You are on page 1of 5

Rezignacija

Theodor Adorno
1969.

U poslednje vreme, nama starijim predstavnicima onoga to se naziva Frankfurtskom kolom, prigovara se zbog rezignacije. Razvili smo elemente kritike teorije drutva, ali nismo bili spremni da iz
te teorije izvuemo praktine zakljuke. Nismo osmislili ni programe za delovanje, niti smo podrali
delovanje onih koji su u toj kritikoj teoriji pronali nadahnue. Ostaviu po strani pitanje da li se
tako neto uopte moe oekivati od teoretskih mislilaca, koji su prilino osetljivi instrumenti, neotporni na udare. Zadatak koji se tim ljudima dodeljuje u drutvu obeleenom podelom rada zaista je
problematian. Naime, i ti ljudi su deformisani podelom rada. Ali, kroz nju su se i formirali; i sada
se ne mogu tako lako odrei onoga to su postali. Ne elim da sporim element subjektivne slabosti
prisutan u ograniavanju na teoriju. Mislim da je objektivni aspekt mnogo vaniji. Prigovor, koji se
tako komotno upuuje, glasi otprilike ovako: osoba koja u ovom asu sumnja u mogunost radikalne promene drutva i koja, samim tim, niti uestvuje u spektakularnim, nasilnim akcijama, niti ih
preporuuje, rezignirana je. Ona smatra da se njene ideje ne mogu ostvariti; u stvari, nikada nije ni
pokuavala da ih ostvari. Time to postojee stanje ostavlja netaknutim, ona ga preutno odobrava.
U udaljenosti od prakse svi vide neto sramno. Na svakoga ko ne eli da zalegne i uprlja ruke
gleda se s podozrenjem, kao da je ta odbojnost ne samo neto nedopustivo ve i dodatno izoblieno
privilegijama koje ta osoba uiva. Nepoverenje prema svima koji nemaju poverenja u praksu iri
se od onih koji sa suprotne strane ponavljaju staru parolu, Dosta prie, sve do objektivnog duha
reklame, koji propagira sliku sliku vodilju, kako se to kae aktivne, praktine osobe, bilo da je
re o nekom poslovnom lideru ili atleti. Treba uzeti uea. Na svakoga ko samo misli i uzdrava se
od delovanja, gleda se kao na slabia, kukavicu, u stvari, kao na izdajnika. Taj neprijateljski klie o
intelektualcu ukorenjuje se sve dublje upravo u onoj opozicionoj grupi koja se inae pogrdno naziva
intelektualcima, a da toga nije ni svesna.
Mislei aktivisti odgovaraju: meu stvarima koje treba promeniti nalazi se upravo sadanje razdvajanje na teoriju i praksu. Praksa je potrebna, kau oni, upravo zato da bi se okonala dominacija
praktinih ljudi i praktinog ideala. Ali to se onda brzo izokree u zabranu razmiljanja. Potrebno je
tako malo da bi se otpor prema represiji represivno nametnuo onima koji, ma koliko bili neskloni
uzdizanju svojih individualnih bia, ipak ne ele da se odreknu onoga to su postali. esto pozivanje
na jedinstvo teorije i prakse tei da sklizne u prevlast prakse. Mnogi pokreti osuuju teoriju kao oblik
ugnjetavanja, kao da praksa nije mnogo direktnije povezana sa ugnjetavanjem. Kod Marksa je doktrina o tom jedinstvu bila nadahnuta realnom mogunou akcije, ali koja se ak ni tada nije ostvarila.1
Ono to se danas deava je neto sasvim suprotno. Akciji se tei upravo zbog nemogunosti akcije.
Ali ak se i kod Marksa tu krije jedna stara, nezaceljena rana. Svojih jedanaest teza o Fojerbahu je
mogao da iznese na tako autoritativan nain upravo zato to nije bio sasvim siguran u njih. U mladosti je zahtevao nemilosrdnu kritiku svega postojeeg.2 Sada ismeva kriticizam. Ali njegova uvena
dosetka na raun mladohegelijanaca, fraza kritika kritika, bila je orak, koji se rasprio u dimu
kao ista tautologija.3 Usiljeno prvenstvo prakse iracionalno je zaustavilo kritiku koju je sam Marks
upranjavao. U Rusiji i unutar ortodoksnih struja u drugim zemljama, to zlobno ismevanje kritike
kritike postalo je instrument koji je pomogao da se postojei poredak nametne na tako zastraujui
nain. Praksa i dalje znai samo jedno: sve veu proizvodnju sredstava za proizvodnju; kritika se vie
1

Radijska verzija: Kod Marksa je doktrina o jedinstvu teorije i prakse bila nadahnuta mogunou akcije, koja se ak
ni tada nije ostvarila, ali za koju se ipak verovalo da postoji.
2
Aluzija na Marksovo pismo Arnoldu Rugeu, deo njihove javne prepiske sa Bakunjinom i Fojerbahom, objavljeno u
Deutsch-Franzsische Jahrbcher (Nemako-francuski godinjak, 1844): Ako se ve ne bavimo samo izgradnjom budunosti
ili njenim organizovanjem, onda nema nikakve sumnje ta je na zadatak: mislim na nemilosrdnu kritiku svega postojeeg,
nemilosrdnu utoliko to nee ustuknuti ni pred sopstvenim otkriima, niti od sukoba sa vladajuim silama.
3
Videti prvu zajedniku publikaciju Marksa i Engelsa, satirinu polemiku protiv Bruna Bauera i mladohegelijanaca: Die
Heilige Familie, oder Kritik der kritischen Kritik (Sveta porodica, 1845).

ne tolerie, osim kao kritika ljudi koji jo ne rade dovoljno mukotrpno. Potinjavanje teorije praksi
lako stupa u slubu obnovljenog ugnjetavanja.
Represivna netolerancija prema misli koja nije odmah praena smernicama za akciju utemeljena je
u strepnji. Zaziremo od nesputane misli i stava koji ne doputa da se toj misli ita oduzme, zato to duboko u sebi znamo ono to ne smemo da otvoreno priznamo: da je ta misao u pravu. Drevni buroaski
mehanizam, tako dobro poznat prosvetiteljskim misliocima iz XVIII veka, deluje opet, nepromenjen:
patnja izazvana negativnim stanjem ovog puta zapreenom stvarnou postaje gnev protiv onih
koji o tome govore. Misao, prosveena samosvest, preti da lii iluzija pseudostvarnost, koja pokree
aktivizam (doslovno, akcionizam; nap. prev.), kako to kae Habermas.4 Aktivizam se tolerie upravo zato to se smatra za pseudostvarnost. Ta pseudostvarnost udruena je sa pseudoaktivnou, kao
svojim subjektivnim stavom: sa akcijom koja preuveliava i pogorava samu sebe zbog sopstvenog
publiciteta, a da sebi nikada ne priznaje do koje mere slui kao zamena za zadovoljenje i uzdie se
u cilj za sebe. Zatoenici oajniki ele da izau iz kaveza. U takvoj situaciji, nema vie razmiljanja,
osim eventualno na nekim fiktivnim premisama. U okvirima apsolutizovane prakse mogue je samo
reagovati i zato je takva praksa pogrena. Samo misao moe da pronae izlaz, a naroito misao iji se
rezultati ne uslovljavaju, kao to se to tako esto deava u raspravama u kojima se ve zna ko mora
biti u pravu i koje zato nimalo ne doprinose ostvarenju cilja ve se neminovno degeneriu u taktiku.
Ako su vrata blokirana, onda se utoliko pre ne sme oskudevati u promiljanju. Ono bi trebalo da analizira razloge i da na osnovu toga izvue zakljuke. Na misli je da sprei da se data situacija prihvati
kao konana. Ako se ta situacija uopte moe promeniti, onda je moe promeniti samo nepomueni
uvid. Skok u praksu nee izleiti misao od rezigniranosti, sve dok se to plaa potajnim saznanjem da
to prosto nije pravi nain.
Pseudoaktivnost je generalno pokuaj da se spasu enklave neposrednosti usred duboko posredovanog i okotalog drutva. Takvi pokuaji se racionalizuju izjavama da je mala promena korak na dugom
putu ka preobraaju celine. Fatalni model pseudoaktivnosti je pristup do-it-yourself (u originalu na
engleskom; uradi sam nap. prev.): aktivnosti kojima se postie ono to industrijska proizvodnja odavno radi bolje, samo zato da bi se u neslobodnim pojedincima, paralisanim sopstvenim spontanitetom,
nadahnulo uverenje kako sve ipak zavisi od njih. Besmislenost pristupa uradi sam u proizvodnji
materijalnih dobara, ak i u sluaju mnogih popravki, sasvim je oigledna. Ipak, sve to nije i potpuno
besmisleno. Ako se ima vidu smanjivanje oblasti takozvanih servisa ponekad suvinih, s obzirom
na raspoloivu tehnologiju mere koje preduzima pojedinac mogu odgovarati nekoj poluracionalnoj
svrsi. Pristup uradi sam u politici nije istog kalibra. Drutvo koje se neumoljivo suprotstavlja ljudima jesu opet ti isti ljudi. Poverenje u ograniene akcije malih grupa oslanja se na spontanost koja
iezava ispod skorele celine i bez koje se ta celina ne moe preobraziti u neto drugo. Administrirani
svet tei da ugui svu spontanost ili da je makar kanalie u pseudoaktivnost. Ali makar to ne tee
tako glatko kao to bi agenti administriranog sveta eleli. Ipak, spontanost ne treba apsolutizovati,
kao to je ne treba ni odvajati od objektivnog stanja ili uzdizati na nain na koji administrirani svet to
ve ini. Inae bi sekira iz kue (uradi sam), koja nas nikada nee potedeti usluga majstora,5 mogla
4

Jrgen Habermas, Die Scheinrevolution und ihre Kinder: Sechs Thesen ber Taktik, Ziele, und Situationsanalysen der
oppositionellen Jugend, Frankfurter Rundschau, 5. jun 1968, str. 8. Eng., Habermas, Toward a Rational Society: Student Protest,
Science, and Politics, trans. Jeremy Shapiro (Boston: Beacon Press, 1971).
5
Aluzija na ilerovog Viljema Tela: ovek nepomuenog uvida i budnih ula, koji veruje u boga i sopstvenu snagu,
pronai e nain da se izvue iz nevolje. Roeni gortak ne zna za strah od planine. (Poto je zavrio posao, odlae svoju
alatku.) Evo ga! Ova vrata e posluiti jo dvanaest meseci. Sekire u kui moe nas potedeti usluga drvodelje. (Uzima
eir.) (Friedrich von Schiller, Wilhelm Tell, 1804, in trei, scena prva.) Iako ovaj deo o uradi sam ostaje problematian i
nejasan, kada je re o Adornovom stavu prema znaaju samog pokuaja da se deluje autonomno, u uslovima koji blokiraju
svaki oblik autonomije, ova aluzija opet jasno ukazuje na pravi predmet njegove kritike: na fetiizaciju prakse uradi sam,
koja ignorie opte uslove u kojima se odvija. ak i kada u neemu uspeva, to je zato to parazitira na radu i uslugama koji

da se obrui na najblia vrata i da nam odmah navue policiju na vrat. I praktini politiki pokuaji
mogu lako utonuti u pseudoaktivnost, u puki teatar. Nije sluajno to to se ideal direktne akcije, ak
i propaganda delom, svesno usvajaju meu nekada progresivnim organizacijama, koje svuda u svetu
poprimaju karakteristine crte onoga emu su se nekada suprotstavljale. Ipak, to ne obezvreuje kritiku anarhizma. Njegov povratak je povratak duha. Nestrpljenje za teoriju, koje tu dolazi do izraaja, sa
svoje strane, nije prestiglo misao. Time to zaboravlja na misao, nestrpljenje stalno zaostaje za njom.
Za pojedinca je sigurno lake da kapitulira pred kolektivitetom s kojim se poistoveuje. To ga poteuje suoavanja sa sopstvenom bespomonou; u njegovim oima, nekolicina postaje mnotvo.
Upravo taj in, a ne nepomuena misao, jeste rezignacija. Nikakav transparentan odnos ne opstaje
izmeu interesa ega i kolektiviteta kojem se preputa. Ego mora ukinuti samog sebe da bi ga kolektiv
nagradio blagoslovom svog izbora. Preutno se obnavljaju ostaci Kantovog kategorikog imperativa:
mora pristupiti. Novi oseaj sigurnosti stie se po cenu rtvovanja autonomnog miljenja. Utena
ideja, da misao moe samo napredovati u kontekstu kolektivne akcije, obmanjujua je: miljenje, kao
puki instrument aktivistikog delovanja, moe samo da atrofira, kao i ceo instrumentalni razum. U
ovom trenutku, nikakav vii oblik drutva nije konkretno vidljiv: zato u svemu to nastupa kao da je
to na dohvat ruke ima neeg regresivnog. Ali, prema Frojdu, svako ko regresira nije ostvario svoju
nagonsku tenju. Objektivno, regresija je odricanje, ak i kada o sebi misli suprotno i nevino zagovara
naelo zadovoljstva.
Nasuprot tome, beskompromisni kritiki mislilac, koji se ne odrie svoje svesti i ne doputa da bude
terorisan akcijom, zapravo je onaj koji se ne predaje. Miljenje ionako nije intelektualna reprodukcija
postojeeg. Sve dok ne odustaje, miljenje je uvar mogunosti. Njegova neumoljivost, njegovo odbijanje da se brzo i lako zadovolji, odbacuje budalastu mudrost rezignacije. Utopijski aspekt miljenja je
utoliko jai ukoliko se manje opredmeuje kao utopija dalji oblik regresije ime bi samo sabotirao
sopstveno ostvarenje. Otvoreno miljenje pokazuje dalje od sebe. Sa svoje strane, kao oblik ponaanja,
kao praksa, ono je mnogo blie istinski preobraavajuoj praksi od stava slepe poslunosti u ime prakse. S one strane svakog posebnog sadraja, miljenje je zapravo sila otpora, od kojeg se moe otuiti
samo uz veliki napor. Taj naglaeni koncept miljenja oigledno ne uiva niiju zatitu, ni postojeih
uslova, ni ciljeva koje tek treba ostvariti, niti bilo kakvog bataljona. Sve to je jednom bilo miljeno,
moe se potisnuti, zaboraviti, ieznuti. Ali ne moe se poricati da je neto od toga opstalo. Naime,
miljenje u sebi sadri element opteg. Ono to je jednom bilo uverljivo miljeno, moralo je biti miljeno i drugde, meu drugim ljudima: to uverenje prati ak i najusamljeniju i najbespomoniju misao.
Svako ko misli, ne podlee gnevu, koliko god bio kritian: miljenje sublimira gnev. Poto mislea
osoba nema potrebu da sebe mui gnevom, ona ne eli ni da njime mui druge. Srea koja se budi u
oima mislee osobe je srea oveanstva. Opta tendencija ka potiskivanju usmerena je protiv misli
kao takve.
Ta misao je srea, ak i kada pokuava da utvrdi nesreu, tako to je naziva pravim imenom. Samo
tako srea moe dopreti do opte nesree. Svako ko ne doputa da ta misao odumre, ne moe biti
rezigniran.
1969.

ostaju izvan dometa neke izolovane, ograniene prakse, u privatnoj ili kolektivnoj reiji. (Kao i napomene 14, napomena
prevodica engleskog izdanja, Henrya W. Pickforda; komentar AG.)

Anarhistika biblioteka
Anti-Copyright

Theodor Adorno
Rezignacija
1969.
Theodor W. Adorno, Resignation, Stichworte. Kritische Modelle 2, Frankfurt am Main. 1969. Eng., T.
W. Adorno, Critical Models: Interventions and Catchwords, New York, Columbia University Press
1998, str. 289293. Takoe, T. W. Adorno, The Culture Industry: Selected Essays on Mass Culture,
London, Routledge 1991, str. 171175.
Preveo Aleksa Golijanin 2012. http://anarhija-blok45.net1zen.com
anarhisticka-biblioteka.net