolar, kovač itd. – čovekov rad ne ide u pravcu jedne grane delatnosti, već je usmeren na proizvodnju ili popravku jednog predmeta. Postoji još podela rada na fizički i intelektualni rad, kojia pravi razlike izmedju ljudi na materijalnoj osnovi, pojedinačna podela rada itd. I na kraju tehnička podela rada ukinula je za većinu ljudi fizički napor, jer je mašina zamenila ljudsku snagu, u vidu mišića i mozga, ali tu se javlja druga vrsta napora koja zahteva drugačiju izdržljivost, odnosno ritam rada je brži, a samim tim paćnja je napeta zbog sloćženosti komandnih uredjaja. Mišljenje sociologa o podeli rada mogli bi smo podeliti u 2 grupe: predstavnik jedne grupe je Karl Marks koji je posmatrao negativnu stranu podele rada, a predstavnik druge je Emil Dirkem, koji je posmatrao pozitivnu stranu podele rada. Podela rada je rezultat različitog karaktera rada, koja utiče na razvoj društva i afirmaciju čoveka. 33. PROFESIJA Reč profesija potiče od latinske reči "profesio-zanimanje i javlja se kao izraz podele rada u svim oblastima društvenog života, njen početak pada u vreme širenja protestantizma u Evropi, kada se na rad počelo gledati i kao na božiji poziv, a ne samo kao delatnost koja obezbedjuje nužna sredstva za egzistenciju. Reč profesija ima više značenja 1) najčešće je koristimo kada se neka aktivnost ne obavlja samo radi zadovljstva, već i radi novca. 2) O profesionalno obaljenom radu govorimo, kada je neki posao dovršen, odnosno stručno obavljen, bez obzira na to koliko je plaćen. 3) Reč profesija koristimo u naglašavanju ugleda neke delatnosti i npr. Profesionalnom obavljanju posla. Ernest Grinvud smatra da se profesija sastoji od nekoliko elemenata: 1) sistemski zaokružena teorija – koja se zasniva na teorijskom znanju 2) stručni autoritet – profesionalac rešava praktine probleme sa kojima se dnevno susreće, primenjujući teoriju što kod klijena uliva poverenje 3) društvene sankcije, koja sadrže ograničenja, koja se odnose na propisana pravila, po kojima se dopušta pristup odredjenoj delatnosti 4) kritički kodeks obezbedjuje samo konrolu struka koja drži po sebi brani svoje legitimno pravo od laičkog mišljenja. Postoje 2. grupe – prve su one

25 koje regulišu odnose medju kolegama po zvanju, adruge regulišu odnos izmedju ekspreta i klijenata. 5) Specifična struktura simbol legitimiteta i ugleda. Razlike postoje izmedju tradicionalne zanatske i industrijske delatnosti koje se utvrdjuju prema načinu korišćenja znanja u svakodnevnoj aktivnosti i prema stepenu profesionalizacije delatnosti. 34. SOCIJALNA STRATIFIKACIJA I KLASNA STRUKTURA Pod socijalnom stratifikacijom podrazukevamo društvenu i strukturalnu nejednakost izmedju ljudi. U društvu su pojedinci rangirani prema količini moći, odnosno strupanja do krog pojedinjci mogu nametnuti svoju volju, prema ugledu, odnosno količini časti ili poštovanja i prema bogatstvu, odnosno količini materijalne imovine – zemlje, stoke,novca itd.,koja se smatra vrednom u odredjenim društvima, koja se različito posmatra u različitim civilizacijama. Na taj način pojedinci pripadaju jednom od društvenih slojeva, rasporedjeni od vrha do dna društvene hijerarhije, na osnovu položaja i uloga koje obavljaju u drušvu. Taj sistem regulisanja nejednakosti nazivamo socijalnom stratifikacijom, koja može imati više oblika može biti: 1) društvena, neki sociolozi je smatraju izrazom klasne borbe 2) istorijska, koja se ogleda u njenom klasnom poreklu 3) prisutna je u svim aktivnostima ljudi i segmentima društva itd. Socijalna stratifikacija se odvija u dva procesa: 1) dodeljivanje različitih uloga pojedincima na osnovu društvene i tehničke podele Rada Radojčić rasporedjivanje pojedinaca prema njihovim sposobnostima. 2) Raspoeredjivanje pojedinaca prema njihovim sposobnostima. U savremenom industrijskom društvu socijalna stratifikacija uključuje i horizontalnu i vertikalnu pokretljivost, gde pojedinac zauzima poziciju na osnovu stečenog položaja, odnosno na osnovu vlastitog zalaganja, sposobnosti, marljivosti a ne na osnovu pripisanih poloćaja naslednim i rodjenjem itd. Društvena pokretljivost može biti unutar generacijska i mogugeneracijska. 35. TEORIJSKI PRISTUP SOCIJALNE STRATIFIKACIJE Najuticajnije teorijske interpretacije socijalne stratifikacije nalazim u funkcionalističkoj, konfliktnoj i fenomenološkoj teoriji. Funkcionalistička teorija polazi od toga da je društvo stratifikacijaneophodna u povezivanju delova u društvenu integrisanu celinu i da održava njen red, stabilnost i saradnju utemeljenih na konsensusu zajedničkih vrednosti. Za Parsonsa je stratifikacija vrednovanje i rangiranje pojedinca u nekom

26 društvenom sistemu shodno zajedničkom sistemu vrednosti. Faktori koji odredjuju ---- različitih položaja su: 1) važnost položaja za društvo 2) uvežbavanje i talenat stratifikacija je i funkcionalna jer se pojavljuje kao sila koja integriše različite društvene grupe. Parsons smatra da je bez društvene nejednakosti teško zamisliti kako bi pojedinci u društvu mogu uspešno saradjivati i obavljati zajedničku delatnost. Za kritički orjentisane teoretičare stratifikacija ili struktura je mehanizam koji deli ljude, a ne integriše ih. Za njih stratifikacioni sistem, a time i klasna podela, nastaje iz odnosa društvenih skupova prema proizvodnim sredstvima. Postoje 2. klase: vlasnici kapitala i vlasnici radne snage. Odnos izmedju klasa je eksploatatorskog karaktera. Društvena podela rada u celini zavisi od načina proizvodnje koja odredjuje mesto i uslogu klasa u društvu. Privatna svojina i gomilanje viška bogatstva čine osnovu za klasnu diferenciju. Tenomenološko shvatanje društvene stratifikacije smatra se bitnim pristupom u objašnjenju pojma klase i kod Marksa i kod Vebera nailazimo na metodološki postupak povezivanja klase sa objektivnim ekonomskim uslovima, te podela klasa na vlasnike i nevlasnike sredstava za proizvodnju. Veber se razilazi s Marksom i razlikovanju četiri a ne dve klase i to: 1) gornju klasu posednika, 2) klasu "belih okovratnika" bez poseda, 3) sitnu buržoaziju 4) klasu mauelnih radnika "plavi okovratnici". Veber primećuje da se klase medjusobno rezlikuju po osnovi sledećih elemenata: 1) zajednički specifični uslovi života 2) zajednički ekonomski interesi 3) položaj na tržištu rada. Glavni uzrok klasne stratifikacije, prema Veberu, je neravnopravna raspodla ekonomskog nagradjivanja. Pored klase, on razlikuje još jedan osnovni aspekt stratifikacije – status. Status se odnosi na nejednaku raspodelu "društvene časti", čineći osnovu za formiranje društvenih grupa. 36. BIROKRATIJA Reč birokratija potiče od reči biro, što znači kancelarija i od grče reči kratos .vladavina, prema tome birokratija je vladavina činovnika. Birokratija podrazumeva poseban oblik organizacije, koja ima naglašenu tendenciju monopolističkog raspolaganja društvenom moći maks Veber smatra da je za nastanak birokratije potrebno nekoliko uslova: 1) tehnničko – ekonomski 2) složenost kulture i modernizacije države

27 3) potreba za redom na svim područjima 4) socijalno politički zadaci države. Maks Veber je odredio nekoliko karakteristika birokratije: 1) Hijerarhisjka poslušnost postoji potčinjenost hijerarhijskom autoritetu, tako da birokratija izgleda kao piramida s tim što konadnovanje ide od vrha pa na dole. 2) Formalizam – forzalno funkcionisanje birokratske organizacije tako da svaki pojedinac mora priznati zakone, odnosno ponašanje pojedinca odredjeno je pisanim pravilima, na svim nivoima birokratije. 3) Trajnost delovanja, odnosno saradnje izmedju pojedinaca koji obavljaju različite funkcije da bi postigli odredjeni cilj. 4) Službenici se imenuju na osnovu znanja i kvalifikacije, imaju odredjeno radno mesto, puno radno vreme i primaju platu. 5) Birokatija odvaja službenu aktivnost od privatnog života 6) Karakterizam u birokratskoj organizaciji pojedinci dobijaju unapredjenja na osnovu sposobnosti i godina službe. Birokratija se pojavljuje u vidu anonimne organizacije, u kojoj su pojedinci potčinjeni ili u vidu društvene organizacije ili sloja koji nije uspeo da se formira kao klasa. 37. POLITIČKE PARTIJE Reč partija potiče od latisnke reči "pars" što znači deo ili "partite" što znači deliti. Rpema tome partija je deo neke šire celine, konkretno deo politički aktivnog naroda. U razvoju političkih partija razlikujemo pet faza: 1. formiranje berzanskih političkih partija formiranje radničkih socijalističkih partija formiranje komunističkih partija formiranje fašističkih, seljačkih i katoličkih partija formiranje političkih partija posle II svetskog rada u nerazvijenim zemljama. Politička partija je politička organizacija, koja obuhvata ljude sa istim ideologijom, koju oni trže da što više prošire s ciljem potpunog ili delimičnog vršenja državne vlasti, do koje oni teže da dodju prvenstveno legalnim demokratskim putem, dobijeanjem većine glasova na izborima. Da bi, tako nešto ostvarili partija mora da privuče masu, koja će glasati za odredjenog kandidata iz te grupe, zato se u svim partijama izdavja grupa ljudi, koja se bavi organizacijom izbora, odnosno propagandom. Elementi: 1) politička partija je trajno organizovana društvena grupa ljudi 2) deo je jedne iliviše klasa i socijalnih slojeva 3) obuhvata ljude, koji imaju iste političke interese 4) ima svoje ciljeve, koji su usmereni na osvajanje i zadržavanje vlasti.

28

38. TIPOLOGIJA, STRUKTURA I ORGANIZACIJA POLITIČKIH PARTIJA Tipologija se vrši prema ideologiji,s trukturi, organizaciji, funkcionisanjuitd. Maks Veber je podelio političke partije na interesne, one koje su usmerene na ostvarivanje ciljeva i ideološke, one koje su usmerene ka političkim idealima. On razlikuje još partije uglednika – imućnih obrazovanih ljudi, koji žive za politiku i masovne partije – službenici, koji žive od politike. Maris Diverže je napravio podelu političkih partija na kadrovske koje insistiraju na kvalitetu, jer uključuju o svoje redove ugledne gradjane koji poseduju bogatstvo i smanjuju brojnost, i masovne političke partije, koje su nastale kao rezultat širenja demokratije u drutšvu i masovnog učešća naroda u političkom životu. Na osnovu funkcionisanja i brojnosti razlikujemo jednopartijske i višepartijske sisteme. Struktura političkih partija je sastavljena od: 1) članstvo, koje se deli na regularne članove, koji izvršavaju sve obaveze prema stranci i simpatizere, čija se privrženost prema stranci javlja s vremena na vreme. 2) Rukovodstvo, koje poseduje monopol nad informacijama stoga utiče na donošenje odluka u okviru partije. 3) Stručni aparat i finansije, koje pored pribavljanja finansijskihs redstava, organizuje izbore, propagandu, izdavačku delatnost itd. 4) Ostale partijske organizacije – razne vrste socijalnih službi rekacije itd. Svaka partija ima različite organizacione oblike: 1) Osnovni organi odbori, sekcije, koje aktinvo učestuvuju u raspravama o programu, i statutu, predlaganju kandidata itd. Program i statut su pisani dokumenti. Program sadrži idejne, ciljeve i sredstva, pomoću kojih se dolazi na vlast, dok statut reguliše prava i obaveze članova. 2) Vrhovni organi skupštine, kongresi, koji imaju najveću moć i uticaj u donošenju i izvršavanju odluka. 3) Viši organi koji imaju funkcijukoordinacije izmedju različitih osnovnih organa. 39. POJAM I VRSTE DRUŠTVENIH GRUPA Pojam: Karakteristike društvenih grupa: 1) svaka društvena grupa ima svoje granice, tako nastaje podela na unutrašnje i spoljašnje grupe. 2) Svaka društvena grupa, definiše odredjeni cilj, da bi ostvarila zajednički interes.

29 3) Najviši cilj odnosi se na zadovoljavanje, kako grupnih tako i potreba njenih članova. 4) U grupi se ostvaruju trajni odnosi izmedju članova koji žive na slučan način. 5) Grupa ima zajedničku delatnost u okviru koje članovi razvijaju saradnju i konkurenciju. Na osnovu ovih karakteristika, zaključujemo da društvenu grupu čine dve ili više individue povezanih trajnim emocionalnim i funkcionalnim vezama, ali i zajedničkom delatnošću, interesima, potrebama, na osnovu istog porekla, sličnog društvenog položaja itd. Vrste Društvene grupe nastale su na osnovu: 1) fizičke blizine – grupe iz susedstva, radne grupe, školski razred, 2) vernost i sledbenici iste organizacije 3) srodstva – porodica, rod 4) statusa – grupe koje okupljaju ljude sličnih društvenih položaja 5) ugovora – timovi naučnika ili umetnika 6) interesa – grupa sa zajedničkim interesom 7) situacije – grupe koje nastaju u trenutku. Postoje dve osnovne vrste društvenih grupa: socijalna koja podrazumeva slučajno okupljanje u grupu anonimnih pojedinaca na istom mestu, u isto vreme i društvena kategorija, koja se odnosi na statistička grupisanja prema polu, starosti, profesiji... Postoje još primarne grupe, koje se temelje na emocijama, što dovodi do veće povezanosti i poštovanja medju članovima, tu spadaju porodica, usedi,kolege sa posla itd. Sekundarne grupe, gde se ljudi udružuju na osnovu posebnog interesa npr. Političke stranke, vojne jedinice itd. Terapijske grupe, koje nastaju udruženjem ljudi, koji rešavaju zajedničke probleme, kao što su npr. Lečenje neke zavisnosti droge, alkohola itd. 40. POJAM I FUNKCIJA PORODICE Porodica je posebna, snažna, promenljiva društvena grupa, koja je zasnovana na polnim odnosima, radjanju, emocioalnoj vezanosti, obezbedjenju socijalizacije, razvoj ličnosti, obavljanje ekonomske delatnosti. Postoje 4. funkcije porodice: 1) biološka, gde se odvijaju ove vrste odnosa: stalno zadovoljavanje polnog nagona i emotivnih potreba njenih članova i radjanje i podizanje dece, što je i kranji cilj svake porodice, jer i porodica nastaje radjanjem dece. 2) Bio-socijalna, pod kojom podrazumevamo srodstvo, bilo da je krvno, tazbinsko, koje se odnosi na bližu ženinu ili muževljenu rodbinu, duhovno

30 odnosno kumstvo, prijateljstvo. Članove porodice smatramo i one koji su to postali usvajanjem. 3) Socijalno psihološka, pod kojom podrazumevamo presudnu ulogu oba roditelja o podizanju , vaspitanju dece i razvijanju psihičkih osobina ličnosti dece. 4) Ekonomska – tako je porodica, u toku istorije iz proizvodjačkopotrošačke zajednice prerasla u potrošačku zajednicu. Da bi smo bolje razumeli porodicu potrebno je uočiti razliku izmedju porodice i braka, srodstva, domaćinstva. Brak je polna i društven veza izmedju lica suprotonih polova, koja nema u sebi ništa srodničko, a najčešće sadrži dve strane muža i ženu, dok porodecu čine oba roditelja i deca. Srodstvo je ustanovljeno na osnovu podele uloga u samoj porodici izvan nje uloga oca, majke, sina, ćerke itd. Gde je zabranjeno vršenje poslnih odnosa čime se obezbedjuje meddjusobno poštovanje. Razlika izmedju domaćinstva i porodice je u tome što nije savko domaćinstvo porodica – samačko, bračno itd. Dok u suštini porodica jeste domaćinstvo. U domaćinstvu članovi zajedno stanuju, privrdjuji i troše prihode. 41. ISTORIJSKI RAZVOJ I TIPOVI PORODICE Tokom razvoja porodica prolazi kroz nekoliko faza 1) promiskuitet, kao prvi oblik bračne zajednice, nastao prelaskom iz životinjskog u ljudsko stanje, gde je prisutna sloboda polnih odnosa. 2) Porodica krvnog srodstva, gde pripadnici jedne generacije braća i sestre, mogu stupati u polne odnose, dok roditelji i deca ne mogu. 3) Porodica ponalna gde se zna ko je otac det3ta, ali se pouzdano znalo ko je majka deteta, jer se odredjeni broj sestara bile zajedničke žene jednog broja muškaraca, dok su polni odnosi braće i sestara zabranjeni. 4) Porodica parova, gde se karakteristični polni odnosi izmedju jednog muškarca i jedne žene, s tim što je muškarac mogao imati posle odnose sa više žena, kod je to ženi bilo zabranjeno. 5) Monogamska porodica, to je oblik porodice u civilizovanom društvu, gde muškarac puminira u odnosu na ženu, bračna veza je čvrsta regulisana društvenim pavima i može se raskinuti samo voljom muža. 6) Klasna porodica, prepoznatljiva je po zajedničkim imenu, koji nose svi članovi klana, nijedan pripadnik klana nema svoje ndividualno ime. Klan čini zajednička krv, život, dua i potomstvo. 7) Patrijarhalna porodica, zasniva se na privatnoj svojini gde postoji nejednakost izmedu polova, jer žena na ekonomskom planu zavisi od muža. Odnosi u takvoj porodici su utemeljeni na dominaciju muškarca nad ženom i starijih nad mladjima. 8) Savremena porodica, nastala je industrijalizacijom i uključivanjem žene u proces rada. To je individualna porodica, koja se odnosi na bračni par i

31 njihovo potomstvo, gde se vrši slobodan izbor bračnog druga, pravo da raskine brak ima i žena. Žena može posedovati prodičnu imovinu, a ne samo muž. 42. PRIMENE PORODICE U SAVREMENOM DRUŠTVU U savremenom društvu, industrijalizacija je dovela do razvoja porodice tokom života njenih članova. Tako porodica uspostavlja untrašnju strukturu, koja se menja zavisno od broja dece i prilagodjava se spoljašnjim uticajima. Najvažnije promene koje su se odigrale u savremenoj porodici su: 1) da se vrši slobodan izbor bračnog druga, odnosno u bračnu vezu se stupa po ličnom izboru, 2) prava žena se povećavaju pri odlučivanju o braku, samtim tim muškarac gubi ulogu gospodara porodice i postaje njen raznovravni član 3) srodnički brakovi se sve manje sklapaju. 4) Žena i društvo i ekonomski postaje nezavisna zahvaljujući pravu na rad, ali je opterećana dvojnim obavezama, odnosno obavezom na radnom mestu i u porodici. 5) Proširuju se prava dece. 6) Uspostavlja se kontrola radjanja i biranje sopstvenog stila života. Medjutim ovim promenama došlo je i do pojave negativnih strana u porodici: 1) gubi se vrednost susedstva 2) društveni život se više ne odvija u porodici već u javnim ustanovama za razonodu 3) opada veličina porodice, a povećava se individualizam, odnosno vlada nepoverenje u bračnim i porodičnim odnosima što dovodi do povećanja broja razvoda, koji utiče na emocionalni život dece pa i oba roditelja. 43. ETNIČKE GRUPE (ROD, PLEME, NAROD) Rod Označava početak društvenog života, čija je osnova proizvodnja, svojina je zajednička, a podela rada je nerazvijena, prema polu i starosti. Zasniva se na krvnom srodstvu, na grupnom braku. Za rok je karakteristička izolovanost od drugih rodova i odgornost svih članova roda. Pleme Je viši oblik rodovnskog ujedinjenja nastalo radi njegovog lakšeg razvoja i opstanka. Svako pleme ima odredjenu teritoriju sa jasno utvrdjenom granicom, od drugih plemena, koja su ratovala upravo zbog teritorije. U plemenu nalazimo preve začetke političke organizacije, zasnovane na zajedničkim verskim i tradicionalnim ritualima, na zajedničkim vrednostima itd. Medju plemenima razvijaju se medjusobni odnosi komunikacije, ženidbe, darivanja itd.

32 Narod Je viši oblik plemenskog udruživanja, javlja se sa nastankom države, na njegov nastanak je uticao razvoj podele rada, stvaranje složene društvene strukture i podela na selo i grad, čime se gradovima omogućuje da postanu centri ekonoske i političke moži i stvaraju se razlike izmedju građana i seljaka. Stvaraju se teritorijalne, ekonomske i političke veze, a veze na osnovu krvnog srdostva se gube. Javlja se politička organizacija sa centralnom vlasti, koja upravlja ekonomskom i političkom delatnošću. Narod ima i kulturna obeležja u načinu života kao što je recimo narodna knjiženost, razne nošnje itd. 44. NACIJA Reč nacija potiče od latinske reči natio što znači rodjen. Nacija je složena zajednica ljudi nastala u gradjanskom društvu kao element moderne države. Na nastanak i ravzvoj nacije uticalo je: ukidanje feudalnih privilegija vlastele, razvoj podele rada, industrijalizacije, povećanje stanovništva, jačanje države na političkom, ekonomskom i vojnom planu. U objašnjavanju nacije značajne su dve orjentacije: modernistička, koja negira etničko, istorijsko i tradicionalno obeležje nacije. A koristi se kao instrument manipulacije političke elite, i nemarksistička koja se javlja u socijalističkim zemljama a negira nacionalni identitet. O razlikovanju jedne nacije od druge postoji nekoliko karakteristika: 1) Ime - francuz, englez, rus, srbin itd. 2) Istorijsko ukorenjivanje (poreklo) 3) Jezik 4) Kultura 5) Svest o sopstvenom nacionalnom identitetu 6) Teorija. Svaki pripadnik jedne nacije sebe smatra nacionalno drugačijim od ostalih pripadnika neke druge nacije. Te razlike nisu urodjene već su stečene. Medjutim prenaglašavanjem tih nacionalnih razlika stvaraju se predrasude i dobija se oblik rasizma i šovinizma, koji se ispoljava kroz agresivnost mržnu i nasilje prema pripadnicima drugih nacionalnosti. Proces u izgradnji nacije podrazumeva: 1) razvijanje zajedničkih pamćenja, donošenje mitova, simbola, tradicije, rituala itd. 2) Razvijanje i donošenje zajedničkih elmenata kulture, kao što su jezik, običaji, religija itd. 3) Odredjivanje zajedničkih prava i obaveza za sve članove jedne nacije itd. Izbradnja nacije: 1) razvijanje zajedničkog pamćenja mitovi, tradicija, rituali 2) razv.i donošenje kulture, jezika, običaja religija

33 3) zajednička prava i obaveze. 45. POJAM NASTANAK I RAZVOJ DRŽAVE Aristotel smatra da je čovek "zoon politikon" odnosno društvena životinja, čija je istorija vezana za polis-brad-državu, gde vlada nejednakost izmedju ljudi, prema tome zadatak države odnosi se na odvijanje dobrog od lošeg uz pomoć pravdke (teži harmoniji). U srednjem veku nastanak i razvoj države bio je pod velikim uticajem religije, gde se država shvata kao zajednica ljudi nastala na osnovu njihove moralne povezanosti i božije države što je suprotno ovozemaljskoj državi, koja je rezultat čovekove nesavršene prirode. Nastanak države javlja se kao reultat podele rada, što je doveo do izdvajanja pojedinaca sa specijalnim znanjima u posebnu grupu, a njihovo stalno zanimanje funkciji vlasti stvorilo je poseban državni sloj - državnu administraciju. Država podrazumeva: 1) vršene javne vlasti na organizovan način uz korišćenje odgovarajućih sredstava kojima raspolaže – vojska, policija, sudovi. 2) Organizovanje celokupnog života nekog društva i njegove odbrane 3) Sprečavanje unutrašnjih sukova i obezbedjenje stabilnosti 4) Skupljanje poreza koje služi za izdržavanje organa vlasti. Prema tome država je zaštita i razvoj društa. Država gde je prisutna borba za vlast i sukob interesa, poseduje državni aparat i zakonodavstvo, a kontrolu uspostavljana uz pomoć vojnih organa. Postoji nekoliko uslov, koji obezbedjuju funkciju države: 1) veličina teritorije i broj stanovnika 2) nacionalna homogenost ili heterogenost 3) politički sistem 4) spoljašnja funkcija, koja se odnosi na regulisanje odnosa sa drugim državma. 46. TIPOVI I OBLICI DRŽAVNE VLASTI Tip države zavisi od društvenog ekonomskog, političkog i državnog uredjenja. Razlikujemo 4 tipa države, koji odgovaraju načinu društvenog života: 1) robovlasnički 2) feudalni 3) kapitalistički 4) socijalistički tip države. Na osnovu organizacije i sastavu državnih organa, državu možemo podeliti na autokratsku i demokratsku

34 Autokratija je oblik neograničene vlasti pojedinca ili uske grupe, njen najizrazitiji oblik je diktatura. Reč demokratija potiče od grče reči demos-narod i reči kratos – vladavina, rpema tome demokratija je poltički sistem u kojem vlada narod. Karakteristike: 1) demokratija je zasnovana na slobodno izraženoj volji većine gradjana, pomoću glasa, štiti prava manjine i garantuje slobodu i osnovna ljudska prava, 2) u demokrtiji je izvršena podela vlasti na zakonodstnu, sudsku i izvršnu, teži ostvarenjuu zakona, koji su doneti na poštovanoj proceduri, na osnovu slobodnog učešća svih gradjana i njihovoj slobodno izraženoj volji. 3) Upravljanje društvomv rši se javno, rpeko legalnih institucija, na čijem su čelu izabrani predstavnici naroda, koji su odgovorni narodu, samim tim mogu biti smenjivani od naroda. 4) Neguje se politička kultura. 47. RAZLIČITA SHVATANJA KULTURE 48. POJAM KULTURE Osnovne karakeristike kulture su: 1) kultura je rezultat čovekove delatnosti, koja se ne može pripisati samo društvu, ili samo pojedincu, jer uspostavlja ravnotežu izmedju kulture i čoveka i njihovim uzajamnim prožimanjem. 2) Kultura je "riznica" prikupljenih materijalnih i nematerijalnih dobara, koja ljudi upotrebljavaju, menjaju i tradicijom prenose i uče. 3) Kultura nije samomaterijalna tvorevina, već je čine stvari, ljudi, život, ponašanje, mišljenje itd. U kulturu nespadaju ratovi, izrabljivanje ljudi i sl. Prema tome kultura je sveukupnost materijalnih i nematerijalnih dobaa, koja su, članovi odredjenog društva kroz istoriju stvorili svojim radom da bi ovladaliprirodom, stvarnošću i prilagodili je svojim potrebama i obezbedjivanju egzistencije. U svim kulturama postoje društveniobičaji i institucije: 1) odnos prema sebi - lična imena - ukrašavanje tela, kose - higijena itd. 2) Odnos prema drugima: pozdravljanje, darovanje, gostoljubivost, žalost, pogrebni običaji, porodične slave itd. 3) Odnos prema prirodi: pravljenje ogudja, vatre, stanovanje, kontrola vremena, brojke, medicina itd. 4) Društvene institucije: vlada, zakon, jezik, trgovina, folklor itd.

35

Da bi se bolje objasnila kultura potrebno je napraviti bitne razlike izmedjukulture i civilizacije: Civilizacije se odnosi na: materijalni rad, radni dan, rad, nužnost, prirodu, operacionalno mišljenje, a kultura na: duhovni rad, praznik, dokolicu, slobode, duh, ne operacionalno mišljenje. Javlja se podela kulture na "elitnu", koja se odnosi na jauže krugove. Povlašćenih ljuci, i "narodnu", ili "masovnu" kulturu, koja se odnosi na tip društvenog ponašanja, način života i mišljenje zahvaljujući masovnim medijima radio, TV, časopisi itd. 49. NAUKA Čovek jedino pomoću nauke i njenih dostignuća menja uslve, koji vode njegovom napretku. Nauka predstavlja specifičan oblik društvene svsti i istinitog saznanja o objektivnoj stvarnosti i sistematizovanog na osnovu opštosti i preciznosi, čiji rezultati služe zadovljavanju ljudskih potrebe. Bitne karakteristike nauke su: 1) objektivnost postizanjem što veće objektivnosti u nauci, podrazumeva se otvorenost prema stvarnosti i mogućnosti iskustvenog proveravanja svakog naučnog iskaza. 2) Poudanost naučnog saznanja – to znači da naučno saznanje pored svoje pouzdanosti mora biti obrazloženo i dokazano, a pored proverljivosti ono mora biti i potvrdjeno. 3) Preciznos naučnog saznanja – najviše utiče na psotizacnje veće objektivnosti i pouzdanosti, zavisi od prirode predmeta. Najvažniji postupak kod ostvarivanjapreciznosti je merenje. 4) Opštost naučnog saznanja koja je najprisutnija kod terijskih nauka. Eorija svake nauke polazi od nivoa opštosti saznanja tako d su pojmovi, stavovi, zaključci različitog nivo9a opštosi. 5) Sistematičnost naučnog saznanja koja podrazumeva logičko povezivanje pojmova, stavova, i zaključaka u jedinstven fond naučnog saznanja. Danas e naučna istraživanja vrše u naučnim istitucijma koa što su naučniistitutiti, rakulteti, prateći razvoj tehnike i tehnologije. Medjutim nauka se sve češće koristi i u detruktivne svrhe, kao što su vojne tehnike, sredsta za uništavanje ljudi itd. 50. RELIGIJA Pod religijom podrazumevamo svako verovanje u neku moć od koje čovek zavisi i koja karakteriše njegov život i smrt, ali na koje čovek može uticati ako

36 se ponaša na strogo odredjene načine. Čovek svoja iskustva sa tom moći izražava kroz učenje, obrede, organizacije. Religija se sastoji od nekoliko elemenata: 1) verovanje, koje se ispoljava u posebnim pisanim dokumentima, kao što su stari, novi zavet, kuran itd, na osnovu kojih se potvrdjuju osnovna načela života u veri. 2) Osećanje se zasniva na unutrašnjem čovekovom religioznom osećanju, koje je ispirisano strahopoštovanjem prema jednom vrhovnom biću – bogu, alahu, budi itd. 3) Hijerarhija npr. Katolici imaju papu, kardinale, biskupe. Pravoslavci imaju patrijarha, metropolite, episkove, obične svetštenike, 4) Simboli javljaju se u vidu predmeta, reči, brojeva, slika i slično, putem kojih se kod ljudi izazivaju strahopoštovanje. Simboli nose sveta značenja npr. Krst kod pravoslavaca,katolika i protestanata, davidova zvezda kod jevreja, polumesec u islamskoj religiji itd. 5) Rituali, odnosno ceremonije, kao što su npr. Botgosluženje u crkvi, koja se sastoji iz molitve, pričesti, kršenja, prinošenja žrtve itd. A obavljaju se uglavnom u crkvama, hramovima itd. Prema tome religija sadrži skup učenja, verovanja, osećanja i obrede, koji su vezani za neke individualne i društvene potrebe, onih koji veruju u vrhovno biće, odnosno boga. 51. UMETNOST Umetnost je specifičan oblik ljudske aktivnosti, kojom se na poseban način proizvode odredjene tvorevine, koje nisu ni udobne, ni zabavne, ni korisne, već onepružaju veličanstven doživljaj našim čulima. Bitna karakteristika umetnosti nije nužnost, kao kod rada, već mogućnost da se što potpunije izrazi ili dopuni stvarnost. Postoje tri različita momenta u svakoj umetničkoj tvoreevini: 1) estetski, kojim se utiče na oblikovanje ukus ljudi, 2) saznajni, koji obogaćuje čovekovo saznanje, 3) društveno-preobražavalački moment, koji se odnosi na umetnost, koja podstiče socijalnu akciju, odnosno razvoj ličnosti i npr. Književnosti. Umetničko delo živi i nadrasta uslove svog nastanka, ono nenastaje po narudžbi,kao npr. Udžbenik, nego na takav način da se stvaralac oseća slobodnim, maštovitim. Prema tome umetnost, kao duhovno kulturna pojava nije uvek odraz ekonomskih, političkih i društvenih kretanja. Umetnost koja je nastala u toku predhodnih isporijskih razdoblja, ostavila je dubog trag u društvu, uspostavljajući intimni odnos sa svetom, dok na savremenu, modernu umetnost utiče razvoj tehnike, tako da ona gubi kvalitete sposobnosti, čulnosti itd. Npr. Savremena arhitektura predstavlja poraz

37 savremene umetnosti gubi lični stil i mora da postigne dva momenta i komercijalni i funkcionalni. 52. MORAL Čovek putemmorala vrši procenu vlastitog ponašanja i ponašanja drugih ljudi, pri čemu dozvoljava ili nedozvoljava odredjeno ponašanje. Moral čine 4 osnovna elementa: 1) normalna norma koja se javlja kao nepisano pravilo, a sadrži zahtev da se nešto čini ili ne. Moralne norme se javljaju kao rezultat odredjenog shvatanja i zajedničkog delovanja ljudi u grupi. Pojedinci različito doživljavaju moralne norme, stoga proizilaze i razlike u njihovom ponašanju. 2) Normalni sud je postupak, čijom se procenom dolazi do saznanja o ponašanju pojedinaca ili grupe, kada je već nešto učinjeno. 3) Moralna sankcija je postupak, kojim se neodobrava ponašanje pojedinca ili grupe, ukoliko njihovo ponašanje narušava postojeće moralne norme. Postoji indivudualna sankcija koja se javlja u obliku griže saveti i kajanja, odnosno osećaj zadovoljstva i nezadovoljstva, kao pojedinca, kad je postupio ispravno ili ne. A primena sankcije u društvenoj grupi javlja se u vidu prezira i bojkota. 4) Moralna praksa koja izražava moralno ponašanje i delovanje putem javnog mnjenja. Žorž Guvič razlikje 8 vrsta moralnog života: 1) tradicionalni moral 2) finalističkimoral 3) moral vrlina 4) moral naknadno donetih sudova 5) inperativni moral 6) moral idealnih, simoličkih predstava 7) moral aspiracija 8) moral delovanja istavalaštva. 53. TEHNIKA I TEHNOLOGIJA INDUSTRIJSKOJ CIVILIZACIJI I NJENA PRIMENA U

Pod tehnikom podrazumevamo celokupna sredstva, orudja i uredjaje, za rad odnosno veštine rukovanja tim sredstvima uključujući znajje, a pod tehnologijom podrazumevamo sistem naučnih metoda, postupaka neophodnih za efikasniju primenu tehnike u praksi. Pojava industrijalizacije, odnosno pojavom proizvodnej mašina isčele su traicionalne države.

38 Tehnika i tehnologija su proizvod dugogodišnjeg ljudskog rada, znanja i stvaralaštva, koje izaazivaju promene u sadržaju i karakteru ljudskog rada, promene u položajima, ulogama, a samim tim i promene ljudskih potrebe. Primenom automatizacije čovek je sve manje izložen teškom napornom radu, štetnom po zdravlje, a samim tim rad se podiže na više intelektualni nivo, koji manje zavisi od čoveka. Pojava industrijalizacije, odnosno razvoj tehnike i tehnologije je znatno promenila život ljudi i ljudske potrebe, koja se razvijaju u praktičnom životu i postavljanju nauci, tehnici i tehnologiji nove zahteve. Primena tehnike i tehnologije u industriji nije ograničena samo na pozitivne procese u ekonomskom razvoju, jer se savremena proizvodnja koristi i u vojne svrhe, što je bitno izmenilo način vodjenja rada.

SOCIOLOGIJA RADA Pitanja: 1. NASTANAK, KONSTITUISANJE I RAZVOJ SOCIOLOGIJE RADA

Sociologija rada nastaje sa nastankom sociologije kao opšte nauke o drutšvu. Njeno konstituisanje prošlo je kroz tri perioda: 1) Naučni period razvoja misli o radu. Nastaje u trećem milenijumu pne i traje sve do kraja 18. veka. Period obuhvata dugotrajno čovekovo nastojanje da razume i osmisli vlastito delovanje na prirodu i na društvene odnose. Dakle reč je o drugom razdoblju u kome se misli o radu iznose u okviru mitskih, religijskih, filozofskih i umetničkih vizija. 2) Klasična etapa razvojamisli o radu Nastaje s kraja 18 i početkom 19 veka, pa do 20-tih godina 20. veka. Period obuhvata reformacije i protestanska religijska učenja. U okviru protestanskog religijskog učenja, rad se prvi put u evropskoj hrišćanskoj tradiciji uzdiže na nivo njviših religijskih vrednosti. Radinost, štedljivost, moralna disciplina ipravedno stečen kapita, postale su pepoznatljive vrednosti i osobine kapitalizma. Zbog toga neki sociolozi kapitalizamnazivaju radnim drštvom. 3) Savremena etapa razoja sociologije rada Počine 20-tih godina 20. veka. Dolazi do konstituisanja sociologije rada i do njene prepoznatljivosti u okviru socioloških disciplina i u okviru profesionalne delatnosti sociologa rada. Početak konstituisanja vezan je za

39 sistematska istraživanja u industrijskim preduzećima poznata kao hotornski eksperiment pod rukovodstvom Eltona Mejoa. Značajan doprinos razvoju sociologije rada dao je Hari Brejverman. Suština Brejvermanovih teza sastoji se u dokazivanju: 1) da je rad degradiran zbog dekvalifikacije 2) da se osobenosti naučnotehničke revolucije i birokrazitacije rada šire i na neproizvodne sfere Rada Radojčić da ubrzane tehničkotehnološke promene vode stvaranju tzv. Rezervne armije rada. Osobenosti Brejvermanije, u odnosu na Berjvermanove teze sastoje se u tome: 1) degradacija rada ne može se dokazati na osnovu dekvalifikacije rada u savremenim 2) u savremenim društvima u organizaciji rada odnosi izmedju klasa se odvijaju i u vidu saradničkog odnosa. 3) Rezervna armija rada jeste zakonitost kapitalističkog načina proizvodnje, ali je problematična Brejvermanova teza da se ona povećava. Danas možemo reći da je sociologija rada najrazvijenija sociološka disciplina. 2. POJMOVNA I PREDMETNA ODREDJENOST SOCIOLOGIJE RADA

Pojam sociologije rada sadržinski se sve više obogažuju nastankom novih objašnjenja rada. Na sadašnjem stepenu razvijenosti definicija je: Socilogija rada je posebna sociološka disciplina koja proučava rad kao osnovu osobinu čoveka i kao osnovni uslov opstanka i razvoja čoveka i društva u odgovarajućim prirodnoistorijskim i kulturnim uslovima. Predmet sociologije rada je svaki oblik zajedničkog delovanja ljudi na prirodu, kao i jedan na druge, kako u postojećim tako i u istorijskim uslovima. 3. PRISTUP SOCIOLOGIJE I SOCIOLOGIJE RADA PROBLEMU RADA

Specifičnost sociološkog pristupa radu je dvojak: 1) sociologija problemu rada prilazi kao složenoj pojavi 2) pojam rada je u sociologiji osnovna analitička kategorija, pomoću koga ova nauka objašnjava uslovljenost čoveka, društva i istorije i na taj način utemeljuje sebe kao opštu, teorijsku i osnovnu nauku o društvu. 3) Opštesociološki pristup radu zasniva se na širim, a sociologije rada na užim aspektacijama: - opštu sociologiju rada interesuje kao središnji problem analize društva u sklopu objašnjenja zakonitosti - pristup sociologije rada problemu rada odredili smo kao terijskoempirijski, to znači da sociologija rada može opstati kao naučna

40 disciplina samo ako polazi u objašnjavanju rada od osnovnih opštesocioloških saznanja o karakteru i ulozi rada u oblikovanju čoveka, društva i istorijskih procesa. 4) Sociologija rada i druga naučna istraživanja rada (soc.rada i organizacionoekonomske nauke, soc.rada i pravnopolitičke nauke) Rad je istovrmeno i objekat i predmet ljudskog saznanja. Kao objekat stvarnosti rad predstavlja objektivnu društvenoistorijsku pojavu i radnu osobinu čoveka i kao takav on je deo svih aspekata saznaja. Kao predmet naučnog interesovanja rad predstavlja konkretnu oblast proučavanja sociologije rada kao najopštije doscipline o radu, ali je neki njego spekt predmet proučavanja drugih nauka. Organizacionoekonomske nauke proučavaju onu stranu rada koja omogućava egzistencijalni opstanak čoveka. Proučavaju relativno trajne veze i odnose izmedju čovekovog rada i predmeta i sredstava koje on koristi u procesu rada. Za razliku od tih nauka sociologija rada proučava proces koji povezuje pojedince i društvene grupe u radne kolektive tj. Sve strane rada. Praktična svrha i organizacionoekonomska korist sociologije rada sastoji se u tome što objašnjenja imaju: 1) tehnološku vrednost 2) upravnu važnost, 3) podsticajni značaj za funkcionisanje procesa rada. Pravne i političke nauke možemo posmatrati kao nauke zainteresovane za usmerenje društva i normativno uredjenje njihovih odnosa. Pravne nauke su zainteresovane za proučavanje mogućnosti uredjivanja svojinskih odnosa, ali i za radno i upravno pravo. Političke nauke su takodje zainteresovane za uatvrdjivanje mogućnosti, funkcionisanja odredjenog društvenog ---- i njegovog usmerenja. Sociologija rada koristi pravnopolitičke aspekte rada, ali njen opšti karakter zahteva da se ti aspekti objašnjavaju sa drugim aspektima rada. 4. SOCIOLOGIJA RADA I DRUGA NAUČNA ISTRAŽIVANJA RADA (sod.rada i organizacionoekonomske nauke, soc.radai pravnopolitičke nauke) rad je istovremeno i objekat i predmet ljudskog saznanja. Kao objekat stvarnosti, rad predstavlja obejektivnu društveno istorijsku pojavu i radnu osobinu čoveka i kao takav on je deo svih aspekata saznanja. Kao predmet naučnog interesovanja, rad predstavlja konkretnu oblast. Proučavanja sociologije rada kao najopštine discipline o radu, ali je neki njego aspekt predmet proučavanja drugih nauka. Organizacionoekonomske nauke proučavaju onu stranu rada koja omogućava egzistencijalni opstanak čoveka. Proučavaju relativno trajne veze i odnose izmedju čovekovog rada i predmeta i sredstava koje on korsti u procesu rada. Za razliku od tih nauka sociologija rada proučava proces koji povezuje pojedince i

41 društvene grupe u radne kolektive tj. Sve strane rada. Praktična svrha i organizacionoekonomska korist sociologije rada sastoji se u tome što objašnjenja imaju: 1) tehnološku vrednost 2) upravnu vrednosti 3) podsticajni značaj za funkcionisanje procesa rada. Pravne i političke nauke možemo posmatrati kao nauke zainteresovane za usmerenje društva i normativno uredjenje njihovih odnosa. Pravne nauke su zainteresovane za proučavanjue mogućnosti uredjenja svojinskih odnosa, ali i za radno i upravno pravo. Političke nauke su takodje zainteresovane za utvrdjivanje mogućnosti funkcionisanja odredjenog društvenog poretka i njegovog usmerenja. Sociologija rada koristi pravnopolitičke aspekte analize rada, ali njen opšti karakter zahtva da se ti aspekti objašnjavaju sa drugim aspektima rada. 5. SOCIOLOGIJA RADA I PSIHOLOŠKO-PEDAGOŠKE NAUKE (soc.rada i intrdisciplinarni transcendentalni pristup radu)

Psihološko-pedagoške nauke su uvidele značaj rada za čovekov psihički razvoj i uključivanje u društveni i kulturni život. Pedagoške nauke uglavnom su usvajale psihološka saznanja o radu kao podsticajnom činiocu vaspitanja i obrazuovanja, dok su psihološka istraživanja rada znatno sistematičnija i dovela su do nastanka psoebne sociološke discipline o radu psihologije rada. Sociologija rada uvažava i koristi psihološka saznanja kao jedan bitan aspekt rada, koji treba objasniti u vezi sa njegovim ostalim aspektima. Interdiciplinarna istraživanja imaju cilj da osvetle problem koji žele rešiti. Transdiciplinarna istraživanja nastoje da idu dalje u sistematizaciju, ali često završe kao površne sistematizacije saznanja. Ergosnomija teži da sazna zakonitosti rada kako bi na osnovu tih saznanja rad i sredstva rada prilagodili čoveku (ekonomičnost) ergologija ima isti taj cilj s tom razlikom što ona pretenduje da bude opšta nauka o radu. Prakseologija se sastoji od obrazlaganja uputstva za ispravno i uspešno delovanje. Kibernetika je tehnička disciplina o upravljanju proizvodnim sistemom, ona može da objedini sva postojeća saznanja o prirodi, društvu i čoveku u jedan sistem znanja. 6. SAZNANJE MOGUĆNOSTI SOCIOLOGIJE RADA

Savremeni insudstijski rad je zaokupljen problemom efikasnosti. Taj problem se posebno zaoštrava ekološkom krizom zbog toga se veliki značaj pridaje organizovanju rada. Sociološko proučavanje organizovanja rada otkriva potrebu za organizaciom koja može relativno brzo da se prilagodi promenljivim potrebama globalnog društva. U tom pogledu sociološko shvatanje efikasnosti organizacije je celovitije i modernije od tehno-ekonomskog, jer se ne pita samo

42 za uslove tehno-ekonomske efikasnosti već i za efikasnost organiazcije sa stanoviša čoveka u njoj. 7. FUNKCIJE SOCIOLOGIJE STRUKU (PROFESIJU) RADA U OBRAZOVANJU ZA

Sociologija rada može da ispuni najmanje tri osnovne funkcije (zadatka): 1) saznajnu 2) profesionalno-praktičnu 3) humanističko-emancipatorsku u saznajnom pogledu, sociologija rada proširuje naučne vidike u radu. Profesionalno-praktične funkcije slže sociologiji rada kao putokaz ka naučno obrazloženim odrogorima na niz pitanja koji su vezani za organizaciju rada i proizvodnje. Pomoć humanističko-emancipatorske funkcije sociologija rada ukazuje na smisao radno-profesionalne delatnosti oslanjajući se na prethodne dve. Veći broj istraživanja društvenih problema u sociologiji rada zadržava se naprofesionalno-praktičnoj funkciji zbog preovladajućeg empirijskog pristupa industrijskom radu. 8. SOCIOLOG U ORGANIZACIJI RADA (PREDUZEĆU)

Delatnost sociologa u organizaciji rada pripada oblasti primenjene sociologije. Primenjena sociologija označava profesionalno delovanje sociologa sa ciljem, da istražuju mogućnosti primene teorijskih i emprijskih socioloških saznanja u raznim organizacijama rada. Profesionalna delatnost sociologa odvija se u dva smera, prvi je okrenut prema unutrašnjim potrebama; a drugi prema spoljnim potrebama. Moguće je sociološka primenjena istraživanja organizovati i izvan preduzeća, u tom slučaju nastaje neka vrsta istraživačkih centara. 9. RAD KAO PREDMET SOCIOLOGIJE RADA

Sociološki pristup radu otvara mogućnost za rešenje dileme ekonomske teorije, jer upućuje na potrebu da se rad proučava u njegovoj vremensko- istorijskoj dimenziji, čkiji smer odredjuje vrednosni sistem kulture. Sociologija rada analizirajući, opisujući i objašnjavajući rad – nastoji da podstakne razvoj umeća, kao i stvaralačkog delovanja čoveka u socio-kulturnim uslovima.

43

10. POJAM RADA I NJEGOVI OBLICI Pojam rada je jedan od najsloženijih pomova u nauci.naučnici tu složenost obrazlažu najmanje na dva načina: 1) složenost pojma rada se obrazlaže činjenicom da ga proučava više nauka. 2) Složenost se obrazlaže činjenicom da rad predstavlja takvu ljudsku, društvenu i kulturnu pojavu koja uslovljava mnoge druge pojave. Rad, kao predmet prouačvanja sociologije rada, istovremeno je i njen osnovni pojam, ali je pored pojma rada, potrebno odrediti i nekoliko ključnih pojmova sociologije rada: proces rada, sadržaj rada, motivaciju za rad, radno ponašanje, oblici rada. Na osnovu tog možemo jasnije objašnjavati osobenosti rada. 11. POJAM RADA I DRUGI OSNOVNI POJMOVI SOCIOLOGIJE RADA Rad je osobina čoveka i osnovni uslov njegovog opstanka i razvoja društva, tj. Rad je aktivnost čoveka u kojoj troši svoju energiju sa ciljem da prilagodjava stvarnost svojim potrebama. Proces rada je prirodnoistorijski proces. Njegovi osnovni činioci su: potrebe, akeri, interesi, vrednost, sredstva za rad, norme ili pravila. Sadržaj rada se odnosi na individualni rad tj. Na radno msto. Individualna radna delatnost predstavlja, društveno ekonomsku osobenost rada. Sadržaj tog rada ne radnom mestu obuhvata: odelu funkcija, i skup operacija koje se izvode na nekom predmetu uz sredstva za rad. Usovi rada se odnose na vrednosno procenjivanje radnika na svom radnom mestu, o tome kako se on oseća u svom delokrugu. Uslovi rada dele sa na: normalne, relativne prihvatljive i štetne. Organizacija rada je specifičan oblik i način uskladjivanja odnosa izmedju ljudi u radu i izmedju ljudi i sredstava rada. Organizacija proizvodnje je specifična vrsta organizacije rada. Koja se odnosi na rad u privredi. Organizacija rada obuhvata dve strane uredjivanja procesa rada: tehnička organizacija rada uredjivanje odnosa koji se zasniva na funkcionalnoj upotrebi tehnike, društvena organizacija rada (predstavlja društvene veze i odnose. Motivacija za rad obuhvata niz unutrašnjih i spoljašnih činilaca, koji podstiču čoveka da radi onako kako radi. Motivi rada su izraz potreba za čoveka u radnom procesu. Tri osnovna vida vrednovanja rada: 1) rad se vrednuje kao poziv. 2) Rad se vrednuje kao obaveza 3) Rad se vrednuje kao potreba

44 Radno ponašanje predstavlja skup aktivnosti i postupaka čoveka u procesu rada, na osnovu koga se može prepoznati stepen motivacije. Oblici rada predstavljaju formu u kojoj se susreću razni aspekti rada. Osnovni oblici rada su: 1) manuelni rad (ručno) 2) mehanizovani rad (mašine) 3) automatizovani rad (postrojenja) 12. DRUŠTVENA DELATNOST I RAD Društvena delatnost je proces trošenja čovekove psihofizičke energije u cilju zadovoljavanja neke ljudske potrebe. Rad je ljudska aktivnost kojom se menja prirodno stanje predmeta radi neke potrebe i koristi uz neko sredstvo za rad, što znači da se rad pojavljuje kao osnova i element društvene delatnosti. 13. Podela rada i njeni modaliteti Sociologija poznaje tri glavna oblika podele rada (prirodna, društvena, tenička) Značaj podele rada: 1) povećava spretnost radnika 2) štedi se vreme 3) doprinosi uvodjenju mašina koje olakšavaju ljudski rad. Apstraktan i konkretan rad kao upotreba vrednosti roba je rezultat konkretnog rada, a kao vrednos proizilazi iz apstraktnog rada. Konkretan rad je kombinovan rad i uvek predstavlja kompleksan proces koji pripada pojedincima i gupama. Prost i složen rad – kvalifikovan radobjašnjava se kao rad koji nastaje kao rezultat predhodno uložene aktivnosti u vidu trošenja mozga, nerava i mišića. Prost rad obavlja običan čovek čije su radne operacije jednostavne i za čiju primenu nije potrebno posebno obrazovanje manuelni fizički i intlektualni umni rad očigledno je da ruka nemože delovati, bez glave, a glava bez ruke, nae bi imalo toliku moć. Razlika izmedju ta dva rada uslovljena je društvenom podelom rada i razlikom medju ljudima u materijalnom smislu. Potreban rad i višak rada postojanje potrebnog rada uslovljava ostvarenje viška vrednosti u radu. Dakle, rad se ostvarjuje uvišku vrednsoti, a višak vrednosti kao uslov samog sebe. Proizvodni i neproizvodni rad rad kao trošenje energije je proizvodan rad, a kada se rad potroši u vidu usluge onda radnik nije proizvodni radnik pa i rad kao takav nije proizvodan rad. Repetitivni i stvaralački rad u osnovi svih oblika nalazi se razlika izmedju stvaralačkog rada i repetitivnog koji označava rad koji se ponavlja.

45

UČENJE MORA BITI ZANIMLJIVO
14. RAD I VREME Svaki rad zahteva odredjeno vreme, pa se vreme javlja kao uslov ljudskog rada. Raspoloživo čovekovo vreme može se podeliti na: 1) prinudno vreme (koje čovek doživljava kao nužnost) 2) slobodno vreme (koje čovek doživljava ka slobodnu) 3) poluprinudno ili šupljikavo vreme (takodje ga doživljava kao slobodno, ali u izvesnoj meri koja mu dozvoljava da vrši izbor) dokolica je deo slobodnog vremena koji čovek koristi za stvaralaštvo. U tom pogledu radno vreme se zove i "tužni ponedeljak" (kada rad počinje), a slobodno vreme "življenje za vikend" (kada se rad prekida na kratak periodno odnosno vikend). 15. INDUSTRIJSKI NAČIN RADA 16. D 17. D 18. D

D D D D