You are on page 1of 16

HUMANISTIČKA TEORIJA UMETNOSTI

U renesansnoj teoriji likovnih umetnosti ležala je TEORIJA


KNJIŽEVNOSTI (literarna teorija). U renesansi je stoga postalo nužno da
se iznađe TEORIJA UMETNOSTI.
Pre renesanse, likovne umetnosti smatrale su se zanatima, dok su se u
renesansi zvanja umetnika / teoretičara smatrala visokointelektualnim.

lat. ars, artis = veština


grč. tehne = tehničke sposobnosti, znanje

UMETNOST = umeće, veština da se nešto napravi (pre svega rukama)

Tradicionalna antička sistematizacija znanja preneta je u renesansu :


SEPTEM ARTES LIBERALES (sedam slobodnih veština)
Prvi koji su govorili o toj sistematizaciji bili su :
- Varon, antički pisac iz I veka
- Marcijan Kapela, “Venčanje Filologije i Merkura”
Izneta je sistematizacija na dve celine :
trivijum (“tri puta”) i kvadrivijum (“četiri puta”)

Septem artes liberales

Trivium quadrivium
Gramatika aritmetika
Retorika geometrija
Dijalektika astronomija
muzika

*Tu nema mesta za ono što mi nazivamo likovnim umetnostima –


slikarstvo, dakle, nije smatrano za slobodnu veštinu!

Antički narodi (Grci, Rimljani) smatrali su da postoji jedan skup znanja _


PAIDEIA. To je grčki ideal obrazovanja, koji je podrazumevao kružno,
celovito, kompletno obrazovanje.

grč. kiklios = krug


en kiklios paideia = fraza koja označava to kružno, celovito
obrazovanje
en ciklos paideia > EN – CIKLO – PEDIJA

1
U antičkoj Grčkoj ovakvim obrazovanjem odlikuje se SLOBODAN čovek.

*Suprotstavljenost termina humanitas – barbaritas :


grč. HUMANITAS = narod
grč. BARBARITAS = negrčki narod (varvari), neobrazovani narodi, koji
izgovaraju nejasne reči (bar…bar) i ne poznaju grčki, te su ih Grci
smatrali varvarima - NESLOBODNIMA

Slobodan čovek se razlikovao, dakle, od varvarina (neslobodnog


čoveka) po OBRAZOVANJU.

U renesansi je oživljen interes za grčki i oživljene su humanističke


studije – STUDIA HUMANITATIS.
To su bile klasične studije u renesansi – interes za grčke i rimske pisce
(autore). Njihova vrednost se podrazumeva – imaju UNIVERZALNU
vrednost.Termin KLASIČAN ima u osnovi reč “klasis” = razred. To su
bili, dakle, klasični pisci koji su korišćeni u razredu. Oni su imali
privilegovano mesto u razredu, odnosno imaju ključno mesto u
obrazovanju omladine.
Klasično obrazovanje temelji se, dakle, na antičkim uzorima.

Rasprave o “dostojanstvu pojedinih umetnosti” su često zasnovane na


poređenju
- u renesansi, najpoznatiji PARAGONE jeste onaj između slikarstva i
poezije

ital. paragonare (lat. PARAGONE) = porediti, raspraviti; rasprava,


poređenje

Vrhunac omalovažavanja likovnih umetnosti – kod Bandinelija, koji je


kritikovao Firentince zbog njihove naklonosti slikarstvu: za njega su
Firentinci manje vredni zbog svoje ljubavi prema slikarstvu, jer je
slikarstvo “mehanička veština”

Međutim, likovna umetnost je u kvatročentu ipak stekla dostojanstvo


(DIGNITAS).

Teoretičari likovnih umetnosti preuzeli su već oformljenu teoriju


književnosti antičkih vremena (Aristotela, Horacija) i tako,
podražavajući tu teoriju (koja se odnosila na poeziju – epsku) stvorili su
LIKOVNU TEORIJU UMETNOSTI.
Ključni termini antičke poezije prilagođeni su likovnim umetnostima.

Horacije : “UT PICTURA POESIS”


- “Slika je kao pesma”
- “Slika jeste i treba da bude kao pesma”

2
- “Ono što važi za pesmu, važi i za sliku”
Horacije i antički diktum “Ut pictura poesis” jeste obrazac
humanističke teorije, kojom je književna antička teorija preneta na
teoriju likovne umetnosti.

Tri pojma – IMITACIJA, INVENCIJA, DEKORUM – su ključni termini


preuzeti iz antičke književne teorije za teoriju likovnih umetnosti

Posledica ovakve strategije bila je ta da se položaj umetnika u društvu


promenio: U srednjem veku umetnici su bili organizovani u gilde,
cehove, esnafe. Slikari su pripadali cehu posvećenom svetom Luki
(sveti Luka bio je, po legendi, prvi slikar, koji je naslikao i portret
Bogorodice). U renesansi, međutim, slikari više ne žele da se
izjednačavaju sa zanatlijama. Stvaraju se nove institucije – AKADEMIJE.

Prva umetnička akademija: u Italiji u XVI veku (osnivač - Vazari),


Akademija del dizenjo – Akademija crteža (crtež kao osnova slikarstva,
skulpture, arhitekture)
Druga akademija – u Italiji: Gilda svetog Luke u Rimu, pretvorena u
Akademiju svetog Luke.

Razlika između akademije i gilde sastoji se u znanju, obrazovanju,


teoriji: akademski program nastave obuhvata i TEORIJSKO obrazovanje
slikara, tj. izučavanje istorije i teorije umetnosti.

Kao pandan učenom pesniku (poeta doctus) stvoren i učeni slikar


(pictor doctus) :
Ideal modernog slikara renesanse je UČENI slikar, koji pored tehničke
sposobnosti rada svojih ruku poseduje i obrazovanje i poznavanje
istorije i teorije umetnosti.

Slikarstvo je moralo da se izjednači sa poezijom, da bi steklo


DOSTOJANSTVO SLOBODNE VEŠTINE. Zato je slikarstvo prihvatilo
pravila jedne od već afirmisanih vrsta veština, kakva je bila književnost
(poezija, literatura).
Po Aristotelovoj definiciji, cilj književnosti (epske poezije), a time i
likovnih umetnosti, jeste IMITACIJA – MIMEZIS (podražavanje).
Po Aristotelovoj definiciji, zadatak umetnosti jeste podražavanje
PRIRODE, ali ne onakve kakva ona JESTE, nego onakve kakva bi
TREBALO DA BUDE.
Ovo je teza o neophodnosti IDEALIZACIJE – to je osnovni stav klasične
umetnosti i jedan od osnovnih postulata svakog klasicizma koji će se
kasnije javiti.
Cilj umetnosti (i tu likovne umetnosti prate poeziju) po antičkim
teoretičarima – Aristotelu i Horaciju, jeste :
“DOCERE ET DELECTARE” – podučiti i razveseliti

3
U toj frazi je sadržana suština teorije umetnosti kasnijeg perioda.
Celokupna teorija barokne umetnosti može se svesti na ovu frazu –
“korist i razonoda”, tj. “da se korist stiče kroz razonodu”: umetnost nije
i ne treba da bude nešto što zamara, ali ni ta razonoda nije sama sebi
cilj, već se kroz tu razonodu ostvaruje i obrazovanje (“kroz razonodu
ostvariti obrazovanje”).
Barok – kroz emocionalnost i teatarske efekte (teatar – razonoda) do
religiozne istine:
transponovanje poruka religiozne prirode kroz efekte teatra, razonode
(delectare)

Ključna stvar : ovakvom likovnom umetnošću vidimo da likovna


umetnost ima ključno mesto u obrazovanju (pre svega, najširih
slojeva). U humanističkoj koncepciji društva, likovna umetnost ima
ključnu ulogu u obrazovanju–vaspitanju.
Dovesti to u pitanje – da umetnost nema obrazovnu ulogu – znači
dovesti u pitanje čitavu humanističku koncepciju društva.

Istorija umetnosti je humanistička disciplina.

Istoričar umetnosti je humanista koji izučava dela likovnih umetnosti.

Negiranje obrazovanja koje donosi umetnost znači negiranje i istorije


umetnosti.

Istoričar umetnosti je “humanista koji haos vizuelnih pojava pretvara u


kosmos (ukras)” – Ervin Panovski

“Humanistički” - termin danas preuzet iz nemačkog jezika


(“humanizmus”), kada se, u kontekstu reforme školstva, u Nemačkoj u
19. veku pojavila dilema u vezi sa ulogom klasičnih (antičkih) autora u
gimnazijskom obrazovanju.

Anti’ka > period, antički period, antička kultura


A’ntika > antički predmet, starina

“Studia humanitatis” (humanističke studije) – još jedna sintagma u


upotrebi, termin koji je skovan i upotrebljavan u renesansi da bi se
njime označilo humanističko obrazovanje kako su ga shvatili i prihvatili
ljudi renesanse. To obrazovanje – septem artes liberales – razlikovalo je
slobodnog čoveka od roba i od varvarina, i smatralo se da je to
obrazovanje ono što čoveka čini slobodnim, odnosno da znanje čoveku
daje dostojanstvo i slobodu.

“L’Uomo universale” (univerzalni čovek) - čovek koji je obrazovan u


skladu sa idealima antičkog, u renesansi oživljenog, obrazovanja. To je

4
kružno obrazovanje koje čini jednu ličnost potpunom, integralnom.
Kompletan čovek je obrazovan, od ukusa, zna da ceni lepotu, i da uživa
u lepoti.
Svest o ograničenosti samoga čoveka – suprotno od shvatanja da je
humanista “knjiški moljac”, zatvoren u biblioteci, sakriven od sveta,
renesansa pledira za čoveka otvorenog prema svetu i željnog
empirijskog saznanja (Lorenco Veličanstveni primer je humaniste)

Pre renesanse, na spisku slobodnih veština nisu se nalazili ni slikarstvo,


ni skulptura, ni arhitektura. Umetnici renesanse postavili su stoga sebi
za cilj da slikarstvo stekne status slobodne veštine.
U slobodnim veštinama dominira DUH, dok u manuelnim veštinama
dominira RUKA, manuelni rad. Slikarstvo je najpre bilo manuelna
veština, a od vremena renesanse postaje slobodna veština:

Artes liberales < > Artes mechanicae

“Dostojanstvo” = ital. dignita , lat. dignitas

“Disputa” = rasprava – termin koji označava žanr u kome se raspravlja,


spori, o dostojanstvu pojedinih umetnosti (slikarstva ili poezije), čije se
poređenje naziva terminom “paragone”

Unošenje matematičke egzaktnosti u slikarstvo (poznavanje


perspektive u umetnosti XV veka, kao i poznavanje anatomije) bio je
jedan od načina da slikarstvo postane slobodna veština. I perspektiva i
anatomija mogu da se izraze brojem (aritmetikom) ili geometrijom –
smatralo se da će to uzdići slikarstvo na nivo višeg dostojanstva.
Međutim, ono što je uzdiglo slikarstvo na nivo slobodne veštine bilo je
povezivanje slikarstva sa poezijom: teorija poezije (Aristotelova
“Poetika” i Horacijeva “Poetika”) promenila je izučavanje likovne
umetnosti. To se dogodilo krajem XV veka i u XVI veku, i predstavlja
jedan od doprinosa italijanske kulture evropskoj civilizaciji.

Principi :
Horacije – “Slikarstvo, kao i poezija, treba istovremeno i da razonođuje
i da uči”
Postojalo je mišljenje da su slikarstvo i poezija srodne umetnosti, i zbog
toga su nazivane “sestrama umetnosti” : le arti sorelle / the sister arts

Suštinska fraza : “Ut pictura poesis” (deo stiha iz Horacijeve


“Poetike”)
- “MUTA POESIS – PICTURA LOQUENS”:
slikarstvo je nema poezija, a poezija je slika koja govori
- Lomaco : “Rođene iz istog krila, jedna je slika koja govori, druga
je nema slika”

5
Cilj poezije jeste da vaspitava kroz razonodu, zabavu, što je preneto i
na slikarstvo.
Horacije : “Ili žele da vaspitavaju, ili da razonođuju pesnici”
PRODESE ET DELEKTARE – princip koji će važiti za poeziju i za
slikarstvo, a cilj je da se vaspitava kroz zabavu (pedagoški element se
izražava kroz formu koja je prijatna)
Horacije – “UTILE DULCI” (utile = koristan; dulci = sladak, prijatan)

Crkva XV i XVI veka je sačuvala antičku tradiciju. Ne postoji čvrsta


podela između hrišćanstva i paganizma, i upravo su crkveni redovi
(dominikanci, pre svega), u svojim školama negovali i širili ono što
nazivamo antičkim studijama.

Problem ORIGINALNOSTI u teoriji umetnosti kasnog činkvečenta

Pojam umetnosti mi danas povezujemo sa originalnošću, a pod


“originalnošću” podrazumevamo neposedovanje ideala nekog drugog
umetničkog dela, tj. da ima što manje veze sa drugim umetničkim
delom, da ne duguje ništa tradicija i sredini iz koje je nastalo. Ovakvim
merilom mi merimo i dela iz prošlosti.

INVENCIJA – termin koji označava problem originalnosti kojim se ovde


bavimo
lat. inventio = inventivnost, veština iznalaženja novih formi, novih
sadržaja

Prvi humanistički traktat činkvečenta :


Lodoviko Dolče, Dialogo della Pictura (Razgovor o umetnosti)
- Dolčeova definicija invencije (inače najpotpunija definicija u
činkvečentu) : INVENCIJA JE PRIČA, koju slikar sam bira ili mu je
zadaje neko drugi (patron, ideator) u skladu sa onim što
namerava da ostvari
*ital. l’istoria; lat. historia = priča : od vremena Albertija znači
pripovetka, priča, i odnosi se na literarni sadržaj nekog dela

Nikola Pusen - jedan od najobrazovanijih umetnika svoga vremena;


zvali su ga slikar-filosof; iz Belorijeve biografije saznajemo o njemu, kao
i iz pisama samog Pusena
- Pusenova definicija invencije : INVENCIJA ili NOVINA – novina
(inventivnost) u slikarstvu ne sastoji se, u principu, u predmetu
koji nije viđen, već u dobrom, novom rasporedu i izrazu, pa tako
predmet, umesto da bude opšte poznat, i star se pretvara u nov (
time što će ostvariti novi raspored, i time zadobiti novi izraz,
slikar zadobija da njegovo delo bude nešto novo, a ne ono već

6
staro) – ovim se definiše pojam invencije kao novog, drugačijeg
pristupa već postojeće, stare likovne tradicije
*disposizione = raspored
*espressione = ekspresija, izraz

Torkvato Taso, pesnik


- Tasova definicija invencije: Novina u poeziji ne sastoji se u tome
da predmet (materija) koji se izlaže bude izmišljen i nikada do
tada pročitan, već se sastoji u novom načinu zapleta i raspleta
date priče (pojam invencije odnosi se na nov način na koji će biti
izložena materija samoga dela)

Kako se postaje umetnik ?


Romantičarska tradicija prihvatila je umetnika kao genija. Njena teorija
stvorila je predstavu da umetnik stvara nezavisno i slobodno od
postojeće materije, tradicije, tj. ex nihilo, niiščega, odnosno da je
umetnik genije. Danas nam izgleda odbojno mišljenje da je umetnost
nekada smatrana veštinom. Umetnikom se postaje, a ne : umetnikom
se rađa. Prema shvatanju novog doba, umetnost je moguće naučiti kao
i sve ostale veštine.

Dve su vrste znanja koje su neophodne da bi se postalo umetnikom :


- uža vrsta znanja : versifikacija (veština sastavljanja stihova)
Bitan odnos dugih i kratkih slogova – slaganje slogova je krajnje
razumsko, logično – to se može naučiti bez obzira na to da li je neko
nadaren ili ne; da bi se nešto stvorilo, potrebno je poznavanje
tehničkih preduslova.
- šira vrsta znanja : poznavanje klasične literature i hrišćanske
tradicije : antičkih mitova i Biblije

Priča (po Albertiju) može biti ili mitološka ili hrišćanska. Poznavanje
šire vrste znanja bilo je opšte obrazovanje – kružno obrazovanje
(poznavanje sedam slobodnih veština)

Potreba za obrazovanjem – po klasičnim shvatanjima, umetnik (slikar,


poeta) MORA da bude obrazovan (poeta doctus – pictor doctus)
Obrazovanje postaje uslov da bi se neko bavio profesijom umetnika.

Ako je inventivnost nov raspored poznate materije, podrazumeva se


poznavanje te materije, tj. umetnik mora poznavati tu materiju da bi joj
dao nov raspored i ekspresiju. Ta materija je literarna podloga, tj.
sadržaj dela, priča, fabula, istorija, klasična literatura (grčki i rimski
autori), hrišćanska literatura (Biblija).
Postojao je obim književnih dela koji je bio dostižan školovanjem onog
vremena (XVI i XVII vek), međutim to se danas ne poklapa sa onim što
mi učimo u školi.

7
Miron Flašar, “O klasičnim studijama”
Zbornik Matice Srpske za klasične studije, 1, Novi Sad, 1988, 5. str. (O
Dionisiju Novakoviću i Karlovačkoj gimnaziji)

HIJERARHIJA ŽANROVA – shvatanje da se određene vrste (pesničke,


književne) razlikuju po svom d o s t o j a n s t v u

Shvatanje “ut pictura poesis” podrazumevalo je e k v i p a r a c i j u


(poređenje) poezije i slikarstva. To je značilo da je teorija poezije
(Aristotel, Horacije) transponovana u sferu likovnih umetnosti i postala
je teorija likovnih umetnosti. Time je likovna umetnost stekla teorijsku
osnovu koju do tada nije imala, jer je umetnost shvatana kao zanat. Ali,
sve ono što je oblikovalo književnu teoriju, sada je i u likovnoj
umetnosti.

Najcenjenija bila je EPSKA poezija (Homer, Ovidije - Metamorfoze,


Vergilije, Ariosto, Taso). Glavne ličnosti epova su ljudi najviše
društvene lestvice : bogovi, heroji, carevi, kneževi. Paralelno sa epom,
povlašćeno mesto imala je i TRAGEDIJA.

U tom smislu pandan epu i tragediji, u likovnoj umetnosti, je


ISTORIJSKO slikarstvo. Ovo je razlog zašto je istorijsko slikarstvo, od
renesanse do XIX veka, privilegovana forma, i što su slikari istorijskih
kompozicija smatrani najznačajnijima.

Moderna umetnost se rađa kroz borbu sa predrasudama klasične,


akademske estetike, po kojoj je najznačajniji žanr – istorijsko slikarstvo.
Akademizam-klasicizam od XIX veka stiču pežorativno značenje, jer se
smatraju sinonimom dogmatizma.

Ovo je bio sistem vrednosti literature i likovne umetnosti, i kao takav


ugrađen u svest obrazovane ličnosti XV veka.
Aristotelova i Horacijeva definicija :
cilj umetnosti je da prikazuje aktivnosti, dešavanja, akcije ljudi i
pokrete koji ilustruju osećanja

(1)Fizički pokret
(2)Unutrašnji pokret – emocije

Pojam “dostojanstva” povezan je sa prisustvom ljudskog lika : ako je


literarni sadržaj bio obavezan da ima ljudske likove (prisustvo čoveka),
onda se antropocentrizam klasične umetnosti podrazumevao.

8
Ovde nam je jasno zašto je jedan Karavađo bivao osporavan i
osuđivan. U svom pismu, kada nabraja šta ume da naslika, Karavađo
navodi :
- istorijsko slikarstvo
- žanr
- mrtva priroda
U Karavađa je ugrađena hijerarhija vrednosti, koja je nepromenjena
sve do romantizma XIX veka. Tek sada nam je jasna revolucionarna
Karavađova izjava :
“Potrebna je ista veština da bi se naslikala jedna mrtva priroda i jedna
istorijska kompozicija”.

To znači – izjednačiti dva žanra u dostojanstvu, i time osporiti i izvrnuti


naopačke čitavu hijerarhiju žanra !

SHEMA HIJERARHIJE ŽANROVA


– paralele između književnosti i likovnih umetnosti -

Socijalni rang Literarni žanr Likovni žanr

bogovi, heroji, vladari ep & tragedija istorijsko slikarstvo


građanski stalež komedija žanr slikarstvo
seljaci satira seoske teme
pastiri bukolička poezija pejzaž i mrtva priroda
(idila, pastorala)

(1)Istorijsko slikarstvo – svako ono slikarstvo koje ima podlogu u


klasičnoj literaturi ili u hrišćanskoj tradiciji (podloga je priča –
fabula)
(2)Žanr slikarstvo – slikarstvo svakodnevnih prizora anonimnih ljudi
(više učesnika, radnje-svakodnevne, ličnosti-anonimne)
(3)Seoske teme – Brojgel, na primer, koga su smatrali seoskim
slikarem, zato što je na svojim kompozicijama predstavljao
seljake, zbog čega se mislilo da je i sam sa sela, da bi se na kraju
pokazalo da je pripadao društvu retoričara
(4)Pejzaži i mrtve prirode – slike prirode bez prisustva čoveka

*Humanistička teorija umetnosti obuhvata period od renesanse do


romantičarske pobune.
Za shvatanje umetnosti posle romantizma važan je razvoj negativnosti
u odnosu na klasičnu teoriju umetnosti.

9
ERUDITIO LIBERI DIGMA = erudicija dostojna slobodnog čoveka

SCIENTIA vs. ERUDITIO = nauka protiv erudicije

EKSPRESIJA

Pojam umetnosti se u savremenom društvu povezuje sa pojmom


“emocija”. Opšte je shvatanje da “bez emocija nema umetnosti”, ali
ovo je predrasuda. Ovakvo shvatanje je relativno novo. Ono je svojina
evropskog shvatanja od XVIII veka, od pojave romantičarskih teorija.
To je postalo dogmat opšteg mišljenja, nešto što se podrazumeva i
izmiče kritičkom proučavanju i prihvata se kao datost.

Kada se vratimo izvornom razmišljanju o umetnosti visoke renesanse,


vidi se da teoretičari to rade na sasvim drugi način. U staroj umetnosti
radi se o FUNKCIJI EMOCIJA.

Aristotelova definicija umetnosti (koja je oživljena u renesansi) :


“Umetnost, kao i poezija, treba da opisuje ili predstavlja čoveka,
njegove delatnosti, poslove, akcije, a to se najbolje ostvaruje
POKRETOM ljudskog tela.”
Ljudske emocije se, dakle, najbolje prikazuju tako što se predstavlja
pokret ljudskog tela (čovek u pokretu, u akciji, …)

Umetnost poseduje sposobnost da prikazujući pokrete ljudskog tela


može da prikaže čovekove emocije. Umetnost (slikarstvo i poezija) je
kadra da, predstavljajući pokrete čovekovog tela, izrazi osećanja.

Veza čovekove kretnje sa unutrašnjim životom čoveka :


- pokret izražava emocije
- pokret izražava pokret duše
Leonardo : “Pokret tela je izraz pokreta duše” (suština umetnosti)

Alberti , Della pictura, 1436 – za valjanu kompoziciju pretpostavka je


poznavanje ljudskih pokreta :
“Uslov valjane kompozicije je veština u predstavljanju ljudskih pokreta,
koji su izraz ljudskih emocija”.

“Ako hoćeš da ja zaplačem, prvo treba ti sam prvi da pokažeš suze”


(iz Horacijeve “Poetike”)
Horacijeva “Ars Poetica” je skup saveta koje Horacije daje dramskom
piscu, pesniku. Ukoliko pesnik želi da izazove osećanja kod čitaoca,
prvo on sam mora da poseduje to osećanje. Naveden Horacijev stih će
biti osnova za dalje teoretisanje u humanističkoj teoriji.

Danijelo u svojoj poetici, u vidu saveta, kaže :

10
“Ne možete da izazovete osećaje kod čitaoca ukoliko oni nisu unutra
izazvani i rasplamsani (misli se na samog pisca)”

Dolče, u “Dijalogu o slikarstvu” (“Aretino”), izdatom u Veneciji 1557 :


“Ne može slikar da izazove u drugima ona osećanja (afekte) ukoliko ih
pre toga ne oseća u svom duhu (u sebi)”
U ovakvom shvatanju krila se moderna osnova empatije (uosećanja).

Empatija je teorija u kojoj postoji jedna vrsta uslovne reakcije (“kada


vidimo nešto prijatno mi se i sami osećamo prijatno”)

Lomaco, u ”Traktatu o umetnosti” (Trattato del’Arte, Milano, 1584) ,


ide do apsurda : on zaključuje da, kada su figure prikazane poput živih
osoba, to će izazvati reakciju kod posmatrača; ako se figura smeje, i
posmatrač će se nasmejati; posmatrač će početi da razmišlja ako je
prikazan čovek koji razmišlja…

U razmatranju emocija u umetnosti značajna je uloga retoričara


(Kvintilijan, Ciceron) i njihovih spisa, naročito kada daju kako treba da
se obrazuje idealni retoričar. Idealni retoričar, dakle, treba da poznaje :
(1)reči
(2)gestove (pokrete lica)
(3)mimiku (pokret lica)
Ovo je uticalo i na poetike. Retorike i poetike uticale su na shvatanje i
mesto/ulogu emocija. Romantizam – pravac koji se bavi pojmom
emocija, ali šta je sa barokom? (Tridentski dekret o svetim slikama i
moštima, u kome je rečeno da umetnička dela treba da izazivaju
emocije kod posmatrača).

*Razlika između shvatanja pojma emocija u romantizmu i i onog u


baroku :
u baroku, emocije nisu bile cilj, tj. zadatak umetnosti nije bio da izaziva
emocije. Tek će se u romantizmu postaviti za CILJ umetnosti izazivanje
emocija kod posmatrača.
U baroku su emocije bile samo način, SREDSTVO, da bi se izazvalo
RELIGIOZNO osećanje – određeni tip pobožnosti.

Aristotelova Retorika i Poetika biće stoga najčitanija dela u baroku.

I u retorici su emocije sredstvo – retoričar izaziva emocije, ali sa ciljem


da bi ubedio slušaoca. Emocija je sredstvo za postizanje drugih ciljeva
(i u retorici i u baroku). Argan, o baroknoj umetnosti – retorika je
neophodna da bi se razumela barokna arhitektura.

Akademije (Vazarijeva – Akademija del dizenjo, Akademija svetog Luke,


Francuska akademija) :

11
*ono što je zajedničko za sve akademije jeste KLASIČNA
(KLASICISTIČKA) IDEOLOGIJA, klasični duh, klasični ideali – koji su u
jednom trenutku bili dosegnuti (kao nešto što predstavlja uzor) i vodili
obrazovanju koje podrazumeva ugledanje na te uzore.
Osnovna ideja klasicizma (akademizma) :
pretpostavka da veličinu umetničkog dela čini veliki sadržaj (tj.
klasična sadržina)

Ovakav stav dovodi se u pitanje onog trenutka kada antički uzori


(Fidija) nisu zadovoljavala ljude modernog doba (?) – romantičari i
moderna umetnost obrušili su se na klasičan duh (akademizam).
Teorija ekspresije je vezana za aristotelovsku i homerovsku tradiciju
(antička poetika – antička kritka i teorija, teorija epa/poezije)

Uticaj klasične (antičke) retorike na umetnost :

Alberti, Della Pictura – savetuje slikara da mora da čita retoričare


(Cicerona, Kvintilijana)

Leonardo (čija inspiracija je Kvintilijanova retorika) – savetuje slikaru da


proučava neme osobe, jer one svoja osećanja izražavaju mimikom,
gestikulacijom, pokretima tela. Leonardo suštinu slikarstva svodi na
predstavljanje pokreta duše (motti dell’anima)
Po Leonardu, figure koje nisu dovoljno uverljivo prikazane deluju kao
mrtve. Ta dela su dvostruko mrtva, time što :
- već sama umetnost je distancirana od života
- ako su likovi neuverljivi (tj. imaju slabe pokrete duše) oni su
mrtvi

BAROK i RETORIKA
Značaj i uloga retorike u baroku

Suštinski odnos baroka i retorike :

- Potreba da se KOMUNICIRA sa širokim slojem posmatrača


- EMOCIJE, kao sredstvo kojim se najbolje ostvaruje cilj te
komunikacije (između govornika i slušaoca, tj. umetnika i
posmatrača), a to je prihvatanje poruka

Wittkower – zahtevi Tridentskog sabora :


(1)jasnoća, jednostavnost, shvatljivost
(2)realističko izvođenje
(3)stimulisanje emocija kod posmatrača

12
CILJ i baroka i retorike jeste UTICAJ na posmatrača / slušaoca

SREDSTVO i baroka i retorike jesu EMOCIJE


(emocionalno delovanje na posmatrača / slušaoca)

Retorika je temeljna disciplina antike koja je zauzimala je ključno


mesto u obrazovanju. To je veština lepog, pravilnog govora.
Aristotelov spis “Retorika” bio je isto tako važan za barok, kao što je
njegova “Poetika” bila važna za renesansu.

Retorika je CLAVIS INTERPRETANDI – ključ za tumačenje, za


interpretazciju, za razumevanje najpre arhitekture, a onda umetnosti
(baroka) uopšte.

Kako je došlo do toga da retorika važi za baroknu umetnost?

Ako retoriku posmatramo kao umetnost govora (veštinu govora),


retorika pretpostavlja komunikaciju između govornika koji prenosi
poruku, i slušaoca koji tu poruku prima. Na ovaj način moguće je
posmatrati i umetnost.

Postoji veza između teorije likovnih umetnosti i teorije literature


(poetike), a u poetiku, tj. u teoriju literature, može se ugraditi i retorika
(srodnost između poetike i retorike)

Barok se nadovezuje na manirizam. Manirizam je bio umetnost dvora –


aristokratska umetnost, vezana za ograničen broj slikara i
ograničen broj posmatrača : insistira se na učenom karakteru
manirističke umetnosti – manirizam je umetnost elite.
Složeni programi manirističke dekoracije palata – rimski kasni
manirizam – nemoguće je pratiti scene bez literarnog predloška :
ukoliko bi bio izgubljen literarni predložak, već sledećoj generaciji
program dekoracije ne bi bio razumljiv.
Elitizam, s jedne strane, i aristokratski karakter, s druge strane, učinili
su da manirizam ostane umetnost izolovana od najširih masa, od
naroda.
Ako se pojam pictor doctus (analogan pojmu poeta doctus ) prihvati
kao važeći ideali u teoriji i praksi likovnih umetnosti, onda se literarna
podloga jednog umetničkog dela tretira kao nešto što je samo po sebi
razumljivo.
Manirizam je, kao i umetnost visoke renesanse, bila umetnost visoke
elite. Postojala su pravila koja su bila postavljana pred slikare, a koja su
važila i za posmatrača, i koja su podrazumevala uniforman sistem
obrazovanja zasnovan na humanističkim studijama (teorijama). Ove

13
studije podrazumevale su poznavanje klasičnih autora (Tukidid,
Plutarh, Aristotel, Platon,…)
*Pad Carigrada pod Turke 1453. godine izazvao je veće interesovanje
za grčke autore. Tada su neki od najvećih poznavalaca antičke
književnosti (Grci, inače) došli u Italiju (Visarion, na primer, koji je
kasnije postao kardinal i osnovao venecijansku biblioteku Marcijanu).
XVI vek je vreme kada se stvara generacija intelektualaca koji su mogli
da čitaju Aristotela i Platona na grčkom.

Što se baroka tiče, Tridentski sabor traži od umetnosti da deluje na


najšire narodne mase, na nepismene, i to kao “Biblia pauperum”, na
način koji bi omogućio nepismenima da literarni hrišćanski sadržaj
dokuče preko vizuelnih predstava (do XIX veka u Zapadnoj Evropi je
više od 3/4 populacije bilo nepismeno)
Tridentski koncil zahteva da se zvanično osudi manirizam (maniristička
umetnost – maniristička estetika) : manirizam nije umetnost koju crkva
treba da podrži.
U Rimu, kraj manirizma obeležava početak rada Karavađa i Karačija
(oko 1590.)

Koja je umetnost – umetnost protivreformacije?


Početak diskusije o ovom pitanju dao je dve opcije :
- Vajzbah – barok
- Pevsner - manirizam
Kasnije je prihvaćena Vajzbahova teza – prava umetnost
protivreformacije je barok. Barok je nova umetnost koja će se
roditi iz diktata Tridentskog koncila. Barok je umetnost
najširih, najnižih slojeva evropske populacije (socijalna
dimenzija). Barok, kao umetnost masa, jeste umetnost širokih
krugova vernika.

***
Dolče u svom traktatu Dialogo della pictura deli slikarstvo na tri
kategorije :
(1)INVENZIONE – invencija
(2)DISEGNO – crtež
(3) COLORITO – kolorit

Alberti u traktatu Della Pictura organizuje sličnu podelu :


(1)ARCHONSCRPZIONE – “opis”, idejna koncepcija zamišljenih
predstava
(2)COMPOSIZIONE – “kompozicija” (na nivou crteža, bez boje)
(3)RECERZIONE DI LUNI – odnosi se na bojenje, svetlost

Analogija postoji i u poetici - Danijelo poetiku deli na :


(1)INVENZIONE

14
(2)DISPOSIZIONE
(3)ELOCUZIONE

U retorici (Ciceron, Kvintilijan) :


(1)INVENTIO (invencija)
(2)DISPOSITIO (dispozicija)
(3)ELOCUTIO (elokucija)

INVENTIO - sadržaj, idejna osnova, ideja, concetto, smisao


Invenzione = idea = concetto

DISPOSITIO – način na koji će biti raspoređena materija, unutrašnja


struktura samog govora, raspored

ELOCUTIO – izraz ili jezik ili stil

Invencija Dispozicija Elokucija


sadržaj, značaj, Raspored forma, izraz, stil
smisao

*Način na koji će materija biti raspoređena stoji između dva kraja


koncipiranja umetničkog dela – njegovog sadržaja i forme

Osnovni zadaci retorike


(a) DOCERE – podučavati
(b)MUOVERE – ostaviti utisak
(c) DELECTARE – razonoditi

UTILE DULCI – “korist i razonoda” (iz Horacijeve “Poetike”)


PRODESSE ET DELECTARE – podučavati i razonoditi (treba spojiti
korisno i zabavno), tj. i slika kao i pesma mora da pouči ali i da
razonodi
*Retorika, pesma, slika – treba da pouče, ali i da razonode

Manirizam je razdoblje umetnosti gde dolazi do krize invencije. Za


manirističke umetnike, FORMA je bila glavno sredstvo izražavanja –
forma je prevagnula nad sadržinom.

Čitava barokna umetnost, koja je ostvarila jedinstvo pedagoških


zahteva i estetskih uživanja, sažeta je u frazi PRODESSE ET
DELECTARE.

Rettorica e Barocco, Atti del III Congresso Internazionale di Studi


Umanistici, Venezia, 1954 (Studije \. K. Argana i \. M. Tagija)

15
Jedna od kategorija ključnih za retoriku jeste pojam
VERODOSTOJNOSTI. To je aristotelovski pojam, vezan za pojam
mimeze (idealnog podražavanja prirode – prirode ne onakve kakva
jeste, nego kakva bi trebalo da bude).
Verodostojno ostavlja utisak istinitosti, ali ne mora nužno da bude
istinito.
(verodostojno = istinopodobno)

Umetnost nema za cilj verno reprodukovanje stvarnosti. Ako se


verodostojnost postavi kao cilj, onda je (vulgarni) realizam nemoguć.

Stvaranje utiska u baroknoj umetnosti je dovedeno do ekstrema


(Mikelanđelova kupola, fasada Svete Agneze)
Draperije, i stubovi koji stoje sa strane, dok su likovi u sredini
(Sikstinska Madona, na primer) možemo da shvatimo i kao elemente
scenskog dekora. Ovi elementi su protumačeni kao elementi uvoda u
retoriku – oni usmeravaju našu pažnju na glavnu radnju.

16