You are on page 1of 299

PHLOGISTON

ЧАСОПИС ЗА ИСТОРИЈУ НАУКЕ
Journal of the History of Science

Београд – Belgrade
2014

1

ФЛОГИСТОН
Часопис за историју науке
број 22 - 2014
UDC 001(091)

ISSN 0354-6640

Издавач
Музеј науке и технике - Београд
Скендер-бегова 51
тел: 30 37 962; факс: 32 81 479
е-пошта:Phlogiston@MuzejNT.rs

За издавача
Соња Зимонић
директор Музеја науке и технике
Лектура
Мирјана Радовановић
Превод
The Language Shop
Штампа
X-tim
Тираж
500 примерака
Ова публикација је објављена уз финансијску подршку
Министарства културе и информисања Републике Србије

2

Главни уредник
Марина Ђурђевић
Уређивачки одбор:
Видојко Јовић, Иван Аничин, Снежана Бојовић, Мирјана Ротер
Благојевић, Љубодраг Ристић, Alessandro Camiz, Светлана
Голочорбин-Кон, Срђан Вербић, Владимир Челебоновић,
Зоран Кнежевић, Илија Марић, Бојана Крсмановић, Предраг
Милосављевић, Марина Ђурђевић
Издавачки савет:
Никола Хајдин, Драгош Цветковић, Миљенко Перић, Славко
Ментус, Милан Лојаница, Љубомир Максимовић, Живорад
Чековић, Љубиша Ракић, Никола Тасић, Драгољуб Живојиновић,
Љубодраг Димић, Владан Ђорђевић, Зоран Љ. Петровић
Рецензентски тим:
Живорад Чековић, Светлана Голочорбин-Кон, Иван Јуранић,
Снежана Бојовић, Мирјана Ротер Благојевић, Владимир Лојаница
Секретар уредништва
Мирјана Бабић
Сви научни радови се рецензирају

3

САДРЖАЈ

НАУЧНИ РАДОВИ

9 Драгош Цветковић

Spectral graph theory: some elementary but important results

35 Миљенко Перић

Квантна хемија
Историја и перспективе

63 Славко В. Ментус
Наноматеријали: стање у коме физичкохемијске карактеристике
материјала зависе од димензија честица

89 Снежана Д. Бојовић
Прве хемијске лабораторије у Србији

131 Љиљана Дошен - Мићовић
Помоћу компјутера до нових лекова против бола

147 Драгана Мецанов
Научна истраживања у контексту станоградње у другој половини
20. века

СТРУЧНИ РАДОВИ
Баштина

177 Снежана Тошева
Индустријско наслеђе у плановима, идејним решењима и
публикацијама –из збирки Музеја науке и технике
Компаративна студија

195 Александра Мокрањац
АнтиВавилон - хуманост између мита и реалности

4

Прикази

212

Бојана Крсмановић
Љубомир Максимовић, Огледи о политичкој моћи у Византији чиниоци и ослонци

216

Бојана Крсмановић
Ур. Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић,
Византијски свет на Балкану

219

Бојана Д. Павловић
Ruth Macrides, Jоseph A. Munitiz and Dimiter Angelov, PseudoKodinos and the Constantinopolitan Court: Offices and Ceremonies

225

Снежана Бојовић
Живорад Чековић,Употреба молекула

230

Милан Лојаница
Александра Мокрањац, Антологија архитектуре и цивилизације

233

Милан Томашевић
Срђан Радовић, Град као текст
Преписивање града

236

Радослав Ђокић
Анџеј Менцвел, Антролоплошка имагинација
Антропологија културе као филозофија која је кренула на пут

241

Миланка М. Тодић
Чедомир Васић, Браћа Де Жон у Београду маја 1888, De Jongh
Frères à Belgrade en 1888

243

Татјана Ј. Мрђеновић
ON ARCHITECTURE
CONFERENCE PROCEEDINGS

279

Мирјана Ротер – Благојевић
дигитални Зборник
Стара градска језгра и историјске урбане целине –
проблеми и могућности очувања и управљања
IV конференција

5

6

НАУЧНИ РАДОВИ

7

8

scientific review

UDK: 519.177

.

9

.

10

.

11

12

13

.

.

14

15

.

16

17

18

.

19

.

20

21

22

.

23

24

25

.

26

27

28

29

30

31

Accepted for Publication June 26th 2014

32

33

34

прегледни научни рад

UDK: 544.18

35

36

37

38

(11)

39

40

41

42

43

44

45

46

47

48

49

50

51

52

53

(62)

54

55

56

57

58

59

60

61

62

прегледни научни рад

UDK: 66.017/.018
544.2

Славко В. Ментус1
Универзитет у Београду, Факултет за физичку хемију и
Српска академија наука и уметности, Београд

НАНОМАТЕРИЈАЛИ: СТАЊЕ У КОМЕ ФИЗИЧКОХЕМИЈСКЕ
КАРАКТЕРИСТИКЕ МАТЕРИЈАЛА ЗАВИСЕ ОД ДИМЕНЗИЈА
ЧЕСТИЦА

Апстракт
Појмови наночестице, наноматеријали и наноинжењерство ушли
су у литературу у раним деведесетим годинама 20. века. Они су
се у почетку односили првенствено на синтезе и манипулације са
лоптастим карбонским молекулима – фулеренима и с карбонским
цевчицама нанометарског пречника. Међутим, брзо су их
усвојили и истраживачи који су се бавили већ традиционалним
областима науке о фино диспергованим стањима материјала,
првенствено колоидном хемијом и хетерогеном катализом. Данас
се реч наноматеријали налази међу кључним речима у већини
научних радова из природних наука, захваљујући развоју разних
видова савремене микроскопије од осамдесетих година 20. века
наовамо, који су атоме учинили доступним директном посматрању.
Због шаролико схваћених граница димензија наночестица од
стране разних аутора, договорно је 2011. усвојена дефиниција
по којој у наноматеријале спадају генерално природни или
синтетисани атомски или молекулски агрегати величине 1–100
nm, што подразумева да се унутар тих граница испољавају
прелазне особине између индивидуалних атома или молекула
и компактних материјала. У овом раду је, осим историјата
терминологије, показано, кроз ограничен број примера, како
се праве наноматеријали, затим да је стање материјала које по
1

slavko@ffh.bg.ac.rs

63

савременој терминологији називамо наноматеријалима било
познато и проучавано деценијама раније, као и да је употреба
наноматеријала брзорастућа у скоро свим областима људске
делатности.
Кључне речи: наноматеријали, фулерени, карбонске наноцеви,
колоидна хемија, хетерогена катализа, синтеза
1. Порекло назива и дефиниција наноматеријала
У природним наукама је добро познато да атоми и молекули
имају низ специфичности у односу на компактне материјале
који се добијају удруживањем великог броја атома или молекула
путем хемијских веза. На пример, слободни, изоловани атоми
или молекули имају много већу покретљивост него када су у
саставу компактног материјала. Изоловани атоми или молекули
на високим температурама емитују електромагнетно зрачење
дискретних таласних дужина, на основу којих се они могу лако
идентификовати, док компактни материјали емитују континуалан
спектар зрачења, из кога се тешко може одредити њихов састав.2
Неке величине које карактеришу материјале, на пример тврдоћа,
електрична проводљивост или феромагнетизам, немају смисла
на нивоу појединачних атома. Зависност особина материјала од
врсте и начина везивања изграђивачких атома и молекула јесу
предмет интересовања хемије, физике и физичке хемије од самог
њиховог настанка. Ако је тачно, а јесте, да особине изолованих
атома и молекула нису идентичне особинама материјала који
из њих настају, онда је логично да приликом удруживања атома
или молекула у клице компактних материјала настају прелазна
стања у којима физичкохемијске карактеристике зависе од броја
удружених атома или молекула, односно од димензија честица
материјала. Пошто су пречници атома величине оквирно 0,2–
0,5 nm и пошто треба најмање 4 атома да би почела изградња
компактног материјала, искуство је показало да се у области
димензија честица изнад 1 nm испољава прелазни режим –
режим преласка особина изолованих атома и молекула у особине
компактног материјала.
Питања особина материјала врло високе дисперзности су се у
физичкој хемији деценијама проучавала под називима колоидна
хемија и хетерогена катализа. Колоидну хемију засновао је
2

Jerry Workman and Art W. Springsteen, eds., Applied Spectroscopy: A Compact
Reference for Practitioners (Boston: Academic Press, 1998).

64

1861. шкотски научник Томас Грејем (Thomas Graham)3 бавећи
се проблемом дијализе. У хемијским реакцијама таложења, када
при мешању растворâ који садрже реактанте њиховом реакцијом
настаје неко нерастворно једињење, често се дешавало, нарочито
на ниским температурама, да се честице талога, делимично или
у целини, формирају толико ситне (10–100 nm) да су тешко
видљиве или сасвим невидљиве оптичким микроскопом. Оне
су, према модификованој теорији двојног електричног слоја,
захваљујући великој реалној површини, врло склоне да адсорбују
молекуле растварача и јоне присутних соли.4 Обично су склоније
адсорпцији једне врсте јона, па све добијају на својој површини
истоимено наелектрисање. Због тога између њих владају
одбојне електростатичке силе, што спречава удруживање –
агломерацију, а брауновско кретање молекула растварача их,
насупрот гравитацији, одржава трајно хомогено распоређеним
у читавој запремини раствора. Субмикронске димензије и
преференцијална адсорпција јона исте врсте су основни фактори
стабилности колоидних раствора. Такви раствори су често
обојени, при чему њихова боја („спектрохемијске особине”) није
обавезно идентична са бојом талога који би се ослободио, на
пример упаравањем растварача, мада може да подсећа на њу.
Колоидни раствори се убрајају у прелазно стање између правих,
молекулски хомогених, једнофазних раствора и двофазних
система – суспензија. У суспензијама се наиме лако разликују две
фазе: растварач и честице талога, и оне су, за разлику од колоидног
и правог – молекулског раствора, нестабилне, односно, при
мировању, дисперговане честице се спонтано издвајају – падају
на дно под утицајем гравитације или испливавају на површину,
зависно од густине.
Истраживачи који су се бавили утицајем различитих материјала
(племенитих метала, оксида метала прелазних скупина) на
брзину хемијских реакција, тј. хетерогеном катализом, знају да је
ефекат убрзавања реакције помоћу катализатора диспергованог
на неком инертном носачу утолико већи уколико је њихова
реална површина већа, односно уколико су честице катализатора
ситније.5 Кроз истраживања у колоидној хемији и хетерогеној
3

Alexander S. Stern and Richard W. Baker, “Membrane Pioneers: Thomas
Graham”, Membrane Quarterly, 25 (2010): 17–19.
4

Slavko Mentus, Еlektrohemija (Beograd: Univerzitet u Beogradu, Fakultet za
fizičku hemiju, 2008), 176.
5

Goran Bošković, Heterogena kataliza u teoriji i praksi ( Novi Sad: Univerzitet u
Novom Sadu, Tehnološki fakultet, 2007).

65

катализи сакупљено је огромно експериментално искуство о
синтези честица контролисаних димензија, блиских малим
скупинама атома или молекула.
Експанзиван развој електронске микроскопије током неколико
последњих деценија (слика 1) омогућио је да се честице чије су
димензије много мање од микрона, па и сами појединачни атоми,
могу директно посматрати (слика 2). Паралелно с тим, године 1981.
откривени су, а до данас врло модернизовани, микроскопи на
бази тунел-ефекта електрона, којима је такође могла да се добије
слика површине са резолуцијом равном димензијама атома.6 То
је омогућило снажан напредак у области истраживања прелазних
стања материјала – од стања појединачних атома и молекула ка
макрочестицама са особинама компактних материјала (слика 2).

Слика 2. Наночестице
платине сликане помоћу
ТЕМ субатомске резолуције.
Честице су пречника око 2
nm, и у њима се разазнају
низови атома Pt од којих су
изграђене.

Слика 1. Савремен трансмисиони
електронски микроскоп FЕI Titan 80-300
субатомске резолуције, < 0.1 nm

Од раних деведесетих година 20. века, за стања материјала
врло високе дисперзности постепено почиње да се примењује
термин наноматеријали, а манипулисање њима да се назива
нанотехнологијама. Наговештај ове терминологије приписује се
нобеловцу Фејнману (Feynman), који је у свом говору из 1959.
предвидео да ће век који следи бити век у коме ће бити могуће
6

Gerd Binnig and Rohrer Heinrich, “Scanning tunneling microscopy”, IBM Journal
of Research and Development , 30 (1986): 4.

66

манипулисати појединачним атомима и молекулима.7 Његов
ученик Дрекслер (Drexler)8 објавио је 1981. чланак о инжењерству
над молекулима ради манипулисања генима, формирања
меморијских јединки и машина и уређаја молекулских димензија.
Идеје из чланка проширио је у докторској дисертацији одбрањеној
1991. на масачусетском Институту за технологију, а за научну
област његове дисертације уведен је назив нанотехнологија.9
Тиме су појмови наноматеријали и нанотехнологија ушли на
велика врата у науку и литературу.
У почетним фазама примене, термин нанотехнологија се односио
првенствено на манипулисање тек откривеним модификацијама
угљеника – фулерена и карбонских наноцеви.

Слика 3. Примери наноматеријала: схема структуре фулерена (материјал
0Д), схема структуре карбонске наноцеви (материјал 1Д), схема структуре
графенског слоја (материјал 2Д) и микроскопска слика агломерата радијуса
неколико микрометара, састављеног од сраслих нанослојних кристала Li4Ti5O12
(материјал 3Д) (дужина беле линије је 1 микрометар)15

Откриће фулерена објављено је 1985. године. Наиме, Крото
(Kroto) и његови сарадници10 су те године публиковали да су
ласерским упаравањем графита у хелијуму добили молекуле од
60 угљеничних атома (C60) повезаних једноструким и двоструким
везама у систем од 12 петочланих и 20 шесточланих прстенова,
у форми шупље сфере, спољног пречника око 1 нанометар,
која подсећа на фудбалску лопту. Молекул C60 добио је назив
бакминстерфулерен, према америчком архитекти Ричарду
7

Richard P. Feynman, “There’s Plenty of Room at the Bottom“, Caltech Еngineering
and Science Journal, 23, 5 (1960): 22–36.  http://calteches.library.caltech.
edu/47/2/1960Bottom.pdf
8

Еric K. Drexler, “An approach to the development of general capabilities for
molecular manipulation”, Proceedings of the National Academy Sciences of the United
States of America, 78, 9 (1981): 5275–5278.
9 Еric K. Drexler, “Molecular Machinery and Manufacturing with Applications
to Computation“ (doktorska teza, Massachusetts Institute of Technology, 1991).
http://e-drexler.com/d/09/00/Drexler_MIT_dissertation.pdf
10

Harold W. Kroto et al., “C60: Buckminsterfullerene“, Nature, 318, 6042 (1985):
162–163.

67

Бакминстеру Фулеру (R. Buckminster Fuller), чија кућа је била
облика сличног фудбалској лопти.11
Године 1991. је Ијима (Iijima)12 објавио да је у материјалу
добијеном електричним пражњењем кроз угљеник, у условима у
којима се добија фулерен C60, на врху угљеничне електроде нашао
и вишеслојне концентричне угљеничне цевчице састављене од
шесточланих угљеничних прстенова, затворене са једне стране
полусфером од половине молекула C60. Дужине цевчица износиле
су 2–10 микрона, а ширина им је била 5–40 нанометара, са 3–5
концентричних слојева. Растојање између концентричних слојева
износило је 0,34 нм, што је слично растојању слојева у кристалу
графита. Године 1996, група са Смолијем (Smalley)13 на челу
нашла је да ласерским упаравањем угљеника који има примесе
кобалта или никла могу да се добију једнослојне угљеничне
цевчице изгледа издужених фулеренских молекула.
Фулерен C60 је пример материјала типа тачке, без димензија
(материјал типа 0Д), а угљеничне цевчице су пример материјала
типа 1Д, пошто им је дужина изразитих димензија. Показало се и
да особине површинских слојева неограничене дужине и ширине,
ако им је дебљина нанометарска, зависе од дебљине, тј. понашају
се као наноматеријали. Они се означавају као наноматеријали
типа 2Д. Пример су графенске равни које се добијају раздвајањем
кристалографских равни графита (слика 3), или танки слојеви
оксида на површини метала добијени анодном оксидацијом.
При проучавању фулерена и угљеничних нанотуба, њихових
механичких и оптичких особина, електричне проводљивости,
накалемљивања других функционалних хемијских група или
прављење композита са другим материјалима сматрало се да
су они остварења Фејнманових14 предвиђања из 1959, и на ту
област примењивани су термини наноматеријали, нанонауке
и наноинжењеринг. Међутим, брзо су тај термин прихватили и
истраживачи који су се деценијама уназад бавили синтезом и
особинама врло диспергованих материјала, као што су колоидни
раствори и катализатори у хетерогеној катализи. У годинама
после 2000. постала је ствар престижа да свака значајнија
научноистраживачка организација добије у свом саставу
11

Ibid.

12

Sumio Iijima, “Helical microtubules of graphitic carbon”, Nature, 354, 6348
(1991): 56–58.
13

Ting Guo et al., “Catalytic growth of single-walled nanotubes by laser
vaporization” , Chemical physics letter, 243 (1995): 49–54.
14

Види фусноту број 7.

68

организационе јединке под називом центар или лабораторија за
наноматеријале.
Због шароликости горње границе димензија честица које су
истраживачи у својим радовима називали наноматеријалима,
надлежна Комисија Европске уније усвојила је 18. октобра 2011.
следећу дефиницију: Наноматеријал је природни, случајно
настао или намерно направљен материјал који садржи слободне
или агломерисане честице, при чему бар 50% честица има једну
од димензија у границама 1–100 nm. Ова дефиниција укључује
и тзв. 3Д материјале, чија је величина честица неограничена,
ако се у њиховом саставу разликују морфолошке јединке које
по димензијама спадају у наноматеријале. 3Д материјали се
алтернативно називају наноструктурним материјалима. Слика
3 приказује, ради компарације, све типове наноматеријала
по димензијама, у којој је за тип материјала 3Д дат катодни
материјал за литијум-јонске батерије синтетисан хидротермалном
методом.15
Предмет нанонауке обухвата хемијску реактивност, термијске
особине – температуру топљења, топлоту топљења, механичке
особине – еластичност, отпорност на кидање, адхезију, капиларне
силе, оптичке особине – апсорпцију и расејање светлости,
електричне особине – електричну проводљивост, тунелски пробој,
и магнетне особине – суперпарамагнетске ефекте, где год се
испољава зависност особина од димензија честица.
2. Синтеза нанодисперзних материјала
До нанодиспергованих материјала може се доћи уситњавањем
(млевењем) чврстог материјала, или кондензацијом атома или
молекула из гасовитог стања или раствора.
Уситњавање се обично изводи кугличним млиновима, уз додатак
течности које служе као подмазујућа средства (испарљивих, ради
лакшег одстрањивања) и, ако је неопходно, у атмосфери инерног
гаса.16 Инертна атмосфера се користи у случају материјала који
у стању нанодисперзности постају реактивни са кисеоником из
15

Milica Vujković et al., “Hydrothermal synthesis of Li4Ti5O12/C nanostructured
composite: morphology and electrochemical performance“, Materials Research
Bulletin, 48 (2013): 218–223.
16

Jasna Grbović-Novaković et al., “Еxperimental and Theoretical Investigation of
Hydrogen Storage in Magnesium Based Composites“, Materials Science Forum, 555
(2007): 343.

69

ваздуха, тј. могу се спонтано запалити. Ако су честице материјала
склоне агломерацији, ова метода може да буде неуспешна, пошто
се на неком нивоу уситњености успоставља равнотежа између
уситњавања млевењем и укрупњавања због агломерисања, при
чему даље уситњавање постаје неефикасно. Метода је успешнија
што је материјал кртији и теже топљив, као што су силицијум,
карбиди прелазних метала или силицијум-диоксид, а скоро
је неупотребљива код лако топивих метала. Овом методом се
добијају наноматеријали типа 0Д.

Слика 4. Схема добијања наночестица спреј-пиролизом

Синтеза наночестица кондензацијом атома или молекула из
гасовитог стања или раствора има низ подваријанти. Синтезе из
гасног стања подразумавају довођење чврстог материјала у стање
паре, помоћу високе температуре (електричним загревањем,
уношењем у електрични лук, плазму или ласерским озрачивањем)
у вакууму, и увођење у зону ниске температуре, где долази до
кондензовања паре у честице. Контрола димензија честица у
нанодомену остварује се подешавањем парцијалног притиска
паре и брзином увођења у зону ниске температуре. Ако се
кондензација изводи без подлоге, добијају се прахови изолованих
наночестица. Ако се на правцу дифузије паре постави подлога, на
њој се може кондензовати прах наночестица (0Д), или филм (2Д).
У случају да се формира филм, дебљина се може контролисати
дужином процеса напаравања. Примери за материјале добијене
из фазе паре су већ поменути фулерени и моно или вишеслојне
карбонске наноцеви,17 али и разни прозрачни метални филмови
на стаклу или пластици добијени вакуумским напаравањем.
У неким случајевима при синтези наночестица кондензацијом
паре, подлога има темплатно дејство, па диригује форму
наночестица. Тако, термичким разлагањем метана на зеолиту са
уграђеним Fe2O3, депоновани угљеник на честицама Fe2O3 гради
карбонске наноцеви чији су зидови дебели око 2 нм, пречник им
17

Види фусноту број 10, 12 и 13.

70

је око 20 нм, а дужина неколико микрометара.18
Синтеза из раствора може да се изводи на више начина. Спрејпиролиза је метода којом се раствор неке термолабилне соли
утразвучним распршивањем преводи у микроскопске капљице,
које се струјом ваздуха воде у пећ. Проласком кроз зону високе
температуре вода одпарава, а са кисеоником из ваздуха материјал
прелази у оксид. Количина материјала у једној честици, па
према томе и њене димензије, зависи од концентрације раствора
и полазне величине капљица произведених у распршивачу.
Честице добијене спреј-пиролизом су обично сферног облика и
униформних радијуса.19
Алтернативно, синтеза из раствора може се остварити мешањем
раствора компоненти које граде нерастворан продукт. Тако,
додавањем полихидроксилних алкохола воденом раствору
племенитих метала уз благо загревање (полиолна метода), могу
се добити колоидни раствори племенитих (Pt, Pd, Au) или не
сувише електронегативних метала (бакра, сребра, никла), из
којих се наночестице метала могу издвојити центрифугирањем,
адсорпцијом на суспендованим наночестицама угљеника, или
копреципитацијом са наночестицама угљеника упаравањем
растварача.20 Ова метода се у последње време често користи за
наношење наночестица платине на наночестице угљеника ради
добијања композитних електрокатализатора за горивне ћелије.21
Алкохол у овој синтези дејствује као благо редукционо средство.
Боја раствора зависи од природе метала и величине честица. Тако
боја нанодисперзије златa прелази из окер-жуте, преко црвене,
у љубичасту при расту честица од 1 nm преко 20 до 100 nm, па
се контрола раста може остварити праћењем промене боје.
Коришћењем јачег редукционог средства уместо алкохола, могу
се добити нанодисперзије електронегативнијих метала не сувише
оксофилних прелазних скупина као што су метали групе гвожђа.
Тако се, додатком раствора натријум-борохидрида – NaBH4 (0.2
М), у раствор FeCl3•6H2 (0,05 M) (запремински однос ~ 1 : 1),
18

Sug Hyung Lee et al., “The growth of carbon nanotubes at the channel ends of
the SAPO4-5 zeolite structures“, Diamond & Related Materials, 14 (2005): 1876–
1881.
19

Dragana Jugović et al.,“Structural and magnetic characterization of
LiMn1.825Cr0.175O4 spinel obtained by ultrasonic spray pyrolysis”, Materials
Research Bulletin, 42 (2007): 515–522.
20

Subbanna Ayyappan et al., “Nanoparticles of nickel and silver produced by the
polyol reduction of the metal salts intercalated in montmorillonite“, Solid State
Ionics, 84 (1966): 271–281.
21

Nemanja Gavrilov et al., “Carbonized polyaniline nanotubes/nanosheetssupported Pt nanoparticles: Synthesis, characterization and electrocatalysis“,
Materials Letters, 65 (2011): 962–965.

71

феријон редукује до нанодиспергованог елементарног гвожђа по
реакцији22:
4Fe3+ + 3BH4+ + 9H2O

4Fe0 + 3H2BO3 + 12H+ + 6H2

Ако се дејству борохидрида изложи раствор смесе соли, на
пример гвожђа и кобалта, или никла и волфрама, могу се
добити нанодисперговане легуре тих метала. Овом методом се
лако добијају честице величине 50–70 nm. Њихово одвајање од
растварача може да представља проблем. Честице се могу одвојити
центрифугирањем, вишеструким испирањем у центрифуги и
упаравањем растварача, и то боље у вакууму него на повишеној
температури, јер загревање може довести до брзог спонтаног
агломерисања – раста честица кад су у блиском контакту.

Слика 5. СЕМ фотографија пресека површине алуминијума на којој су анодном
оксидацијом у 5 mol dm−3 малонској киселини на 100 V током 1 h на 20oC
формиране наноцеви Al2O326

Синтеза путем претварања раствора у гел и сагоревање гела је
погодна за брзо добијање великих количина нанодиспергованих
прахова.23 Састоји се у томе да се раствору неке соли прелазног
метала, или смеси соли, додаје органско комплексирајуће
средство, обично лимунска киселина, па се раствор упарава,
при чему пролази кроз стање вискозног раствора. Висока
вискозност спречава кристализацију, па се по одпаравању
растварача добија сув гел у коме су молекули соли хомогено
дистрибуирани. Загревањем до сагоревања органских састојака
22

Wei-Xian Zhang, Cao Jiasheng and Еlliot Daniel, “Iron nanoparticles for site
remediation“, in Nanotechnology and the Еnvironment: Applications and Implications,
ed. Barbara Karn, Tina Masciangioli, Wei-xian Zhang, Vicki Colvin, Paul Alivisatos
(Washington: Oxford University Press, 2005), 248–261.
23

Slavko Mentus, “Gel Combustion synthesis“, in Combustion Synthesis, ed.
Maximilian Lackner (: Bentham Science, Bentham E-Books, eISBN: 978-1-60805155-7, 2010), 55–71.

72

добија се нанодиспергован оксидни прах, чији се радијус може
контролисано повећавати загревањем на прогресивно растуће
температуре. Ако у агломератима нанодисперговане честице
(1Д) задрже индивидуалну форму, може се добити материјал
типа 3Д.24
Методе електрохемијског депоновања и обраде површина
у воденим електролитичким растворима су такође погодне
за синтезе нанодиспергованих 0Д, 1Д, 2Д и 3Д материјала.
Катодном депозицијом метала из раствора њихових соли, уз
погодну густину струје, температуру и концентрацију раствора,
могу се добијати прашкасти метални депозити и њихове легуре
контролисаних димензија (0Д), као и њихови агломерати (3Д).
Анодном оксидацијом алуминијума и титана у растворима
погодног састава, уз подешену густину струје титана, могу се
добити нанометарски танки оксидни филмови25 (тип 2Д), као и
наноцеви Al2O326 (слика 5) и наноцеви TiO227 (1D).

3. Веза реалне површине, односа броја површинских и
запреминских атома и димензија честица
Највећи број примена наноматеријала заснива се на врло
великој површини по јединици запремине, односно масе и,
последично, релативно великом броју површинских према
броју запреминских атома. Како до тога долази? Посматрајмо
коцку неког материјала са дужином основе а = 0,01 m (1 cm).
Њена површина је 6 (0,01)2 = 6 x 10-4 m2 (= 6 cm2). Ако се коцка
пресече по пола дуж сваке основе (да се добије да је а = 0,005
m), од исте количине материјала се добија 8 мањих коцки са 3
x 2 = 6 x 10-4 m2 нове површине. Ако се пресецање настави по
3

1
истом принципу, добија се n =   мањих коцки, свака
a
површине s = 6а2, тако да је укупна површина
24

Ibid.

25

Slavko Mentus, “Oxygen reduction on anodically formed TiO2“, Еlectrochimica
Acta, 50 (2004): 27–32.
26

Ono Sachiko, Saito Makiko and Asoh Hidetaka, “Self-ordering of anodic porous
alumina formed in organic acid electrolytes“, Еlectrochimica Acta, 51 (2005): 827–
833.
27

Andrès G. Muñoz, “Semiconducting properties of self-organized TiO2
nanotubes“, Еlectrochimica Acta, 52 (2007): 4167–4176.

73

S = ns =

6
x 10-4 m2.
a

Када дужина коцкица постане 10-4 m (десети део милиметра,
или 10.000 nm), укупна површина са полазних 6 cm2 постаје
6 m2. Користећи изведену формулу за зависност површине
коцке од дужине основе, може се лако направити график ове
зависности, који је дат на слици 6. Већ смањењем до 10 nm
површина превазилази 100 m2, а са приближавањем 1 nm,
прераста на неколико хиљада квадратних метара. Ако желимо
да ординату овог дијаграма прерачунамо на површину по
јединици масе у функцији димензија честица, потребно је
јединице ординате поделити густином материјала. Ако је, што је
често случај код метала или оксида, густина материјала 10 g cm3
, ордината дијаграма (у јединицама m2 g-1) на слици 6 креће се
у десет пута мањим границама, тј. 0–600.

Слика 6. Илустрација последице уситњавања коцке на раст површине и графички
приказ зависности укупне реалне површине (ордината, m2), која се добија из
1cm3 материјала ситњењем до коцкица чија је дужина ивице (у нанометрима)
дата на апсциси дијаграма

Слика 7. Изглед металних кластера
формираних прогресивним
повећавањем броја атомских слојева
око централног атома. Друга десна
колона показује како проценат
површинских атома расте са
смањењем укупног броја атома који
чине кластер.28

74

Нормално је да са растом површине све више атома или
молекула од којих се материјал састоји улази у састав површине.
Следећа упрошћена рачуница то илуструје. Просечан материјал
има ~ 1023 атома по 1 cm3 материјала, а ~ 1015 атома по 1 cm2
површине. Ако је материјал облика коцке са а = 1 cm, однос
броја атома у површини (С = 6а2) и броја атома у укупној
запремини је ~ 6 × 1015 / 1023 ~ 6 × 10-8. Дакле, тада је, отприлике,
тек сваки десетомилионити атом материјала површински атом.
Ако сад претпоставимо да је коцка нанометарских димензија,
на пример има дужину стране 1 nm (= 10-7 cm), коцка укупно
садржи ~ 1023 атома/cm3 × (10-7 cm)3 ~ 100 атома, док се од тога
на површини налази ~ 1015 атома/cm2 × 6 × (10-7 cm)2 = ~ 60.
Стога је однос броја атома на површини према броју атома у
запремини ~ 60/100 ~ 0,6. Тада је више него сваки други атом,
односно 60% од укупног броја атома, површински атом.
Раст процента површинских атома са смањењем честице
је илустрован на слици 7.28Приказани су, са атомима у виду
лоптица, метални кластери настали повећањем броја омотача
– слојева атома – око централног атома. У другој десној колони
бројева дат је проценат од укупног броја атома у кластеру
(нанокристал) који спадају у површинске атоме.

4. Температура топљења као функција димензија честица
Површински атоми, будући само делимично опкољени другим
атомима исте врсте, слабије су, генерално, везани за кластер у
односу на атоме у дубини кластера. Будући да је нижа енергија
потребна за њихово избацивање из равнотежних положаја, то
има за последицу њихову већу покретљивост. Другим речима,
површински атоми су склонији преласку у стање већег нереда,
односно у течно стање. Покретљивост се изражава величином
дифузионог коефицијента, који је за површинске атоме
вишеструко већи него за атоме у запремини материјала. Због
тога се, ако површински атоми чине знатан проценат атома,
то одражава на тачку топљења материјала. Слика 8 илуструје
како се тачка топљења фино диспергованог злата смањује са
смањењем радијуса честица.

28

Kenneth J. Klabunde, ed., Nanoscale Materials in Chemistry (New York: WileyInterscience, 2001), 24.

75

Слика 8. Зависност тачке топљења нанодиспергованог злата од радијуса честица.
За честице радијуса 2 nm, тачка топљења (500 оC) приближно је двоструко мања
од нормалне тачке топљења злата (1064 oC).28

Захваљујући бржој дифузији површинских атома као
и њиховом великом уделу код ситних честица, синтеза
наноматеријала је корисна када је циљ добијање компактних
ватросталних материјала синтеровањем. Синтеровање је
слепљивање честица материјала под утицајем температуре, а у
неким случајевима уз парцијално топљење на месту контакта и
грађење мостова течне фазе. Да би било ефикасно, температуру
треба подићи близу тачке топљења, што је тешко остварљиво
ако се ради о тешко топљивим материјалима као што су MgO,
Al2O3, ZrO2, CeO2. Међутим, смањењем димензија честица,
синтеровање се при сталним осталим условима може обавити
ефикасно на утолико нижим температурама уколико су честице
мање, а тако и обезбедити уштеда енергије. Као илустрација,
Јианг (Jiang ) и др.29 су показали да честице ZrO2, пречника 40
nm и 90 nm, пресоване у таблете, при двочасовном синтеровању
на 1350 оC добијају густину 6,01 и 5,71 g cm-3, док је прах са
честицама већег пречника (90 nm) морао да се греје на 1450 оC
да би достигао густину од 6,01 g cm-3.

29

Li Jiang et al., “Еffects of sintering temperature and particle size on the
translucency of ziconium dioxide dental ceramic“, Journal of Materials Science:
Materials in Medicine, 22 (2011): 2429–2435.

76

5. Адсорпција на наноматеријалима у сврхе еколошке
заштите
Велика специфична површина наночестица даје им особину
везивања адсорпцијом велике количине молекула других
супстанци. Та особина је деценијама била коришћена у
индустрији средстава за прање. Средства за прање граде
растварањем у води колоидне растворе, претежно силицијумоксида. Честице силицијум-диоксида, било при ручном или
машинском прању, на својој површини адсорбују органскe
молекулe које чине прљавштину. На истом принципу се заснива
употреба детерџената за пречишћавање морских површина од
изливене нафте.
У сврхе детоксикације загађених подземних вода (од токсичних
угљоводоника, арсена или тешких метала) препоручено је
коришћење нанодиспергованог Fe2O3 (10–100 nm), који иначе
сам по себи није штетан по животну средину, упумпавањем
водене суспензије Fe2O3 у ток подземне воде.30
Хасим (Hashim) и др.31 објавили су да су направили сунђерасти
материјал од карбонских наноцеви, са малим примесама бора.
Захваљујући примесама бора, угљеничне цевчице добијају
изломљен облик и могу се умрежавати у еластичне сунђерасте
структуре које су способне да очувају полазну форму и после
10.000 компресија. Захваљујући малој густини, овај материјал
плива на површини воде, пошто је изразито хидрофобан – не
адсорбује воду, али јако привлачи органске молекуле, и може да
веже до 100 пута већу масу нафте од своје властите масе. Може
се скупљати са површине воде магнетом, ослобађати везаних
органских примеса и тако користити више пута.
Нанодиспергован титан-диоксид, TiO2, широко је коришћен
као катализатор код фотохемијског пречишћавања отпадних
вода од органских загађивача. Он је по природи полупроводник
широке забрањене зоне (3,2 еV), нерастворан је и нетоксичан.
Апсорпцијом краткоталасне области сунчевог зрачења долази
до премештања електрона наночестице из валентне зоне у
проводну зону и његовог удаљавања у дубину честице, при чему
површина честице постаје оксидационо средство. У литератури
је описан већи број примера о употреби наночестичног TiO2
као катализатора код фотохемијског третирања отпадних
30

Paul G. Tratnyek and Richard L. Johnson, “Nanotechnologies for environmental
cleanup“, NanoToday, 1, 2 (2006): 44–48.
31

Daniel P. Hashim et al., “Covalently bonded three-dimensional carbon nanotube
solids via boron induced nanojunctions“, Scientific Reports, 2 (2012): Article No 363.

77

вода када он отклања штетне органске молекуле механизмом
фотохемијски потпомогнуте оксидације. Нар (Narr) и др.32
описали су обезбојавање раствора реактивне боје Brilliant X-3B и
катехола (тешко разградљиве органске супстанце). Деградација је
испитивана озонизацијом раствора уз осветљавање UV светлошћу,
и то а) без TiO2 и б) у присуству наночестица TiO2 као катализатора,
на алуминијумској подлози. Брзина деградације се дуплирала
у присуству наночестица TiO2. Делимичним прекривањем TiO2
другим оксидима може се продужити време живота електрона
у дубини честице и повећати време, па, према томе, и степен
искоришћења оксидационог дејства TiO2 на присутне органске
молекуле.

6. Наноматеријали у медицини
Последњих година експоненцијално расте број радова о
потенцијалној примени наноматеријала у медицини. Наночестице
су генерално мање од црвених крвних зрнаца (чији је пречник
око 7 микрона = 7000 nm), што значи да се могу кроз крвне
судове доставити у било који део тела. Осим тога, димензије
им дозвољавају и продор кроз ћелијске опне у међућелијски
простор. Захваљујући великој адсорпционој моћи, на површини
наночестица могу се адсорбовати такви молекули који су склони
да се селективно везују за болесно ткиво, па, ако се уз то на
наночестице вежу и молекуле лекова или молекуле супстанци за
НМР сенчење, може се постићи концентрација лека на оболелом
месту или омогућити боља визуелизација болесног ткива при НМР
осликавању. То се нарочито односи на детекцију и третирање
канцерозних ткива.33
Полазне идеје за употребу наночестица за доставу лекова или
средстава за осликавање заснивале су се на формирању деривата
фулерена, пошто су се раскидањем двоструких веза између
суседних угљеничних атома могла лако формирати места за
хемијско везивање физиолошки или спектрохемијски активних
молекула.34 Конкурентска идеја је коришћење наночестица
од магнетних материјала као носача лекова, при чему није
32

Narr Jaspret, Viraraghavan Thiruvenkatachari and Jin Yee-Chung, “Applications
of nanotechnology in water/wastewater treatment: a review”, Fresenius
Еnvironmental Bulletin, 16 (2007): 320–329.
33

Nie Shuming et al., “Nanotechnology Applications in Cancer”, Annual Review of
Biomedical Еngineering, 9 (2007): 257–288.
34

Nazario Martin, “The Revival of Fullerenes?“, Electrochemical Society Interface, 22
(2013): 51–60.

78

неопходно да лек има особину преференцијалног хемијског
концентровања у болесном ткиву. Наиме, ако се раствор који
садржи такве наночестице убризга у крвни суд, оне се могу
спољним вучењем магнета допремити и концентровати тамо где
је медицински утврђено да је од користи. На тај начин се може
смањити унос лека, који често негативно делује на здраво ткиво.
Осим концентрисане доставе лека, овај метод се може користити
за појачање контраста код откривања болесног ткива осликавањем
магнетном резонансом (МРИ). До сада је највећи интерес
показан за употребу модификација оксида гвожђа, магнетита
(Fe3O4) и магхемита (γ-Fe2O3), због хемијске стабилности,
биолошке компатибилности и релативно једноставне синтезе у
виду наночестицa.35
7. Наноматеријали у електрохемијској конверзији енергије
Нанодисперговани материјали су данас од великог интереса
у савременим литијум-јонским батеријама, које су постале
најзаступљенији извор енергије у преносним електронским
уређајима. Оне се састоје од катодног и анодног материјала
слојевите кристалографске структуре, са својством да се у
њих могу реверзибилно уграђивати и екстраховати литијумови
јони. Уградња литијумових јона захтева истовремено увођење
електрона, ради електричне неутрализације позитивног катјонског
наелектрисања. Једна електрода садржи спрашен графит, нанесен
на металну подлогу, између чијих графенских равни су уграђени
атоми литијума, хемијског састава LiC6. Литијумови јони могу да
излазе из материјала у електролит, уз истовремено отпуштање
електрона, посредством металне фазе:
LiC6 = 6C + Li+ + eТо се одиграва на потенцијалу блиском потенцијалу металног
литијума. На другој електроди, оксид слојевите структуре, на
пример Li1-xCoO2 са малим садржајем литијума (x ~ 0), прима
литијумове јоне из електролита и истовремено и електроне кроз
металну фазу: Li1-xCoO2 + xLi+ + xe- = LiCoO2, што се одиграва на
потенцијалу око 4 V у односу на потенцијал металног литијума.
Стога је напон ове батерије око 4 V. Процес премештања јона кроз
електролитички раствор прати истовремени пренос електрона
између електродних материјала кроз метални проводник. Када се
35

Paulа Gould, “Nanomagnetism shows in vivo potential”, Nano Today, 1 (2006):
35–39.

79

током рада батерије литијумови јони скоро комплетно преселе из
графита у оксид, може се, помоћу спољног извора струје (пуњача
батерије), процес обрнути до повратка литијумових јона у графит.
Рад батерије се дакле заснива на дифузији јона литијума кроз
чврсту фазу, графит или кобалт-диоксид. То је врло спор процес,
пошто је дифузиони коефицијент јона у чврстој фази најмање 5
редова величине мањи од истог у течној фази.
Стога је комерцијалан успех ових батерија заснован првенствено
на употреби наноматеријала. Наиме, употребом наночестица се
драстично скраћује пут јона кроз чврсту фазу, па се, упркос врло
малом дифузионом коефицијенту јона, батерија може испразнити
и напунити, са практичног становишта, сасвим прихватљивом
брзином.36

Слика 9. Схема пуњиве литијум-јонске батерије. Прекидач је затворен у положају
који одговара пуњењу батерије, а коме одговара стрелицама приказан смер
кретања јона литијума.36

Друга велика област конверзије енергије у којој каталитички
активни наноматеријали играју кључну улогу су горивне ћелије.
Електрокаталитички процеси означавају процесе у којима брзина
преноса електрона који изазивају хемијске промене зависи од
природе електродног материјала.37 Најпростија по функционисању
36

Slavko Mentus, „Savremena ispitivanja litijumskih baterija“, Glasnik hemičara,
tehnologa i ekologa Republike Srpske, 6 (2013): 1–9; MilicaVujković et al., “Gelcombustion synthesis of LiFePO4/C composite with improved capacity retention in
aerated aqueous electrolyte solution“, Еlectrochimica Acta , 92 (2013): 248–256.
37

Vojislav R. Stamenkovic et al., “Nanosegregated Cathode Catalysts with UltraLow Platinum Loading“, Science, 315 (2007): 493; Millàn W. Martínez, Tanit
Toledano Thompson and Mascha A. Smit, “Characterization and Еlectrocatalytic
Activity of Carbon-supported Polypyrrole-Cobalt-Platinum Compounds“,
International Journal of Еlectrochemical Science, 5 (2010): 931–943; Alexei L. N.

80

је водонично-кисеонична ћелија са воденим електролитичким
раствором. Састоји се од два слоја фино дисперговане платине,
на металним носачима, уроњене у заједнички електролитички
раствор, и једна се облива водоником а друга кисеоником. На
водоником обливаној електроди водоник прелази у H+ јоне,
остављајући електроне металној фази, а на другој се вишком
електрона кисеоник редукује до OH- јона или воде. Процеси на
електродама су релативно спори, посебно редукција кисеоника, и
од екстремне је важности да се површина платине на којој се ови
процеси размене електрона одигравају направи што већом.38 То
се постиже њеном дисперзијом до нанодимензија.
У данашњим верзијама катализатора, платина је диспергована
до наночестица с дијаметром од неколико нанометара. Да би се
спречила агломерација, која би се при том нивоу дисперзности у
радном режиму одигравала врло брзо, честице платине се наносе
на носач од нанодиспергованог угљеника, димензија честица 30–
50 nm.39
Од литијум-јонских батерија, као и од горивних ћелија
очекује се да служе за погон електричних аутомобила, као
аутомобила будућности, а савремени ниво снаге ових извора
електричне енергије достигнут је управо захваљујући употреби
наноматеријала.

Литература
1.Ayyappan, Subbanna, Gonur Nagarajarao Subbanna, Gopalan
R Srinivasa and Chintamani Nagesa Ramachandra Rao.
“Nanoparticles of nickel and silver produced by the polyol
reduction of the metal salts intercalated in montmorillonite“.
Solid State Ionics, 84 (1966): 271–281.

Pinheiro et al., “Electrocatalysis on noble metal and noble metal alloys dispersed
over high surface area carbon“ , Journal of New Materials for Electrochemical Systems,
6 (2003) 1–8; Kwong-Yu Chan et al., “Supported mixed metal nanoparticles as
electrocatalysts in low temperature fuel cells”, Journal of Materilas Chemistry, 14
(2004): 505.
38

Nemanja Gavrilov et al., “Nanodispersed platinum on chemically treated
nanostructured carbonized polyaniline as a new PЕMFC catalysts“, International
Journal of Еlectrochemical Science, 7, 8 (2012): 6666–6676.
39

Види фусноту број 20.

81

2.Bošković, Goran. Heterogena kataliza u teoriji i praksi. Novi Sad:
Univerzitet u Novom Sadu, Tehnološki fakultet, 2007.
3.Binnig, Gerd and Rohrer Heinrich. “Scanning tunneling
microscopy”. IBM Journal of Research and Development, 30
(1986): 4.
4.Chan, Kwong-Yu, Jie Ding, Jiawen Ren, Shaoan Cheng and
Kwok Ying Tsang. “Supported mixed metal nanoparticles
as electrocatalysts in low temperature fuel cells”. Journal of
Materilas Chemistry, 14 (2004): 505.
5.Drexler, Еric K. “An approach to the development of general
capabilities for molecular manipulation”. Proceedings of the
National Academy Sciences of the United States of America, 78, 9
(1981): 5275–5278.
6.Drexler, Еric K. “Molecular Machinery and Manufacturing with
Applications to Computation“. Doktorska teza, Massachusetts
Institute of Technology, 1991.
http://e-drexler.com/d/09/00/Drexler_MIT_dissertation.pdf
7.Feynman Richard P. “There’s Plenty of Room at the Bottom“.
Caltech Еngineering and Science Journal, 23:5 (1960): 22–36.
http://calteches.library.caltech.edu/47/2/1960Bottom.pdf
8.Gavrilov, Nemanja M., Igor A. Pašti, Gordana Ćirić-Marjanović,
Vladimir M. Nikolić, Milica P. Marčeta Kaninski, Šćepan S.
Miljanic, Slavko V. Mentus. “Nanodispersed platinum on
chemically treated nanostructured carbonized polyaniline as a
new PЕMFC catalysts“. International Journal of Еlectrochemical
Science, 7, 8 (2012): 6666–6676.
9.Gavrilov, Nemanja, Marina Dašić-Tomić, Igor Pašti, Gordana
Ćirić-Marjanović and Slavko Mentus. „Carbonized
polyaniline nanotubes/nanosheets-supported Pt nanoparticles:
Synthesis, characterization and electrocatalysis“. Materials
Letters, 65 (2011): 962–965.
10.Guo, Ting, Pavel Nikolaev, Andreas Thess, Daniel Colbert
and Richard E. Smalley. “Catalytic growth of single-walled
nanotubes by laser vaporization”. Chemical physics letter, 243
(1995): 49–54.

82

11.Grbović-Novaković, Jasna, Tanja Brdarić, Nikola Novaković,
Ljiljana Matović, Amelia Montone and Slavko Mentus.
„Еxperimental and Theoretical Investigation of Hydrogen
Storage in Magnesium Based
Composites“. Materials
Science Forum, 555 (2007): 343.
12.Gould, Paula. “Nanomagnetism shows in vivo potential”.
Nanotoday, 1 (2006): 35–39.
13.Hashim, Daniel P., Narayanan T. Narayanan, Jose M. RomoHerrera, David A. Cullen, Myung Gwan Hahm, Peter Lezzi,
Joseph R. Sutlle, Doug Kelkoff, Emilio Muñoz-Sandoval,
Sabyasachi Ganguli, Ajit K. Roy, David J. Smith, Robert Vajtai,
Babby G. Sumpter, Vincent Meunier, Humberto Terrones,
Mauricio Terrones and Pulickel M. Ajayan. “Covalently bonded
three-dimensional carbon nanotube solids via boron induced
nanojunctions“. Scientific Reports, 2 (2012): Article No 363.
14.Iijima, Sumio. “Helical microtubules of graphitic carbon”.
Nature, 354, 6348 (1991): 56–58.
15.Jaspreet, Narr, Viraraghavan Thiruvenkatachari and Jin YeeChung. “Applications of nanotechnology in water/wastewater
treatment: a review”. Fresenius Еnvironmental Bulletin, 16
(2007): 320–329.
16.Jugović, Dragana, Nikola Cvjetićanin, Vladan Kusigerski,
Miodrag Mitrić, Momčilo Miljković, Darko Makovec and
Dragan Uskoković. “Structural and magnetic characterization
of LiMn1.825Cr0.175O4 spinel obtained by ultrasonic spray
pyrolysis”. Materials Research Bulletin, 42 (2007): 515–522.
17.Jiang, Li, Yunmao Liao, Qianbing Wan and Wei Li. “Еffects of
sintering temperature and particle size on the translucency of
yiconium dioxide dental ceramic“. Journal of Materials Science:
Materials in Medicine, 22 (2011): 2429–2435.
18.Kroto, Harold W., Richard Е. Smalley, Robert F. Curl and John
Richard Heath. “C60: Buckminsterfullerene“. Nature, 318, 6042
(1985): 162–163.
19.Klabunde, Kenneth J., ed. Nanoscale Materials in Chemistry. New
York: Wiley-Interscience, 2001.
20.Martínez, Millàn W.,Tanit Toledano Thompson and Mascha

83

A. Smit. “Characterization and Еlectrocatalytic Activity of
Carbon-supported Polypyrrole-Cobalt-Platinum Compounds“.
International Journal of Еlectrochemical Science, 5 (2010): 931–943.
21.Martin, Nazario. “The Revival of Fullerenes?“ Electrochemical
Society Interface, 22 (2013): 51–60.
22.Mentus, Slavko. „Savremena ispitivanja litijumskih baterija“.
Glasnik hemičara, tehnologa i ekologa Republike Srpske, 6 (2013):
1–9.
23.Mentus, Slavko. “Oxygen reduction on anodically formed TiO2“.
Еlectrochimica Acta, 50 (2004): 27–32.
24.Mentus, Slavko. Еlektrohemija. Beograd: Univerzitet u Beogradu,
Fakultet za fizičku hemiju, 2008, 176.
25. Mentus, Slavko. “Gel Combustion synthesis“. In Combustion
Synthesis, edited by Maximilian Lackner, 55–71. Bentham
Science, 2010. (Bentham, E-Books, eISBN: 978-1-60805-1557).
26.Muñoz, Andrès G. “Semiconducting properties of self-organized
TiO2 nanotubes“. Еlectrochimica Acta, 52 (2007): 4167–4176.
27.Okamoto Atsuto and Hisanori Shinohara. “Control of diameter
distribution of single’walled carbon nanotubes using zeolite
– CCVD method at atmospheric pressure“. Carbon, 43 (2005):
431–436.
28.Pinheiro Alexei L. N., Almir Oliviera-Neto, Elki C. De Souza,
Joelma Perez, Valdecir A. Paganin, Edison A.Ticianeli and
Ernesto R. Gonzalez. “Electrocatalysis on noble metal and
noble metal alloys dispersed over high surface area carbon“.
Journal of New Materials for Electrochemical Systems, 6 (2003): 1–8
29.Sachiko, Ono, Saito Makiko and Asoh Hidetaka. “Self-ordering
of anodic porous alumina formed in organic acid electrolytes“.
Еlectrochimica Acta, 51 (2005): 827–833.
30.Shuming, Nie, Yun Xing, Gloria J. Kim, and Jonathan W. Simons.
“Nanotechnology Applications in Cancer”. Annual Review of
Biomedical Еngineering, 9 (2007): 257–288.

84

31.Stamenkovic, Vojislav R., Ben  Fowler, Bongjin Simon  Mun,
Guofeng Wang, Philip N. Ross, Christopher A.Lucas and Nenad
M.  Markovic. “Nanosegregated Cathode Catalysts with UltraLow Platinum Loading“. Science, 315 (2007): 493.
32.Stern, Alexander S. and Richard W. Baker. “Membrane Pioneers:
Thomas Graham”. Membrane Quarterly, 25 (2010): 17–19.
33.Tratnyek, Paul G. and Richard L. Johnson. “Nanotechnologies
for environmental cleanup“. NanoToday, 1, 2 (2006): 44–48.
34.Vujković, Milica, Ivana Stojković, Miodrag Mitrić, Slavko Mentus
and Nikola Cvjetićanin. „Hydrothermal synthesis of Li4Ti5O12/C
nanostructured composite: morphology and electrochemical
performance“. Materials Research Bulletin, 48 (2013): 218–223.
35.Vujković, Milica, Ivana Stojković, Nikola Cvjetićanin and Slavko
Mentus. “Gel-combustion synthesis of LiFePO4/C composite
with improved capacity retention in aerated aqueous electrolyte
solution“. Еlectrochimica Acta, 92 (2013): 248–256.
36.Workman, Jerry and Art W. Springsteen, ed. Applied Spectroscopy:
A Compact Reference for Practitioners. Boston: Academic Press,
1998.
37.Wei-Xian Zhang, Cao Jiasheng and Еlliot Daniel. “Iron
nanoparticles for site remediation“. In Nanotechnology and the
Еnvironment: Applications and Implications, edited by Barbara
Karn, Tina Masciangioli, Wei-xian Zhang, Vicki Colvin and Paul
Alivisatos, 248–261. Washington: Oxford University Press,
2005.

85

Slavko V. Mentus
The University in Belgrade, Faculty for Physical Chemistry and
Serbian Academy of Sciences and Arts, Belgrade
NANOMATERIALS: STATE IN WHICH PHYSICOCHEMICAL
PROPERTIES OF MATERIALS DEPEND ON PARTICLE
DIMENSIONS

The terms: nanoparticles, nanomaterials and nanoengineering,
came into literature in the early 1990’s. Their appearance was
connected to the names of Nobel Prize winner, physicist Feynman,
and its follower Drexler. Initially, these terms were related primarily
to the synthesis and manipulations with ball-like carbon molecules
– fullerenes, and carbon tubes of nanometric radii. However, the
researchers working with finely dispersed matter, primarily through
colloid chemistry and heterogeneous catalysis, recognized that
their research area fitted easily with the terms nanomaterials and
nanosciences. Some discrepancies related to particle dimensions
emphasized in the literature by the term nanoparticles, was resolved
in 2011by authorized European Commission, which accepted
the convention that nanomaterials are generally either natural
or artificial, atomic or molecular aggregates, with at least one
dimension within the limits 1-100 nm, assuming that within these
limits one may observe the transition from the atomic/molecular
properties to the properties of macroscopic matter.
A rapid development of different types of modern electron
microscopes from 1980’s, which made possible the direct observation
of single atoms and their arrays within the nanoparticles, enabled a
fast development of various areas of nanosciences.
The nanomaterials may be synthesized in different ways. The widest
group of synthesis methods starts from the sampling of atoms
or molecules, from either gas or liquid phase, into nanoparticle
aggregates, under a careful control of particle growth. Another
way is the dispersing of the coarse particles by special mills to
nanodimesnions. In the synthesis, long experience of chemists
and physicochemists working traditionally in catalysis and colloid
chemistry was very useful.
The application of nanoparticles is based on the dependence of its

86

many physicochemical characteristics on the particle dimensions.
Their very developed specific surface area enables high adsorption
characteristics, which is useful in detergents and in both soil and
marine surface remediation. Thanks to a high percentage of very
mobile surface atoms relative to the total number of atoms, the
sintering of nanoparticles is feasible at relatively low temperatures,
which simplifies the production of compact refractory materials
from nanodispersed powders.
Thanks to their easy transport in living tissues, the use of
nanoparticles for targeted delivery of drugs to ill organs is an
important research area in modern medicine. An alternative way of
the application in medicine is to shadow the ill tissues by suitable
nanoparticles to make them more visible in imaging by NMR
spectroscopy.
In Li-ion batteries, small particle radius was very useful in shortening
the time of lithium insertion and deinsertion, enabling a desirable
level of battery power to become applicable in electromobiles.
The possibility to obtain high surface area of platinum by its
nanodispersion, enabled its high electrocatalytic effectiveness in
fuel cells aimed also to run modern electric cars. The application of
nanoparticulate matter is not limited to the cited examples, which
are used only to illustrate the significance of nanosciences and
nanotechnologies in modern life.
Key words: nanomaterials, fullerenes, carbon nanotubes, colloid
chemistry, heterogeneous catalysis, synthesis

Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

87

88

прегледни научни рад

UDK: 542(497.11)”18”

Снежана Д. Бојовић1
Универзитет у Београду, Хемијски факултет, Београд

ПРВЕ ХЕМИЈСКЕ ЛАБОРАТОРИЈЕ У СРБИЈИ2

Апстракт
Прве две хемијске лабораторије у Србији, Државна хемијска
лабораторија и Лабораторија Лицеја (Велике школе и
Универзитета), основане су средином 19. века у Београду. У
раду је приказано оснивање тих лабораторија и њихов рад.
Први апотекар, Павле Илић и први хемичар, Михаило Рашковић
вршили су у лабораторијама једноставне квалитативне анализе.
Од седамдесетих година 19. века у обе лабораторије почињу да
долазе млади образовани хемичари, који уводе нове методе рада
и нову опрему. У Државној хемијској лабораторији, Марко Леко
усавршава старе или уводи нове аналитичке методе, од којих су
неке ушле у немачку стручну литературу. У Лабораторији Велике
школе, Сима Лозанић се бави свим областима хемије и објављује
радове у најпознатијим светским часописима. Крајем века, у
Србији је радило тридесетак хемичара који су учили хемију у
једној од ове две лабораторије.
Кључне речи: Државна хемијска лабораторија, Лабораторија
Лицеја, Лабораторија Велике школе, аналитичка хемија, хемијске
анализе, санитетско-хемијске анализе, хигијенске анализе,
анализе минералних вода, анализе руда, анализе новца
1

sbojovic@chem.bg.ac.rs

2

Предавање одржано 7. 11. 2013. године у Галерији науке и технике, поводом
изложбе о првој хемијској лабораторији у Србији.

89

1. ОСНИВАЊЕ ПРВИХ ЛАБОРАТОРИЈА
1.1. Државна хемијска лабораторија
Државна хемијска лабораторија је проистекла из Државне
апотеке. Прва државна апотека отворена је 1836. године као
„дворска и војна апотека“, названа Правителствена или Државна
апотека. Њен задатак, поред руковођења апотекарском струком,
био је и бављење хемијом. У државној апотеци су вршене прве
хемијске анализе и она је од почетка имала функцију државне
лабораторије, а први државни апотекар био је истовремено
први државни хемичар. После више од две деценије, тачније
1859. године, при Министарству унутрашњих дела, односно
његовом Санитетском одељењу, установљена је Државна
хемијска лабораторија. За Државну хемијску лабораторију није
одмах основана посебна лабораторија, већ је државни хемичар
наставио да ради у лабораторији Војне апотеке или лабораторији
Лицеја и Велике школе. Тек 1882. године подигнута је велика,
модерна једноспратна зграда за Државну хемијску лабораторију.3

Слика 1. Државна хемијска лабораторија (други спрат је подигнут после Првог
светског рата)
3

О оснивању и почетку рада прве апотеке и прве лабораторије видети у:
Војислав Марјановић, Фармација у Србији у XIX веку (Београд: Ветпром, 1970);
Војислав Михаиловић, Из историје Санитета у обновљеној Србији од 1804–1860
(Београд: Научна књига, 1951); Андрија Мирковић, „Прва хемиска лабораторија
у Србији и њени оснивачи“, Хемиски преглед, 2–3 (1956): 66; Драган Ступар,
„Улога апотека у развоју примењене хемије у Србији у 19. веку“, Архив за
фармацију, 6 (1974): 325; Коста Николић, „Покушај да се изложи развиће
апотекарске струке у Србији за последњих сто година“, у Први конгрес српских
лекара и природњака 1904 (Београд: 1904).

90

Први државни апотекар био је Павле Илић (1807–1871). Он
је завршио фармацију у Пешти, а у Државној апотеци је почео
да ради одмах по њеном оснивању 1836. године. Апотекарски
послови су подразумевали обилазак апотека и анализу сировина
за лекове и медицинских препарата. Осим апотекарских послова,
државни апотекар је обављао и прве санитетско-хемијске анализе
на захтев судских и полицијских власти, анализе минералних
вода, као и разне друге анализе које је тражило Министарство
унутрашњих дела, односно Санитетско одељење у оквиру којег је
радила Апотека.4

Слика 2. Заклетва Павла Илића из 1861. године

4

Војислав Марјановић, „Живот и дело Mr Павла Илића, првог државног
апотекара, првог ревизора апотека, првог државног хемичара и првог државног
ретаксатора“, у Фармација у Србији у XIX веку (Београд: Ветпром, 1970), 409.

91

Тако је Државна апотека и пре оснивања Државне лабораторије
имала функцију хемијске лабораторије, а хемија је најпре почела
да се развија кроз фармацију, па су и први „хемичари“ били
апотекари.
После смрти Павла Илића 1871, годину дана је као државни
хемичар радио Алојз Хелих (1843–1902), Чех, који је у Прагу
завршио апотекарски курс и студије хемије.5
Од 1873. године је као државни хемичар радио Фердинанд
Шамс (1843–1918), који је 1865. године завршио фармацију
на Бечком универзитету, а затим наставио да студира хемију,
аналитичку и судску, и 1870. године у Бечу одбранио докторску
тезу из хемије. Поред ревизија апотека, Шамс је обављао судскохемијске анализе, медицинске анализе и техничко-хемијске
анализе.6

Слика 3. Подела рада у Државној хемијској лабораторији
5

Марјановић, Фармација у Србији, 121.

6

Војислав Марјановић, „Mr dr Фердинанд Шамс, државни хемичар, ревизор
апотека и ретаксатор“, у Фармација у Србији у XIX веку (Београд: Ветпром, 1970),
421.

92

Он је нову зграду Државне хемијске лабораторије, подигнуту
1882. године, организовао у два одељења – једно за хигијенске
анализе, а друго за судско-хемијске анализе (анализе дробова,
крвних мрља, мрља по делима силовања, анализе по делима
покушаја тровања и анализе отровних смеса).7
Године 1884. је за државног хемичара постављен Марко
Леко (1853–1932), један од најзначајнијих српских хемичара,
професор Велике школе (1899–1905) и оснивач Српског
хемијског друштва (1897). Леко је студирао хемију код Виктора
Мајера (Victor Meyer) у Цириху и краће време код Хофмана (A.
W. Hofmann) у Берлину. Код Мајера је урадио докторску тезу из
органске хемије, чији се резултати цитирају и данас у историјама
хемије. Када се вратио у Београд, почео је да ради у Државној
хемијској лабораторији и да се
искључиво бави аналитичком
хемијом.8

Слика 4. Марко Леко
7

АС (Архив Србије), Фонд МУД (Министарства унутрашњих дела) – С, 1891, III66.
8

Снежана Бојовић, „Марко Леко (1853–1932)“, у Живот и дело српских
научника 4 (Београд: САНУ, 1998), 33–65; Снежана Бојовић, „Рад Марка Лека
у примењеној хемији“, ПИНУС записи 1, ур. Владимир Б. Шолаја (Београд:
Заједница техничких факултета Универзитета у Београду, Музеј науке и
технике и Лола институт, 1995); Станко Михолић, „Марко Т. Леко“, Гласник
Хемиског друштва Краљевине Југославије, 3, 3 (1932): 128–140; Снежана Бојовић,
„Утемељивачи хемије у Србији: Михаило Рашковић, Сима Лозанић и Марко
Леко“, Гласник Хемијског друштва Београд, 48, 3 (1983): 79–105.

93

Крајем века, Леко је опремио Државну хемијску лабораторију по
угледу на тада осниване модерне хемијске институте у Немачкој.
То је била најуређенија лабораторија у Србији и у њој су извесно
време вежбали и ђаци Велике школе.
1.2. Лабораторија Лицеја и Велике школе
Институција у којој је стварно утемељена хемија у Србији била је
Лабораторија Лицеја (1853–1863) односно Лабораторија Велике
школе (1863–1905).
Лицеј, прва виша школа у обновљеној Србији, основан је 1838.
године. Године 1853, на Лицеју је установљено Природно-техничко
одељење где су предаване природне и техничке науке, између
осталих хемија и хемијска технологија. За првог професора
хемије и хемијске технологије постављен је Михаило Рашковић
(1827–1872). Рашковић је студирао природно-математичке науке
на Филозофском факултету у Пешти, хемијску технологију на
Политехничком институту у Прагу, а металургију на рударским
академијама у Шемницу и Пшибраму. После завршених студија
радио је извесно време као рударски инжењер у Ферденбергу,
Пшибраму и Фрајбергу.9

Слика 5. Михаило Рашковић

Рашковић је у јесен 1853. године на Лицеју почео да предаје
хемију и хемијску технологију. Први сачувани програми по
9

Снежана Бојовић, Хемија у Србији у XIX веку (Београд: Научна књига, 1989);
Снежана Бојовић, „Михаило Рашковић (1827–1872)“, у Живот и дело српских
научника 1 (Београд: САНУ, 1896), 65; Драгомир Виторовић, ур., Хемија и хемијска
индустрија у Србији, историјска грађа (Београд: Српско хемијско друштво, 1997).

94

којима је предавао били су они из 1861. године. Његовом руком
су написана четири програма из следећих области: неорганске
хемије, органске хемије, хемијске технологије и аналитичке
хемије. Програм из аналитичке хемије био је кратак, али је
садржавао хемијске анализе, оруђе, реагенсе на мокром путу,
раствараче и растварање, таблицу према којој се систематски
испитују елементи (реагенције које тела на разреде карактерима
деле), поступке за испитивање талога, база и киселина, метала,
затим реагенсе за анализе на сувом путу и анализу сложених
тела. Програм је заправо обухватао све оно што су његови ђаци
практично радили у лабораторији припремајући се за рад у
аналитичкој хемији.10

Слика 6. Програм из аналитичке хемије из 1861. године

Хемијска лабораторија Лицеја је формално основана самим
Законом из 1853. године.11 Она се налазила у приземљу Конака
кнегиње Љубице, у коме је био смештен Лицеј, а у подруму је
неколико просторија служило за смештај реагенаса, посуђа и
апарата.
Рашковић је почео да опрема Лабораторију одмах по доласку на
Лицеј, и у току следећих неколико година комплетно ју је снабдео
10

АС, Фонд МПс (Министарства просвете), 1861, X-1798; Хемија у Србији, 25,
147.
11

Устројеније књажеско-србског Лицеја, 19. 9. 1953.

95

намештајем, посуђем, апаратима и хемикалијама.12 Посебно је
опремио 12 ђачких радних места. Опрему је набављао у Бечу и
Пешти. Из сачуваних инвентарских књига може се реконструисати
изглед Лабораторије. Осим 10 ђачких столова и 12 столица, у
лабораторији су се налазили и велики сто за експериментисање,
два помоћна стола, два стола за мерење са седам врста вага,
један сто са дуваљком за дување стакла и неколико ормана с
посуђем. Пошто није било електричне струје, у Лабораторији
се налазио апарат за дестилацију воде, с уграђеном фуруном, а
било је и различитих хемијских пећи, разних лампи, пешчаних и
водених купатила, мехова с огњиштем и других апарата. Свако
ђачко место било је једнообразно опремљено (шпиритусна
лампа, дуваљка, држач за епрувете, пешчано купатило, левак,
Вулфова боца, термометар, бирета, пипета, плочице, шоља за
филтрирање, покретна пећ, мешалица, суд са славином за воду и
одговарајући левак). Лабораторија је била добро снабдевена, пре
свега за анализе на сувом и мокром путу.

Слика 7. Инвентарске књиге и рачуни Лабораторије

Осим за ђачке вежбе из аналитичке хемије, Лабораторија
је Рашковићу служила за анализирање руда, лажног новца,
минералних вода, односно за све аналитичке послове које је од
доласка на Лицеј па до смрти обављао за Министарство финансија.
Као једини хемичар у Србији имао је и звање „државног
испитивача руда и лажног новца“, за шта је био посебно плаћен.
Када је 1863. године прерастао у Велику школу, Лицеј је
пресељен у Капетан-Мишино здање. За Лабораторију је подигнута
посебна једноспратна зграда у задњем делу здања. У тој згради
12

Оставштина М. Рашковића у Музеју хемије на Хемијском факултету,
инвентарске књиге; Бојовић, Хемија у Србији, 25–28, 37–39.

96

се Хемијска лабораторија Велике школе и Универзитета налазила
све до после Првог светског рата, када је срушена и на њеним
темељима изграђен модеран Хемијски институт.
Лабораторија Лицеја и Велике школе је до седамдесетих година
19. века углавном била опремљена за рад у аналитичкој хемији.
Тек после смрти Михаила Рашковића 1872. године и доласка исте
године у Велику школу као професора хемије Симе Лозанића
(1847–1935), који се бавио електрохемијом и органском хемијом,
Лабораторија је добила нову опрему. Сима Лозанић се школовао
код Вислиценуса (J. Wislicenus) у Цириху (1868–1870) и код
Хофмана (A. W. von Hofmann) у Берлину (1870–1872), где је
почео да се бави органском хемијом и да објављује радове у
најпознатијим немачким часописима. Међутим, и Сима Лозанић,
наш најзначајнији хемичар, имао је првих година звање „државног
испитивача руда и лажног новца“ и бавио се аналитичком хемијом:
анализирао је минералне воде, пијаће воде, руде, минерале,
метеорите, пољопривредне производе.13

Слика 8. Сима Лозанић

Током седамдесетих година 19. века, Лозанић је написао модерне
уџбенике из неорганске и органске хемије и превео практикуме
својих професора Вислиценуса и Хофмана. Служећи се тим
практикумима, студенти су сваког дана вежбали у Лабораторији
пре и после подне.

13

Снежана Бојовић, Сима Лозанић 1847–1935 ( Београд: Принцип, 1996);
Снежана Бојовић, „Сима Лозанић (1847–1935)“, у Живот и дело српских научника
1 (Београд: САНУ, 1996) , 200–262.

97

Слика 9. Практикуми за хемијска вежбања

Неколико година по прерастању Велике школе у Универзитет
(1905), за доцента на Катедри хемије изабран је Миливоје
Лозанић (1878–1963), који је студирао хемију у Берлину код
нобеловаца Емила Фишера (Emil Fischer) и Јакоба Хенриха вант
Хофа (Jacobus Henricus van’t Hoff), и који је преузео руковођење
вежбама и држао предавања из аналитичке хемије.14

Слика 10. Миливоје Лозанић
14

Снежана Бојовић, „Миливоје Лозанић (1878–1963)“, у Живот и дело српских
научника 12 (Београд: САНУ, 2010), 159–191.

98

Миливоје Лозанић је заједно са својим оцем извршио велику
реформу у практичној настави. По угледу на немачке факултете
на којима је студирао, он је 1908. године саставио нов план
практичних вежби за четири године студија. Програм је имао
за циљ формирање доброг хемичара практичара. Да би се тај
план у потпуности остварио, Лозанићи, отац и син, сачинили су
пројект великог двоспратног хемијског института, с детаљним
распоредом свих просторија и с модерном инсталацијом. Због
наступајућих ратова, нов хемијски институт изграђен је тек после
Првог светског рата.15
Крајем 19. века, у Београду је основано још неколико хемијских
лабораторија: при Општини, при Царинарници, при Управи
државних монопола и при Рударском одељењу Министарства
привреде. За хемију је нарочито била значајна Општинска
лабораторија, која се до 1906. године налазила у згради Државне
хемијске лабораторије. Њом је руководио Александар Зега
(1860–1928), који је студирао и докторирао хемију у Цириху
(1885). Из Цириха потичу његови први радови из органске хемије.
Године 1891. почео је у Београду да ради као општински хемичар,
чији је главни задатак био контролисање животних намирница.16

Слика 11. Александар Зега

15

Снежана Бојовић, „Историја хемије у Србији до Другог светског рата“,
у Хемија и хемијска индустрија у Србији, историјска грађа (Београд: Српско
хемијско друштво, 1997), 29–30.
16

Снежана Бојовић, „Александар Зега (1860–1928)“, у Живот и дело српских
научника 3 (Београд: САНУ, 1998), 177–188.

99

2. РАД У ПРВИМ ХЕМИЈСКИМ ЛАБОРАТОРИЈАМА
2.1. Анализе минералних вода
У првим хемијским лабораторијама вршене су разноврсне
анализе, али су у обе лабораторије вршене анализе минералних
вода, па су и сви наши хемичари до Првог светског рата
анализирали воде српских бања.
У Србији се још од средњег века знало за лековите воде и за добар
квалитет појединих извора, али до 19. века анализе тих вода нису
вршене. Први документ у коме се помињу минералне воде у 19.
веку јесте једно писмо из 1813. године у коме су власти питале „да
ли има какве киселе воде гдигод у Бањи“.17 После Другог устанка,
кнез Милош је, као и сви каснији владари, често посећивао бање
и врло брзо се поставило питање њиховог уређења. Пре тога је
требало анализирати њихове воде како би се могле одређивати
индикације за лечење.18
Пошто у земљи није било стручњака, најпре су минералне воде
слате у Беч на анализу.19
На позив кнеза Милоша, у Србију је 1835. године дошао Барон
Хердер (S. A. W. von Herder), начелник рударства у Саксонији,
који је, поред осталих задатака, обишао већи број српских
бања и анализирао њихове воде. Свој пут по Србији у августу
и септембру 1835. године и резултате истраживања Хердер је
исте године објавио на немачком језику, а на српском језику је
рукопис објављен 1845. године под насловом „Барона Ж. А. В.
Хердера рударски пут по Србији 1835. год. у изводу“.20 Према
његовим испитивањима, вода из Брестовачке бање садржи у себи
„сумпоровано-содићевог“ (натријум-сулфат) и „сумпорованогоркићевог“ (магнезијум-сулфат). Вода из Сокобање садржи
мало „киселине соли“. „Киселину соли и киселину сумпорову“
садржи и вода Рибарске бање. Треботинска вода садржи у себи
„сумпоровано-калићевог“ (глауберове соли), нешто гвожђа и
17

Михаиловић, Из историје Санитета, 235. Претпоставља се да је Карађорђе
тражио лековиту воду.
18

Ступар, Улога апотека, 325.

19

Олга Ђурковић, „Испитивање минералних вода у кнежевини Србији 1834
године“, Хемиски преглед, 2 (1955): 39; Војислав Михаиловић, „О лековитим
водама у обновљеној Србији“, у Из историје Санитета у обновљеној Србији од
1804–1890 (Београд: Српска академија наука, 1951), 238.
20

Михаиловић, Из историје Санитета, 246, 248–250.

100

„знатно количество киселине угљенове, која непрестано као
плив (гас) под видом ваздушни меурића из воде ове покуља“ итд.
Те анализе су само квалитативне и непотпуне, а „оригинални“
термини које је непознати преводилац употребио не налазе се ни
у једном другом спису из тог времена.
Прва анализа једне минералне воде извршена у Србији је
објављена 9. октобра 1843. године у часопису „Подунавка“. У
чланку под називом „Минерална вода у Црниљеву у ваљевском
окружју“ изнета је квалитативна анализа обављена у Државној
апотеци. Вода је садржавала следеће састојке: угљенокиселог
ваздуха (угљен-диоксида), угљенокиселог гвожђа (гвожђекарбоната), креча (калцијум-карбоната), цецеља (магнезијумкарбоната), обичне соли (натријум-хлорида), шалитре, иловаче
као и доста сувог остатка. Анализа је детаљнија од претходних,
а терминологија је стручнија.21 Воду је анализирао државни
апотекар Павле Илић, па и термини више одговарају нашој
терминологији.22
Павле Илић је током наредних година наставио да анализира
минералне воде. Године 1859. је основана Државна хемијска
лабораторија, коју је до 1871. године водио Павле Илић. Један
од његових задатака био је анализирање минералних вода. У
регистрима из фонда Санитетског одељења, коме је припадала
Државна хемијска лабораторија, види се да су минералне воде
систематски анализиране, али сви извештаји нису сачувани. Прва
сачувана комплетна анализа је из 1866. године, и њу приказујемо
у целини23:
„Качествена хемична анализа воде Горње Крушевице у
Окружију Пожеревачком

Начелник Окружија Пожеревачког Г. С. Новаковић
са писмом своим од 12. т. м. поднео је Господину Министру
унутрашњи дела из новопронађеног извора близу села Горње
Крушевице у Окружију Пожеревачком једно стакло киселе воде
21

Алекса Станојевић, „Анализа једне минералне воде објављена 1843. године“,
Гласник Хемиског друштва Београд, 16 (1951): 49–52.
22

Ово је једина анализа из тог периода која је унесена у прву монографију
о нашим минералним водама: Марко Т. Леко, А. Шчербаков и Хран. М.
Јоксимовић, Лековите воде и климатска места у Краљевини Срба, Хрвата и
Словенаца, са балнеолошком картом (Београд: Министарство народног здравља,
1922), 1–280.
23

Представљено према новом правопису.

101

поради хемичног испита.

Стакло у ком је та вода послата било је црне боје на ком
се јошт и надпис Пиво за здравије налазио, па и запушено је
било истим запушачем с коим је и то пиво запушено било и то
врло хрђаво, при отварању због тога што стакло није прозрачно
било нису се на води никакве промене могле опазити али ни при
самом преручивању у једну чашицу нити је вода какове искрице
избацивала нити су се какови воздушни меурићи показивали при
том вода је била сасвим бистра без икаквог мириса а и вкус је
био подобан обичне но мало устајале воде, цела пак количина те
послате воде била је само једна фунта бечка.

Ред и начин како је ова вода у военој Апотеки од
потписаног испитана:
1во Испитателни модри и жути папири нису се у води
нимало променули;
2го Хидрохлорна киселина врло је мало воздушни меурића
из воде са врло малим врењем изагнала.
3ће Кречна вода, одма је ову воду замутила а по кратком
времену спустио се бели талог кои се је у азотној киселини са
врењем коначно растопио.
4то Азотокисело сребро произвело је такође белог талога,
кои се је тако исто са врењем растопио.
5то Водохлорна барита, почим је вода најпре са
водохлорном киселином закисељена била тек по дужем времену
произвела је нешто мало беличастог талога кои се талог у азотној
киселини растопити није могао.
6то Оксално-кисела амониа почим је вода најпре
са Азотном киселином закисељена, па после са амониом
неутралисана и филтрирана произвела је подоста белога талога.
7мо Фосфорокисели натрон почим је са водом онако исто
као и са предидућим поступано произвео волуминозни бео талог.
8мо Цијанично Гвожђе и потасиум пошто је вода наипре
са Азотном киселином закисељена, тек после дугог времена
произвео је врло малу модрикасту боју.
9о Чиста Анмониа воду је одма наоблачила и по кратком
времену добивен је волуминозни беличаст талог.
10то Од ове воде одмерено је 12 унција и испарена је
до сува, добивене тврде частице умереном топлотом добро су
изсушене, изглед ове изсушене материје био је волуминозни
прашак, боје жућкасто беле, вкуса бљутаво-сланкастог и помало
стежућег, премерено имало је само 4. грана.
11то Прашак овај у ладној води није се могао растопити,
у врућој од части, а у киселинама понајвећа част растопила се са
врењем.

102

12то И закисељена вода растопила је већу част прашка,
па почем је филтрирана придодата стрешна киселина није могла
никакви кристал произвести напротив, кад је нека част тога
прашка са Алкохолом измешена, и овај се алкохол подпалио,
показао се јако жути пламен.
13то Са овим прашком чињени су даље онаки исти испити
као и са самом водом и резултати су ти исти били.
14то У изпразњено већ од послате воде стаклу, досуто је у
исто разблажене Азотне киселине и по кратком времену досипано
је у ову разблажену из стакла киселину цијанично Гвожђе и
потасиум услед чега по подужем мало времену показало се лепо
и доста угасито плаветнило.

Немајући више нити воде нити прашка није се могло даље
испитивати.

И тако по качественој овој анализи налази се у тој води

Угљене киселине

Сумпорне „
од части
Натрона
Креча
Магнезије
Глине
Гвожђа

Слика 12. Анализа минералне воде Павла Илића (1866)

103

Примеченије. Ова анализа неможе се због тога за меродавну
сматрати, што је од исте послана врло мала количина притом,
она је због тога, што је сасвим хрђаво и са старим запушачем
запушена била, највећу част своје угљене киселине изгубила,
а изгубивши ову изгубљене су и многе тврде частице које су се
могле у тој киселини растворене налазити.

25ог Августа 1866 год.
Правителст. Хемик

У Београду Павле Илић“24
Између 1834. и 1854. године Павле Илић је анализирао
минералне воде са десетак извора. Вршио је само квалитативна
испитивања и одређивао мали број састојака.25

Слика 13. Анализа врњачке воде Павла Илића

26

Сва дотадашња испитивања минералних вода била су непотпуна,
резултати су се међусобно разликовали и терминологија је
била неуједначена. Зато је крајем 1852. године одлучено да се
убудуће воде анализирају „под комисијом коју ће састављати:
шеф санитета, државни апотекар и други, а нарочито професор
хемије на Војној академији“. Међутим, због политичких прилика
24

АС, Фонд МУД-С, 1866, III-31.

25

Михаиловић, Из историје Санитета, 258–266.

26

АС, Фонд МУД, 1870, IV-11.

104

у земљи и колере која је владала, анализирање минералних вода
је одложено за неколико година.27
У међувремену је основана Катедра за хемију на Лицеју и власти
су одредиле Михаила Рашковића у комисију за анализирање
минералних вода.28 Међутим, због бројних обавеза, он тај посао
никад није вршио систематски, и у његовој Оставштини се не
налазе извештаји о анализама минералних вода. Ипак је сачувано
неколико докумената из којих се види да је повремено морао
да обавља и такве послове. Тако је, после смрти Павла Илића,
почетком 1871. послао извештај о анализи једне слане воде:

Слика 14. Извештај Михаила Рашковића о анализи слане воде (1871)

„Слана вода у четири бутеља од киселе воде, што је нађена близу
Д. Милановца испитана је по налогу министра просвете од 9.
августа текуће године хемиском анализом.
27

Михаиловић, Из историје Санитета, 258–266, Бојовић, Хемија у Србији, 77.

28

АС, Фонд МПс, 1857, I–52. Године 1857. било је планирано да Илић и
Рашковић, за анализирање минералних вода, у јулу и августу 1857. добију: двоја
кола – „једна за подвоз њиов а друга за ношење инштрумената, и један бесплатни
момак поради њиове послуге“.

105

Квалитативни испит слане воде показује: натрон, креч, магнезију,
хлор и органске материје.
За квантитативни испит употребљено је 500 кубни сантиметара
слане воде и нађено 50 гранова сталног остатка. У 100 делова
слане воде има један део од хлормагнезијума, хлоркалцијума и
органских материја нечисте кухињске соли.
Минерали који су са сланом водом послати: белутак, (...), креч и
фелзитпорфир не показују формацију кухињске соли.29
У још два документа је Рашковић на сличан начин послао
извештаје о квалитативној и квантитативној анализи.
Првим системским анализирањем минералних вода бавио се
Сима Лозанић у периоду 1874–1894. Лозанићеве анализе су за
оно време биле исцрпне, прецизне и методолошки компетентне.

Слика 15. Лозанићеве анализе буковичке минералне воде

29

АС, Фонд МУД, 1871– С, III-138.

106

Сима Лозанић је прве анализе извршио на водама Врњачке и
Буковичке бање.30 Неке од анализа минералних вода објавио је у
часопису Немачког хемијског друштва.31 Објављивањем резултата
тих анализа популарисао је многе бање у којима је туризам
почињао да се развија.32
Лозанићев пионирски рад на анализирању минералних вода
наставио је Марко Леко. Леко је испитао воде скоро свих српских
бања и класификовао их према хемијском саставу.33 Резиме рада
на испитивању минералних вода дао је у књизи „Лековите воде
и климатска места у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца“, коју
је 1922. објавио са др Ал. Шчербаковом и Хран. Јоксимовићем.34
Леко је написао поглавље „Хемија лековитих вода“ у општем делу
и обрадио систематски део. Од наведених 180 анализа, њих 67
потичу од Лека.

Слика 16. Лекове анализе минералних вода

Крајем 19. века и у првим годинама 20. века, многи наши
хемичари бавили су се анализирањем минералних вода.

30

Сима Лозанић, „Анализа минералних вода српских. I Анализа Врњачке бање.
II Анализа Буковичке киселе воде“, Српски архив за целокупно лекарство, 2
(1874): 48–60.
31

Sima Lozanitsch, “Anslysen der serbischen Mineralwasser“, Berichte der deutschen
chemischen Gesellschaft, 20 (1887): 114.
32

Сима Лозанић, Анализе београдских и топчидерских пијаћих вода, минералних
вода по Србији и фосилног српског угља ( Београд: Краљевско-српска државна
штампарија, 1886), 1–60.
33

Марко Леко, „Хемијско испитивање минералних вода у Краљевини Србији“,
Споменик Српске краљевске академије, 35 (1900): 104–157.
34

Марко Т. Леко, А. Шчербаков и Хран. М. Јоксимовић, Лековите воде и
климатска места у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, са балнеолошком картом
(Београд: Министарство народног здравља, 1922), 1–280.

107

2.2. Анализе воде за пиће
Прве анализе београдских пијаћих вода извршио је Сима
Лозанић током седамдесетих година 19. века, а десетак година
касније и Марко Леко је почео да испитује пијаће воде како у
Београду, тако и у унутрашњости Србије.
Лозанић је анализирање београдских вода за пиће предузео
одмах по доласку у Велику школу. У то време се вода пила са
градских чесама, из бунара, с топчидерских чесама и из Саве
и Дунава. Од чесменских вода је анализирао воду из Делинске
чесме у Кнез Михаиловој улици (вода из Мокрог Луга) и из Чукурчесме (вода из Булбулдера). Са два места узео је воду из Саве и
Дунава, а од бунарских вода одабрао је три бунара из различитих
делова града: Велики бунар у Граду, Хофманов бунар код БаталЏамије и Лозанићев бунар на Западном Врачару. Анализирао је и
четири топчидерске воде.35

Слика 17. Лозанићева анализа воде из Великог бунара

35

Сима Лозанић, „Анализе Београдских пијаћих вода“, Гласник Српског ученог
друштва, 41 (1875): 327–355; Сима Лозанић, „Анализе београдских бунарских
вода“, Гласник Српског ученог друштва , 48 (1880): 278–283; Сима Лозанић,
„Анализе вода топчидерских чесама“, Гласник Српског ученог друштва , 48 (1880):
284–289; Сима Лозанић, Анализе београдских и топчидерских пијаћих вода,
минералних вода по Србији и српског фосилног угља ( Београд: Краљевско-српска
држ. штампарија, 1886), 1–60; Сима Лозанић, „Анализа вода“, Геолошки анали
Балканског полуострва, 2 (1890): 79.

108

Према минералним састојцима, сврстао је савску и дунавску воду
у „најлакше“, јер су садржавале најмање минералних састојака, а
у нешто „теже“ – чесменске воде, па воде топчидерских чесама.
Највећа концентрација минералних састојака налазила се у
бунарским водама, а међу њима су најмање минерала садржавале
врачарске воде. Воде осталих бунара, због велике количине
минералних састојака, нису се могле пити. Тако је вода из Великог
бунара садржавала на 1 литар 0,5773 g калијум-нитрата и 0,8297
g калцијум-нитрата, односно на литар воде 0,9701 g нитрата.36
Лозанић је то објашњавао „шалитреним тереном београдским“.
Све воде су садржавале органске примесе чија је количина била
променљива.
На основу усвојених стандарда за хемијски састав воде,
Лозанић је показао да се за пиће једино могу користити воде са
топчидерских чесама; то су биле изворске воде које су садржавале
дозвољену количину органских примеса.
Пошто су Лозанићеве анализе показале да вода са градских
чесма није добра, покренута је акција за изградњу новог водовода.
У међувремену је обновљена стара водоводна мрежа којом је из
два резервоара на Мокролушком потоку вода разведена у све
делове града. Постављене су и многе јавне чесме с протоком од
шест литара у секунди.37 Тако су Лозанићеве анализе београдских
пијаћих вода имале директан утицај на побољшање квалитета
пијаћих вода и на брзу изградњу новог водовода.
После првих анализа пијаћих вода које jе током седамдесетих
и осамдесетих година 19. века извршио Сима Лозанић, рад на
испитивању пијаћих вода наставио је Марко Леко.
Леко је крајем осамдесетих година 19. века ушао у комисију за
истраживање воде, којој је стављено у задатак да нађе погодну
воду за нови водовод и да је стручно испита. На основу Лекових
анализа,38 употребљена је подземна вода из Макиша и нов
36

Према садашњим стандардима, дозвољена количина нитрата је 44,3 mg/l, а
вода из Великог бунара садржавала је 970 mg/l нитрата.
37

„Радови на водоводу. Извештај надзорне комисије од 12. децембра 1890.
год.“, Београдске општинске новине, 25. децембар. 1990, 210–212; Бојовић, Сима
Лозанић, 224–225.
38

„О хемиском саставу вода београдских и околине београдске аналисаних
приликом хидролошких штудија у Макишу. Извештај г. Др. Марка Т. Леко члана
пододбора за извршење новог водовода, 11. априла 1889“, Београдске општинске
новине, 14. јануар 1890, 26. и 4. фебруар1890, 29–30.

109

водовод изграђен је у Београду 1892. године.39
Водa новог водовода одмах се почелa критиковати. Тврдило се
да је бактериолошки неисправна и да нема повољан хемијски
састав.40 Уместо макишке воде, препоручивала се савска вода.41
На основу резултата 281 анализе узорака узетих у периоду од
краја октобра до почетка марта 1894. године, Леко је доказао да
је вода потпуно хемијски и бактериолошки исправна.42 Касније
анализе су потврдиле добар квалитет воде и исправност Лековог
рада.43
Расправа око снабдевања Београда добром водом за пиће
подстакла је изучавање воде за пиће у целој земљи. Министарство
унутрашњих дела наредило је 1894. године свим начелствима у
земљи да се из свих бунара, чесама, извора и река узму пробе
од по два литра воде и пошаљу у Државну хемијску лабораторију
на анализу. Леко је анализирао 257 узорака вода и утврдио да је
само 91 узорак исправан, а 166 су сумњиви и неисправни. Узрок
неисправности вода била је недовољна заштита извора и бунара,
што је доводило до мешања загађених вода и пијаћих вода.44
Од 1894. године, један од редовних задатака Државне хемијске
лабораторије био је анализирање београдске пијаће воде.
39

„Грађење водовода. Последња студија званичног пододбора о начину за
извршење новог водовода, 30. јануар 1890.“, Београдске општинске новине, 18.
март 1890; „Свечано освећење и отварање Водовода“, Београдске општинске
новине, 5. јул 1892; Владимир Буњац, Један век Београдског водовода и канализације
1892–1992 (Београд: Београдски водовод и канализација, 1992).
40

Коста Јовановић, Марко В. Николић и Војислав Р. Прљевић, О води из новог
београдског водовода (Београд: Парна штампарија Д. Димитријевића, 1893);
„Обзнана“, Београдске општинске новине, 18. март 1893, 47–48.
41

Алојз Хелих, Коста Јовановић и Александар Зега, Извештај поводом нестајања
воде у новом беогр. водоводу, 17. новембра 1894 (Београд: 1895).
42

Марко Леко, О води у новом београдском водоводу. Јавно предавање које је
држано у сали Вел. Школе 7. новембра 1893 (Београд: Државна штампарија
Краљевине Србије, 1894), 1–55; Марко Леко, Вода у новом београдском водоводу.
Одговор на брошуру г. Др Косте Јовановића и г. Вој. Прљевића „О води у новом
београдском водоводу“ (Београд: Штампарија Св. Николића, 1894), 1–52.
43

Aвгуст Гертнер, Вода новог београдског водовода – мишљење које је поднео по
налогу општине (Београд: Београдска општина, 1898).
44

Марко Леко, Хемијске анализе пијаћих вода из разних крајева Краљевине Србије
(Београд: Санитетско одељење Министарства унутрашњих дела, 1895), 1–15;
Марко Леко, „О води за пиће“, Српски архив за целокупно лекарство, 2 (1896):
567.

110

Леко се на више начина бавио истраживањем вода: испитивао је
радиоактивност наших вода;45 утврдио је, помоћу калориметријске
методе, присуство јода у многим пијаћим водама и у многим
минералним водама;46 пронашао је и методу за одређивање
литијума у води.47
Анализирањем и контролисањем воде за пиће и писањем о
њеној заштити и бризи коју треба посветити одржавању извора
и бунара, Лозанић и Леко учинили су прве кораке у заштити
животне средине.
2.3. Анализе лажног новца

Србија није имала свој новац до 1868. oдносно 1870. године.
Пре него што је почео да се кује први српски новац, у земљи
су биле у оптицају 43 врсте страног новца: турског, аустријског,
француског, дубровачког, холандског, шпанског, португалског и
др. Такво стање погодовало је појави лажних монета, а Михаило
Рашковић, као „државни испитивач руда и лажног новца“, имао
је обавезу да утврђује да ли је новац прави или лажан. Осим
новца, повремено је анализирао и предмете за које се сумњало
да су коришћени за фалсификовање новца. Анализирао је златни,
сребрни и бакарни новац. Сачуван је 151 извештај о анализама
лажног новца које је извршио у периоду од 1861. до 1872. године.48
Касније је и Лозанић морао да анализира лажни новац, најпре
страни, а када се појавио наш новац па је и он фалсификован,
анализирање је наставио.49 Тек у осамдесетим годинама 19. века
је овај посао преузела Државна хемијска лабораторија.

45

Марко Леко, „Радиоактивне воде у Србији“, Глас Српске краљевске академије, 83
(1911): 55–71.
46

Marco Lecco, “Ueber das Vorkommen von Jod im Wasser“, Zeitschrift für
Analytische Chemie, 35 (1896): 318.
47

Мarco Lecco, “Bestimmung des Lithiums im Wasser“, Zeitschrift für Analytische
Chemie, 49 (1909): 286.
48

Бојовић, Михаило Рашковић, 80; Оставштина М. Рашковића, Музеј хемије.

49

Бојовић, Сима Лозанић, 231; Оставштина Симе Лозанића, Музеј хемије.

111

Слика 18. Анализа новца Михаила Рашковића
Слика 19. Први српски новац и анализе нашег новца Симе Лозанића

2.4. Анализе руда
Први наш хемичар, Михаило Рашковић, имао је задатак да
испитује квалитет руда из првих отворених рудника у Србији.
У његовој Оставштини на Хемијском факултету чува се 40
извештаја о анализама руда које је извршио за Министарство
финансија. Највећи број руда потиче из Подрињског округа, али
је на анализу добијао руде и из других рудника, као и минерале
послате на испитивање из различитих крајева Србије. Најчешће
је анализирао оловне руде, али и руде других метала (бакра,
гвожђа, арсена, цинка). Осим тога да квантитативно испита руде,
од њега се понекад тражило и да одговори на питање да ли је
исплативо копати одређену руду.

112

У највећем броју случајева он није наводио методе којима
се користио. Из неколико извештаја, у којима је детаљније
описао начин рада, сазнајемо да је користио Фуксову методу
за одређивање гвожђа у рудама (из 1862. године). Рашковић
је, уместо атомских маса, користио еквиваленте, па је његова
једначина за одређивање гвожђа била
Х = м . 28 / 31, 7
Користио је и „Модификовану шведску пробу“ за одређивање
бакра (први пут описану 1854. године), која се заснива на
редукцији бакра елементарним гвожђем.50

Слика 20. Рашковићеве анализе руда
(Фуксова проба за гвожђе и модификована проба за бакар) (1866)

После смрти Михаила Рашковића, његов наследник на Катедри
хемије, Сима Лозанић, наставио је анализирање руда. У његовој
Оставштини чува се 45 извештаја који се односе на анализирање
50

Бојовић, Михаило Рашковић, 80, 83–86; Оставштина М. Рашковића.

113

руда, најчешће руда гвожђа, затим рудa бакра, олова и цинка.
Школован скоро четврт века после Рашковића, Лозанић је
познавао и користио модерније и прецизније методе рада. У раду
из 1892. године приказао је резултате анализа десетак руда из
различитих крајева Србије.51 За потребе Министарства финансија
анализирао је и угаљ са око педесетак рудишта и резултате тих
анализа објавио у неколико радова.52

Слика 21. Лозанићеве анализе руда

После открића радиоактивности крајем 19. века, Лозанић је
испитивао радиоактивност руда и минерала.53
51

Сима Лозанић, „Анализе српских руда“, Геолошки анали Балканског полуострва,
4 (1892): 125; Бојовић, Сима Лозанић, 230–232.
52

Сима Лозанић, „Анализе српског фосилног угља“, Гласник Српског ученог
друштва , 50 (1881): 589–600; Sima M. Lozanitsch, “Analysen der serbischen
fossilen Kohlen“, Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft, 20 (1887): 2716–
2718.
53

Sima M. Lozanitsch, “Die radioaktiven Cinnabaryte“, Berichte der deutschen
chemischen Gesellschaft, 37 (1904): 2904–2906; Сима Лозанић, „Радиоактивни
минерали у Србији“, Глас Српске краљевске академије, 69 (1905): 1–20.

114

Марко Леко је 1881. године, заједно са Бранком Ановићем,
објавио анализе 37 руда из различитих крајева Србије.54

Слика 22. Анализе руда Марка Лека и Бранка Ановића

Средином осамдесетих година је анализирање руда преузео
државни хемичар, односно тај посао се обављао у Државној
хемијској лабораторији.
2.5. Анализе метеорита
Први метеорит који је пао у Србију, у јесен 1877. године у
близини Алексиначке бање, анализирао је Сима Лозанић и
резултате објавио у немачком часопису.55 Две године касније,
Јосиф Панчић је у Гласнику Српског ученог друштва објавио о
овом метеориту опширан чланак, у коме је изложио све што се до
тада знало о метеоритима, а затим дао и његов хемијски састав,
нагласивши да је анализу урадио Сима Лозанић, „који је ученом
свету резултате своје анализе почетком прошле године објавио“.56
Дванаест година после пада првог метеорита, у Србију је пао
и други метеорит, назван „Јелица“ према месту где је нађен.
Лозанић је анализирао и тај метеорит и резултате објавио на
54

Бојовић, Марко Леко, 53.

55

Sima M. Lozanitsch , “Das Metheor Sokol-Banja in Serbien“, Berichte der
deutschen chemischen Gesellschaft, 11 (1878): 96–98.
56

Јосиф Панчић, „Соко-Бања. Први метеорит у Србији“, Гласник Српског ученог
друштва , 48 (1892): 102.

115

српском57 и немачком језику.58
2.6. Анализе минерала (милошина, александролита и авалита)
У најзначајније Лозанићеве аналитичке радове, а истовремено
и минаралошке, спадају истраживања и анализе новопронађених
минерала: милошина, александролита и авалита.59
Милошин је пронашао барон Хердер 1835. године, када је, на
позив кнеза Милоша, дошао у Србију да испита рудно богатство
земље. Тај минерал је први проучио Брајтхаупт 1838. године и
одредио га као нову минералну врсту којој је Хердер 1839. дао име
милошин по кнезу Милошу. Брајтхаупт је милошин анализирао
квалитативно, а његову квантитативну анализу урадило је касније
неколико хемичара (Марко Леко, Михаило Благојевић), али су се
те анализе међусобно разликовале.
Лозанић је утврдио да овај минерал није чист, због чега све
претходне анализе нису биле коректне. Минерал који је нашао
Хердер и коме је дао име милошин био је заправо смеса два
различита минерала: плавог, коме је Лозанић задржао име
милошин, и зеленог, који је назвао александролит – по краљу
Александру.
Лозанић је први добио чист милошин, ситан прах сиво-плаве
боје, који овлажен постаје зеленкасто-плав. Према Лозанићевој
анализи, милошин има следећу формулу:
5 (Al2O3·2SiO2·2H2O)
CrO·2SiO2·2HO
Милошин садржи: 46,37% SiO2, 30,18% Al2O3, 9,75% Cr2O3,
0,91% Fe2O3, траг MgO, траг K2O, 13,76% H2O. Милошин је
57

Сима Лозанић, „Анализа метеорита Јелица“, Геолошки анали Балканског
полуострва, 4 (1892): 119–125.
58

Sima M. Lozanitsch, “Analyse des Metheoriten Jelica“, Berichte der deutschen
chemischen Gesellschaft, 25 (1892): 876–880.
59

Сима Лозанић, „Анализа новог хромног минерала авалита“, Гласник Српског
ученог друштва, 7 (1884): 249; Сима Лозанић, „Милошин, александролит и
авалит“, Глас Српске краљевске академије, 41 (1894): 1; Sima M. Lozanitsch, “Ueber
Miloschin, Alexandrolit and Avalit“, Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft, 28
(1895): 2631; Sima M. Lozanitsch, “Miloshin, Alexandrolit and Avalit“, Chem. News,
69 (1894).

116

„хидратан дисиликат“ алуминијума и хрома.

За минерал александролит, Лозанић је нашао да има формулу:
2 (AlO·3SiO·2HO)
CrO·3SiO·2HO
Александролит садржи: 52,07% SiO2, 20,76% Al2O3, 13,74% Cr2O3,
2,22% Fe2O3, траг MgO, траг K2O, 10,88% H2O. Александролит је
„хидратан трисиликат“ алуминијума и хрома.
Авалит је минерал који обично прати кварц и доломит. Лозанић га
је открио у авалским хидротермалним кварцитима с цинабаритом
и дао му име авалит. Први пут га је анализирао 1884. године, али
узорак није био чист, па је анализу поновио 1893. године, када је
добио чист минерал у облику ситног зеленог праха.
За авалит је Лозанић поставио следећу формулу:
(H2AlSi3O10)·H2K4MgSi3O10
Авалит садржи: 54,66% SiO2, 20,46% Al2O3, 10,88% Cr2O3, 1,8%
Fe2O3, 2,06% MgO, 4,61% K2O, 5,66% H2O. Авалит је „хидратан
трисиликат“.
2.7. Остале анализе у Лабораторији Лицеја и Велике школе
Поред анализа руда и лажног новца, Рашковић и Лозанић су
повремено вршили анализе за потребе Министарства финансија
или неке друге институције. Један број тих анализа био је везан за
војне потребе и време ратова. Тако је, у току априла и маја 1877.
године, пред српско-турски рат, Лозанић више пута анализирао
узорке чоје набављене за војничке униформе да би утврдио
постојаност боје на тканинама. Исте године је анализирао
шалитру, сумпор и олово да би одговорио на питање да ли су
погодни за израду барута.
За Министарство војно испитивао је брашно и хлеб за војску
и пијаће воде. Једном приликом је испитивао различите врсте
камења да би утврдио које је најпогодније за изградњу моста.
Неколико пута је вршио анализе вина, наших и увозних, што га

117

је подстакло да објави рад о квалитету наших вина.60 Анализирао
је и квалитет шећерне репе, испитујући да ли се она може гајити
у Србији. Власти су од њега тражиле различита испитивања.
Једанпут је од њега чак захтевано да утврди да ли је земља на
ашову и мотици окривљеног за убиство једнака са земљом на
гробу убијеног.61 Почетком века је изводио вегетационе огледе
како би убедио пољопривреднике да користе вештачко ђубриво.62
Иако професор Велике школе и академик који је објавио велики
број научних радова, као једини хемичар у Србији до осамдесетих
година 19. века, Лозанић је морао да врши и такве анализе које
су у другим, развијенијим земљама радили државни хемичари
или хемијски техничари специјализовани за одређене аналитичке
послове.63

Слика 23 Анализа чоје

60

Сима Лозанић, „Анализе српских вина“, Тежак, 23 (1880): 251–252.

61

Бојовић, Сима Лозанић, 232–233.

62

Бојовић, Сима Лозанић, 234–236.

63

Све поменуте анализе чувају се у Оставштини Симе Лозанића у Музеју хемије.

118

2.8. Радови из органске хемије и електрохемије
Средином седамдесетих година 19. века, Лозанић је у
Лабораторији Велике школе започео рад у области органске
хемије. До тада је Лабораторија служила само за аналитичку
хемију и у њој су се вршиле анализе различитих производа,
углавном на захтев власти и за потребе земље. Лозанић је први
хемичар који је почео да се бави научним радом за који није била
заинтересована држава, па чак ни научна јавност Србије.64

Слика 24 Нова лабораторијска опрема

Прве радове из органске хемије Лозанић је објавио у Хофмановој
лабораторији у Берлину, а затим је у Београду наставио да се бави
истраживањима у овој области, посебно органским синтезама.
Из Берлина је у Србију донео један део опреме потребне за
свој рад. У области органске хемије објавио је 23 рада. Највећи
број радова односи се на реакције фенил-сенф уља, карбамида,
тиокарбамида и ароматичних амина. Поменућемо неколико
најзначајнијих радова из ове области. Године 1890, у раду о
ароматичним дитиокарбаматима,65 Лозанић је дао синтезу за
добијање ових једињења. Овом реакцијом је синтетизовао 22
нова једињења, а касније су многи истраживачи користили ту

64

Снежана Бојовић, „Природне науке у Србији до 1914. године“, Флогистон, 13
(2005): 10.
65

Сима Лозанић, „О ароматичним дитијокарбаматима I“, Глас Српске краљевске
академије, 27 (1890): 1–27; Sima M. Lozanitsch, “Ueber die aromatische
Dithiokarbamate“, Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft, 24 (1891): 3021–
3028.

119

реакцију за различите синтезе. У раду о дитиокарбидразидима I66
синтетизовао је естре дитиокарбхидразинске (дитиокарбазинске)
киселине, а у раду о дитиокарбхидразидима II67 показао је на
који се начин распадају дитиокарбазати и утврдио конституцију
великог броја једињења која се при томе добијају. Поменути
радови спадају у најцитираније радове и спомињу се чак сто
година после објављивања.

Слика 25 Апаратура за електросинтезе

Крајем 19. века Лозанић је почео да се бави електросинтезама.
Ови радови имали су највише одјека у литератури током
четрдесетих и педесетих година 20. века. Из ове области објавио је
13 радова како у нашим, тако и у страним часописима.68 Лозанић је
електросинтезама подвргавао различите класе једињења из којих
је добијао велики број нових, сложених органских производа.
Радови су добили највеће признање у Опариновој теорији о
постанку живота на земљи. У петој глави своје књиге „Постанак
живота на Земљи“,69 Опарин седам пута цитира Лозанићеве
електросинтезе (Електросинтезе I, II, III, IV i VI), и то пет пута као
прве експерименте рађене у овој области.

66

Сима Лозанић, “О дитијокарб-хидрацидима (I)“, Глас Српске краљевске
академије, 95 (1921): 79–88; Sima M. Lozanitsch , “Note on Dithiocarbazinic Acid“,
Journal of the Chemical Society, 119 (1921): 763–765.
67

Сима Лозанић, „О дитијокарбхидрацидима II“, Глас Српске краљевске академије,
103 (1922): 3–11; Sima M. Lozanitsch , “Note on the decomposition of the
Dithiocarbazinates“, Journal of the Chemical Society, 121 (1922): 763–765.
68

Бојовић, Сима Лозанић, 215–219.

69

Aleksandar Oparin, The Origin of Life (Moscow: Moscow Worker publisher, 1924,
1936, 1956; Превео Синиша Станковић 1947).

120

Лозанићевим експериментом из 1897. први пут је показано
да се из смеше угљен-диоксида и воде, под дејством тихог
електричног пражњења, може добити формалдехид. Овај
експеримент је подстакао касније многе истраживаче да врше
слична истраживања. Средином четрдесетих година 20. века,
после појаве Опаринове књиге, сматрало се да је формалдехид
једно од првих органских једињења настало у првобитној
атмосфери Земље. Експеримент сличан Лозанићевом извршио
је 1955. године Милер (S. Miller),70 више од пола века после
Лозанића, показујући да се из смешe гасова која је постојала у
првобитној атмосфери могу добити амино-киселине. Настајање
амино-киселина највероватније се вршило преко алдехида,
Лозанићевих реакција у Електросинтезама I, IV и VI. У време
када је Лозанић вршио истраживања, крајем 19. и почетком 20.
века, није било инструмената којима је могао да идентификује
фрагменте добијене у реакцијама, односно амино-киселине, које
су вероватно настајале и при његовим експериментима.

Слика 26 Распоред предавања и вежби из органске хемије Симе Лозанића
70

Snežana Bojović, “The contributions of Sima Lozanić to science“, Journal of
the Serbian Chemical Society, 57 (1992): 225–264; Stanley Miller, “Production of
some organic compounds under possible primitive Earth conditions”, Journal of the
American chemical Society, 77 (1955): 2351.

121

Крајем 19. и почетком 20. века, и у наставним програмима
Велике школе налазе се радови из органске хемије.
2.9. Судско-медицинске и токсиколошке анализе
У Државној хемијској лабораторији вршене су и судскомедицинске и токсиколошке анализе.
Поред апотекарског посла, Павле Илић се у периоду од 1859.
до 1871. године највише бавио токсиколошким анализама, а од
1852. године био је стални члан лекарске комисије за судске
експертизе. При свим анализама дробова и крвних мрља, Павле
Илић је као члан те комисије вршио анализе и писао протоколе,
које су потписивала сва три члана комисије. Прве такве протоколе
нашли смо из 1864. и 1866. годинe.71 Анализирао је груменчиће
у којима је нашао арсен-триоксид, односно мишомор или сичан,
којим се у то време често вршило тровање.

Слика 27 Илићева анализа „отровних груменчића“ (1866)

Касније су ти послови обављани у Првом одељењу Државне
хемијске лабораторије. Рад су проширили и модернизовали
Фердинанд Шамс и Марко Леко.
71

АС, Фонд МУД-С, 1864, IV-30; АС, МУД-С, 1866, V-82.

122

Слика 28 Шамсова анализа „минералне материје“

Слика 29 Признанице Марка Лека за извршене анализе

123

Леко је унапредио рад Државне хемијске лабораторије
усавршавајући постојеће аналитичке методе или проналазећи
нове. Тако је дао нову методу за испитивање сперме72 и методу
за испитивање живе-хлорида, сублимата73 код токсиколошког
испитивања органског материјала. Радови о живи ушли су у
немачке уџбенике из области токсикологије.74
2.10. Анализе животних намирница
У Државну хемијску лабораторију је свакодневно стизао велики
број предмета на анализу. Од посебног значаја су биле анализе
намирница и производа који би могли да буду штетни по здравље,
јер су многи од њих били фалсификовани: брашно за хлеб
је мешано са стипсом, у бурек се, уместо јаја, стављао корен
биљке куркуме, кафи је додаван пржен јечам и друге житарице,
алевој паприци су додавани брашно, цигла, песак, вина су
фалсификована водом и шпиритусом, у ракији су налажени
амил-алкохол и анилинске боје, у цимету хлеб и шећер, бонбоне
су фалсификоване церозином; у козметичким препаратима
откривана су једињења живе, метални затварачи за сифоне
садржавали су велики проценат олова, а глазура земљаног
глеђосаног посуђа садржавала је вишак олова.75
72

Марко Леко, „О микрохемијском распознавању мрља од сперме у
криминалним сучајевима“, Српски архив за целокупно лекарство, 9–10 (1897):
460–463, 499–502; Marco Lecco, “Ueber die mikrochemische Erkennung der
Spermaflecken in gerichtlichen Fällen“, Chemische Zeitung, 1 (1898): 54–55.
73

Marco Lecco, “Ueber die Nachweisung der Quecksilbers und des Sublimats
bei toxicologischer Untersuchung organischer Substanzen”, Berichte der deutschen
chemischen Gesellschaft, 19 (1886): 1175–1176; Марко Леко, „О изналажењу
живе и сублимата у токсиколошком испитивању органских материја“, Гласник
Српског ученог друштва, 68 (1889): 214–217; Marco Lecco, “Zur Kenntnis der
Quecksilbernachweisung bei toxicologischen Untersuchungen”, Berichte der
deutschen chemischen Gesellschaft , 24 (1891): 928–929; Marco Lecco, “The detection
of mercury by toxicological analysis of volatile poisons”, Reprented of the Seventh
International Congress of Applied Chemistry (London: 1909); Marco Lecco, “Ueber
den Nachweis von Quecksilber und Quecksilberverbindungen in toxikologischen
Fällen“, Zeitschrift für analytische Chemie, 49 (1910): 283–284.
74

Бојовић, Марко Леко, 53; Rudolf Kobert, Anleitung zur Ausstellung der Gifte
(Braunschweig: 1896), 221; Rudolf Kobert, Lehrbuch der Intoxikationen (Stuttgart:
1893), 275–276; Georg Dragendorff, Die gerichtlich chemische Ermittelung von Giften
(in Nahrungsmitteln, Luftgemischen, Speiseresten, Körpertheilen etc.) (Getingen:1888),
391.
75

Марко Леко, Годишњи извештај из Другог одељења Државне хемијске
лабораторије Одбору општине вароши Београда (Београд: Београдска општина,
1891); Марко Леко, Други годишњи извештај Одбору општине вароши Београда
(Београд: Београдска општина, 1892), 1–45; Марко Леко, „О санитетско

124

Слика 30.

Леко је израдио неколико пројеката закона о контролисању
намирница и предмета штетних по здравље. Његов модеран
пројекат „Закона о контролисању промета животних намирница
и других предмета који би својом употребом могли шкодљиво
полицајском прегледу јела, пића и других предмета за домаћу потребу“, Гласник
Српског апотекарског друштва, 1 (1891): 105–116; Marco Lecco, “Falsifications
observée en Serbie. Extrait du rapport annuel présenté au Conseil munisipal de
Belgrade“, Revue internationale des falsifications, 5 (1891): 115–116; Marco Lecco,
„Falschungen in Serbien“, Revue internationale des falsifications, 5 (1892): 115–116;
Marco Lecco, „Falsifications observée en Serbie. Extrait du rapport annuel présenté
au Conseil munisipal de Belgrade“, Revue internationale des falsifications, 6 (1893):
77–78.

125

утицати на здравље људско“ није у потпуности усвојен, али је од
1892. године важила одредба о контролисању промета млека,
пива, ракије, сирћета, уља за јело и посуђа, чиме је ипак у великој
мери спречено фалсификовање тих производа.
Од деведесетих година је редовну контролу намирница вршио
општински хемичар Александар Зега, који је до 1906. године
радио у Државној хемијској лабораторији.
У почетку је Зега вршио анализе према немачким приручницима
и стандардима, али, како су у Србији биле у промету и намирнице
непознате у Европи, изналазио је одговарајуће поступке за
анализу намирница које нису биле обухваћене постојећом
стручном литературом. Највећи број радова објавио је у Chemiker
Zeitung-у. Ту спадају радови о анализи млечних производа,
затим поврћа, паприке, гљива, хлеба, кукуруза, пића, а објавио
је и неколико оригиналних поступака за анализирање животних
намирница. Зега је сам конструисао или усавршавао апаратуру
за рад у лабораторији.76

Првих деценија 19. века у Србији се развијала само аналитичка
хемија, јер је било потребно испитати природно богатство земље,
минералне воде, руде, минерале, омогућити становништву здраву
храну и исправну воду за пиће, што је значило контролу животних
намирница и анализу пијаће воде, анализирање различите
техничке робе и свега другог што се у Србију увозило. Од
седамдесетих година, Лозанић је објављивао радове из органске
хемије у најпознатијим европским часописима, а осамдесетих
година су радови Марка Лека ушли у немачку стручну литературу.
Током деведесетих година 19. века отворено је неколико
лабораторија у којима је радило двадесетак хемичара. Тако се за
неколико деценија, од примитивних анализа руда и минералних
вода обављаних у Државној апотеци, касније Државној хемијској
лабораторији или у Лабораторији Лицеја, хемија развила у
модерну науку, а уместо једног хемичара и једног апотекара
до седамдесетих година 19. века, крајем века радила је плејада
добрих хемичара, школованих на најбољим европским школама,
који су своје знање пренели у Србију и наставили да раде и
развијају хемију у својој земљи и да о свом раду обавештавају
европску јавност преко најпознатијих хемијских часописа.

76

Бојовић, Александар Зега, 177–188.

126

Литература
1. Архив Србије, Фондови Министарства
Министарства унутрашњих дела.

просвете

и

2. Београдске општинске новине, 1890–1897.
3. Бојовић, Снежана. „Марко Леко (1853–1932)“. У Живот и дело
српских научника 4.  Београд: САНУ, 1998.
4. Бојовић, Снежана. „Рад Марка Лека у примењеној хемији“.
У ПИНУС записи 1, уредник Владимир Б. Шолаја. Београд:
Заједница техничких факултета Универзитета у Београду,
Музеј науке и технике и Лола институт, 1995.
5. Бојовић, Снежана. „Утемељивачи хемије у Србији: Михаило
Рашковић, Сима Лозанић и Марко Леко“. Гласник Хемијског
друштва Београд, 48, 3 (1983): 79–105.
6. Бојовић, Снежана. Хемија у Србији у XIX веку. Београд: Научна
књига, 1989.
7. Бојовић, Снежана. „Михаило Рашковић (1827–1872)“. У
Живот и дело српских научника 1. Београд: САНУ, 1896.
8. Бојовић, Снежана. Сима Лозанић, 1847–1935. Београд:
Принцип, 1996.
9. Бојовић, Снежана. „Сима Лозанић (1847–1935)“. У Живот и
дело српских научника 1. Београд: САНУ, 1996.
10. Бојовић, Снежана. „Александар Зега (1860–1928)“. У Живот и
дело српских научника 3. Београд: САНУ, 1998.
11. Бојовић, Снежана. „Природне науке у Србији до 1914.
године“. Флогистон, 13 (2005): 10.
12. Bojović, Snežana. „The contributions of Sima Lozanić to
science“. Journal of the Serbian Chemical Society, 57 (1992): 225–
264.
13. Буњац Владимир. Један век Београдског водовода и канализације
1892–1992. Београд: Београдски водовод и канализација,
1992.
14. Виторовић, Драгомир, ур. Хемија и хемијска индустрија у
Србији, историјска грађа. Београд: Српско хемијско друштво,
1997.

127

15. Гертнер, Август. Вода новог београдског водовода – мишљење које
је поднео по налогу општине. Београд: Београдска општина,
1898.
16. Dragendorff, Georg. “Die gerichtlich chemische Ermittelung
von Giften in Nahrungsmitteln, Luftgemischen, Speiseresten,
Körpertheilen etc.“. Getingen: Vandenhoeck und Ruprecht,1888.
17. Ђурковић, Олга. „Испитивање минералних вода у кнежевини
Србији 1834 године“. Хемиски преглед, 2 (1955): 39.
18. Јовановић, Коста, Марко Николић и Војислав Прљевић. О
води из новог београдског водовода. Београд: Парна штампарија
Д. Димитријевића, 1893.
19. Kobert, Rudolf . Anleitung zur Ausstellung der Gifte. Braunschweig:
1896.
20. Kobert, Rudolf. Lehrbuch der Intoxikationen. Stuttgart: 1893.
21. Леко, Марко. О води у новом београдском водоводу. Јавно
предавање које је држано у сали Вел. Школе 7. новембра 1893.
Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, 1894.
22. Леко, Марко. Вода у новом београдском водоводу. Одговор на
брошуру г. Др Косте Јовановића и г. Вој. Прљевића „О води у новом
београдском водоводу“. Београд: Штампарија Св. Николића,
1894.
23. Леко, Марко, А. Шчербаков и Хран. М. Јоксимовић. Лековите
воде и климатска места у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца
са балнеолошком картом. Београд: Министарство народног
здравља, 1922.
24. Леко, Марко. Хемијске анализе пијаћих вода из разних крајева
Краљевине Србије. Београд: Санитетско одељење Министарства
унутрашњих дела, 1895.
25. Марјановић, Војислав. Фармација у Србији у XIX веку. Београд:
Ветпром, 1970.
26. Miller, Stanley. “Production of some organic compounds under
possible primitive Earth conditions”. Journal of the American
chemical Society, 77 (1955): 2351.
27. Мирковић, Андрија. „Прва хемиска лабораторија у Србији и
њени оснивачи“. Хемиски преглед, 2–3 (1956): 66.
28. Михаиловић, Војислав. Из историје Санитета у обновљеној
Србији од 1804–1860. Београд: Научна књига, 1951.

128

29. Михолић, Станко. „Марко Т. Леко“. Гласник Хемиског друштва
Краљевине Југославије, 3, 3 (1932): 128–140.
30. Николић, Коста. „Покушај да се изложи развиће апотекарске
струке у Србији за последњих сто година“. У Први конгрес
српских лекара и природњака 1904. Београд: 1904.
31. Oparin, Aleksandar. The Origin of Life. Moscow: Moscow Worker
publisher, 1956.
32. Станојевић, Алекса. „Анализа једне минералне воде објављена
1843. године“. Гласник Хемиског друштва Београд, 16 (1951):
49–52.
33. Ступар, Драган. „Улога апотека у развоју примењене хемије у
Србији у 19. веку“. Архив за фармацију, 6 (1974): 325.
34. Хелих, Алојз, Коста Јовановић и Александар Зега. Извештај
поводом нестајања воде у новом беогр. водоводу, 17. новембра
1894. Београд: 1895.

129

Snežana D. Bojović
The University in Belgrade, Faculty of Chemistry, Belgrade
THE FIRST CHEMICAL LABS IN SERBIA

The first chemical labs in Serbia, in which chemistry is rooted,
developed simultaneously with the development of the Serbian
state in the 19th century. After a few centuries of slavery under the
Turks, in 1830 Serbia gained limited independence and a possibility
to establish schools and certain state institutions, among others
institutions in which chemistry was developing.
Until the last decade of the 19th century, only two chemical labs
existed in Serbia: the State Chemical Lab, which developed from
the State Pharmacy, and Lyceum, i.e. Great School Laboratory.
Development of chemistry in both labs was taking place continuously,
almost simultaneously: in the State Chemical Lab – from the first
simple analyses by Pavle Ilić in the State Pharmacy in the 1830’s
and 1840’s, to sophisticated and accurate analytical methods of
Marko Lek, some of which entered professional German literature
and textbook; in the Lyceum and Great School Laboratory – from
the first analyses of minerals and forged money by Mihail Rašković
in the 1850’s and 1860’s, to complex analyses of natural wealth
of the soil, organic syntheses and electro-chemical reactions of his
successor Sima Lozanić, who was publishing his works in the best
known European magazines.
Until the 1870’s, in Serbia there was one pharmacist-chemist and
one professor of chemistry who were working in the Lyceum and
Great School. Extensive and diverse work of the first pharmacist
and first chemist contributed to fast development of chemistry and
education of young people. In the last years of the 19th century,
there were about thirty chemists working in Serbia (in laboratories
and schools). All chemists would go through one of these two
laboratories, and most of them would later continue advanced
education in the best European schools. Educated young chemists
would return to Serbia and develop chemical science there.
Keywords: State chemical laboratory, Lyceum laboratory,
Great School laboratory, analytical chemistry, chemical analyses,
sanitary-chemical analyses, hygiene analyses, analyses of mineral
waters, analyses of minerals, analyses of money.
Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

130

прегледни научни рад

UDK: 615.212.01:004

Љиљана Дошен-Мићовић1
Универзитет у Београду, Центар за хемију, ИХТМ, Београд

ПОМОЋУ КОМПЈУТЕРА ДО НОВИХ ЛЕКОВА ПРОТИВ БОЛА2

Апстракт
У овом раду је дат преглед неких од рачунарских метода које
се користе у проналажењу нових лекова. Објашњен је основни
принцип QSAR метода као и докинг методе (методе уклапања) и
методе молекулске динамике. Примена ових рачунарских метода
илустрована је примерима из хемије аналгетика, лекова против
бола, чије дејство је везано за интеракцију са њиховим природним
рецепторима, протеинима из групе Г-протеин везаних рецептора.
Показано је како се применом рачунарских метода олакшава и
убрзава процес проналажења нових лекова.
Кључне речи: молекулско моделовање, дизајн лекова, лигандрецептор интеракције, докинг метода, молекулска динамика,
Г-протеин спрегнути рецептори, активирање рецептора
1

lmicovic@chem.bg.ac.rs

2

Овај рад је финансиран преко пројекта Министарства просвете, науке и
технолошког развоја Републике Србије (број пројекта ОИ172032).

131

Бол одувек прати човека као последица повреда или болести.
Одувек трају и напори да се тај бол ублажи. Данас су нам доступни
многи лекови против бола, који се могу поделити у две основне
категорије: лекове за благе болове, за шта се углавном користе
анти-инфламаторни лекови, и лекове за јаке, акутне или хроничне
болове, за које се највише користе опиоидни аналгетици. Од
опиоидних аналгетика, поред најпознатијег морфина, доступни
су и јачи лекови као што су фентанил или ремифентанил (слика
1), као и многи други.3

Слика 1 Опиоидни аналгетици јачи од морфина

Слика 2. Рразвијање толеранције на лек током примене

Па ипак, из више разлога, потрага за новим аналгетицима
се наставља. Разлози су: непожељни споредни ефекти ових
лекова (отежано дисање, сметње у срчаном раду или стварање
3

David A. Williams and Thomas L. Lemke, Foye’s Principle of Medicinal Chemistry,
5th ed. (Baltimor: MD, Lippincott Williams & Wilkins, 2002); Ernst Mutschler and
Hartmut Darendorf, Drug Actions (Stuttgart: Medpharm, 1995).

132

зависности) као и развијање толеранције на лек, што значи да лек
током употребе постаје све мање ефикасан,4 као што се види на
слици 2.
Како доћи до нових лекова? Најстарији метод, који се практикује
већ вековима а користи се и данас, јесте изоловање из биљака.
Тако се, на пример, из чауре мака може изоловати више једињења
са аналгетичким особинама, као што су морфин, кодеин или
тебаин, а у новије време је из коре и иглица тисе (Taxus baccata)
изолован таксол,5 ефикасан лек против неких врста рака (слика
3). Проблем са овом методом лежи у томе што се из биљака може
добити релативно мала количина лековитих једињења, јер се она
и налазе у малој количини у биљкама.

Слика 3. Чауре мака са неким једињењима која се из њих могу изоловати и
таксол изолован из коре и иглица тисе

Други, нешто ефикаснији, начин је хемијска модификација
постојећих лекова. Полазећи од тога да ће једињења сличне
хемијске структуре имати сличну фармаколошку активност,
малим изменама у структури може се појачати њихово лековито
дејство. Тако су модификацијом структуре фентанила добијени
многи лекови јачег дејства6 или мање лоших споредних ефеката
(слика 4).
Међутим, обе ове методе изискују доста времена и новца.
Вероватноћа да ће новоизоловано или синтетисано једињење бити
активно је мала уколико се ради насумице. Зато је одувек постојала
идеја да се на неки начин предвиди активност нових једињења.
4

Larry F.Chu, David J. Clark and Martin S. Angst, “Opioid-tolerance and
hyperalgesia in chronic pain patients after one month of oral morphine therapy: a
preliminary prospective study”, Journal of Pain, 7 (2006): 43–48.
5

B V. Sorochinskii, A I. Prokhnevskii and Dmitriĭ Mikhaĭlovich Grodzinskii, “Method
of isolating taxol from Taxus baccata”, Chemistry of Natural Compounds, 26, 5 (1990):
598.
6

Ivan V. Mićović et al, “The synthesis and preliminary pharmacological evaluation
of 4-methyl fentanyl”, Bioorganic & Medicinal Chemistry Letter, 10,17 (2000): 2011-4.

133

Слика 4. Аналози фентанила

Да би неко једињење могло да испољи своје лековито дејство,
оно мора да дође до места деловања, тј. до одговарајућег
рецептора пролазећи кроз водену средину и кроз ћелијске
мембране. Испитујући дејство многих лекова, истраживачи су
дошли до сазнања о томе шта морају да задовоље потенцијални
лекови да би испунили овај услов. Ова сазнања су изразили у
неколико емпиријских правила, познатих као Правило петице
(Rule of five).7 Да би орално узет потенцијални лек уопште дошао
до рецептора, он не сме да има:
– више од 5 донора водоничне везе,
– молекулску тежину изнад 500,
– израчунати LogP (мера неполарности молекула) изнад 5,
– збир атома азота и кисеоника изнад 10.
Сви поменути бројеви су дељиви са 5, одакле потиче и назив
овог правила. Још пре формирања овога правила, родила се
идеја да је могуће на основу неких особина молекула предвидети
његову фармаколошку активност – идеја која је добила пуни
замах проналаском и широком употребом компјутера. Идеја
је једноставна и полази од тога да се може наћи математичка
функција која ће повезати неке особине молекула (првенствено
његову структуру) и његову фармаколошку или хемијску
активност.
7

Christopher A. Lipinski et al, “Experimental and computational approaches to
estimate solubility and permeability in drug discovery and development settings”,
Advanced Drug Delivery Reviews, 46, 1–3 (2001): 3–26.

134

АКТИВНОСТ = ƒ (физичкохемијске особине и структура)
Најједноставнији пример једне такве функције јесте функција
праве линије која повезује структуру угљоводоника (тј. број
угљеникових атома) и тачку кључања, као што се види на слици 5
(црвена линија).

Слика 5. Функција праве линије која повезује структуру угљоводоника
(тј. број угљеникових атома) и тачку кључања (црвена линија).

Када једном имамо такву функцију, онда за свако ново једињење,
можемо на основу његових особина, у идеалном случају,
предвидети његову фармаколошку активност. До данас је развијен
велики број таквих функција које представљају основу методе
QSAR (Quantitative Structure Activity Relationship).8 3D-QSAR
метода је новија и она захтева познавање тродимензионалне
структуре једињења које има жељено лековито дејство. Помоћу
тродимензионалне структуре једињења идентификују се области
у молекулу, као што су хидрофобне (неполарне) групе, донори
и акцептори водоника у водоничној вези и сл., као и њихов
распоред у простору. Тако је добијена фармакофора, коју мора
да има свако једињење сличне активности (слика 6).

Слика 6. Пример фармакофоре
8

Alan Hinchliffe, Molecular Modeling for Beginners 2nd ed. (Chichester: UK, Wiley,
2008); Chanin Nantasenamat, Chartchalerm Isarankura-Na-Ayudhya and Virapong
Prachayasittikul, “Advances in computational methods to predict the biological
activity of compounds”, Expert Opinion on Drug Discovery, 5 (2010): 633–654.

135

Када се тестира ново једињење, његова тродимензионална
структура се преклопи са фармакофором и, ако им се одговарајуће
области преклапају, као што је то случај са саквинавиром на слици
6, од новог једињења се може очекивати да има исто лековито
дејство.
У последњој деценији су одређене тродимензионалне структуре
(кристалографски) многих биолошких рецептора фармаколошки
активних једињења (лиганди). Одређене су, такође, и структуре
многих рецептор-лиганд комплекса, што је омогућило увид у
интеракције између лека и рецептора и отворило нове могућности
за предвиђање активности. Развиле су се, такође, и рачунарске
методе за моделовање тродимензионалне структуре рецептора,
тако да се рецептор-лиганд интеракције могу донекле пратити и
када експериментална структура рецептора није позната.
Хомологно моделовање се данас најчешће користи за
моделовање структуре протеина чија тродимензионална
структура није експериментално одређена. За то је потребно знати
аминокиселинску секвенцу циљаног протеина и тродимензионалну
структуру неког сродног протеина, која онда служи као „шаблон“.
За опиоидне аналгетике, рецептори су мембрански протеини,
такозвани GPCR (G Protein Coupled Receptors), тј. рецептори који
су купловани (спрегнути) са Г-протеином (слика 7).

Слика 7. Опиоидни рецептор са везаним лигандом

Ови протеински рецептори се састоје од 7 хеликса који се налазе
у ћелијској мембрани и од неколико петљи које их повезују, а
налазе се у екстрацелуларној, односно интрацелуларној области
(слика 8).

136

Слика 8. Шематски приказ Г- протеин спрегнутог рецептора у ћелијској мембрани

Слика 9. Механизам деловања аналгетика

Механизам деловања аналгетика је приказан9 на слици 9. Празан
рецептор (R) налази се у ћелијској мембрани у свом инактивном
облику (конформацији). Када се аналгетик (А) веже за рецептор,
конформација рецептора се мења. Ова промена се преноси на
Г-протеин, који дисосује и покреће низ биохемијских процеса чији
крајњи резултат је смањење бола. Када имамо тродимензионалну
структуру рецептора, одређену било експериментално или
моделовањем, и тродимензионалне структуре лиганада, онда
можемо користити низ рачунарских метода којима ћемо пратити
њихову међусобну интеракцију и предвидети који од лиганада ће
активирати рецептор, односно који од њих је потенцијални лек.
Једна од тих метода је метода докинга (docking method), односно
метода уклапања, представљена на слици 10. Полазећи од
тродимензионалних структура рецептора и лиганда, рачунарски
програм тражи најбоље место у рецептору где ће се лиганд
везати, у најповољнијој оријентацији, и са рецептором наградити
стабилан комплекс.
9

Theresa M. Cabrera-Vera et al., Endocrine Reviews, 24 (2003): 765–781.

137

Слика 10. Илустрација методе докинга

Критеријуми којима се програм руководи су: подударност
величине и облика лиганда се величином и обликом шупљине
унутар рецептора (слика 11), и јачина интеракције лиганда са
рецептором која треба да осигура стварање стабилног комплекса
(слика 12).

Слика 11. Критеријуми за избор везивног места: подударност величине и
облика лиганда се величином и обликом шупљине унутар рецептора
Слика 12. Критеријуми за избор везивног места: јачина интеракције лиганда
са рецептором

138

Ако, на пример, у рецептору постоји шупљина одређеног облика,
представљена на слици13, која садржи одређене амино-киселине,
онда је идеалан лиганд за њу, тј. лиганд од кога се може очекивати
добро везивање онај представљен на слици 14. Овај лиганд има
одговарајући облик и функционалне групе које могу остварити
јаке интеракције са амино-киселинама у везивном месту.

Слика 13. Приказ везивног места у рецептору
Слика 14. Везивно место са везаним лигандом

Ово отвара могућност да помоћу рачунара брзо тестирамо
велики број једињења, потенцијалних лекова, и да проценимо
који од њих ће се везивати за рецептор. Само од оних који се
везују за рецептор и граде стабилне комплексе може се очекивати
да произведу неко фармаколошко дејство. Такође, можемо
сугерисати нове структуре лекова докујући различите молекулске
фрагменте у циљани рецептор и затим их повезујући, рецимо
кратким угљоводоничним низовима или етарским везама, у једно
једињење (слика 15).

Слика 15. Илустрација методе докинга молекулских фрагмената

Резултати доковања такође нам могу помоћи да објаснимо
разлику у активности веома сличних једињења као што су, на
пример, два енантиомера cis-3-метилфентанила (слика 16).
Енантиомери су једињења чије се структуре односе као предмет и
лик у огледалу. Имају идентичне хемијске и физичке особине, али
ипак се два енантиомера cis-3-метилфентанила знатно разликују

139

по свом аналгетичком дејству. 3R4S облик има око 120 пута већу
активност од 3S4R облика.

Слика 16. Два енантиомера cis-3-метилфентанила

На слици 17 се види да ова два једињења, иако се везују на истом
месту, у µ- опиоидном рецептору имају различиту оријентацију у
том везивном месту,10 па тако и различите интеракције са околним
амино-киселинама. 3R4S енантиомер има такву оријентацију да
се метил група налази у хидрофобном џепу унутар везивног места,
што додатно појачава интеракцију са рецептором и ово једињење
чини око 20 пута јачим аналгетиком од фентанила. 3S4R облик не
може да заузме исту оријентацију, а његова метил група се налази
насупрот амино-киселине Аsp147 која је негативно наелектрисана.
То значи да нема стабилизације хидрофобним интеракцијама, а,
поред тога, постоје и значајне стерне интеракције метил групе
и Аsp147 које додатно дестабилизују комплекс, тако да је ово
једињење око 120 пута слабији аналгетик од 3R4S облика и око 6
пута слабији од фентанила.

Слика 17. Различите оријентације два енентиомера
cis-3-метилфентанила у везивном месту
10

Ljiljana Došen-Mićović, Milovan Ivanović and Vuk Mićović, “Steric interactions
and the activity of fentanyl analogs at the μ-opioid receptor”, Bioorganic & Medicinal
Chemistry Letter, 14, 9 (2006): 2887–2895.

140

Помоћу докинга можемо наћи највероватнију структуру
рецептор-лиганд комплекса, идентификовати најважније
рецептор-лиганд интеракције и одредити релативну јачину
везивања потенцијалног лека. Међутим да бисмо видели колико
је рецептор-лиганд комплекс заиста стабилан у времену и како се
рецептор мења после везивања лиганда, треба применити друге
рачунарске методе. Најпогоднија за то је метода молекулске
динамике. Ова метода се некада назива виртуелним микроскопом,
јер нам омогућава да, израчунавањем реалних сила које на атоме
односно молекуле делују, симулирамо процесе на молекулском
нивоу.

Слика 18. Илустрација методе молекулске динамике

Ако се атоми посматрају као честице и ако се пође од Другог
Њутновог закона (слика 18) онда је: F = mа, где је F сила која на
честицу делује, m – маса, а а – убрзање. Ако знамо масу честице
и силу која на њу делује, увек можемо израчунати нов положај
честице после неког временског интервала, ∆t. Другим речима,
можемо пратити кретање честице током времена. Тако можемо
пратити и шта се дешава са рецептор-лиганд комплексом током
времена. Можемо видети да ли ће комплекс остати стабилан током
времена или ће брзо дисосовати, и како ће везани лиганд утицати
на промену конформације рецептора. На слици 19 видимо један
од опиоидних рецептора (ORL1) и један од његових лиганада
који га активира. Такав лиганд се назива агонист, за разлику
од антагониста који се везује за рецептор али га не активира.
Зеленом бојом је представљен рецептор – лиганд-рецептор
добијен доковањем, тј. на почетку молекулско-динамичке
симулације, а жутом после 30 наносекунди симулације, која,
осим самог комплекса, укључује и део околне ћелијске мембране
као и воденог слоја са екстрацелуларне и интрацелуларне
стране ћелијске мембране.11 Може се закључити да је комплекс
11

Milan Senćanski and Ljiljana Došen-Mićović, “In Silico Study of the Structurally
Similar ORL1 Receptor Agonist and Antagonist Pairs Reveal Possible Mechanism of
Receptor Activation”, Protein J, 33 (2014): 231- 242.

141

стабилан, лиганд се само мало померио у везивном месту да би
успоставио бољу интеракцију са рецептором. Оно што је, међутим,
важно јесте померање интрацелуларног краја ТМ6, једног од
трансмембранских хеликса, ка споља, тј. даље од осталих шест
хеликса. Ово померање је карактеристично за активирање свих
до сада одређених Г-протеин везаних рецептора12 и може се
сматрати доказом да лиганд који га је изазвао представља активно
једињење, тј. да је потенцијални лек.

Слика 19. ОRL1 рецептор са везаним лигандом на почетку молекулскодинамичке симулације (зелен) и после 30 наносекунди симулације (жут)

Скупом описаних рачунарских метода добили смо начин да
на брз и економичан начин тестирамо активност великог броја
различитих једињења и тиме убрзамо поступак проналажења
нових лекова. Међутим, то свакако не значи да ће свако једињење
које израчунавања означе као лек то заиста и бити. Постоје бројна
ограничења у самим рачунарским методама као што су: сувише
мали модел-систем (узима се само један молекул комплекса
и мали фрагмент мембране и воденог слоја), коришћење
упрошћених једначина које описују интеракције, као и емпиријски
параметри, кратко време симулације итд., а све је то везано и за
техничка ограничења као што су јачина компјутерских процесора
и величина рачунарске меморије. Такође, у самом биохемијском
процесу деловања лекова постоје бројне непознанице које зато
нису могле бити узете у обзир ни у рачунарским моделима.
Па ипак, рачунарске методе су се показале корисним у свим
видовима делатности и данас се рутински користе у фармацеутској
индустрији и у хемијским лабораторијама.
У овом прегледном раду дат је опис једног дела рачунарских
метода које се користе у проналажењу нових лекова уз илустровање
примерима из хемије аналгетика, лекова против бола. И поред
бројних ограничења, која потичу од природе самог модела као
12
Bartosz Trzaskowski et al., „Action of molecular switches in GPCRs“, Current
medicinal chemistry, 19 (2012): 1090–1109.

142

и од техничких могућности данашњих рачунара, рачунарске
методе су се показале веома корисним јер обогаћују наша знања
о лековима, убрзавају и појефтињују сам процес проналажења
и производње нових лекова, чинећи их тако доступнијим свима
којима су потребни.

Литература
1. Chu, Larry F., David J. Clark and Martin S. Angst. “Opioidtolerance and hyperalgesia in chronic pain patients after one
month of oral morphine therapy: a preliminary prospective
study”. Journal of Pain, 7 (2006): 43–48.
2. Cabrera-Vera, Theresa M., Jurgen Vanhauwe, Tarita O. Thomas,
Martina Medkova, Anita Preininger, Maria R. Mazzoni and
Heidi E. Hamm. Endocrine Reviews, 24 (2003): 765–781.
3. Došen-Mićović Ljiljana, Milovan Ivanović and Vuk Mićović.
“Steric interactions and the activity of fentanyl analogs at the
μ-opioid receptor”. Bioorganic & Medicinal Chemistry, 14, 9 (2006)
2887–2895.
4. Hinchliffe, Alan. Molecular Modeling for Beginners. 2nd ed.
Chichester: UK, Wiley, 2008.
5. Lipinski, Christopher A., Franco Lombardo, Beryl W. Dominy and
Paul J. Feeney. “Experimental and computational approaches
to estimate solubility and permeability in drug discovery and
development settings”. Advanced Drug Delivery Reviews, 46, 1–3
(2001): 3–26.
6. Mutschler, Ernst and Hartmut Derendorf. Drug Actions.
Stuttgart: Medpharm, 1995.
7. Mićović, Ivan V., Milovan D. Ivanović, Sonja M. Vučković, Milica

143

Š. Prostran, Ljiljana Došen-Mićović and Vesna D. Kiricojević.
“The synthesis and preliminary pharmacological evaluation of
4-methyl fentanyl”. Bioorganic & Medicinal Chemistry Letter, 10,
17 (2000): 2011–2014.
8. Nantasenamat, Chanin., Chartchalerm Isarankura-Na-Ayudhya
and Virapong Prachayasittikul. ”Advances in computational
methods to predict the biological activity of compounds”. Expert
Opinion on Drug Discovery, 5 (2010): 633–654.
9. Sorochinskii, B. V., A. I. Prokhnevskii and Dmitriĭ Mikhaĭlovich
Grodzinskii. “Method of isolating taxol from Taxus baccata”.
Chemistry of Natural Compounds, 26, 5 (1990): 598.
10. Senćanski, Milan and Ljiljana Dosen-Mićović. “In Silico Study
of the Structurally Similar ORL1
Receptor Agonist and
Antagonist Pairs Reveal Possible Mechanism of Receptor
Activation”. Protein J, in press.
11. Trzaskowski, Bartosz, Dorota Latek, Shuguang Yuan, Umesh
Ghoshdastider, Aleksander Debiski and Slawomir Filipek.
“Action of molecular switches in GPCRs“. Current medicinal
chemistry, 19 (2012): 1090–1109.
12. Williams, David A. and Thomas L. Lemke. Foye’s Principle of
Medicinal Chemistry. 5th ed. Baltimor: MD, Lippincott Williams
& Wilkins, 2002.

144

Ljiljana Došen-Mićović
The University in Belgrade, Center for Chemistry, IHTM, Belgrade
USING COMPUTERS TO DEVELOP NEW PAINKILLERS

This article gives an overview of some of the computational
methods that are used in discovery of new drugs. Starting from
isolation of pharmacologically active compounds from plants
and from synthetic modifications of known drugs, it is described
how computational methods can help in drug discovery. The main
principle of QSAR methods ( type of ligand-based methods) is
explained, where medications are searched for on the basis of
similarity, in structure and properties, with the existing drugs.
Also described is docking method, which belongs into the group of
structure-based methods and which requires knowledge of structure
of biological receptors. These structures are either determined
experimentally, for example by means of crystallography, or were
modeled by computational methods. Docking method is often used
in combination with the method of molecular dynamics, which is
also described. Molecular dynamics is a computational method that
enables monitoring of a drug-receptor interaction and a change in
the receptor structure that may result in the desired medical effect.
The use of these computational methods is illustrated with examples
from the chemistry of analgesics, the effect of which is connected
to the interaction with their natural receptors, proteins of the
G-protein coupled family. It is shown how, by using computational
methods, the process of drug discovery is made easier and faster.
Keywords: molecular modeling, drug design, ligand-receptor
interactions, docking method, molecular dynamics, G-protein
coupled receptors, activation of receptors

Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

145

146

прегледни научни рад

UDK: 54

Драгана Мецанов1
„Пројметал ад“, биро за архитектонско пројектовање, Београд

НАУЧНА ИСТРАЖИВАЊА У КОНТЕКСТУ СТАНОГРАДЊЕ У
ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 20. ВЕКА

Апстракт
У периоду након Другог светског рата се у бројним европским
земљама, као и у тадашњој Југославији, у оквиру доминантне
идеологије развијају, између осталих, идеје о искорењавању
социјалних неједнакости. Из тог разлога су стамбене потребе
и стамбене политике биле
битни елементи доминирајуће
идеологије, која је настојала да умањи недостатак станова у
градовима.
У циљу индустријализације земље и решавања крупних проблема,
донесен је Први петогодишњи план индустријализације земље
1947–1952. Међутим, озбиљнији и интензивнији развој сродних
научних области, као и примена идеја о префабрикованој
градњи, отпочеће тек од половине педесетих година, а касније,
све више, током шездесетих, седамдесетих и у првој половини
осамдесетих година 20. века. Неке од најпознатијих и најчешће
примењиваних нових технологија у стамбеној изградњи, али и
у архитектури јавних и индустријских објеката, произашле су
из научних института као и из грађевинских предузећа која су
улагала у научноистраживачки рад. Такав афирмативан однос
између привреде и научноистраживачког рада, који се међусобно
подржавају и разумеју, након тог периода више никада није био
тако успешан.
1

mecanov@gmail.com

147

Овај рад се бави односима актера у научним истраживањима
у контексту станоградње у другој половини 20. века. Поред тога,
у раду се преиспитује неколико питања: Како су технологије
функционисале у служби политичких идеја о стамбеној и
социјалној једнакости? Да ли се генеза идеја у технологији и
научним дисциплинама може повезивати са паралелним развојем
архитектуре модернизма и њеним стилским одредницама?
Радом се потврђује да нове технологије градње нису биле
афирмативне или негирајуће саме по себи. Оне су биле
генерално неутралне – нису биле идеолошки, класно, политички
нити етнички детерминисане. Технологије префабрикације су
практично изражавале оне идеје које су у друштву већ у великој
мери постојале.
Кључне речи: савремена станоградња, индустријализација,
префабрикација, научни институти, бирои, грађевинска
индустрија, масовна стамбена изградња

Пресудну улогу при стицању предносити коју су индустријски
развијене земље стекле у међународној конкуренцији и у стварању све
већег раскорака који постоји између „развијених“ и „неразвијених“ је
одиграо интелектуални, а не финансијски капитал.2
1. Уводне напомене
Развој науке и научних достигнућа у некадашњој Југославији
током друге половине прошлог века уско је повезан са развојем
технологија градње. Овај развој, и паралела, односи се на готово
сва поља – на методе градње, употребу материјала, као и на
конструктивне системе и примењене технологије у пројектовању
и реализацији зграда.
Један од интересантних елемената који карактеришу развој
науке јесте њен развој у функцији решавања друштвених
проблема. Као такав, постојао је и у ранијим вековима. У овом
тексту се анализира развој науке у контексту идеја о масовној
стамбеној изградњи. Крај Другог светског рата и почетак обнове
ратом разрушене земље пратиле су бројне појаве и промене у
2

Милан М. Пајевић, „Положај истраживача у области индустријализације
стамбене изградње“ (рад представљен на научноистраживачком скупу „Положај
учесника у стамбеној изградњи“, Искуства 83, Центар за становање ИМС,
Београд, СФРЈ, 12–13. 5. 1983).

148

свим областима – промене политичке, економске, социјалне,
демографске и системске, вертикална социјална покретљивост
и многе друге. Сеоско становништво се у великом броју сели у
градове услед повећане потребе за радницима у индустријским
погонима и системима који се отварају и подижу у регионалним
центрима. Такође, знатан део становништва сели се из једног у
друго место, према професионалним потребама. Услед тога
настају и потребе за становањем све многобројније радничке
класе. У циљу индустријализације земље и решавања крупних
проблема,3 донесен је Први петогодишњи план индустријализације
земље 1947 –1952.4 Он је био по узору на сличне планове који
су постојали у земљама Источног блока, иако ће се годину
дана касније десити политички разлаз са СССР-ом. Између
осталог, подразумевао је повећање индустријске производње и
реализацију нових стамбених комплекса у насељима тадашње
Југославије. Стамбене потребе и стамбене политике биле су битни
елементи доминирајуће идеологије, која је настојала да умањи
недостатак станова у градовима. Дефинисани циљ је био 100.000
станова годишње5 у првој половини шездесетих година 20. века,
а у другој половини – још више. Тако велики и високо постављени
циљеви пред грађевинску индустрију били су незамисливи без
великог ангажовања комплетне грађевинске оперативе у свим
фазама и системске подршке финансијског сектора, привредне и
политичке подршке и подршке научних и образовних структура.
Можемо рећи да је архитектура земаља Балканског полуострва
до тог доба била традиционалистичка, што значи да  није била
рационалистичка и техницистичка.6 Такву, уврежену слику, какву
срећемо и у тумачењима Марије Тодорове у делу Имагинарни
Балкан,7 промениће друга половина прошлог века неупоредиво
више него било која епоха или авангардни покрет до тада.
3

Проблеми су пре свега настали услед великих ратних разарања. Као и у
већини европских земаља, требало је испочетка развијати привреду, градове и
институције.
4

Перо Морача и Станислав Стојановић, Комунисти Југославије 1919–1979
(Београд: „Експорт Прес“, 1979).
5

Марјан Тепина, „Методи усмеравања и финансирања стамбене изградње као
услови њене индустријализације“, у Саветовање о индустријализацији стамбене
изградње ( Београд: Савезна грађевинска комора, 1960), I-2; (рад представљен
наСталној конференцији градова Југославије, Београд, СФРЈ, 19-20.10.1960).
6

Драгана Мецанов , „Проблеми утемељења постколонијалне архитектуре и
урбанизма“, Призори и улице, блог посвећен теми становања, хабитологији,
стамбеној архитектури и другим интересантним стварима, 27. мај 2012, преузето
20. јануара 2014, http://mecanov-dragana.blogspot.com/2012/05/postkolonijalnaarhitektura-i-urbanizam.html.
7

Марија Тодорова, Имагинарни Балкан (Београд: Библиотека XX век, 1999).

149

2. Заступљеност научних истраживања у контексту
станоградње у другој половини 20. века
За боље разумевање теме, од значаја је представити слику научног
деловања и институција система у којима је оно функционисало
у разматраном периоду – након Другог светског рата. Један од
најважнијих института био је Институт за испитивање материјала
Србије (ИМС), али, поред њега, били су важни и други, попут
Института за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС) и
Југословенског института за становање (ЈУГИНС) итд.
ИМС је настао из Завода за испитивање материјала, основаног
при Министарству грађевина краљевине Југославије 1929. године
са задатком да обавља контролна испитивања грађевинских
материјала који се користе за објекте под надзором Министарства
и других подручних установа на територији целе Југославије.8 Како
8

Институт ИМС ад, Булевар Војводе Мишића 43, Београд.
После Другог светског рата, „Завод за испитивање материјала“ наставља са радом
у оквиру Министарства грађевина ФНРЈ, вршећи задатке контроле квалитета,
док Одсек за мостове, под вођством инжењера Бранка Жежеља, окупља врсне
стручњаке који приступају обнови порушених мостова. У току 1947. године донето
је решење о оснивању „Грађевинског института“ Министарства грађевина ФНРЈ, у
чији састав улази и постојећи „Завод за испитивање материјала“. Почетком 1948.
године, Институт се издваја из Министарства у посебну јединицу и за директора
је постављен инжењер Бранко Жежељ. Институт почиње рад са скромном
екипом, али убрзо повећава број сарадника са инжењерима првих послератних
генерација као што су: Добросав Јевтић, Бранко Стојадиновић, Бошко Петровић,
Димитрије Ћертић, Живорад Ћертић, Илија Стојадиновић, Предраг Желалић и
други. Почетком 1951. године, Српска академија наука и уметности (САНУ), у
сарадњи са проф. др Мирком Рошом, отпочиње са реализацијом новог Института
за испитивање материјала и конструкција, независно од постојећих установа.
Исте године инж. Бранко Жежељ, директор савезног Института за грађевинарство,
подноси предлог министру грађевина НР Србије да нови Институт за испитивање
материјала САНУ буде образован фузијом постојећих института, лабораторија
и завода за испитивање материјала у Београду. Током 1951. године вођени су
преговори, који су на крају довели до спајања постојећих установа: Савезног
института за грађевинарство са Заводом за испитивање материјала, Грађевинског
института НРС, Механичко-технолошког института НРС, Завода за испитивање
материјала НРС, Одељења „Геобетон” Хидроенергетског завода, Физичкохемијске лабораторије Савезне планске комисије и Машинске радионице за
израду прототипова. Јануара 1952. донета је одлука о формирању Института
за испитивање материјала САНУ, са проф. Мирком Рошом на челу и његовим
замеником инж. Бранком Жежељом. Од јануара 1953. Институт постаје установа
са самосталним финансирањем, са називом Институт за испитивање материјала
НР Србије, а за директора је постављен инж. Бранко Жежељ.У наредном периоду
Институт и даље успешно развија своју улогу развојног центра за многе индустрије,
укључујући цементну, дрвну, ливарску, металопрерађивачку, као и индустрију
бетонских префабриката. Институт је међу водећима у земљи у изградњи
савремених путева, развоју геомеханике и фундирања, развоју грађевинских
машина, лабораторијске опреме и др. Једна од највећих заслуга Института
у дужем периоду је развој преднапрегнутог бетона и ламелираног лепљеног
дрвета.Током 1965. године формирано је Научно веће које су сачињавали сви

150

1950. долази до укидања савезних министарстава, Институт, који
се до тада афирмисао као научноистраживачка установа, прелази
под управу Савезне управе за унапређење производње. Сматра се
да „У својој дугој историји Институт је снажно утицао на развој
грађевинарства и заједно са другим Институтима у земљи дао
значајан допринос у раду Савеза југословенских лабораторија.
Институт је творац и стални ослонац Југословенском друштву за
преднапрезање.“9
У оквиру ИМС-а, основан је Центар за становање, чији је
научноистраживачки рад од изузетног значаја. Њихови резултати
и документација незаобилазни су извор за све истраживаче
који се данас баве темама хабитологије, модерне архитектуре,
станоградње, употребне вредности стамбеног простора, људских
потреба и других сродних тема. У периоду 1970–1986, Центар
је деловао као самостално „правно лице” са статусом ООУР-а.10
Пре насилног гашења, под политичким притиском, Центар је
реализовао неуобичајено велики број истраживачких пројеката
и појединачних студија, као и више хиљада станова. Током
седамдесетих и осамдесетих година 20. века, у некадашњој
Југославији, а посебно у Београду, хабитологија је праћена
богатом пројектантском праксом и била је веома цењена и
негована дисциплина.11 На Архитектонском факултету, у оквиру
последипломских, али и основних, студија постављене су
основе тзв. београдског стана (или „београдске ауторске школе
станоградње“) – концепта стамбеног простора максимално
прилагођеног локалним специфичним условима и потребама.
У истом периоду су у Центру за становање ИМС реализовани
многи истраживачки програми, „чији су резултати12 потврђени
преко више великих стамбених операција и примењени у тада
најкомплекснијим пројектантским стамбеним нормативима за
ЈНА и град Београд“. 13
чланови колегијума, бирани научни радници и делегирани чланови Универзитета.
Оснивањем Научног већа, Институт остварује врло ефикасну организациону
форму, повољну за развој научних истраживања, одвојену од брига свакодневног
пословања.
„Историјат Института за испитивање материјала“, Институт ИМС ад, преузето
марта 2014, http://www.institutims.rs/ims/istorijat.html, непагинирано.
9

Ibid.

10

Центар за становање, „Центар за становање ИМС (1970–1986)“, Центар за
унапређење и развој културе становања у архитектури, преузето марта 2014,
http://stanovanje.yolasite.com/osnivanje.php, непагинирано.
11
12
13

Ibid.
Ibid.
„Услови и технички нормативи за пројектовање стамбених зграда и станова“,

151

3. Међуодноси истраживања, истраживача и других актера у
станоградњи
Сходно наведеним чињеницама и тврдњама, на почетку је
интересантно детерминисати односе истраживача и истраживања
у оквиру стамбеног система. Почетком осамдесетих година,
одржан је скуп на тему „Положај учесника у стамбеној
изградњи“, где су бројни актери, истраживачи у стамбеном
систему, дали оцене и процене ових односа из своје перспективе.
Неки од њих, као Михаило Чанак, тврдили су да: „...наручиоци
избегавају фундаментална истраживања, концентришући се на
непримењена, сервисна и акциона... због економске ситуације у
земљи и незадовољавајућег функционисања стамбеног система.
За истраживања су више заинтересовани наручиоци који и сами
имају своје развојне службе“,14 те да: „Жеља да се истраживање
максимално скрати доводи до рутинерства“,15 односно: „Не
постоји континуитет истраживања ни у једној области (осим
можда у истраживању конструкције).“16
Можемо рећи да без обзира на разматрани период, у свакој
области где се не делује у континуитету и организовано, где се и
непосредни актери налазе на ивици опстанка, научноистраживачки
рад само посредно утиче на ефекте пословања и пролази кроз
кризне ситуације. Такав случај је почетком осамдесетих година
20. века био у стамбеној области, а нарочито у истраживањима
квалитета изграђеног простора. Истраживања у области становања
и стамбене изградње су саставни део ширег стамбеног система,
али овај систем није независан, већ је саставни део система
вишег реда – друштвенополитичког и економског. Из тих система
вишег реда долазе инпути – услови и оквири у којима је могућа
реализација рада и остваривање резултата.
У то време, у СР Србији се појављује нови Закон о научним
делатностима који својим одредбама императивно инсистира на
Службени лист града Београда, 32/IV/83 и 5/88.
Стриктна примена ове регулативе штитила је квалитет пројектовања и грађења,
тако да су у периоду од 1975. до 1990. године случајеви одступања били
релативно ретки.
14

Михаило Чанак, „Положај истраживача и истраживања у стамбеном систему“
(рад представљен на научноистраживачком скупу „Положај учесника у стамбеној
изградњи“, Искуства 83, Центар за становање ИМС, Београд, СФРЈ, 12–13. 5.
1983. године), непагинирано.
15

Ibid.

16

Ibid..

152

концентрацији истраживача и укрупњавању научноистраживачких
организација“.17 Према мишљењу Михаила Чанка, „Закон о
научним областима СРС, условљавао је тоталну претурбацију
истраживачких организација и кадрова у Србији, до тада“. Како
ће овај Закон, и у којој мери, утицати на развој односно рад
научника, данас је мање или више познато међу актерима који су
у последњих тридесет година ангажовани око научних института.
Аутор сматра: „Најефикасније и најдинамичније истраживачке
организације у развијеним земљама формиране су од малог
броја истраживача чији се рад не вреднује бројем магистарских
и докторских звања и титула, већ искључиво референцама и
резултатима“,18 као и да „...вештачко укрупњавање до кога долази
искључиво административним путем, представља отворена врата
за бирократизацију и умртвљавање иницијативе и агилности
истраживача“.19
Наведене тврдње наводе на истраживање теме о односу
истраживача и других актера у станоградњи – органа власти
и корисника, јер је њихов рад кроз ове актере остваривао
своју употребну вредност или, напротив, остајао на теоријским
достигнућима.
Од свих учесника у стамбеној изградњи, грађевинари
су најоперативнији и најмање оптерећени унутрашњим
бирократским стегама, што им помаже да лакше и брже од
осталих сагледају своје проблеме и потребе, па и потребе за
научним истраживањима.
Истраживања која су грађевинској индустрији била потребна
односила су се на:
– производњу грађевинских материјала и компонената
– стварање и унапређење нових метода и система грађења
– унапређење занатских радова, минимизацију трошкова
грађења
– оптимизацију услова пословања и унутрашње организације
– услове штедње енергије и ресурса при грађењу
– пласман производа и формирање цена, унапређење
квалитета производа
– рационално коришћење радне снаге и стручних кадрова
– унапређење сопствене технологије итд.20
17

Ibid.

18

Ibid.

19

Ibid.

20

Ibid..

153

У периоду између шездесетих и седамдесетих година 20. века,
најповољнија искуства у међуодносима су била она са великим
инвеститорима, као што су Савез социјалистичке народне
омладине (ССНО), дирекције (заводи) за изградњу градова, као
и поједине асоцијације грађевинара у систему изградње станова
за тржиште. Истраживачки задаци најчешће су се односили на:
– локационе факторе
– квалитет станова и стамбених зграда (пројекти и изведени
објекти)
– методе контроле квалитета станова и стамбених зграда
(пројеката и изведених објеката)
– услове експлоатације постојећег стамбеног фонда
– формирање цена, пројектантску регулативу
– услове штедње енергије у експлоатацији итд.21
Што се тиче стамбених задруга као једних од инвеститора,
код њих се, наводно, није запажао никакав интерес за
научноистраживачки рад. Како објаснити такав однос институције
која је имала директне користи од тих истраживања? Један
од одговора лежи у неразумевању приоритета, јер је за њих
приоритет, односно притисак, био тема социјалне једнакости,
финансирања, самоодрживости стамбеног система и политике,
а на споредној страни била је истраживачка делатност. У
социолошким истраживањима о становању, обављеним у другој
половини седамдесетих година прошлог века, међутим, потврђују
се неравноправности који су се појавиле у примени стамбених
закона.22
Слично као однос органа власти и корисника, може се посматрати
и тумачити однос истраживача и пројектаната у стамбеној
изградњи. Резултате научноистраживачког рада пројектанти су
примењивали само када су им је то наметала регулатива. Ова
истраживања односе се на:
– пројектантску регулативу
– методе порјектовања и планирања у стамбеној изградњи
– методе вредновања пројеката станова, стамбених зграда
и станова
– квалитет и употребну вредност корисног простора итд.23
21

Ibid.

22

Михаило Поповић и др., Друштвени слојеви и друштвена свест: Социолошко
истраживање интереса, стилова живота, свести и вредносно-идеолошких
оријентација друштвених слојева (Београд: Центар за социолошка истраживања
Института друштвених наука, 1977).
23

Ibid.

154

Положај истраживачке делатности, научних институција и
научника ипак је највише зависио од политичких прилика,
које су условљавале
токове финансирања и друштвене
приоритете. Однос истраживача и органа власти најбоље
одређује њихов стварни положај, а самим тим и потенцијале
и правац развоја науке и технологије разматраног периода.
Према мишљењу Михајла Поповића, „у највећем броју
земаља (без обзира на друштвенополитичке системе у њима)
контакт између истраживача и органа власти се обавља преко
одговарајућих министарстава која регулишу и материјално
стимулишу истраживаања у свим областима, па и у стамбеној“.24
Истраживачки рад се системски стимулирао и финансирао само
у Општем удружењу грађевинарства и индустрије грађевинских
материјала Југославије.
Није безначајно ако се подсетимо да се јаз између развијених и
неразвијених земаља крајем 20. века све више продубљује, као и
да је начин научне мисли, организованости и опремљености једно
од главних мерила за оцену степена развоја. У случају тадашње
државе – Југославије, сматрало се да „Пут којим данас идемо
јесте пут научне стагнације, конформизма и вегетирања који нас
све више враћа у друштво неразвијених из кога смо се тешком
муком отргли“.25
Однос истраживача и корисника је био углавном посредан,
и то преко пројектаната, грађевинара или инвеститора, који су
користили резултате истраживања и примењивали их у пракси.
Интерни проблеми истраживача могу бити субјективне и
објективне природе, као и материјалног, професионалног,
интерперсоналног и другог карактера. Сама по себи, немогућност
континуалног и планског развоја иде на штету научног рада. Како
у земљи није постојао јединствени информациони систем за
стамбену област, информације су биле расцепкане, непотпуне,
различито обрађиване и нерадо размењиване. У земљи се
одржавао велики број скупова и семинара, али мало их је било
са временским и концептуалним континуитетом као што су, нпр.,
„ИНДИС“, „Искуства“ и „Комуникације“, а и они нису међусобно
били усаглашени у јединствени систем информисања. И тада, а
и сада, била би пожељна та веза истраживачких организација са
последипломским курсевима.
Сматрало се: „Ретки су истраживачи који су истовремено и
24

Ibid.

25

Ibid..

155

успешни пословни људи... мали је број пословних органа који је
потекао из самих истраживачких кућа и то не зато што би се неко
споља томе противио, већ више због незаинтересованости или
неефикасности самих истраживача“.26 Оваква тврдња се може
назвати и генерализацијом. Међутим, може се рећи да рад у
привреди, исто као и у науци. изискује пуну, потпуну посвећеност.
Тако, рад на два колосека подразумева подељену пажњу, те је
заиста ретко да се успех остварује и у науци и у свакодневном
раду у привреди.
Симптоматично је како је руководећи, менаџерски кадар био
заиста редак, односно како је одувек постојао дефицит квалитетних
руководилаца који могу успешно водити велике тимове: „...
истраживачким организацијама недостаје специфични профил
руководилаца, довољно пословних, ангажованих и отворених
према специфичним проблемима истраживачких организација и
истраживања уопште“.27
У тадашње време, почетком осамдесетих година, постојале
су одређене визије за унапређење научног деловања. Према
мишљењу Михајла Поповића, „могуће је предложити извесне
интервенције... Друштво се мора побринути за формирање
информативне базе која би истраживачима омогућила
континуално праћење свих збивања на домаћем и страном плану
у овој области. Обезбеђење страних публикација и документације,
иностране специјализације и контакти са врхунским страним
експертима не смеју бити третирани као непотребан луксуз,
неприкладан за данашње прилике. То су средства рада и то
неопходна и незамењива. Са своје стране, истраживачи из разних
организација, градова и републике морају бити међусобно
увезани ради што рационалнијег коришћења документације и
измене информација.“28
У том смислу, размишљало се и о стварању једног хабитолошког
едукативног система који почиње на факултетима и, осим
последипломских студија и доктората, обухвата стручне
курсеве, семинаре, специјализације, размене стручњака, као и
рад у посебним стручним телима окупљеним око специфичних
истраживачких
подручја
(индустријализација
грађења,
вредновање у становању и стамбеној изградњи, пројектантска
регулатива): „...истраживачки кадар треба неговати и усмеравати
ка сарадњи са другим земљама, а не препустити га самом себи
26

Ibid.

27

Ibid.

28

Ibid..

156

и нестабилним законима унутрашњег тржишта... решење можда
лежи у формирању једне слободне пословне асоцијације
југословенских истраживачких организација у области становања
и стамбене изградње, ослобођене административних и кадровских
баласта“.29
Односи истраживача и пројектаната у стамбеној изградњи
су од свих релација овде анализираних најдиректнији. Током
деценија након Другог светског рата, масовна стамбена изградња
подразумевала је извесне промене у навикама и свакодневном
животу – „повећана потреба станара по хигијенско-техничком
стандарду уводи у зграде инсталације... Све те техничке гране
постају домена индустријске производње и архитекте све мање
индивидуално обрађују зграду“.30 Током седамдесетих година
се интензивира публицистика, увећава се број научних издања
као и стручних и научних часописа. О проблемима савремених
начина грађења објављују се достигнућа у стручним часописима,
граде се прототипови, испитују се нове конструкције и материјали
и приказују се на сајмовима и специјализираним изложбама,
издају се приручници, проспекти и рекламе. Актуелна ситуација
– велике стамбене потребе, неопходност масовне стамбене
градње и реализација великих серија – није била оно што
је проузроковало настанак стручног профила истаживача.
„Напротив – истраживање је било потребно да би се дошло до
индустријализације, а то је проузроковало све обимне промене у
пројектовању и начину грађења.“31
Информатика осредњег квалитета се окупила око стручних
издања Привредне коморе Југославије, нарочито Документације
за грађевинарство и архитектуру (ДГА), што је касније преузео
Југословенски грађевински центар који формира и сталну
изложбу грађевинског материјала и конструкцијских новитета.
Овде долазимо до веома важне информације за развој науке
у Југославији генерално: „У оквиру грађевинских предузећа
оснивају се развојна одељења и документацијске службе. У
главним градовима републике јачају Заводи за испитивање
материјала и конструкције. Добијамо прве творнице бетонских
префабриката и у неким градовима масовна производња прелази
29

Ibid.

30

Павел Гестл, „Однос истраживача и пројектаната у стамбеној изградњи“ (рад
представљен на научноистраживачком скупу „Положај учесника у стамбеној
изградњи“, Искуства 83, Центар за становање ИМС, Београд, СФРЈ, 12–13. 5.
1983), непагинирано.
31

Ibid.

157

на монтажне методе грађења.“32
Један од таквих био је и „Биро за студије“, основан у
предузећу „Рад“ и оформљен као логичан ток, след тенденција
и стања науке, технологије, привреде у земљи, с једне стране
и – великих очекивања, с друге стране. У питању је била
пројектантска организација новог типа, која је пројектовала за
индустријализовани начин грађења. Први део посла је био да
се састави комплетан тим, што није било једноставно са аспекта
струковног опредељења.
Назив „студијски задатак“ може довести у заблуду. Тај биро је
био студијски по томе што се бавио пројектовањем нових ствари
и новим методама, па је требало знатно више анализа и студија
него при традиционалном пројектовању. Студијски је био и по
томе што је вршио директивни надзор над грађењем прототипова
уз студије резултата, грешака и могућности кориговања тих
грешака. То је значило да студије нису биле „измишљање нечег
новог“ и нису се бавиле проучавањем на начин института.33 У
њему су проучавана постојећа достигнућа и покушавано је да се
што рационалније примене у тадашњим актуелним приликама.
Биро је имао још једну карактеристику. Пројектовани су само
прототипови елемената и проверавана је целисходност у условима
реалног грађења. То не значи да архитектонска решења нису била
важна. С тим провереним елементима, бирои за пројектовање су
и даље разрађивали боље основе и – архитектонске концепције.
Биро за студије је практично припремао алат и асортиман за
индустријализовано грађење. Самим тим је остављао пуну
стваралачку слободу архитектама. Било је, наводно, приговора
да ће индустријализација донети монотоност и да ће архитекти
изгубити могућност креативног стварања. Напротив, архитекти
су исто тако прихватали њихове материјале и елементе, поставке
и механизацију, као што су прихватали опеку или „Авраменка“,
само што су крупнијим елементима и одређеним организацијским
облицима обездедили већу економичност грађења.
Поставља се неколико питања везаних за функционисање
„Бироа за студије“: Ко је финансирао студијски тим? Ко је
финансирао изградњу прототипова? Ко је финансирао припрему
нових материјала? Ниједно грађевинско предузеће крајем
педесетих и почетком шездесетих година није имало средстава
за такво финансирање, а о пројектантским организацијама – које
су стварни носиоци прогреса – до тада се није могло говорити.
32

Ibid.

33

Игор Блуменау, „Индустријализација стамбене изградње у предузећу ’Рад’“,
у Саветовање о индустријализацији стамбене изградње (Београд: Савезна
грађевинска комора, 1960), IId-1–IId-22.

158

Стамбени фондови, који су били главни корисници свега онога
што је масовном и префабрикованом градњом уштеђено, нису
сагледавали значај рада „Бироа за студије“, нити су имали
инструмената да му финансијски притекну у помоћ.34 Тако је
током свог вишегодишњег постојања и функционисања Биро
финансиран средствима радне организације којој је припадао.
Према сведочењима савременика, „Биро за студије“ је повремено
мењао број запослених и ангажованих инжењера, као и структуру
– састав тима. Одговоре на сва ова питања могу дати истраживања
градитељског опуса „Бироа за студије“, али и сведочења, још увек
делом активних, протагониста модерне архитектуре и масовне
станоградње током шездесетих година.
Дуготрајан процес пројектовања стамбених објеката навео је
архитекту Игора Блуменауа из Бироа за студије да предложи
методу фото-пројекта. Услов за ефикасну употребу ове методе
су типски детаљи, односно пројекти који се често понављају и
који садрже једнаке просторне и конструктивне елементе. Може
се рећи да је то била претеча данашњих библиотека или блокова
у „Аутодеск“-овим (AutoCAD) софтверима за цртање.
4. Искуства других центара бивше Југославије
Постоји још једно питање везано за ову релацију истраживача и
пројектанта у стамбеној изградњи – да ли је научни рад постојао
у другим местима, ван академских центара попут Београда и
Загреба? Сматра се да „Половином педесетих година сви срески
градови формирају заводе за стамбену изградњу који имају
за задатак организацију и све припремне радове за изградњу
стамбених објеката и насеља. У том циљу они формирају и службу
истраживања, пре свега за увођење рационализацијских мера у
пројектовању и грађењу.“35 Даље се наводи: „За финансирање
истраживачких задатака издвајају се посебна средства што
омогућава да се приличан број стручњака бави истраживањем и
да порасте обим фундаменталних и апликативних истраживања
из области грађевинарства као и урбанизма и архитектуре.“36
Међутим, нису сва истраживања и научни радови били
искоришћени у привреди и у друге сврхе. „Студијски елаборати
гомилали су се на регалима организација и установа које су
их финансирале. Тек почетком осамдесетих година обавезне
34

Ibid.

35

Види фусноту број 14.

36

Ibid.

159

су кратке информације у ДГА или у периодичним билтенима
истраживачких заједница.“37
„Шире упознавање било је могуће на саветовањима и
семинарима које су организовале неке истраживачке институције
као што су Југословенски грађевински центар у Београду, Завод
за зградарство у Загребу, Центар за становање ИМС у Београду,
Градбени центар Словеније у Љубљани и други. ...У току двадесет
година свог постојања Градбени центар Словеније је приредио
око 60 стручних саветовања и семинаре на подручја везаних
за проблематику стамбене изградње. Преко две трећине тих
саветовања била су југословенска са учешћем од 150 до 450
учесника из свих република и покрајина.“38
Приказивала су се искуства са подручја стамбене политике,
економско-финансијске
проблематике,
пројектовања
и
оперативног грађења. У оквиру тих приредби приказане су и нове
технологије и производи индустрије грађевинских материјала. У
материјалима тих саветовања увек је било и реферата који задиру
у проблеме пројектаната и пројектовања и у којима су биле
корисне информације и предлози за рад, нарочито у прелазно
доба од традиционалног ка индустријском грађењу.
Тек на почетку осамдесетих година научна истраживања су
успела да пројектанту понуде праву „експлозију“ информација
које су помогле да фаза анализе добије израженији карактер
креативности. Интегрално пројектовање је било у потпуности
изведено код изградње Сплита 3, на Јадранском приморју, и
донело је опште признате резултате.39 Темељни захтев и приступ
у урбанистичком пројектовању Сплита 3 требало је да буде
само у томе да се прихвате економске могућности изградње
тадашње Југославије,40 технологија и степен општег сагледавања
урбанистичких проблема, али исто тако и да се остави барем
пролаз правцу нових могућности, нових сазнања и будућих
захтева.
Иначе, сличне научно интересантне скупове приређивале
су истраживачке организације, као и универзитети, стручна
37

Ibid.

38

Ibid.

39

Аутори урбанистичког концепта за насеље „Сплит III“ били су Владимир Брацо
Мушић, Марјан Бежан и Нивес Старц.
Višnja Kukoč, “Razvoj Splita III od 1968. do 2009. godine“, Prostor 18 (2010):
167–177.
40

Реализација насеља „Сплит III“ није финализована, управо због несклада
између избора скупље технологије градње и опште економске ситуације.

160

друштва, удружења и савези. Да наведемо само неке: САНУ,
Југословенско друштво за испитивање и истраживање материјала
и конструкција, Савез југословенских лабораторија, Факултет
техничких наука (ФТН) у Новом Саду, Грађевински институт
Факултета грађевинских знаности у Загребу и други.
Значајно Саветовање о утврђивању употребне вредности
станова одржано је у Опатији 1971. године. Захваљујући
преданом научноистраживачком раду појединих архитеката,
попут Михаила Чанка, Бранка Алексића и других, на просторима
бивше Југославије се развија област проучавања – теорије
људских потреба. Ове теорије су се развијале пре свега у
области станоградње, а темељиле су се, у извесном смислу,
на Масловљевој пирамиди потреба.41 Овакав развој те научне
области је за тадашње југословенско друштво било од великог
значаја, јер пре тога нисмо били академски развијен центар у
односу на европске универзитетске градове, нити су дела наших
психолога, филозофа, естетичара и др. у већој мери превођена
у иностранству. „О теорији вредновања,42 које треба да што
објективније оцени квалитет будућег стана, од идејних скица до
изведбеног пројекта, говорио је проф. Мусо (A.Musso), тада
на Штутгартском универзитету, а проф. Тиберг (S. Thyberg),
шеф Катедре за анализе функционалности зграда у Штокхолму,
дао је приказ различитих система вредновања употребљених у
Шведској. Социолог др Фромес (B.Fromes) указао је на бечки
систем ’Класификације употребне вредности станова’, а проф.
Ерих Панзхаусер (Erich Panzhauser) био је укључен у преводе
материјала саветовања.“43
Тако је вредновање пројектне документације постало једна
од значајних делатности истраживачких кућа коју су директно
наручивали инвеститори, па и извођачи и пројектанти.
Насупрот свему овоме, постојали су многи аутори који су
говорили о непотребности истраживачког рада. Према речима
Михаила Чанка, „Није само један пример да архитекти сматрају
41

Масловљева хијерархија људских потреба је теорија из психологије коју је
створио амерички психолог Абрахам Маслов, која истиче да се људске потребе
могу разврстати у групе и да постоји јасна хијерархија између тих група потреба.
Нижи нивои потреба се морају задовољити пре него што се активирају потребе
виших нивоа.
Мића Јовановић, Момчило Живковић и Татјана Цветковски, Организационо
понашање (Београд: Мегатренд универзитет, 2003).
42

Бранислав Миленковић, „Теорија потреба – Пројекат 1/1978“, Последипломске
свеске, 32 (1978), Архитектонски факултет Универзитета у Београду.
43

Види фусноту број 14.

161

истраживачки рад непотребним, обзиром да анализе стања и
могућности већ припадају студијским припремама које мора сваки
пројектант обавити пре почетка креативног рада на пројекту“.44
Међутим, даље се наводи: „О потреби грађевинског истраживања,
нарочито у повезаности са стамбеном изградњом нема сумње. То
доказују и многе наруџбе истраживачких задатака које су биле у
дугим годинама упућене истраживачким институцијама од стране
грађевинских и монтажних предузећа“.45
На крају Чанак закључује: „Има и случајева да однос пројектаната
и истраживача није на потребном стручном нивоу... Стога је
потребно да истраживачи улазе као равноправни партнери у
широки тим пројектаната. Тада можемо очекивати да ћемо доћи
до оптималних решења станова у погледу функционалних захтева,
економичних конструкција, рационалне опреме и обраде,
естетског обликовања и уклапања у амбијент и околину.“46
5. Положај истраживача у области индустријализације
станоградње
У последњим деценијама 20. века, према мишљењу Милана
Пајевића, „Најразвијеније земље уместо да либерализују приступ
земаља у развоју свом интелектуалном капиталу теже супротниом
– повећавају његову цену у настојању да у пуној мери искористе
његов тржишни потенцијал“.47 Уочава се да „С обзиром на смањене
могућности инвестирања у сопственим земљама, међународне
банке се све више окрећу земљама које су заинтересоване за
додељивање зајмова ради трансфера технологије и користе ове
земље за апсорбовање масовног прилива новчане масе који су
добрим делом депоновале неке од земаља – произвођача нафте
као финансијски вишак постигнут повећањем цена“.48 При овоме
су фаворизована она решења и технологије која се заснивају
на високој акумулацији, брзом обртају средстава и великом
профиту, а у знатно мањој мери на дугорочним социјалним и
економским ефектима који су за нас у случаjу стамбене изградње
од прворазредног значаја.
Рестриктивно третирање науке као потрошње и њено
неадекватно финансирање, с једне стране, као и повољни услови
44

Ibid.

45

Ibid.

46

Ibid.

Види фусноту број 2.

47
48

Ibid.

162

за кредитирање увозне технологије и лиценци, с друге стране,
довели су развој домаће технологије у неравноправан положај,
што је као последицу, између осталог, имало и низ погрешних
инвестиција. „Децентрализација и регионализација науке је
спроведена формалистички и резултовала је у уситњавању,
некоординираности и дуплирању радова што је још више умањило
ефикасност ионако кадровски и материјално ослабљених
истраживачких капацитета.“49
Оваква оцена тадашњег положаја научноистраживачког
рада, која сумира закључке низа друштвено-политичких,
стручних и научних скупова одржаних почетком осамдесетих
година, важила је у потпуности и за истраживачки рад на
подручју индустријализоване стамбене изградње. Почетком
осамдесетих година постојала је широка друштвена акција
која је, између осталог, обухватала и доношење нових закона о
научноистраживачком раду.
Истраживачко-развојни (ИР) рад у области индустријализоване
стамбене изградње (ИСИ) требало би већ према наведеним
дефиницијама индустријализације да представља добро
координирану мултидисциплинарну акцију која се, на
уравнотежен начин, одвија у свим подручјима стамбене изградње
– у планирању, урбанизму, пројектовању, производњи, изградњи
и експлоатацији.
У послератном периоду је дошло до формирања веома
снажних, кадровски и материјално добро опремљених
научноистраживачких капацитета, у којима су никле многе
оригиналне идеје и који су омогућили да се у међународним
оквирима југословенски стручњаци високо цене, а да многа
југословенска предузећа са успехом конкуришу знатно познатијим
светским фирмама. На подручју индустријализоване стамбене
изградње, ове активности су дале најзапаженије резултате у
техничко-технолошким областима испитивања, производње и
уградње материјала и конструкција, док су функционални и
психофизички аспекти становања и стамбене изградње, као и
социоекономске и организационе студије били заступљени у
мањој мери. „У току седамдесетих година постаје све јасније да
упркос материјалним могућностима услови под којима се одвија
стамбена изградња не омогућују задовољавајућу динамику раста
која заостаје за растом друштвеног производа... Интензивирају
се напори на организовању мултидисциплинарних програма и
повезивању факултета, истраживачких институција и привредних
оранизација.“50
49

Ibid.

50

Ibid..

163

Значајно је истаћи макропројекат „Индустријализација и
префабрикација стамбене изградње“ Одељења техничких наука
САНУ, инициран 1976. године у Институту техничких наука (ИТН
САНУ),51 а затим и конференцију ИНДИС, у организацији ИИГ
ФТН и САНУ у Новом Саду,52 која је окупила велики број учесника
у процесу ИСИ и допринела да се кроз анализу фактора који су
успоравали ефикаснију примену индустријализације утврде и
дефинишу нови правци развоја и сагледају неке од могућности
за њихову примену у пракси. Конференција ИНДИС одржава
се сваке треће године и данас. Међутим, реферати објављени
у зборницима скупова указују на одступање од основне теме и
идеје ИНДИС-а, а то је индустријализована префабрикована
градња, што је очекивано у односу на захтеве савременог доба.
Велики број тема тиче се нових области у којима се усмерава
научноистраживачки рад архитеката данас, а то су енергетска
ефикасност, софтвери,53 као и друге теме теоријског карактера.
Почетком 1977. године формиран је, на иницијативу и предлог
групације произвођача станова, Савет за грађевинарство ПКЈ –
Одбор за индустријализацију стамбене изградње ОУГ и ИГМЈ.54
Као резултат напора да се постојеће истраживачке снаге окупе
око мултидисциплинарног пројекта са јасно дефинисаним
стратешким приступом, у Институту техничких наука САНУ је, на
иницијативу Одбора за индустријализацију стамбене изградње
ОУГ, ТГМЈ и МА ОИСИ, у 1978. години припремљен оквирни
програм који је дефинисао приоритетне развојне задатке, узевши
у обзир сличне програме сакупљене у оквиру сталне конференције
градова Југославије.55
Било је и других покушаја. „Најпре неизвесну судбину због
финансија, а затим обустављање рада на пројекту, доживео
је између осталог и ’Пројекат научноистраживачких радова
неопходних за унапређење грађења и ефикасно и шире увођење
индустријализације стамбене изградње у Београду’, који је
организовала Београдска заједница становања (БСЗ), у сарадњи
са бројним стручним институцијама. Пошто је оцењен као
51

Ibid.

52

Светлана Вуковић и Гордана Ђилас, Библиографија Индис 1976–2009 (Нови
Сад: Универзитет у Новом Саду ФТН Департман за грађевинарство, 2010).

Dragana Mecanov and Miloš Djikic, “Sofware for Review and Combinatorics of
Spatial Organization of Apartmens Built in Prefabricated Industrialized Systems“
(on INDIS 2012, 12th International scientific conference on planning, design,
construction and building renewal, University of Novi Sad, Faculty of technical
Sciences, Novi Sad, Serbia, 28th–30th, november, 2012).
53

54

Види фусноту број 2.

55

Ibid.

164

значајан, пројекат је разрађиван у 1978. и у 1979. години када је
формиран и коначан текст програма истраживања.“56 Разлога за
овакву ситуацију било је више, а неки од њих су: „необезбеђеност
средстава, незаинтересованост привредних организација, и
изостављање друштвено-политичке подршке шире заједнице
и њених органа упркос ранијег верификовања на највишим
нивоима“.57
Из тог разлога, због ових нереализованих покушаја, дато је
неколико препорука, према Милану Пајевићу, од којих наводимо
неке које детерминишу односе и положај истраживача у области
индустријализације станоградње. Прва препорука је била да
програме који се „суфинансирају из средстава РЗНР треба
усмеравати на развојна страживања, разраду и проверу основних
стратешких опредељења, доношење норми и подизање општег
нивоа у појединим областима НИ рада“.58 Друга препорука је
била да „програме који се одвијају уз учешће регионалних и
градских ЗНР, СИЗ становања и удружења стамбено-комуналних
делатности на бази самоуправних споразума са корисницима у
удруженом раду треба усмеравати на примењена истраживања
у облику експерименталних објеката и полуиндустријских
постројења, демонстрационих пројеката и других облика
непосредне примене резултата НИ рада у пракси“.59 Трећа
препорука је била да „све пратеће индустрије које суделују у
реализацији програма стамбене изградње – хемијску, неметала,
црне металургије, дрвне индустрије и прераде метала, као и
чланице групације завршних радова треба на организован начин
укључити у планирање развојних и примењених истраживања
и извођење комплетних, стратешких НИ пројеката“.60 Четврта
препорука је била да „вредновање научноистраживачке
квалификованости институција и појединаца треба обављати
на бази минулог НИ рада верификованог према међународним
критеријумима, а не према формалној квалификованости и броју
објављених истраживања“.61

56

Ibid.

57

Ibid.

58

Ibid.

59

Ibid.

60

Ibid.

61

Ibid.

165

6. Закључна разматрања и препоруке
Двадесети век је обележен великим ратним разарањима,
великим успоном науке, жељом политичких структура и
покушајима да се допринесе друштвеној правди, једнакости,
прогресу, модернизацији и сл. 21. век започео је великим успоном
информатике, убрзањем комуникација и размене информација,
али не и препознатљивом жељом политичких структура за
друштвеном правдом и унификацијом.
У каквом су данас односу наука и пракса? Да ли тај однос можемо
назвати аутистичним или паралелним односом, или односом где
оне не кореспондирају једна с другом – односно односом две
области које не функционишу једна с другом, него једна поред
друге.
На ту проблематику надовезују се друге социолошке теме. Данас,
као што је познато, не постоје демографска кретања која би имала
као потребу масовну стамбену градњу и циљеве попут оних од пре
пола века. Такође, политике које су представљале подстицај за
развој научноистраживачког рада у контексту масовне изградње,
у протеклих неколико година имале су другачији контекст и
конотацију. Појавила се потреба помоћи грађевинској индустрији,
али није препозната или пронађена узрочно-последична веза
са другим областима попут развоја технологија или научних
истраживања у том домену, а коју у овом раду објашњавамо.
Актуелне су теме: да ли број високообразованог научног кадра
треба повећавати – не обазирући се на одређене области
привреде или тржишта које не осећају потребу за том врстом
кадрова? Тренутно, Србија заостаје у броју научног кадра и
научноистраживачког рада у односу на већину других европских
земаља, па се, без обзира на потребе привреде или тржишта,
свакако препоручује веће образовање научних кадрова, каo и
слободан избор сваког појединца, развој критичког и аналитичког
мишљења, креативности и афирмација рада – као вредности
насупрот материјализму и потрошњи.
Однос научног деловања и научних истраживача са другим
актерима у станоградњи у прошлости, попут инвеститора и
институција система, данас може бити добра смерница за развој
у наредним деценијама. Њихово искуство, проблеми и начини
на који су мање или више успевали да их реше и превазиђу могу
помоћи у квалитетнијем остваривању ових односа у савременој
информатичкој ери, где комуникације функционишу на другачији
начин, али дугорочни циљеви – решавање друштвених проблема
– и даље су важни.

166

Литература
1. Бајлон, Мате. Стамбена изградња Шведске. Београд: СК
Градова, 1956.
2. Бартолић, Иво. „Монтажно грађење стамбених зграда”. У
Архитектура , IV, 2, уредник Невен Шегвић, 26–29. Загреб:
УХА, 1950.
3. Блуменау, Игор. „Индустријализација стамбене изградње
у предузећу ’Рад’“. У Саветовање о индустријализацији
стамбене изградње, IId-1–IId-22. Београд: Савезна
грађевинска комора, 1960.
4. Вуковић, Светлана и Гордана Ђилас. Библиографија Индис
1976–2009. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду ФТН
Департман за грађевинарство, 2010.
5. Гестл, Павел. „Однос истраживача и пројектаната
у стамбеној изградњи“. Рад представљен на
научноистраживачком скупу „ Положај учесника у стамбеној
изградњи“, Искуства 83, Центар за становање ИМС, Београд,
СФРЈ, 12–13. 5. 1983.
6. Димитријевић, Радован и Горан Петровић. „Изазови
већих распона у ИМС технологији грађења“. У Зборнику
Истраживања, пројекти и реализације у градитељству,
уредници Зоран Поповић и Горан Петровић, 125–132.
Београд: Институт ИМС, 2010.
7. Жежељ, Бранко. „Услови и угледи за пуномонтажно грађење
станова у Југославији“. У Саветовање о индустријализацији
стамбене изградње, IIg-3. Београд: Савезна грађевинска
комора, 1960.
8. Институт за испитивање материјала. „Историјат“. Институт
ИМС ад, Булевар Војводе Мишића 43, Београд. Преузето
марта 2014. http://www.institutims.rs/ims/istorijat.html
9. Јовановић, Мића, Момчило Живковић и Татјана Цветковски.
Организационо понашање. Београд: Мегатренд универзитет,
2003.
10. Kukoč, Višnja. “Razvoj Splita III od 1968. do 2009. godine“.
Prostor 18 (2010): 167–177.
11. Марушић, Дарко. „Референтне предности система ИМС у
архитектонско-урбанистичком пројектовању“. У Зборнику
Истраживања, пројекти и реализације у градитељству,
уредници Зоран Поповић и Горан Петровић, 69–76. Београд:
Институт ИМС, 2010.

167

12. Мецанов, Драгана. Стамбена архитектура Београда 1947–
1967. Београд: Задужбина Андрејевић, 2008.
13. Мецанов, Драгана. „Могућности (ре)дефинисања и предлог
периодизације градитељског наслеђа послератне модерне
изградње стамбене архитектуре Београда (од 1947. до 1967.
године)“. У Наслеђе VIII, уредници Милана Јочић и Марко
Поповић, 151–170. Београд: Завод за заштиту споменика
културе Града Београда, 2007.
14. Мецанов, Драгана. „Типологија облика стамбене архитектуре
педесетих година XX века у Београду“. У Наслеђе IX,
уредници Милана Јочић и Марко Поповић, 129–154.
Београд: Завод за заштиту споменика културе Града
Београда, 2008.
15. Мецанов, Драгана. „Архитектонски конкурси на Новом
Београду од 1947. до 1970. године“. У Наслеђе XII, уредници
Милица Грозданић и Марко Поповић, 113–140. Београд:
Завод за заштиту споменика културе Града Београда, 2009.
16. Мецанов, Драгана. „Валоризација архитектуре стамбених
зграда из периода модерне“. У Наслеђе XI, уредници Милица
Грозданић и Марко Поповић, 79–101. Београд: Завод за
заштиту споменика културе Града Београда, 2010.
17. Mecanov, Dragana i Miloš Djikic. “Sofware for Review and
Combinatorics of Spatial Organization of Apartmens Built
in Prefabricated Industrialized Systems“. On INDIS 2012,
12th International scientific conference on planning, design,
construction and building renewal, University of Novi Sad,
Faculty of technical Sciences, Novi Sad, Serbia, 28th–30th,
november, 2012.
18. Mecanov, Dragana. “The Installations in Residential Buildings
Built in Precast Systems – The Approach оf The Solution оf the
Problems оf Renovation“. On Fourth International Symposium
“Installation and Architecture”, Architecture Faculty, Belgrade
University, Belgrade, Serbia, November 7th, 2013.
19. Mecanov, Dragana. “Typology of architectural complexes
and housing units built using prefabricated systems“. In
III International Symposium for students of doctoral studies in
the fields of Civil Engineering, Architecture and Environmental
Protection, PHIDAC 2011, edited by Vlastimir Radonjanin and
Nadja Kurtovic-Folic, 157–164. Novi Sad: University of Novi
Sad, Faculty of technical Sciences, 2011.
20. Mecanov, Dragana, “The typology of architectural structures
and flats bilt using the IMS system“.У Зборнику Истраживања,

168

пројекти и реализације у градитељству, уредници Зоран
Поповић и Горан Петровић, 195–200. Београд: Институт
ИМС, 2010.
21. Миленковић, Бранислав. „Теорија потреба – Пројекат
1/1978“. Последипломске свеске, 32 (1978), Архитектонски
факултет Универзитета у Београду.
22. Морача, Перо и Станислав Стојановић. Комунисти Југославије
1919–1979. Београд: „Експорт Прес“, 1979.
23. Navarro Campos, Nelson. “Implementation and developement
of IMS building technology in Cuba“. У Зборнику
Истраживања, пројекти и реализације у градитељству,
уредници Зоран Поповић и Горан Петровић, 215–220.
Београд: Институт ИМС, 2010.
24. Пајевић, Милан М. „Положај истраживача у области
индустријализације стамбене изградње“. Рад представљен на
научноистраживачком скупу „Положај учесника у стамбеној
изградњи“, Искуства 83, Центар за становање ИМС, Београд,
СФРЈ, 12–13. 5. 1983.
25. Петровић, Бошко. „Бранко Жежељ – ново поглавље у нашем
грађевинарству“. У Зборнику Истраживања, пројекти и
реализације у градитељству, уредници Зоран Поповић и
Горан Петровић, 3. Београд: Институт ИМС, 2010.
26. Поповић, Михаило, Силвано Болчић, Весна Пешић, Милосав
Јанићијевић и Драгомир Пантић. Друштвени слојеви и
друштвена свест. Социолошко истраживање интереса,
стилова живота, свести и вредносно-идеолошких оријентација
друштвених слојева. Београд: Центар за социолошка
истраживања Института друштвених наука, 1977.
27. Тодорова, Марија. Имагинарни Балкан. Београд: Библиотека
XX век, 1999.
28.Тепина Марјан. „Методи усмеравања и финансирања
стамбене изградње као услови њене
индустријализације“.
У Саветовање о индустријализацији стамбене изградње,
I-2. Београд: Савезна грађевинска комора, 1960; Рад
представљен на Сталној конференцији градова Југославије,
Београд, СФРЈ, 19-20.10.1960.
29. Призори и улице, блог посвећен теми становања,
хабитологији, стамбеној архитектури и другим
интересантним стварима. http://mecanovdragana.
blogspot.com/2012/05/postkolonijalna-arhitektura-iurbanizam.html

169

30. Српски архитекти / Serbian architects. „Чанак, М., 2012.
Архитекта др Михаило Чанак – пројекти и реализације.
Београд: АРД“ . Администратори: 1. Oснивач странице
арх. Горан Анђелковић. Преузето 15. јануара 2014. http://
serbianarchitects.yolasite.com/
31. Центар за становање. „Центар за становање ИМС (1970–
1986)“. Центар за унапређење и развој културе становања у
архитектури. Преузето марта 2014. http://stanovanje.yolasite.
com/osnivanje.php
32.Чанак, Михаило. „Положај истраживача и истраживања
у стамбеном систему“. Рад представљен на
научноистраживачком скупу „Положај учесника у стамбеној
изградњи“, Искуства 83, Центар за становање ИМС, Београд,
СФРЈ, 12–13. 5. 1983.

170

Dragana Mecanov
“Projmetal ad”, Bureau for Architectural Design, Belgrade
SCIENTIFIC RESEARCH IN THE CONTEXT OF APARTMENT
BUILDING CONSTRUCTION IN THE SECOND HALF OF THE 20TH
CENTURY

A few years after the end of World War Two and for Yugoslavia in
the upcoming period of economic recovery, industrialization and
economic growth, the realization of a very noble idea begins – the
idea to uproot social inequalities.
These ideas originate in revolutionary cries from the eighteenth
century, in the French ideal of freedom, equality and brotherhood.
The abstract ideas are gaining their material contours only in the
early twentieth century, with the appearance of modernistic theories
of art and architecture and increasingly frequently published
works on architecture and urbanism of the new age. After World
War Two, we can say that modernism is becoming an acceptable
movement in accordance with the dominant and powerful ideology,
trend of reconstruction of the country, industrialization, struggle
for the working class and its social rights. Although the actors of
the post-War period, and the second half of the twentieth century,
had before them an ambitious political and social objective that
was difficult to achieve, housing needs and housing policies bile
were essential elements of the dominant ideology, which sought to
reduce the shortage of apartments in the cities.
The first five-year plan of industrialization of the country (1947–
1952) in Yugoslavia was adopted for the purpose of industrialization
of the economy and other areas, as well as solving major economic
problems. In the available literature, we find serious and intensive
development of related scientific fields, as well as application of
the ideas primenu of ​​prefabricated building, only from the mid
1950’s, and later increasingly more often during 1960’s, 1970’s and
the first half of 1980’s 80-ih.
Some of the best known and most commonly used technologies
in residential architecture, but also in architecture of public and
industrial buildings, resulted from research institutes, as well as
construction companies that were investing in scientific research.
Unfortunately, such affirmative relationship between economy and
scientific research, which were supporting and understanding each
other, was never repeated after that period.
In order to understand the problem and providing a more realistic

171

picture of the importance of scientific research in the field of
technologies, prefabricated construction, design and materials, the
article explores the relationship between the key actors in this process
during several decades. In order to create an objective picture, it
is important to demystify the mutual relations of researchers and
other actors in the system of residential construction – researchers
and designers, researchers and investors, public authorities, users,
etc..
It has been confirmed through analysis that the technologies were
not affirmative or negating in themselves. They were (like internet
and social networks) generally neutral, not determined in terms
of ideological, class, politics or ethnicity. It is through physical
forms of residential architecture, as well as public buildings, that
prefabrication technologies revealed those ideas that had already
existed in the society already, i.e. had been adopted dominant.
In addition, the paper also touched on a number of important
questions: How did the technologies function in the service of
political ideas on housing and social equality? Can the genesis of
ideas in technology and scientific disciplines be connected with the
parallel development of architecture of a specific movement and
with its stylistic features?
The ambitious, and somewhat utopian goal – the eradication
of social inequalities, ensuring healthy living for all citizens, the
exercise of occupancy rights – was getting closer, but was still
elusive. Achieving this goal was largely supported by housing
policies, which were changed over time, but one can not say that
there was continuity in their implementation. Technologies into
the development of which the most resources were invested, with
the cause-and-effect relationships, were technologies in which the
largest number of housing units were implemented. Observed from
the perspective of time, the development of the first technologies
produced artifacts of reduced forms and modest formal potential.
The increasing development of technologies of industrialized
prefabricated construction in the skeletal system – opened a space
to more creativity and possibilities for realization of more diverse
forms.
There is a question of whether today, when the information is
more accessible and technologies insufficiently developed, i.e. less
present in practice as dominant, we have the right, or if there is any
point in giving the assessment of achievements in technological
development and scientific research of the previous era? The
answer is certainly yes, because today there is sufficient historical

172

distance – more than 30 years have passed from the observed
period, the realization of the last analyzed examples and scientific
conferences held. In addition, the exploitation of these residential
buildings showed certain experience, value in use and problems
that have possibly occurred. Current estimates are that further
study, research and practice related to residential architecture in
prefabricated systems will be focused on finding solutions for their
reconstruction, revival and the increasingly needed energy remedy
of post-war residential buildings.
What is missing in the modern construction industry are primarily
large investments, i.e. realization. Potential scientific research
could be applied or reviewed on them. They currently exist in other,
more developed parts of the world and more populated countries,
but not in our country.
Keywords: history of technologies, prefabrication, institutes,
construction
industry,
mass
residential
construction,
industrialization

Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

173

174

СТРУЧНИ РАДОВИ

175

176

Снежана Д. Тошева1
Музеј науке и технике, Београд

ИНДУСТРИЈСКО НАСЛЕЂЕ У ПЛАНОВИМА, ИДЕЈНИМ
РЕШЕЊИМА И ПУБЛИКАЦИЈАМА – ИЗ ЗБИРКИ МУЗЕЈА
НАУКЕ И ТЕХНИКЕ

Апстракт
У откривању богате историје индустријског наслеђа особено
место припада његовом обликовању и изградњи. Иако се у почетку
није водило рачуна о архитектонским квалитетима индустријских
зграда и комплекса, улога архитеката у пројектовању индустријских
објеката постајала је с развојем индустрије и друштва све већа
и значајнија. Многа звучна имена светске архитектуре дала су
немерљив допринос индустријском градитељству. Употребом
нових материјала и конструктивних система на индустријским
зградама померале су се границе савремене архитектуре, тако да
су многа решења била заслужна за развој грађевинске науке и
технике. Присуство наших архитеката у индустријској изградњи
започело је крајем 19. века, када су ангажовани многи значајни
ствараоци. Циљ рада био је да се истражи, анализира и објави до
сада непознат материјал који открива богату делатност у области
индустријске изградње. Презентујући грађу из збирки Музеја
науке и технике, откривамо један део индустријског градитељства,
мање познату област којом су се бавиле неке од најзначајнијих
личности српске архитектуре новијег доба. Пројекти железничких
станица, фабрика, пошта, штампарија и института сведоче о
креативном изазову који су архитекти решавали на особен начин
и о равноправном месту индустријске архитектуре са осталим
пољима градитељства.

1

snezana.toseva@muzejnt.rs

177

Кључне речи: архитектура, индустрија, индустријски објекти,
индустријски пројекти

Сложени задатак изградње индустријских објеката подразумева
учешће стручњака различитих профила, међу којима значајно
место припада архитектима. Осим тога што трагају за
функционалним решењима у распореду просторија, њиховој
величини, осветљености и изолованости, пројектанти теже да
остваре и естетски израз у њиховом обликовању. Инспирисани
стилом класичне архитектуре, храмовима или савременим
решењима условљеним новим материјалима и технологијама –
индустријски објекти представљају значајно сведочанство развоја
једног друштва. Пројектовање индустријских зграда на почетку
индустријализације одвијало се без учешћа архитеката. У објекте
се инвестирало минимално, тако да је улога грађевина била само у
томе да се заштите машинска постројења, док се о архитектонским
квалитетима није водило рачуна.2 Са развојем индустрије, која
је заузимала све значајније место у друштву, повећавали су се
и захтеви за пројектовање привредно-индустријских објеката
сложених функција и сложене намене, што је условљавало
захтевнији поступак и ангажовање многих стручњака.3
Будући да су радници велики део свог живота проводили на
радном месту и да су резултати њиховог рада зависили од средине
у којој су боравили, у пројектовању индустријских објеката
примењиван је студиознији приступ. С временом, развитком
друштва и индустрије увидело се да комплексне грађевинске
програме могу најбоље решавати архитекти, који су се све више
укључивали у пројектовање и изградњу индустријских простора.
Тако су многа значајна имена светске архитектуре дала изузетан
допринос индустријском градитељству. Тони Гарније (Tony
Garnier), Питер Беренс (Peter Behrens), Валтер Гропијус (Walter
Gropius), Ле Корбизје (Le Corbusier) и Алвар Алто (Alvar Aalto)
померали су својим делима границе креативних остварења. Новим
решењима, индустријске зграде су врло често давале значајан
допринос развоју савремене архитектуре, док су применом нових
материјала и конструктивних система многа здања обогатила
развој грађевинске науке и технике.4
2

Војислав Дамјановић, Индустријски комплекси и зграде (Београд: Издавачко
предузеће „Грађевинска књига“, 1972), 6.
3

Ibid., 6, 7.

4

Ibid., 10.

178

Често су индустријски објекти својим облицима давали нова,
до тада непозната решења, док су применом различитих
конструктивних система у многим случајевима доприносили
и естетском аспекту појединих здања. Као симболи раста и
моћи привреде индустријски објекти су тежили да изгледају
упечатљиво, да одају утисак снаге и трајности.5 Тако су у процесу
индустријализације фабрички димњаци почели да постају симболи
једног новог доба, реперна тачка у пејзажу града.6 Постајући
саставни део урбаних пејзажа, индустријским објектима се
поклањала све већа пажња у архитектонско-урбанистичком
формирању насеља.
Сложени процес обликовања индустријских објеката
подразумева „правилан однос између функционалних захтева и
конструктивних могућности али тако обрађено и усклађено да
има прави уметнички израз“.7 Индустријске зграде првенствено
треба да одликује складност са наменом, што подразумева
рационалност у основној замисли и обликовању.8 То наравно
не искључује естетску компоненту, која је врло често била
остваривана у пуном сјају управо на индустријским објектима.
Креативни изазови индустријских здања доприносили су промени
односа према овој области архитектонског деловања, која је
постепено заузимала равноправно место с другим областима
пројектовања и изградње.
Све оно што се дешавало у области пројектовања и изградње
индустријских простора у Европи током 19. и 20. века прелило
се с временом и у Србију. На почетку индустријализације Србије
у 19. веку, када су индустријски објекти подизани углавном
страним капиталом, и планови за њихову изградњу настајали су
у иностранству. Присуство српских архитеката у индустријској
изградњи видљиво је крајем 19. века, када су се као пројектанти
све више појављивали српски аутори. Димитрије Т. Леко, Момир
Коруновић, Бранко Таназевић, Јосиф Најман, Драгиша Брашован,
Јан Дубови (Jan Dubový), Григорије Самојлов (Григорий Иванович
Самойлов), Никола Добровић, Ратомир Богојевић, Рајко Татић,
Иван Антић, Божидар Петровић, Милорад Мацура, као и многи
други, својим пројектима за фабрике, опсерваторије, железничке
станице, штампарије и ковнице новца обележили су индустријску
изградњу Србије на крају 19. и током читавог 20. века.
5

Нађа Куртовић-Фолић, „Индустријско наслеђе постоји“, ДАНС, 41 (2003): 12.

6

Ibid.

7

Бранислав Којић, Пројектовање привредних и индустријских зграда, I део, општи
курс (Београд: Издавачко предузеће „Научна књига“, 1950), 15.
8

Ibid.

179

Развој индустрије у Србији доживео је интензиван развој
након Другог светског рата када је вредност изведених радова
у овој области износила од трећине до једне четвртине свих
улагања у грађевинске објекте.9 Током првих двадесет и пет
послератних година било је саграђено неколико стотина великих
и комплексних индустријских и пољопривредних објеката и
више хиљада појединачних привредних здања. Употребом
најсавременије технике и технологије градње као и ангажманом
стручних кадрова, праћена су најсавременија достигнућа у овој
области.
Комплексна област индустријске архитектуре у Србији није
довољно истражена и проучена, што отежава доношење било
каквих закључака о стварном доприносу архитеката њеном
развоју. Имајући у виду сву ширину и сложеност теме, овим радом
смо желели да прикажемо један мали сегмент индустријског
наслеђа. Приказујући грађу из збирки Музеја науке и технике,
указујемо и на до сада мање познату област којом су се бавили
неки од најзначајнијих српских архитеката новијег доба. Овом
приликом осветлићемо један сегмент пројектантског рада
архитеката Николе Добровића, Миладина Прљевића, Ратомира
Богојевића и Божидара Петровића. Иако су пројектовали много
више индустријских објеката, изабрали смо по три њихова
најрепрезентативнија примера која се, осим два конкурсна
пројекта из међуратног периода, односе на шесту и седму деценију
20. века када је привреда доживљавала велики процват. Један од
мотива којим смо се руководили био је и да прикажемо мање
позната остварења која до сада нису била предмет опсежнијих
истраживања.
Архитекта Никола Добровић10, као већ искусни градитељ, пред
крај своје каријере опробао се у пројектовању индустријских
9

Александар Флашар, „Изградња привредних објеката“, Изградња 12 (1971): 63.

10

Никола Добровић (1897–1967) завршио је студије архитектуре 1923. године
у Прагу. Радио је као самостални пројектант у Прагу и Дубровнику, затим у
Министарству грађевина и Урбанистичком заводу града Београда, био је главни
архитекта Београда и професор на Архитектонском факултету у Београду на
предмету Савремена архитектура. Бавио се пројектовањем, урбанизмом и
теоријом архитектуре, о чему сведоче многе књиге и студије које је објавио.
О Николи Добровићу видети: Зоран Маневић, „Наши неимари 7: Никола
Добровић“, Изградња 1 (1981): 45–51; Тања Дамљановић, „Прилог проучавању
прашког периода Николе Добровића“, Саопштења РЗЗЗСК XXVII–XXVIII (1995–
96): 237–251; Никола Добровић, Никола Добровић – есеји, пројекти, критике
(Београд: Архитектонски факултет Универзитета у Београду, Музеј архитектуре,
1998); Марта Вукотић-Лазар, Београдско раздобље архитекте Николе Добровића
1945–1967 (Београд: Плато, 2002); Зоран Маневић, „Добровић Никола“, у
Лексикон неимара, Encyclopedia architectonica, ур. Зоран Маневић (Београд:
Грађевинска књига, 2008), 100–104.

180

здања, као и у осмишљавању индустријских насеља и железничког
саобраћаја. Зграда Поште у Херцег Новом (1961) један је у низу
Добровићевих пројеката које је од 1961. до 1962. године израдио у
том граду. Успешно решивши различите нивое трга и главне улице,
аутор је применио уобичајени архитектонски израз прилагођен
функцији здања. Једноставна геометријска контура оживљена је
различитим нивоима безорнаменталних форми, хоризонталним
тракама прозора и тремом који асоцира на класичне примере
градитељства тога доба.

Слика 1. арх. Никола Добровић, Зграда Поште, 1961, Херцег Нови

Слика 2. арх. Никола Добровић, Институт „Никола Тесла“, 1963, Нови Београд

Пројекат комплекса Електротехничког факултета са Институтом
„Никола Тесла“ (1963) био је део визије о новом универзитетском
насељу на Новом Београду.11 Сложени комплекс, формиран
од више објеката, представљао је изазов за Добровића који је
11

Александар Радојевић, ур., „Институт ‘Никола Тесла’ у Новом Београду,
идејни пројекат“, у Зборник радова ИАУС-а , 2 (Београд: Институт за архитектуру
урбанизма, 1966), 109–113.

181

требало да реши низ архитектонско-урбанистичких задатака. На
пројекту за зграду Института „Никола Тесла“ аутор је нагласио
транспарентност и једноставност, применивши чисте геометријске
форме, уједначен ритам вертикалних трака и складан однос пуног
и празног.
Железничка станица „Косово Поље“ у Приштини (1964)
обликована је у контексту ширег окружења и станичног трга.
Различитим текстурама материјала, разуђеним формама
и висинским разликама добијена је посебна живост читаве
композиције. Пројектујући функционалну целину, Добровић је у
решењу конструкције применио занимљиво решење које својом
силуетом асоцира на изврнути кишобран.12

Слика 3. арх. Никола Добровић, Железничка станица
Косово Поље, 1964, Приштина

Међу индустријским објектима различите намене које је
пројектовао широм бивше Југославије, архитекта Миладин
Прљевић13 је највише пројектовао железничке станице. Одељење
за грађење железница Министарства саобраћаја расписало је
1931. године конкурс за израду идејне скице за нову станичну
зграду Београд-Дунав, на коме су учествовала значајна имена
српске међуратне атхитектуре као што су Бранислав Којић, Никола
12

Остали пројекти индустријске архитектуре Н. Добровића: Пројекат
индустријског насеља, 1954–1956, Јежево поље код Штипа; Идејна скица
железничког чвора, 1955, Загреб; Пројекат аутобуске станице, 1960, Игало.
13

Миладин Прљевић (1899–1973) дипломирао је 1924. године на
Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду. Радио је у
Министарству грађевина, Средњој техничкој школи и у Пројектном заводу
Србије. Иако је учествовао на многим конкурсима за јавне објекте, његову
каријеру су обележиле стамбене зграде, нарочито у међуратном периоду. О
Миладину Прљевићу видети: Зоран Маневић, „Наши неимари 13: Миладин
Прљевић“, Изградња 7 (1981): 39–44; Зоран Маневић, „Прљевић Миладин“,
у Лексикон неимара, Encyclopedia architectonica, ур. Зоран Маневић (Београд:
Грађевинска књига, 2008), 331–334; Иван Р. Марковић, Архитекта Миладин
Прљевић (Ужице: Историјски архив Ужица, 2013).

182

Добровић, Момчило Белобрк и Андреј Папков (Andréí Papkov).14
Као један од учесника архитекта Миладин Прљевић је израдио
пројекат монументалне станице једноставних геометријских
контура, са симетрично обликованим ризалитима неједнаких
висина. Чисте зидне масе оживљене су циглом, која је била
примењена у складу са условима конкурса, уједначеним ритмом
прозора и вертикалним акцентима на највишим ризалитима.

Слика 4. арх. Миладин Прљевић, Железничка станица Београд-Дунав,
конкурс, 1931, Београд

Министарство просвете је 1933. године расписало конкурс
за нову Државну штампарију на углу улица Његошеве и
Престолонаследникове (данас Максима Горког).15 Грађевинским
програмом је захтевано да се нарочита пажња обрати на велику
количину светлости, што је у великој мери условило и Прљевићев
пројекат. Једноставна геометријска контура обликована
је правилним низом правоугаоних прозора и тестерастим
распоредом волумена на бочној фасади, што даје посебну
динамику читавој композицији.
14

Услови и грађевински програм утакмице за израду идејне скице за
нову станичну зграду Београд-Дунав чувају се у Музеју науке и технике у
Заоставштини архитекте Миладина Прљевића. „Београд добија још једну нову
модерну железничку станицу Београд-Дунав“, Време, 25. 6. 1931, 9; „Изградња
нове железничке станице и модерног пристаништа на Дунаву“, Време, 18. 8. 1931,
7.
15

Програм утакмице за израду идејних скица за нову зграду Државне
штампарије у Београду чува се у Музеју науке и технике у Заоставштини
архитекте Миладина Прљевића. Петар Гачић, „Утакмица за израду идејне скице
за нову зграду Државне штампарије“, Правда , 9. 5. 1933, 4; „Измена утакмице за
израду идејних скица за нову зграду Државне штампарије“, Правда, 13. 5. 1933,
3; „Идејне скице за Државну штампарију“, Политика, 12. 8. 1933, 5; „Натјечај за
израду идејних скица за нову зграду Државне штампарије“, Грађевински вјесник 5
(1933): 78.

183

Слика 5. арх. Миладин Прљевић, Државна штампарија, конкурс, 1933, Београд

Слика 6. арх. Миладин Прљевић, Хемијска лабораторија рудника и топионице
олова и цинка „Трепча“, 1951, Косовска Митровица

Приликом израде пројекта хемијске лабораторије рудника
и топионице олова и цинка „Трепча“ (1951), Прљевић је имао
задатак да у оквиру комплекса зграда различите намене уклопи и
овај објекат. Било је предвиђено да се зграда изгради од локалног
материјала и материјала планираног са стране, док су величине
просторија и решење ентеријера зависили од њихове намене.
Главни мотив безорнаменталне фасаде чине правилни низови
прозора, док је једноставна геометријска контура завршена

184

двоводним кровом.16
Архитекта Ратомир Богојевић17 је у свом кратком и веома плодном
стваралачком опусу израдио пројекте за низ индустријских здања
као и једно урбанистичко решење. Раднички дом у Железнику из
1953. године је сажимао различите садржаје – од баште, сервиса,
кухиње и соба до банкет-сале. Чисте зидне масе перфориране су
једноставним прозорима уједначеног ритма и складног односа
пуног и празног. Посебан акценат је дат тераси за разоноду, поред
које су смештене гостинске собе и сервис.

Слика 7. арх. Ратомир Богојевић, Раднички дом, 1953, Железник, Београд

На конкурсном пројекту за Железничку станицу у Бару (1957)
Богојевић је створио занимљиво и живописно решење тежећи
да облик станице произађе из њене функције. Закривљен кров,
вертикални и хоризонтални акценти и различити нивои прилаза
дају посебну живост читавој композицији, док је наглашена
транспарентност фасаде вероватно била условљена конкурсним
програмом и наменом самог објекта.
16

Остали пројекти индустријске архитектуре М. Прљевића: Железничка станица,
конкурс 1931, Скопље; Железничка колонија (са арх. Војином Симеуновићем),
1933–1934, Сарајево; Радионица окова „Обилић“, 1938, Београд; Погонска
зграда фабрике хемијских производа, 1938, Крушевац; Радионица прераде
хартије, 1939, Београд; Магацин Ужичке ткачке радионице, 1941, Ужице;
Пројекат железничке станице, 1946, Брчко; Пекара, 1952, Приштина; Пројекат
ливнице, 1952, Травник; Типски пројекти парних пекара за ЈНА; Пројекат пекаре
хидроцентрале, 1952, Кокин Брод; Пекара, 1953, Ужичка Пожега.
17

Ратомир Богојевић (1912–1962) дипломирао је 1937. године на
Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду. Радио је као
самостални пројектант, затим у Урбанистичком заводу Планске комисије
Србије и као професор на Архитектонском факултету у Београду на предмету
Елементи пројектовања. Бавио се архитектуром и урбанизмом, а запажене су и
његове теоријске студије из различитих области. О Ратомиру Богојевићу видети:
Урош Мартиновић, „Ратомир Богојевић“, Урбанизам Београда 31 (1975): 25–26;
„Богојевић Ратомир“, у Лексикон неимара, Encyclopedia architectonica, ур. Зоран
Маневић (Београд: Грађевинска књига, 2008), 38–39.

185

Слика 8. арх. Ратомир Богојевић, Железничка станица, конкурс, 1957, Бар

Слика 9. арх. Ратомир Богојевић, Зграда предузећа „Каблар“,
1958, Ранковићево, Краљево

186

За зграду предузећа „Каблар“ из 1958. године Богојевић
је урадио неколико варијанти, што је био његов уобичајени
приступ у изради многих пројеката. На закривљеној, једноставној
геометријској контури доминирају хоризонталне траке прозора
које се повремено смењују са лођама, које оживљавају уједначен
ритам пуног и празног. Не мењајући габарит здања у понуђеним
варијантама, мењао је решења отвора, лођа и детаља на кровној
тераси.18

Слика 10. арх. Божидар Петровић, Трафостаница, 1952, Врбас

Пројекат трафостанице у Врбасу из 1952. године, као први
самостално реализован рад архитекте Божидара Петровића,19
означио је почетак остваривања низа пројеката електромашинских
постројења и индустријских објеката, који су готово доминирали у
првој деценији његовог богатог и разноврсног стваралачког опуса.
18

Остали пројекти индустријске архитектуре Р. Богојевића: Урбанистичко
решење стамбеног насеља ТЕ „Колубара“, Велики Црљени, 1953; Пензиони
завод за службенике, Београд; Управна зграда Југословенске океанске пловидбе
(„Jugooceanijа“), конкурс, 1959, Котор; Дом штампе, 1956–1961, Београд.
19

Божидар Петровић (1922–2012) дипломирао је 1952. године на
Архитектонском факултету у Београду. На почетку каријере је радио у
„Енергопројекту“, а касније се бавио педагошким радом на Архитектонском
факултету у Београду као професор на предметима Механика и отпорност
материјала и Теорија система. Готово целокупан стваралачки опус посветио
је оживљавању градитељске традиције, од које је полазио у пројектовању
савремене архитектуре. О Божидару Петровићу видети: Божидар Петровић,
Старе српске куће као градитељски подстицај (Горњи Милaновац: Графопринт,
2002); Бранко Бојовић, „Божидар – Божа Петровић, архитект српски“, Изградња
57 (2003): 178–183; Снежана Тошева, Божидар Петровић – кућа као отисак
трајања (Горњи Милоновац: Графопринт, 2003).

187

Сведеним решењем затворене форме акцентоване решеткастим,
транспарентним отворима, трафостаница у Врбасу представља
почетак истраживања модерних грађевинских облика заснованих
на универзалним принципима модерне архитектуре.

Слика 11. арх. Божидар Петровић, Фабрика гуме „Тигар“, 1958-1959, Пирот

Пажљиво одабрани просторни облици главних објеката и
општи композициони систем комплекса Фабрике гума „Тигар“ у
Пироту (1958–1959) састоје се из централно постављене радне
зоне постројења коју прате складно укомпоновани помоћни
објекти. Проблем осветљења у главној хали успешно је решен
захваљујући, код нас први пут примењеном, покривачу у облику
преднапрегнуте цилиндричне љуске, распона тридесет метара.20

Слика 12. , арх. Божидар Петровић, Фабрика „Галеника“, 1962, Земун
20

Остали пројекти индустријске архитектуре Б. Петровића: Трафостаница,
1953, Сомбор; Фабрика „Фаграм“, 1953–1954, Смедерево; Фабрика „Милан
Благојевић˛

188

У оквиру индустријског комплекса фабрике лекова „Галеника“
у Земуну (1961–1962), требало је решити сложен грађевински
програм, многобројне функционалне захтеве и груписати главне
и помоћне објекте у јединствену целину. Делимично изведене,
Петровићеве замисли сведоче о томе да је све било подређено
задовољењу сложених захтева индустријске архитектуре, која
је у овом случају једноставно обликована правилним ритмом
скелетних конструкција.
Након активног укључења архитеката у пројектовање и
изградњу индустријских зграда и комплекса, ова сложена
област градитељства почела је да се уводи и у високошколски
наставни програм. Оснивањем Универзитета 1905. године, када је
проширена настава на Архитектонском одсеку, у пројектантској
групи предмета уведен је и предмет Пројектовање привредних
зграда, који је предавао архитекта Никола Несторовић.21 Касније је
предмет прошириван, тако да је 1938. године, после пензионисања
Несторовића, добио нов назив – Пројектовање привредних,
саобраћајних и индустријских зграда,22 као и новог предавача –
професора архитекту Бранислава Којића.23 Касније је предмет
носио назив Пројектовање привредних зграда и обухватао је општи
курс, који је обрађивао примену конструктивних система, теорију
осветљења радних просторија, транспортна средства, прописе о
грађењу у привредним зградама, као и други део предмета који
21

Никола Несторовић (1868–1957) дипломирао је 1891. године на Великој
школи у Београду. Од 1895. до 1897. године студирао је у Шарлотенбургу.
Радио је у Министарству грађевина, а од 1898. године као наставник на
Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду. Написао је многе
уџбенике и студије из историје архитектуре новијег доба. О Н. Несторовићу
видети: Богдан Несторовић, „Београдски архитекти Андра Стевановић и Никола
Несторовић“, Годишњак града Београда XXII (1975): 173–185; „Несторовић
Никола“, у Лексикон неимара, Encyclopedia architectonica, ур. Зоран Маневић
(Београд: Грађевинска књига, 2008), 300.
22

У Заоставштини арх. Бранислава Којића у Музеју науке и технике чувају се
белешке за предавања из предмета Пројектовање привредних зграда, као и грађа
везана за осветљење – значајна тема из области индустрије којом се Којић бавио
дуги низ година.
23

Бранислав Којић (1899–1987) завршио је студије 1921. године у Паризу.
На почетку каријере је радио у Министарству грађевина и у сопственом
пројектантском бироу, док је касније био професор на Архитектонском
факултету Универзитета у Београду. Бавио се изучавањем народног неимарства,
уређењем села, регионалним планирањем и индустријском архитектуром и
из тих области је објавио многе књиге и студије. О Б. Којићу видети: Богдан
Несторовић и др., Високошколска настава архитектуре у Србији 1946–1971
(Београд: Архитектонски факултет, 1996), 141–142; Снежана Тошева, Бранислав
Којић (Београд: Републички завод за заштиту споменика културе, Музеј науке
и технике, 1998); Зоран Маневић, „Којић Бранислав“, у Лексикон неимара,
Encyclopedia architectonica, ур. Зоран Маневић (Београд: Грађевинска књига,
2008), 192–200.

189

се односио на приказ главних врста привредних, пољопривредних
и индустријских зграда. Шездесетих година уведен је посебан
предмет – Индустријске зграде, који је водио архитекта Војислав
Дамјановић.24

Слика 13. , арх. Бранисалв Којић, белешке за предавања

За развој наставе и увођење архитеката у посебну област
пројектовања индустријских зграда и комплекса, од посебног
значаја били су уџбеници Бранислава Којића и Војислава
Дамјановића, као и текстови многих других стручњака који су
се, са различитих аспеката, бавили овом сложеном темом. Као
резултат напора појединих експерата и све интензивнијег развоја
индустрије, посебно након Другог светског рата, број архитеката
који је активно учествовао у индустријској изградњи земље
повећавао се из године у годину.
Пројекти из збирки Музеја науке и технике поседују по квалитету
и инвентивности једнаку вредност као и друга остварења. Иако у
почетку занемаривана и ван делокруга пројектаната, архитектура
24

Војислав Дамјановић (1921–1992) дипломирао је 1950. године на
Архитектонском факултету у Београду. Од 1949. године радио је на Факултету и
написао је више уџбеника и студија из области индустријских зграда.

190

индустријских зграда постајала је све равноправнија са осталим
врстама здања.
Након Другог светског рата, када су грађевинске инвестиције
у индустрији доминирале у нашој привреди, пројектовање
индустријских здања је све више поверавано архитектима. Као
што су у свету многе индустријске пројекте израдили најзначајнији
архитекти, тако су и код нас врло често ангажовани најзначајнији
ствараоци. Пројекти које смо изложили сведоче о томе да су
сложени грађевински програми, функционални захтеви, различити
конструктивни системи и примена различитих материјала били
прави изазов за креативна решења. Архитектонски изрази обојени
личним печатом били су доказ да је индустријска архитектура
не само заузимала равноправно место са осталим пољима
градитељства већ врло често била и носилац свих оних промена
које су карактерисале савремену архитектуру. Остварења
Николе Добровића, Миладина Прљевића, Ратомира Богојевића и
Божидара Петровића само потврђују да индустријска архитектура
заслужује сву пажњу будућих истраживача који откривањем и
вредновањем овог важног сегмента нашег градитељства треба
да оцене истински допринос многих стваралаца који су дали
значајан печат њеном развоју.

Литература
1. Gomboš, Stjepan. „Industrijska arhitektura (referat održan na
prvom savetovanju studenata arhitekture FNRJ)“. Arhitektura
1–2 (1950): 13–19.
2. Gomboš, Stjepan. „O specifičnosti industrijske arhitekture“.
Arhitektura i urbanizam 26 (1964): 21.
3. Дамјановић, Војислав. Индустријски комплекси и зграде.
Београд: Издавачко предузеће „Грађевинска књига“, 1972.
4. Добровић, Никола. „Индустријски објекти и савремена
архитектура“. Архитектура и урбанизам 7 (1961): 2–3.
5. Индустријско наслеђе – проблеми и могућности интегративне
заштите, презентације и ревитализације, III конференццја,
зборник радова. (CD) Београд: Завод за заштиту споменика
културе града Београда, 2012.
6. Којић, Бранислав. Пројектовање привредних и индустријских
зграда, I део, општи курс. Београд: Издавачко предузеће
„Научна књига“, 1950.

191

7. Којић, Бранислав. Индустријске зграде, за IV разред Грађевинске
техничке школе. Београд: Завод за издавање уџбеника
Социјалистичке Републике Србије, 1969.
8. Куртовић-Фолић, Нађа. „Индустријско наслеђе постоји“.
ДАНС 41 (2003): 12–14.
9. Несторовић, Богдан, Александар Дероко, Петар Крстић,
Бранислав Којић, Бранко Максимовић, Ђурђе Бошковић,
Петар Анагности, Оливер Минић, Григорије Самојлов,
Миодраг Петровић, Слободан Ненадовић, Анка Стојаковић,
Ђорђе Петровић и Димитрије Младеновић. Високошколска
настава архитектуре у Србији 1946–1971. Београд:
Архитектонски факултет, 1996.
10. Павлићевић, Момир и Радивоје Јевтић. Привредна комора
Србије, вредност трајања 1857–2007. Београд: Привредна
комора Србије, 2007.
11. Томић, Велимир. „Изградња, развој и размештај индустрије“.
Изградња 9–10 (1984): 95–99.
12. Флашар, Александар. „Изградња привредних објеката“.
Изградња 12 (1971): 63–68.

192

Snežana D. Toševa
The Museum of Science and Technology, Belgrade
INDUSTRIAL HERITAGE IN PLANS, CONCEPTUAL
SOLUTIONS AND PUBLICATIONS – FROM THE COLLECTION
OF THE MUSEUM OF SCIENCE AND TECHNOLOGY

In discovering the rich history of industrial heritage, its forming
and construction have a prominent place. Although at the beginning
no attention was paid to architectural qualities of industrial
buildings and complexes, the role of architects in designing of
industrial buildings was becoming bigger and more significant with
the development of industry and society. Many big names of world
architecture have given immeasurable contribution to industrial
construction. By using new materials and structural systems on
industrial buildings, the limits of contemporary architecture were
being shifted, so that many solutions can be credited for the
development of construction science and technology. Presence of
Serbian architects industrial construction began in the late 19th
century, when many important architects were engaged. The goal
of the work was to research, analyze and publish the previously
unknown material that reveals rich activity in the area of industrial
construction. By presenting the materials from collections of
the Museum of Science and Technology, we reveal a part of the
industrial construction, less known area that some of the most
important personalities of Serbian architecture of modern times
were involved in. Designs of railway stations, factories, post
offices, printing offices and institutes bear witness to the creative
challenge that the architects were solving in a particular manner
and to the equal place of industrial architecture with other fields
of construction.
Designs from the collections of the Museum of Science and
Technology, in terms of quality and inventiveness, have equal value
as other achievements. Although initially neglected and beyond
reach of the designers, architecture of industrial buildings was
becoming increasingly equal with other types of buildings.
Works we have presented bear witness to the fact that complex
construction programs, functional requirements, different
structural systems and use of different materials were true
challenge for creative solutions. Architectural expressions colored
with a personal stamp were evidence that industrial architecture

193

was not only on equal footing with other areas of construction,
but was often the carrier of all those changes that characterized
contemporary architecture. Works of Nikola Dobrović, Miladin
Prljević, Ratomir Bogojević and Božidar Petrović only confirm
that industrial architecture deserves all the attention of future
researchers who, by revealing and valuing this important segment
of our civil construction, should evaluate true contribution of many
creators who gave an important contribution to its development.
Keywords: architecture, industry, industrial objects, industrial
projects

Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

194

Александра В. Мокрањац1
Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајна,
Архитектонска секција, Београд

АНТИ-ВАВИЛОН2
ХУМАНОСТ ИЗМЕЂУ МИТА И РЕАЛНОСТИ3

Апстракт
Рад Анти-Вавилон настао је на позив Асоцијације пријатеља Центра
Фердинан Гонзет,4 поводом обележавања педесетогодишњице
смрти швајцарског композитора Артура Хонегера (Arthur
Honegger, 1892–1955). За начелну окосницу Симпозијума5
у Лозани изабрана је Хонегерова композиција „Амфион“,6
мелодрама на стихове Пола Валерија7
(Ambroise-Paul-Toussaint-Jules Valéry, 1871–1945).
Очекивано, моје бављење задатом темом8 било је најмање
1

altes@ptt.rs

2

Ауторски текст Анти-Вавилон прихватили су организатори Симпозијума у
Швајцарској. Текст Anti-Babylone прочитала сам, дакле, у француској верзији на
Симпозијуму поводом педесетогодишњице смрти Артура Хонегера, 1. oктобра
2005. на Конзерваторијуму у Лозани (Lausanne), у Швајцарској (La Suisse), пред
препуним амфитеатром...
3

Прва верзија превода на француски, Иванка Павловић. Завршна верзија
рада у оригиналу је на француском. Ауторски превод на српски, Александра
Мокрањац.
4

Association des Amis du Centre Ferdinand Gonseth. Ferdinand Gonseth, швајцарски
философ (1890–1975).
5

Hommage à Arthur Honegger, Почаст Артуру Хонегеру, Конзерваторијум у Лозани,
1. oктобар 2005.
6

Amphion, 1931.

Пол Валери, песник, есејист, философ, писац драмских текстова и дијалога...
Неколико разговора и специфична кореспонденција са уваженим Ериком

7
8

195

двојако. Као архитект, намеравала сам да истакнем споне
Архитектуре и Музике. Надаље, као писца-истраживача, који
избор теме сматра рационалним испољавањем најдубљих
несвесних импулса, интригирало ме је да допрем до сржи
инспирације/проблематике, дакле – до основног, полазишног
мотива – Амфиона.
Антички јунак грчке митологије, Амфион, према оригиналном
предању – нераздвојан је од свог брата Зето-а. Зето се пак у
Валеријевом спеву не појављује нити уопште помиње... Изостављен
је потпуно. Тако текст-омаж Хонегеру постаје својеврстан Сказ
о изостављању9. Но, за тим првим анихилираним јунаком, Зетоом,
искрсле су у низу цивилизације – одвећ лако пале у заборав са
становишта модерног човека. Отуд у Анти-Вавилону10 толико
инсистирања на аспектима колективне прошлости евроазијског
континента, на тим драгоценим траговима упорних хиљадугодишта
(све)људских тежњи ка цивилизованијем–хуманијем–културнијем
животу... Заиста, успеси нашег доба, ако су уопште истинска
постигнућа – враћање су вишемиленијумског дуга плејади
претходника, индиректних нам предака, расејаних диљем старог
континента. Анонимни понајчешће, а непоколебљиви кроз свој
ексклузиван допринос, живим личним примером одржали су
трајање-представу човека и као бића духа.11 И свако аутентично
уметничко стварање – надовезује се на ту најдрагоценију потку
Прошлости. Укупно дело композитора Артура Хонегера проткано
је том најдубљом и најплеменитијом људском цртом, што је уједно
– и повезаност са свим тековинама и вредностима давнина, и
оданост-припадност Лепоти духа.
Кључне речи: Архитектура, Уметност, Култура/цивилизација,
Музика, мит(ологија), Крит, античка Грчка, Египат, Месопотамија

Емеријем допринели су додатном продубљивању теме, за шта му и овом
приликом – одајем своју искрену и трајну захвалност.
9

...помало неуобичајеног наслова, Анти-Вавилон, и поднаслова/објашњења –
ХУМАНОСТ ИЗМЕЂУ МИТА И РЕАЛНОСТИ.
10

Рецепција прочитаног интегралног рада на француском, у амфитеатру
Конзерваторијума у Лозани, била је таква да је, поред бројне стручне публике
и учесника Симпозијума, аутора, уз честитке, за примерак рада замолио и
тадашњи водећи швајцарски композитор уметничке музике Жан Балиса (Jean
Balissat, 1936–2007).

И то, упркос евидентним безбројним отежавајућим околностима
заједничког именитеља – ниског ступња комфора... Комфора, којим ми данас,
као главним прећутним еталоном – заправо меримо све остале вредности.
11

196

АНТИ-ВАВИЛОН12
ХУМАНОСТ ИЗМЕЂУ МИТА И РЕАЛНОСТИ
À Еric et Маdelaine
„...ма како сео, да напишеш то и то –
седнеш и напишеш нешто сасвим друго.”13

1. ПРЕЛИД – ПОЛАЗНЕ ОЗНАКЕ
...Неговање врлине...
Присуство антике, не само као надахнуће уметности већ и у
систему вредности, културним тековинама, просвети... све до
свакодневног, подразумевано модерног начина живота, тешко
да ће икада бити правилно сагледано.
Професор Хемфри Кито (Hamphrey Davey Findley Kitto)14,
у својој популарној, но стога не мање студиозној књизи Грци,
више пута имплицитно, а на једном месту чак и експлицитно
– упозорава како се (у историји) ваља чувати од тога да зарад
очигледног превидимо значајно. У том светлу свакако треба
протумачити и његове даље напомене да, упркос великим
достигнућима грчког ума: „...епска поезија, историја и драма;
философија у свим својим огранцима од метафизике до
економије; математика и многе од природних наука – све то
почиње са Грцима...“15, сами древни Грци основну разлику
између себе и остатка света изражавали су једноставном
истином: „Варвари су робови; ми Хелени слободни смо људи.“16
Најпарадоксалнија од свих слобода, односила се на чињеницу
„...да су се права (Грка) поштовала без обзира на то како се
управљало државном заједницом. Државни послови били су
јавни послови, а не приватна ствар неког деспота... Али ако би
(Грк) погледао богатије и цивилизованије земље Истока, видео

Анти-Вавилон, оригиналан текст завршен септембра 2005, прилагођен је
марта/октобра 2014. за часопис Phlogiston, према упутствима уредништва.
12
13

Vasilij Vasilijevič Rozanov, Osamljenosti (Beograd: Dereta, 2005), 9.

Hamphrey Davey Findley Kitto (1897–1982), професор грчког на
Универзитету у Бристолу. Објавио је књиге о грчкој трагедији, затим о форми
и значењу у драми, потом и књигу Грци, чији је српски превод издала Матица
српска, Нови Сад, 1963.
14

Hamphrey Davey Findley Kitto, Grci (Novi Sad: Matica srpska, 1963), 7.
Ibid., 8.

15
16

197

би управо то: владавину двора, власт краља који има апсолутну
моћ... није одговоран боговима, јер је и сам бог. Поданик таквог
господара био је роб.“17
Ако овај увод на први поглед делује као удаљавање од теме мита
о Амфиону и његовог одгонетања, једна од противпримедби,
најделикатнија могућа, била би да тај мит припада грчкој
баштини. Императив је, дакле – истаћи сам дух тог наслеђа, пре
него што му се озбиљније приступи.
У наставку своје књиге Кито разматра природу Полиса (у
оригиналном претплатоновском смислу) насталог, осим
привредне и географске условљености, превасходно као
функционални израз специфичног концепта слободе, сматране
вредношћу изнад свих осталих и схваћене пре свега као
заједничко добро. Кито, у име читалаца пита: „...како је уопште
дошло до тога да су сразмерно велике заједнице у Грчкој из
времена пре доласка Дораца постале такав мозаик ситних
делова? И стручњак за класику волео би да то сазна; записа
нема...“18
Привржен постулатима научне мисли, Кито инсистира на
недостатку конкретног,непосредног доказа.
Записа19, међутим – и те како има.
Наша немоћ у њиховом тумачењу,такође није под знаком
питања. Више је него евидентна.
2. NIHIL HUMANUM ALIENUM ME PUTO
...које је средњовековна држава препуштала цркви...
Готово је неспорна чињеница да је Атина у периоду од 480.
до 380. године пре наше ере представљала најцивилизованије
друштво, икад постојеће.
Кулминацију у 5. веку пре Христа, разумно је и најближе истини
17

19

Ibid.

18

Ibid., 77, 78.

Почетно усмено предање – митологија – преношена је и сачувана, све док није
преточена и у формално писан извор. „...Усмено предање далеко је комплексније
од оног како га данас већина, махом склона симплификацијама прошлости,
замишља. Пре масовног уласка писма у употребу, мада и дуго потом... било је
готово искључиви начин чувања и преношења знања, те је као такво захтевало
посвећенике који су га морали интегрисати и непрекидно обнављати, не
искривљујући га. Митологија је чак сачувала бројне варијетете истог/сличног
догађаја, а Крит није случајна колевка неколико најинтригантнијих.“ Александра
Мокрањац, Антологија Архитектуре и Цивилизације (Београд: Службени гласник, 2012),
91.

198

– посматрати као последицу далеко ширег, претходног периода.
Више него луцидан однос његових савременика, пре свега према
тадашњем пребогатом наслеђу, најјаче је обележје, и наговештај
долазећег тријумфа; прошлост сачувана предањем и шароликост
удаљених култура нису третиране са презриве висине нечег чега
се као примитивног, пошто-пото треба што пре ратосиљати.
Напротив. Древни Грци беху велики путници, пажљиви
посматрачи и хроничари. Будући да им ништа људско није било
страно, филтрирали су страствено и овековечили сва доступна
искуства како сопственог доба, тако и дотадашњег познатог света.
Оштроумност прве познате систематизације постојећих знања,
не само техничких већ и најтананије психолошких о човеку
– похрањена је тако да јој материјално разарање није могло
наудити. Оно што данас одлажемо у виду назови-неуништивих
записа (компакт-дискова све виших перформанси) протоантичка
Грчка сажела је у заиста најсублимнију форму, подаривши нам
је у виду специфичних усмених извода – митова, те најпре тога
ради – плач над разореном Библиотеком Александрије није
сасвим неутешан.
Пажљивијом опсервацијом стижемо до митова као облика
највише спознаје у извесном смислу, ако не и до самог изворишта
грчког генија.
Управо та мудрост над свим мудростима, да је све људском руком
створено – трошно и подложно разарању, највећа је баштина и
доказ међусобног ослушкивања тадашњих великих умова, који,
какогод разнородне погледе на свет имали, о Хераклитово Панта
реи, нису се оглушили. А да се не би, као код Варвара, искуство
сваког нараштаја с њим угасило и нестало, с почетка нејасна
искра наслућивања преваге ирационалног над материјалним, око
којег су се истовремено трудили као да је непропадљиво – утире
поступно пут духовности, постављајући мисао, размишљање,
контемплацију на право (прво) место.
Поколењима уздизан, општехеленски осећај моралне
одговорности, оснажен принципом солидарности и заједништва,
у крајњој линији резултира покушајем стварања и одржавања
цивилизације. „Кардиналне врлине правичности, храбрости,
самообуздавања и мудрости“,20 настале су на темељу дубоко
промишљеног и несхватљиво делотворног свепрожимајућег
принципа. Најсуптилнији изданци такве свести допиру до
неисцрпно хранљивог тла митологије. „Грк није био задовољан
уколико посебни пример није могао повезати са општим
законом; у уопштености може се сагледати и проверити

20

Kitto, Grci, 201.

199

истина.“21 Захваљујући таквом историјском контексту, позиција
човечанства, ситуирана између мита и реалности, исказала се
готово сама од себе.
Надаље, могуће је пратити јединствен образац, читљив у
најширем могућем распону од уметности, преко свакодневног
живота обогаћеног заједничким учешћем у државним пословима
– све до специфичне војне тактике, која по правилу не одбацује
дипломатски уплив. Његова формула гласи: идеал пре делања.
Идеал је такав да потоње дело суштински одређује: у крајњем
исходу нетакнуто-читљив борави првобитни пропорцијски запис,
идеја... постојана и непрекидна.
Овакав, најблаже речено отклон од искључиво утилитарносврсисходног, практичног модуса није био могућ и никада се не
би ни догодио; мимоишао би Хелене као многе друге народе, да
најапстрактнију уметност – Музику, која је подразумевала и поезију
и плес – нису смогли снаге да уваже и поставе изнад сваког
знања. Законитост реда, поретка и пропорције, основни принцип
створеног света нигде није тако сублимирано доминантан
као у музици. Хармонија сфера – описни еквивалент музике,
према Питагори (а потом и Платону и Аристотелу...) природно
влада међупланетарним просторима. Два века пре Аристотела,
питагорејци (почев од Питагоре, у 6. веку пре Христа) први
правилно поимају и нашу планету као такође савршено, идеалу
лопте аналогно тело.
Инспирисани разлозима најдубљег поштовања према
најдрагоценијем од људских узлета уопште, вратимо се онолико
колико је то могуће у тадашњи савремен, Грцима познат свет.
Ако је утицај Египта и Месопотамије посредан – култура
Крита директно и активно учествује у настанку свега што данас
називамо митологијом, некаквим за нас завршеним системом,
но који коначним ни сами његови творци нису сматрали. Не,
пружена мудрост далеко је већа. Отворена књига о нама самима,
што тражи да је свако поколење читајући је изнова – на нов начин
и тумачи.

21

Ibid.

200

3. OПИПЉИВИ СВЕТ ИЛУЗИЈА
...а П о л и с п р е у з и м а о н а с е б е . . .
Чињеница да су, и према сведочењима стручњака дубине
океана скоро потпуно неистражене. Сходно томе, и степен знања
о светском мору далеко је скромнији од познавања космоса, а све
заједно – употпуњује неизбежну истину занемаривања оног што
је надохват руке.
Зидине утврђења Јерихона (Јордан), датиране на 7000 година
пре Христа и огромно временско раздобље што зјапи до
месопотамске цивилизације и цивилизације древног Египта (међу
првим очуваним у толикој мери да су могле бити интегрално
проучене и вредноване) упућују на читаве континенте – загонетне,
потенцијално-археолошке локалитете.
Резимирајући трагове доступне кроз најматеријалнију од
свих уметности – Архитектуру, откривамо неочекиван степен
подређености ирационалном, тачније – интуитивном приступу.
Чини се као да Архитектура одвајкада ничем другом није ни била
намењена – до одржавању привида:
опипљиви свет илузија у ком илузије варирају у функцији
доминантне, владајућем поретку најприхватљивије методе
супротстављања хаосу – ишчекује да буде откривен.
3.1 Египат
Половином трећег миленијума пре Христа, период Четврте
династије Старог Царства неприкосновено влада архетипским.
Хватајући се храбро у коштац са енигмом смрти, космичком
геометријом успоставља завет селективне вечности, тачно зна
коме какву награду да понуди. Оном на врху пирамиде, Фараону
– тријумфални наставак живота по окончању земног; учесницима
у подухвату креирања предуслова владареве бесмртности –
њихову сопствену, према мери учешћа у оствареној лепоти.22
Естетика монументалног, потекла из долине Нила, послужиће
као трајна инспирација небројеним доцнијим ствараоцима
различитих стилских опредељења и епоха. Прочишћеност
и упечатљива јасноћа форме, ма којој области изражавања
припадала, асоцираће стога увек и неминовно на древни Египат.
Античким грчким путописцима, највећа од три пирамиде,
Кеопсова, пресијавала је издалека на сунцу, остављајући утисак
огромног разнобојног монолита. И дуги низ векова потом –
опстајао је спектакуларан призор, све до инвазије Арабљана и

У уметности, па и савременој, тај концепт, у недостатку бољег – на
снази је до даљњег.
22

201

њиховог пљачкашког скрнављења средином 7. века (нове ере).
Но, без обзира на, више бригом освајача него зубом времена,
недостајући ефекат савршенства завршне облоге, три драгуља
Гизе – Кеопс, Кефрен и Микерин, још увек зраче и одјекују као
постојан и узвишен – непрекинут акорд сред пустињске тишине.
Илузија достигнуте вечности потпуна је.
3.2 Месопотамија
О територији опточеној Еуфратом и Тигром, недавно сам
сачинила есеј чији одломак прилажем:
„Давнашњи поетски поглед на град, урбано ткиво – као на
инкрустацију нове природе, хумане, утискивањем у пажљиво
одабрани локалитет и задати климат, већ сам по себи подсећа
на текстуални запис. Стога древна Месопотамија није случајна
колевка како уметности грађења тако и писмености, али и
законодавства и стандардизације, четири фундаменталне
тековине на којима почивају највеће могућности сваког, па
и данашњег цивилизацијског тренутка – трансцедирање у
изванрасни, мултикултуролошки феномен.“23
Временски непремостивој дистанци упркос – Кантово запажање
звезданог неба над нама и моралног закона у нама као јемства Божјег
постојања није било страно Халдејцима. Обожавање планета
резултира стварањем астрологије и поделом дана (од изласка до
заласка Сунца) на дванаест часова. Упорност и доследност стечена
и увежбавана проматрањем неба учиниће надаље да првобитно
установљено клинасто писмо, осим темељу трговине, послужи и
као ослонац законодавству. Каснији хиљадуипогодишњи напори
неодустајања трансформисаће лагано запис замршених зареза
у прво линеарно писмо, из којег ће тек Грци на видело изнети
суштину, назвавши је алфабет.
Локални недостатак камена за потребе монументалне градње,
инспиративан је у правцу проналаска опеке, али и малтера –
потпуне везивне иновације. Малтер је од битумена или од креча,
са додатком песка, или пак као у Уру, од креча и пепела... Нова
техничка достигнућа нису намењена искључиво најбогатијем
слоју. Три хиљаде тристоте године пре Христа становници
најстаријег Вавилона не гацају по блату. Улице су поплочане, и то
не насумце. На подлози од опеке и асфалта пажљиво је полаган
завршни слој кречњачких плоча. Постојање јавних тоалета, базени
у вртовима али и двориштима (махом калдрмисаним) те купатила
у палатама, сведоче о рафинираном умећу живљења. Ипак, читав
23

Александра Мокрањац, „Архитектура између мита и реалности: ОПИПЉИВИ
СВЕТ ИЛУЗИЈА“, Aмбијенти, 01 (2005):13.

202

регион остаје најпознатији према потоњем неисцрпном мотиву
уметности – Кули вавилонској.
Бацајући у засенак револуционарну новину каква је мрежа
керамичких канализационих цеви и колектора испод града, Кула
је дело Новог Вавилона, тачније последње четвртине 7. века
старог света. Архитектуру која ју је подарила означава другом у
низу илузија: становитим доказом немо(гу)ћ(ност)и (дуго)трајног
споразумевања човека с (другим) човеком, ма како великим циљем
били инспирисани.
3.3 Крит
Подсећање на Крит евоцира „вековну цивилизацију која је
остала у нејасном сећању историјских Грка, а која хронолошки
почиње у неолитској фази око 4000. годинe пре наше ере,
бронзано доба достиже око 2800. године пре наше ере, да би
се затим у њеном развоју периоди великог сјаја смењивали са
периодима сразмерне стагнације, све до коначног пустошења и
разарања Кнососа 1400. године пре наше ере“.24
Задивљујуће комплексан прилог промишљању на табу-тему
проблематике јединки радикално другачијих од претпостављеног
прототип-узора етоса, дубоко психолошко сведочанство
разматрања крајњих граница ксенофобије, у којима се коначно
увек стиже до странца у себи, оставила је минојска претходница
– залог потоњег античког грчког врхунца. Ако је до Кнососа
и могло бити дилеме о питању нераскидивости успешне
архитектуре и аутохтоног философског става, овим је та распра
заувек окончана.
...У средишту (најблаже речено) противречне династије
налазимо Миноса, првог међу људима.
Он је полубог, будући син Зевса и Европе. Своје царство оснива
на острву, Криту. Према самодовољности, то копно прерогатива
је минијатурног континента. Тада делује као да су све страхоте
Миносовог порекла остале – иза њега... И мати – Европа, отета
са обала родне Феникије... и отац Зевс – једини од све деце ког
мајка Реа успева да спасе од свог чудовишног супруга Кроноса.
Вазда забринут за свој трон, прождирао је Миносов деда, Кронос,
сопствено потомство, а олакшавајућа околност овакве страхоте
– под условом да уопште постоји – запретена је у распињућим
крајностима његовог порекла. Син је Гее – Земље, и Ураноса –
Неба.
...Када се чини да им је крај, авантуре, па тако и Миносова – тек
тад на прагу су да почну.

24

Kitto, Grci, 20.

203

Двосмислена једноставност критског мита надаље иницира
најмање две теме, чије решавање данашњем човечанству
увелико тек предстоји: генетски инжењеринг и склониште за овим
путем настале промашаје. Мноштво илузија, наслућених таквим
азилантским прихватилиштем – напросто застрашује.
Лавиринт тако постаје материјализована аналогија вишезначног
поимања стварности не тек у пуком смислу пружања сценографије
неизбежном. Епитет закучастог, компликованог, стиче тек
касније, сломљен истом оном силином варварског неразумевања
што медиас критас, златну средину којом није успео да овлада
Икар – претвара у пежоратив медиокритета, осредњости.
Медитеранско острво, последицом трагичног неспоразума,
Егејском мору дарује име, а дуализмом ликовно распоређеним
у парове: Минос/Пасифеја, Аријадна/Тезеј, Дедал/Икар,
Минотаур/Лавиринт – поставља безмало сва питања која ће око
људског бића подићи контуру разграничења од осталог живог
света, пратећи га до ишчезнућа.
4. АМФИОН И ЗЕТО
...мо д е р н а д р ж а в а . . .
Указивање на различите примере знаменитих античких
Грађевина, претходно наведених и у својству ризница илузија
(а тај низ могао би се без тешкоћа проширити и на свеукупно
општечовечанско наслеђе), не подсеца крила подразумеваној
важности улоге Архитектуре, сем на први поглед.
Упркос недостајућим или веома фрагментарним материјалним
доказима, саме представе о Кули вавилонској, критском Лавиринту...
биле су сасвим довољне у борби са најригорознијим судијом –
заборавом.
Снага интригантне поруке утискује, поред поменутих, и многа
друга здања у светску баштину као незаобилазне теме свих
области уметничког изражавања. С друге стране, без сумње
најпознатији очувани споменици Старог века, пирамиде у Гизи,
према најновијим сазнањима до којих се дошло откривањем и
откопавањем околних гробница – неопозиво сведоче да их нису
градили робови, већ промишљено хијерархијски распоређени
стручњаци.
Легенда о начину подизања пирамида, а прави начин остаће
и дуже од претпостављеног енигма – затајила је нажалост.
Но, ако се на овом месту – недостајуће карике – осврнемо на
мит о Амфиону и Зетоу, може нам се догодити да убрзо схватимо
како одговоре не налазимо, тражећи их вазда по инерцији – на

204

погрешном месту.
Повест о Амфиону, као илустрација представе о узвишеној
хармонији Музике и Архитектуре древне Грчке, обезбеђује овом
миту сасвим посебан допринос.
Амфион наговештава постепеност видова којима музички израз
проналази пут свог ослобађања и процвата. Таква уметност,
достигавши свој врхунац, иницира рађање Аполоновог храма.
Пол Валери подарио нам је сопствено виђење чињенице да
нисмо очеви идеја, већ (у најбољем случају) – њихова понизна деца;
Валеријев Аполон обраћа се Амфиону следећим речима:
„Амфионе!.. Тебе сам изабрао!/ Између хиљада, између свих,/
Као што изабира љубав,/ Као што је врхунац громом изабран./
Изабрао сам те!/ Слушај!/ Душо сва дубока, слушај и прими
Аполона!“25
Нешто касније, Аполон потврђује избор Амфиона, откривајући
му свој божански план: „...Желим тобом бити присутан и
милостив/ племену смртника./ У тебе стављам порекло реда/
настањиваћу твој најчистији тренутак/... Предајем ти оружје
чудотворно,/ Лиру!/ Амфионе, Амфионе,/ пробуди чедни звук и
њиме побеђуј!“26
Аполон, бог Светлости, Лепоте, Уметности и Пророштва, ово
потоње најочитије обзнањује наредним стиховима:
„...а материја непокретна и очаране звери/ постаће
заробљеници Лире!/.../ Да моја Лира уобличи мој Храм./ ...У
свитање жртвуј ми светилиште чисто,/ и нека га велики град
окружи камењем...“27
Тема сирове материје укроћене Лиром, означена је и
подвучена првобитно – изворишним митом о Амфиону и Зетоу.
Амфиону се приписује проналазак лидијског начина у грчкој
музичкој теорији, као и повећање опсега лире за три жице.
Према Хомеру, његова уметност имала је магичну моћ над
животињама, дрвећем и камењем.
За разлику од крхког Амфиона, његов мање познати братблизанац Зето, оличење је физичке моћи. У слободно време
љубитељ лова, за невољу – преноси греде које не би подигли ни
Титани...
Победом над Ликом, тлачитељем тебанског народа, дотад
само принчеви Амфион и Зето – буду проглашени за краљеве.
Одлучују да утврде родни град – Тебу. Зидају заједно, а опет
свако на свој начин. За одбрану града Амфион свира тако
25

Pol Valeri, Pozorišta (Sarajevo: Svjetlost, 1989), 187.

Ibid., 188.
Ibid.

26
27

205

љупко на златној лири добијеној од (бога) Аполона да се камење
помера и само слаже у бедем.
Зидине Тебе, као многе друге пре и после њих, заувек чувају
тајну свог настанка.
Архитектура, привидно егзактан вид испољавања уметничког
израза, с временом постаје појмовник... недовољно истражен
трезор размишљања одвећ контрадикторно-спекулативних,
али тачних. О крајњим, како креативним тако и деструктивним
дометима људске психе. Садржаји слично узнемирујуће
тематике, бесконачност која измиче рационализацији, одувек је
окосница музичког стварања.
Платон сâм, у свом делу подсећа на музикалан и умирујући
глас мајке док успављује дете; откуцаји родитељског срца, у
првим часовима живота већ су (саобразно реминисценцији)
– одјеци што буде сећања на пренаталне звуке којима смо у
почетку били у потпуности прожети. Стога се за музику и може
рећи да је – константа бивства.
Да, музика можда, пре него тлоцрт, представља први извод
простора. У понекој музици осећамо се као код куће... док од
неке друге – гледамо што пре да побегнемо. Музика је, такође,
у свакој прилици најефикасније прибежиште против тескобе,
довољно је призвати у мислима драгу мелодију.
То пак својство којим Архитектура највише подсећа на Музику
јесте моћ да потакне на размишљање, снага којом раскида
постојеће – успостављајући нове односе. Позивајући у непознате
светове.
Незхвално је и узалудно тражити дословне доказе аналогије
најапстрактније и најпрактичније од уметности, било да их
постављамо у домен космички или индивидуални. Зато се
грчки геније овом темом позабавио на сасвим другачији
начин. Најтачнији могући. И музика и архитектура – граде
се. Надопуњују... Подстичу, инспиришући се међусобно. Али
оно што је кроз мит о Амфиону и Зетоу забележено, према
обичају вишеструког кодирања, тако евидентном за интуитивну
разборитост раскошног тла са којег потиче, далеко превазилази
условно речено узан оквир музичко-архитектонске перспективе.
„...када небо није било више велики кавез за птице, него
аеродром...“ – речи су песника Бранка Миљковића, а светлост
управо таквог обећања слободе зрачи из најмање тридесетак
векова старијег записа.
Тема браће-близанаца крије у себи бритку опаску о двојности
потоњих Грка, насталих стапањем староседелаца Пеласта, чијим
се потомцима сматрају Јонци, и млађег, дорског народа, чије
су претече Ахајци вероватно собом први и донели грчки језик.

206

Кито прецизира: „У верском ритуалу класичне Грчке постоји нека
врста дуализма. То прилично изненађује код тако философског
народа, и најлакше се може разумети ако претпоставимо
да је грчка култура потомак две веома различите културе...
Грациозност и љупкост одлике су јонске уметности (рекли бисмо,
Амфион, прим. аут. А. М.), као што су снага и лепота одлике
дорске уметности (Зето, прим. аут. А. М.)...“28
Изузетни смисао за сублимацију, испољен у овом миту, упућује
даље на Амфиона као апотеозу Уметности уопште, и на Зетоа –
отелотворење практичног духа. Тек заједнички грађене зидине
– имају шансу да одоле... Толико један другом неслични, како то
само права браћа могу бити, Амфион и Зето никад неће почети
да говоре различитим језицима, те да из тог разлога дело њихово
остане недовршено. Евидентна разлика међу њима, обелодањена
је и прихваћена. Штавише, она је услов грађења, те као таква
није претња већ – гарант напретка.
Философија заједничког дела, тежња за целовитошћу,
разматрање различитости са позиција компатибилности – све
то упућује на мудрост златног пресека. Идеално пропорцијско
место јесте место неједнакости. Једнообразни свет укинуо би
аутоматски све атрибуте лепоте, онакве какву нам је подарило
античко предање кроз мит о истовремености доброг и истинитог.
Китоово дивљење према „...интелектуалној струји... јасноћи и
обуздавању, оном владању структуром, које сасвим јасно видимо
у класичној грчкој уметности...“29 очекивано је. И наставља се
кулминирајући појавом „...човека који је дао нов правац људској
мисли не написавши ни речи...“30
Сократ је могао да испуни свој више него комплексан задатак
захваљујући развијеној навици својих сународника. Навици
целовитог размишљања.
Но, и Сократов, као и подухват његових потоњих не мање
славних ученика, срушио би се већ на нивоу прве замисли не
избивши на светлост дана, без свеобухватне лековите припреме
– поуке митологије. Ни сами митови, нити пак њихови бројни
интерпретатори, песници и философи, нису падали у искушење
поједностављења искључивањем парадокса ради лакшег схватања
широких маса друштва.

Kitto, Grci, 19.
Ibid., 28.
30
Ibid.
28
29

207

5. Анти-Вавилон или пулсације тишине
...п р е п у ш т а б о г з н а к о м е . 31
Свака срећа је ремек-дело, открила нам је Маргарит Јурсенар
(Marguerite Yourcenar). Можемо ли, заузврат, у ремек-делима
одгонетнути макар и нејасне трагове недавне среће? Мада крхко,
рекло би се да њихово присуство ипак није занемарљиво, пре
свега у смислу да срећу такође претежно творе илузије.
Но вечност тишине коначно положене између нас и највећих
достигнућа Антике, срећом, бар повремено бива нарушена
остварењима, путоказима ка суштини, од којих је један Амфион
– Артура Хонегера, Пола Валерија, Леонида Мјасина (Леонид
Фёдорович Мясин), Александра Беноа (Алекса́ндр Никола́евич
Бенуа́) и Иде Рубинштајн (Ида Львовна Рубинштейн). Сва ова
велика имена уметничког интегритета својом опредељеношћу за
продубљену философију, супротстављену идеји идеала достижног
усамљеничким покушајима, сведоче управо о супротном.
Најплеменитији одабир теме – евоцирање цивилизацијских
прапочетака, укључујући и ризичне илустрације тих безмало
необјашњивих стремљења; све то читљиво је у Валеријевим
стиховима, док суштину поруке још више сублимира музика
Артура Хонегера.
Многострукост могућности у архитектури неретко резултира
хаосом. Тек музика, али само маестрална, као царица уметности
влада том многострукошћу/вишезначношћу, приближавајући
се начином најверодостојнијим – свакоме, јер је сваки човек
различитост по себи, па самим тим и својеврсно божанство.
Најмање једанпут у животу Истина закуца на свачија врата...
Најмање једанпут у животу сваки појединац постаје Амфион,
али само генији задрже и сећање на то збитије, једном пробуђени.
Како Пирамиде, тако Кула Вавилонска и Лавиринt, затим у наставку
скоро све величанствене грађевине, поред њихове узвишене
улоге, указују се нажалост и као кривотворени, лажни симболи
прогреса. Но ипак, мада не делује – и из тако приређене замке
илузија – излаз је могућ. Довољно је потражити пут замало заувек
скривен, срећом не и непрозирно у колективном (несвесном)
сећању.
У крајњем исходу мит о Амфиону и Зетоу сеже чак до обриса
пророчанских речи, које сваког понаособ бар помало оптужују:
„...Ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој:
пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће“
(Матеј, 17.20).
31

Ibid., 87.

208

Литература
1. Kito, Hamphrey Davey Findley. Grci. Novi Sad:
Matica Srpska, 1963.
2. Valeri, Pol. Pozorišta. Sarajevo: Svjetlost, 1989.
3. Zamarovsky, Vojtech. Junaci antičkih mitova. Zagreb:
Školska knjiga, 1973.

209

Aleksandra V. Mokranjac
Association of Applied Arts and Design Artists, Architectural
Section, Belgrade
ANTI-BABYLON
HUMANENESS BETWEEN MYTH AND REALITY
À Еric et Маdelaine

Composition “Amphion”, a melodrama based on the verses of Paul
Valery, was selected by the Association of Friends of Centre Ferdinand
Gonseth to be the focus of the celebration of fiftieth anniversary of
the death of Swiss composer Arthur Honegger. On this occasion, as
announced, a symposium was organized in Lausanne on October
1, 2005. Upon invitation of the reorganizers, I have proposed an
abstract in which I presented my point of view of the indicated
theme. With their great respect for the world of Architecture,
where I professionally come from, I elaborated for several months
my assumptions, and finally completed the text ANTI-BABYLONE/
L’HUMANITÉ ENTRE LE MYTH ET LA RÉALITÉ, which I read at the
Conservatorium in Lausanne in French language32.
By the nature of things, my involvement in the given topic33 was
at least dual. As an architect, I intended to emphasize the links
between Architecture (with capital A) and Music (with capital M).
And as a writer-researcher, who believes that selection of a topic
is a rational manifestation of the deepest subconscious impulses, I
was intrigued to reach the core of the inspiration/issue, therefore
– to the basic, starting point motif – Amphion.
This ancient hero of Greek mythology, Amphion, according to the

Reception of the integral writing in French language read at the amphitheater
of the Conservatory in Lausanne, was such that in addition to numerous experts in
the audience and Symposium participants, authors, with greetings, the then leading
Swiss composer of art music, Jean Balissat (1936–2007), also requested a copy of
32

the work.
33
Several discussions and specific correspondence with renowned Eric Emery
contributed to additional elaboration of the topic for which, on this occasion, I
would like to again extend my sincere and lasting gratitude.

210

original narrative – is inseparable from his brother Zethus. Zethus,
however, does not appear in Valéry’s poem, nor is mentioned there...
He is completely omitted. Thus, the text-homage to Honegger’s
work becomes a unique STATEMENT OF OMISSION. Given that
after this first annihilated hero, Zethus... civilizations appeared
in sequence – fell into oblivion too easily from the perspective of
a modern man. Therefore in Anti-Babylon so much importance is
given to aspects of collective past of Eurasian continent, to those
precious traces of persistent millennia of (all)human pursuit of
more civilized-more humane-more cultured life.
If the building of the Babylon Tower is not just a symbolism of
the experience of inability of long-term communication (in the
meaning of compassion too) between a man and (another) man – yet
the paradigm of human beings, amazingly sublime – Anti-Babylon
is at least an attempt to draw the attention to better, actually the
best aspects of a human being and, beyond that – human need to
actually become such, truly better being, which would only then,
under such conditions, be able to, in cooperation with other, also
awakened individuals – resist the syndrome of Babylonization and
overcome it.
Indeed, the successes of our time, providing they are (at all) true
achievements – are repayment of several millennium long debt
of a number of predecessors – our indirect ancestors, scattered
across the old continent. Primarily the anonymous, they were still
steadfast with their exclusive contribution... With live personal
example they maintained continuity – an notion of a man also as
the being of SPIRIT. And every authentic artistic creation – builds
upon this most precious weft of the Past. With his entire opus,
composer Arthur Honegger also testified to that deepest and most
noble human trait of his, which like the myth about Amphion and
Zethus also manifests DUAL. Both as a grateful linkage with all the
achievements and values of times only apparently forgotten, and
as a beneficial loyalty-affiliation with the Beauty of the SPIRIT.
Keywords: Architecture, Art, Culture/Civilization,
myth(ology), Crete, Ancient Greece, Egypt, Mesopotamia

Music,

Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

211

Бојана Крсмановић1
Византолошки институт, Српска академија наука и уметности,
Београд

Љубомир Максимовић
Огледи о политичкој моћи у Византији – чиниоци и ослонци
Београд, Српска књижевна задруга, 2013, Коло CV, Књига 706
Књига академика Љубомира Максимовића Огледи о политичкој
моћи у Византији – чиниоци и ослонци, која се појавила у издању
Српске књижевне задруге (Београд 2013), обухвата дванаест
одабраних студија које су настале у претходних готово пола века
научног рада овог аутора. Објављивање тих појединачних студија
под заједничким насловом омогућио је њихов садржај, будући да
се у њима Љубомир Максимовић бави проучавањем византијске
управе, развојем, карактером и значајем византијских институција,
као и ванинституционалним моделима обављања власти. Аутор је
анализирао, с једне стране, доминантне чиниоце и носиоце моћи
у Византијском царству, издвајајући тако, у зависности од епохе,
поједине званичнике, друштвене слојеве, феудалне институције,
урбане центре или византијске провинције. С друге стране,
студије обједињене у овој књизи илуструју начин функционисања
византијског државног апарата, који се током читаве историје
Царства одликовао високим степеном флексибилности, али и
нестабилности. Прилагодљивост државног апарата очитовала се
у чињеници да је у Византији готово паралелно био присутан и
тзв. официјелни начин управљања државом, као и онај, условно
речено, ванинституционални.
Појединачни истраживачки проблеми обрађени у овој књизи
омогућавају читаоцу да се упозна са развојем унутрашње
структуре византијске државе, од њених почетака, у време
тзв. позноантичког или рановизантијског периода (који је овде
илустрован кроз епоху Јустинијана Великог и моделе примењене
у организацији управе на Балкану), преко успона тог Царства, па
све до његове пропасти. Као најупечатљивије тематске целине,
међусобно, разуме се, условљене и повезане, издвајају се две:
развој византијске провинцијске управе и улога и значај који је у
историји Византијског царства имао њен највиши друштвени слој
– византијска аристократија.
Познато је да су византијска провинцијска управа, као и њен
1

Bojana.Krsmanovic@vi.sanu.ac.rs

212

државни апарат почивали на темељима римске управе и римског
државног уређења. Једноставно речено, Византија је, као источни
део некадашње Римске империје, преузела римске институције
(попут, нпр., сената), а њени званичници носили су титуле и
функције које су већином биле познате још из позноантичког доба.
Континуитет између позноантичке (римске) и византијске епохе у
идеолошко-политичком смислу очитавао се у званичном називу
византијске државе, као и у титули њеног врховног поглавара: то је
било Ромејско, тј. Римско царство, којим је владао византијски цар,
званично титулисан као цар и автократор (самодржац) Ромеја, тј.
Римљана. Током своје вишевековне историје, Византијско царство
(које је тај назив добило тек у 16. веку2) посматрано је од стране
његових житеља као једини наследник Римске империје, односно
као продужетак класичне епохе Царства. То наслеђе се најјасније
огледало управо у преносу институција из старог Рима у нови Рим.
Чињеница да Византија проистиче из Римске империје је
одавно пред византологе поставила питање када се завршава
римска историја и почиње византијска. Према општеприхваћеној
периодизацији Георгија Острогорског (Георгий Александрович
Острогорский), византијску цивилизацију, коју чине три неодвојива
елемента – римско државно уређење, хеленистичка култура и
хришћанска религија – можемо пратити од епохе Константина
Великог (324–337).3 Међутим, Љубомир Максимовић у овој књизи
показује да се, са становишта византијске управе, граница између
античког и средњовековног доба помера у каснији период – у
почетак 7. века, када Византија раскида са позноримским моделом
провинцијске управе и прелази на тзв. тематско уређење. Но, како
Максимовић показује, тај раскид са римском епохом није био у
потпуности лишен континуитета. Разматрајући развој Државе и
Цркве, два најопштија носиоца моћи у Византији, он предочава
да су унутар црквене организације очувани основни принципи
установљени још у Јустинијановом добу. Структура државе,
међутим, пролази корениту трансформацију почев од 7. века, али
се у разним сегментима, па и у домену управе, може говорити о
континуитету између две епохе. Такав случај је, рецимо, био са
подручјем северног Балкана и с моделима организације власти,
која је у тим областима успостављена у 6. веку, у доба Јустинијана
I, а затим крајем 10. и почетком 11. века, у доба Василија II.
У оквиру прве тематске целине, која се односи на развој
византијске управе, Максимовић је дао јасан хронолошки
и проблемски приказ најважнијих етапа у развоју тематског
2

The Oxford Dictionary of Byzantium 1 (New York – Oxford: Oxford University Press,
1991), 344 (s. v. Byzantium).
3

Георгије Острогорски, Историја Византије (Београд: Просвета, 1959), 48.

213

система, који је обележио тзв. средњевизантијску епоху, или, по
многим мишљењима, епоху највећег успона Византијског царства
(у питању је период од 7. до 11. века). Посебну пажњу аутор је
усмерио на социјално-економски аспект тематског уређења, који
представља један од најсложенијих научних проблема савремене
византологије.
Друга упечатљива тема ове књиге односи се на византијску
аристократију и њену друштвено-политичку улогу у историји
Царства. Како показују Максимовићеве студије, та улога је
била амбивалентна – најпре покретачка, што је омогућило да
се византијској аристократији, чији се почеци везују за увођење
тематског уређења, припишу и највећи успеси Византије. У
позније доба, почев од, отприлике, епохе Комнина (од краја 11.
и почетка 12. века), та аристократија постепено постаје главна
дезинтеграциона снага друштва.
Аутор приказује улогу аристократије кроз деловање појединаца
(попут, нпр., Јована Кантакузина), истакнутих породица
(Палеолози и Кантакузини) или феудалних институција. У том
смислу, треба истаћи да ова књига јасно показује све етапе
феудализације византијског друштва, које је најпре прихватило
институцију проније, а затим и систем апанажа. Љубомир
Максимовић је аргументовано показао чиме је био изазван и
како је текао процес приватизације и дезинтеграције византијског
управног и територијалног система, што је посебно дошло до
изражаја у исцрпној студији „Генеза и карактер апанажа у
Византији“.
С друге стране, Максимовићеве студије илуструју и дуготрајни
процес током којег је промењен карактер саме византијске
аристократије: од земљопоседничког слоја, та аристократија је
током последњих векова Царства, услед свеопште економске и
политичке кризе, преместила тежиште деловања из провинција у
урбане средине. Тако је током 14. и 15. века промењена и основа
њене економске моћи, будући да се добит није више толико
црпла из земљопоседа, већ из трговине, зеленашења, послова са
некретнинама (изнајмљивање или унајмљивање некретнина по
урбаним центрима) итд. Тај процес је довео до тога да византијска
аристократија у последњим вековима Царства уђе у конкурентски
однос са трговачко-занатским слојем у византијским градовима.
На крају треба рећи да свака добра књига отвара читаоцима нове
путеве у размишљању. Ова која је пред нама – једнако занимљива
стручњацима као и љубитељима византијске цивилизације –
покреће једну важну тему, а то је оправданост теза о Византији као
аутократској држави. Све студије обједињене у овој књизи говоре
на свој начин о појавама које су ограничавале ту аутократију.

214

Сама чињеница да положај византијског цара није био правно
дефинисан као наследан, условила је да легитимитет владара
почива на некој врсти договора између различитих друштвених
група – Сената (у који су улазили највиши званичници, припадници
аристократије), војске и народа (пре свега цариградског демоса),
као и цркве коју је оличавао цариградски патријарх. Идеју да
се византијска аутократија посматра у обрнутој перспективи
– управо кроз чиниоце и носиоце власти који су ту аутократију
кроз историју Царства ограничавали – Љубомир Максимовић је
експлицитно изложио у последњој студији у низу, провокативног
наслова – „Демократија у аутократском систему: случај
Византије“. Та студија, уз остале које су објављене у књизи Огледи
о политичкој моћи у Византији – чиниоци и ослонци, несумњиво
оживљава и осавремењује наше поимање Византије, наводећи
читаоце, посебно византологе, на отварање нових тема и трагање
за новим тумачењима карактера власти у Византији.
Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

215

Бојана Крсмановић1
Византолошки институт, Српска академија наука и уметности,
Београд
Ур. Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић
Византијски свет на Балкану
I: Охридска архиепископија у византијском свету, II: Византолошкe
теме
Београд, Византолошки институт САНУ, 2012, Посебна издања,
књ. 42/1–2
Публикација Византијски свет на Балкану I–II, објављена
у Београду 2012. као 42. књига едиције Посебна издања
Византолошког института САНУ, представља резултат Пете
националне конференције византолога, одржане у Београду од 4.
до 6. новембра 2010. године. На тој конференцији је одржано 57
усмених саопштења, од којих поједина нису, стицајем околности,
била приређена за штампу. Зборник Византијски свет на Балкану
садржи укупно 44 рада, од којих је 14 радова објављено у 1. тому,
посвећеном главној теми Охридска архиепископија у византијском
свету, а 30 је своје место нашло у 2. свесци публикације; реч је о
слободним саопштењима, тематски разнородним чланцима, који
су обухваћени називом Византолошке теме.
Публиковани радови представљају резултате истраживања
научних пројеката које финансира Министарство просвете,
науке и технолошког развоја Републике Србије. Како стоји у
уводној речи Редакционог одбора ове публикације, сви радови
су рецензирани, али нису одбијани за штампу. Намера Редакције
и уредника била је да овај зборник пружи јасан увид у тренутно
стање у домаћој медијевистици, посебно због чињенице да је
2011. године Београд изабран за домаћина 23. Међународног
конгреса византолога, који би требало да се одржи 22–27. августа
2016. године.
Пету националну конференцију карактерише неколико новина
по којима се она разликује од претходних.
Пре свега, у односу на досадашње конференције које су
окупљале искључиво домаће истраживаче, Организациони одбор
је одлучио да као учесника на конференцији позове немачког
византолога, професора Гинтера Принцинга (Günter Prinzing),
са Универзитета у Мајнцу (Јоhannes Gutenberg – Universität
Mainz). Разлог за то је био двојак: с једне стране, констатована
1

Bojana.Krsmanovic@vi.sanu.ac.rs

216

је потреба да се национална конференција интернационализује
учешћем византолога из иностранства (разуме се, у мери у којој
то дозвољавају материјалне прилике организатора); с друге
стране, главна тема конференције тицала се развоја Охридске
архиепископије, којом се у својој дугогодишњој универзитетској
каријери бавио управо проф. Гинтер Принцинг, издавач аката
охридског архиепископа Димитрија Хоматина (Demetrios
Chomatenos).2 Искористила бих ову прилику да скренем пажњу
и на једну новију студију Гинтера Принцинга у којој је приказао
историјат досадашњег проучавања Охридске архиепископије
(са критичким освртом на литературу) и у којој је анализирао
кључне проблеме који су пратили тај истраживачки процес. Та
студија је објављена као пленарно предавање у Актима са 22.
Међународног конгреса, одржаног у Софији у августу 2011.
године,3 а у време одржавања конференције (у новембру 2010),
професор Принцинг је на њој још увек радио.
Поред чињенице да је Пета национална конференција окупила
далеко већи број учесника него претходне конференције, њу
одликује учешће великог броја младих истраживача, докторанада,
који су, већином, везани за научне пројекте које подржава
ресорно министарство. Њихови чланци су нашли место и у овој
публикацији, тако да је широј домаћој и иностраној стручној
јавности омогућено да се упозна са именима и начином рада
подмлатка у хуманистичким дисциплинама. Реч је о прилозима
који представљају резултате њихових ширих истраживања везаних
за теме мастер или докторских радова.
Већ преглед имена аутора и наслова објављених чланака
потврђује да су у зборнику Византијски свет на Балкану I–II сабрани
резултати истраживања из различитих научних дисциплина
(историје, друштвене историје, историје уметности, музикологије,
историје права, филологије итд.), због чега се каже да Зборник
има интердисциплинарни карактер (тај термин се данас радо
употребљава, иако је наука у бити интердисциплинарна, што,
разуме се, важи и за хуманистичке дисциплине). Но, неки прилози
су јасно показали неопходност тешњег повезивања научног рада
историчара, археолога, историчара уметности, географа итд.
Новину у односу на претходне конференције представља и
чињеница да су у усменим саопштењима из новембра 2010.
2

„Demetrii Chomateni Ponemata Diaphora“, in Corpus Fontium Historiae Byzantine
– Series Berolinensis 38, ed. Günter Prinzing (Berlin: Walter de Gruyter & Co, 2002).
3

Günter Prinzing, „Die autokephale byzantinische Kirchenprovinz Bulgarien/Ohrid.
Wie unabhängig waren ihre Erzbischöfe?“, in Proceedings of the 22nd International
Congress of Byzantine Studies, I: Plenary Papers, Sofia, 22–27 August 2011 (Sofia:
Bulgarian Historical Heritage Foundation, 2011), 389–413.

217

приказани и поједини пројекти које је Министарство просвете,
науке и технолошког развоја прихватило у пројектном циклусу
2011–2014. године. У тим радовима је, на различите начине,
приказан досадашњи развој истраживања у археологији и
византологији у ужем смислу речи, и означене су опште смернице,
према виђењу наведених аутора прилога, даљег развоја поменутих
дисциплина.
Зборник Византијски свет на Балкану изазвао је велико занимање
домаће и иностране стручне јавности и, захваљујући библиотечкој
размени, већ је нашао место у бројним библиотекама у земљи и
иностранству.

Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

218

Бојана Д. Павловић1
Византолошки институт, Српска академија наука и уметности,
Београд
Ruth Macrides, Jоseph A. Munitiz and Dimiter Angelov
Pseudo-Kodinos and the Constantinopolitan court: Offices and
Ceremonies
Birmingham Byzantine and Ottoman Studies, Vol. 15, Centre for
Byzantine, Ottoman and Modern Greek Studies, University of
Birmingham, 2013
Недавно се у круговима модерне византологије појавила књига
изузетне важности. У питању је ново издање и превод на енглески
језик Псеудо-Кодиновог трактата о функцијама и дворском
церемонијалу, извора из 14. века и епохе последње византијске
династије Палеолога. Специфичност извора и анонимност аутора
су чињенице које годинама изазивају велику пажњу научника,
те су и приређивачи овог издања поставили себи у задатак да,
поред превода дела, оставе бројне коментаре и напишу неколико
пропратних студија које у себи садрже анализу и синтезу података
из Псеудо-Кодиновог трактата. Аутори и приређивачи су једни
од водећих стручњака из области византологије. Рут Макридис
(Ruth Macrides) и Димитер Ангелов (Dimiter Angelov) професори
су у Центру за византијске, османске и новогрчке студије на
Универзитету у Бирмингему (Енглеска), док је Џозеф Мунитиз
(Joseph A. Munitiz) виши научни сарадник истоименог центра,
сада у пензији.
Потреба за новим издањем Псеудо-Кодиновог дела проистекла
је из чињенице да је византолог Жан Верпо објавио, превео
и коментарисао овај извор 1966. године (J. Verpeaux, Traité
des offices du Pseudo-Kodinos, Paris 1966). У међувремену су
се, захваљујући овом издању, појавиле многобројне студије
засноване на подацима којима извор располаже. Осим тога, Књига
о церемонијама из 10. века, за коју се зна да је главни наручилац
био цар Константин VII Порфирогенит (945–959), нераскидиво је
везана за Псеудо-Кодинов трактат, с обзиром на чињеницу да се
и један и други извор баве византијским дворским церемонијалом
и да представљају ретко сачувана дела такве садржине. Пошто
се 2012. године појавио енглески превод Књиге о церемонијама,
неопходно је било освежити старо Верпоово издање ПсеудоКодина новијим и савременијим, како би се лакше приступило
1

bojana.pavlovic@vi.sanu.ac.rs

219

упоређивању извора и изучавању тематике коју обрађују оба дела.
Говорећи о дворском церемонијалу, византијски писци су неретко
инсистирали на прецизности и важности правилног извођења
церемонија, чиме се поштовао поредак и чувала традиција и
обичаји. Имајући ово у виду, постаје јасно због чега су извори
тог типа непроцењиви за разумевање византијске идеологије и
културе, једном речју, византијске цивилизације.
Књига Pseudo-Kodinos and the Constantinopolitan Court: Offices
and Ceremonies има 540 страна. У њој се јасно издваја шест
целина: 1) списак табела, мапа, планова, скраћеница, белешка
о транслитерацији имена и појмова, као и уводна реч главне
ауторке, др Рут Макридис, 2) уводна студија која се бави писцем
и временом настанка текста, 3) текст, превод и коментар извора,
4) пропратне студије, 5) додатак, 6) библиографија и индекс
појмова.
У уводној студији књиге, аутори су пажњу посветили времену
настанка и карактеру самог текста, као и личности Псеудо-Кодина.
Када је у питању време састављања текста, може се закључити
да је извор настао половином 14. века, највероватније за време
владавине Јована VI Кантакузина (1347–1354), или пак неколико
година после његове абдикације. Због сличности одређених
делова трактата са деловима текста историјског списа Јована
Кантакузина, као и чињенице да се у трактату велика пажња
посвећује улози и функцији великог доместика, главног војног
команданта византијске војске, позицији коју је заузимао сам
Кантакузин пре доласка на власт, закључује се да управо он стоји
иза састављања текста. Неки истраживачи су тврдили да је Јован
Кантакузин аутор овог дела, што, међутим, не може бити утврђено.
Додатни проблем представља и чињеница да се о личности самог
аутора не може ништа прецизније рећи. Наиме, трактат је још
у 16. веку грешком приписан Георгију Кодину (Georgije Kodin),
чије се име појавило у рукописима који су садржали текст овог
дела. Научници су утврдили да Георгије Кодин није аутор, али је
анонимном писцу остао препознатљив назив – Псеудо-Кодин.
Када је у питању карактер извора, установљено је да је ПсеудоКодинов трактат компилаторско дело, што значи да је његов
састављач користио више разних текстова о церемонијалу и
дворским функцијама и укључивао их у свој спис. Велику важност
представљају и Псеудо-Кодинови коментари, који, у већој или
мањој мери, указују на континуитет или дисконтинуитет дворског
церемонијала, али и на ранг одређених титула и њихових
функција.
Највећи и централни део књиге посвећен је самом тексту ПсеудоКодиновог трактата, његовом преводу и коментарима. Аутори су,

220

као што је то обичај приликом приређивања издања и превода
текста, посветили пажњу рукописној традицији. Треба истаћи
да је приређивање и превод овог текста резултат вишегодишњег
рада, као и то да се савремено издање у великој мери базира на,
како то сами аутори истичу, одличном критичком издању које је
1966. године приредио Жан Верпо.
Аутори су настојали да грчки текст извора дају упоредо са
енглеским преводом. Овако пажљиво конципираним издањем,
аутори су омогућили лакше праћење оригиналног текста, грчких
термина и израза, који су неопходни за истраживаче из ове
области.
У самом тексту Псеудо-Кодина издвојено је дванаест целина: ранг
достојанстава и функција, опис одора сваког достојанственика и
функционера, опис њихове службе и задужења, опис најважнијих
празника и обичаја који се том приликом спроводе, опис
прослављања разних других празника којима цар присуствује
уколико се налази у Цариграду, служба великог доместика у
војсци, опис церемоније крунисања цара, опис церемоније
проглашења деспота, проглашења севастократора и цезара,
церемонија проглашења патријарха и архиепископа, опис одоре
коју цар носи у случају жалости, као и церемоније која се тиче
будуће царске невесте. Као што се из самог садржаја трактата
може видети, нема сумње да се ради о специфичној врсти
историјског извора који даје важне податке о рангу византијских
достојанственика и функционера, о њиховој служби и њиховим
задужењима, о церемонијама које су се практиковале на двору и
које су представљале битан, ако не и кључни елемент византијске
дворске културе. Управо се за византијско друштво с правом каже
да је цело било заокупљено сопственом презентацијом, а сачуван
је и не мали број сведочанстава која говоре у прилог томе колики
је утисак византијски двор својим различитим церемонијама
остављао на стране посетиоце, али и на саплеменике.
Иако је несумњиво да се ради о извору велике вредности, као
што је већ више пута истакнуто, коришћењу Псеудо-Кодиновог
дела треба приступити пажљиво – због извесних недостатака
и конфузије коју извор намеће у одређеним случајевима.
Очигледно је да је аутор трактата заборавио да ревидира свој
текст и да је тиме унео забуну у листу титула, за коју се очекује
да следи одређени поредак. Типичан пример за то су промене
у рангу титула протовестијара и великог доместика: пошто
најпре наведе да је протовестијар четврти у рангу, дакле после
деспота, севастократора и цезара, и да се његово померање на
листи десило у доба Андроника II Палеолога, који је уздигао
достојанство паниперсеваста изнад протовестијара око 1305.

221

године, аутор понавља титулу протовестијара и то на осмом
месту. У међувремену, у доба Андроника III Палеолога, дошло је
до пораста значаја титуле великог доместика, којом је одликован
царев најближи сарадник Јован Кантакузин, те је та титула
стављена одмах после титуле цезара, а изнад паниперсеваста, што
је довело до поновног померања титула. Псеудо-Кодин, међутим,
није дао једну ревидирану ранг-листу, већ се на његовој листи
неке титуле понављају више пута. Научници су ово објаснили
Псеудо-Кодиновим коришћењем различитих извора и сличних
листи, које анонимни састављач није на крају ревидирао.
Псеудо-Кодин посвећује посебну пажњу одори византијских
достојанственика. Анонимни аутор, са пуно детаља, описује
свечано рухо деспота, севастократора и осталих достојанственика,
полазећи од скиадиона (капе какву су носили византијски
достојанственици), преко крупнијих комада одеће, седла, па све
до боје и изгледа обуће. Познато је, међутим, да је Псеудо-Кодинов
трактат и у овом сегменту проблематичан извор, с обзиром на
чињеницу да се његови описи одежде често не подударају са
ликовним представама које дају визуелни приказ времена о којем
је писао анонимни састављач. На овом месту треба поменути и
опис царске одоре која се носила у приликама смрти чланова
најближе породице. На страницама Псеудо-Кодиновог трактата
остало је забележено да је цар, у знак жалости за умрлим оцем,
мајком, женом, сином или унуком (уколико су и они били цареви),
носио бело одело – детаљ који датира из времена владавине
Јована Кантакузина. Цар је то одело могао да носи колико год
је хтео. У извору се наводи да је након белог одела цар носио
жуто одело које се није одликовало никаквим детаљима, а да је
тек касније почео да носи жута одела са извесним орнаментима.
Када је у питању опис службе византијских великодостојника
и функционера, треба истаћи да Псеудо-Кодин прави разлику
између почасних титула и правих функција. Тако за деспота,
севастократора и цезара, на пример, Псеудо-Кодин наводи да
они нису имали никакву службу, уколико им се не би доделила
војна команда. За опис функције великог доместика је одређено
посебно поглавље у самом извору, што је несумњив показатељ
великог утицаја и угледа које је уживао носилац те титуле – Јован
Кантакузин.
Посебно место у Псеудо-Кодиновом трактату заузимају описи
празника и свечаности којима је присуствовао византијски цар.
Овај одељак текста почиње описом Бадње вечери и наставља
се даљим описивањем читаве свечаности и вечере за царском
трпезом. Из извора сазнајемо какво је свечано одело красило
византијског цара, које је место било резервисано за њега а које

222

за његове најближе сараднике када се појала свечана литургија,
ко је седео за столом а ко није присуствовао обеду, из чијих
руку је цар, Божији изасланик на земљи, примао тањир и ко је
био главни послужитељ за царском трпезом. Ти детаљи, који се
савременом човеку могу чинити сасвим безначајни, представљају
важне елементе византијског церемонијала, који је у себи
садржао веома устаљен поредак и који је био нераскидиво везан
за византијску, хришћанску идеологију. У оквирима те идеологије
треба посматрати и истраживати и остале празнике који су се
прослављали у престоници Византијског царства и којима је, како
је то описано у нашем извору, присуствовао цар са породицом и
великодостојницима.
Посебан одељак у трактату Псеудо-Кодина чине описи церемонија
крунисања цара, проглашења деспота, севастократора и цезара,
као и избора и устоличења патријарха. У опису ових догађаја
садржани су многобројни елементи византијског церемонијала,
који се током година мењао, али који је ипак баштинио неке од
кључних елемената традиције наслеђене још из Римског царства.
Проглашење и крунисање цара, чин у коме је византијско друштво
у целости учествовало, у том смислу је сликовит пример.
Дочек цареве невесте представља последњи одељак у трактату
Псеудо-Кодина. Пажња је посвећена месту њеног доласка,
особама које су одређене за њен дочек и одори коју том приликом
невеста облачи. Нема сумње да се и у овом случају радило о
важном догађају за који је био предвиђен посебан церемонијал.
У делу књиге који се састоји од седам студија и закључних
разматрања, пажљиво су анализирани сви делови ПсеудоКодиновог трактата. Циљ аутора био је да се испитају сви извори
које је анонимни састављач могао користити приликом састављања
свог дела, да се објасне одређене забуне и разреше недоумице
произашле из текста. Студије су посвећене византијским титулама,
одори која је описана у трактату, изворима за проучавање
византијског церемонијала, палати у којој се већина свечаности
одигравала, свечаностима и пригодним церемонијама, као и
музици, акламацијама и светлосним ефектима, чијом употребом
се приликом поменутих свечаности постизала још већа
театралност и усхићеност окупљених. Осим тога, настојало се
да се коришћењем других извора допуне подаци из трактата, у
циљу добијања свеобухватнијег прегледа промена које су се
десиле у развоју византијских титула и функција од времена
Комнина до Палеолога, као и стварања једне комплетније слике
о византијском дворском церемонијалу из епохе Палеолога, чију
сличност с претходним епохама, али и одређене новине одражава
управо Псеудо-Кодинов трактат.

223

Последње странице књиге посвећене су табелама, које служе
лакшем кретању кроз сложену листу титула и одређене елементе
дворског церемонијала, као и списку извора и литературе, и
индексу имена и појмова.
Књига Pseudo-Kodinos and the Constantinopolitan Court: Offices
and Ceremonies несумњиво представља велики допринос
развоју византологије. Она показује колико је важно радити на
приређивању нових издања историјских извора, чија нова читања
и тумачења доприносе даљем развоју науке и научне дискусије.
Овако припремљено издање указује и на чињеницу да је, осим
превода и коментара, неопходно написати пропратне студије,
које подсећају истраживаче на то докле је наука у одређеним
сегментима стигла а куда се још може ићи у трагању за новим
резултатима. Осим тога, ново издање Псеудо-Кодиновог трактата
је плод заједничког рада троје византолога, који треба да буде
подстицај другим научницима да удруже своја знања и вештине
ради даљег унапређивања својих научних дисциплина.

Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

224

Снежана Д. Бојовић1
Универзитет у Београду, Хемијски факултет, Београд
Живорад Чековић
Употреба молекула, хемијски есеји о молекулима и њиховим
применама
Београд, Завод за издавање уџбеника, 2013
(4. јуна 2013, промоција књиге у САНУ)
Књига академика Живорада Чековића УПОТРЕБА МОЛЕКУЛА,
хемијски есеји о молекулима и њиховим применама (405 страна)
недавно је изашла у издању Завода за уџбенике.
То је прва књига код нас у којој је на популаран начин
представљена хемија, односно у којој су на једноставан и разумљив
начин описана сложена једињења, једињења која свакодневно
користимо и компликовани процеси који се одигравају у нама или
око нас. Првенствени циљ књиге јесте да се хемија с академског
нивоа спусти у свакодневни живот. Други циљ је да се одбаци
мишљење о хемији као опасној дисциплини, као и о смрдљивим,
отровним, експлозивним и штетним супстанцама које загађују
атмосферу и негативно утичу на здравље људи. Хемија још у
школи делује страно и неразумљиво, понекад и плаши, а затим
се ти стереотипови преко дневне штампе учвршћују у свести
људи. Када се појави нови лек или нека друга корисна супстанца,
нико не спомиње хемију. Али, када су у питању штетне супстанце,
хемија је у првом плану. Сам аутор каже да се нада да ће ова
књига допринети исправљању „криве“ слике о хемији и хемијским
производима.
Нећу наводити називе поглавља, али ћу покушати да књигу
представим кроз интересантне и репрезентативне примере из
већине тема.
На почетку је прича о једноставном, малом молекулу воде,
састављеном од само три атома, који је због својих чудесних и
необичних особина неопходан за живот . Прича тече даље до
компликованих и сложених једињења.
Следеће поглавље је о храни као извору живота, јер садржи
енергију конзервирану у биљкама процесом фотосинтезе.
Посебно поглавље носи назив Масти, холестерол и људско
здравље. На једноставан начин представљен је однос липида
и протеина у крви, дат је састав намирница, објашњено је
зашто се више не препоручује маргарин, колико дуго се зна за
1

sbojovic@chem.bg.ac.rs

225

антиоксидансе и која је њихова улога. Помињу се вегетаријанство,
пост, дијета, значај зачинских молекула и адитива, вештачких
заслађивача, конзерванса.
Свако једињење прати његов историјат, у којем се објашњава кад
је оно откривено а кад синтетизовано – приказана је структурна
формула, који део структуре је одговоран, на пример, за сладак
укус, како мала промена у структури утиче на карактеристике
неког једињења.
Лекови спасавају живот и помажу људима да живе здравије,
квалитетније и срећније. Лекови могу да појачају или замуте
свест, да промене осећања или умање физички бол. Данас на
тржишту постоји око 10.000 различитих лекова. Из листе од 20
најпродаванијих лекова у 2010. години може се видети које су
болести највећи проблем данашњег друштва. На првом месту
су кардиоваскуларне болести, затим канцерогена обољења и
депресивна и шизофрена стања.
Ту је прича о аспирину, најуспешнијем и највише коришћеном
леку у историји хемотерапије, о његовој синтези, деловању,
лековима сличне структуре који су га у последње време заменили,
као и о историјату пеницилина и других антибиотика. Сматра се
да је проналаском антибиотика, посебно пеницилина, живот људи
продужен за око десет година.
За велики број људи је вероватно најинтересантније поглавље
о лековима за лечење обољења срца, крви и крвних судова, јер
су болести кардиоваскуларног система узрок око једне четвртине
смртних случајева у свету. Описани су најзначајнији лекови за ова
обољења, приказани су њихова структура, њихов фармаколошки
ефекат, начин деловања, њихова синтеза, као и датуми када су
уведени у клиничку употребу, а затим су наведене њихове дневне
дозе и њихов годишњи промет.
Код хемотерапије малигних тумора лекови делују на деобу
ћелија или на синтезе ДНК. Посебно је интересантан историјат
таксола, изолованог из дрвета тисе, који је ефикасан у лечењу
неколико врста тумора.
Широм света, људи употребљавају молекуле стимулативних
супстанци, легалних и забрањених, који изазивају субјективни
осећај физичке и интелектуалне снаге, заноса, парадоксалног
расположења и еуфорије. Ту спадају кофеин, никотин, марихуана,
кокаин, епинефрин, амфетамини, екстази, етил-алкохол.
Козметичка средства су стара толико колико и људски род.
Примитивни народи су користили различите супстанце за
улепшавање лица, коже и других делова тела. Зелене сенке за
очи од спрашеног антимона и зелене боје бакарне малахитне

226

руде користиле су Египћанке пре 7000 година. Лавоазје (Antoine
Laurent de Lavoisier), француски хемичар, послао је 1780. године
Француској академији наука рад о руменилу за лице. Козметичка
индустрија је данас једна од најпрофитабилнијих. Ту спадају
креме и лосиони против старења коже и за заштиту коже од сунца,
средства за негу косе, пасте за зубе, дезодоранси и средства
против знојења, шминка за улепшавање лица, кармини, шминка
за очи. Састав ових производа је различит, као и њихова употреба
и деловање.
Парфеми се користе ради уживања у пријатном мирису и да у
амбијент унесу свежину и топлину. Парфимерија је и уметност и
наука. Мирис не може прецизно да се дефинише и још увек не
постоји поуздана корелација између мириса, хемијске структуре
и ботаничког порекла мирисних супстанци. Парфеми и посуде за
њихово припремање стари 4000 година откривени су на Кипру.
Арапски алхемичар Ал Кинди (Аl Kindi) записао је још у 9. веку 107
рецепата за справљање парфема, а персијски хемичар Авицена
увео је процес екстракције мирисних уља из цвећа дестилацијом.
Добар парфем садржи од неколико десетина до неколико стотина
компонената, а најважније мирисне компоненте класификују се у
неколико категорија названих „мирисне ноте“.
Природни мириси могу бити биљног и животињског порекла.
Од животињских мирисних производа се највише користе
цибетско уље – из мирисне кесице цибетске мачке, мошус – из
мужјака мошусног јелена, амбергрис – из излучевина кита
главаша, кастореум или даброво уље – из мирисне кесице
северноамеричког дабра. Прве синтезе мошусних једињења
реализоване су захваљујући пионирским радовим Лавослава
Ружичке (Lavoslav/Leopold Ružička, 1887–1976, Нобелова
награда 1939). Направљени су синтетички дупликати скоро свих
природних мирисних једињења, али су откривена и нова једињења
која су заменила природне супстанце и допринела производњи
јефтиних синтетичких парфема.
Како је настао чувени „Шанел 5“? За Коко Шанел (Gabrielle
Bonheur “Coco” Chanel) припремљено је 15 мирисних варијаната
које су садржале до стотину различитих органских једињења,
укључујући и синтетичке производе. Мириси су се налазили у
бочицама које су биле обележене бројевима. Коко Шанел је
бирала. Највише јој се допала смеша у бочици обележеној бројем
5, и тако је настао „Шанел број 5“.
Хемоглобин и хлорофил су два природна молекула која
имају различиту, али виталну улогу у животињским и биљним
организмима.
Зелене биљке су једине биљке које могу да искоришћавају

227

сунчеву светлост и да је преводе у друге облике енергије. Иако
апсорбују само 0,02% соларне енергије, оне помоћу „магичног“
молекула хлорофила покрећу хемијске реакције у процесу фотосинтезе. Тако сунчева енергија, преко молекула воде и угљендиоксида, учествује у стварању молекула глукозе или других
угљених хидрата који представљају енергетску базу за људе и
животиње.
Други чаробан молекул, хемоглобин, у организму човека и
животиња омогућава сагоревање молекула угљених хидрата
насталих под утицајем сунчеве енергије, па тако ова енергија
одржава живот не само биљака него и људи и животиња.
Зашто се за нобеловца Фишера (Hermann Emil Fischer) каже
да нас је научио да је крв црвена а трава зелена? Зато што је
синтезом потврдио структуру хема, који молекулу хемоглобина
даје интензивну црвену боју, и структуру хлорофила који биљкама
даје зелену боју.
Како хлорофил и хемоглобин конзервирају и конвертују сунчеву
енергију, колико је важна њихова хемијска и биохемијска улога
у функцији одржавања живота, да ли је за све реакције потребна
сунчева енергија, да ли се може имитирати процес фотосинтезе,
зашто лишће у јесен губи зелену боју? Одговори на ова питања
су и прости и сложени. Процеси су описани једноставним и
разумљивим језиком, али и представљени сложеним формулама и
компликованим механизмима, па тако могу бити јасни и хемијски
необразованим радозналцима а истовремено и онима који су
заинтересовани за суштину хемијских и биохемијских процеса.
Угљени хидрати су основни извор енергије свих биолошких
система. Живе ћелије не могу да обављају билошке функције ако
им се стално не обезбеђује енергија у облику глукозе.
Глукоза је најраспрострањенији природно настали шећер. Она
је саставни део полимерних биомакромолекула, као што су
целулоза, скроб и гликоген. Човек се снабдева топлотом и другим
енергетским потребама „сагоревањем“ односно оксидацијом
глукозе. Глукоза у телу настаје и из скроба, гликогена, сахарозе или
лактозе, који се хидролизују у дигестивном тракту помоћу ензима.
Одраслој особи је обично потребно око 350 г гликогена, који
„сагоревањем“ у ћелијама може грејати један дан и обезбеђивати
уобичајене физичке активности. Када се глукоза или други
угљени хидрат не употребе одмах, вишак се привремено депонује
у мишићном ткиву или јетри, или се пак претвара у масти и масна
ткива, која су економичнија за лагеровање енергије док се за њом
поново не укаже потреба.
Основна разлика између скроба као горива и целулозе као
скелетног материјала јесте само у начину повезивања глукозних

228

јединица и представља „божанско савршенство, функционалност
и урођеност коју само природа може да креира“. Начин везивања
глукозних јединица у целулози, паковање и учвршћивање ланаца
водоничним везама даје целулози посебну чврстину, па зато она
представља основни материјал у структури ћеличних опни код
биљака.
Структура коју има омогућава скробу да гради водоничне везе с
водом, односно да молекули скроба у води набубре, па се ланци
молекула запетљавају, повећава се вискозитет, мути се водени
раствор. Та особина се користи, на пример, за прављење сосова
и умака. Шта се дешава у бајатом хлебу? Мрве хлеба постају
тврде и хлеб постаје бајат када се криви ланци амилозе и огранци
амилопектинског разгранатог молекула исправљају у праве ланце
и тако олакшавају кристализацију и очвршћавање. У новије време,
скроб се користи да помогне биодеградацију, односно природно
разграђивање полимерних материјала. Описани су поступци у
којима микроорганизми раскидају дуге полимерне ланце.
Књига обилује сличним описима сложених молекула и њихове
свакодневне примене, што ће вероватно задовољити радозналост
многих знатижељних људи а истовремено олакшати учење хемије
у школи и показати да хемија може да буде атрактивна и изазовна
дисциплина.
Када прочитате књигу, имаћете осећај да је хемија божански
дар људима. Само од њихове свести и знања зависи колико ће се
искористити за добробит човечанства.

Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

229

Милан Лојаница1
Универзитет у Београду, Архитектонски факултет и
Српска академија наука и уметности, Београд
Александра Мокрањац
Антологија архитектуре и цивилизације
Београд, Службени гласник, 2012
Одувек су антологије и хрестоматије имале посебно место у
библиотекама читалаца посвећених одабраним темама. Ништа
мање и данас посежемо за овом врстом литературе, поготово у
приликама када нам још у наслову аутор указује на аспекте који
нас нарочито занимају или нам се учине привлачним.
Управо такву књигу конципирала је и уобличила Александра
Мокрањац, дипломирани инжењер архитектуре пројектантског
смера. Избором појмова Архитектура и Цивилизација, фокус је
јасно на нечему што спаја ова два тежишта, доводећи их у везу
па и ону судбинску. Стога овакав наслов, разуме се, побуђује
ишчекивања расплета и разјашњења на оба краја најављених
садржаја. Напетост појачава већ и сама чињеница да су оба
насловна предмета носиоци слојевите садржајности и да нас сваки
понаособ, а тим више и њихова експлицитно најављена релација,
упућује на разноврсна сазнања и уз то на различите врсте и
начине приступа и размишљања. С једне стране – о овим темама
не може бити ни помена без проверених и поузданих података и
чињеница, а с друге, у области смо могућих вишеструких читања,
те одлучују угао гледања, оптика, умеће мишљења и имагинација
која податак и поступак коначно заодева и осмишљава.
Наведени приступ управо сусрећемо у збирци текстова
Александре Мокрањац о градитељским искуствима сагледаним
у светлу чињеница из одговарајућег историјског контекста.
Чињенице су к томе проткане и нитима вишеструких утицаја који
прожимају и време и догађаје у којима се збивају, а које аутор
расплиће показујући своју прецизну упућеност, смисао и умеће
читања и повезивања догађаја, уз завидну списатељску вештину.
Антологија је структурирана у неколико тематских потцелина.
Осим приступног записа и уводног обраћања презентираног
у видy ауторског креда, очекују нас две групе текстова. У првој,
под заједничким насловом Хрестоматија о граду – налазе се
текстови посвећени универзалној теми настанка и развоја
1

vlojanica@beotel.net

230

човекових насеобина од палеоархитектонских иницијала, преко
протоантичких урбаних творевина и градитељских сведочанстава,
до грађевина и градова из нововековног цивилизацијског успона, а
потом и оних преосталих из турбулентних периода предмодерног
и модерног доба и њихових контроверзних наизменичних
блиставих подвига и посртаја. Другу групу текстова, прикључених
на поменут матични тематски ток, чине две потцелине ситуиране
ближе нашем завичајном простору. Једна од њих тиче се настанка
и развоја вароши (појам из етнокултуролошких извора Балкана),
а друга теме о елементима војне архитектуре, са фокусом на
приказ динамичног и драматичног развоја слојевитих обриса
Београдске тврђаве.
Основни концепцијски став аутора текстова ове антологије је –
да архитектура сведочи не само о духу места и времена на ком и
у ком непосредно настаје него и о универзалним законитостима
својственим човековом поимању света и његовом трагалаштву
непрекидно испољаваном у свим његовим нараштајима. С друге
стране, уверљивом аргументацијом аутор показује да архитектура
није само пука последица, него је и агенс збивања који у великој
мери обележава и обликује дух места и времена, а тиме и дух
самог човека на историјској позорници. У овом узвратном
утицају, некад јасном и веома читком, а понекад запретеном у
мање прозирним слојевима миленијумске прошлости, пратимо
појединачна поглавља Антологије која се слажу у целовиту,
узбудљиву сагу о Архитектури у цивилизацијском току и развоју.
Водећи нас кроз хронологију градитељских искустава, аутор нам
приказује њихову разноврсност, богатство облика и варијација
у динамичној, неретко вртоглавој сукцесији, смени традиција
и њихових мотивација. Напоредо, архитект-писац предочава
нам готово идентичан градитељски кőд који се уочава у повоју
цивилизације као и у свим потоњим периодима, ништа мање до
наших дана: утилитарни смисао, практични менталитет, готово
увек је нераздвојан од потребе за симболизацијом – оглашавањем
дубље значењских порука путем градитељског чина. Очито, у
природи је човековог духа да повезује елементарне потребе са
онима које се тичу његових суптилнијих егзистенцијалних нивоа
и планова.
Странице Антологије Александре Мокрањац исписане су са
интелектуалним набојем и ерудицијом каква се, објективно,
ретко среће, а уз то и завидном књижевном вештином. Наративни
ток ослања се на широк и разуђен круг знања са кога се покрећу
размишљања и изводе закључци. Методолошки кључ, употреба
литературе и техника блиски су научном поступку, али се одмах

231

иза почетног фонда неспорних података и чињеница наилази
на допуне, фине рефлексије и дигресије блиске артистичкој,
поетичкој форми изражавања. Позитивним чињеницама додају
се интерпретације и повезивања која сировом податку дају на
замаху и убедљивости. Тако читалац бива са информативног слоја
увучен у експресију писца и специфичан емотивни набој преко
кога се указују естетска својства те тиме и додатне вредности
текста.
Штиво пред нама несумњиво тематски попуњава празнину
у области оскудној изворно веродостојном и преведеном
литературом. На садржинском и методолошком плану ова књига
показује, да када је реч о развоју архитектуре и цивилизације – а
зашто не и других области – могућ је – а и пожељан истовремени
приступ са научних и са уметничких позиција, односно и са
очигледно могућих заједничких, за овог аутора, очито недељивих
платформи и гледишта.
Извесно је да ће Антологија архитектуре и цивилизације архитекте
Александре Мокрањац имати свој простор и круг читалаца, оних
заинтересованих за општа питања историје и развоја културе и
уметности, као и оних којима ће бити потребна ближа упознавања,
продубљивања и обједињавања знања из уже области и појединих
тема Архитектуре и Историје којима је књига посвећена. Најзад,
зар њен поднаслов не истиче да је реч о „минимуму знања“ које
би у односу на Архитектуру и Цивилизацију требало да има сваки
„становник или симпатизер српског говорног подручја“. Ако се ова
сугестија и лепа жеља макар делимично остваре, биће то велика
корист и за становника и за симпатизера, а и права надокнада за
списатељски труд као и издавачки подухват у целости.

Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

232

Милан Томашевић1
Етнографски институт, Српска академија наука и уметности,
Београд
Срђан Радовић
Град као текст
Београд, Библиотека XX век, 2013

ПРЕПИСИВАЊЕ ГРАДА
У издању најважније антрополошке едиције код нас, објављен
је модификован докторски рад Срђана Радовића који потанко
расветљава контексте и стратегије употребе одонимије и
преименовања урбаних простора широм бивше Југославије.
Књига се бави компаративном анализом употребе стратегија
коришћења топографије и урбаног називља у конструкцији,
деконструкцији и реконструкцији националних идентитета. Аутор
анализира процесе који су захватили све новонастале државе и
осветљава настојања националних елита у кодификацији порука
кроз имена улица и тргова у стварању културно политичког
имагинаријума нових нација. Радовић нам осветљава свеприсутно
„етничко
чишћење
одонимије“
на
постјугословенским
просторима као културну праксу нових националних елита и
употребу имагинарних градских рута кроз креирање мнемоника
усмерених ка прошлости и важним носиоцима националних идеја
и сентимената. Град као текст описује градску архитекстуру и
анализира контексте њеног исписивања у неколико последњих
деценија за нама, демаскирајући процесе који су нам свима
очигледни, али које нисмо успевали тако лако да именујемо.
Радовић је за све нас обавио значајан посао пружајући нам
средство разумевања праксе која посредно утиче на наше
схватање стварности.
У уводном поглављу, Простор, идентитет, памћење, аутор
нас упознаје са аналитичко методолошким апаратом уз који
именовање и преименовање градског називља добија сопствено
значење и значај. Након уводног поглавља, Радовић нас подсећа
на (Де)комеморацију као процесе памћења и заборављања који
имају једнаку важност у креирању националних идентитета, а на
примеру имена улица Јосипа Броза показује нам процес брисања
сећања, односно обнављања успомена на донедавно скрајнуте
1

sloshiyo@yahoo.com ; milan.tomasevic@ei.sanu.ac.rs

233

великане. Исписивање Града као етнонационалног текста
представља поглавље које компаративно приказује процес
конструкције новонасталих или обновљених идентитета широм
бивше Југославије, пре свега у Бањалуци и Приштини. Главни град
као текст представља архитекстуру нових државних престоница
описујући реконфигурацију њихове симболичке топографије
и промене национално инспирисаних одонима. Напокон, у
завршном поглављу, Актери политика и контраполитика простора,
описује нам процесе преговарања, односно пружања отпора
наметнутим називима улица и тргова у процесима креирања
алтернативних идентитета урбаних целина.
Књига Град као текст, осим компаративног приказа стратегија
употребе одонимије у различитим националним контекстима,
помаже у процесу разумевања културног памћења и конструкције
идентитета на нивоу свакодневног живота. Радовићева
монографија пружа увид у тенденциозну употребу назива
улица, тргова и других урбаних простора, разоткривајући јасну
комисијску кодификацију порука кроз мапирање градова у свим
новонасталим државама након распада Југославије. Радовић
истиче да најмоћнији предузетници идентитета, односно владајуће
политичке и друштвене елите, настоје да имплементирају
сопствене идеолошке агенде у урбани простор и кроз читав текст
нам показује како то оне раде. Међутим, исто тако нас подсећа
на двосмерност исписивања града као текста и истиче значај
отпора, преговарања и инсистирања алтернативних заједница
на сопственим урбаним текстовима. Симболичко овладавање
градом представља незаобилазан израз доминације власти
и њене манифестације којом наше путање бивају трасиране
кроз националну историју. Град као текст представља систем
знакова који нас проводи кроз званичну историју и упућује на
презентације прошлости и преовлађујућих система вредности који
доминирају друштвом, односно постјугословенским просторима.
Срђан Радовић нас подсећа да архитекстура трансформише
град у простор историјских сећања, културног имагинаријума и
политичких визија и да, као таква, она бива саставни део нашег
поимања стварности. Самим тиме важност њеног правилног
читања додатно добија на значају.
Књигу је неопходно прочитати како не бисмо заборавили да град
као текст представља: „политичку арену дискурса и пракси у којој
се културе непрестано репродукују и трансформишу“ и да због
тога чини непресушан извор идентитета сопствених житеља који
из њега извлаче важне симболе. Књига нас подсећа да су одоними
укључени у наше свакодневне животе и да на тај начин утичу на
поимање друштвене стварности, чиме могу трансформисати наш

234

однос према историји, култури и идентитету индукујући вредност
коју им придајемо. Град као текст артикулише специфичне
идентитете који бивају производ хегемоније и доминације
одређених елита у специфичним културно-историјским
контекстима, а самим тим разумевање његовог исписивања постаје
важно средство пружања отпора наметнутим решењима. Такође,
важност исписивања противсећања и мањинских варијанти
идентитета, који бивају артикулисани кроз архитекстуру јавних
простора, као и њихов утицај на писање града као текста, подвлаче
виталност сваке културе понаособ и способност њених носилаца
да се мењају и прилагођавају најразличитијим околностима.
Важност рада Срђана Радовића огледа се управо у подсећању на
способност житеља градова да их пишу сами, без обзира на то
колико су доминантни дискурси и културне политике одлучни, у
подсећању на важност константне евалуације јавне меморијалне,
споменичке и одонимијске баштине.

Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

235

Радослав Ђокић1
Универзитет уметности, Факултет драмских уметности, Београд
Анџеј Менцвел
Антрополошка имагинација
Београд, Библиотека XX век, 2013

АНТРОПОЛОГИЈА КУЛТУРЕ
КАО ФИЛОЗОФИЈА КОЈА ЈЕ КРЕНУЛА НА ПУТ
Савремена антропологија културе има дубоке корене у
прошлости европског, и не само европског, мишљења и
промишљања о човеку и начинима међуљудских односа,
комуницирања међу индивидуама и њиховим заједницама још од Херодота (Ἡερόδοτος Ἁλικᾱρνασσεύς) и његових увида у
међуљудске односе и оновремена друштва, преко Апулеја (Apulei
Madaurensis), Русоа (Rousseau), Вика (Víco), па до Дарвина
(Charles Darwin), Моргана (Morgan), Тејлора (Taylor), Фрејзера
(Frazier), Малиновског (Malinowski), Бенедиктове (Benedict),
Сапира (Sapiro), Леви-Строса (Claude Lévi-Strauss) и савремених
структуралиста.
О свему овоме, као и о многим данашњим појавама које
карактеришу савремену културну антропологију, обавештава нас
Анџеј Менцвел (Andrzej Mencwel) у својој књизи Антрополошка
имагинација, објављеној и Библиотеци XX век у преводу
Иване Ђокић Саундерсон (Saunderson) и Јелене Јовић. Књигу
сачињавају осам краћих студија у којима се даје преглед стања
културолошких истраживања, а у којима се мање водило рачуна
о томе како терминолошки означити поједине научне дисциплине
које се овом проблематиком интересују, а више о оном што
аутор назива заједничком свешћу и о томе да се проучавање
културе не обавља изнад и изван саме културе, нити изван оног
што аутор назива двоструким преплитањем субјекта и предмета
истраживања, мада „није могуће истовремено одредити спознају
(предмета) и самоспознају (субјекта)“. Када је реч о пољској
културолошкој мисли насталој у прошлом веку, она се не само
одвија упоредо с европском и америчком него их у појединим
њеним сегментима и превазилази. Тешко је у том раздобљу
наћи тако бројну, плодотворну, разноврсну, те по много чему и
1

radoslav.djokic1@gmail.com

236

оригиналну културолошку и антрополошку мисао. Развили су се
јаки истраживачки центри, као у Варшави, Кракову, Вроцлаву,
Познању, Лођу и другим универзитетским центрима. Већ
крајем 19. и почетком 20. века, та осетљивост на проблематику
културе долази до изражаја у делу Лудвига Кшивицког (Ludwig
Krzywicki), а касније јој знатно доприносе Стефан Чарновски
(Stefan Czarnowski), Флоријан Знањецки (Florian Znaniecki),
Тадеуш Зјелињски (Tadeusz Zieliński), Јан Станислав Бистроњ
(Jan Stanisław  Bystroń), Бронислав Малиновски (Bronisław
Kasper Malinowski), Зигмунт Лемпицки (Zygmunt Lempicki),
Станислав и Марија Осовски (Maria, Stanisław Ossowski),
Јузеф Халашињски (Józef Hałasiński), Антоњина Клосковска
(Antonina Kłoskovska), Богдан Суходолски (Bogdan Suchodolski),
Јан Шчепањски (Jan Szczepański), Стефан Жулкјевски (Stefan
Żółkiewski), Лешек Колаковски (Leszek Kolakowski), Мјечислав
Поремпски (Mieczyslaw Porębski), Зигмунт Бауман (Zygmund
Bauman), Марћин Червињски (Marcin Czerwiński), Јан Стшелецки
(Jan Strzelecki), Анджеј Сићињски (Andrzej Siciński), Стањислав
Пјетрашко (Stanisław Pietraszko), Јежи Кмита (Jerzy Kmita),
Тереса Костирко (Teresa Kostyrko). Важну улогу је одиграо и
часопис „Култура и друштво“, као и више катедри за културологију
при универзитетима, а у Варшави Институт културе и Институт
пољске културе Варшавског универзитета, претежно усмерен на
антрополошко истраживање пољске књижевности, чији је један
од оснивача и аутор ове књиге.
Анџеј Менцвел у овој књизи покушава да одговори на питање,
које сматра најтежим, шта је савремена култура, нарочито ако
се посматра са антрополошког становишта. Под савременом
културом он подразумева „све оно што постоји и чиме се баве
познаваоци културе или пак културолози“, а „у њен састав, без
сумње, улазе проблеми нових комуникација, групног идентитета,
урбане и руралне средине, питања језичког и обичајног указивања
поштовања, прототеатралних спектакала, антропологије урбаних
башти, религијских секти, филмског простора, као и кризе
читалаштва“ – другим речима, културе у њеној свеобухватности
и целовитости. Сва та питања обухваћена су и у овој књизи, при
чему се култура посматра са културолошког аспекта.
Књига Анџеја Менцвела је писана ангажовано, уз заузимање
активног односа и става према истраживаном материјалу
и изложеним закључцима. Аутор настоји да покаже у којој
мери уметнички схваћена култура има у виду традиционалне
области уметности: речи, звуке, слике, позориште, плес, док
се антрополошки схваћена култура „односи на целину људске
стварности у свим њеним елементима, као и у свим узајамним

237

односима тих елемената“. Овако схваћеној култури значајно
су допринели већ класични антрополози културе као што су Рут
Бенедикт, Бронислав Малиновски, Клод Леви-Строс (Claude LéviStrauss), а и каснији, као што су у Пољској Јозеф Халашињски,
Стефан Жулкјевски, Јан Лутињски (Jan Lutiński), Антоњина
Клосковскa, Марћин Червињски и други.
Антропологија културе допринела је настанку и развоју
културализма, који је постао противтежа вишевековној
доминацији натурализма. Културализам је постао тема
бројних разматрања у свим доменима, али је у културологији
и антропологији културе био најтемељније интерпретиран и
анализиран. У завршници је добио филозофско тумачење које
је започето Адорновим (Theodor W. Adorno) и Хорхајмеровим
(Maks Horkhaimer) супротстављањем рационализму као реликту
варваризма, и Лукачевим (Georg Lukács) супротстављањем истој
тој појави као реликту ирационализма оличеног у Ничеовој
(Friedrich Wilhelm Nietzsche) филозофији нихилизма. Касније
се није десио радикални преокрет у том питању и дошло се
до утврђивања критичког односа према ономе што се назива
„кризом“, коју не треба схватити као болесно стање него као процес
оздрављења. Менцвел истиче да је расправа о овом питању данас
најплодотворнија међу пољским културолозима и антрополозима
културе, који су почетком 20. века кроз свој модернистички
дискурс промовисали цикличност самих криза, као и свест о
њима, што доводи до самосвести о тим кризама. Модернисти су
кризу културе схватили као коегзистенцију различитих култура и
то уградили у основу цивилизације, дошавши притом до закључка
да је управо то једина могућа култура, те отуда све што се
збива није криза културе него „култура кризе“. И тако криза не
представља слом културе, него је њен задатак. Посматрана данас,
криза је распад натуралистичког монизма и стварање културалног
релативизма који генерише човекову стално настајућу моћ да се
супротстави природи, па и оном природном у човеку, нарочито
природном заснованом на нагонима и страстима. Али и овде
прети опасност од утапања у бескрајну пустињу релативизма.
Одређујући се према антропологији речи, Анджеј Менцвел
указује на њену културноисторијску димензију и условљеност,
односно на све оне супстрате који је сачињавају, а пре свега
на усменост карактеристичну за примитивну културу у којој се
усменост првенствено кристализује у поезији, јер је управо она
чувар поруке у таквим културним констелацијама. Ту културу
такође карактерише и култура монолога, будући да је „то култура
колективне, ритуалне, ритмичке репетиције“. За примитивну
културу је карактеристичан и примитивни менталитет, с тим што

238

ваља водити рачуна да се тим појмом не обезвреди та култура.
Излаз из примитивне културе Менцвел види у словесности,
својеврсној вербалности која тежи ка култури писма, у којој је,
опет, активна и усменост у истом оном виду у којем су и култура
писма и усмена култура активне у култури штампе, или све три у
информатичкој култури.
Пишући о 20. веку као парадигми процеса модернизације како
у сфери економског, тако и у сфери духовних гибања и промена,
Менцвел указује на његову слојевитост, како историјску, тако и
цивилизацијску и културну. Та слојевитост је, међутим, још увек
недовољно истражена и на њу се, сем у извесним случајевима,
гледа уопштено, без увида у конкретна збивања и праву
природу неких појава као што су империјалне тежње неких
европских земаља, у првом реду Немачке и Совјетског Савеза,
као закаснелих рефлекса за освајањем и унификацијом, те је и
разумљиво што је тај покушај претрпео крах. Што се Пољске тиче,
она је у 20. веку била принуђена да решава не само политичке
него и културолошке проблеме које су неке европске земље
почеле да решавају још од прве половине 16. века. Само тако се
могу разумети ствараоци као што су Стефан Жеромски (Stefan
Żeromski), Станислав Виспјањски (Stanisław Wispiański), Јацек
Малчевски (Jacek Malczewski), Леон Шилер (Leon Szyler), Марија
Домбровска (Maria Dąbrowska), Јарослав Ивашкјевич (Jarosław
Iwaszkievicz), Јежи Анджејевски (Jerzy Andżejewski), Јежи
Кавалерович (Jerzy Kawalerowicz), Анджеј Вајда (Andrzej Wajda).
Улазећи кроз „отворен прозор у приватност“, Менцвел нас
упознаје са телевизијским спектаклом „Велики брат“, који је у
Пољској наишао на изузетно негативне реакције и довео до чврстог
морално-политичког јединства и безрезервне интелектуалне
осуде и негодовања. То се у првом реду односи на огољавање
приватности, тријумф медиокритетства и препород среће. Губи
се при томе из вида да је та приватност почела да се нарушава
много раније, а да је овим спектаклом доведена до краја. И
медиокритетство се своди на осредњост, а она на просечност, без
које је савремена цивилизација незамислива јер је њена суштина
сведена на просечност. Аутор, међутим, није једностран критичар
овог спектакла, и то показује дубљим проницањем у друштвене и
политичке прилике, у духовно стање популације која хрли ка том
спектаклу, у интелектуални и психички живот, у морал и културу.
Отуда овај спектакл није ништа посејао од онога што се може
довести у питање, него је то само пожњео.
Савремени свет је обогаћен новим садржајем који се пробио
у све његове сегменте. Реч је о интернету, који је довео до
револуционарних промена у људском животу, а нарочито у

239

сфери науке и технике, као и у привреди. Резистентан је остао
домен уметности – речи, слике, звука, тако да „ни књижевност, ни
ликовне уметности, ни музика нису се, барем засад, преобразиле
на његову слику и прилику, али јесу настали специфични писани
(мејлови, блогови, линкови, компјутерска графика, компјутерске
анимације) и музички (не толико креирање, колико пренос
фајлова) медији, чији је развој назаустављив“. Аутор нам
овде представља различите теорије, мишљења и ставове који
доприносе бољем разумевању комуникацијског модела изазваног
комуникацијском револуцијом и обогаћују га.
Књига Анџеја Менцвела доноси низ нових идеја значајних за
појам савремене културне антропологије и указује на многобројне
појаве које подстичу и развијају антрополошку имагинацију и
уводе нас у свет информатичког друштва – мање као практичан
водич, а много више као мисаони систем са јасним и чврстим
интелектуалним оријентирима, који нам олакшавају и омогућавају
сигурније путовање у нове пределе антрополошке имагинације,
заправо продор у само друштвено биће и његово културно ткиво.
Поред Социолошке имагинације Рајта Милса (Charles Wright
Mills), добили смо и Менцвелову Антрополошку имагинацију,
која у најлепшем светлу представља у свету препознатљиву
културолошку и антрополошку школу.
Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

240

Миланка М. Тодић1
Универзитет уметности, Факултет примењених уметности, Београд
Чедомир Васић
Браћа де Жон у Београду маја 1888
De Jongh Frères à Belgrade en 1888
Београд, Културни центар Београда, 2014
Задивљујуће обимна и изузетно добро документована
истраживања у широкој сфери интердисциплинарно постављених
питања обрадио је проф. Чедомир Васић у синтетичкој студији
посвећеној фотографском раду браће Де Жон (De Jongh) у
Београду 1888. године. Он је прегледно, акрибично и научно
утемељено на обимној стручној литератури најпре детаљно
проучио компликовану генеалогију, а онда и појединачне
биографије швајцарско-француске породице Де Жон, која је у
историји европске фотографије оставила значајан траг у периоду
дужем од једног века. Браћа Де Жон су, као одлични путујући
фотографи, направили бројна визуелна сведочанства која се
налазе посејана по фотографским албумима, часописима,
архивима, музејима и библиотекама широм Европе.
У овај интердисциплинарно утемељен студијски текст Чедомир
Васић је уткао сазнања различитих наука и уметничких
дисциплина, а пре свега историје и историје фотографије.
Прегледајући бројне архиве и фотографске колекције, јавне и
приватне, како у земљи тако и у иностранству, а онда, користећи
нове виртуелне базе података на интернету, он је први пут дао
целовиту и оригиналну интерпретацију фотографског опуса
браће Де Жон. Уз неизоставне компарације са интернационалним
активностима ових путујућих фотографа који су деловали крајем
19. века на територији читаве Европе, Чедомир Васић је прецизно
не само одредио њихово место у историји српске фотографије
него и извршио историзацију слабо познатог стваралаштва
путујућих страних фотографа у Србији.
Коначно, захваљујући студији Чедомира Васића, феномен
интеркултуралног европског дијалога у пољу јединственог масовног
медија какав је фотографија добија заслужену историзацију и
интерпретацију која се може хвалити на хиљаду начина. Али,
сваки пут треба нагласити да је ово најбољи пример како се на
сцени великих макроисторијских збивања реализују задивљујући
1

todic.milanka@gmail.com

241

микроисторијски пројекти, какав је био и сниматељски рад браће
Де Жон у Београду 1888. године.
Њихов комерцијални али и документарни фотографски опус,
који се тематски везује за војне, образовне и индустријске
сфере живота, заправо ставља у фокус све оне кључне сегменте
цивилног друштва 19. века који га суштински и профилишу.
«Фотографије Браће де Жон су важна сведочанства једног
динамичног раздобља захуктале индустријске ере, корпоративног
духа, нарастајућег војног комплекса и националних претензија.
На њиховим снимцима представљени су најеклатантнији актери
епохе масовних друштава у Европи, војна структура, школска
омладина и радничка класа чији ће се завршни сусрет одиграти
на бојиштима Првог светског рата. Иако настао из комерцијалних
побуда, фотографски опус Браће де Жон приказује неке од
пресудних носилаца економских и социјалних односа и снага у
европском друштву на смени 19. у 20. век» – један је од драгоцених
закључака које аутор Чедомир Васић износи у оригиналном есеју.
Књига Чедомира Васића, Браћа Де Жон у Београду маја 1888 (De
Jongh Frères à Belgrade en 1888), испуњава највише критеријуме
научне публикације у историји фотографије, а богатством
илустративних прилога и квалитетом одштампаних фотографија
може удовољити захтевима најшире публике. Књигу је врло
лепо и прегледно дизајнирала Ирена Степанчић, објављена је на
српском и француском језику, у преводу Јасне Стојковић, а затим
следе резиме на енглеском језику, генеалогија породице Де Жон
и хронологија фотографских радова Браће де Жон.
Треба на крају још додати да је ова луксузна књига настала као
плод вишегодишњег истраживачког пројекта Чедомира Васића
посвећеног фотографском делу браће Де Жон и врло успешне
сарадње са Галеријом „Артгет“ и Културним центром Београда,
а захваљујући подршци Министарства културе и информација
Републике Србије, Швајцарске конфедерације (Schweizerische
Eidgenossenschaft), као и Граду Београду и виртуелном Фотомузеју у Београду. Галерија „Артгет“ и Културни центар Београда,
са уредницом програма Весном Даниловић, појављују се не
само као издавачи већ и као организатори изложбе оригиналних
фотографских радова снимљених током боравка браће Де
Жон у Београду 1888. године, који се чувају у музејским и
приватним колекцијама у земљи и иностранству, а током марта
2014. године били су премијерно изложени прослављајући своју
стодвадесетшесту годину постојања.
Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

242

Татјана Ј. Мрђеновић1
Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд
ON ARCHITECTURE
CONFERENCE PROCEEDINGS
Belgrade, Sustainable Urban Society Association – STRAND, 2013
1. УВОД
Приказ тематског зборника међународне конференције
“О АРХИТЕКТУРИ” (ON ARCHITECTURE) даје критички и
прегледни осврт на радове који су у њему публиковани.2 Радови
су приказани сходно тематском подручју: Феноменологија
архитектуре, Архитектура и уметност, Технологија и архитектура
– кроз преглед основних истраживачких постулата, хипотеза и
закључака. Приказани радови, као и концепција конференције
представљају искорак за домаћу и међународну стручну и
научну јавност када је реч о проблемима, питањима, темама
које одишу актуелношћу, изврсним разматрањима, дискусијама,
успостављању релација и извођењу закључака значајних за
холистички развој архитектуре.
Међународна конференција са изложбом “О АРХИТЕКТУРИ”
(ON ARCHITECTURE), одржана је од 09. до 16. децембра 2013.
године у Београду, у организацији Асоцијације за одрживе урбане
заједнице (Association for Sustainable Urban Society – STRAND).
Конференцију су подржале истакнуте међународне и домаће
институције: Српска академија наука и уметности, Европски
савет просторних планера, Центар за промоцију науке, Институт
„Сервантес“, Институт за архитектуру и урбанизам Србије,
„Хемофарм“. Домаћин манифестације је била Српска академија
наука и уметности, која је својим изузетним капацитетима –
просторним, људским, техничко-технолошким – увеличала
многобројна дешавања: међународну конференцију, изложбу,
тематске радионице.

1

tmrdjenovic@arh.bg.ac.rs

2

Приказ зборника међународне конференције „О архитектури“ је настао
као резултат истраживања на пројекту „Просторни, еколошки, енергетски и
друштвени аспекти развоја насеља и друштвене промене – међусобни утицаји”,
ТР36035, финансираном од стране Министарства просвете, науке и технолошког
развоја Републике Србије.

243

Манифестација је окупила изузетне научнике на међународном
нивоу који истражују разноврсна поља и домене архитектонског
деловања, што је омогућено концепцијом саме конференције.
Концептор, проф. др Ружица Богдановић је својом креативношћу,
знањем, искуством и широким погледима на архитектонску
делатност створила услове да се реализује дијалог између
научника који се баве архитектуром са различитих аспеката.
...„О Архитектури“ истражује и дискутује комплексност и
различита значења архитектуре... суштина архитектуре ће бити
дискутована у односу на различите позиције, процесе и трендове
који доприносе новој естетици и функционализму: глобализација,
нови приступи дизајну, иновативне технологије и материјали.”3
Отвореност у приступу се огледа и кроз тематске потцелине
конференције: Феноменологија архитектуре, Архитектура и
уметност, Технологија и архитектура. Радови у оквиру теме
„Феноменологија архитектуре” разматрају суштину архитектуре,
филозофију архитектуре, однос утопије и архитектуре,
виртуелну архитектуру, архитектуру као манифест, идеологију и
архитектуру. У оквиру тематске целине „Архитектура и уметност”
истраживани су: просторне инсталације, однос архитектуре и
дизајна, огледи о архитектури кроз цртеже, однос архитектуре
и семиологије, архитектонски пројекти, метајезик архитектуре.
Тема „Технологија и архитектура” обухвата разматрања о односу
архитектуре и глобализације, специфично везано за утицај
глобализације на архитектонску експресију, архитектуру блог и
веб портале, одрживу архитектуру. Излагања на конференцији и
радови публиковани у зборнику радова су груписани у односу на
горенаведене теме и у даљем тексту даје се њихов приказ сходно
тематском подручју.
У оквиру „Феноменологије архитектуре” презентовани су и
публиковани следећи радови: „Ревизионистичка филозофија
архитектуре – нова феноменологија, теорија спектакла и
биополитика кроз архитектуру, аутора Мишка Шуваковића;
„Есенција архитектуре – помак кроз време”, аутора Владимира
Лојанице; „Жива архитектура”, ауторке Рејчел Армстронг
(Rachel  Armstrong); „Изазови и границе урбане регенерације.
Нове функције у старим структурама”, аутора Алвара ГомезФерера (Alvar Gomez-Ferrer Bayo); „Папирни брод: колажни
тријалог”, аутора Зорана Лазовића; „Антиманифест Антиидеологија”, ауторâ Борислава Петовића и Ивана Рашковића;
„Зашто је феноменологија архитектуре неконзистентна
3

Ružica Bogdanović, “Preface”, in On arhitecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade:
Strand, 2013), 7.

244

са филозофским упориштима феноменологије?”, аутора
Владимира Стевановића; „Метафизика куће – изражајност и
архитектоничност праисконских елемената земље, ваздуха и раја”,
аутора Фехима Хаџимухамедовића (Fehim Hadžimuhamedović);
„Архитекта и његова ментална лабораторија”, аутора Мустафе
Мусића (Mustafa Musić); „Између врата и прозора – појам
куће у филозофији Емануела Левина (Emmanuel Levinas)”,
ауторке Едне Ланџентал (Edna Langenthal); „Простор, програм
и социјални контекст – маргине модернизма и њихов значај”,
ауторке Драгане Константиновић; „Минимализам у архитектури:
Феноменологија и идеја минимума”, ауторке Драгане Василски;
„Функција архитектуре и парадигма функционализма”, аутора
Милана Максимовића; „Кућевност: Растапање ентеријера”,
ауторâ Милене Кордић и Андреја Долинке (Milena Kordić i
Andrej Dolinka); „Град и светилиште”, ауторке Александре
Мокрањац (Aleksandra Mokranjac); „Скривене вредности и
спорни колективизам браунфилдса у Бањалуци”, ауторке Дијане
Симоновић (Dijana Simonović); „Регионализам у архитектури”,
ауторке Косане Рошуљ (Kosana Rošulj); „Квалитет животних
промена – квалитет простора: Студија случаја Тиране, Албанија”,
ауторки Иване Барандовски, Олгице Нелковски, Етлеве Добјани
(Ivana Barandovski, Olgica Nelkovski, Etleva Dobjani); „Улога
отворених јавних простора у меморији града Новог Сада”,
ауторки Дијане Апостолoвић, Александре Милинковић, Милене
Кркљеш (Dijana Apostolović, Alksandra Milinković, Milena Krklješ);
„Анализа контекстуализма нерезиденцијалних активности у
најстаријем новобеоградском суперблоку (са нагласком на
пример зграде Института за мајку и дете Републике Србије”,
ауторке Ранке Гајић (Ranka Gajić); „Утицаји политичке идеологије
и моћи на јавне зграде Новог Београда: студија случаја Сава
Центра”, аутора Предрага Марковића (Predrag Marković).
У тематском делу „Архитектура и уметност” презентована
су и публикована следећа истраживања: „Архитектура и/
или уметност”, ауторке Дијане Милашиновић Марић (Dijana
Milašinović Marić); „А-Алузија: мимикрија мимикрије – пројекат
пројекта”, ауторâ Борислава Петровића, Ивана Рашковића
(Borislav Petrović, Ivan Rašković); „Дизајн кроз истраживање
– истраживање кроз дизајн: Обликовање заједнице”, аутора
Александра Костића (Aleksandar Kostić); „Кодирање архитектуре:
дигитални урбанитети у новој уметности медија”, ауторке
Јелене Гуге (Jelena Guga); „Архитектонски цртеж као основа за
утопијске визије и идеолошке претпоставке у архитектонским
пројектима 60-70их година 20. века”, ауторâ Владимира Ковача,
Иване Лукић, Ђорђа Ненадовића (Vladimir Kovač, Ivana Lukić,

245

Đorđe Nenadović); „Симболички карактер градске архитектуре
у контексту модерног друштва”, аутора Ђорђа Мандрапе
(Đorđe Mandrapa); „Категорија лепог у савременој уметности и
архитектури: Феноменолошки концепт уметности и архитектуре”,
ауторâ Фехима Хаџимухамедовића и Амре Хаџимухамедовић
(Fehim Hadžimuhamedović i Amra Hadžimuhamedović); „Запис
о архитектонском цртежу”, ауторâ Александра Радојевића,
Јоване Михолчић и Милана Радојевића (Aleksandar Radojević,
Jovana Miholčić, Milan Radojević); „Архитектура као симболичка
форма. Семиотика куле”, ауторке Драгане Станaчев Пауче
(Dragana Stanačev Pauča); „Боја као дизајн и архитектонски
језик: Психолошки утицај боје и утицај културолошке позадине”,
ауторâ Зорана Марковића и Слободанке Радановић (Zoran
Marković, Slobodanka Radanović); „Симбиоза – одговор на
савремену органску архитектуру”, ауторки Ксеније Булатовић и
Ксеније Буњак (Ksenija Bulatović, Ksenija Bunjak); „Архитектура
као метафора на случајевима два филма Педра Алмодовара
(Pedro  Almodóvar)”, аутора Владимира Бојковића (Vladimir
Bojković); „Креирање унутрашњег стамбеног простора који
постаје место за ‘клабинг’ и скејтборд догађаје”, ауторке Оливере
Ерић (Olivera Erić); „Речи и архитектонска дела”, ауторке Гордане
Вуковић-Николић (Gordana Vuković-Nikolić); „Архитектонски
конкурс као поље за аутономију?”, ауторке Гроздане Шишовић
(Grozdana Šišović); „Учење кроз практичан рад као едукативни
метод у архитектури: Летња школа у Петници”, ауторâ Ане
Никезић и Драгана Марковића (Ana Nikezić i Dragan Marković); „О
перформативном потенцијалу изложбених простора: Октобарски
салон”, ауторке Јасмине Чубрило (Jasmina Čubrilo).
У трећем делу, „Технологија и архитектура”, публиковани су и
презентовани следећи радови: „Архитектура после глобализације:
Изгубљени у преводу?”, ауторке Александре Ступар (Aleksandra
Stupar); „Нова естетика биоклиматске архитектуре”, ауторâ Игора
Марића, Божидара Манића, Тање Рајић (Igor Marić, Božidar
Manić, Tanja Rajić); „Утицај балканске традиције на југословенску
архитектуру 20. века – теоријска и историјска расправа кроз
приказ одабраних хронолошко-просторних примера”, аутора
Небојше Антешевића (Nebojša Antešević); „Креативност и
урбана регенерација”, ауторке Татјане Мрђеновић (Tatjana
Mrđenović); „Репрограмирање архитектуре напуштених места у
Београду”, ауторâ Предрага Марковића, Милице Пајкић, Ксеније
Стевановић (Predrag Marković, Milica Pajkić, Ksenija Stevanović);
„Самограђење: Нискотехнолошки приступ у одрживом и
приступачном становању”, ауторке Јелене Пејковић (Jelena
Pejković); „Синестетичка архитектура за благостање – концепт и

246

контрадикције”, ауторке Ружице Божовић Стаменовић (Ružica
Božović Stamenović); „Порозност у становању високих густина
вишепородичног становања”, ауторке Зорице Међо (Zorica
Međo); „Тестирање блога: Поље за архитектонску едукацију”,
ауторки Драгане Васиљевић-Томић, Ане Никезић, Наташе
Јанковић, Драгане Ћирић (Dragana Vasiljević-Tomić, Ana Nikеzić,
Nataša Janković, Dragana Ćirić); „Интегрисани информациони
систем за Центар архитектуре Београд”, аутора Горана Петровића
(Goran Petrović); „Рачунарска морфогенеза: Перформативно
оријентисан архитектонски концепт”, ауторâ Јелене Милошевић,
Миодрага Несторовића, Зорана Шобића (Jelena Milošević, Miodrag
Nestorović, Zoran Šobić); „Одрживо обликовање зграда у односу
на утицај ветра”, ауторâ Зорана Шобића, Јелене Милошевић,
Миодрага Несторовића (Zoran Šobić, Jelena Milošević, Miodrag
Nestorović); „О утицају интегралне информације и технологије
на урбано окружење”, ауторâ Лее Шкрињар и Милоша Мандића
(Lea Škrinjar, Miloš Mandić); „Позиција руралних целина на
територији Србије у времену глобализације”, ауторâ Ксеније
Буњак и Младена Пешића (Ksenija Bunjak, Mladen Pešić);
„Преиспитивање архитектуре савремених уметничких музеја”,
ауторке Љубице Славковић (Ljubica Slavković); „Општа теза о
простору на примеру Официрске задруге у Београду”, ауторâ
Наташе З. Крстић и Владимира Кулашевића (Nataša Z. Krstić,
Vladimir Kulašević); „Генеза трга Саве Ковачевића у Никшићу”,
аутора Владимира Бојковића (Vladimir Bojković); „Уметничка
визија или решење проблема: Трг слободе у Осјеку”, ауторâ
Дениса Амбруша и Влатка Дуспарића (Denis Ambruš i Vlatko
Dusparić); „Типологија ‘опен-сорсе’ објеката”, ауторâ Владимира
Кулашевића и Наташе З. Крстић.
2. ФЕНОМЕНОЛОГИЈА АРХИТЕКТУРЕ
У
тематској
целини
„Феноменологија
архитектуре”
нарочито се истиче уводни рад Мишка Шуваковића под
називом „Ревизионистичка филозофија архитектуре – нова
феноменологија, теорија спектакла и биополитика кроз
архитектуру”. Истраживање се фокусира на питања значења
савремене филозофије архитектуре, у оквиру којих аутор дискутује
феноменологију, онтологију, херменеутику и деконструкцију
са посебним освртом на разлике између филозофије, естетике
и теорије модерне, постмодерне и савремене културе. Аутор
заступа став да, сходно архитектури као социјалној, материјалној
и теоријској пракси, филозофија мора бити у њиховој релацији,
односно превазићи основну парадигму о љубави према мудрости.

247

Расправа је показала да референтне теме на релацији архитектуре
и филозофије треба да буду ревидиране, односно да је потребно
успоставити ревизионистички приступ према наведеној релацији
како би се критички преиспитала досадашња мисаона пракса.4
Такође, сличним питањима се бави и Владимир Лојаница у свом
раду „Есенција архитектуре – помак кроз време”. Он управо
поставља кључно питање о суштини архитектуре, јер се чини да
су се архитекти у протеклом периоду највише бавили релацијама
архитектуре са другим дисциплинама, наукама и филозофијом и
да су у том процесу изгубили своје упориште. Дакле, аутор своје
истраживање поставља из другог угла у односу на Шуваковића.
Он се не бави релацијама, већ управо есенцијом архитектуре.
Лојаница сматра да архитектура одувек и заувек трага за новим
синтезама у новим условима. Међутим, понекад заслепљени
новим трендовима, архитекти заборављају да се баве значењским
дијалогом архитектуре и спецификума. Ово је узроковано
феноменом да су понекад утицаји на архитектуру толико јаки
да је граница између архитектуре и трендова који утичу на њен
развој често магловита, што следи и сама суштина архитектуре.
Ове промене отварају питање да ли је архитектура још увек
аутономна, са својом унутрашњом логиком, формом, сврхом и
идентитетом у односу на чињеницу да је човек интегрални део
окружења и, као такав, представља предмет саме архитектонске
делатности? Овим питањем аутор завршава своје излагање,
постављајући га за наредни циклус промишљања и преиспитивања
деловања архитеката.5
Наизглед супротно Владимиру Лојаници, уводничар Рејчел
Армстронг отвара актуелне и визионарске теме у архитектури
и дискутује о њима. Њен рад, под називом „Жива архитектура”,
истражује архитектуру која успоставља јаку везу између човека
и окружења. Ауторка се на иновативан и савремен начин
управо и бави питањем које поставља проф. Лојаница, уводећи
експерименталну хемију у архитектонски контекст тако да
релација човека и окружења буде у фокусу архитектонске
праксе. У дијалогу човека (машине) и окружења (природе)
експериментална хемија омогућава динамичну, живу архитектуру,
која је фасилитатор између човека и окружења. Истраживање је
подржано великом лепезом пројеката у чијој је суштини идеја
4

Miško Šuvaković, “Revisionist philosophy of architecture: New Phenomenology,
Theory of Spectacle and Biopolitics through architecture”, in On architecture, ed.
Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013),9–22.
5

Vladimir Lojanica, “The essence of architecture – shift through time”, in On
architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 16–22.

248

„живе архитектуре”. Заправо, „жива архитектура” представља
алтернативу доминантној пракси о промишљању архитектуре
искључиво као инжењерске делатности.6
Уводничар Алваро Гомез-Ферер Бајо, у свом раду „Изазови
и границе урбане регенерације. Нове функције у старим
структурама”, презентује и разматра најновије документе
релевантних институција које се баве урбаном регенерацијом
у циљу указивања на широку панораму деловања у њеном
процесу. Нагласак је на иновирању метода и инструмената
урбане регенерације како би се обезбедила одржива пракса
између различитих дисциплина, актера и институција. Фокус
је на истраживању два парадигматска случаја; ревитализацији
историјских центара и урбаним суседствима, грађеним од краја
Другог светског рата до краја 20-ог века. У том смислу, аутор
дискутује о изазовима интегралне урбане регенерације у односу
на релевантне документе и истраживачке примере.7
Зоран Лазовић, у свом раду „Папирни брод: колажни тријалог”,
отвара расправу о архитектонским креативним и концептуалним
алатима које треба активирати у оквиру релације између утопије
и нове реалности. Аутор се пита да ли су то слике, колажи или
манифести? Заправо, реалност се формира у разноврсним
констелацијама колажа, креираних у различитим периодима
промишљања, сазнања и сањања. Овај процес је од изузетне
важности за Београд и Србију у односу на поновно сазнање
његовог контекста, реалног света, архитектонске креације, као
и у трагању за истином о поретку креирања: Да ли човек гради
архитектуру (кућу) или архитектура гради њега? Ово вечито
питање се провлачи кроз укупност истраживачког поступка,
ослањајући се на крилатицу Данила Киша: „Не веруј у утопијске
пројекте уколико нису они које саме креираш”. Тако папирни
брод постаје персонално технолошко оруђе које ослобађа
ауторову машту од раних тренутака његове пловидбе на води.
Аналогно папирном броду, Лазовић о архитектури мисли као о
процесу настанка у личној утопијској машти, папирном колажном
отелотворењу, реализацији и дијалошкој пловидби кроз интер- и
интраперсоналне животе.8
6

Rachel Armstrong, “Vibrant architecture”, in On architecture, ed. Ružica
Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 23–39.
7

Alvar Gomez-Ferrer Bayo, “Challenges and limits of the urban regeneration – new
functions in old structures”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade:
Strand, 2013), 40–48.
8

Zoran Lazović, “Paper boat: collage trialogue”, in On architecture, ed. Ružica
Bogdanović (Belgrade: Srand, 2013), 49–62.

249

У истраживању под називом „Антиманифест Анти-идеологија”,
аутора Борислава Петровића и Ивана Рашковића, расправља се
о утицају данашњег времена који је окарактерисан разноврсним
вредностима, укусима и захтевима различтих клијената и актера у
конструкцији процеса настанка архитектуре, који су у већини изван
саме струке. У том смислу, аутори заузимају став „јединственог
одговора” на различите потребе и интересе актера. Сопствени
приступ подржавају позицијом Макса Ернста (Max Ernst), по
којем је уметник „мртав” у тренутку када „открије свој сопствени
стил”. Ова позиција постаје основни принцип тимског рада, с тим
да чак ни он, сходно Ернстовој позицији, не сме постати догма. На
тај начин, разноврсност дизајнерских/архитектонских концепата
постаје еластичан инструмент управљања процесом настанка
архитектонског дела у времену постмодерне.9
Аутор Владимир Стевановић расправља о питању: „Зашто је
феноменологија архитектуре неконзистентна са филозофским
упориштима феноменологије?” Аутор анализира савремену
филозофију архитектуре у релацији са феноменолошким
постулатима. Општа феноменологија се сагледава као наука о
знању, врстама искустава и деловања, док се феноменологија
архитектуре сагледава као стратегија архитектонског концепта
(дизајна) или пак као типови феноменолошких форми. Сходно
томе, феноменологија у контексту архитектонске теорије оперише
бројним парадигмама и дисциплинама у духу постмодерног
времена. У том смислу, истраживање се бави феноменолошким
темама које су релевантне за архитектонску теорију и изводи
се закључак да је феноменологија архитектуре независна од
ауторове концепције.10
„Метафизика куће – изражајност и архитектоничност
праисконских елемената земље, ваздуха и раја” је рад аутора
Фехима Хаџимухамедовића у којем он истражује метафизику
куће и њених елемената у релацији са архетипским, пренаталним
елементима формирања света. Сматра се да метафизика куће
симболише целину сваког мисаоног конструкта и утиче на
перципирање слике која се интегрише на релацијама Земља–
Ваздух–Рај на вертикалном и хоризонталном плану. Као таква,
она одражава природу сваког од елемената: Земље као физичког
изражаја, Ваздуха као елемента неуређености света, Раја као
идеала којем тежимо. Елементи метафизике куће се у формалном
9

Borislav Petrović and Ivan Rašković, “Antimanifest/anti-ideology”, in On
architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 63–74.
10

Vladimir Stevanović, “Why is phenomenology of architecture inconsistent”, in
On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013),75–83.

250

погледу манифестују кроз темеље, зидове и кров. Међутим,
метафизика куће се може посматрати и кроз гностичко и научно
знање. У том смислу, ако уведемо Ајнштајнову (Albert Einstein)
теорију релативитета, основна вертикална интеграција елемената
света у метафизици куће се доводи у питање управо због одсуства
гравитације. Стога метафизика куће има метаоријентацију у
нашој перцепцији света.11
Архитекта Мустафа Мусић, у свом раду „Архитекта и његова
ментална лабораторија”, наглашава архитекту – његову
индивидуалност, субјективност, посебност, карактер и став – као
кључни фактор креативног процеса у времену деперсонализације.
Деперсонализација је производ глобалних трендова наглашавања
ефикасности, ефективности и рационалности. Аутор је свестан
глобалног окружења и његових процеса, па се стога не држи
чврсто позиције традиционалног архитекте, већ се, постављајући
се у релацију са ововременским, опредељује за развој архитекте и
његовог креативног чина у односу на нове теме које глобализација
уводи у архитектуру. У нарастајућој сложености окружења,
Архитекта у својој менталној лабораторији (менталном простору)
мора успоставити релације са другошћу – на филозофском,
дисциплинарном, практичном нивоу. То не значи да се Архитекта
одриче своје субјективности и „менталне лабораторије”, већ је
поставља у нови, сложенији контекст који му даје нове изазове,
отварајући простор за већу креативност.12
Истраживање „Између врата и прозора – појам куће у
филозофији Емануела Левина”, ауторке Едне Ланџентал,
отвара бројна питања о значењу куће у мисаоном конструкту
њеног креирања: Да ли архитекти граде куће у њеном потпуном
значењском смислу? Можда кућа није архитектонски објекат, већ
филозофски и социолошки? Заправо, ауторка поставља тезу да
је кућа само опна која штити становнике. У том смислу, ауторка
Ланџентал се ослања на филозофију Емануела Левина и на његов
етички приступ у поимању куће. По њему, кућа је у својој суштини
етички феномен у релацији са Другошћу. У раду се анализира
појава значењског развоја појма куће.13
11

Fehim Hadžimuhamedović, “The Metaphysics of the house – the visibility and
architecturality of the primordal elements of earth”, in On architecture, ed. Ružica
Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 84–96.
12

Mustafa Musić, “The arhitect and his mental laboratory methodology and
philosophy of shaping the architectural statement”, in On architecture, ed. Ružica
Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 97–118.
13

Edna Langenthal, “Between the door and the window – the notion of ’home’ in
the philosophy of Emmanuel Levinas”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović

251

Драгана Константиновић, у свом раду „Простор, програм и
социјални контекст – маргине Модернизма и њихов значај“,
разматра модерни покрет као платформу за редефинисање
архитектонских програма. Модерна се поставља као идеологија
која се утискује у социолошке и економске релације. Међутим,
како је пракса показала, модерна је на простору Европе
изгубила своју социјалну виталност. С друге стране, постоје
примери архитектонске праксе, на маргинама западноевропског
модернизма, који се заснивају на традицији социјалне
модернизације и као такви су постали део националног
социјалног пројекта. У том смислу је могуће причати о глобалном
континуитету модернистичке традиције и о њеном утицају на
социјалну реконтекстуализацију архитектуре.14
У раду „Минимализам у архитектури: Феноменологија и идеја
минимума”, ауторка Драгана Василски на самом почетку указује
на различита тумачења феноменологије у односу на њену широку
употребу. Феноменологија се сагледава у распону од философије
и истраживачког метода до свеобухватне перспективе из које
извире све квалитативно истраживање. У том смислу, у раду се
испитује феноменолошки приступ у односу на могућност његове
примене као метода за истраживање минимализма у архитектури.
Заправо, трага се за потврдом тезе да есенција минимума није у
акту одстрањивања, већ је у ономе што остаје. У свом истраживању
ауторка долази до сазнања да феномен идеје минимума можемо
назвати тишином.15
Рад „Функција архитектуре и парадигма функционализма”,
аутора Милана Максимовића, истражује стварне функције
архитектуре и њихову релацију према функционализму као
доктрини утилитарности. Почетак истраживања се заснива на
Хајдегеровој (Heidegger) дискусији „Питања о технологији”.
Ово разматрање постаје основни став за супротно становиште
по којем је архитектура уметнички продукт који кореспондира
са одређеним функционалним захтевима. Функционалистички
приступ архитектури представља стандардизован процес
креације заснован на универзалним људским потребама.
Резултати разматрања два супротстављена становишта указују
(Belgrade: Strand, 2013), 119–127.
14

Dragana Konstantinović, “Space, program and social context – the margins of
modernisam and their significance”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović
(Belgrade: Strand, 2013), 128–137.
15

Dragana Vasilski, “Minimalism in architecture: phenomenology and the idea
of minimum”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013),
138–145.

252

на то да функција архитектуре мора бити сагледана изван
функционалистичке доктрине, која је, нажалост, широко
тривијализована.16
Истраживање под називом „Кућевност: Растапање ентеријера”,
аутора Милене Кордић и Андреја Долинке, заснива се на тези да
простор има небројено много улога како у теорији ентеријера,
тако и у онтологији. Рад истражује пресек равни субјекта и
настанка концепта ентеријера. У контексту једнаке нестабилности
простора и субјекта, аутори се ослањају на Мекатијеву новелу
„Подсећање” како би илустровали аутентични селф и аутентични
простор модерног субјекта. У истраживању се заступа теза да
субјекат представља процес креирања у којем он успоставља
релацију између догађаја и конструкције новог тела у реалном
свету. Стога аутори трагају за разумевањем релације субјект–
тело–простор, која нам омогућава да простор разумемо на
другачији начин и да га, сходно томе, другачије и организујемо.17
Рад „Град и светилиште”, ауторке Александре Мокрањац,
посматра град као најинтригантнију и најтрајнију људску
креацију. Он континуално траје и опстаје на феноменолошком
нивоу просторне организације. Као такав, поседује невероватну
виталност у процесима адаптације. Истраживање разматра
однос града и светилишта као пара вредности које је креирао
човек. Здружено условљени у својој креацији, град и светилиште
представљају вечан мотив људског трајања. Насупрот чињеници
да у модерном добу град све више тежи ширењу ка световној
сфери, он и даље негује везе са сакралним. У том смислу, ауторка
доводи у релацију данашњег Homo Spiritualis-а са светилиштем,
поредећи га са његовом негацијом градом профита. Светилиште
се издиже као универзална идеја компоновања града која
омогућава човеково путовање кроз Универзум.18
Ауторка Дијана Симоновић, у истраживању „Скривене
вредности и спорни колективизам браунфилдса у Бањалуци”,
оперише индустријским наслеђем Бањалуке у процесима
његове утилизације, заштите и ревитализације. Истраживање
указује на изузетан значај индустријског наслеђа за идентитет,
16

Milan Maksimović, ”The function of architecture and the paradigm of
functionalism”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013),
146–157.
17

Milena Kordić and Andrej Dolinka, “Homebody: dissolution of the interior”, in
On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 160–170.
18

Aleksandra Mokranjac, “Town and temple”, in On architecture, ed. Ružica
Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 158–170.

253

историју и меморију града. Напуштени индустријски гиганти из
доба социјализма представљају симболичке сведоке времена
које нестаје. Историјско наслеђе Бањалуке има сопствену
историју која је интегрални део историје града. Управо због
тога се у истраживању разматрају могућности ревитализације
индустријског дела града као интегралног сегмента савременог
градског живота у односу на очување и промовисање бањалучког
идентитета и интегритета.19
„Регионализам у архитектури”, ауторке Косане Рошуљ, бави
се наслеђем традиционалне архитектуре и регионализмом.
Ауторка заузима став да у највећем броју случајева архитектура
мора бити интегрални део региона, па стога и резултовати из
контекста, што генерише идеју о очувању урбане хармоније и
регионалне специфичности места. Genius loci је принцип који
одређује регионализам у архитектури на начин очувања духа
места на различитим просторним нивоима: урбаном планирању,
архитектури или ентеријеру. На тај начин, сваки пројекат
представља истраживање за себе у којем треба успоставити
хармонију између „конструкције и природе”.20
У раду „Квалитет животних промена – квалитет простора:
Студија случаја Тиране, Албанија”, ауторки Иване Барандовски,
Олгице Нелковски, Етлеве Добјани, доводи се у релацију квалитет
живљења у стамбеним зонама Тиране и процес социоекономских
и политичких промена у Албанији од 1940. године до данас.
Промена од централистичког ка децентралистичком политичком
систему је условила већу миграцију становника, као и могућност
задовољавања њихових преференци. У том смислу је квалитет
живота и квалитет животног простора везан за потребе и
понашање становника. Формирање либералног тржишта
некретнина је у раскораку са развојем урбанистичке легислативе
која би дефинисала стандарде квалитета живљења. У том смислу,
просторно-програмске карактеристике стамбене изградње су
препуштене инвеститорима, што у појединим случајевима доводи
до нарушавања квалитета живљења. С друге стране, истраживање
је показало да на квалитет живљења утичу и многе друге
варијабле осим архитектонског пројекта, као што су: однос човека
према природи, физички и социјални аспект града, локационе
карактеристике стамбених насеља, индивидуалан осећај среће
19

Dijana Simonović, “Hidden values and disputed collectivism of brownfields in
the city of Banja Luka”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand,
2013), 171–181.
20

Kosana Rošulj, “Regionalism in arhitecture”, in On architecture, ed. Ružica
Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 182–191.

254

и карактер. Ове варијабле у много већој мери утичу на квалитет
живљења од самог архитектонског решења.21
Ауторке Дијана Апостоловић, Александра Милинковић и Милена
Кркљеш истражују тему „Улога отворених јавних простора у
меморији града Новог Сада” тако што се отворени јавни простори
постављају као контекст с бројним споменицима Новог Сада. У том
смислу се истиче значај урбаног контекста у заштити колективне
меморије и идентитета града. Истраживање ставља у релацију
елементе отворених простора и појединих споменика како би
се дошло до одговора на питање: Како отворени простори утичу
на очување меморије града и његовог идентитета? На тај начин
се кроз истраживање теорија и области перцепције, меморије и
просторних структура долази до закључака да поједини параметри
отворених простора утичу на карактер отворених простора у
којима се налазе споменици, наглашавајући њихов карактер.
На тај начин карактер отворених простора има значајну улогу у
очувању меморије и идентитета града.22
У раду „Анализа контекстуализма нерезиденцијалних активности
у најстаријем новобеоградском суперблоку (са нагласком на
пример зграде Института за мајку и дете Републике Србије”,
ауторка Ранка Гајић се користи урбаном морфологијом као
методом за испитивање дводимензионалних и тродимензионалних
карактеристика настанка градских структура. Конкретно, рад
се бави новобеоградским суперблоком стамбених павиљона на
Тошином бунару, Институтом за мајку и дете, Главном поштом
и линијским пословним објектима. Проблемски оквир се односи
на морфолошке карактеристике предметног суперблока у којем
зграда Института за мајку и дете, иако два и по пута већа од
осталих објеката у окружењу, није доминантна у простору. У
том смислу, истраживање се користи морфологијом као алатом
за истраживање различитих аспеката – од историјских, преко
планерских, обликовних, до програмских – који су утицали
на овакво стање ствари. Упоређује се предмет истраживања
са претходно дефинисаним препорукама и критеријумима за
одрживо урбано планирање и дизајн на Новом Београду, како
би се указало на феномен „невидљивих објеката” и отворила

21

Ivana Barandovski, Olgica Nelkovska and Etleva Dobjani, “Quality of life
changes the quality of space: key study Tirana, Albania”, in On architecture, ed.
Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 192–208.
22

Dijana Apostolović, Aleksandra Milinković and Milena Krklješ, “Role of open
public spaces in maintaining urban memory in the city of Novi Sad”, in On
architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 209–216.

255

струковна расправа о овој теми.23
Сличном проблематиком се бави и аутор Предраг Марковић
у свом раду „Утицаји политичке идеологије и моћи на јавне
зграде Новог Београда: студија случаја Сава Центра”, с тим да је
нагласак на анализи производње простора у светлу друштвенополитичке идеологије. Архитектура се посматра као репрезент
политичке моћи одређеног система, и то кроз различите грађевине
које својом монументалношћу, обликовањем и положајним
карактеристикама постају интегративни чиниоци власти. У том
светлу се разматра и архитектура Центра „Сава” као означитеља
времена у којем је настала и, као таква, постала носилац
културног, естетског, уметничког и друштвено-политичког наслеђа
свог доба. Овај рад заокружује тематски блок „Феноменологија
архитектуре” и на прави начин отвара поље наредне тематике –
„Архитектура и уметност”.24
3. АРХИТЕКТУРА И УМЕТНОСТ
Рад „Архитектура и/или уметност”, ауторке Дијане Милашиновић
Марић, бави се односом архитектуре и уметности кроз призму
њихове синтезе у времену односно историји и на прави начин
отвара ново тематско поглавље. Архитектура је генератор поруке
свога времена и одашиље се кроз време. Њена способност да
носи поруку је у синтези различитих дисциплина, перцепција
реалности, знања, технологија које се уобличавају у уметничком
простору. У раду је акценат на истраживању промена које су се
одвијале на релацији архитектуре и уметности у значењском
смислу у другој половини 20. века, као и на достигнућима
српске архитектуре из тог времена. Истраживање анализира и
успоставља паралеле између архитектуре и других уметности
на реализованим примерима и цртежима архитеката Алексеја
Бркића, Ивана Антића, Богдана Богдановића, Петра Вуловића и
Бранислава Митровића.25
У раду „А-Алузија: мимикрија мимикрије – пројекат пројекта”,
23

Ranka Gajić, “Analysis of contextualism of non-residential uses in the oldest
housing superblok in New Belgrade – with the emphasis on the example of the
building of the Institute for Medical Care of Mother and Child of Serbia”, in On
architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 217–233.
24

Predrag Marković, ”Influences of political ideology and power on public
buildings in New Belgrade – case study: Sava Center”, in On architecture, ed. Ružica
Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 234–244.
25

Dijana Milašinović-Marić, “Architecture and (or) art”, in On architecture, ed.
Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 246–257.

256

аутора Борислава Петровића и Ивана Рашковића, разматрају
се различити архитектонски језици у односу на интерпретацију
њихових концепата појавности. Архитектонски језик заузима
мноштво позиција и форми. Тако, на пример, материјализована
просторна структура и визуелна форма бивају доступне на
широком пољу корисничког искуства носећи поруку ауторског
израза. С друге стране, папирна архитектура, односно њен
графички израз, представља сложен комуникативни систем. Стога
је графичка форма извориште других форми архитектонског
језика, условљеног логиком креативног процеса. Позиционирана
у сфери концептуалног и структуралног, архитектура је носилац
мета-дискурса са свим феноменолошким варијететима.26
Рад „Дизајн кроз истраживање – истраживање кроз дизајн:
Обликовање заједнице”, аутора Александра Костића, даје приказ
методолошког приступа настави у области дизајна на Департману
за архитектуру Вотерфорд (Waterford) Института за технологију.
Дизајн кроз истраживање се у приказаном примеру практикује
на мастер студијама на начин да студенти истражују тензију
између дизајна и истраживања. Уместо постављања хипотезе,
студенти постављају истраживачка питања. Сходно томе, теза
постаје формална позиција подржана низом аргумената.
Очекивани резултати су у дефиницији програмских елемената
дизајна. Коришћени наратив у поступку је „Oresteia”. Предметни
студентски задатак се односио на ишчитавање трилогије, њено
разумевање, откривање теме и просторно истраживање тезе.
Просторна истраживања су имала за циљ креирање кохерентног
универзума у којем је задата тема интегрисана кроз просторну
кристализацију. Овакав методолошки приступ је показао изврсне
резултате у разумевању сложености истраживачког поступка.
Пројекат је изложен у Галерији „DarcSpace” у Даблину, у јануару
2013, и имао је запажен успех.27
У раду „Кодирање архитектуре: дигитални урбанитети у новој
уметности медија”, ауторка Јелена Гуга истражује појаву новог
модалитета бивствовања градова. Такав модалитет је међу
ауторима познат као „мета-град”, у којем зграде представљају
хардвер и софтвер и генеришу специфичан начин живљења.
Истраживање се бави утицајем конвергенције дигиталног и
материјалног простора на брисање граница између урбаног и
26

Borislav Petrović and Ivan Rašković, “Non-allusion markings models”, in On
architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 258–265.
27

Aleksandar Kostić, “Design by research – research by design: the formation of
community”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013),
266–278.

257

руралног, јавног и приватног, центра и периферије, блиског и
далеког итд. Аутор на анализи и компарацији неколико примера
транс и живе архитектуре разматра наведену проблематику, чиме
отвара поље за преговарање новоотворених парова: реалности и
виртуелног – природе и артефакта.28
„Архитектонски цртеж као основа за утопијске визије и
идеолошке претпоставке у архитектонским пројектима
шездесетих и седамдесетих година 20. века” је рад ауторâ
Владимира Ковача, Иване Лукић, Ђорђа Ненадовића. У њему се
разматра улога архитектонског цртежа у утопијским визијама и
идеолошким шпекулацијама током шездесетих и седамдесетих
година 20. века. Током овог периода развила се универзална
критичка мисао везана за принципе и постулате модернизма,
односно ЦИАМ-а и његову аспирацију да промовише архитекте
као индивидуалце са социјалном друштвеном улогом, као и
архитектуру као дисциплину која задовољава емоционалне и
материјалне потребе људи.29
Ђорђе Мандрапа истражује „Симболички карактер градске
архитектуре у контексту модерног друштва”, пратећи Кастелсов
(Castells) позив да се архитектура и друштво врате симболичким
вредностима, јер у информационом друштву простор постаје
феномен који морамо изнова упознати и испитати. Истраживање
указује на чињеницу да је симболичка архитектура у процесу
нестајања. Овај процес је узрокован развојем модерног друштва
као и десакрализацијом „Универзума”. Традиционално друштво
је означено симболичким карактером архитектуре као носећим
елементом идентитета, па га стога треба регенерисати. Овакав
став отвара питање начина његовог ре-креирања у савременом
друштву. Истраживање је у потрази за симболима, архетиповима
и могућим митовима модерног друштва на којима је могуће
поново изградити карактер архитектуре како га Кастелс описује.30
Аутори Фехим Хаџимухамедовић и Амра Хаџимухамедовић, у
раду „Категорија лепог у савременој уметности и архитектури:
Феноменолошки концепт уметности и архитектуре”, разматрају
28

Jelena Guga, “Coding architecture: digital urbanities in new media art”, in On
architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 279–289.
29

Vladimir Kovač, Ivana Lukić and Đorđe Nenadović, “Architectural drawing as
basis of utopian visions and ideological assumptions in arhitectural proect of the
sixties and seventies of 20 th century”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović
(Belgrade: Strand, 2013), 290–304.
30

Đorđe Mandrapa, “The symbolic character of the architecture of the city in the
context of modern society”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrde:
Strand, 2013), 305-315.

258

категорију лепог као критеријум који дефинише савремену
уметност на суштински другачији начин. Савремена уметност у
програмском смислу трага за изгубљеним животним смислом,
испитујући социјалне норме, док уједно поставља инстант-норме
као полазиште савремене архитектуре. У раду се истражује
однос старе и нове категорије лепог. Прва, као „феноменолошка
лепота” је иза визуелног, док се друга ослања на брендиране
стандарде лепог, настојећи да буде чисто визуелна (као слика
у раму). Аутори закључују да, супротно раскиду савремене
уметности са концептом идеалне лепоте, савремена архитектура
одржава и негује ову везу кроз своју интровертност. Таква
интровертност поставља архитектуру у ситуацију пећине, у којој
је могуће генерисати лепо у новом модалитету ослањајући се на
идеалну слику традиционалне уметности. Управо на том месту
истраживачи отварају ново питање везано за савремену уметност
и њен потенцијал за разлучивање идеје човекомерног између
полова формалистичког (ексклузивистичког) и суштинског.31

„Запис о архитектонскм цртежу”, ауторâ Александра Радојевића,
Јоване Михолчић и Милана Радојевића, сагледава цртеж као
жив феномен који нам помаже да компонујемо опсервације
реалности. Цртеж настаје као огледало одређеног приказа
(сцене) у простору. Као такав се формира у процесу исцртавања
хоризонталних и вертикалних форми, слободоручних линија које у
својој групацији представљају наративе природног окружја. Цртеж
транспонује природу и архитектонске артефакте ка посматрачу у
вишезначној форми, остављајући гледаоцу простор да компонује
сопствени доживљај релационог односа архитектуре и природе.
Употреба разноврсних техника експресије ће створити репрезент
посматраног, који настоји да уједно буде и истина и обележје. Он
ће на тај начин нагласити сопствену вредност уколико се у њему
креира фокус сагледавања, односно приступ средишту догађаја
и поруке.32
„Архитектура као симболичка форма. Семиотика куле”, ауторке
Драгане Станачев Пауче, отвара питања о суштини архитектуре
као симболичке форме, семиотике куле, значења поруке које она
одашиље у комуникативном процесу. У фокусу истраживања су
архитектура и њен настанак, утицаји под којима се развијала,
31

Fehim Hadžimuhedović and Amra Hadžimuhedović, “The category of beauty
in contemporay art and architecture”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović
(Belgrade: Strand,2013), 316-326.
32

Aleksandar Radojević, Jovana Miholčić and Milan Radojević, “Record on
architecture drawings” in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand,
2013), 328-336.

259

начин на који је постала знак и писмо, њена симболичка
архитектура, семиотичке вредности – на примеру једног од
њених најбољих репрезентаната: куле. Развој семиотичке куле
се систематизује у релацији са архитектуром као симболичком
формом и новим симболизмом, односно метафорама – културним
кодовима и асоцијативним идеолошким и подсвесним односима
– метонимијом. У овој тријади се успоставља однос између
куће – куле – процеса просвећености (вавилонска кула), храма
– конструкције – зида, црквеног дворишта – зида и подземних
тунела, у коме трећи представљају развојне подстицаје у
семиотици куле.33
У раду „Боја као дизајн и архитектонски језик: Психолошки утицај
боје и утицај културолошке позадине”, ауторâ Зорана Марковића
и Слободанке Радановић, истиче се боја као алат односно техника
која има најјачи психолошки утицај. Теорија боје је релативно
нова научна дисциплина и у њеном оквиру истраживачи настоје
да је развијају у односу на практичне импликације. Истраживање
презентује прелиминарне резултате на релацији варијабли
културног контекста и психолошког утицаја боје на дизајн
(архитектуру, ентеријер итд.). Истраживање је започето 2012. и
реализује се у Србији, Боцвани, Кенији (у којој је комплетирано),
Индији, Словенији, Бразилу, Сингапуру, Мексику, Малезији,
Јапану, Кини, Русији, Јужној Кореји и Африци. Циљ истраживања
је да опише, анализира и презентује стање улоге културолошког
контекста у одабиру боје у дизајну, као и да анализира психолошке
(индивидуалне) и социјалне (групне) утицаје на одабир боје.
Прелиминарни закључци указују на потврду постављене хипотезе
– да у односу на културолошке одреднице, одреднице специфичне
средине одређене боје доминирају у архитектури и дизајну.34
У раду под насловом „Симбиоза – одговор на савремену
органску архитектуру”, ауторке Ксеније Булатовић и Ксенија
Буњак дискутују о томе зашто смо и када изгубили осећај куће
у нама. Ауторке анализирају појам куће у њеном савременом
значењу, релацији човека и куће из угла органске и симбиотичке
архитектуре. Предмет истраживања је симбиотичка архитектура и
њен одговор на савремену интерпретацију органске архитектуре.
Истраживање настоји да истакне оригиналне елементе органске
33

Dragana Stančev-Pauča, “Architecture as a symbolic form the semiotics of
tower”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 337–
344.
34

Zoran Marković and Slobodanka Radanović, “Colouras design and architectural
language: psychological imact of colour and the role of cultural background”, in On
architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 345–356.

260

архитектуре и да их упореди са новом симбиотичком архитектуром.
Ауторке закључују да симбиотичка архитектура, као и органска,
изводи принципе из природе, живота и окружења, с том разликом
што користи знање у одређењу сопствене суштине.35
Архитекта Владимир Бојковић, у раду „Архитектура као
метафора на случајевима два филма Педра Алмодовара”,
разматра улогу архитектуре у филмовима „Жене на ивици нервног
слома” и „Све о мојој мајци”, у њеној наративној, визуелној,
метафоричкој и уметничкој концепцији. Аутор даје приказ живота
славног редитеља и утицаја који је шпанска рурална и градска
архитектура имала на његов лични и професионални развој. За
младог редитеља из провинције, Мадрид представља симбол
културне независности и слободе. Тако се у првом филму мачо
архитектура Мадрида поставља као сценска позадина за наратив
у којем хероина доноси кључне животне одлуке. Други филм је
лоциран у Барселони, центру либерализма, слободе, авангарде
– много пре покрета Мовид. У оба филма, Алмодоваро посебну
пажњу поклања погледима и панорамама са прозора и тераса.
Светлост, сенке, композиција објеката постају медијатори између
филма и посматрача. На тај начин и архитектура постаје један од
важних елемената Алмодоварових фимова.36
Истраживање „Креирање унутрашњег стамбеног простора који
постаје место за ‘клабинг’ и скејтборд догађаје”, ауторке Оливере
Ерић, испитује начин обликовања ентеријера студија Ненада
Рацковића као места за уживање, клабинг и скејтборд догађаје.
Рацковићев приступ ентеријеру нуди шансу за инвертовање
просторних релација и значења на начин да уметник креира
једну врсту хетеротопије простора у релацији са другим местима.
Оваква хетеротопија је „резервоар” имагинације у којем се
уједињују програм и простор. Хетеротопијска способност за
јукстапозицију позиционира Рацковићев студио у просторновременски компресоване ситуације: дневну собу, галерију, дискоклуб, унутрашњи скејт-парк. Сходно томе, уметник у свом студију
реализује многоструке интердисциплинарне пресеке: између
реалног живота, поетичних метафора, дигиталне уметности,
техно-музике и екстремног спорта. Овакав простор омогућава
Рацковићу аутономну уметничку праксу на, њему својствен,
35

Ksenija Bulatović and Ksenija Bunjak, “Symbiosis – a response on contemporary
organic architecture”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand,
2013), 357–367.
36

Vladimir Bojković, “Architecture as metaphor in the case of two movies
by Pedro Almodovar”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade:
Strand, 2013), 368–383.

261

алтернативан начин живљења.37
У раду „Речи и архитектонска дела”, ауторка Гордана
Вуковић-Николић говори о архитектонском дискурсу, речима,
артефактима и њиховој међусобној релацији. У истраживању
се дискутује о новим речима које се јављају у архитектури и о
њиховом утицају на етаблирани језик. Поставља се питање да
ли постоји архитектонски језик као независан ентитет, односно
архитектонски универзални језик. Како је архитектонски језик
дескриптиван, са мноштвом придева, може се рећи да је као такав
независан и себи својствен. Овоме иду у прилог и односи рода
између новонасталих и постојећих речи. Тако се истиче пример
маскулизираних речи архитект/architect. Насупрот томе, јављају
се феминизиране речи архитектица или архитекткиња као
противтежа претходним. Истраживање указује на транзиционе
процесе у архитектонском дискурсу и сродним дискурсима у
српском језику како би се даље развијао архитектонски језик у
релацији са дисциплинарним одређењем.38
Рад „Архитектонски конкурс као поље за аутономију?”,
ауторке Гроздане Шишовић, има за циљ допринос у разумевању
архитектонског конкурса као специфичног модалитета
архитектонске праксе и институционализације. Могућност његове
архитектонске аутономије се разматра на одабраним примерима
изванредних достигнућа реализованих конкурса у Београду
у различитим тренуцима српске модерне историје. Теоријски
оквир истраживања представља актуелна дебата о аутономији
архитектуре и њеној критичкој оријентацији као предуслову
за њену ангажованост, насупрот мишљењима да архитектура
мора бити некритичка и стога адаптибилна. Циљ рада је да се
истражи важност критичке архитектуре за специфичан локални
урбани контекст у Србији у различитим периодима 20. века,
као и да се размотри потенцијал локалне архитектонске сцене
у развоју критичке архитектуре кроз анализу архитектонских
конкурса, њиховог социоекономског и идеолошког контекста
као и архитектонског дизајна. У раду се посебно истражују
билатерални ефекти између одабраних примера архитектонских
конкурса и локалног архитектонског дискурса.39
37

Olivera Erić, “Creation of habitation inner space which becomes the place of
clubbing and skateboarding events”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović
(Belgrade: Strand, 2013), 384–394.
38

Gordana Vuković-Nikolić, ” Words and arhitectural things”, in On architecture, ed.
Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 395–404.
39

Grozdana Šišović, ”Arhitectural competititon as a field of autonomy?”, in On
architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 405–416.

262

Аутори Ана Никезић и Драган Марковић, у свом раду „Учење
кроз практичан рад као едукативни метод у архитектури: Летња
школа у Петници”, говоре о значају и ефектима наведеног
едукативног метода у развоју теоријског и практичног знања и
вештина. Истраживање анализира „искуствено” и „просторнооријентисане” едукационе принципе у односу на утицај који
имају на архитектонско образовање. Циљ рада је да се критички
истражи „измештање учионице” у реално окружење. Пример
радионице „Архитектура и природа” (Летња школа архитектуре
у Петници, 2012) показује да „просторно-заснована педагогија”
представља један од механизама метода „учења кроз практичан
рад”, који доприноси превазилажењу ограничења формалног и
аконтекстуалног приступа у архитектонском образовању.40
Истраживање „О перформативном потенцијалу изложбених
простора: Октобарски салон”, ауторке Јасмине Чубрило, говори
о перформативном потенцијалу изложбених простора у односу
на Остинову (Austin) тврдњу да постоје две врсте говорништва:
констативна (дескриптивног карактера) и перформативна (она
која делује). Рад се фокусира на истраживање перформативних
потенцијала изложбених простора за савремену уметност.
Издвајају се њихове три врсте: простори који су реализовани са
намером да буду галерије; простори који су изграђени са потпуно
другачијом сврхом; и простори који такође имају другачију
намену, али које је након мање адаптације могуће претворити у
изложбене. Дискурс у којем се разматрају изложбени простори
је пост-Дишанов концепт: нематеријалне, партиципативне
уметности. Савремена уметност је оријентисана ка партиципацији
у свакодневном животу кроз процес преговарања између
социјалних агената. Стога, просторни репрезент овог дискурса
не одговара класичном изложбеном, музејском простору „беле
коцке”, већ више некој врсти лабораторије, кафеа, библиотеке,
учионице, отвореног јавног простора – који имају виши потенцијал
за уметничко-социјалну акцију, односно партиципацију у
уметности.41

40

Ana Nikezić and Dragan Marković, “Learning by doing as an arhitectural
education teaching method Petnica summer school case study”, in On architecture,
ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 417–425.
41

Jasmina Čubrilo, “On performative potentials of the exibitions spaces: october
salon”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 426–435.

263

4. ТЕХНОЛОГИЈА И АРХИТЕКТУРА
Уводно предавање у тематском блоку „Технологија и
архитектура“ носи назив „Архитектура после глобализације:
Изгубљени у преводу?”, ауторке Александре Ступар. Рад указује на
феномен преклапања различитих значења, вредности, традиција,
система у урбаном простору који тежи афирмацији локалних
идентитета у развоју постглобалне мреже градова. У процесу
интеграције глобалног и локалног, развијени градови постају
жртве ентропије различитих стратегија, визија, идентитета и као
такви репрезентују одсуство адекватних комуникационих канала
између различитости у вертикалним и хоризoнталним односима.
Лавиринт плурализма узрокује настанак паралелних простора и
архитектонске експресије у хиперреалном. Присуство паралелних
светова реалности, суреалности и хиперреалности отвара врата
новим улогама за архитектуру и архитектонско деловање у односу
на ширење њених дисциплинарних граница, настанак нових
могућности за њено промишљање и практиковање и уочавање
знакова поред пута који нам разоткривају комуникациони
лавиринт постглобализма.42
Рад „Нова естетика биоклиматске архитектуре”, аутора Игора
Марића, Божидара Манића и Тање Бајић, разматра утицај
употребе елемената биоклиматске архитектуре у односу на
креирање нове естетике у архитектури. Развој технологије
утиче на иновирање архитектонских елемената у складу са
биоклиматским принципима грађења. Стога се поставља питање да
ли су технологија или биоклиматски принципи носиоци креирања
нове естетике? Истраживање се доминантно заснива на студији
три примера: Енко центра у Будви, хотела „Ана” у Кањижи и
Пословног објекта на углу улица Краља Милана и Краља Милутина,
како би се испитала природа релације између нове естетике у
архитектури, биоклиматских принципа и технологије. Резултати
показују да је у времену глобализације, убрзаног напретка
технологије и климатских промена, успостављена јака релација
између технолошког развоја у архитектури и биоклиматских
принципа пројектовања, али није, међутим, утврђено која од ове
две варијабле има већу утицајност на формирање нове естетике
биоклиматске архитектуре.43
42

Aleksandra Stupar, “Arhitecture after globalisation: lostin translation?”, in On
architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 437-444.
43

Igor Marić, Božidar Manić and Tanja Bajić, “New aestetics of bioclimatic
arhitecture”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013),
447-461.

264

„Утицај балканске традиције на југословенску архитектуру 20.
века – теоријска и историјска расправа кроз приказ одабраних
хронолошко-просторних примера” је наслов рада аутора Небојше
Антешевића. Он истражује однос традиционалне и модерне
архитектуре. Иако је у 20. веку доминирао модеран покрет,
богата традиција балканске народне архитектуре је инспирисала
многе архитекте. Њена орнаментика, форма и материјализација
је утицала на варијетете модерне и успостављање дијалога између
варнекуларне и модерне архитектуре. Небојша Антешевић
разматра утицај балканске архитектуре на југословенску
архитектуру 20. века, закључујући да на многе балканске
архитекте током шездесетих и седамдесетих година није утицала
само варнекуларна архитектура, већ су свој утицај имали и
традиционални начини живљења и вредности у односу на њихову
интеграцију у универзалне принципе модерне.44
У раду „Креативност и урбана регенерација”, ауторке Татјане
Мрђеновић, успоставља се релација између селфа и града.
Глобализација и савремена парадигма идентитета представљају
изазов за осмишљавање будућности развоја градова. Успоставља
се аналогија између Хобсовог (Hobbes) човека и грађанина –
руралног и урбаног. Селф се доводи у везу са урбом. Овај плес
у креирању будућег идентитета градова и њихових грађана
представља процес константног осмишљавања, промишљања,
критицизма и поновног креирања. Ре-креирање урба се одвија
у процесу урбане регенерације, у којем креативност и уметност
имају водећу улогу у интеграцији плуралних вредности интереса:
разноврсних селфова.45
У раду „Репрограмирање архитектуре напуштених места у
Београду”, ауторâ Предрага Марковића, Милице Пајкић и
Ксеније Стевановић, истражују се потенцијали девастираних
градских места и адекватни приступи за њихову интеграцију у
новоформирано београдско ткиво. Оваква места су погодна за
анализу потенцијалних архитектонских стратегија и, сагласно
процесу приватизације, могу постати веома вредна у времену
економске кризе. Просторно репрограмирање постаје једино
могуће поље за активацију оваквих места, јер методи реновирања,
реконструкције и ревитализације нису довољни. Заправо,
девастирана места, не-места постају у процесу репрограмирања
44

Nebojša Antešević, “The influence of balkan tradition at the yugoslav
arhitecture of the twentieth century”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović
(Belgrade: Strand, 2013), 462-483.
45

Tatjana Mrđenović, “Creativity and urban regeneration”, in On architecture, ed.
Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 484–489.

265

места са новим садржајима, значењем, обликовањем и
идентитетом. Овај процес, поред архитектуре, обухвата и
репрограмирање урбанизма на начин укључивања места у укупно
градско ткиво.46
„Самограђење: Нискотехнолошки приступ у одрживом и
приступачном становању”, ауторке Јелене Пејковић, приказује
лично искуство у грађењу нискотехнолошких објеката од дрвене
конструкције и сламе, постављајући га у нарастајући глобални
тренд грађења нискобуџетних објеката у којем стамбене објекте
граде њихови становници од природних или рециклираних
материјала. Главно истраживачко питање се односи на позицију
и улогу архитеката у процесу одрживог самограђења. Питање
је утемељено на чињеници да се већином архитекти повлаче из
овакве улоге, сматрајући је недостојном архитектуре. Насупрот
томе, истраживање показује да у случајевима када архитекти
интегрално делују, ангажујући своју експертизу у области
архитектуре и стратешког доношења одлука, долази до добитних
решења која у себи носе вишу, обједињавајућу вредност социјалног
и позитивистичког знања. Стога архитектура и архитекти узимају
улогу адвоката између еколошких и социјалних питања.47
У истраживању „Синестетичка архитектура за благостање –
концепт и контрадикције”, ауторке Ружице Божовић Стаменовић,
разматрају се најновија достигнућа у архитектонском деловању.
Синестетичка архитектура има за циљ креирање простора
који обезбеђују свеукупно физичко, социјално и психолошко
благостање. По овој ауторки, благостање је могуће остварити
једино путем синестетичког искуства. Процес синестетичког
обликовања простора користи разумевање капацитета човекове
психологије и чулне апаратуре. Синестетичка архитектура се
разматра у односу на Витрувијеве (Marcus Vitruvius Pollio)
постулате, што проблематизује улогу генеричког корисника и
уздиже еманципацију холистичког бића (селфа). Ово надаље
отвара питање о могућности архитектуре да оствари благостање
напуштајући Витрувијеве принципе, односно, да ли манипулација
и завођење могу бити валидне алатке у креирању просторног
благостања. У односу на постављена питања, ауторка закључује

46

Predrag Marković, Milica Pajkić and Ksenija Stevanović, “Reprogramming
the architecture of abandned places in Belgrade”, in On architecture, ed. Ružica
Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 492–499.
47

Jelena Pejković, “Built by hand:a low-tech approach to sustainable and
affordable dwellings”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand,
2013), 500–509.

266

да се благостање успоставља кроз отворен дијалошки простор.48
У раду „Порозност у становању високих густина вишепородичног
становања”, ауторке Зорице Међо, разматра се феномен
нискоквалитетног становања у пренасељеним метрополитенским
зонама. Савремени град тражи адаптибилна решења на
разноврсне стилове живота и преференце, који не могу бити
подржани односно задовољени стандардном типологијом у
стамбеној изградњи. Концепт порозности се заснива на принципу
разноврсности програма у компактним просторима кроз његову
фрагментацију и програмско преклапање, у зависности од
специфичности корисничких захтева. Управо ово преклапање
омогућава развој дељених простора, мултипликујући их у
разноврсна места. Полазна претпоставка је да се концептом
порозности остварује бољи квалитет вишепородичног становања
кроз осмишљавање адаптибилних решења у односу на јачање
везе корисник–програм–град, која је потврђена у истраживању.
Истичу се следећи потенцијали концепта порозности: програмска
хетерогеност, креативна густина, нови типолошки обрасци, веза
између јавног и приватног простора, веза између затвореног
и отвореног простора, флексибилност и флуидност простора,
брисање граница, самодовољност, релација са градским ткивом.49
„Тестирање блога: Поље за архитектонску едукацију”, ауторки
Драгане Васиљевић-Томић, Ане Никезић, Наташе Јанковић и
Драгане Ћирић, истражује потенцијале блога као платформе
за размену и ширење знања на пољу архитектуре и урбаног
дизајна. Водећа теза у истраживању је да блог као алат може
проширити интерпретативни потенцијал и репрезентативност
архитектуре и урбаног дизајна, измештајући их из реалног у
виртуелни простор и постајући генератор и иницијатор промена
у реалности. Рад се заснива на истраживању конкретног случаја
примене блога у архитектонској едукацији, а оно показује
да је ова врста платформе изузетно погодна за поливалентну
рзамену информација, сагледавање целовитости одређене
теме и унапређење комуникације на релацији студент–студент
и наставник–студент. На тај начин блог постаје активан систем
са потенцијалом за адаптацију у односу на интеракцију са

48

Ružica Božović-Stamenović, “Synesthetic architecture for wellbeing – concept
and contradictions”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand,
2013), 510–521.
49

Zorica Medjo, “Porosity in high density spaces of low-cost multi-family
housing”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013),
522–535.

267

окружењем, па стога и алат који омогућава промене.50
У раду „Интегрисани информациони систем: Центар архитектуре
Београд”, аутор Горан Петровић разматра различите врсте
интернет-оријентисаног комуницирања у области архитектуре,
приказујући њихову генезу од блога, преко интернет-социјалних
мрежа какве су фејсбук, твитер, линкдин, па све до креирања
интегрисаног система са веб-платформе под називом „Центар
архитектуре Београд”. Посебан квалитет сајта је у његовом
оригиналном садржају, постављеном од стране различитих
аутора. Истраживање показује да управо ова карактеристика,
као и чињеница да је целокупан садржај двојезичан, утиче
на повећање његове посећености. Двојезичност шири мрежу
потенцијалних корисника, проширујући је на регионални ниво.
Платформа „Центар за архитектуру Београд” се препознаје као
извор информација за цео регион, са стратешким опредељењем
за развој вишег нивоа интерактивности на релацији корисник–
креатор.51
Истраживање „Рачунарска морфогенеза: Перформативнооријентисан архитектонски концепт”, ауторâ Јелене Милошевић,
Миодрага Несторовића и Зорана Шобића, ослања се на
чињеницу да асимилација између дигиталних технологија и
интердисциплинарности узрокује значајне трансформације на
пољу архитектуре, у њеној естетској и технолошкој димензији.
Напредна ИКТ омогућава интегративно деловање између дизајна
и окружења, као и квалитетнији интердисциплинарни рад.
Базирана на биолошким парадигмама, рачунарска морфогенеза,
путем операционих истраживања, трансформише жеље, захтеве,
потенцијале из окружења у интегрисане морфолошке солуције.
У раду се нарочито студира рачунарска морфогенеза заснована
на изогеометрији. Овакав приступ омогућава интеграцију
аналитичког поступка и дизајна, нарочито у смислу итеративности,
генерисања мноштва сценарија и развојних опција, оптимизације
и мониторинга. 52
50

Dragana Vasiljević-Tomić, Ana Nikezić, Nataša Janković and Dragana Ćirić, “Blog
on trial: exposed field in architectural education”, in On architecture, ed. Ružica
Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 536–545.
51

Goran Petrović, “Integrated information system of the centre for architecture
Belgrade”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013),
546–554.
52

Jelena Milošević, Miodrag Nestorović and Zoran Šobić, “Computational
morphogenesis: performance-oriented architectural desing concept”, in On
architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 555–565.

268

„Одрживо обликовање зграда у односу на утицај ветра”, ауторâ
Зорана Шобића, Јелене Милошевић и Миодрага Несторовића,
поставља се у београдски микроклиматски контекст и доминантно
разматра утицај кошаве и снажних ветрова на архитектонско
обликовање. Истраживање је инструктивног карактера, јер се бави
уочавањем и приказом одређених релација које могу имплицирати
специфичне проблеме. Уважавањем и познавањем ове релације,
њених позитивних и негативних ефеката, архитекти могу утицати
на умањење или елиминисање и избећи креирање великих еолских
брзина у партеру архитектонских објеката. Ово је нарочито
важно за слободностојеће објекте који се налазе на истакнутим
местима (попут паркова). Подизање нивоа комфора се сагледава
са два аспекта: стварне брзине ветра у партеру објеката и нивоа
осећаја комфора (угодности) код пешака. У раду су дате основне
препоруке за иницијалну фазу архитектонског обликовања, које
у наредним фазама архитектонско-урбанистичког пројектовања
умањују потребу за додатна тестирања.53
У раду „О утицају интегралне информације и технологије на
урбано окружење”, ауторâ Лее Шкрињар и Милоша Мандића,
разматра се значај интегралне информације у данашњем мрежном
и технолошком друштву. Нове технологије нам омогућавају да
имамо константан приступ различитим врстама информација
које нам на дневном нивоу мењају начин живљења у граду и сам
град. Посебно се истражује веза између нових политика (агенди)
и интегралне информације. Нове, одрживе политике и агенде
морају бити сензитивне на све аспекте одрживости, односно
морају остваривати бенефите за ширу друштвену заједницу. Нова
мисао о урбаној информатици представља концептуални оквир за
разматрање развоја града као друштвено-економског производа
и политика које га усмеравају. Сврха истраживања је генерисање
новог приступа у начину размишљања о развоју града као продукта
његових корисника. Такав приступ је презентован кроз Омни-град
(Omni-city) као комбинацију постојећих приступа и истраживања,
односно отворен систем са независним ентитетима. Такав систем
није наметнут одозго, као универзалан, већ интегрише различите
носиоце и кориснике информације у јединствену мрежу за
генерисање интегралне информације о урбаном окружењу и за
урбано окружење.54
53

Zoran Šobić, Jelena Milošević and Miodrag Nestorović, “Sustainable shaping
of buildings according to wind impact”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović
(Belgrade: Strand, 2013), 566–588.
54

Lea Škrinjar and Miloš Mandić, “On impact of pervasive information and
technology on urban environment”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović
(Belgrade: Strand, 2013), 581–588.

269

Рад „Позиција руралних целина на територији Србије у времену
глобализације”, ауторâ Ксеније Буњак и Младена Пешића,
разматра нове услове који одређују њихов развој. Пре свега,
руралне целине се посматрају у контексту процеса глобализације
и регионализма. Као такве, оне представљају носиоце локалних
културно-историјских вредности и одређују локални идентитет и
креирање будућег места у глобалној мрежи. Аутори постављају
и питање о могућности препознавања и афирмације ширих зона
са заједничким вредносно-територијалним карактеристикама,
односно питање руралних простора као места у којем се генеришу
локалне вредности. Кључно питање се односи на дефинисање
локалног у глобалном свету. Истраживање показује да руралне
зоне могу постати атрактивна места за разноврсне становнике и
кориснике, нарочито ако се узме у обзир однос града и природе.
Традиција и пракса живљења у руралним насељима могу постати
жељене вредности и као такве понудити виши квалитет људских
насеља.55
„Преиспитивање архитектуре савремених уметничких музеја”,
ауторке Љубице Славковић, бави се актуелним трендом
брендирања архитектуре у добу глобализације, као артефаката
– носилаца сфецифичних идентитета, представљајући покретаче
урбаног развоја и афирмацију локалних вредности. Нарочито
се истиче пример музеја у Билбаоу, односно његова улога у
препознатљивости места на глобалном нивоу као и формирању
статуса „архитекте-звезде”, који својом титулом постаје ресурс
за урбану регенерацију. Сходно томе, уочава се пораст изградње
уметничких музејских комплекса са културно-манифестационим
програмима.
Анализом неколико примера доводи се у
питање њихов потенцијал за ширу урбану регенерацију – због
нискоисплативих садржаја које нуде. Резултати истраживања
доприносе преиспитивању данашње улоге уметничких музеја у
односу на савремену међународну праксу у којој је интерес пре
свега у јавном простору изван музеја.56
У раду „Општа теза о простору на примеру Официрске задруге
у Београду”, ауторâ Наташе З. Крстић и Владимира Кулашевића,
истражује се питање репрезентације опште и неопходне тематике
која мора бити разматрана приликом анализе архитектонских
објеката, независно од ситуације њихове изграђености или
55

Ksenija Bunjak and Mladen Pešić, “Position of rural areas on the territory of
Serbia in the time of globalisation”, in On architecture, ed. Ružica Bogdanović
(Belgrade: Strand, 2013), 589-598.
56

Ljubica Slavković, “Questioning the contemporary art museum architecture”, in
On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 599-611.

270

пројектне замисли. Рад се, осим на теоријској дискусији, заснива
на студији примера архитектонског објекта Официрске задруге
у Београду. У том смислу, категорија лепог се поставља више у
оквире естетике као науке а мање као филозофије уметности.
Аутори сматрају да сви имају право и могу да говоре о архитектури
кроз субјективни осећај лепоте. Међутим, архитекти имају знање,
методе и апарат да аргументују лепо са становишта естетских
вредности. Када се узму у обзир ова мерила, анализирани
пример архитектонског здања има све одлике лепог: хармоничан
је, балансираног ритма, симетричан, у складном односу је са
окружењем. С друге стране, принципом контраста се избегава
монотонија и наглашава мотив улаза. У време свог настанка је
зграда Официрске задруге представљала архитектонски искорак,
а пролазећи тест времена и задовољавајући интерне и екстерне
захтеве визуелне перцепције, и данас се издваја својом лепотом.57
Истраживање „Генеза Трга Саве Ковачевића у Никшићу”,
аутора Владимира Бојковића, бави се развојем Трга Саве
Ковачевића као носиоца идентитета места и ширег градског
простора. Разлози за разматрање његове генезе су пре свега у
положајним карактеристикама – као центра града и раскршћа
важних саобраћајница. Овакве локационе карактеристике
отварају питање улоге трга у градској структури. Настанак овог
трга је дефинисан Регулационим планом из 1883. године, по
којем је Никшић постао један од првих градова у Црној Гори који
је кроз урбанистичку легислативу усмерио развој. Поред Трга
Саве Ковачевића, планирано је и више мањих тргова, међусобно
разноврсне геометрије. Актуелност истраживања је у процесу
девастације предметног трга, односно у чињеници да је овај трг од
свог настанка био носилац идентитета града, како својом формом,
тако и положајем, начинима коришћења и активностима. Један
од узрока његове девастације су социоекономске промене током
деведесетих година, које су условиле појаву нових, међусобно
нерегулисаних инвестиција. Стога је неопходно усвојити низ
регулаторних мера које би регенерисале његове значењскообликовне атрибуте.58
У раду „Уметничка визија или решење проблема: Трг слободе у
Осјеку”, аутори Денис Амбруш и Влатко Дуспарић анализирају
формалну димензију контекста трагајући за одговором на питање:
57

Nataša Z. Krstić and Vladimir Kulašević, “General thesis about space at example
of the army officers- cooperative building in Belgrade”, in On architecture, ed.
Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 612–629.
58

Vladimir Bojković, “The genesis of the square of Sava Kovačević in city of Nikšić”,
in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 630–640.

271

У којој мери је аутор решења успео да дизајнира (структурира) трг
као интегрални део урбаног контекста и идентитета. Трг датира
из 1960. године, као део мреже тргова, а обликовао га је аутор
Мишћевић на начин трансформације унутрашњег блоковског
простора у отворени јавни простор. За истраживање су значајне
његове формалне карактеристике у релацији са субјективним
доживљајем места. Формална анализа је коришћена као метод
за истраживање елемената (простора, волумена, површине)
и релација (континуалности, тока, затворености), при чему је
нагласак на релацијама. Аутори изводе закључак да се Трг слободе
поставља као медијатор између карактеристика традиционалне
и модерне градске структуре, остварујући дијалошки однос са
околним градским ткивом.59
Истраживање „Типологија ‘опен-сорсе’ објеката”, ауторâ Наташе
З. Крстић и Владимира Кулашевића, бави се класификацијом
опен-сорс система за енвајорментално сензитивне објекте.
Генерално, опен-сорс приступ у архитектонском обликовању
подразумева дизајнирање софтверских решења чији је основни
принцип допрограмирање у зависности од корисничких потреба.
Узимајући у обзир сложеност и укупност животне средине, услова
и захтева који се постављају у односу на глобалне социоекономске,
кутлуролошке, еколошке и друштвене параметре, коришћење
програмског опен-сорс алата за дизајнирање архитектонских
решења превазилази грешке затвореног система, остављајући
простор за инкорпорацију различитих знања – од дисциплинарних,
интердисциплинарних и социјалних до програмирања софтвера
за генерисање и евалуацију архитектонско-урбанистичких
решења. У типолошком смислу ово представља значајан принцип,
јер се данас овакви системи развијају на партиципативан начин,
активно укључујући локалну заједницу и користећи најновије
платформе типа андроида.60

59

Denis Ambruš and Vlatko Dusparić, “Artistic vision or solution to the problem:
freedom square in Osijek” in On architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade:
Strand, 2013), 641–648.
60

Nataša Z. Krstić and Vladimir Kulašević, “Open source type building”, in On
architecture, ed. Ružica Bogdanović (Belgrade: Strand, 2013), 612–629.

272

Литература
1. Ambruš, Denis and Dusparić, Vlatko. “Artistic vision or
solution to the problem: Freedom square in Osijek”. In On
architecture, edited by Ružica Bogdanović, 641–648. Belgrade:
Strand, 2013.
2. Antešević, Nebojša. “The influence of balkan tradition at
the yugoslav architecture of the twentieth century”. In On
architecture, edited by Ružica Bogdanović, 462–483. Belgrade:
Strand, 2013.
3. Apostolović, Dijana, Milinković, Aleksandra and Krklješ,
Milena. “Role of open public spaces in maintaining urban
memory in the city of Novi Sad”. In On architecture, edited by
Ružica Bogdanović, 209–216. Belgrade: Strand, 2013.
4. Armstrong, Rachel. “Vibrant architecture”. In On architecture,
edited by Ružica Bogdanović, 23–29. Belgrade: Strand, 2013.
5. Barandovski, Ivana, Nelkovska, Olgica and Dobjani, Etleva.
“Quality of life changes the quality of space: Key study Tirana,
Albania”. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović,
192–208. Belgrade: Strand, 2013.
6. Bayo, Alvar Gomez-Ferrer. “Challenges and limits of the
urban regeneration – new functions in old structures”. In On
architecture, edited by Ružica Bogdanović, 40–48. Belgrade:
Strand, 2013.
7. Bogdanović, Ružica. “Preface”. In On architecture, edited by
Ružica Bogdanović, 7. Belgrade: Strand, 2013.
8. Bojković, Vladimir. “Architecture as metaphor in the case of
two movies by Pedro Almodovar”. In On architecture, edited by
Ružica Bogdanović, 368–383. Belgrade: Strand, 2013.
9. Bojković, Vladimir. “The genesis of the square of Sava
Kovačević in city of Nikšić”. In On architecture, edited by Ružica
Bogdanović, 630–640. Belgrade: Strand, 2013.
10. Bulatović, Ksenija and Bunjak, Ksenija. “Symbiosis – a
response on contemporary organic architecture”. In On
architecture, edited by Ružica Bogdanović, 357–367. Belgrade:
Strand, 2013.

273

11. Bunjak, Ksenija and Pešić, Mladen. “Position of rural areas
on the territory of Serbia in the time of globalisation”. In On
architecture, edited by Ružica Bogdanović, 589–598. Belgrade:
Strand, 2013.
12. Čubrilo, Jasmina. “On performative potentials of the exibition
spaces: October salon”. In On architecture, edited by Ružica
Bogdanović, 426–435. Belgrade: Strand, 2013.
13. Erić, Olivera. “Creation of habitation inner space which
becomes the place of clubbing and skateboarding events”.
In On architecture, edited by Ružica Bogdanović, 384–394.
Belgrade: Strand, 2013.
14. Gajić, Ranka. “Analysis of contextualism of non-residental
uses in the oldest housing superblok in New Belgrade – with
the emphasis on the example of the building of the Institute
for Medical Care of Mother and Child of Serbia”. In On
architecture, edited by Ružica Bogdanović, 217–233. Belgrade:
Strand, 2013.
15. Guga, Jelena “Coding architecture: Digital urbanities in new
media art”. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović,
279–289. Belgrade: Strand, 2013.
16. Hadžimuhamedović, Fehim. “The metaphysics of the house –
the visibility and arhitecturality of the primordal elements of
eart”. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović, 84–96.
Belgrade: Strand, 2013.
17. Hadžimuhamedović, Fehim and Hadžimuhedović, Amra. “The
category of beauty in contemporay art and architecture”.
In On architecture, edited by Ružica Bogdanović, 316–326.
Belgrade: Strand, 2013.
18. Konstantinović, Dragana. “Space, program and social context
– the margins of modernism and their significance”. In On
architecture, edited by Ružica Bogdanović, 128–137. Belgrade:
Strand, 2013.
19. Kordić, Milena and Dolinka, Andrej. “Homebody: Dissolution
of the interior”. In On architecture, edited by Ružica
Bogdanović, 160–170. Belgrade: Strand, 2013.
20. Kostić, Aleksandar. “Desing by research – research by desing:
The formation of community”. In On architecture, edited by

274

Ružica Bogdanović, 266–278. Belgrade: Strand, 2013.
21. Kovač, Vladimir, Lukić, Ivana and Nenadović, Đorđe.
“Architectural drawing as basis of utopian visions and
ideological assumptions in architectural proect of the sixties
and seventies of the 20 th century”. In On architecture, edited
by Ružica Bogdanović, 290–304. Belgrade: Strand, 2013.
22. Krstić, Nataša Z. and Kulašević, Vladimir. “General thesis
about space at example of the armz officers-cooperative
building in Belgrade”. In On architecture, edited by Ružica
Bogdanović, 612–629. Belgrade: Strand, 2013.
23. Kulašević, Vladimir and Krstić, Nataša Z. “Open source type
building”. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović,
649–667. Belgrade: Strand, 2013.
24. Langenthal, Edna. “Between the door and the window – the
notion of ’home’ in the philosophy of Emmanuel Levinas”.
In On architecture, edited by Ružica Bogdanović, 119–127.
Belgrade: Strand, 2013.
25. Lazović, Zoran. “Paper boat: Collage trialogue”. In On
architecture, edited by Ružica Bogdanović, 49–62. Belgrade:
Strand, 2013.
26. Lojanica, Vladimir. “The essence of architecture – shift
through time”. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović,
16–22. Belgrade: Strand, 2013.
27. Maksimović, Milan. “The function of architecture and the
paradigm of functionalism”. In On architecture, edited by
Ružica Bogdanović, 146–157. Belgrade: Strand, 2013.
28. Mandrapa, Đorđe. “The symbolic character of the architecture
of the city in the context of modern society”. In On
architecture, edited by Ružica Bogdanović, 305–315. Belgrade:
Strand, 2013.
29. Milašinović-Marić, Dijana. “Architecture and (or) art”. In On
architecture, edited by Ružica Bogdanović, 246–257. Belgrade:
Strand, 2013.
30. Marić, Igor, Manić, Božidar and Bajić, Tanja. “New aestetics of
bioclimatics architecture”. In On architecture, edited by Ružica
Bogdanović, 447–461. Belgrade: Strand, 2013.

275

31. Marković, Predrag. “Influences of political ideology and
power on public buildings in New Belgrade – case study: Sava
Center”. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović, 234–
244. Belgrade: Strand, 2013.
32. Marković, Predrag, Pajkić, Milica and Stevanović, Ksenija.
“Reprogramming the architecture of abandoned places in
Belgrade“. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović,
492–499. Belgrade: Strand, 2013.
33. Marković, Zoran and Radanović, Slobodanka. “Colour as
design and architectural language: psychological imact of
colour and the role of cultural background”. In On architecture,
edited by Ružica Bogdanović, 345–356. Belgrade: Strand,
2013.
34. Međo, Zorica. “Porosity in high density spaces of low-cost
multi-family housing”. In On architecture, edited by Ružica
Bogdanović, 522–535. Belgrade: Strand, 2013.
35. Milošević, Jelena, Nestorović, Miodrag and Šobić, Zoran.
“Computational morphogenesis: Performance-oriented
architectural desing concept”. In On architecture, edited by
Ružica Bogdanović, 555–565. Belgrade: Strand, 2013.
36. Mokranjac, Aleksandra. “Town and temple”. In On architecture,
edited by Ružica Bogdanović, 158–170. Belgrade: Strand,
2013.
37. Mrđenović, Tatjana. “Creativity and urban regeneration”.
In On architecture, edited by Ružica Bogdanović, 484–489.
Belgrade: Strand, 2013.
38. Musić, Mustafa. “The arhitect and his mental laboratory
methodology and philosophy of shaping the architectural
statement”. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović,
97–118. Belgrade: Strand, 2013.
39. Nikezić, Ana and Marković, Dragan. “Learning by doing as
an architectural education teaching method. Petnica summer
school case study”. In On architecture, edited by Ružica
Bogdanović, 417–425. Belgrade: Strand, 2013.
40. Pejković, Jelena. “Built by hand: A low-tech approach
sustainable and affordable dwellings”. In On architecture,
edited by Ružica Bogdanović, 500–509. Belgrade: Strand,

276

2013.
41. Petrović, Borislav and Rašković, Ivan. “Antimanifest/antiideology”. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović,
63–74. Belgrade: Strand, 2013.
42. Petrović, Borislav and Rašković, Ivan. “Non-allusion markings
models”. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović, 258–
265. Belgrade: Strand, 2013.
43. Petrović, Goran. “Integrated information system of the centre
for architecture Belgrade”. In On architecture, edited by Ružica
Bogdanović, 546–554. Belgrade: Strand, 2013.
44. Radojević, Aleksandar, Miholčić, Jovana and Radojević, Milan.
“Record on architecture drawings”. In On architecture, edited
by Ružica Bogdanović, 328–336. Belgrade: Strand, 2013.
45. Rošulj, Kosana. “Regionalism in architecture”. In On
architecture, edited by Ružica Bogdanović, 182–191. Belgrade:
Strand, 2013.
46. Simonović, Dijana. “Hidden values and disputed collectivism
of brownfields in the city of Banja Luka”. In On architecture,
edited by Ružica Bogdanović, 171–181. Belgrade: Strand,
2013.
47. Slavković, Ljubica. “Questioning the contemporary art
museum architecture”. In On architecture, edited by Ružica
Bogdanović, 599–611. Belgrade: Strand, 2013.
48. Stanаčev-Pauča, Dragana. “Architecture as a symbolic form.
the semiotics of tower”. In On architecture, edited by Ružica
Bogdanović, 337–344. Belgrade: Strand, 2013.
49. Stamenović-Božović, Ružica. “Synesthetic architecture for
wellbeing – concept and contradictions”. In On architecture,
edited by Ružica Bogdanović, 510–521. Belgrade: Strand,
2013.
50. Stevanović, Vladimir. “Why is phenomenology of architecture
inconsistent”. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović,
75–83. Belgrade: Strand, 2013.
51. Stupar, Aleksandra. “Architecture after globalisation: Lost in
translation?”. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović,

277

437–444. Belgrade: Strand, 2013.
52. Šišović, Grozdana. “Architectural competititon as a field of
autonomy?”. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović,
405–416. Belgrade: Strand, 2013.
53. Škrinjar, Lea and Mandić, Miloš. “On impact of pervasive
information and technology on urban environment”. In On
architecture, edited by Ružica Bogdanović, 581–588. Belgrade:
Strand, 2013.
54. Šobić, Zoran, Milošević, Jelena and Nestorović, Miodrag.
“Sustainable shaping of buildings according to wind impact”.
In On architecture, edited by Ružica Bogdanović, 566–588.
Belgrade: Strand, 2013.
55. Šuvaković, Miško. “Revisionist philosophy of architecture:
New Phenomenology, Theory of Spectacle and Biopolitics
through Architecture”. In On architecture, edited by Ružica
Bogdanović, 9–22. Belgrade: Strand, 2013.
56. Vasiljević-Tomić, Dragana, Nikezić, Ana, Janković, Nataša and
Ćirić, Dragana. “Blog on trial: Exposed field in architectural
education”. In On architecture, edited by Ružica Bogdanović,
536–545. Belgrade: Strand, 2013.
57. Vasilski, Dragana. “Minimalism in architecture:
Phenomenology and the idea of minimum”. In On architecture,
edited by Ružica Bogdanović, 138–145. Belgrade: Strand,
2013.
58. Vuković-Nikolić, Gordana. “Words and architectural things”.
In On architecture, edited by Ružica Bogdanović, 395–404.
Belgrade: Strand, 2013.

Прихваћено за објављивање на састанку
Уређивачког одбора 26.06.2014.

278

Мирјана Ротер Благојевић1
Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд
дигитални Зборник
Стара градска језгра и историјске урбане целине –
проблеми и могућности очувања и управљања
IV конференција
Београд, Завод за заштиту споменика културе града Београда,
2013
Шестог децембра 2013. године, у Заводу за заштиту споменика
културе града Београда одржана је, по четврти пут, годишња
конференција, овог пута са темом „Стара градска језгра и
историјске урбане целине – проблеми и могућности очувања и
управљања“, која је, као и сваке године, окупила бројне учеснике
– како стручњаке запослене у заводима за заштиту споменика
културе, тако и еминентне истраживаче из стручних и научних
института и представнике универзитетâ. Одржавање конференције
и публиковање Зборника радова омогућили су Секретаријат
за културу Скупштине града Београда и Министарство културе
Републике Србије.
Конференција је организована са циљем да се у размени
мишљења и различитих стручних и научних приступа, у времену
опште глобализације и урбанизације, размотре разноврсни
аспекти и проблеми везани за коришћење и управљање старим
градским језгрима и историјским целинама, неминовно
изложеним савременим интервенцијама, како би се унапредили
и побољшали њихови квалитети утемељени на историјским
карактеристикама и вредностима. Из тог разлога су организатори
Конференције очекивали од учесника радове који ће допринети
бољем сагледавању стања у коме се данас налазе историјске
средине, узрока и последица промена које су се у њима одиграле,
критеријума и принципа којих се треба придржавати приликом
њиховог вредновања и управљања, као и улоге локалне заједнице
и урбанистичког планирања у овом процесу. Поред тога, тражени
су и предлози за унапређење постојеће праксе и нове стратегије
очувања и управљања историјским градовима и целинама.
Актуелност теме и важност постављених циљева је потврдио
значајан одзив стручњака и истраживача који су пријавили
40 апстраката, од којих је 35 прихваћено и публиковано у
електронском Зборнику на српском и енглеском језику.
1

mirjana.roter@gmail.com

279

На самој конференцији, у сажетом облику, излаган је 21 рад,
разврстан у четири тематске области. У оквиру сесије Концепти
и модели заштите излагали су: Милица Грозданић, Бранка
Шекарић, Нађа Куртовић Фолић и Наташа Даниловић Христић.
О Проблемима и могућностима очувања и управљања говорили
су: Мирјана Ротер Благојевић, Сања Кесић Ристић, Милка
Крстивојевић, Данијела Милошевић и Александра Стаменковић.
Тема Валоризација и истраживања била је заступљена највећим
бројем излагања, кроз учешће Славке Зековић, Злате Вуксановић
Мацуре, Драгане Чоровић, Љиљане Милетић Абрамовић,
Александра Кадијевића, Владане Путник, Александре Илијевски
и Дејана Радовановића. Савремене интерполације и предлози
су приказани кроз презентације Михаила Тимотијевића и Иве
Бундало.
На крају једнодневне размене мишљења о садашњем стању
и могућностима унапређења историјских градских језгара и
заштићених урбаних целина, општи закључак учесника био је да
је од великог значаја даље одржавање сличних састанака како би
се, кроз призму стручњака и истраживача из различитих области
– заштите градитељског наслеђа, урбанистичког планирања,
пројектовања, проучавања и валоризације културне баштине,
сагледала и разматрала веома значајна теоретска и стручна
питања везана за очување аутентичности и културних вредности
кроз њихову савремену трансформацију и коришћење.
Посебну, трајну вредност одржане конференције представља
Зборник радова, са 30 прилога публикованих на оптичком
диску – CD (уредник Светлана Димитријевић Марковић),
који стручној и научној јавности нуди бројна истраживања и
разматрања теоријских и практичних питања садашњости и
будућности заштићених амбијената историјских градова. Радови
су груписани, као и на конференцији, у четири тематске целине.
Прва, Концепти и модели заштите, преовлађујуће теоријског
карактера, на почетку садржи веома концизан и информативан
приказ различитих историјских концепата заштите и унапређења
урбаног и архитектонског наслеђа, изражених кроз повеље,
декларације и конвенције (мр Милица Грозданић). Даље је
приказан концепт историјског урбаног пејзажа као нов приступ
очувању урбаног наслеђа (Бранка Шекарић), а елаборирано је
и сагледавање историјских градских језгара као јавног добра –
кроз њихову економску анализу и потенцијал (др Нађа Куртовић
Фолић). Такође, компарирана су и два приступа заштити
историјских целина и старих градских језгара у Војводини – на
примеру Сремских Карловаца и Зрењанина (Светлана Бакић), а
осветљено је и питање значаја туризма и културних манифестација

280

у функцији оживљавања запустелих историјских места – на
примеру успешне ревитализације градова Езе (Eze) и Сент Пол де
Венсе (Saint Paul de Vence) у Француској (др Наташа Даниловић
Христић).
Друга целина, Проблеми и могућности очувања и управљања,
усмерена је на посматрање данашњег стања и коришћења
заштићених културно-историјских целина у Србији, као и на
могућности њиховог унапређења и презентације као вредног
културног потенцијала. Проблеми очувања, унапређења и
савремене презентације историјских амбијената дати су у више
студија случаја: Косанчићевог венца у Београду (др Мирјана
Ротер Благојевић и мр Марко Николић), заштићеног језгра Новог
Пазара (Сања Кесић Ристић), старе чаршије Тешњар у Ваљеву
(Милка Крстивојевић) и чаршије у Власотинцу (Ђорђе Стошић и
Ивана Цветковић), старих градских језгара Смедерева (Данијела
Милошевић), Сокобање (Александра Стаменковић) и Беле цркве
(Јасмина Вујовић). Радови указују на изузетно лош приступ
њиховом данашњем коришћењу, одржавању и презентацији
основних историјских, културних и архитектонских вредности.
Истакнута је недовољна примена савремених препорука и
методологија везаних за управљање историјским просторима, као
и одсуство праћења позитивних приступа из европског окружења
усмерених ка унапређењу живота и рада грађана и корисника,
очувању аутентичности, идентитета, споменичких вредности, али
и остваривању њиховог будућег развоја као дела ширег урбаног
и природног пејзажа. Посебна пажња посвећена је изазовима
и перспективама изузетно значајног културног добра као што
је Београдска тврђава (мр Ивана Лучић Тодосић), принципима
интегралног урбанизма као модела очувања Старе вароши у
Подгорици (мр Ема Алилхоџић), као и утицају креирања будућег
урбанистичког плана на даљу заштиту историјских урбаних целина
и указивању на позитивна међународна искуства у овој области
(Светлана Димитријевић Марковић и Јасна Цветић).
Валоризацији и истраживањима урбаног развоја и архитектуре
историјских амбијената је посвећен највећи број радова у
Зборнику. Они су усмерени на значајна питања локалног
економског развоја и трансформације историјских урбаних
структура савремених градова, што је анализирано на примеру
градске општине Стари град у Београду (др Славка Зековић), кроз
проблеме „инвеститорског урбанизма“ који је озбиљно угрозио
„модернизацијски урбанизам“ Чиновничке колоније у Београду
(мр Љиљана Милетић Абрамовић), као и у анализи значаја и
вредности пешачких зона у старим градским језгрима (Александар
Стојановић). Осим тога, поједини радови су истраживали

281

историјски развој и савремене трансформације зелених простора
старог језгра Београда (мр Злата Вуксановић Мацура и мр
Драгана Ћоровић), вредности и савремено стање Професорске
колоније, „вртног града“, оазе у центру Београда (Бојан Бојанић),
а проучавали су и простор Старог београдског сајмишта као
историјског језгра Новог Београда и његове меморијалне
вредности као спомен-комплекса (Небојша Аташевић). Значајна
пажња посвећена је и значајним јавним грађевинама у старом
градском језгру Београда, као што је Палата „Реуниони“ на
Тргу Републике, вредан урбани и архитектонски репер овог
заштићеног историјског амбијента (др Александар Кадијевић),
бројним делима архитекте Александра Дерока и њиховом
значају за креирање идентитета града (Александра Илијевски),
амбијенталним, меморијалним и симболичним вредностима
Ашкенази синагоге у Земуну (Харис Дајч и др Никола Самарџић),
као и урбанистичком и архитектонском значају зграда амбасада
као значајних културних добара Београда (Јелена Станић). У
овом сегменту Зборника заступљени су и радови који указују на
савремени развој Београда на релацији између града музеја и
глобалне метрополе (Марко Стојановић), на значај индикације
локалних обликовних и значењских посебности историјских језгара
за њихову валоризацију, заштиту и рехабилитацију – на примеру
Вршца, Сомбора и Новог Београда (Дејан Радовановић), на однос
градског центра и периферије – на примеру модернизације Чачка
у доба социјализма (др Милош Тимотијевић), као и на индикаторе
урбаног идентитета ужег језгра Никшића (мр Владимир Бојковић).
Последњи, и најкраћи, део Зборника посвећен је Савременим
интерполацијама и предлозима, кроз приказе појединих урбаних
и архитектонских интервенција у историјским амбијентима. У
текстовима су приказани резултати урбане обнове историјских
делова градова: на примеру трансформације приобалне зоне
Ужица уз реку Ђетињу (Михаило Тимотијевић и Мирослава
Петровић-Балубџић), у предлогу ремодулације заштићене зоне
центра Крагујевца ради успостављања изгубљеног континуитета
градског језгра (мр Александар Рудник Милатовић), као и
у приказу могућности (ре)активације напуштених простора
централног дела старог језгра Вршца, а окружених значајним
историјским и културним наслеђем (Снежана Вечански).
Вреднована је и имплементација савремене архитектуре у стара
градска језгра: кроз компарацију две интерполације савремене
грађевине у Котору и Колашину седамдесетих и осамдесетих
година 20. века и њиховог односа према амбијенту (др Славица
Стаматовић-Вучковић), као и анализу стамбене архитектуре арх.
Михаила Митровића у Улици Браће Југовића у Београду (Ива

282

Бундало).
На крају приказа може се истаћи да су и овом конференцијом,
као и публикованим зборником, потврђени значај и вредност
редовног сусретања различитих профила истраживача
са универзитета и стручњака из институција који се баве
заштитом градитељског наслеђа, урбанистичким планирањем
и пројектовањем, како би се успоставио континуитет размене
теоријских гледишта и практичних искустава везаних за очување
и управљање урбанистичком и архитектонском баштином, у циљу
њеног унапређења и промовисања као значајног ресурса будућег
развоја историјских градова. Посебно је значајно обезбеђење
међународне размене мишљења, уз учешће истраживача и
стручњака из Црне Горе, што би свакако требало проширити и на
друге земље у региону. Значајан квалитет остварен је учешћем
еминентних професора и стручњака из области проучавања и
заштите културне и градитељске баштине, али и бројних младих
истраживача, доктораната и стручних сарадника, који су
презентовали своја истраживања и концепте очувања историјских
градских целина.
Прихваћено за објављивање
на састанку Уређивачког одбора
26.06.2014.

283

284

285

286

287

288

289

290

291

292

293

294

295

296

Упутство за ауторе можете преузети са сајта Музеја науке и технике

297

CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
001
ФЛОГИСТОН : часопис за историју науке
= Phlogiston : journal of the History of Science/
главни уредник Марина Ђурђевић. - Вол.
1, бр. 1 (1995)- . - Београд : Музеј науке и
технике, 1995- (Београд : X-tim). - 24 cm
Годишње. - Стварни наслов од бр. 13 (2005)
Phlogiston. - Текст на срп. и енгл. језику.
ISSN 0354-6640 = Флогистон
COBISS.SR-ID 102451463

298