You are on page 1of 2

Konstantin VII Porfirogenit (grč. Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος, rođen 17. ili 18. maja 905, umro 9.

novembar 959) bio je vizantijski car (vladao 913–959), polihistor i istoričar.
Konstantin Porfirogenit je rođen u Carigradu kao jedini sin cara Lava VI Mudrog iz njegovog odnosa sa
Zojom Korbonopsinom. Do svoje 10. godine stajao je pod regenstvom patrijarha Nikole Mistika, svoje majke
i Romana Lakapina. Vladao je samostalno od 954. godine do svoje smrti 959. godine.
Njegova vladavina je sa političkog aspekta beznačajna, ali zato njegova književna delatnost zauzima jedno
od najistaknutijih mesta u vizantiskoj kulturnoj istoriji. Doba Konstantina Porfirogenita unosi izvesne
promene u repertoar vizantijske istoriografije, pre svega izvesnu enciklopedijsku tendenciju i izrazito
kompilatorski metod. Ostaje otvoreno pitanje kolika je uloga samoga Konstantina u nastanku onih dela koja
se navode pod njegovim imenom. Najčešće je on samo inicijator i organizator pojedinih književnih sastava.
Široki krug carevog interesovanja obuhvatao je ne samo nauku (istorija, prirodne nauke, medicina itd.), već i
mnoge grane umetnosti (muzika, arhitektura itd.). Car je oko sebe okupio grupu sposobnih i obrazovanih
ljudi, koji su sa njim sarađivali na spremanju materijala za pisanje dela enciklopedijskog karaktera iz istorije i
drugih nauka, tako da je u izvesnim slučajevima vrlo teško odvojiti šta je car sam pisao a šta njegovi
saradnici. Međutim, delatnost ove grupe kulturnih radnika nije bila naročito originalna, te su sva dela koja
čine rezultate njihovog rada pretežno kompilativne prirode. Ona predstavljaju ili zbirke fragmenata iz starijih
izvora, ili ispise iz vizantijskih arhiva. Zbog ovakvog karaktera Konstantinova dela nam često donose
fragmente iz nekih izgubljenih dela, kao npr. poznati Priskov izveštaj o putovanju na Atilin dvor, istoriju
Menandra Protektora iz 6. veka itd.
Zbirka ekscerpata, podeljena na 53 stručne oblasti, uglavnom je izgubljena: postoje još samo odlomci iz spisa
O izaslanstvima, O vrlinama i porocima, O sentencijama, O ratnoj veštini i O javnim govorima. Čuvena je
Konstantinova knjiga O temama (De thematibus), posvećena uređenju države, te spis O upravljanju državom
(De administrando imperio), upućen njegovom sinu Romanu, budućem caru, u kojem je mnogo pisao i o
narodima s kojima je Vizantijsko carstvo dolazilo u dodir, i u kome nalazimo i podatke o doseljavanju Hrvata
i Srba na Balkansko poluostrvo u 7. veku. Svaki odeljak u knjizi počinje sa ἰστέον ὅτι (= treba znati da) ili
samo ὅτι (= da), a onda navodi podatke o određenom narodu. Ipak, treba imati u vidu da on ne opisuje
situaciju svoga vremena, već daje geografsku sliku carstva u 6. veku. Značajan je i spis O ceremonijama na
vizantijskom dvoru (De ceremonius aulae Bizantinae, 952), u kome nalazimo i jednu zanimljivost: kad
opisuje carevo pojavljivanje u javnosti, navodi uzvike koje tom prilikom izgovaraju okupljeni, a to su stihovi
sa 25 slogova, dakle očito povezani s političkim stihom. Ovo delo, koje predstavlja važan kulturno-istorijski
dokument, sačuvano je u kasnijoj verziji, dopunjenoj novim materijalom. Treba na kraju pomenuti i njegovo
delo Život Vasilija I, njegovog dede. To delo ima sve odlike panegiričkog spisa, koji je trebalo da opravda
Vasilijev nasilan dolazak na vlast i da u što lošijem svetlu predstavi njegovog prethodnika Mihaila III. Car je
u početku nameravao da napiše biografije svih vizantijskih vladara, ali je dao samo životopis Vasilija.
Konstantin VII Porfirogenit (905-959) je bio sin vizantijskog cara Lava VI, kog nasleđuje 912, ali zbog maloletstva
biva uspostavljeno regentstvo na čelu s patrijarhom Nikolom Mistikom, koje je oboreno 914, zbog priznavanja
Simeona za bugarskog cara, kada na vlast dolazi carica Zoja. Ni ona nije bila uspešnija protiv Bugara, tako da na vlast
dolazi Roman Lakapin 919, koji svoju ćerku Jelenu udaje za Konstantina. Konstantin biva u senci Romanova dva sina,
ali posle Romanove smrti 944. on uspeva da se izbori s njima i 945. sam ostaje na tronu, i vlada do 959.
Napisao je više dela: Život Vasilija I – poseduje podatke o Slovenima iz prve pol. IX veka, De Praefecturis – o
vizantijskim temama X veka, De Ceremonii aulae Byzantine – običaji i ceremonije vizantijskog dvora i De
Administrando Imperio (ime dobilo 1611. od Meurisijusa), nastalo između 948-952, sadrži zbirku spisa iz službenih
arhiva.
Piše opširno o pradomovini Srba i Hrvata, kao i njihovom naseljavanju Balkana (29-36.glava), a u 49-50.glavi piše o
Slovenima na Peloponezu. Važan je izvor o doseljavanju Slovena, kao i o njihovom životu na Balkanu sve do njegove
vladavine.

. Takođe postoje indikacije da je postojeće delo skraćeni pregled mnogo većeg rada. Isto tako. Bio je carski sekretar cara Manojla I Komnina (1143-1180). i kroz celu Istoriju Komnin pokušava da prikaže suštinu svog viđenja nadmoći Istočnog carstva u odnosu na Zapad. Kinamovo delo se naglo prekida. on je odlučan protivnig onoga što smatra pretenzijama papstva. Delo je dobro organizovano i uređeno. koji je umro 1185.Jovan Kinam (XII vek) je bio vizantijski istoričar. je prost. koga je pratio u pohodima po Evropi i Maloj Aziji i izgleda da je nadživeo Andronika I Komnina. on piše sa poštenjem jednog vojnika. i pokrivajući period vladavine Jovana II i Manojla I Komnina. mada je vrlo verovatno da original ide sve do Manojlove smrti. On je verovatno očevidac događaja iz zadnjih deset godina koje opisuje. i povremeno priznaje sopstveno nepoznavanje određenih događaja. koji se završio katastrofalnim porazom u bici kod Miriokefalona i povlačenjem vizantijske vojske. Međutim. i njegov stil. Junak Istorije je Manojlo. sve do Manojlovog neuspešnog pohoda protiv Turaka. Piše o borbama Srba s Vizantijom (ustanak od 1127-1129).a Srbe naziva Dalmatima. i iznosi prilike u Srbiji tokom prve polovine XII veka. Kinam je autor Istorije koja pokriva period od 1118-1176. nastavljajući tako «Aleksijadu» Ane Komnine. posebno kad se poredi sa kitnjastim pisanjem drugih vizantijskih autora. po uzoru na Ksenofona.godine.