1.

POJAM I PREDMET PRAVNIH NAUKA

Teorija drave i prava kao apstraktno-pravna nauka,
zauzima posebno mesto u sistematizaciji pravnih nauka.
Da bi pravilno odredili pojam i vrste pravnih nauka,
najpre treba da odredimo ta je to nauka, a ta pravna nauka?
NAUKA predstavlja sistematizovan i argumentovan skup znanja o objektivnoj stvarnosti do kojih se dolo u
odreenom istorijskom razdoblju primenom odgovarajuih metoda.
Nauku odreuje jedinstvo tri komponente:
1. predmet (ta)
2. metod (kako)
3. i sadrine
Blie odreenje nauke izraavamo kroz sledee karakteristike.
To su:
1. nauna predmetnost
2. metodoloka odreenost
3. unutranja kompetentnost tj. sistematinost
4. jeziku komunikabilnost
(Sve to se u nauci tvrdi mora biti izraeno jezikim izrazima ije je znaenje jasno, precizno i drutveno razumljivo.)

5. naunu predvidljivost
6. skadnost i lepotu
PRAVNA NAUKA predstavlja sisitematizovan i argumentovan skup znanja koja su uobliena u pravu i
dravi u odreenom istorijskom razdoblju.
Pravo se moe shvatiti i izuavati pre svega sa dravom, obzirom da je drava s pravom tesno i nerazdvojno
povezana, u okviru teorije drave i prava, izuava se i drava.
PISCI koji podravaju teoriju da je nauka o pravu (pravna nauka) mogua predlau razliite podele tj.
klasifikacije. Oni pravne nauke najee dele na dve velike grupe:
1. konkretnopravne nauke, ili posebne, specijalne
2. apstraktnopravne nauke, ili opte pravne nauke
1. Konkretnopravne nauke (posebne i specijalne),
imaju za predmet svog prouavanja jedno konkretno pravo i konkretnu dravu,
odnosno pojedino pravo i pojedinu dravu.
Postoji i druga podela konkretnopravnih nauka na:
a. istorijskopravne nauke
koje izuavaju bivu, nekada postojeu dravu i bive vaee pravo (rimsko pravo, feudalno pravo)
b. pozitivnopravne nauke
koje izuavaju postojeu dravu i postojee vaee pravo (krivino, upravno i porodino pravo)
2. Apstraktnopravne nauke (opte pravne nauke),
izuavaju dravu i pravo uopte (teorija drave i prava, filozofija prava)
Razvoj drave, prava i pravnih nauka u poslednjem veku uslovio je dva komplementarna procesa:
1. proces specijalizacije, koji izazivaju sve vei broj novih, posebnih pravnih nauka
2. sve veu povezanost koja se manifestuje u integraciji pravnih saznanja

2. PREDMET TEORIJE DRAVE I PRAVA

Iako ima razliitih (za/protiv) stavova o pitanju potrebe za jedinstvenom naukom o dravi i pravu,
svakako da emo rei da ima osnova za zajedniku, jedinstvenu, optu nauku o pravu i dravi
teoriju drave i prava.
Ovakav stav osnovu nalazi u injenici da su drava i pravo dve tesno povezane pojave koje ine
jedinstvo, te ih, zato, i treba izuavati zajedno.
Bez drave se ne mogu nauno prouavati niti odrediti pojmovi pravne norme, pravnog sistema,
primene prava itd.
Drava i pravo su uzajamno povezane drutvene pojave bez drave nema prava i obrnuto.
Naravno, pravo je tesno povezano i sa drugim bitnim drutvenim pojavama
(privredom, politikom, kulturom).
PREDMET teorije drave i prava jesu PRAVO i DRAVA, meutim, kako su oni predmet prouavanja i
drugih naunih disciplina, postavlja se pitanje njihovog meusobnog razgranienja.
Teorija drave i prava izuava pravo i dravu:
1. kao objektivno date pojave u svetu i to osnovne elemente,
osobine koje se javljaju kod svih drava i kod svih prava (na primer, izuava samu dravu i samo pravo)
2. kao i opte elemente,
osobine koje se javljaju kod grupe drava i grupe prava (na primer, monarhijski oblik vladavine, zakon)
Pored toga,
teorija drave i prava prouava i:
1. osnovne veze koje postoje kod svih drava i prava (na primer, veza izmeu drave i prava)
2. opte veze koje karakteriu grupe drava i grupe prava (na primer, veza izmeu tradicije i monarhije)
Iz svega navedenog, predmet teorije drave i prava moemo odrediti kao jedinstvo
- osnovnih i optih elemenata
- i osnovnih i optih veza drave i prava.
Sadraj teorija drave i prava
Poto je teorija drave i prava opta nauka, njena sadrina sastoji se u:
- osnovnim i optim pojmovima
- i osnovnim i otim zakonima
koji se odnose na sva prava i sve drave, odnosno, na grupe prava i grupe drava!!!
Opta teorija drave i prava je:
- osnovna i fundamentalna pravna nauka, jer su osnovna saznanja o dravi i pravu, koja se odnose na
njihovu sutinu, kao i njihove veze s drutvom, odnosno sa glavnim drutvenim pojavama.
- opta pravna nauka, poto da je sintezu znanja o dravi i pravu u vidu optih pojomova i optih zakona.
- uvodna pravna nauka (Uvod u pravo) u odnosu na ostale pravne nauke.
- zavrna pravna nauka, jer predstavlja poznavanje svih pravnih i sa njima povezanih drutvenih nauka.
- metodoloka pravna nauka, s obzirom na nauni, politiki i pedagoki znaaj.
Teorija drave i prava kao opta pravna nauka, bavi se temeljnim problemima prava i drave,
a to su: pravo, pravna norma, pravni akt, pravni odnosi i slino.
U proavanju tdp, neophodno je korienje razliitih metoda i to:
(1) Pravno-dogmatski metod (2) Istorijski (3) Komparativni (uporedni)
(4) Socioloki (5) Politikoloki (6) Pravno-psiholoki
Da bi se pravo saznalo u totalitetu u ovoj grupi sloenosti, neophodno je kombinovati brojne metode i
istraivanja i povezati sve rezultate istraivanja koje ga izuavaju.

3. METOD TEORIJE DRAVE I PRAVA

Metod oznaava postupke i naine istraivanja kako bi se dobili oekivani rezultati
ili ostvarili ciljevi istraivanja.
On je toliko tesno vezan sa teorijom da ispitivanje teorije bez uzimanja u obzir metoda pomou kojeg je
teorija stvarna i potvrivana, zapravo nema mnogo smisla, niti je to istraivanje ozbiljno ostvarivo.
Metod ima vie nivoa, a to su:
1. Osnovni principi koji reguliu celokupno istraivanje i graenje teorije;
2. Pravila koja reguliu specifine faze istraivanja;
3. Tehnike istraivanja.
Metodi koji se primenjuju u pravu se dele na SAZNAJNE i TEHNIKE.
SAZNAJNI se dele na:
1. FILOZOFSKE (na primer: institucije i nadahnue)
2. NAUNE, koji se dele na: 1. OPTE i
2. POSEBNE
1. Opti metodi,
izraavaju opti pogled na svet, kao i na njegove pojedine delove,
kao to su: dijalektika, materijalizam, metafizika, dijalektiki materijalizam... itd.
2. Posebni metodi,
ukazuju na pojedine aspekte pojave koja se prouava. Postoji vie vrsta posebnih metoda.
To su:
1. pravni ili normativno-dogmatiki
2. socioloki
3. politikoloki
4. pravno-psiholoki
5. istorijski
6. uporedni
1. Pravni (normativno-dogmatski, logiki, formalno logiki),
predstavlja specifian, poetni metod za izuavanje prava.
Dogmatski je jer se utvruje pravo znaenje pravnih normi-dogma,
a normativni je jer pravo saznaje kao celovito sistem pravnih normi.
Logiki je jer doprinosi sreivanju sadrine pravnih normi, da bi se ljudi po tim normama mogli ponaati.
Za saznavanje prava u njegovom totalitetetu, potrebno je kombinovati i ostale metode.
2. Socioloki metod,
slui saznavanju prava kao drutvene pojave, uzroka nastanka i veze sa drugim drutvenim pojavama,
posebno dravom. Ovim metodom se utvruje i dejstvo prava (drave na drutvo).
3. Politikoloki ili geontoloki metod,
pravo izuava kao politiku pojavu, tj kakvo pravo treba da bude u odnosu na postojee pravo.
4. Pravno-psiholoki metod,
istrauje pravo kao psiholoku pojavu.
Proces stvaranja i primene prava je psiholoki proces, koji se oblikuje u svesti stvaraoca i onih koji
primenjuju pravo, tako da se stvara pravna svest.
5. Istorijski metod, istrauje i shvata pravo kao istorijsku pojavu.
6. Uporedni (komparativni) metod
se sastoji iz uporednog istraivanja poreenjem dva ili vie pravnih sistema ili njegovih delova
(pravne norme, institucije itd.), kako bi se utvrdilo ono to je zajedniko i razliito u njima.
Ovaj metod koriste kako pravna praksa, tako i konkretnopravne i opte-pravne nauke (apstraktne).
!!! Navedeni metodi saznanja prava predstavljaju pripremu za korienje ili primenu TEHNIKIH pravnih
metoda, koji se mogu podeliti na: 1.) metode stvaranja prava i 2.) metode primene prava

5. POJAM DRAVE U ANTICI

Drava je istorijski fenomen i od kada je nastala uvek je igrala znaajnu, ak i presudnu ulogu.
U 6. veku p.n.e. socijalni reformator Solon istakao je da je cilj ivota u zajednici postizanje pravde
i potovanje zakona kojima se ureuju i mire razliiti socijalni slojevi i njihovi interesi.

Platon u delu Drava iznosi svoju teoriju idealne drave.

Predmet ovog dela je da utvrdi ta je to pravda i pravedan ivot.
Idealna drava nije prazan ideal, ona je sama sutina helenske obiajnosti!
Na osnovu podele rada drava je staleki ureena po funkcionalnoj strukturi:
1. Oni koji upravljaju dravom su filozofi, umni, mudri ljudi odani dravi (zlato).
2. Stale koji brani dravu od opasnosti, od neprijatelja ine ratnici, ljudi koje odlikuju vojne vetine:
odvanost, hrabrost, snaga (srebro).
3. Trei stale koji ine proizvoai, zasluan za redovno odravanje drave odlikuje umerenost
(gvoe).
Ideal drave postie se tako to svako u njoj radi upravo onaj posao za koji je vian i sposoban.
Ta idealna drava poiva na etiri glavne vrline: 1. mudrosti
2. hrabrosti
3. umerenosti
4. pravdi
Pri tome pravda proima celu dravu i ini njen sutinski osnov.
Za razliku od Platonovog idealizma i njegove idealne drave
Aristotel se smatra zaetnikom pozitivistike filozofije, i takvog shvatanja drave.

Aristotel u svom delu Politika raspravlja o najboljoj dravi.

On polazi od pojma drave.
Drava je jedna drutvena zajednica stvorena zbog nekog dobra, jer svaka zajednica tei tome dobru,
dok drava kao najvia i najvanija zajednica tei i najviem dobru pravdi.
Vrhovna vlast treba da pripada mudro sastavljenim zakonima, a nosioci te vlasti treba da raspolau vlau
samo toliko ukoliko zakoni nisu precizni, jer nije lako optim obuhvatiti sve pojedinane sluajeve.
Aristotel smatra da nije dobro da vlast pripada oveku, a ne zakonima, poto je oveja dua podlona
strastima.
Pojam drave u antikoj epohi kod Helena vezan je za ulogu prava i formiranje demokratskog ideala.
On se javlja u trijadi:
1. ovek kao drutveno bie, raanje graanina
2. pravda kao najvia vrlina
3. drutvena zajednica kao prvobitno stanje (integrum) politikog formiranja demokratskog ideala.
Rimski filozof, politiar i govornik Marko Tulije Ciceron (106-43 p.n.e.) u svom spisu Drava navodi da
je drava svojina naroda, i da narod nije tek tako nekakva skupina, ve je to skup mnotva objedinjenih
zajednikom odlukom da prihvati propise i uiva zajedniku korist.
Razlog stvaraja drave Ciceron vidi u prirodnoj tenji oveka za okupljanjem, jer ovek po prirodi nije
usamljena/lutajua jedinka.
Ona navodi ideju svetske drave, drave velikih razmera i drave za ceo svet.
Najbolja je ona drava u kojoj narod odluuje.

6. SREDNJOVEKOVNI POJAM DRAVE

Srednjovekovna filozofsko-teoloka misao je politiku preteno shvatila kao podruje saznanja iji je
predmet: - ovekov politiki ivot
- upravljanje dravom
- skladna, racionalna organizacija drutva
Cilj politike i drave je ostvarenje moralnog ivota i najvieg ovozemaljskog dobra u politikoj zajednici.
Ova etika koncepcija cilja drave teoloki se transformie u ostvarenju ne samo moralnog ivota u
ovozemaljskoj zajednici (koji je prolazan), nego pre svega priprema oveka za veni spas/blaenstvo
nakon smrti.
Politika tako biva podreena teologiji, a drava crkvi!!!
Hrianski filozof i istaknuti predstavnik patristike Aurelije Augustin (354-430)
u delu De civitate dei ili O dravi boijoj, suprotstavlja dve drave: 1. boju i
2. zemaljsku
1. On kae da bog ima jedan zakon Boji zakon.
Ovaj zakon je trajan, uvek i svagda pravian jer je sam bog svugde prisutan i veno nepromenljiv.
Zato izvorna pravda, mir i sloga postoje samo u bojoj dravi i samo se u njoj mogu nai.
2. Zemaljska drava je, kao i sve, stvoreno iz nita, meavina bia i nebia, jedna kvazi stvarnost,
jer u njoj ljudi ive prema telu, a ne prema duhu.
Boja ili nebeska drava jeste kraljevstvo dobra i istine,
dok je zemaljska ili avolja drava carstvo zla i greha.
ovek je graanin dve drave, drave u kojoj se rodio i nebeske drave!
Tako se u hrianskom svetu, u praksi, ova dva tipa drave prepliu,
a ljudski ivot je pozornica kosmike borbe izmeu boanskog dobra i sila zla.
Za teoriju drave znaajna je i Augustinova analiza u De civitate dei,
koja se moe svrstati u realistiku teoriju drave, prema kojoj se drava zasniva na sili , a ne na pravdi.
Drava je organizacija fizke sile koja dravu kao zajednicu dri na okupu.
Sila ipak poiva na zdruenoj volji radi postizanja nekih zajednikih ciljeva.
U 12. i 13. veku zapaa se razvoj aristotelizma.
Sam termin ne oznaava poseban pravac razvoja pravne i politike misli,
nego oznaava uticaj Aristotela na teologe srednjeg veka.
Meu njima najznaajniji je Toma Akvinski (1225-1274), najsmeliji pisac srednjeg veka u razvoju
hrianske doktrine i njegovo delo Summa theologica.
On sledi Aristotelovo shvatanje drave kao prirodnog poretka i oveka kao politikog bia.
- Osnova drave i oveka nalazi se u bogu, bojem razumu.
Drava nastaje kao ostvarenje najvie svrhe svih zajednica, kao to je i ovek usmeren na ivot u dravnoj
zajednici. Iz razumske prirode oveka sledi, po njemu, nunost drutvenosti.
Taj nagon za drutvenou preoblikuje se u dravu.
Bog je odredio da ovek bude politiko bie. Nemogue je da jedan ovek svojim razumom doe do svih
tih spoznaja. Zato je nuno za oveka da ivi u zajednici, da jedan drugome pomau.
- On naziva dravu savrenom zajednicom.
Razlika izmeu savrene zajednice i drugih zajednica nije kao kod Platona kvantitativna, nego
kvalitativna, jer je savrena zajednica cilj kome tee ostale prirodne zajednice i u kome nalaze svoje
ispunjenje.
Ideje Tome Akvinskog aktuelne su i tokom 20. veka naroito u delu:
aka Maritena, Miela Vileja i Dona Finisa.

Glavni predstavnici pozne sholastike s kraja srednjeg veka su:

Duns Skot,
Viljem Okam,
Marsilije Padovanski i Dante Aligijeri.
(Re sholastika potie od latinskog schola to znai kola i oznaava kolsku filozofiju.
Sholastika misao se razvija u okviru hrianske crkve.)
Jedan od najveih svetskih pesnika, pisac Boanske komedije,
italijanski politiki pisac i filozof Dante Aligijeri (1265-1321) u svom spisu De Monarchia(O Monarhiji)
obrazlae potrebu za svetskom dravom.
Monarhija kao svetska drava jedina bi mogla da uspostavi mir u svetu, i da bi to bilo mogue,
prema Danteu, potrebna je jo i samostalnost dravne vlasti.
Dublji trag u vrednosnom realizmu i realizmu u politici ostavio je Nikolo Makijaveli (1462-1527).
Njemu se pripisuje ne samo radikalno razdvajanje pravde i politike, politike i morala nego i zasluga za
uvoenje novog savremenog imena drave u zapadnoevropske jezike.
Makijaveli na samom poetku svog dela Vladaoc iznosi stav da sve drave (stati),
sve vladavine kojima se upravljalo i upravlja ljudima, bile su i jesu republike ili monarhije.
Tako se tek Makijavelijem ovo novo ime za pojam drave poelo ire koristiti.
Zajedniko svim dravama prema Makijaveliju je organizacija sile koja je kadra da iznudi pokornost svojih
graana na odreenoj teritoriji. Pri tome dravna sila mora biti ne samo nadmona nego i delotvorna.

7. POJAM DRAVE U NOVOVEKOVNOJ I SAVREMENOJ EPOHI

- Pojam drave u novovekovnoj epohi Novovekovno racionalistiko shvatanje drave kao ljudske tvorevine zasnovane na drutvenom ugovoru i
teoriji prirodnih prava, oznailo je radikalan raskid sa srednjovekovnom tradicijom.
Prvi moderni mislilac koji se odvaio da radikalno raskine sa tradicijom bio je Tomas Hobs (1588-1697).
Kako sam istie, nastojao je da osnovne principe svog sistema uini dovoljno optim i obuhvatnim da bi na
osnovu njih mogao da objasni sve pojave u prirodi ukljuujui i ljudsko ponaanje u njegovom
individualnom i drutvenom aspektu.
Dravno telo, Levijatan nastaje na osnovu drutvenog ugovora i ima jedino funkciju da bespovratno i za
sva vremena izrui vladaru svu vlast.
Podanici unapred pristaju na svaki postupak vladara samo da bi se spasili bede prirodnog
stanja u kome besni rat sviju protiv svih.
Hobsu ugovor smeta, jer bi narod imao neka prava prema vladaru.
Od trenutka sklapanja ugovora o udruivanju i stvaranju vlasti, podanici prenose na njega sva
ovlaenja, a da pri tom ne zadravaju nikakva prava.
Pogotovo nemaju prava na bilo kakav otpor suverenu.
Jezuiti Mariana i Suarez u paniji, imaju iri pristup u poimanju drave i pravu naroda.
Po njihovom shvatanju ugovorom udrueni pojedinci slobodnim pristankom formiraju drutvo i dravu
poveravajui vrenje vlasti odreenim ljudima.
Ugovor jednako vee i narod i kralja, pa ako ga kralj ne potuje,
preobraa se u tiranina protiv koga je onda opravdano voditi rat.
Jo radikalniji odnos izmeu naroda i dravne vlasti u korist naroda postavlja engleski pesnik Milton.
Odnos izmeu naroda i vladara nije ugovoreni odnos, nego odnos poverenja:
narod svoj prirodni suverenitet delegira vladaru.
Ovakav koncept omoguuje Miltonu da ovlasti narod da zbaci vladara uvek,
a ne samo kad se ne dri svojih ugovorom utvrenih obaveza.
Prema Donu Loku (1632-1704) u Dvema raspravama o vladi,
sklapanjem drutvenog ugovora nastaje politiko telo.
- Sklapanjem ugovora pojedinci se meusobno ne odriu svojih prirodnih prava,
nego samo prava da svoja prirodna prava lino tite i sankcioniu.
Na principima dutvenog ugovora nastaje zakonodavna vlast, ali ne na osnovu posebnog ugovora,
ve na osnovu akta poverenja.
- Za vaenje ovog dopunskog ugovora dovoljno je da se izjasni veina graana.
Nije potrebna jednoglasnost kao kod drutvenog ugovora kojim se stvara politiko telo.
- Ova vlast je najvia, ali ne i apsolutna.
Ona je ograniena ne samo optim dobrom, nego i svim prirodnim pravima pojedinaca, a pre svih pravima
na ivot, slobodu i svojinu.
Vlast se mora kretati u okviru dobijenih ovlaenja, inae je narod moe ukloniti i zameniti drugom.
Ako to nije mogue postii mirnim sredstvima, Lok opravdava i revoluciju.
Prilikom stvaranja graanskog drutva svi oni koji se ne saglase sa drutvenim ugovorom ostaju van
njega,dakle, u prirodnom stanju.
Oni koji prihvate ugovor istovremeno prihvataju i sve odluke koje e kasnije doneti veina, jer je
jednoglasnost potrebna samo prilikom prihvatanja osnovnog drutvenog ugovora.
Dok svi oni koji se kasnije rode (budue generacije) prihvataju drutveni ugovor ako se ne izjasne
protivno, ali isto tako mogu izabrati prelazak u drutvenu zajednicu ili zajedno sa drugima stvoriti novu, a
mogu prei i u prirodno stanje.

arl Luj de Sekonda, baron od Brede, Monteskje (1689-1755),

u njegovom najznaajnijem delu O duhu zakona (1748.)
oznaava znaajnu etapu na putu razvoja savremene teorije drave, prava i politike.
Za Monteskjea, kao u duhu antike tradicije,
cilj drave je sloboda, a sloboda se sastoji u pokoravanju zakonima.
Monteskje pravi razliku izmeu nezavisnosti i slobode:
Sloboda je pravo da se ini sve to zakoni doputaju, kad bi graanin mogao initi ono to zakoni
zabranjuju, slobode vie ne bi bilo jer bi i ostali imali tu vlast.

an -ak Ruso (1712-1778)

u Drutvenom ugovoru i Raspravi o osnovama i poreklu nejednakosti meu ljudima je razvio ovu
ideju tako da narod nije samo izvor, nego i nosilac suverenosti.
Da bi se u dravi, politikoj zajednici, osttvarila sloboda i jednakost, ljudi zasnivaju drutveni ugovor.
On predstavlja glavnu osnovu za pravedno drutvo u kome e vladati mir i harmonija.
Najvanija odredba drutvenog ugovora, po Rusou svodi se na potpuno odricanje svakog lana drutva
svih svojih prava u korist cele zajednice.
Jer poto se svaki daje ceo, poloaj je isti za sve, a budui da je poloaj jednak za sve, niko nema
rauna da ga otea drugima.
Politiko telo stvoreno drutvenim ugovorom predstavlja, za Rusoa, idealno ostvarenje svih vrednosti
prirodnog stanja, prirodnih prava na slobodu i jednakost.

Imanuel Kant (1724-1804), glavni predstavnik nemakog prosvetiteljstva postavlja i razvija temelje svog
filozofskog sistema u tri velike kritike:
1. Kritika istog razuma (1790.)
2. Kritika praktikog razuma (1788.)
3. Kritika moi suenja (1790.)
Osnovne ideje na kojima poiva Kantovo shvatanje prava i drave kreu se oko prava
kao osnove jedinstva i mira, drutvenog ugovora i pravne drave kao otelotvorenje graanskog stanja.
Drava je udruenje mnotva ljudi pod vlau pravnih zakona, zakona koji poivaju na saglasnoj volji
naroda. Drava se javlja kao garant pravne slobode preko pravne prinude.
Kant istie da svaka drava podrazumeva u sebi tri vlasti zakonodavnu, izvrnu i sudsku.
Kantov pojam drave poiva na pravdi,
ona je po svom unutranjem sklopu liberalna, republikanska i predstavnika tvorevina.
Graanin u dravi graanskog drutva ima pravne atribute:
1. zakonske slobode koje znae da slua samo onaj zakon na koji je pristao
2. graanske jednakosti tj. da priznaje takav autoritet koji i on moe da obavee svojom moralnom snagom
3. graanske samostalnosti tj. da za svoju egzistenciju ne zahvaljuje samovolji nekoga drugoga,
ve svojim pravima i snagama i da ga u pravnim stvarima niko drugi ne mora predstavljati.
U toj dravi njen interes i sloboda pojedinca se sjedinjuju.

J.G. Fihte u Zatvorenoj trgovakoj dravi izraava stav da je ugovor nain stvaranja zajednice.
U osnovi drave je ugovor o savezu, odnosno, ugovor sviju sa svima.
On razlikuje tri vrste ugovora: 1. o svojini, 2. zatiti i 3. ugovor o udruivanju
Dok, trei veliki filozof nemakog idealizma F.V.J. eling pod uticajem romantizma odreuje dravu kao:
subjektivni organizam slobode, pa se zato smatra predstavnikom organizacionistike filozofije drave.

G.V.F. Hegel (1770-1831) bavio se problemom drave na opti nain, aipak nije zanemario konkretne
istorijske okolnosti svoga vremena.
Poloaj drave, prema Hegelu, moe se objasniti u okviru dijalektike trijade:
1. apstraktno (privatno) pravo
2. subjektivna moralnost
3. objektivna moralnost
Pri tome objekivna moralnost obuhvata tri poretka:
1. porodicu,
2. graansko drutvo
3. i dravu
Osnovno u Hegelovom shvatanju drave je ustav kao razvijena i ozbiljna umnost, temelj javne slobode!
Krajem 18. veka u Nemakoj se pojavio romantizam kao kulturni i knjievni pokret
koji je trajao do sredine 19. veka.
Romantzam afirmie pojavu nacije na istorijskoj sceni i dosledno tome istie politiki princip-pojam
drave-nacije.
Znaajan zagovornik ovog shvatanja drave bio je Hajnrih Trajke.
Drava je po njegovom miljenju trajan istorijski poredak naroda jer ona obuhvata ne samo sadanja-iva
pokoljenja, nego i budua.
ovek je istorijsko i politiko bie, odgovara za dela svojih predaka i svesno radi na tome da ih dalje
unapredi za dobro potomstva.
Veliina drave je upravo u tome da obuhvati istorijsku celinu nacionalnog ivota.
Po Karl Marksu (1818-1883) i Fridrihu Engelsu (1820-1895),
drava je proizvod drutva na odreenom stepenu razvoja.
Ona je svojevrsno priznanje da se drutvo zaplelo u nerazreivu protivrenost sa samim sobom, da se
pocepalo na nepomirljive klasne suprotnosti koje je nemono da savlada.
A da klase sa suprotnim ekonomskim interesima ne bi u jalovoj borbi iscrpljivale i sebe i drutvo,
postala je neophodna sila koja prividno stoji iznad drutva i koja treba da ublaava konflikte i da ih
dri u okviru granica poretka.
Upravo ta sila koja je proizala iz drutva, ali koja je stavljena iznad njega i sve vie se otuuje od
njega, jeste drava!

- Pojam drave u savremenoj epohi U savremenoj epohi dolo je do sadrinskih dostignua nauke i filozofije o dravi,
teoriji drave, opteg uenja o dravi itd.
Poetkom 20. veka, u Francuskoj, dominiraju socioloka shvatanja prava i drave.
Francuski sociolog i teoretiar drave Leon Digi smatra da je moderna drava skup javnih slubi koje
organizuju i reguliu upravljai.
Drava tj. upravljai i javne slube, koje oni organizuju, postaju odgovorni za svoje akte, kojima izlaze u
susret ovim zahtevima modernog drutva, a graani stiu pravo ponitavanja akata koji su nezakoniti.

Moris Oriju dravu posmatra kao instituciju.

Po njemu, drava nije samo prototip, nego i pravna institucija od ijeg prava zavisi obrazovanje ostalih
institucija u drutvu.
On je institucionalizaciju podelio u nekoliko faza:
1. Prva faza je faza interiorizacije (ideje),
kada organi vlasti postanu spremni da se u okvirima jedne vodee ideje drave zalau za dobrobit svih.
2. Druga faza je faza inkorporacije, uspostavljanje reprezentativnog reima.
3. Trea faza je faza personifikacije, uee graana u dravnoj vlasti i uspostavljanje politikih sloboda.
Zagovornici ideje drave kao institucije su M.Oriju, A. Salen, H.leski, D.Mar, D. Olsen i drugi.
Jedan od najznaajnijih nemakih sociologa i filozofa Maks Veber (1864-1920) u svom poznatom lanku
Politika kao poziv istakao je sa sociolokog stanovita da je:
drava politika organizacija koja se ne moe definisati na osnovu sadrine svoga delovanja.
Moderna drava sa sociolokog stanovita moe se odrediti samo na osnovu jednog specifinog
sredstva - legitimnog monopola fizikog nasilja, koji je njoj, kao i svakoj politikoj organizaciji
svojstven. Svaka se drava zasniva na nasilju.
Nasilje nije jedino sredstvo drave, ali je ipak sredstvo koje je njoj svojstveno.

1. Pojam drave postao je u 20. veku kljuni pojam konzervativni politikih teorija
Karla mita, Ernesta Forsthofa i Vernera Vebera.
Oni se zalau, u duhu konzervatizma za:
naciju,
subordinaciju i hijerarhiju,
disciplinovano drutvo,
socijalnu autoritativnost
i jaku, potpunu dravu.
2. Drugu stranu miljenja i politike prakse ine liberalistika i neoliberalistika shvatanja
Fridriha Hajeka, Rajmona Arona, Karla Popera, Roberta Nozika i drugih,
koja poivaju na ulozi pojedinca, slobodi izbora, trinom drutvu i slaboj, minimalnoj dravi.
3. Treu grupu ine pisci okupljeni oko komunitaristikih i multikulturalistikih teorija.
Komunitaristike teorije u prvi plan stavljaju zajednicu, identitet i slobodu.
Oni odbacuju univerzalne i apstraktne principe: naciju, pojedinca, dravu, pravo.
Prma njima drutvo je sainjeno od zajednica koje su drutvena realnost i u kojima se ostvaruju sutinske
vrednosti drutva: jedinstvo i drutvena solidarnost.
Pokreta komunitarizma za koga se vezuje i sam izraz je Amitai Etzioni.
Komunitaristika shvatanja javljaju se kao odgovor intelektualaca na liberalistike ideje 70-ih i 80-ih
godina 20. veka i oznaavaju povratak etici i moralnoj odgovornosti prema drugima, to se shvata kao
jedno od reenja za probleme individualizma.
Na taj nain se komunitarizam razdvaja od multikulturalizma.
Multikulturalistike teorije se javljaju kao reakcija na krizu moderne svesti.
Multikulturalisti ne negiraju liberalno naslee.
Glavni predstavnici su Vil Kimlika, arls Tejlor i Majkl Volcer.
Oni istrauju ljudska prava koja e tititi realni socijalni i kulturni identitet.
U okviru razmatranja o pravu i demokratiji, oni tee i novoj organizaciji drave koja e potovati sve
postojee kulturne zajednice.
Sutinska pitanja vrednosti okrenuta su:
toleranciji prema svim drutvenim i kulturnim posebnostima
i dostojanstvu linosti.
Na taj nain u centar interesovanja dolazi problem jednakosti i ravnopravnosti.

8. DRAVA KAO ORGANIZACIJA I ZAJEDNICA

Da bi se drava razlikovala od ostalih zajednica i organizacija,
ono to je razlikuje jesu kljuni atributi drave, koje se svode na:
1. Prvi, lanstvo u dravi je obavezno.
2. Drugi, pravilo je da ovek moe biti dravljanin samo jedne drave,
ali u pojedinim dravama je mogue imati dva, pa i vie dravljanstva.
3. Trei, drava je vezana za odreenu teritoriju.
Meutim, neke drave ne vladaju svojim teritorijama i na tim delovima deluju druge vlasti.
4. etvrti, drava posreduje izmei mnotva interesa i posveuje se prevashodno optem intertesu
(interesima veine).
5. Peti, drava je nasuprot drugim udruenjima trajna ustanova.
6. esti, drava je nuna organizacija.
Ljudi ne mogu iveti izvan drave. ivot savremenog oveka u nedravnom stanju je utopija.
7. Sedmi, drava ima monopol legitimne fizike prinude (sile) u sprovoenju pravnih pravila.
8. Osmi drava ima kontrolu nad svim drugim asocijacijama i suverena je.
U savremeno doba ovi atributi mogu se svesti na dva:
1. drava je politika organizacija
2. i drava je zajednica.
Pod zajednicom se podrazumeva pojedina zemlja ili pak nacija,
i samo trajniji oblici udruivanja ine zajednicu.
Da bi postojala drava nuan preduslov je oblikovanje trajnije zajednice ljudi.
Kvalitet i osobine drave kao politike organizacija sveemo na tri komponente:
1. silu
2. vlast
3. i autoritet
Preciznije reeno:
1. Drava je superiorna drutvena sila.
Dravna vlast poiva na autoritetu i sili, a autoritet bez sile je nemoan
(prema Veberu, autoritet moe biti: tradicionalni, legalni i harizmatski)
2. Drava je sredstvo u pravnom ureenju i ogranienju vlasti u jednoj zemlji (ima odreenu vlast).
3. Drava je legtimna vlast u relativno homogenoj zajednici (autoritet).
Elementi drave su: 1. Teriotrija 2. Stanovnitvo 3. Dravna vlast

9. DRAVNA TERITORIJA
Johan Ludvig Kliber je u svom delu Javno pravo nemakog saveza 1817. godine
odredio elemente drave: (1) Teritoriju; (2) Stanovnitvo i (3) Dravna vlast
Dravna teritorija je onaj prostor u kom drava sprovodi (ostvaruje) vlast nad stanovnitvom.
Taj prostor je trodimenzionalan, ima oblik obrnute kupe.
On obuhvata: zemljinu povrinu (kopno, more, reke, jezera...) omeenu (okvirenu) dravnim granicama.
Vazduni stub koji se protee vertikalno u pravoj liniji iznad podruja oivienog dravnim granicama
(zemljine povrine) i kupasti prostor, koji see u utrobu zemlje.
Dravna vlast (teritorija) prostire se, takoe i nad odreenim delovima kopnenog podruja u stranoj zemlji,
na kojima se nalaze njena diplomatska predstavnitva (ambasade),
ta podruja se nazivaju eksteritorijalnim mestima.

Postoji :
1. naelo teritorijalnosti primene pravnih normi
2. i naelo personalnosti.
1. U modernim dravama vai naelo da se na teritoriji jedne drave primenjuju iskljuivo
pravne norme te drave (iji je dravljanin) i to je naelo teritorijalnosti primene pravnih normi,
2. a izuzetno, primenjuje se naelo personalnosti, to znai da se na odreeni subjekt primenjuje
njegovo pravo, odnosno pravne norme drave iji je on dravljanin
(npr. u sluajevima stranih diploma koji uivaju diplomatski imunitet).
ta sve spada u dravnu teritoriju i kako se odreuju granice?
1. Kopneno-geografsko podruje drave obuhvaeno (oivieno) je dravnim granicama koje mogu biti:
a.) prirodne (klisure, reke, planinski venci, koje je priroda stvorila i odredila)
b.) vetake (u ravnici pustinji)
c.) i astronomske (paralele)
2. Odreivanje granice na moru je neto tee nego na kopnu.
Pravi se razlika izmeu:
a.) obalnog (teritorijalnog)
b.) i slobodnog (otvorenog) mora.
Obalno more ini uzan pojas mora pored obale odreene drave.
irinu odreuje razliito svaka drava unutranjim propisima, ali se uglavnom kree od 3,6 ili 12
morskih milja. Obalno more pripada dravi ija je i obala, i nad njim drava ima vlast.
Izvan tog pojasa nalazi se slobodno more, koje ne pripada nijednoj dravi, koje mogu koristiti sve
drave u meunarodno dozvoljene svrhe.
Na njemu je dozvoljena slobodna plovidba, a svaka drava ima vlast nad svojim plovilima uz
meunarodnu zabranu da se nad njima vre krivina dela (verc, gusarenje i zagaivanje).
3. Reke i jezera sainjavaju dravnu teritoriju unutar dravnih granica.
Problem se javlja kod graninih reka i jezera.
Kod jezera se granica odreuje tako to se jezero deli pravom linijiom koja spaja kopnene granice tih
drava (npr. granica na Skadarskom jezeru CG 2/3 jezera, a Albanija 1/3).
Kod reka se odreuje granica na plovnoj i neplovnoj reci.
Na neplovnoj reci granica se odreuje linijom koja ide po sredini renog korita,
a kod plovne reke se odreuje sredinom njenog plovnog toka.
4. Teritorija drave obuhvata i vazduni i bezvazduni prostor iznad dravne teritorije.
Na tom delu drava sprovodi vlast.
Teritorija drave see i u zemljinu utrobu.
Teorijski do idealnog sredita zemlje (zemljinog jezgra),
a praktino samo dokle drava moe da vri vlast.
U dravnu teritoriju spadaju i brodovi i avioni, iji je status razliit i zavisi od toga o okakvom se avionu
ili brodu radi (ratni, trgovaki), kao i gde se nalazi .
Njihov sloen (komplikovan) poloaj je detaljno regulisan normama meunarodnog javnog prava.
Kosmos je stvar meunarodne-pravne regulative.

10. STANOVNITVO KAO ELEMENT DRAVE

Johan Ludvig Kliber je u svom delu Javno pravo nemakog saveza 1817. godine
odredio elemente drave: (1) Teritoriju; (2) Stanovnitvo i (3) Dravna vlast
Dravno stanovnitvo ine svi ljudi koji borave na teritoriji drave i koji su zato podvrgnuti njenoj vlasti i
koji su zato obavezni da potuju vaee pravne norme!
Drava ima najviu vlast nad licima (stanovnitvom) na svojoj teritoriji.
Tako je drava istovremeno i teritorijalna i lina zajednica.
Sprovoenjem vlasti, izmeu drave i ljudi stvaraju se razliiti odnosi, i u zavisnosti od prirode tih odnosa
dravno stanovitvo moemo podeliti u etiri kategorije:
1. dravljani oni koji imaju dravljanstvo zemlje u kojoj ive;
2. strani dravljani stranci, lica koja nemaju dravljanstvo zemlje u kojoj ive u kojoj se nalazi
3. apatridi ili apoliti lice bez dravljanstva,
ili prestaje da bude dravljanin zemlje u kojoj je iveo ako se npr. drava raspala
4. bipatridi lica sa dvojim dravljanstvom i polipatridi lica koja imaju 3 ili vie dravljanstva

Dravljanstvo je trajni imovinskopravni odnos izmeu stavnovika (dravljana) i drave.

Ta veza ini da dravljani imaju posebna prava i obaveze (koje nemaju stranci),
dok je drava nuna da svoje dravljane titi u odnosu na druge drave.
Dravljanstvo se stie roenjem ili u toku ivota, na razliite naine.
Za nastanak (dobijanje) dravljanstva predvieni su odreeni uslovi koje neko lice treba da ispuni da bi
postalo dravljanin dotine drave.
Predviena su dva osnovna naina sticanja dravljanstva:
1. pravo krvi (ius sanguinis) kada dete nasleuje dravljanstvo svojih roditelja;
2. pravo teritorije (ius soli) lice stie dravljanstvo one drave na ijoj teritoriji se rodio
(ili bar jedan roditelj mora imati dravljanstvo te zemlje)
Takoe, dravljanstvo se stie i na neke dopunske naine i to:
Naturalizacijom ukoliko se lice obrati molbom, nadlenom dravnom organu uz prethodno ispunjene
uslove koji dokazuju da je to lice lino vezano za tu dravu (zaposlenje, duina boravka, lojalnost itd.),
gde nadleni organi odluuju da li e pojedincu dati dravljanstvo ili ne.
Prinudno, aneksijom stanovnici teritorije koju je neka drava anektirala, postaju njeni dravljani uz
pravo biranja izmeu ranijeg dravljanstva i drava koja je izvriila aneksiju (pripajanje).
Stupanjem u brak i slino...
Kada je re o stranim dravljanima, oni imaju ista graanska prava kao i dravljani te drave,
ali nemaju politika prava i obaveze (nemaju birako/izborno pravo - aktivno i pasivno).
Za odreivanje prava i dunosti stranaca primenjuje se princpip reciprociteta
- ako jedna drava obezbeuje ili ukida neka prava naem dravljaninu u inostranstvu,
onda e i naa zemlja sa njegovim dravljaninom koji se nae u naoj zemlji isto postupati.
Stranci imaju i ogranieno pravo na rad, nemaju obavezu odbrane zemlje (vojnu obavezu).
Diplomatski predstavnici, koji uivaju diplomatski imunitet, izuzeti su od vlasti drave na ijoj teritoriji
vre diplomatsku misiju i zato se nazivaju eksteritorijalnim osobama i na njih se primenjuje personalni
princip - njegovo pravo.

11. POJAM I KARAKTERISTIKE SUVERENE DRAVNE VLASTI

Johan Ludvig Kliber je u svom delu Javno pravo nemakog saveza 1817. godine
odredio elemente drave: (1) Teritoriju; (2) Stanovnitvo i (3) Dravna vlast

-Pojam dravne vlasti Vlast se moe definisati kao drutveni odnos izmeu nadreenih i podreenih,
ali se ire shvata kao drutveni odnos u kome jedna strana izdaje zapovest i nareuje drugoj,
dok ova druga strana je duna da pod pretnjom prinude postupa po tim zapovestima i nareenjima.
U svakom drutvu postoje razliiti oblici vlasti: vlast u porodici, crkvi, fabrici i dravi.

Dravna vlast, kao i svaka druga vlast predstavlja drutveni odnos u kome oni koji imaju vlast, vladajui
slojevi i grupe nareuju onima nad kojima se provodi vlast pod pretnjom prinude.
Prinuda je navoenje drugog subjekta da se i protiv svoje volje ponaa na odreeni nain
(nametnut, prinudan nain), tako to se nagovetava da e mu se u protivnom desiti zlo primena sankcije.
Pod politikom vlau podrazumeva se institucionalizovana mo ili sposobnost da se efikasno izazove
poslunost (podinjavanje) stanovnitva milom (ubeivanjem) ili silom (prinuivanjem) stanovnitva.
esto se umesto pojma dravna vlast, upotrebljava termin politika vlast ili javna vlast.
Dravna vlast je po svojim obelejima javna vlast, ali i pravna.
To znai da ona u jednom delu stvara i primenjuje pravo,
a istovremeno u ovom delovanju i ograniava pravom.
Ono to posebno obeleava dravu jeste injenica da ona poseduje najjau prinudu,
monopol fizike prinude, da bi se osigurala primena izdatih zapovesti.
I kao to praksa pokazuje, drava upotrebljava tu prinudu za osiguranje svojih zapovesti samo kada to nije
mogue da se postigne drugim sredstvima, i samo u krajnjoj liniji.
Dravna vlast se moe posmatrati i kao vlast najviih (centralnih) dravnih organa za
razliku od vlasti niih (lokalnih) organa.
Dakle, sledi da dravna vlast poiva na autoritetu i sili izmeu centralnih nad lokalnim,
autoritet je bez sile nemoan!
Suverenost dravne vlasti znai da je drava:
najvia na svojoj teritoriju, u odnosu na druge nosioce vlasti;
nezavisna nezavisna u odnosu na druge drave;
pravno neograniena znai samostalnost drave u donoenju pravnih normi!!!

- Suverenost dravne vlasti Suverenost dravne vlasti je kompleksan pojam gde se navodi kao svojstvo po kome se dravna vlast
razlikuje od drugih vlasti u drutvu.
Termin suverenost potie od starofrancuske reci sovren neko na viem poloaju,
a kasnije ovaj izraz dobija naziv najvieg (vrhovnog) nosioca vlasti.
Ovaj termin oznaava da je jedan subjekt najvii u jednoj oblasti u odnosu na druge subjekte.
Suverenost oznaava svojstvo dravne vlasti da ona mora biti nezavisna, nedeljiva, samostalna i najvia
vrhovna u odnosu na sve druge vlasti i organizacija i zajednica, tj da su sve druge vlasti nie od nje.

Suverenost dravne vlasti obuhvata tri karakteristike:

1. Nezavisnost dravne vlasti, prema spolja je spoljanja suverenost,
manifestuje se kao samostalnost drave u donoenju pravnih propisa i iskljuenju svakog stranog meanja u
unutranje poslove neke drave, primenom naela jednakosti i ravnopravnosti drava.
Ova osobina je zasnovana na monopolou za fiziko nasilje (prinudu), pa ukoliko dravna vlast izgubi taj
monopol ona prestaje da bude dravna vlast, a ko je zasnovao novu dravnu vlast, poseduje i novi monopol.
Unutranja suverenost, znai da drava samostalno i nezavisno donosi pravne propise i primenjuje ih na
svojoj teritoriji.
2. Nadmo dravne vlasti,
oznaava svojstvo dravne vlasti da je ona najjaa i najvia u odnosu na vlast razliitih organizacija i
zajednica unutar svoje teritorije. To podrazumeva da su ostali nosioci vlasti njoj podreeni i da drava
monopolom za fiziku prinudu moe naterati ostale na potovanje.
3. Pravna neogranienost dravne vlasti oznaava svemo dravne vlasti da u slobodi izbora prilikom
odluivanja, moe bez pravnih ogranienja donositi kakvo hoe pravo, regulisanje drutvenih odnosa na
svojoj teritoriji.
Prema tome, suverenost bismo mogli odrediti kao:
bitno svojstvo dravne vlasti koja se ogleda u njenoj pravnoj neogranienosti.
U zavisnosti od toga koliko su vrsti elementi suverenosti,
pojedine drave su manje ili vie faktiki suverene, a okolnosti koje na to utiu su:
graanski rat, ekonomska zavisnost, intervencija, prisutnost strane vojske itd.
Dravnost bez suverenosti, npr:
Srbija kada je bila pod Turskom vlau 500 godina, tada je politiku drave vodila Turska.

12. BODENOVA TEORIJA O SUVERENOSTI DRAVNE VLASTI

Prvo sistematizovano razvijeno uenje o suverenosti dravne vlasti,
izloio je an Boden u svom delu est knjiga o republici, iz 1578. godine.
Njegovo shvatanje suverenosti nastalo je posmatranjem stvarne prakse francuske drave.
Po njemu, suverenost je bitno svojstvo drave, ona pripada vladaru (monarhu), iskljuuje svaku zavisnost
prema spolja i svako ogranienje na svojoj teritoriji.
Drugim reima, suverenost je apsolutna jer nije vezana nikakvih zakonima, nedeljiva ne doputa
nikakvo uslovljavanje i ograniavanje.
To je negativno odreenje pojma suverenosti.
Istovremeno, Boden suverenost oznaava i pozitivno, jer suverena vlast moe donositi zakone, zahtevati
pokornost stanovnitva, moe voditi rat i zakljuivati mir, moe postavljati dravne inovnike (slubenike),
pravo da naplauje poreze, kovanje novca i slino.
Bodenova definicija suverenosti ukljuuje i pravnu neogranienost to znai da je suverenost vrhovna
vlast nad graanima i porodicama, vlast koja je razreena obaveze pokoravanja zakonu.
Tek u 16. veku se javlja celovito uenje o suverenostikao posebnoj i bitnoj karakteristici dravne vlasti.
Tek na kraju srednjeg veka dravna vlast jaa i osamostaljuje se u odnosu na crkvu, krupnu feudalnu
vlastelu.
Boden je smatrao da je najbolji oblik vladavine monarhija budui da je nedeljiva, apsolutna i pravno
neograniena.
Bodenovo shvatanje o suverenosti je i danas jedno od vladajuih uenja, a meu politikim i pravnim
piscima ostao je jedan od najznaajnijih.

13. TEORIJA NARODNE SUVERENOSTI (RUSO)

Zaetke teorije narodne suverenosti,

po kojoj nosilac suverenosti nije monarh, ve narod, nalazimo jo u 14. veku u delima an-ak Rusoa.
Kao i najvei broj predstavnika klasine teorije suverenosti,
an-ak Ruso suverenost shvata kao najviu vlast u organizovanom politikom telu.
On ovakvu vlast ne daje vladaru (monarhu), ve politikom telu drutvu u celini (narodu).
Narod kao celina je suveren,
koji drutvenim ugovorom dobija neogranienu vlast nad svim njegovim lanovima.
Takoe, Ruso smatra da se opta volja (volja naroda), izraava samo preko zakona,
te je zakonodavna vlast jedina vrhovna suverena vlast.
Dok Boden smatra da je suverena i svaka druga vlast monarha sem zakonodavne,
Ruso istie da se suverena vlast poklapa u potpunosti sa zakonodavnom i istie da nosilac suverenosti nije
monarh (ili parlament), ve narod.
Suveren je za Rusoa skup pojedinaca organizovanih u kolektiv koje se rukovodi optom voljom.
Graani se javljaju u dva razliita poloaja:
sa stanovita pojedinca graani se javljaju kao podanici i potinjeni suverenoj vlasti
sa stanovita celini svaki pojedinac se javlja kao suveren
Suverena vlast je neograniena i nepovrediva, ali ne moe prei granice drutvenog ugovora.
Suverenost garantuje slobodu ljudi u drutvu.
Ruso zato dobija mogunost prenosa suverenosti sa naroda, na neki drugi subjekt,
jer po njegovom miljenju, vlast moe da se prenese, ali ne i volja.
Kao to je neotuiva, suverenost je i nedeljiva,
jer ona je volja narodnog tela ili samo jednog dela njegovog.
Nosioci suverenosti su svi graani, kao pojedinci, a ne kao nacija.
Za vrenje suverene vlasti su potrebni i odreeni predstavnici.

Definicija:
Suverenost drave je relativna pravna i faktika neogranienost dravne vlasti, koja na osnovu svoje vojne,
politike i ekonomske moi moe redovno i u dovoljnoj meri da ostvaruje svoje politike ciljeve uz
potovanje meunarodnih ogranienja !!!

15. FUNKCIJE DRAVNOPRAVNOG PORETKA

Kada se razmatra uloga dravnopravnog poretka,
mora se imati u vidu da su drava i pravo relativno samostalne, razliite, ali i povezane pojave.
Drava, kao politika organizacija, sa odreenim stanovnitvom i teritorijom, koja poseduje suverenu vlast,
odnosno monopol fizike prinude, ima posebne funkcije (cilj, zadatak, misiju) u globalnom drutvu.
U odreivanju funkcije dravnopravnog poretka, drava i pravo su povezani i imaju istovrsne funkcije.
I drava i pravo kao i sve drutvene pojave imaju vie funkcija koje se tokom razvoja menjaju.
Funkcija drave se moe odrediti pomou cilja,
zbog ijeg ostvarivanja ona i postoji i takva shvatanja se nazivaju teleolkim (ciljnim).
Cilj moe biti jedan (monostiko), ili ih moe biti i vie (pluralistiko shvatanje).
1. Ako svrhu, tj. cilj odreuju upravljai, onda je to vladajua subjketivna funkcija,
2. a ako se cilj odreuje kao objektivno dejstvo u drutvu, tada ima objektivnu funkciju.
Izdvajaju se sledee funkcije dravnopravnog poretka (sa pluralistikog stanovita):
1. Napadako-odmbrambena funkcija,
koja je oduvek postojala, ali je u 20. veku zamenjuju donekle civilizacijski oblici, ali komponenta
osvajanja, kao politika kategorija i dalje postoji.
Sve do 20. veka ratna osvajanja bila su jedna od bitnih faktora sticanja bogatstva nekih drava.
Ova funkcija postoji i danas, vie je izraena odmbrambena funkcija, ali pored ove, postoje i druge
civilizovane funkcije, a to su:
ugnjetako i izrabljivako-represivna funkcija, upravljaka funkcija, zatitna funkcija i pravno-regulatorna
funkcija.
2. Ugnjetako i izrabljivako-represivna funkcija,
s obzirom na podelu (klase) i sukobe koji postoje unutar drutva, dravno-pravni poredak je uvek bio
ugnjetaki i izrabljivaki, a represivnom funkcijom obezbeivao (odravanje) jedinstva podeljenog (klasno)
i konfliktong drutva. Ova funkcija egzistira (ogleda se) u ekonomskom iskoriavanju nerazvijenih drava
(u vidu nafte, trita...)
3. Upraljaka funkcija,
od najranijih vremena drava se razvijala tako to je upravljala velikim i prinudnim radovima
(Mesopotamija, Egipat), pa i danas drava upravlja velikom nacionalizovanom privredom i pokree obine
javne radove (npr. izgradnja autoputeva, elektrana) kako bi postigla veu zaposlenost i zadovoljila nove
civilizacijske potrebe.
4. Zatitna funkcija,
manifestuje se u ouvanju mira, sigurnosti, pravde, opteg dobra, sree pojedinca, kao i cele zajednice.
Drava obezbeuje unutranji mir, spreava krenje i ugroavanje ivota, slobode, imovine porodice.
5. Pravno-regulatorna funkcija,
koja se ostvaruje uz pomo optih pravnih normi, a na osnovu njih se donose pojedinane norme,
koje su sadrane u pojedinanim pravnim aktima.
Drava utie na pravo, kroz stvaranje i primenu pravnih normi.
Dravno-pravni poredak (odnos drave i prava)
u odnosu drave i prava iskristalisalo se nekoliko grupa shvatanja:
1. Prvo, drava je nezavisna od prava, pravo joj slui kao orue koje ona sama stvara.
2. Drugo, polazi od obrnute postavke,
da pravo nastaje i postoji nezavisno od drave, i da je drava potinjena pravu.
3. Tree, koje usvajamo, istie da su drava i pravo zavisni jedno od drugog
i da zato ne mogu postojati jedno bez drugog, zato su ravnopravni inioci.

16. PROMENE U DRAVNOPRAVNOM PORETKU

Pod uticajem odgovarajuih inilaca drava i pravo, kao drutvene pojave, se stalno razvijaju i menjaju,
pa se tako razlikuju dve vrste promena:
1. Evolutivna one su brojne, sitne i manje znaajne, svakodnevne promene
(npr. jedan zakon menja drugi, smena dravnih organa itd.)
2. Revolucionarne one su dublje i zahvataju samu sutinu prava i drave
(npr: na mesto feudalne drave i prava,
stvara se kapitalistika drava i pravo, odnosno kapitalizam zamenjuje feudalizam)
Najznaajnije evolutivne promene su:

1. Reforma:
kao promena u dravi i pravu, zahvata veu i znaajnu oblast drutvenog ivota
(agrarna reforma, reforma viskog obrazovanja, penzisjkog sistema, pravne reforme...).
Reforma je zakonita promena u dravi, sprovodi se u skladu sa pozitivnim pravom,
ne bi li se reili postojei drutveni problemi u odreenim oblastima i usmerio drutveni razvoj u
odreenom pravcu.
2. Dravni udar:
je iznenadno brzo, nezakonito i nasilno preuzimanje vlasti od strane ljudi koji su do tada i sami uestvovali
u upravljanju dravom, zauzimali visoke dravne funkcije
(ministar odbrane, ef drave, predsednik vlade i sl.).
Dakle, to je nezakonito preuzimanje upravljanja dravom,
a javlja se kao posledica nestabilnosti jednog politikog reima.
Dravni udar se javlja kao nagla i nezakonita smena nosioca vlasti.
Kod modernih drava gde su politike institucije nestabilne, postoji i tihi dravni udar.
3. Pu:
je svojevrsan oblik nezakonitog i nasilnog preuzimanja vlasti,
ali nju ne preuzimaju visoki dravni funkcioneri, nego organizovane grupe ljudi ili pojedinaca, koji su na
sporednim dravnim funkcijama (vojska, policija ili se nalaze van dravne organizacije moni pojedinci).

17. DRAVNA ORGANIZACIJA

Svaka organizacija, pa i drava, sastoji se od sredstava i skupa ljudi koji su na odreeni nain
povezani obavljanjem poslova koji su regulisani pravilima i zajednikim ciljevima.
Drava nije jedina organizacija u drutvu, ali jeste suverena i najmonija datom globalnom drutvu,
jer poseduje monopol organizovane sile.
Ona se razlikuje od drugih organizacija po tome to je vrhovna vlast za sve subjekte i nezavisna je.
Drava se izdvaja od drutva jer predstavlja jednu politiku organizaciju koju ini samo grupa ljudi
koja sprovodi vlast i koja se razlikuje od drutva jer ima monopol organizovane sile u svojim rukama!!!
Posmatrajui dravu kao organizovan sistem, kao i svaka organizacija, drava ima svoje ciljeve,
koji su se tokom vremena menjali.
Da bi ostvarila te ciljeve, drava poseduje sredstva, meu njima monopol organizovane sile,
a to sredstvo i jeste glavna prepreka u izgradnji moderne pravne drave.
Postavlja se pitanje kako taj monopol staviti pod kontrolu?
S jedne strane, treba zatiti graane od zloupotrebe i prekoraenja sile bez potrebe.
S druge strane, treba titi ljudski rad od svih katastrofalnih ratova.
Reenje se nalazi u ostvarenju bolje organizovanih odnosa i uvrivanju pravnih normi.
Pozitivnopravne norme u smislu vaeih pravnih normi,
reguluu samu organizaciju drave, odnosno odreuju koji poslovi i koji organi e ih obavljati.
Na taj nain drava postaje pravna organizacija.
U ranijim dravama, dravna vlast nije bila vezana pravom i to stanje nazivalo se princeps legibus soluts,
odnosno ranije je vailo pravilo princepsova odluka je zakon ono to vladar naredi ima snagu zakona.
Savremenu pravnu dravu, u kojoj se ipak ostvaruje vladavina prava, pravne norme obavezuju i dravne
organe, ali i dravu u celini.
Dravni organi su posebni lanovi drave koji ine skup slubenih lica, tj. dravnih organa,
Svi ljudi zajedno u jednoj dravi ine stanovnitvo,
koje se nekada delilo na slobodne i neslobodne, robove i kmetove.
Sa nastankom savremene drave i pravnom jednakou svih graana,
sticanjem politkih i drugih prava, oni postaju graani.
Do tada su u odnosu na dravu i vladajue slojeve bili podanici.
Meutim, u nekim dravama i dalje postoji nejednakost meu ljudima, pa i faktika diskriminacija,
uprkos priznatoj jednakosti.
Ta nejednakost se zasniva na nejednakim mogunostima bogatstva, rada i obrazovanja.
Kada se govori o dravnopravnom poretku, u vezi sa tim spominjemo i legitimnost,
kao idejni temelj dravne vlasti.
Legitimnost predstavlja uverenje jednog kruga ljudi da je prinuda opravdana, odnosno,
dobra zato to se temelji na nekim vrednostima koje taj krug usvaja.
Za legitimnost je dovoljno da jedan znaajan broj ljudi ima uverenje o bilo kakvoj opravdanosti dravne
vlasti.
Zbog te opravdanosti javljaju se i razliita shvatanja pravednosti,
pa upravo zbog toga dravna vlast za nekog moe biti pravednam dok je za drugog nepravedna.

18. POJAM DRAVNOG ORGANA I VRSTE DRAVNIH VLASTI

Kao i svaku organizaciju, tako i dravu moemo ralaniti na sastavne delove,
organizacione jedinice organe, koji obavljaju poslove sa odreenim ciljevima.
Dravni organi (parlament, vlada, sudovi, ministarstva...) predstavljaju relativno trajne i stabilne tvorevine.
Oni se razlikuju od slubenih lica (od kojih se inae sastoje),
jer su ta lica samo privremeni vrioci delatnosti, koji tu delatnost obavljaju u ime i za rain drave,
npr: zakonodavni organi donose zakone.
Razlikuju se dva statusa dravnih organa (status privatnog i status slubenog lica).
a) Kada deluju kao privatna lica tada rade u vlastito ime i u sopstvenom privatnom interesu
b) Kada vre poslove kao slubena lica tada deluju u ime i za raun drave.
Ukoliko slubeno lice zloupotrebi slubeni poloaj u privatne svrhe,
to predstavlja zloupotrebu vlasti koja se kanjava.
Najvanije vrste dravnih organa su:
1) Oruani i civilni organi:
s obzirom na to da je dravna organizacija ona koja ima monopol nad fizikim nasilljem, u svakoj dravi
postoje ova dva organa.
Oni se razlikuju u tome ko upravlja i ko odluuje o upotrebi sredstava za nasilje.
U oruane organe spadaju: vojska i policija,
a u civilne: svi ostalni dravni organi, civilni organi,
npr: ef drave, odluuje o upotrebi oruane sile, bilo prema drugim dravama (rat), bilo prema vlastitom
stanovnitvu (revolucija, protesti) zavisno od toga od koga preti opasnost, dok oruani orani izvravaju
odluke civilnih organa.
Ukoliko vojska/policija dou na vlast, tj. donose najvanije odluke takva drava se naziva militaristika
(policijska) drava, a suprotna ovakvoj dravi je pravna drava.
2) Demokratski i nedemokratski organi:
ova podela je izvrena prema ueu stanovnitva (naroda) u nastanku i radu tih organa.
Demokratske organe bira stanovnitvo, a retko ih ine i sami graani (zbor, referendum), a pored toga
kontroliu njihov rad i pozivaju na odgovornost (kada graani biraju organe, a oni njima odgovaraju).
Nedemokratski organi: nastaju nasleivanjem, postavljanjem (aristokratija), nametanjem, dakle volja
graana u ovom sluaju ne dolazi do izraaja.
3) Inokosni i kolegijalni:
dele se prema tome kako se odluka donosi.
Ukoliko odluku donosi samo jedno lice, to je inokosni organ (ministarstva, inskepckije, sekretarijati),
a kolegijalan je onaj dravni organ gde odluke donosi vie lica ravnopravno kolegijum lica
(skuptina/parlamet, komisije).
4) Struni i politiki organi:
dele se prema posedovanju strune spreme slubenih lica, odnosno dravnih organa.
Politiki organi odreuiju politiku kao opti pravac dravne delatnosti, dok struni organi vre razne strune
poslove.
Slubena lica, ukoliko ulaze u sastav politikih organa, uglavnom su pripadnici vladajuih slojeva i politiki
organi nadziru strune organe.
Pored ovih podela, dravne organe moemo podeliti i:
1. Prema oblastima delatnosti (rada): organi unutranje bezvednosti, vojne, politke organe.
2. Prema oblicima najznaajnijih delatnosti: zakonodavne, uprvane, sudske organe.

19. NADLENOST DRAVNIH ORGANA

Nadlenost dravnih organa predstavlja skup poslova dravnih organa
koje oni obavljaju u ime i za raun drave.
Ona predstavlja ukupnost trajnih prava i obaveza dravnih organa!
(npr: nadlenost parlamenta da donosi zakone, sud da sudi za prekraj prava i sl.).
Merila za odreenja nadlenosti su razliita.
Nadlenost se najee odreuje na dva naina, kao:
1. Stvarna nadleost prema vrsti poslova koje obavljaju dravni organi.
2. Teritorijalna ili mesna nadlenost prema teritoriji na kojoj se ti poslovi obavljaju u okviru iste vrste
poslova.
Npr: jedan sud se od inspekcijske slube razlikuje po vrsti posla koju obavlja, dok dve opttinske slube
mogu imati istu stvarnu nadlenost (vrsta poslova), a razl. mesnu.
Nadlenost dravnih organa moe se posmatrati i u odnosu na to da li je izvrena podela na organe koji vre
poslove na:
1. celoj teritoriji (federalni, centralni)
2. ili na uoj teritoriji (necentralni, regionalni, lokalni).
Tako se razlikuju unitarne i sloene drave, a u novije vreme i regionalne drava.
Svi poslovi u dravi moraju da se poveu, a povezivanje se postie uspostavljnjem hijerarhijskih odnosa
meu dravnim organima.

20. HIJERARHIJA DRAVNIH ORGANA

Dravni organi ne deluju svojevoljno, ne obavljaju svoje poslove slobodno, nego su hijerarhijski povezani i
ogranieni, njihovi se poslovi usklauju i povezuju u jedinstven i efikasan sistem dravnih poslova.
Takva usklaenost poslova se postie naelom hijrarhije,
koje se ogleda u odnosu nadreenosti i podreenosti kako
- unutar dravnih organa (izmeu javnog tuioca i njegovog zamenika),
- tako i izmeu dravnih organa (odnos izmeu republikog i optinskog javnog tuioca).
Nii organi su podreeni viim, i tako se stvara hijerarhijska lestvica.
Na vrhu hijerarhijske piramide stoji najvii suvereni organ, mesto na toj lestvici zavisi od stepena (nivoa)
vlasti koju odreeni organ poseduje.
Dravna slubena lica nadreen, mogu postavljati druge osobe podreene na druga radna mesta.
Mogu im narediti da neto ine ili ne, kanjavati zvog neizvrenja dunosti i nadzirati njihov rad.
Podreenost (potinjenost) moe biti razliitog inteziteta.
Stroga potinjenost ili naelo subordinacije oznaava zavisnost niih organa od strane viih u vrenju
dravne delatnosti, ne samo na temelju zakona, nego i sledei nareenja viih organa.
Princip koordinacije se sastoji u sporazumevanju i saradnji izmeu dravnih organa koji imaju isti stepen
dravne vlasti, prema tome nijedan od tih organa nije niti vii niti nii u odnosu drugi
(npr: dva doma u skuptini).
Zato se povezivanje (koordinacija) vri sporazumom i dogovorom.

21. CENTRALIZACIJA I DECENTRALIZACIJA

Centralizacija je takav sistem organizacije drave u kome su donoenje odluka i kontrola sprovoenja tih
odluka u nadlenosti centralnih organa.
Maksimalno ispoljen centralizam bi postojao kada
centralni organi.

u svim poslovima dravne vlasti odluuju samo

Centralizacija u ovom obimu je praktino nemogua, u uslovima savremenih drava i brojnosti poslova,
Dakle, zbog toga u svim dravama, pored centralnih, postoje i necentralni organi kao to su organi uih
teritorijalnih jedinica: pokrajine, optine, oblasti (okruzi, srezovi) i dr.
Uzroci pojave centralizma u organizaciji savremene drave jesu zbog:
1. prirode poslova
2. i hipertrofije (uveanja) dravnog aparata.
1. S jedne strane, priroda poslova moe biti uzrok veeg stepene centralizacije poto se u
savremenom drutvu poveeva broj razliitih delatnosti koje pokrivaju dravne institucije.
2. S druge strane, javlja se stalna tenja moderne drave da sve drutvene tokove stavi pod
svoju kontrolu i regulaciju.
Centralizam se definie kao:
svaka pojava jae vlasti i kontrole iz jednog rukovodeeg mesta (centar) nad nekom delatnou.
U okviru centralizovanog sistema centralni organi kontroliu i zakonitost i celishodnost rada necentralnih
organa (ne uivaju samostalno).

Decentralizacija, jeste sistem odnosa izmeu centralnih (koji vre poslove na celoj teritoriji drave) i
necentralnih (koji vre poslove na jednom delu teritorije drave) organa u kojem necentralni organi uivaju
izvestan stepen samostalnosti, tj. nezavisnosti.
(npr: APV - R.Srbija je unitarno decentralizovana, jer APV ima necentralne organe koji sporovode politku.
Necentralni organi odluuju o poslovima koji su od znatne vanosti za mesno stanovnitvo:
graevinska delatnost, saobraaj, konulane delatnosti, zdravstvene slube i slino.
U okviru decentralizovanog sistema, centralni organi vre samo kontrolu zakonitosti rada necentralnih
organa. Dva nivoa kontrole rada necentralnih dravnih organa:
1. Kontrola zakonitosti rada
2. Kontrola celishodnosti rada
Tipologija oblika drava (tabela str. 60)
Oblik vladavine:
a) Monarhije (apsolutne, ustavne i parlamentarne)
b) Republike (parlamentarne, predsednike i skuptinske)
Oblik dravnog ureenja:
a) Unitarne
b) Sloene (personalne i realne unije, konfederacije i federacije)
Oblik politikog reima:
a) Demokratije (neposredna i posredna)
b) Autokratije (klasine i moderne)
Oblik dravne vlasti:
a) Sistem podele vlasti (predsednika i parlamentarna vlast)
b) Sistem jedinstva vlasti (skutinski sistem)

22. MONARHIJA (oblik vladavine)

Poreklo naziva monarhija dolazi od grke rei monos = sam i arhos =vladar,
to znai da je monarhija vladavina jedne linosti.
Svaka drava ima svog efa drave, koji predstavlja nju samu.
Prema tome kakav je poloaj efa drave postoje dva oblika vladavine - monarhije i republike.
ef drave u monarhiji (dravni vladar nije bio vezan pravom) je pravno neodgovorna, suverena linost,
dok je u republici i pravno i politiki odgovoran, nalazi se na elu drave.
Na elu monarhije, nalazi se monarh, koji je suverena linost, tj. linost iznad prava.
Na njega se ne mogu primenjivati nikakve pravne sankcije, odnosno on je pravno neodgovoran,
ali monarh koji bi krio pravne norme,
na kraju bi bio zbaen sa prestola (putem pua, revolucije, dravnog udara).
Monarh, kao poglavar drave:
- ima upravna, sudska i zakonodavna ovlaenja,
- on predstavlja dravu u inostranstvu,
- vrhovni je komandant vojske
- ef je drave (nalazi se na elu drave)
- i ima pravo veta.
Monarh, odnosno vladar (titula=kralj,car) bira se naslednim putem i zadrava poloaj doivotno,
a izuzeci su: ukoliko se zapoinje nova dinastija ili ako se bira nova monarhija zbog istorijskih okolnosti.
Primeri savremene monarhije:
UKVB i Severne Irske, vedska, panija, Holandija, Saudijska Arabija, Japan (carevina).
Vrste monarhija:
1. U apsolutnoj monarhiji (tiranska vlast),
monarh je istovremeno bio i suveren organ (neogranien u donoenju pravnih pravila) i suverena linost.
Zbog takvog poloaja,
ova vrsta monarhije je nazvana neogranienom ili apsolutnom (autoritarna, autokratska, tiranska).
2. Staleka monarhija, kao ograniena monarhija.
Nakon buroaske revolucije monarhije su ili ukinute ili su stvorene ograniene: ustavne i parlamentarne!
3. Ustavne monarhije, gde monarh nema ustavotvornu vlast, tj. ustav donosi neko drugi uz njegovo uee
(ovlaenje), to znai da je monarh duan da postupi po osnovu Ustava, jer su u suprotnom njegovi akti
nevaei.
4. Parlamentarne monarhije,
monarhova vlast je jo vie ograniena, zakonodavna vlast pripada parlamentu.
Monarh ima pravo da ne usvoji zakone, da primeni apsolutni veto (pravo da ne usvoji zakon, da stavi veto).
U upravnoj delatnosti, on je i dalje ef drave ali u njeogovo ime upravljaju ministri.
Ministre postavlja monarh, dok ih dunosti razreava parlament, ukoliko ne uivaju njegovo poverenje.
Da bi monarhov akt bio punovaan, mora da ima premapotpis ministra.
Primer: za ovaj oblik vladavine je Engleska najstarija stavna monarhija;
Magna Karta Libertatum = > Velika povelja sloboda (hteli da ogranie vlast monarha).

23. REPUBLIKA (oblik vladavine)

Naziv republika potie od latinske sloenice res-publika,

koja je vieznana, a najee oznaava javnu, optu stvar ili posao.
U republici je ef drave pravno i politiki odgovoran.
Podvrgnut je pravu, kao i svi graani, on odgovara za politiku koju vodi,
ali i odgovara pravno za uinjena krivina dela.
Na poloaj predsednika republike (efa drave) se dolazi izbornim putem i to izborom od strane graana,
parlamenta ili posebno izbornog tela, na odreeno vreme (mandat),
a on moe trajati 5 godina (Srbija), 6 (Francuska, Austrija) ili 7 godina (Italija).
Isto lice ne moe dva ili vie da bude birano na poloaj predsednika drava.
Pravno, ak moe izgledati da je njegova vlast manja s obzirom da predsednik ima pravo suspenzivnog veta
u odnosu na vlast monarha.
Vrste republika:
(1) Prema broju lica iz kojih se sastoji ef drave, kao organ republike se dele na:
inokosne i kolegijalne (zborne),
a u savremenim uslovima vie je republika u kojima je predsednik inokosan, tj. jedna fizika osoba.
(2) Druga podela zasniva se na raliitim odnosima izmeu zakonodavne, uprave i sudske vlasti,
te se razlikuju: predsednike i parlamentarne republike.
U parlamentarnoj republici,
na osnovu rezultata izbora, formira se zakonodavni organ (parlament) kao centralni organ vlasti.
Osim redovnih i osnovnih ovlaenja, on uspostavlja Vladu kao glavno izvrno telo vlasti.
Mogua ovlaenja su mu da bira efa drave, odluuje o ratu i miru i slino.
(primer ovakve republike su Italija, Nemaka i vajcarska)
U predsednikoj republici,
ovlaenja predsednika su vea nego u parlamentarnoj republici, jer predsednik je najvaniji organ vlasti.
Predsednika bira posredno ili neposredno narod.
Vladu bira ili imenuje (ministre) predsednik republike, koji i rukovodi i nadzire njen rad.
Predsednik republike moe da utie na zakonodavnu delatnost parlamenta, izricanjem sankcija, tj.
suspenzivnim vetom oznaava pravo predsednika da ne prihvati zakonski predlog.
Taj predlog moe da postane zakon (dobije validnost),
ako se ponovo o njemu glasa u Kongresu (SAD parlament) i ako dobije podrku 2/3 poslanika.
Primer zemlje u kojoj je uspostavljena predsenika republika je SAD.
Broj monarhija se sve vie smanjuje, jer se u repubici vidi pravedniji i prirodniji oblik vladavine.
Naelo decentralizacije na kojem poiva centralizovana unitarna drava,
podrazumeva garantovanje (Ustavom) izvornih nadlenosti (jer pored ovih izvornih nadlenosti,
necentralni organi mogu da raspolau i prenetim nadlenostima delegiranim, koje je centralna vlast
prenela na njih) necentralnih organa i njihovu samostalnost pri obavljanju ovih nadlenosti.
Naelo dekoncentracije vlasti na kojem se zasnivaju centralizovane unitarne drave,
podrazumevaju da necentralni organi imaju prenete nadlenosti.
Necentralni organi ne uivaju samostalnost, centralni organi kontroliu i nadziru njihov rad.

24. UNITARNA DRAVA (dravno ureenje)

Unitarna drava predstavlja jedan oblik dravnog ureenja,

podela drave prema obliku dravnog ureenja izvrena je prema tome da li u dravi postoji jedan ili vie
dravnih organizacija, tj da li postoji jedan ili vie aparata zakonodavne, upravne i pravosudne delatnosti.
Drugim reima, razlika u oblicima dravnog ureenja je u tome da li je jedna drava
jedinstvena na svojoj teritoriji ili se sastoji od vie drava u sebi.
Unitarne drave karakterie postojanje jedinstvenog (unikatnog) nosioca dravne vlasti.
Funkcije dravne vlasti su u nadlenosti organa vlasti obrazovanih na centralnom nivou i samo organi
centralne vlasti raspolau pravom da vre zakonodavnu, izvrnu, upravnu u sudsku vlast.
Takoe, oblik dravnog ureenja moe se odrediti prema nainu na koju su ureeni odnosi izmeu
centralnih i necentralnih organa vlasti u dravi.
Podela poslova izmeu centralnih i necentralnih organa moe poivati na naelu decentralizacije ili naelu
dekoncentracije vlasti ili na raliitiom obliku kombinacije ovih naela.
Razlikujemo dva tipa dravnog ureenja:
1. unitarna (jedinstvena)
2. i sloena.
1. Unitarna drava,
jedinstvena, prosta drava ima samo jedna organizaciju vlasti na celokupnoj teritoriji.
Ona ima samo jedan ustavno-zakonodavni organ, efa drave, vladu, sistem upravnih i pravosudnih organa.
Drugim reima, unitarne su one drave koje imaju jedinstven dravni aparat.
Odluke koje donose organi dravne vlasti imaju dejstvo na celokupnoj teritoriji drave i obavezuju sve
graane u dravi.
Primeri (savremenih) unitarnih drava su:
vedska, Maarska, Holandija, Francuska, Rumunija, Grka, Poljska, Slovenija, Bugarska i dr.
U unitarnoj dravi mogue je da postoji itava mrea razliitih teritorijalnih jedinica ustanovljenih:
1. Ustavom
2. Zakonom
Ustavom se utvruje da li e se pojedine teritorijalne jedinice unutar jedne drave biti:
optine, srezovi ili okruzi, kako e biti organizovani i sa kakvim nadlenostima.
Zakonom se utvruje teritorijalna podela zemlje, odnosno svake lokalne edinice za sebe,
sa njenim nadlenostima, tj ovlaenjima i obavezama njenih organa.
Postojanje i funkcionisanje lokalne samouprave u postpunosti je stvar centralnih organa.
Lokalne samouprave mogu odlikovati manjim ili veim stepenom samostalnosti.
Ta ovlaenja proistiu iz propisa centralnih organa i ostvaruju se pod nadzorom tih oragana.

25. OBLICI SLOENE DRAVE (dravno ureenje)

Sloena drava sastavljena je od vie dravnih organizacija,
tj. od dva, tri ili vie ustavno zakonodavna, pravosudna i upravna aparata.
Sloene drave su zajednice drava koje su povezane istom dravnom organizacijom i koje istovremeno
zadravaju u manjoj ili veoj meri svoje posebne organe.
U sloenim dravama postoje dve kategorije organa:
Prva, jedni su zajedniki svim lanovima sloene drave
(svoje funkcije vre na celoj teritoriji i nad itavim stanovnitvom)
Druga, drugi organi su posebni za svaku dravu lanicu
(tako da u svakoj od njih postoji manje vie razvijen dravni aparat).
U sloenoj dravi postoji jedna dravna organizacija koja deluje na celokupnoj dravnoj teritoriji i to je
savezna drava, ili postoje najmanje dve dravne organizacije koje deluju na delovima teritorija savezne
drave drave lanice!!!
Primeri sloenih drava su: nekadanja SFRJ, SAD, biva ehoslovaka, Savezna Republika Nemaka.
Podela nadlenosti izmeu savezne drave i njenih lanica utvrena je saveznim ustavom,
tako da neki dravni poslovi pripadaju iskljuivo saveznoj dravi,
drugi iskljuivo dravama lanicama,
a trei se dele izmeu savezne drave i lanica.
Savezne drave su monije od drava lanica, njoj uglavnom pripadaju vojni, carinski, finansijski,
spoljni, pravosudni poslovi, dok drave lanice dobijaju nadlenosti u podrujima ekonomije, ekologije,
saobraaja, zdravstva, kulture, obrazovanja i slino.
Postoji vie oblika sloenih drava i to su:

1.) Unija je meunarodno povezivanje dve ili vie drava.

Personalna unija zajednica dve ili vie drava koje imaju zajednikog monarha.
Zajedniki vladar se ustoliava tako to svaka drava lanica, potpuno nezavisno od druge, drei se
svog ustavnog poretka, dovodi na presto istog vladara kao i druge lanice personalne unije.
Drave koje ine personalnu uniju ostaju suverene,
samo to imaju zajednikog vladara (Holandija, Engleska).
Realna ili stvarna unija zajednica dve ili vie drava koje nastaju na bazi meunarodnog sporazuma,
a koja i pored zajednikog vladara ima i neke druge zajdnike poslove,
zavisno od sporazuma izmeu drava lanica.
Realna unija je bila Austro-Ugarska od 1867. godine,
a postojala je i unija izmeu vedske i Norveke od 1814 do 1905.
Carinska unija gde se ukidaju sve carinske barijere meu zemljama carinske unije.
2.) Konfederacija je sloena drava koja se definie kao savez suverenih drava, sline su realnoj uniji.
Kod konfederacija drave lanice zadravaju svoju suverenost i ovaj savez postoji dok za njega postoji i
interes.
U konfederaciji se obrazuju zajedniki organi, vrste zajednikih organa, njihov sastav, nadlenost i nain
rada utvruje se sporazumom drava lanica konfederacije.
Primenjuje se princip pariteta, a to znai da svaku dravu lanicu u tom zajednikog organu konfederacije,
reprezentuje jednak broj predstavnika (nezavisno od njene veliine, broja, stanovnika ili ekonomske snage).

Da bi odluka konfederacije bila doneta potrebno je ispuniti dva uslova:

1. Sporazum (ugovor) skloljpen uz saglasnost/pristanak svih drava lanica konfederacije
(tj. potreban je konsenzus = jednoglasnost).
2. Jednom doneta odluka konfederacija nije automatski obavezujua,
ve postaje obavezujua samo ukokliko je drava lanica naknadno prihvati, tj. ratifikuje.
Primeri konfederacije su: nekadanji Nemaki savez (1814-1866), Severno Ameriki savez (1778-1905),
dok danas nema konfederacija, one pripadaju ustavnoj istoriji.
Danas nastaju novi oblici udruivanja koji su slini konfederacija, poput EU (lanice 22 drave)

3.) Federacija
sloena drava koja se definie kao savezna drava.
Prve federacije su nastale jo u antikoj Grkoj (Ahajski savez), a prva moderna federacija jesu SAD.
Razlozi koji utiu na nastanak federacije mogu biti razliiti:
ekonomski, geografski, istorijski, etniki, politiki i drugi.
Primer federacija: Savezna Republika Nemaka, SAD, Indija, Kanada, Brazil...
Kod federacija se javljaju dva ustava = federalni i ustav federalnih jedinica.
Federalne jedinice nisu suverene, ali imaju autonomiju koju im odreuje i jemi federalni ustav.
Federalna drava se zasniva na dva naela:
(prvo) naelo autonomije federalne jedinice u federalnoj dravi imaju svoju federalnu ureenu
nadlenost i poseban zakonodavni, upravni i sudski sistem organa.
(drugo) naelo patricipacije to znai da federalne jedinice uestvuju u nadlenosti federacije, tako to
ulaze u sastav federalnih organa.
Federacije se meusobno razlikuju prema odreenim kriterijumima:
1.) Po nainu nastanka:
razlikuju se federacije nastale:
- metodom agregacije,
(odozdo = kada se dva ili vie do tada samostalnih drava ujedinjuju u federacuju, npr: SAD i vajcarska)
- metodom devolucije,
(odozgo = kada se do tada unitarna drava, promenom svog Ustava, preobraava u federacuju,
razlozi za to mogu biti: ekonomski, tradicionalni, geografski i slino)
2.) Prema nacionalnom sastavu mogu biti: jednonacionalne i vienacionalne
S obzirom na strukturu, federacije se dele na one sa stalnom i one sa promenljivom strukturom.
Karakteristike federacije:
1. Federacija ima federalni ustav, za razliku od unije i konfederacije koje imaju meunarodni sporazum.
2. Federalne jedinice takoe imaju svoj ustav, koji mora biti u skladu sa fedralnim ustavom
(koji ima supremaciju = nadmo na ustavima federalnih jedinica).
3. Federalne jedinice imaju pravo da sudeluju u reviziji federalnog ustava,
izmeu federacija i federalnih jedinica izvrena je raspodela poslova/nadlenosti.
4. Parlament kod federacije ima dva doma: dom graana i dom federalnih jedinica.
5. Odluke u domu federalnih jedinca se donose po veinskom principu
(za razliku od konfederacija, gde je neophodan konsenzus).
6. Odluke federalnih oragana su obavezujue sa federalne jedinice
(one ne podleu naknadnom priznanju, tj. rafitifkaciji kao kod konfederacije).

26. AUTOKRATIJA I OBLICI AUTOKRATIJE (oblik politikog reima)

Kriterijum podele politikog reima vri se na osnovu stepena odvojenosti dravnog aparata od
stanovnitva, tj. prema nainu na koji dravni aparat vri svoju funkciju u odnosu na stanovnitvo.
Deli se na demokratiju i autokratiju.

Autokratija (gr. auto=sam i kratein=vladati), je oblik politikog reima ili drava u kojoj dravni
poglavar (vladar, monarh dinastije) ne izvodi svoju vlast iz volje naroda.
Dakle, autokrata poseduje vlast i upravlja dravom na osnovu:
harizmatskog legitimiteta = linog ugleda
i tradicionalnog legitimetata = religijskih i tradicionalnih shvatanja oslanjajui se na jaku oruanu silu
kojom upravlja lino ili uz pomo najbliih srodnika.
Stanovnitvo u ovakvoj dravi lieno je prava da utie na politiku vlast, jer stanovnici su podanici,
a ne graani kao u savremenim dravama.
Klasini oblici autokratije u antiko doba bile su:
1.Despotije
2.Diktature u Starom Rimu
3.Oligarhije
4. Plutokratije
U autokratske politike reime spadaju:
- teokratske i despotske monarhije: Mesopotamije, Egipta, Persije, Kine, Indije,
- a brojne su i drave apsolutistike monarhije u Evropi u periodu od 16. do 19. veka:
Francuska u vreme Luja 14, carevine Austrija i Turska, Japansko carstvo,
Engleska pod Henrijem VIII i Elizabetom I.
Oligarhija (grki oligos = nekolicina) je drava u kojoj uz dravnog poglavara u vlasti uestvuje manji deo
drutva, koji je veoma esto ekonomski vladajui stale (najbogatiji manjina), dok je znatno vei deo
stanovnitva (veina) iskljuen iz politikog odluivanja.
Ovaj reim vladao je u ogranienim monarhijama srednjeg veka, jer se ta vlast ostvarivala u interesu onih
stalea koji su bili predstavljeni u stalekim skuptinama.
Predstavnici plemikog stalea su uivali brojne privilegije, a graanstvo i seljtvo su bili iskljueni.
U oligarhijama, nain odluivanja vlasti zavisi od malog broja ljudi u dravi,
od jednog drutvenog sloja (ekonomski najjaeg, vladajueg).
a) Ako je u pitanju plemiki stale tada je re o aristokratiji (ili aristokratskoj dravi).
b) Ako su to najbogatiji ljudi u dravi bez obzira na klasnu pripadnost, to je plutokratija.
Plutokratija ini bogat drutveni sloj (manjina), bogato stanovnitvo.
To je dovodilo do toga da su neke dravne funkcije postale nasledne u bogatim porodicama.
Plutokratske republike:
u Italiji bile su: Firenca i Sijena,
u Nemakoj: Hamburg i Libek,
u Holandiji: Groningen

MODERNI OBLICI AUTOKRATIJE

Moderni oblici autokratije su:
1. diktatura 2. cezaristika diktatura 3. totalitarna diktatura (totalitarizam)
1. Diktatura predstavlja vladavinu jednog lica (diktatora) koje monopolizuje svu vlast u dravi bez
ikakvih spoljanjih ili unutranjih ogranienja.
U savremenim politikim okolnostima, oznaava moderno politiko stanje u kojem nema podele vlasti,
u kojem postoji oktroisana (nametnuta) vlast od strane jednog pojedinca i u kojoj diktator nema nasledno
poreklo. Po tome se diktatura se razlikuje od tiranije, koja je istorijski starija i klasian oblik autorkatije.
2. Cezaristika diktatura oznaava neograniena ovlaenja koja su skoncentrisana u rukama jedne
osobe, koja je navlast dola nelegitimno (npr. dravni udar), suspendovala ranija ustavna i politika prava i
manipulie kolektivnim oseanjima podanika drei u strahu, sumnjajui u sve i svakog, stvarajui na
svakom koraku neprijatelje reima.
Diktatura sa ekstremnim oblicima ispoljavanja line vlasti koja koristi sva sredstva da zadri vlast po svaku
cenu, pribliava se pojmu tzv. Cezaristike diktature.
3. Totalitarna diktatura pojam totalitarne diktature oznaava onaj politiki reim u kojem se ovlaenje
diktatora proiruju sa politikog i pravnog na privredno podruje i na sve potpuniju kontrolu privatnog
ivota podanika ukljuujui tu i nametanje obaveznog reimskog pogleda na svet.
Totalitarni politiki reimi pripadaju stablu autokratskih politikih reima.
Uoavamo est bitnih karakteristika totalitarizma:
1. U totalitarizmu je detaljno razraena ideologija koja obuhvata sve aspekte ovekove egzistencije i
podanici tu ideologiju moraju prihvatiti, bilo aktivno ili pasivno.
2. U politikom smislu postoji jedna masovna partija ili politika stranka koju po pravilu vodi jedan
ovek voa (firer, kaudiljo, due).
3. Na delu je neprestani teror koji sprovodi tajna politika policija koju podrava i nadgleda partija.
4. Na delu je tehnoloki uslovljen, potpuni monopol kontrole svih sredstava komunikacije od tampe
i filma do elektronskih medija.
5. Postoji apsolutni monopol voe i partije nad svim oblicima efektivne oruane sile.
6. Upravljanje je centralizovano i centralizovana je kontrola celokupne ekonomije uz pomo
birokratske koordinacije ranije nezavisnih delova drutva.

F. Nojman totalitarnu diktaturu vidi kao najrepresivniji politiki poredak koji odreuje pet bitnih faktora:
1. napravljen je korak unazad iz pravne u policijsku dravu
2. vlast je monopolizovana i koncentrisana u vrhu vlasti
3. postoji partijski monizam, partija ima apsolutnu kontrolu nad dravom i drutvom
4. umesto pluralizma, transparentnog i otvorenog drutva postoji socijalna hermetinost i totalna
kontrola drutva
5. drutvo je totalno proeto politikom vlau
Kontrola drutva postie se sledeom metodologijom:
- principom voe, na taj nain vrh osigurava svoje vostvo na jednoj strani,
dok su na drugoj institucije podreene i odgovorn jedino i lino voi
- pojedinac se minimalizuje, potire se linost i ponitava graabski subjektivitet
- kultura se pretvara u propagandu, a kulturna vrednost u politiku robu
- oslanjanje na teror i upotreba neproraunatog nasilja slue kao kontinuirana pretnja podanicima
Totalitarnu dravu predstavljala su, na primer:
Hitlerova faistika Nemaka, staljinistika diktatura u SSSR, i Frankova panija.

27. DEMOKRATIJA I TIPOVI DEMOKRATIJE (oblik politikog reima)

Demokratija (gr. demos = narod i kratein = vladati),
predstavlja oblik politikog reima koji se esto javlja,i u kom je izraeno nastojanje da se minimalizuje
odvojenost dravnog aparata i organa vlasti od naroda i graana.
Vrednost demokratije poiva, pre svega na ideji slobode i jednakosti, ali i na govoru, na svojini i pravdi.
Starogrko shvatanje demokratije kao vladavine naroda, najdoslednije je izraeno u Atinskoj demokratiji
iz vremena Klistenovih reformi (507. godine p.n.e),
smatralo se da je njegova demokratija neposredna vladavina svih graana kao domova .
Platon i Aristotel razmatraju kao jednu od formi (oblika) vladavine, ali je ne zastupaju kao dobro reenje.
Demokrtaski model zastupao je i an ak Ruso, koji pristalica neposredne demokratije,
gde je narod nosilac suverenosti (dakle, sva vlast potie od naroda i narod sam tu vlast sprovodi).
Savremena demokratija jeste reprezentativna posredna demokratija.
Ona uvodi parlament kao predstavniko telo koje izmeu izbora deluje umesto naroda,
kao nosilac suverenosti.
Prvi modeli savremene demokratije se razvijaju u 18. veku.
Savremeni britanski teoretiar Dejvid Held, sve oblike demokratije deli u dva osnovna tipa:
1. Klasine (atinska, pretpostavka razvojne i neposredne demokratije)
2. Savremene (legalna i participativne)
Modele demokratije Held analizira kroz tri naela (trijadu):
1. Naelo opravdanosti
2. Kljune karakteristike
3. Opti uslovi

Klasini oblici demokratije:

(1) Antika demokratija,
Zasniva se na naelu opravdanosti, gde graani treba da uivaju politiku jednakost kako bi bili slobodni
da vladaju i da se njima vlada.
Kljune karakteristike ove demokratije su:
- direktno uestvovanje graana u zakonodavstvu i sudstvu;
- skuptina graana (parlament) ima suverenu vlast;
- suverena vlast obuhvata sve zajednike poslove grada;
- nepostojanje povlastica kojima bi se obini graani razlikovali od javnih slubenika;
- niko ne moe istu slubu dva puta da obavlja;
- kratki mandat.
Opti uslovi antike demokratije:
- mali grad drava;
- robovska privreda stvara slobodne vreme za graane;
- rad ena oslobaa mukarce za javne poslove;
- graanstvo je ogranieno na mali broj osoba.

(2) Protektivni model demokratije,

Razvija naelo opravdanosti da graani zahtevaju zatitu od vlasti i od drugih graana, kojom e se osigurati
da oni koji vladaju slede politiku adekvatnu interesima graana u celini.
Kljune karakteristike su:
- suverenost poiva na narodu, ali je poveren predstavnicima koji legitimno mogu obavljati dravne fukncije;
- redovni izbori (tajno glasanje);
- takmienje izmeu stranaka;
- podela vlasti na zakonodavnu, izvrnu i sudsku;
- graani imaju pravno na privatnost, pravo da se zatite od nasilja.
Opti uslovi su:
- razvoj politiki autonomnog civilnog drutva;
- privatno vlasnitvo sredstava za proizvodnju;
- trina privreda;
- patrijarhalna porodica.

(3) Radikalni model razvojne demokratije,

Naelo opravdanosti graani moraju uivati politiku i ekonomsku jednakost kako niko ne bi vladao drugim,
te svi moraju uivati jednaku slobodu i sigurnost u procesu razvitka.
Kljune karakteristike:
- odvojenost zakonodavne i izvrne funkcije;
- zakone konstituie neposredno uestvovanje graana na javnim skupovima:
- egzekutiva se postalja ili neposrednim izborima ili kockom (rebom).
Drugi uslovi:
- mala neindustrijska zajednica;
- zavisnost graanstva od imovine;
- ene obavljaju kune poslove da bi mukarci bili slobodni za politiku

(4) Nemosredna demokratija, ili kraj politike,

Naelo opravdanosti:
- slobodni razvitak svakoga;
- sloboda zahteva ukidanje eksploatacije i potpunu politiku i ekonomsku jednakost.
Kljune karaktersitike:
- javnim poslovima upravljaju komune;
- prisutno je i samoupravljanje;
- ljudi na funkcijama podloni su estim reizborima;
- kolektivno voenje javnih poslova.
Opti uslovi:
- jedinstvo radnike klase i kraj svih klasnih privilegija;
- nedostatak drutvene podele rada.

Savremeni oblici demokratije:

1) Legalna demoratija je savremeni oblik demokratije.
Naelo opravadnosti jeste veinsko naelo kao delotvoran i poeljan nain zatite pojedinaca od samovolje
vlasti, ouvanje slobode. Vladavina veine ograniena je vladavinom zakona kako bi politiki ivot funkcionisao
pravedno.
Kljune karakteristike:
- ustavna drava sa jasnom podelom vlasti;
- vladavina zakona;
- minimalna dravna intervencija u privatan ivot pojedinca;
- drutvo slobodnog trita dobija najvei prostor.
Opti uslovi:
- delotvorno politiko vostvo liberalnih naela;
- smanjenje i ukidanje opasnosti od kolektivizma

2) Particitativna demokratija,
Po miljenju D. Helda, opravdava jednako pravo na samorazvitak, koje ostvariti samo u participativnom
drutvu (drutvu koje podstie oseaj politike efikasnosti, jaa interes zajednice za probleme).
Kljune karakteristike su:
- neposoredno uestvovanje graana u upravljanju ustanovama od znaaja za drutvo;
- reorganizacija stranakog sistema, tako da visoki funkcioneri budu neposredno odgovorni lanovi;
- odravanje otvorenog institucionalnog sistema.
Opti uslovi su:
- preraspodela materijalnih bogatstava;
- ekstremno smanjivanje neodgvorne birokratske moi u javnim i privatnim ivotima;
- otvoren informativni sistem, kako bi se omoguilo donoenje odluka veine;
- poveana zakonodavna briga u oblasti socijaljnog staranja (briga o deci, invalidima...).
Na osnovu svih ovih analiza,
savremenu demokratsku dravu karakterie:
1. Politiki pluralizam slobodno delovanje svih politikih subjekata po demokratskim pravima.
2. Slobodna i nezavisna sredstva informisanja slobodno izraavanje vlastitog miljenja.
3. Izbornost najviih organa vlasti.
4. Zakonitost i javnost rada.
5. Strogo potovanjse ustavom i zakonima utvrene procedure rada parlamenta, vlade, uprave i sudova.
6. Politika i pravna odgovornost svih nosioca dravnih funkcija.
7. Jednakost pred zakonom.
8. Sloboda rada.
9. Sloboda izbornog prava (optim, jednakim, neposrednim i tajnim izborom).
U pravnoj i politikoj literaturi,
uobliena je podela demokratskog ureenja na:
(1) Formalna demokratija,
Skup mera i sredstava pomou kojih se dravna organizacija tako povezuje za narod da vri njegovu volju.
(2) Stvarna demokratija,
Postoji samo kad postoji posebna volja naroda, tj. veine i kad on tu volju moe da ostvari i putem formalne
demokratije.
(3) Neposredna demokratija,
Postoji kada u nekom konkretnom drutvu svi punolitni graani sprovode vlast.
(4) Posredna demokratija,
Kao politiki reim vlada u onim drava u kojima punoletnom delu stanovnitva priroda pravo da bira svoje
predstavnike u parlamentu.

28. PODELA VLASTI (oblik dravne vlasti)

S obzirom na sadraj i nain raspodele nadlenosti meu orgaima dravne vlasti,
razlikuju se horizontalna i vertikalna podela vlasti.

(1) Horizontalna podela/organizacija vlasti,

je raspodelu funkcija dravne vlasti izmeu razliitih organa vlasti, koji se obrazuju na istom nivou.
To je podela na:
zakonodavnu
izvrnu
i sudsku vlast ( a prema nekim teoretiarima i upravnu vlast, u uem smislu)
Zakonodavna vlast je najvanija funkcija drave koja se ogleda u ostvarivanju prava, oblikovanju pravnih
pravila i donoenju pravnih propisa;
zakonodavnu vlast vri zakonodavno telo (parlament/skuptina), kao predstavnitvo graana.
Izvrna vlast je druga vana funkcija drave koja se ogleda u izvravanju propisa koje donosi zakonodavno
telo, organi izvrne vlasti su: Vlada i ef drave, koji donose izvrne propise u cilju prmene zakona.
Sudska vlast je poverena sudovima, kao samostalnim i nezavisnim organima dravne vlasti, oni reavaju
sporove u sluaju krenja prava.
Upravna vlast, koju imaju upravni organi, koji donose pojedinane pravne akte i vre materijalne radnje.
U pogledu horizontalne organizacije vlasti, razlikuju se tri tipa podele vlasti:
1. predsedniki,
2. parlamentarni (predesniki i parlamentarni poivaju na podeli vlasti)
3. i skuptinski sistem (poiva na kocneptu jedinstva vlasti)
!!! U politikoj i pravnoj teoriji postoji vie razliitih modela horizontalne podele vlasti:
dvostruki - ostvaruje se kroz dve osnovne funkcije vlasti koja moe biti:
spoljanja (meunarodni odnosi/poslovi) i unutranja (svi ostali poslovi sem spoljnih)
trostruki - ostvaruje se kroz tri temeljne dravne vlasti: zakonodavnu, izvrnu i sudsku
etvorostruki model - (smo naveli gore), a to je podela na:
zakonodavnu, izvrnu, upravnu (u uem smislu) i sudsku vlast

(2) Vertikalna podela/organizacija vlasti,

je raspodela nadlenosti izmeu centralnih i necentralnih organa vlasti.
(drugi naziv je teritorijalna podela vlasti, jer je ustanovljena na teritorijalnom principu, to znai da se na
odreenoj teritoriji ustanovljavaju organi vlasti koji na tom podruju vre svoju nadlenost)

Teorije o podeli vlasti

Ideja o podeli vlasti je starijeg datuma,
jo u antikoj Grkoj Platon je u delu Zakoni izneo naelo meovite vlade.
Ona predstavlja sredstvo za postizanje ravnotee preko zakonodavstva i da bi se meovita vlada ustanovila
potrebna je ravnotea sloboda i vlasti i harmonija meu udima.
S druge strane, Aristotel je ideju meovite vlade video u ravnotei tri osnovna elementa drave:
savetodavne, izvrne i sudske vlasti.
Ova podela utie kasnije na podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i upravnu.
Celovitu teoriju o podeli vlasti dao je francuski pravnik i filozof Monteskije u delu O duhu zakona.
Po njegovom miljenju:
drutvo nije jedinstvena, nepromenljiva celina, ve dinamian i konfliktan sistem u okviru kojeg postoje
grupe rukovoene svojim posebnim potrebama.

29. PREDSEDNIKI SISTEM (oblik dravne vlasti: sistem podele vlasti)

Predsedniki sistem je oblik dravne vlasti zasnovan na naelu stroge podele vlasti,
izmeu zakonodavnog tela, efa drave i suda (npr. SAD).
Stroga podela vlasti je izvrena kako bi se spreilo da bilo koja od organa vlasti skoncentrie sve poslove
vlasti u svoji rukama (tj. svu vlast).
Karakteristike predsednikog sistema su:
1. Jedinstvena izvrna i upravna vlast oliena u efu drave,
tj. predsedniku republike, kojeg neposredno bira narod na predsednikim izborima, optim pravom glasa.
2. Odsustvo instrumeta kojima jedna vlast moe uticati na egzistenciju (opstajanje) druge vlasti,
putem odluivanja o razreenju, putem kontrole rada, odluivanjem o odgovornosti, npr. parlament ne
moe oboriti predsednika, a predsednik ne moe raspustiti parlament.
3. Stroga podela poslova zakonodavna vlast pripada parlamentu, izvrna vlast evu drave,
a poslovi sudstva sudovima (dakle, nema vlade).
Ovaj oblik organizacije vlasti nazvan je predsedniki sistem,
jer u ovom sistemu predsednik republike vri funkciju efa drave i efa vlade.
Na osnovu toga, predsednik je nosilac svih vladinih funkcija,
On sam uspostvlja vladu, imenuje ministre u vladi, koji za svoj rad ne ogovaraju parlamentu,
ve efu drave.
Parlament je nosilac zakonodavne vlasti i ima dva ovlaenja:
1. Ispoljava se u donoenju zakona i Ustava.
2. Podizanju optunica i pokretanju postupaka protiv neustavnog delovanja predsednika
(odgovornost efa drave za povredu ustava).
U pogledu zakona i odluka koje donosi parlament, predsednik ima na raspolaganju dva veta:
suspenzivni veto i depni veto (poket).
Predsednik u predsednikom sistemu (SAD) nema pravo zakonodavne inicijative.
Ali, predsednikova poslanica (poruka o stanju nacije) koju on dri svake godine u predstavnikom domu
(Kongresu) predstavlja istovremeno i predsednikov zakonodavni program.
U predsednikom sistemu trea, veoma znaajna vlast je sudska vlast,
koju imaju sudovi prema naelu samostalnosti i nezavisnosti.
Sudovi u predsednikom sistemu imaju ovlaenje da ispitaju ustavnost akata koje donosi parlament
(pre svega zakone).
U predsednikom sistemu odnos izmeu tri funkcije dravne vlasti,
zasniva se na naelu konice i ravnotee, uz pomo koordinacije, one su povezane odnosima integracije,
tj. na meuzavisnost nosilaca tih funkcija uz pomo koordinacije.

Prezidencijalizam je sistem vlasti koji proizilazi iz predsednikog sistema, ali koji ne potuje podelu
vlasti i ravnoteu vlasti i osnovne vrednosti na kojima se zasniva taj sistem.
Pojavljuje se u dva oblika:
1. Konzulski prezidencijalizam,
je autoritarna kopija predsednikog sistema.
Premo (supremacija) efa drave kao izvrne vlasti omoguava neposredno uplitanje vojske u
funkcioisanje vlasti, a njegova ovlaenja svode parmalent na puku emanaciju volje predsednika drave
(kako on naredi, tako e biti).
2. Parlamentarni prezidencijalizam ili semiprezidencijalizam,
je meavina predsednikog i parlamentarnog sistema vlasti (dobar primer je Francuska).

30. PARLAMENTARNI SISTEM (oblik org. vlasti: sistem podele vlasti)

Parlamentarni sistem je sistem podele vlasti izmeu zakonodavne i izvrne vlasti zasnovan na principima:
1. Gipka podela vlasti koja ukljuuje i postojanje oblasti u kojima zajedniki deluju razliiti dravni organi.
2. Postojanje mehanizma uzajamnog uticaja i pritiska jedne vlasti na drugu.
3. Podela vlasti postoji u ublaenoj formi to znai da postoji ne samo funkcionalna meuzavisnost
zakonodavne i izvrne vlasti nego i ravnotea dve vlasti koja se postie izglasavanjem nepoverenja vladi ili
rasputanje parlamenta.
Parlamentarizam oznaava poseban oblik organizacije vlasti zasnovan na podeli vlasti ali nije ime dobio po
parlamentu, ve po osobenom sistemu konice i ravnotee vlasti izmeu parlamenta i vlade,
i zbog toga se ovaj sistem naziva sistem parlamentarne vlade.
Parlamentarnu vladu odlikuje politika odgovornost vlade pred parlamentom.
- parlament je taj koji bira vladu,
- ona mora uivati poverenje parlamentarne veine (2/3),
- bez njihove podrke vlada ne moe obavljati svoja ovlaenja,
- za svoj rad ona odgovara parlamentu,
- parlament raspolae instrumentima kojima moe kontrolisati njen rad,
- i vlada raspolae instrumentima kojima moe da utie na rad parlamenta.
Engleska je kolevka parlamentarizma.
U njoj je parlamentarizam evolutivnim putem sazrevao, i razvio se u razliite verijente u velikom broju
drugih politikih sistema i drava.
Raznovrsnost parlamentarnih sistema proizilazi iz razlika:
- u izbornim sistemima (veinski, proporcionalni, meoviti izborni sistem)
- broju politikih stranaka (bipatrizam ili viepatrizam)
- obliku vladavine (monarhija i republika)
- pozicija efa drave (neposredan izbor - narod ili izbor u parlamentu domovi)
- unutranjoj strukturi parlamenta (jednodomi, dvodomi, viedomi)
- u nainu izbora vlade (kabinetska, parlamentarna, kancelarska vlada)
Parlamentarna zasedanja odvija se kontinuirano ili povremeno.
Parlament raspolae sledeim ovlaenjima:
1. Ustavotvornom nadlenou,
Parlament samostalno ili u podeljenoj nadlenosti sa graanima odluuje o donoenju ili promeni Ustava.
2. Zakonodavnom nadlenou,
Pravo parlamenta da donosi ustavne zakone (zakoni koji ureuju ustavnu materiju),
- organske zakone (zakoni koji ureuju status i ovlaenja pojedinih organa vlasti),
- finansije (zakon o budetu),
- zakon o ratifikaciji meunarodnih ugovora (donosi parlament drave, prihvata meunarodnu obavezu koju
nalae izmenu vaeih ili donoenje novih zakona, takvi me. ugovori ratifikuju se u formi zakona);
Ovlaenja parlamenta za kontrolu vlade su:
1. Poslanika pitanja
2. Interpelacija
3. Glasanje o poverenju vladi
4. Budetsko pravo parlamenta
5. Parlamentarne istrage
3. Ovlaenja vezanim za izbore odnose se na unutarparlamentarne izbore i izbore organa vlasti, pored
optih, parlament moe doneti i pojedinane pravne akte (odluke, zakljuke) i politike akte (deklaracije).

Najpoznatiji oblici parlamentarizma:

Dualistiki parlamentarizam primenjivao se u doba Julske moarhije u Francuskoj. Karakterie se
dvostrukom odgovornou Vlade pred monarhom i pred parlametom. Vlada mora uivati poverenje
parlamenta i predsednika, koji je efektivna vlast. Monarh (predsednik) ima pravo rasputanja parlamenta
(suspenzivnim vetom) i pravo da smeni vladu dualistiki parlament pripada prolosti.
Monoistiki parlamentarizam karakterie slabljenje izvrne vlasti, ija ovlaenja ima vlada koja za svoj
rad odgovara parlamentu. Vlast potie iz parlamenta, a ef drave je potisnut i vlada svojim linim uticajem.
Ovaj oblik vladavine postoji u Holandiji, Belgiji i Skandinaviji i dravama koje su sauvale monarhiju.
Klasini i obini parlamentarizam funkcionie u VB. U njemu dominira obino veinsko naelo.
Racionalni parlamentarizam kao glavni cilj ima stvaranje stabilne vlade. On poiva na zabludi da se
institucionalnim sredstivma mogu prevazilati problemi koji nisu pravne, ve politike prirode.
Instrumenti ustanovljeni kao ovlaenja Vlade:
1. Pravo vlade da podnese ostavku (kad nema podrku 1/3 poslanika);
2. Pravo da od parlamenta zatrai glasanje o poverenju;
3. Pravo vlade da zatrai glasanje o poverenju i
4. Pravo vlade da zatrai od efa drave rasputanje parlamenta.

31. JEDINSTVO VLASTI I OBLICI JEDINSTVA VLASTI (skuptinski sistem)

Teoriju narodne suverenosti dao je an ak Ruso u delu Povelje o pravima oveka i graanina.
Celokupni kompleks vlasti u drutvu zasniva se na zakonodavnoj vlasti,
ona je jedina suverena i u njoj su podreene sve druge vlasti, pre svega izvrna.
Osnovna funkcija zakonodavne vlasti je donoenje zakona na optem skupu, na taj nain narod izraava
svoju optu volju.
Zakonodavca ine svi graani jednog politikog tela, dakle narod u celini.
Suverenost se ne moe prenositi, niti dati, a da se time ne uniti.
Ruso se zalagao za neposredno uee svih graana u sprovoenju zakonodavne vlasti.
On je zbog toga imao nepovoljno miljenje o skuptinama, jer u njime ne uestvuje ceo narod, nego samo
njegovi predstavnici, zbog toga narodni poslanici ne mogu biti predstavnici naroda, jer im narod postavi
predstavnike, on vie nije slobodan, ne postoji kao politiko telo.
Pri postavljanju naela direktne demokratije u vrenju zakonodavne vlasti Ruso je imao na umu velike
uzore Helenskog, antikog sveta. Polisi su na svojim skuptinama ostvarili neposredno uee svih graana
u vrenju dravnih i drutvenih poslova.
Naelo neposredne demokratije u ostvarivanju zakonodavne vlasti kod Rusoa temelji se na:
a) pretpostavci da se radi o maloj dravnoj zajednici
b) da nema potrebe za mnogo zakona
Ruso je u svoj koncept drave uveo izvrnu (upravnu) vlast, kao neophodnu,
ona ne sme da se otui od naroda i izvrnu vlast podvrgava zakonodavnoj kao suverenoj.
Izvrna vlast zamiljena je kao posredno telo izmeu podanika i suverena, koja izvrava zakone sa ciljem
odravanja graanske i politike slobode. Ruso se opredelio za konfederaciju, a ne federaciju.

Oblici jedinstva vlasti:

Da bi se uredili odnosi izmeu razliitih nosilaca vlasti, neophodno je da postoji jedinstvo vlasti, takoe i
zato da bi se obezbedila prevlast jednog organa (demokratskot) nad drugim dvema vrstama vlasti.
U irem smislu, jedinstvo vlasti postoji kada sve dravne funkcije vri jedan dravni organ.
U uem smislu, kada svaku od dravnih vlasti sprovodi poseban dravni organ (bilo zakonodavni, izvrni).
Kod jedinstva vlasti jedan dravni organ (bilo zakonadavni, izvrni) ima nadmo u odnosu na druge
dravne organe, poto su svi drugi organi funkcionalno i organizaciono podreeni.
Zakonodavni organ ima mo da utie na rad i organizaciju nosilaca drugih dveju dravnih funkcija.
To se potie organizacionim i funkcionalnim sredstivma.
- Organizaciona sredstava se odnose na ovlaenja izbora ili postavljanje ljudi koji e obavljati te druge
funkcije.
- Funkcionalna sredstava vode se na nadzor onih koji poseduju druge dve vlasti.
Kad dominira zakonodavna vlast nad drugim oblicima vlasti,
onda je re o demokratskom jedinstvu vlasti.
U istoriji politikih sistema, princip jedinstva vlsti u obliku skuptinskog ili konventskog sistema,
postojao je u vreme:
-Pariske komune 1871. godine,
-sovjetskom ustavu iz Lenjinovog perioda,
-istoriji SFRJ,
a danas je zastupljen u vajcarskoj.
Za razliku od predsednikog i parlamentarnog sistema, koji u osnovi poivaju na sistemu podele vlasti,
skuptinski sistem poiva na konceptu jedinstva vlasti.
Osnovna odluka skuptinskog sistema je centralno mesto skuptine (predstavnikog tela) u sistemu
organizacije vlasti. Skuptina ima zakonadvnu vlast.
Centralno (dominatno mesto) skuptine u sistemu organizacije vlasti daje joj se njeno pravo da izvrnu i
sudsku vlas poveri izvrnim i sudskim organima vlasti, koje neposredno bira skuptina.
Kao najznaajnije odluke skuptinskog sistema navode se sledee:
1. Kolgijalni oblik egzekutive
2. Imenovanje egzekutive od strane skuptine
3. Pravo skuptine da razrei egzekutivu
4. Pravo skuptine da poniti odluke egzekutive

32. POJAM PRAVNE DRAVE

Sam izraz pravna drava potie od nemake rei Rechtsstaat = vladavina prava,
koji je poeo redovno da se koristi u Nemakoj pravnoj doktrini u prvoj polovini 19. veka,
neto kasnije ga i prihvata i francuska pravna teorija.
Teorijske rasprave razlikuju materijalni i formalni pojam pravne drave (prava).
- Materijalni pojam prava analizira sadrinu i cilj pravnog poretka.
- Formalni pojam pravne drave zadovoljava se jedino uslovom da politika odluka bude doneta na pravi
nain (da zadovolji formu), bez obzira na sadrinu i cilj.
Pojam pravne drave u sveoubhvatnom smislu predstavlja spoj pozitivnog i politikog poimanja pravne
drave, a iz toga sledi da je:
Pravna drava (ili vladavina prava) podrazumeva demokratski ustanovljenu, pravom ogranienu i
kontrolisanu politiku vlast u kojoj prava i slobode deluju kao kljuni element demokratskog
legaliteta!!!
Pojam pravne drave moe se posmatrati sa ekonomskog, politikog i pravnog stanovita:
1. Za pravnu teoriju,
pravna drava se ogleda se u vladavini zakona, stabilnog pravnog sistema, garancija prava i slobode oveka.
2. Za politiku teoriju,
pravna drava je organizacija vlasti, jedino optimalno reenje, podele i ravnotee podeljene vlasti.
Zakonodavna vlast je nadreena nad upravom i sudstvom, kao i politikim pluralizmom.
3. Za ekonomsku teoriju,
pravna drava je organizaciona forma slobodnog trita na kojem se susreu slobodna preduzea, slobodna
radna snaga, slobodan kapital i preduzetnitvo.
Sinteza (skup) pravnog ekonomskog i politikog stanovita
ine osnovu za vladajue savremeno poimanje pravne drave!
- Prema Ulrihu Karpenu pravna drava je drava koja titi prava pojedinca, ona postoji pod vladavinom
zakona i u njoj svako moe polagati pravo na sudsku zatitu.
- Erhard Deninger smatra da pravna drava nije nikakav poklon prirode, nego jedna krhka umetnika
tvorevina. Njena osnovna ideja je da pravo ili zakoni treba da vladaju, a ne samovolja pojedinaca ili
nekoliko ljudi.
Ovaj ideal vladavina zakona, a ne ljudi/oveka, kako je i definisana u ustavu Masausetsa iz 1780.,
provlai se od grkog antikog vremena kroz evropsku istoriju.
Pravni teoretiar Stevan Vraar misli da pravnu dravu odlikuju tri bitne karakteristike:
1) Pravna drava mora biti samo moderna drava.
2) Mora biti insticionalizovana (organiz. dravnih delatnosti: zakonodavstvo, uprava i sudstvo)
3) Pravna drava je demokratska drava u najveoj moguoj meri (demokratija ne sme biti prividna
fiktivna, ve sadrajna i realna).
Profesor Slobodan Perovi je shvatanja da je pravna drava:
(prirodno) pravo na pravnu dravu
sadrinu prirodnih prava ini pravo na ivot
pravo na slobodu (u umnom) racionalnom smislu
Perovi smatra da pravna drava u svom pravnom i politikom smislu, mora da obezbedi vladavinu naela:
- legaliteta (oznaava zakonitost, usaglaenost sa zakonom zasnovano na pravu)
- legitimiteta (oznaava zasnovanost na pravdi i pravednosti graani prihvataju zakone i pokaravaju im se)
i koja se sree u granicama tolerancije!

33. PRAVNA DRAVA I VLADAVINA PRAVA

Pravna drava i vladavina prava esto se koriste kao sinonimi iako to nisu ni identini pojmovi.
Naime, pravna drava i vladavina prava imaju zajedniku socijalno-ekonomsko i teritorijalnu
taku na kojoj se temelje, a to je graansko drutvo i liberalizam.
Oba naela istiu:
- neprikosnoveni autoritet prava
- zajemena ljudska prava predstavljaju meru ovekove slobode.
Puteve i granice svog delovanja kao i slobodnu sferu svojih graana, pravna drava-vladavina prava
mora na nain prava tano odrediti i bezuslovno osigurati.
Ova dva pojma imaju razliito isorijsko, kulturno, nacionalno i geopolitiko poreklo.
1. Pravna drava je kontinentalno evropskog i germanskog porekla.
2. Vladavina prava je ostrvsko-evropskog i anglosaksonskog porekla.

Pojam pravne drave, svoje realno uoblienje dobio je u pruskom politikom kompromisu izmeu
monarhistike upravne strukture i zakonski osiguranih interesa graanstva.
Uspostavljen odnos dao je liberalni tip drave, ali koji nije bio i demokratski oblik pravne drave.
Nemaka pravna i politika misao 18. i 19. veka se dobr uvala da ne potpadne pod uticaj francuske
doktrine, trudei se da dravnu suverenost zatiti od narodne suverenosti.
Zbog takvog stava dolo je do direktnog suprotstavljanja drave pojedincu, to znai da ako je drava
suverena, individuum (pojedinac) je samo podanik drave i stoga je nedopustiv svaki njegov zahtev kojim
bi traio svoje vlastito pravo od drave!
Gerber i Laband zastupali su gledite kojim se osporava subjektivno javno pravo i nain na koji ga je
afirmisala francuska revolucija.
Subjektivna javna prava ne bi mogla biti nita drugo nego puki refleks, odsjaj objektivnog prava.
Pravo glasa i izbora nije nikakvo pravo pojedinca nego njegova dunost.
G.Jelinek je smatrao da drava sama sebe ograniava kada povlai granice izmeu sebe i linosti i kada
priznaje da je individualna oblast principijelno izuzeta iz autoriteta drave. Tako se suverenost drave
pokazuje kao suverenost nad slobodnim ljudima.

Pojam vladavine prava nastao je u Engleskoj i tu je imao specifinu vievekovnu tradiciju.

Ovaj termin teorijski je uobliio 1885. godine Britanac A.V. Dajsi.
Sr vladavine prava nalazi se u pojmu konstitucionalizma,
kao teorije i prakse ograniene vlasti, tj. vlasti ograniene pravom!!!
Jednakost pred zakonom je bitna pretpostavka vladavine prava,
jer se time obezbeuje pojedinac od samovolje bilo koje vrste,
posebno od neograniene svemoi uprave koja je prinuena da deluje u javnom ili optem interesu.
U doba apsolutizma, time to se drava meala u lini ivot pojedinca stvorena je svemona izvrna vlast
to je omoguavalo i funkcionisanje policijske drave.
Princip vladavine prava okrenut je protiv diskrecione vlasti administracije i apsolutistike vladavine
monarha, odnosno, vrha izvrne vlasti.
Taj princip ima duboke korene u engleskoj revoluciji 17. veka koja proglaava potpunu pravnu jednakost i
ne doputa nikakav poseban poloaj javnih slubenika u drutvu i dravi.

Teoretiar politike A.V. Dajsi., utvrdio je sadrinu naela vladavine prava na sledei nain:
1. vladavina prava u uem smislu podrazumeva nepostojanje arbitrarnog odluivanja organa vlasti
2. vladavina prava podrazumeva naelo pravne jednakosti koje znai da nijedan ovek nije iznad
zakona jer je svako, bez obzira na svoj poloaj ili imovno stanje potinjen istom zakonu i podlee
nadlenosti redovnih sudova
3. vladavina prava znai pravnu sigurnost pravna sigurnost je isto to i poistoveivanje sa
individualnom slobodom, koja se shvata kao sloboda koja znai da se niko ne uplie, pa ak ni u
poolitiku vlast.
Fridrih Hajek spada u Darsijeve sledbenike.
Njegova definicija vladavine prava obuhvata tri temeljna naela:
1. Naelo optosti - znai da zakon ne moe sadrati nikakve posebne reference za konkretna lica,
mesta ili objekte.
2. Naelo pravne sigurnosti - sastoji se u predvidljivosti mogue sudske odluke u odreenoj pravnoj
stvari.
3. Naelo pravne jednakosti - predstavlja pomirenje politike vladavine i slobode jer se pravna
pravila primenjuju podjednako za sve, ukljuujui i one koji vladaju.
U optem smislu, vladavina prava podrazumeva naelo ograniene vlade,
drugim reima, legitimna je samo ona politika vlastkoja je ograniena svrhom svog konstituisanja.
U posebnom smislu, vladavina prava izjednauje se sa osnovnim linim i politikim pravima i slobodama
koje nastaju kao politiko-pravni izraz svetosti i nepovredivosti privatne svojine i slobodne konkurencije.

35. PRINCIP PRAVNE DRAVE

Pravna drava sadri nekoliko bitnih principa, koji odreuju njena osnovna svojstva,
pravni i demokratski karakter. Ti principu su:
1. Princpi pravde i pravinosti gde je pravda temelj pravne drave.
Nije dovoljno da u jednoj dravi postoje samo zakoni kao takvi, nego da je u takvoj dravi temelj
vladavine zapravo pravda. Potovanja principa pravednosti znai da se pravda nikome ne moe
trajno ni privremeno uskratiti.
2. Princip potovanja ljudskih prava i slobode znai da je regulator ljudskih prava i sloboda,
zapisan u ustavu drave, ne sme imati deklarativan, nego stvaran znaaj.
Slobode i prava ustav mora da jemi da ih garantuje odreenim pravnim sredstivma.
Usvanjaje ovog principa oznaava ograniavanje dravne vlasti. Mora postojati vladavina zakona,
gde svako moe polagati pravo na sudsku zatitu.
3. Princip podele i ravnotee vlasti u pravnoj dravi vlast mora biti jasno razragniena i podeljena
na zakonodavnu, upravnu i sudsku, da izmeu njih mora delovati princip ravnotee.
Ona je dosledno izvedena u predsednikom sistemu (SAD)
4. Princip potovanja ustavnosti i zakonitosti ispoljava se na dva naina, u pravnom i politikom
pogledu.
U pravnom pogledu, podrazumeva stvaranje, postojanje i efikasno delovanje sredstava koja
obezbeuju potovanje prava.
U politikom smislu podrazumeva da se politikom intervencijom ne mogu ustav i zakoni menjati
po svojoj slobodnoj volji i potrebi
5. Princip potivosti prava znai da sva prava garantovana Ustavom i zakonom vae jednako za sve
u istim uslovima, odnosno sve osobe su jednake pred pravom i graanin moe biti kanjen samo
zbog krenja zakona i ni zbog ega drugog
6. Princip pravne sigurnosti podrazumeva da sudovi rade samo na osnovu Ustava i zakona,
izbor sudija se vri u parlamentu, rad sudija mora biti potpuno slobodan i nezavisan od bilo kakvih
politikih ili stranakih uticaja (nezavisnost sudova).
7. Princip pravne efikasnosti oznaava sa jedne strane da dravni organi efikasno reagujune samo u
donoenju, nego i prilikom primene pravnih normi, sa druge strane ljudi se adekvatno ponaaju
(dobrovoljo ili e kriti zakon ili e ga potovati) u skladu sa pozitivnim zakonima i pravnim
propisima.
Moderni koncept civilnog drutva jeste jedan od principa na kojem se temelji
teorijska i socijalna vrednost pravne drave.
Civilno drutvo poiva na principima:
1. Autonomija - u odnosu na politiku i dravu;
2. Asocijativnost - nepolitiko udruenje i organizovanje
3. Pluralistiko partijski, drutveni, interesni
4. Individualnost, solidarnost, privatnost, humanitarnost, univerzalnost i samoorganizovaost
Njega karakterie:
neposredna komunikacija,
meuljudska i lokalna solidarnost,
uzajamna podrka,
spontanost, kolektivna akcija koja nije politika.

36. DRAVA BLAGOSTANJA (socijalna drava)

Karakteristike i razvoj drave blagostanja
Drava blagostanja ili drava opte dobrobiti uspostavlja se u drugoj polovini 20. veka,
nakon Drugog svetskog rata, u manjoj ili veoj meri karakteristina je za sva graanska drutva.
Drava blagostanja ima tri karakteristina obeleja:
1. meovitu privredu zasnovanu na kejnzijanskoj ekonomskoj politici
2. pluralistiku demokratiju
3. veoma razvijen sistem socijalne sigurnosti.
Socijalna sigurnost graana obezbeena je razvijenim sistemom socijalnih usluga i plaanja,
koja se graaanima obezbeuju na osnovu socijalnih prava.
Upravo ovaj novi korpus prava oznaen kao socijalno pravo u protekla dva veka se snano razvija i sve
vie prodire u tradicionalni sistem civilnog i javnog prava i menja ih u jednom modernom pravcu.
Sa pojmom drave blagostanja ukrta se pojam socijalne ili socijalno-pravne drave.
Socijalna ili socijalno-pravna drava komplementarna je zahtevima, potrebama i standardima razvijenog
industrijskog i modernog drutva.
Socijalna ideja koja u sebi sadri solidarnost samim tim u sadri pretpostavlja i ideju prava.
Na klasinom konceptu pravne drave (zasnovan na naelu podele vlasti),
nastaje socijalno-pravna drava koja se definie ne kao instrument vlasti,
ve kao drava koja se stara o:
- dobrobiti svojih graana,
- optem drutvenom i kulturnom napretku,
- razvoju proizvodnje i usluga,
- socijalnom blagostanju uopte.
Jedno vreme se na dravu blagostanja gledalo sa dosta rezervi i politikog nepoverenja.
Umereni kolektivisti (umerenim kolektivistima nazivaju se oni autori (D.M. Kejnzi, V. Beverid i drugi)
koji, iako nerado, prihvataju kao nune neke kolektivistike mere u kapitalistikom drutvu.
Razlikuju se od socijaldemokrata po tome to dravnu intervenciju prihvataju samo kao nuno zlo, a
oduevljeni su zagovornici privatnog vlasnitva i preduzetnitva. Protive se nacionalizaciji sredstava za
proizvodnju.)
Socijaldemokrate istiu da je drava blagostanja socijalni nain kojim se prevazilazi kapitalistiki poredak,
odnosno da ona je put u socijalizam.
Marksisti naglaavaju da j edrava blagostanja maskirana kapitlistika drava koja integrie radniku klasu
u sistem kapitalistike dominacije.
Za dravu blagostanja se naroito zalagao V. Bevrid (umereni kolektivista), koji je smatrao da se
kapitalizmu mogu uputiti etiri kljune zamerke:
1. kapitalizam ne poseduje ugraene mehanizme samoregulacije
2. kapitalizam je rasipan, neefikasan i pogreno locira resurse
3. kapitalizam sam po sebi nee ukloniti nepravdu i siromatvo
4. kapitalizam generie uslove i okolnosti koje mogu biti pretnja socijalnoj stabilnosti

Pojam drave blagostanja

Pojam drave blagostanja prvi je upotrebio Viljem Templ, nadbiskup iz Kanterberija.
On je u sutini dravu blagostanja suprotstavio dravi moi.
Ipak, nastanak i razvoj drave blagostanja vezan je za ideju i praksu socijaldemokratije.
Socijaldemokratija obuhvata i neke druge pravce socijalistikog pokreta:
fabijanski, etiki i hrianski socijalisti.
Ono to im je svima zajedniko pored izjanjavanja za socijalizam, jeste potpuno opredeljenje za
demokratske procese i pruanje podrke za irenje drave blagostanja.
Postoje tri bitna principa u okviru koncepta drave blatostanja:
1. Jednakost i pravednost se sastoji u jednakim uslovima institucija i naina ivota, to znai da drava
mora da obezbeuje jednake socijalne i ekonomske uslove/mogunosti ivota svima;
2. Sloboda se shvaata kao sloboda izbora i upravljnja sopstvenim ivotom;
3. Solidarnost oznaava sposobnost saradnje meu ljudima, a ne takmienje, kada saraujemo moe bolje
i vie da se zaradi, a i svima je bolje.

Pravci delovanja drave blagostanja

U periodu posle Drugog svetskog rata dolo je do naglog razvoja drave blagostanja,
naroito 50-ih i 60-ih godina.
Sve skandinavske zemlje spadaju u drave blagostanja, a njima se pridruuju Nemaka, Velika Britanija i
Francuska.
Danas se za neke drave, zemlje Evropske unije (Evropa 15ce) moe rei da imaju predznak drave
blagostanja. Istiu se vedski i finski model.
Glavni instrument kojim se drava blagostanja slui da bi ispunila svoju ulogu je:
fiskalna politika, nju vodi iskljuivo drava, putem nje, zavisno od okolnosti, moe da usmeri
tokove novca ili da ih oduzme/ukine tamo gde smatra da je to najpotrebnije.
sledei bitan instrument drave blagostanja jeste sprovoenje politike u nezaposlenosti, pri emu se
drava esto pomae organizovanjem javnih radova.
Pravci delovanja drave blagostanja (emu tei i u kom smeru ide?):
1. privredna delatnost
koja se ostvaruje preko raznih formi regulisanja privatne ekonomije,
naroito vana je politika pune zaposlenosti i spreavanje ekonomske krize;
2. socijalna sigurnost
u koju se ubraja zdravstvena zatita graana,
socijalno osiguranje (u sluaju zaposlenosti ili bolesti), pomo majkama, porodini dodaci, starosne
penzije i raznim finansijskim davanjima brojim kategorijama stanovnitva;
3. politika drave
u domenu redistribucija nacionalnog dohotka, se izraava tako kako u razvoju socijalnih potreba,
tako i u primeni progresivnog oporezivanja

Dodatak sa predavanja:
Moderna drava blagostanja poela je da se razvija krajem 19. veka iz programa socijalnog i zdravstvenog
osiguranja. Prvi takvi programi uvedeni su u Nemakoj, pod vostvom kancelara Bizmarka u poslednjoj
deceniji devetanastog veka.
U narednim godinama i decenijama druge zemlje (od Danske i vedske do Novog Zelanda) uvele su sline
programa.
Socijalna drava ili drava blagostanja predstavlja specifini istorijski tip drava, koja se razvijala izmeu
30tih i 60tig godina 20. veka , utemeljen na novom drutvenom ugovoru, izmeu drave i graana, koji
predvia redistribuciju resursa u cilju zatite od osnovnih socijalnih razlika.
U ovom periodu, javili su se prvi sistemi za osiguranje u sluaju nezaposlenosti koji su se postepeno
razvijali, najpre su sve vei delovi populacije ukljuivani u socijalne programe (npr. socijalnim osiguranjem
prvo su bili porkriveni radnici, a zatim i poljoprivrednici, pa se zatim poveavao broj zemalja koje su
prihvatile i primenjivale ove programe.
Procvat drave blagostanja vezuje se za period posle Drugog svetskog rata, masovno siromatvo, gubljenje
poslova i politika nestabilnost doprinelo je da se mnoge drave odlue da uspostave probrame koji e
garantovati prihode u sluaju etiri osnovna socijalna rizika:
1. Starost;
2. Bolest;
3. Invalidetet
4. Nezaposlenost
Ovim programima su kasnije prikljueni sistemi javnog obrazovanja,podrke porodici i starima, programi
za mlade itd. Period od 50ih do 70ih je zlatno doba moderne drave balgostanja koje obeleava sve vea
javna potronja na ove programe i sve vea uloga drave kao poslodavca.
Bive socijalistike zemlje (zemlje biveg socijalizma, iako nisu imale kapitalistiku privredu i
demokratsko politiko ureenje, ove zemlje su takoe uvele i razvile sisteme drutvene brige i solidarnosti,
taj sistem su inile subvencionisane cene hrane, stanovanja i komunalija, garantovana puna zaposlenost,
besplatno kolstvo i zdravstvo.

37. POJAM PRAVO U ANTIKOJ EPOHI

Antika misao o pravu javlja se kao poseban i nov oblik ljudske duhovnosti,
bitno razliite od dotadanjeg sudbinskog odnosa oveka prema svetu i skeptina prema mitskim
predstavama o moi bogova.
Filozofski duh uneo je naelo racionalnosti,
to je svoje predstave zasnovao na slobodi, jednakosti, duhovnosti, poretku i harmoniji.

Jonski filozofi (kraj 7. i 6. v.p.n.e. Tales,Anaksimandar,Anaksimen),

tragali su za fizikim a ne mitskim reenjima.
Oni nastoje da verovanje u mit zamene ovekovom verom u snagu ljudskog razuma.
U okviru miletske kole (6.vek p.n.e) po prvi put se pravi razlika izmedju pozitivnog i prirodnog prava,
izmedju fizisa i nomosa.
Kroz pojam prava izraen je zaetak racionalnog uenja o pravdi i prirodnom pravu.
Razlikovanje fizisa i nomosa dugo ostaje na snazi i izraava se tokom itavog antikog doba kroz
suprotnost izmedju boijeg i ovekovog prava, a tokom novog veka to je suprotnost izmeu
poretka razuma i poretka prinude.
Prirodnopravni pojam karakteriu etiri zajednike sutinske osobine :
1.dualizam prirodnog i pozitivnog prava
2. prirodno pravo je nepromenljivo i opte vaee, tj. ono vai sa sva vremena i sve ljude.
3. ono se moe spoznati putem razuma
4. predstavlja merilo za pozitivno pravo, u tom smislu da se pozitivno pravo mora njemu prilagoditi.

Sofisti,
uenje sofista obino se deli u dva perioda :
1. prvi, obuhvata delatnost starijih sofista u koji spadaju: Protagora, Gorgija, Hipija, Prodik i Antifont.
2. drugi period obuhvata delovanje mlaih sofista a medju njima najznaajniji su:
Kalikle, Trasimah i Kritija.
Oni zadrzavaju meusobno otro suprotstavljanje nomosa i fizisa.
Pravo je samo pozitivno ureenje do koga se dolazi dogovorom izmeu ljudi.
Tako se shvatanjem sofista moe oznaiti kao zaetak naunog pozitivizma.
Hipija iz Elide (oko 400. g.p.n.e. ) govori o pozitivnom pravu kao sistemu spoljanje prinude,
jer zakon kao tiranin ljudski primorava nas na mnoge stvari mimo prirode.
Hipija razlikuje jedno pravo koje je vezano za hipotezu prirodnog stanja.
Bez obzira da li je to pravo priznato ili ne, i da li je prekeno, ono vai, jer mu je osnova u ljudskoj prirodi,
a ljudi su po prirodi jednaki.
Hipijinu hipotezu prirodnog stanja kasnije je preuzeo .-.Ruso dovodei je u vezu sa svojom teorijom
drutvenog ugovora koji je izvor (ustanove) drave.
Ovoj ideji o jednakosti ljudi sofista Antifont (druga polovina 5. v.p.n.e ) dodaje ideju o slobodi ljudi.
Za Antifonta, ljudi su po prirodi slobodni i jednaki. Kada bi sledili svoju prirodu oni bi inili sto je za
njihovu prirodu najkorisnije.
Ali norme pozitivnog zakona, obiaja i morala stoje u suprotnosti sa prirodom propisujui podelu na
Helene i varvare , bogate i siromane.
Antifont je razliku izmeu bogatih i siromanih proglasio protivprirodno.

Sofisti su se podelili oko pitanja kakva je to pravda koju zahteva priroda uopte a posebno ljudska priroda.
1. jedni su ( Hipija i Antifont) iz jednakog biolokog sastava ljudi izvodili naelo jednakosti,
2. dok je za druge (Kalikla i Trasima) iz iste ljudske prirode proisticala drutvena i opta nejednakost.

Sokrat (469 -399 g.p.n.e. ) utemeljio je nativistiko (uroeno) uenje o prirodnom pravu koje je kasnije
dobilo sledbenike u Ciceronu, Augustinu i mnogim drugima
Filozofska misao Sokrata okrenuta je unutranjosti oveka, ovekovoj vlastitoj subjektivnosti.
Sokrata smatraju osnivaem filozofije morala, odnosno etike.
Njegove ideje o pravednosti zakona i o odnosu prava i morala su potvrene njegovim ivotom
i nainom o koji je umro.
Sokrat zakonito posmatra kao neku vrstu pravednog,
a vrhovni princip, prema Sokratu, prek kojim otpadaju svi lini razlozi je pravna sigurnost.
Protivrenost izmeu prirode i zakona,
Sokratov uenik Platon (427- 347 g.p.n.e.) reavao je u skladu sa celokupnom svojom idealistikom
filozofijom, strogo odvajajui svet ulnih stvari i svet istih ideja.
Prirodno pravo je , po Platonu,
jedna vrsta idealne stvarnosti iji je osnov u razumu, boanski element u oveku ,
dok je pozitivno pravo nesavren odraz , senka prirodnog prava.
Cilj prirodnog prava je da titi pravdu a preko nje , kao osnovne vrline ,
ostvaruje se opte dobro drutva i pojedinca.
Pravednost ne znai svima pojednako , nego znaci da se nejednakima uvek doda prema njihovoj prirodi.
Odbacivi na taj nain ideju o jednakosti ljudi kao potpuno pogreno za shvatanje drave i pojedinca.
Platonov uenik, Aristotel (384-322 g.p.n.e ) smatra sve stvarnim zaetnikom uenja o pravdi.
On je bio osniva peripatetike kole .
Po njemu, pravda je potpuna vrlina koja u sebi obuhvata sve druge vrline a,
ograniava se na nae ponaanje prema drugima.
Aristotel u Nikomahovoj etici kae da izgleda da pravednost jedina od svih vrlina predstavlja i dobro
drugih (objektivno dobro), jer je neposredno upravljena na drugog , u skladu sa zakonom i jednakou.
Postoje dve vrste pravednosti u okviru kojih se jednakost iskazuje na dva razliita naina :
1. jedna pravda je izjednaavajuca ili nivelirajua pravda ,
2. a druga pravda je distributivna ili poloajna pravda
Distributivna pravda vodi rauna o dostojanstvu lanova zajednice i njihovim individualnim zaslugama za
dravu. Ona se upravlja prema geometrijskoj proporciji.
Komutativna pravda se upravlja prema aritmetikoj proporciji jer izjednacava merila, uzima u obzir
steenu korist ili pretrpljenu tetu.
3. zakonska pravda, preko nje dolazi do izraaja i drutvena obaveza pojedinca u odnosu na celu
zajednicu.tako svojina obavezuje, a njeno uivanje i korienje treba da slui optoj dobiti.
Aristotel je delio itavo pravo na pozitivno i prirodno:
1. Pozitivno pravo vodi poreklo iz volje zakonodavca.
2. Prirodno pravo nalazi svoj izvor u pravinosti, prirodi.
Prirodno je pravo ono koje svuda ima istu vanost, a ne zavisi od toga da li je usvojena ili ne.

Vezu izmeu antikog i srednjovekovnog hrianskog prava inili su stoiari.

Od 4. do 2. v.p.n.e. filozofi stoiari zastupali su razliita uenja
(Zenon, Marko tulije Ciceron, Epiktet i Marko Aurelije ).
U stoikoj ideji svetske drave ( kosmopolisa ) ogledala se mogunost unutranje prirodne zajednice ljudi i
sveopte politike povezanosti sveta.
Stoiari vrlo precizno koriste izraz physis kojim oznaavaju ono pravo koje pripada prirodi i
thesis( stav,postvka ) koje ne pripada prirodi i koje vai za samo jednu ogranicenu oblast.

Ciceron odbacuje ropstvo kao neto to se kosi sa prirodnim pravom jer su svi ljudi po prirodi slobodni.
Kao i Sokrat stoiari su a pre svega Ciceron, zastupali miljenje da je prirodni zakon neto to je oveku
uroeno.
Duh stoiara je naao svoj uticaj i u Corpus-y Iuris Civilis-y,
- posteno iveti, drugom ne koditi i svakome dati ono to mu pripada.
Stoiari su uticali na povezivanje grke filozofije i filozofije Rima.
Pod uticajem Cicerona nastaje Ius Gentium, koji nije predstavljao meunarodno pravo u dananjem smislu
rei , ve prirodno pravo naroda , te je, kao takvo, vailo za svakog oveka bez obzira na to da li se radilo o
graaninu , strancu, slobodnom oveku ili robu.

38. SREDJOVEKOVNO SHVATANJE PRAVA

Hrianska filozofija i uenje o prirodnom pravu nezamislivi su bez antikog naslea.
Prvi i najvei sistematiar hrianskog uenja Aurelije Augustin je bio vie blizak Platonovom uenju, dok
je Toma Akvinski bio vie naklonjen Aristotelu.

Augustin je od Platona preuzeo uenje o idejama ,ali je pri tome ideje preneo u boiji duh i lex aeterna.
Pored lex aeterna-e on razlikuje i lex naturalis i lex temporalis .
Veni zakon (lex aeterna ) je identian sa boijim razumom ili sa boijom voljom
i nepromenljiv je kao sam Bog.
Taj pojam Augustin je preuzeo od stoiara.
Augustin je pojmu lex naturalis dao drugaije znaenje:
on je slika venog boijeg zakona unutar ovekove svesti.
Treca vrsta prava je lex temporalis, na osnovu koga zakonodavac odreuje ta e u nekom vremenskom
periodu biti dozvoljenjo, a sta zabranjeno.
Ovaj pozitivan zakon je obavezujui jedino ako se oslanja na lex aeterna.
Za Augustina nepravedni zakoni , nisu zakoni,
isto kao to ni drave u kojima ne vlada pravo nisu nista drugo do velike bande razbojnika.

Toma Akvinski pravi je hrianski aristotelovac i on obeleava vrhunac sholastike filozofije.

Osnova tog filozofskog sistema poiva na probnoj podeli zakona:
1. boanski zakon
2. prirodni zakon
3. ljudski zakon(pozitivno pravo )
Prirodni zakon Toma Akvinski izvodi iz boanskog zakona - lex aeterna,
kao onostrane, objektivne i univerzalne vrednosti iji je izvor boanski razum.
Pomou vrednosti izraenih u lex aeterna ureeno je ne samo ljudsko drutvo nego celokupni univerzum.
ovek te vrednosti moe saznati samo parcijalno.
Nasuprot tome, prirodni zakon lex naturalis moe biti otkriven posredstvom ovekovog uma jer
predstavlja uee u venom boanskom zakonu.
Ljudski zakon lex humana je tvorevina oveka koji stvara pozitivno pravo koje predstavlja posebnu
primenu prirodnog prava.
Tako ljudski zakon potie iz prirodnog prava i ne sme mu protivureiti,
kao to se ne sme protivureiiti ni boanskom zakonu.
Toma Akvinski, smatra da nepravedan zakon koji odstupa od prirodnog nije zakon,
nego izopaenost zakona- legis corrutio.
Kako da ovekov um pronae put od prirodnog zakona ka ljudskom zakonu ?!!!
Toma Akvinski daje odgovor, dolaska do eljenog cilja :
1. prosto zakljuivanje,
(nikome ne koditi tj. ne nanositi zlo, proizilazi najvei broj dela koji sankcionie krivino pravo ).
2. drugi je izvlaenje zakljuaka
(zloin ne valja kanjavati, konkretizuje se pozitivnim zakonom u pogledu vrste zapreene kazne.)

Luter ( 1483-1546) ,
govori o prirodnom zakonu, zakonu prirode koji je upisan u srcima i smatra da zapovesti Mojsija hriani
mogu da prihvate jedino ako se one podudaraju sa tim zakonom.

On nalazi da ovek poseduje sposobnost razlikovanja izmeu dobra i zla,

odnosno da svi ljudi u svojim srcima nose boije zapovesti ali da ih djavo ipak do te mere uvlai u tamu da
ne mogu ni da se vide ni da se spoznaju , tako da su mrani i potpuno izbledeli.
Poto je po Luteru ljudska priroda usled grehova potpuno pokvarena,
te ovek nije u stanju da sopstvenim snagama prepozna onu pravu,
on nije mogao da preuzme uenje o trostepenom zakonu.
Izmeu boijeg carstva i carstva ljudi postoji jedino ljubav boija koja nastaje na osnovu njihovog milosra.
Sloboda oveka hrianina nije utemeljena u zakonu ve jedino u evanelju,
ona je sloboda koja oveka oslobaa svih grehova , zakona i zapovesti.

39. NOVOVEKOVNA I SAVREMENA SHVATANJA O POJMU PRAVA

(izuzetno dugako i naporno ispitno pitanje, obuhvata oko 20 stranica knjige,
nisam mogla vie od ovog da skratim, imajui u vidu da je preteno filozofski orijentisano pitanje)

NOVOVEKOVNO STANOVITE PO POJMU PRAVA

Prirodnim pravom novog veka u potpunosti vlada racionalistiki pojam nauke.
Pri tome ratio nije samo sredstvo za spoznavanje pravog prava nego je on i njegov izvor.
Ne postoje ideje samo po sebi, ve je ovek u potpunosti upuen na svoje vlastite snage spoznavanja.
Pravna filozofija se izdvojila iz teologije a prirodno pravo se sekularizovalo.
Najvei broj pristalica prirodno-pravnog shvatanja 17. i 18. veka istie da:
zajednicu ine ljudi kao nosioci neotuivih prirodnih prava.
Ljudi ive u zajednici i oni su njeni stvaraoci, drugim reima,
zajednica nastaje tek kada svi slobodni pojedinci, koji su do tad iveli u prirodnim stanju,
sklope sporazum o udruivanju.
Pojedinac je nosilac neotuivih prava koja stie roenjem i koja se stoga nazivaju prirodnim pravima.
To ujedno znai da ova prava oveku niko pa ni drava ne moe osporiti, niti oduzeti.
U novom veku nastaju brojne pravno-teorijske i pravno-filozofske kole i pravci
koje izuavaju pojam prava.
Predstavnici :
Francisko Suarez, Nikolo Makijaveli, Tomas Mor.
Dekart, Grocius, T.Hobs, D. Lok, S. Pufendorf, B. Spinoza, K. Tomazijus, V. Lajbnic, K. Volf,
.--Ruso, I.Kant, G.V.F. Hegel.

Rene Dekart , Francuski filozof,

otac novovekovne filozofije utemeljio je osnovne principe modernog postsholastikog prava.
Pravo, kao jedan vid demonstriranja ljudske mudrosti, svrstava se u istinske nauke ne samo razduivanja od
sholastike , nego i potpunom zasnovanou na novoj logici i metodi koja dolazi od prirodne svetlosti uma i
zdravog ljudskog razuma.
Hugo Grocijus , smatra se osnivaem i glavnim predstavnikom racionalistike prirodno pravne kole.
Osnovna mu je ideja da sutinu prirodnih prava ini pravda a ona je uvek u skladu sa ljudskim razumom.
Zato Grocijus pravdu ne vezuje za boiju volju ve za ljudski razum.
Grocijus istie da je i prirodno pravo , kao normativni izraz pravde jednako nepromenljivo kao i ona sama ,
pa ga stoga ne moe promenuti ak ni bog.
Grocijus je mislio da sklapanjem drutvenog ugovora o osnivanju pojedinci prenose sva svoja prava na
vladara na kojim dalje nemaju nikakvo pravo kontrole.
Smisao drave je u zatiti ljudskih prava.
Prava koja treba zatiti spada pravo na nepovredivost , pravo na ivot, pravo na privatnu svojinu i sl.

U svom najpoznatijem delu Levijatan Tomas Hops obrazlae prirodno pravnu koncepciju koja se temelji
na pet osnovnih kategorija:
prirodno stanje, prirodno pravo, prirodni zakon, drutveni ugovor i apsolutistika drava.
Hobs ne izvodi prirodna prava oveka ni iz prirodnog ni boanskog zakona,
ve iz uroenih nagona oveka.
Osnovno prirodno pravo oveka je pravo na ivot (samoodranje ).
jednovremeno ostarenje prava svakoga na svata mora da u svojoj ukupnosti dovede to takvog stanja u
kojem besni rat sviju protiv svih, u kojem je ovek oveku vuk.
Iz takvog stanja Hops vidi jedini izlaz u drutvenom sporazumu izmeu svih pojedinaca da njima,
umesto njih samih upravlja svemona i mona sila -drava.
Poto sporazum sklapaju meusobno a ne sa vladarom, graani nepovratno otuuju svoja prirodna prava.
Sa druge strane vladar ne preuzima na sebe nikakve obaveze,
a granice njegovog prava su granice njegove moi.
Za razliku od Hobsa koji je svojom teorijom stao na stranu vladara i protiv parlamenta u vreme prve
engleske revolucije, Don Lok je u vreme druge engleske revolucije stajao na suprotnoj poziciji.
Lock, takoe, polazi od prirodnog stanja oveka , ali ga shvata na bitno drugaiji nain od Hobsa.
Prirodno stanje je stanje bez vlasti, ali ne i rat sviju protiv svih,
jer u njemu postoje odreena prirodna prava.
Izmeu prirodnog i gradjanskog stanja nema razlike jedina bitna razlika je u tome sto u prirodnom stanju
nema organizovane zatite prirodnog prava.
Prirodna prava u prirodnom stanju su efektivna prava.
U cilju njihove to bolje zatite, pojedinci prema Loku, sklapaju drutveni ugovor.
Lok razlikuje dva ugovora :
1. pacctum unionis pojedinci stvaraju organizovano druvo, politiku zajednicu.
2. drugim ugovorom pacctum subjectionis regulise se odnos gradjana i dravne vlasti
Ugovorima se neka prirodna prava mogu preneti na drutvo, odnosno dravu,
ali su prava na ivot, na slobodu i privatnu svojinu po prirodi ne otuiva,
pa se na dravu moe preneti njihova zatita.
Ta prava nisu neograniena!
Prirodna prava pojedinca ne mogu ii protiv opteg prirodnog prava.
Prema tome u Lokovoj teoriji treba razlikovati:
boansko pravo (namera boanstva),
prirodna prava
i pozitivna prava.
Teoretiar prava , Samuel Pufendorf spada u red najkontraveznijih autora kole prirodnih prava.
Razmatranje njegovog uenja ini se nezaobilaznim kada se eli sagledati pojam prava kroz istoriju.
Specifinost nemakih teoretiara, prirodnog prava toga vremena, meu njima i Pufendorfa jeste celokupno
njihovo prirodno pravno shvatanje koje se javlja kao izraz postojeih prilika, iz elje da to stanje ouvaju uz
odreena poboljanja.
Pufendorfovo uenje polazi od razdvajanja sfere prava i sfere teologije,
a pravo dalje deli na prirodno i pozitivno.
Prirodna prava postoje u prirodnom stanju pre drave kao nuna i nepromenljiva kojima pozitivno pravo
mora da se pokorava kao idealu.
Bit prirodnih prava je u razumu iji je osnovni zahtev miran i slobodan ivot,
ovek ima tendenciju da ivi u drutvu, smatra Pufendorf.

Holandski filozof Baruh Spinoza nastojao je da povee Grocijusovo i Hobsovo prirodnopravno gledite.
I pravo i drava predstavljaju deo prirode.
Pravo i mo su identini a jedino mo stvara pravo.
Za ljude je korisno da ive prema zakonima svog razuma.
Oni to mogu jedino ako se udrue i osnuju zajednicu - dravu,
to bi znailo da svaki pojedinac treba da odustane od svog prirodnog prava na krenje ugovora.
Samo drava moe garantovati opte dobro. U odnosu na anarhiju drava je manje zlo.
Gradjansko stanje status civilis daje najveca prava dravi,
a ne gradjaninu i jedina ona odluuje ta je dobro a ta lose.

Gotfrid Vilhelm Lajbnic verovao je u univerzalnu vrednost razuma, jos tada nastojei da prevazie isto
naturalistiko- empirijski usmereno pravnu filozofiju.
Pravo ima svoj temelj u boijoj pravdi ija je svrha savrenstvo svih ljudi.
Zato cilj oveka nije ostvarenje najvee mogue sree,
ve njegovo usavravanje, to treba da bude glavni princip prirodnog prava.
Znaajnu ulogu u toku utemeljivanja prirodnog prava,
odigrala je teorija drutvenog ugovora protogoniste an ak Rusoa.
Ruso nalazi da pojedinci postignutim dogovorom slobodno utvuju svoja meusobna prava i obaveze.
Prirodni zakon nije dovoljan za ureen ivot oveka jer mu nedostaje efikasna sankcija.
Pravde, harmonije, drutvenog ivota, sigurnosti, slobode i jednakosti ne moe biti bez zakona
koje ljudi utvruju i potuju.
Samo je na taj nain moguce stvaranje pravnog ureenja koja je univerzalnog karaktera i koje bi moralo da
vai za sve ljude i za sva vremena.
Svrha svakog sistema zakonodavstva svodi se na dve glavne vrednosti,
tj. prirodna prava, na:
1. slobodu
2. jednakost

Imanuel Kant konstatuje da je ovekov praktiki um zakonodavan,

poto sebi moe odreivati iste dunosti koje nemaju svrhe u drugome nego u sebi samima.
To zakonodavstvo je izraz autonomije ovekovog praktikog uma
koji sebi moe postaviti maksime htenja i delovanja.
Ove maksime Kant izrie kroz dva postulata kategorikog imperativa.
1. Jedan glasi: postupaj uvek tako da moes hteti da princip tvoga delovanja vai kao opti zakon!
2. Drugi postulat zahteva: radi tako da ovenost u tvojoj osobi, kao i u osobi svakoga drugoga,
uvek uzima kao svrhu a nikada samo kao sredstvo !
Ove maksime su kategorine zbog toga to u svojoj obaveznosti vide najvii smisao ljudske egzistencije.
Smisao i vrednost ljudskog delovanja nije u prinudi, nego u ostvarivanju slobode i sa njom vezane
odgovornosti oveka.
Pod pojmom prava Kant podrazumeva skup uslova pod kojima se samovolja jednoga moe sjediniti sa
samovoljom drugoga po nekom optem zakonu slobode i preko ovog zakona moe se osigurati sloboda
linosti.
Kantova idealna drava predstavlja olienje ljudske slobode,
njen cilj i njen jedini smisao je unapreenje i blagostanje pojedinca.

U celini posmatrano prirodno pravo u graanskim revolucijama i u kasnijem procesu kodifikacije i

politiko- pravnog uobliavanja novog drutva imalo je tri osnovne karakteristike :
1. ono je izvor individualnih sloboda i prava
2. granica legitimnog delovanja politike vlasti
3. osnov pozitivnog prava
Tako su shvatanja prirodnog prava u znaajnoj meri uticala na prirodno pravne zakonike 18. i 19-veka.
U okviru filozofije G.F.V. Hegela ono to je po sebi pravo postavljeno je u njegovom objektivnom
opstanku- a pravo je ovim odreenjem pozitivno pravo.
Unutranje kretanje objektivnog duha je postajue kretanje njegovih momenata :
apstraktnog ili formalnog prava, moralnosti ili obiajnosti.
Hegel razlikuje:
spoljanju dravu ( razumsku ili tzv pravnu davu )
i unutranju dravu gradjanskog drutva (umsku dravu).

POJAM PRAVA U SAVREMENOJ PRAVNOJ TEORIJI

U okviru razliitih pravaca, kola ili koncepcija,
istakli su se i brojni pravni mislioci koji su dali znaajan doprinos pojmu prava.
To su : Rosko Paund, Gustav Radbruh, Hans Kelzen , Lon Fuler , Herbert Hart, Niklas Luman i drugi.
Ameriki pravni teoretiar i filozof prava Rosko Paund uoio je 12 koncepcija koje nastoje da odgovore
na pitanje ta je pravo:
1. Prvo, pravo predstavlja ideju o boanski zavedenom naelu, ili skupu naela za ljudsko delovanje,
kao to je na primer Mojsijev zakon ili Hamorabijev zakonik...
2. Drugo, postoji ideja prava kao tradicionalni ili zabeleeni skup starih obiaja koji su se pokazali
prihvatljivim za bogove. Time se ukazao put kojim se ovek mogao sigurno kretati.
3. Tree, koncepcijom koja je tesno povezana sa prethodnom pravom predstavlja zapisanu mudrost
starih mudraca koji su spoznali siguran put ili put ovekovog delovanja koji je potrvrdilo boanstvo.
4. etvrto, pravo se moe shvatiti kao filozofski utemeljen sistem naela, koji izraava prirodu stvari,
prema kojem bi ljudi trebalo da usklade svoje ponaanje.
5. Peto, prethodno stanovite na pravo gleda kao na skup utvenih naela i kao na objavu venog i
nepromenljivog moralnog kodeksa.
6. esto, ideja o pravu izraena je kroz jedan skup pogodnih ljudi koji e regulisati njihov meusobni
odnos u politiki organizovanom drutvu.
7. Sedmo, pravo je odraz boanskog razuma koji upravlja univerzumu, odraz onog njegovog dela koji
odreuje ono ta treba na koje razum upucuje ljudska bia ka moralne jedinke, za razliku od
moranja koja razum upuuje svemu ostalom to je stvoreno.
8. Osmo, pravo je zamiljeno kao skup naredbi suverenog autoriteta u politiki organizovanom
drutvu.
9. Deveto, pravo je sistem naela koja su otkrivena iskustvom i pomo kojih pojedinana ljudska volja
moe da shvati najpotpuniju slobodu koja je mogua i usaglasi je sa isto takvom slobodom volje
drugih pojedinaca.
10. Deseto, pravo je sistem naela otkrivenih filozofskim putem i usavrenih do detalja u pravnim
spisima i donesenim sudskim odlukama, na osnovu kojih je javni ovekov ivot meren razumom ili
opet u neko drugo vreme ime se pojedinana volja ovekova u njegovim poduhvatima dovodila u
sklad sa voljom njegovih sunarodnika.
11. Jedanaesto, u savremenoj epohi pravo se smatra skupom ili sistemom normi koje je vladajua klasa
u cilju interesa nametnula ljudima u drutvu .
12. Dvanaesto, pravo nastaje po nunosti ekonomskih ili drutvenih zakona, kada se imaju u vidu
odnosi ljudi u drutvu do kojih se dolo posmatranjem,i kojih su iskazanim naelima ustanovljenim
na odnosu iskustva u pogledu onoga ta donosi, a ta ne donosi rezultat pri vrenju pravde.

Sledi pitanje koje zajednike elemente Paund istie u prethodnih 12 predstava o tome ta je pravo ?
U odgovoru on istie :
1. Prvo, da sve ove koncepcije o prirodi prava govore o nekoj konanoj osnovi prava van delokruga
pojedinane ljudske volje .
2. Drugo, ova konana ili polazna osnova prava potie ili iz boanskog otkrovenja ili iz autoritativne
tradicije, ili iz nepogreivog filozofskog ili logikog metoda ili autoritativne prakse.
3. Trece, u ovim stanovnitvima prisutna je takoe i predstava o sistemu kojim se upravlja ovekovim
ponaanjem i ureuju njegovi odnosi, koji poivaju na datoj krajnjoj osnovi i iz koje oni proistiu
po apsolutno odreenom toku stvari.
Iz svih ovih stanovita vidi se da pravo ipak postoji zbog toga da zadovolji najveu drutvenu tenju za
optom sigurnou.
Nemaki filozof prava Gustav Radbruh vezuje pojam prava za vrednosti.
Pojam pravda je kulturni pojam,
tj. pojam jedne stvarnosti povezane s vrednou, jedne stvarnosti iji je smisao da slui nekoj vrednosti.
Ideja prava po njegovom miljenju ne moze biti nita drugo nego sama pravda.
(pravo potie od pravde kao od svoje majke : prema tome, pre je nastala pravda od prava.)
Vrednosti same po sebi, prema Radbruhovom vrednosno - teorijskom shvatanju predstavljaju iskljuivo
delo idealnog, a ne i stvarnog sveta.
Austrijski pravnik Hans Kelzen, poznat kao autor iste teorije prava,
isticao je da u analizi pojma prava valja pre svega odgovoriti na pitanje ta je i kako pravo jeste ?
On smatra da ne postoji generalno definicija pojma prava.
Postoje, meutim, dva razliita odgovora na ovo pitanje .
1. Prema prvom stanovitu,
pravo je injenica, odreeno ponaanje ljudi koje se dogaa u vremenu i prostoru i koje moe biti
opaeno pomou naih ula.
2. Prema drugom stanovit,
u pravo nije injenica nego norma, a norma je pravilo, ije je znaenje da neto treba da bude.

Herbert L.A. Hart, nalazi da je pojam prava osnovno pitanje teorije prava.
Umesto definicija treba da se razjasni uslovi pod kojima se daju pojmovi u odreenom kontekstu.
Reavajui problem kako je pravo mogue, a ne kako je pravo vaee Hart razmatra svoje shvatanje prava.
Pojam prava kao jedinstvo primarnih i sekundarnih pravila plodonosno je polazite u objanjenju osnovnih
obeleja modernih, razvijenih pravnih sistema i zajednica.
Primarna ili osnovna pravila od ljudskih bia zahtevaju da izvre odreenu radnju ili da se uzdre od njih
bez obzira na to da li oni to ele ili ne.
to se tie sekundarne norme predviaju da ljudska bia mogu, inei ili govorei neto ,
stvarati nove norme na osnovu primarnih , ukidati ili menjati stare norme ili na razliite naine uticati na
njihovu pojavu ili kontrolisati njihov uticaj na drutvo.
Dalje Hart istie :
norme prve vrste odreuju dunosti,
dok norme druge vrste daju ovlaenja bilo da su ona javna ili privatna.
Americki profesor filozofije prava Lon Fuler istie da je pravo poduhvat potinjavanja ljudskog
ponaanja vladavine i prava.
Za pravo govori da predstavlja poredak.
Dobar poredak je pravo koje odgovara zahtevima pravde i morala ili idejama ljudi o tome ta treba da bude.

Nemaki pravnik i teoretiar Niklas Luman smatra da je pravo sistem bez obzira na to koju varijantu
svojevite definicije pojma prava odabrali.
Pravo je celina sastavljena od elemenata,
pravnih propisa povezanih zahtevom meusobne neprotivurenosti.
Kao celina sistem prava je odvojen od svoje okoline, jasno obeleen sistemskim granicama, sa srazmerno
visokim stupom autonomije.
Ova autonomija poiva na temeljima pravne drave,
odnosno na uslovu da svaki pravni propis izvodi svoju zakonitost iz drugog pravnog propisa, i tako u tom
logikom nizu , sve do osnovne norme vaeeg Ustava.
Nau teorijsko -pravnu misao obeleava mnotvo razliitih odgovora na pitanje ta je pravo.
Oko pojma prava uoavamo tri dimenzije stvarnosti :
normativnu, vrednosnu i socioloku.
Ako pravo tako shvatimo integralistiki, trodimenzionalno ,
onda se ona iskazuje kao poseban drutveni proces u kome su ponaanja,
vrednosni stavovi i normativna sfera uzrono i funkcionalno povezani i meuzavisni.

Pravo ini:
dinamino jedinstvo normi,
odreenih konfliktnih drutvenih odnosa, vrednosnih stavova i ciljeva !!!

40. KLASINE PRAVNE KOLE

JUSNATURALIZAM I ISTORIJSKO-PRAVNA KOLA
JUSNATURALIZAM
Jusnaturalistike ili prirodna pravne teorije postoje vise od 20 vekova pravne civilizacije.
Uprkos svim razlikama koji se javljaju u razumevanju i interpretaciji jusnaturalizma,
teorija prirodnog prava u sutini konstituie shvatanje prava kao jedan sloen i hijerarhijski poredak.
Prirodno pravo sastavljeno je od:
1. objektivnih i pravednih naela i ureenja meuljudskih odnosa
2. od pravila ponaanja postavljenih od strane drave i drugih subjekata , tj. od pozitivnog prava.
Prirodno pravne teorije zato uvek ukazuju na sastav pravne pojave - dualitet (prirodnog i pozitivnog prava).
Objektivnost vaenja prirodnog prava ili njegovu nezavisnost od volje i delovanja ljudi,
etiki savren , idealan sadraj idealnog prava( koji je najee izraen kao pravda ili opte dobro),
nadreenost prirodno pravnih naela u odnosu na pravila pozitivnog prava.
1. Prvo obeleije prirodno pravnih teorija oznaeno kao pravni dualizam,
postojalo je od sofista u antikoj pravno-filozofskoj misli.
2. Druga karakteristika prirodnog prava - objektivnost vaenja, naroito je vidljiva u Aristotelovom
filozofskom stavu da je prirodno pravo ono pravo koje svuda ima istu vanost i koje ne zavisi od toga da
li je usvojeno ili ne.
Na taj nain se iz objektivnog i etikog karaktera prirodnog prava ( kao tree karakteristike)izvodi nuno i
njegova nadreenost ( etvrto obeleje ) u odnosu na pozitivno pravo i drutvene norme .
Drugim reima , etika je dunost oveka da postavi svoja pravila u skladu sa apsolutnim naelima pravde u
kojem je sama sutina prava.

Neophodno je razlikovati prirodno pravne teorije prema njihovim posebnim ,

karakteristinim obeleijima ili ontolokim svojstvima .
1. Prvo, u pogledu osnova objektivnosti prirodnog prava ( pravde ) ,
prve prirodno pravne teorije svoja utemeljenje nalaze u bioloko-socijalnoj egzistenciji oveka ,
druge, pak, osnov objektivnosti otkrivaju u boanskoj volji ili razumu a tree taj osnov vide
u ljudskom razumu.
2. Drugo, jusnaturalisti se razlikuju i prema po drugaijem poimanju prostorno- vremenskog vaenja
prirodnog prava .
Jedni zastupaju stanovite o univerzalnosti i nepromenljivosti prirodnog prava.
Drugi istiu istorijsku i iskustvenu dimenziju prirodno pravnih naela.
3. Trece, kada je u pitanju izvor i sastav pozitivnog prava veina prihvata etatistiko- legalistiku
koncepciju prava prema kojoj se radi o zakonima drave ili suverena, dok neke savremene teorije
prirodnog prava zastupaju socioloko gledite o pozitivnom pravu kao tvorevini drave i drugih
drutvenih asocijacija.
4. etvrto, kada je u pitanju socijalno- kulturna ili ideoloka funkcija,
one se obino dele na konzervativne ,tj one koje legitimiu postojei politiko pravni poredak i
progresivne , tj. one koje opravdavaju potrebu i izmene postojeeg poretka .
5. Peto, u pogledu hijerarhijskog odnosa izmeu prirodnog i pozitivnog prava jusnaturalizam prua
dva reenja :
Prvo reenje istie da pozitivne norme, zakoni ili pozitivna pravila koja se protive prirodnim
naelima nemaju pravni karakter.
Drugo naglaava pozitivna pravila koja se protive prirodnim naelima jesu nepravedna i moralno ne
vaea, ali i takva ona ipak ne gube pravni karakter, ve naprotiv pravno obavezuju.
Bez obzira na mogua eventualna pitanja ili prigovore koji se mogu uputiti prirodno pravnim shvatanjima ,
zasluga obnavljanja prirodnog prava sigurno je i u tome to se naglaava pitanje odnosa forme i
sadine, sutine i cilja prava.
Treba ipak imati u vidu da se u okviru prirodnog prava mogu nalaziti zavisno od vremena i prilika,
razliite vrste morala kako moral autoriteta, dunosti i poslunosti , tako i moral slobode.
Klasifikacija prirodno pravnih teorija nastalih u nemakoj pokazuje da,
s jedne strane dominiraju idealistike,
a sa druge teorije o prirodi stvari.
Unutar idealistikih teorija razlikuje se:
1. Idealizam teorija neokantovske orijentacije,
teorije koje u okviru prirodno pravnog shvatanja zadravaju pojam prirode kao kauzalnosti.
(ovo miljenje zastupali su Kempski, Engi, Emge , itd. )
2. Kulturalistiki idealizam zadrava pojam prirode kao kulture,
kulture kao izraza transedentalnog sveta autonomnih vrednosti i to kao apsolutni kulturalistini
idealizam (koji su zastupali Koing , Velcel , Leman , itd.)
Poslednji u nizu idealistikih teorija je historijski kulturalistiki idealizam prengera , Mitejsa i drugih.

ISTORIJSKO-PRAVNA KOLA
Istorijsko- pravna kola nastaje poetkom 19. veka u nemakoj pod uticajem romantizma .
Pretea ove kole bio je Gustav Hugo,
a njeni ugledni predstavnici bili su:
Georg Fridrih Puhta , braa Grim , Klemens Brentano,
i najznaajniji predstavnik Fridrih Karl fon Savinji.
Pojava istorijsko pravne kole vezana je za sporove koji su u sutini bili politiki obojeni.
1. S jedne strane pravnici naklonjeni graanskim reformama smatrali su da program ujedinjenja
nemakih dravica treba da prati izrada jedinstvenog graanskog zakona po uzoru na francuski
Code civil .
2. Na drugoj strani protivnici kodifikacije i revolucije bili su i zagovornici ideje da je kodifikacija ne
samo preuranjenja , nego i tetna jer nemako pravo ima svoj vlastiti tok , a pravda nauka jo nije
spremna za rad na kodifikaciju.
Ova druga grupa sainjava istorijsko pravnu kolu na elu sa Savinjem.
Kljuna postavka ove kole je da pravo ne predstavlja proizvod razuma, da nije vena i nepromenljivo nego
je proizvod narodnog duha koji vlada istorijom.
Zato ne postoji pravo koje vai za sva vremena i sve narode, ve se stalno menja i razvija .
Pravo se organski razvija i prolazi kroz tri faze :
1. narodno (obiajno ) pravo
2. nauno pravo
3. fazu kodifikacije
Istorijsko-pravna kola polarizuje se u dva pravca:
1. romanski
2. i germanski.
Romansko krilo kome pripada i Savinji okrenuto je rimskom pravu.
Germanska struja okrenuta je vraanju na vlastite izvore srednjovekovne nemake proslosti,
a recepciju rimskog prava smatra pravom nacionalnom nesreom.
Istorijsko-pravna kola je znaajna zato to je insistirala na istorijskoj uslovljenosti prava.
Njeni predstavnici uneli su jednu temeljnu postavku,
da je pravo relativno i promenljivo i da na njega utie i narodni duh.
Istorijsko pravna kola uspostavlja jasnu razliku izmeu:
- prava uopte
- i onog dela prava koji stvara drava.
Time se jasno odvojila od pravnog, zakonskog pozitivizma.
Pored toga istorijsko pravna kola podigla je pravnu istoriju na rang jedne ozbiljne naune discipline,
a ujedno je nagovestila pojavu sociolokih istraivanja u pravu.
* Ispitno pitanje INTEGRALISTIKA I KULTURALISTIKA KONCEPCIJA PRAVA je po prvim
ispitnim pitanjima izbaeno, jer se po rednom broju pitanja vodilo kao pitanje 42., meutim u novim
ispitnim pitanjima ono stoji na mestu ispitnog pitanja 41., tako da nisam sigurna da li treba ili ne.
Kolege koje su polagali Uvod u pravo kau da se ta lekcija preskae, ne znam...

41. PRAVNI POZITIVIZAM I SOCIOLOKE TEORIJE PRAVA

Pozitivizam kao filozofski pravac nastaje u treoj deceniji 19. veka.
Osnivaem se smatra Francuz Ogist Kont,
a u Engleskoj njegovi sledbenici bili su Don Stjuart Mil i Herbert Spenser.
Pozitivizam je predstavljao antifilozofski i scijentistiki pravac iji su predstavnici isticali da
se saznanje mora zasnivati na rezultatima i sintezi posebnih nauka.
Ideal svih nauka je matematika kao najegzaktnija nauka, dok filozofija, kao spekulativna disciplina gubi
pravo na postojanje.
Iz metafizike mora biti uklonjeno sve ono to je metafiziko kako bi ona mogla da se legitimie kao nauka,
drugim reima,
osnovna karakteristika pozitivizma je veliko nepoverenje prema apstrakcijama i teoriji uopte!
Pozitivizam je zato predstavljao jednu vrstu otvorenog protesta protiv tzv. tradicionalne filozofije sa njenim
velikim sistemima i sa nerazumljivim apstraktnim pojmovima kao to su:
Aristotelova entelehija, Hegelova apsolutna ideja, Dekartova duhovna supstancija, Lajbnicova monada itd.
Neopozitivizam je pravac u filozofiji koji nastaje dvadesetih godina 20. veka i ima dve varijante:
1. logiki pozitivizam zasnovan na delu rodonaelnika ovog misaonog toka Ludviga Vitgetajna
2. analitika filozofija sa utemeljivaem Bertrandom Raselom
Neopozitivizam je esto bio identifikovan sa logikim pozitivizmom s obzirom na to da je veliki znaaj
pridavao matematici i logici.
Vodei neopozivisti tridesetih godina 20. veka su filozofi:
Ludvig Vitgetajn, Moric lik, Rudolf Karnap, Filip Frank i drugi.
Pozitivizam je od sredine 19. veka nekoliko decenija dominirao evropskim duhom kao nauni ideal na
mnogim podrjima ljudske delatnosti (na pr. filozofije, knjievnosti, prava).
Na podruje prava pozitivizam se kao antimetafiziki i antifilozofski pravac
izraava kroz pravni pozitivizam.
Razne varijante pravnog pozitivizma imaju neke zajednike karakteristike:
odbacivanje ideje prirodnog prava, bavljenje pitanjem ta pravo jeste i iskljuenjem vrednosti iz pojma
prava.
U zavisnosti od stvarnih injenikih stanja kojima je pravni pozitivizam okrenut, u okviru pravnog
pozitivizma moe se razlikovati nekoliko koncepcija:
1.)socioloki pravni pozitivizam,
koji usmerava prouavanje prava na ponaanje unutar nekog drutva. Zato jedino konkretna pravna praksa
stvara pravne norme kojih se ljudi pridravaju. (na primer:odnosi vlasti i prava, ugovori, statuti).
2.)socijalno-psiholoka varijanta pravnog pozitivizma,
pravne norme javljaju se kao pravila, ija delotvornost pretpostavlja njihovo potovanje zasnovano na
kolektivnoj svesti o pravu ili psiholokom odnosu prema pravu.
3.)pravno-nauni pozitivizam,
predstavlja onaj pravac pozitivizma koji pojmu prava, i svim pravno-naunim pojmovima pridaje logiki
kvalitet, koji pravniku prua mogunost da iz sveta pojmova izvodi pravna naela i da ih razvija u jedan
jedinstven pravni sistem.

4.)normativni pravni pozitivizam,

je relativno nov pravac koji se izraava u istoj teoriji prava Hansa Kelzena.
Predstavnici ovog oblika pravnog pozitivizma smatraju da je pravna norma osnov prava.
On se naziva jo i normologistiki pravni pozitivizam, jer se bavi samo formama i strukturama prava, a sve
ono to je sadrinsko proteruje u politiku.
Vodei predstavnik i utemeljiva tzv. iste teorije prava bio je Hans Kelzen (beki neopozitivista),
jedan od najznaajnijih pisaca 20. veka.
Predstavnici ovog filozofskog prava veruju da ima smisla, i da se moe razumeti samo ono to se moe
logiki verifikovati, odnosno, proveriti ili ispitati.
ista teorija prava predstavlja najznaajniji oblik normativno-logikog pravnog pozitivizma.
Kelzen je i sam istu teoriju prava nazvao teorijom pravnog pozitivizma.
Pravnu nauku interesuje trebanje i norme i zato je ona nauka o normama.
Kao neokantovac, Kelzen je pravio razliku izmeu bitka i trebanja, i u tom kontekstu pravio je razliku
i izmeu deskriptivnog (eksplikativnog) i preskriptivnog (normativnog) znaenja normi, tj. prava.
U okviru iste teorije prava radi se samo o preskriptivnom ili normativnom nainu vaenja prava.
Norma, kao preskripcija ili zapovest, nije ni istinita ni neistinita (lana), nego norma vai ili ne vai.
Pravni autoritet moe samo propisati, dok pravna nauka moe samo opisati ono to je pravni autoritet
propisao.
Predmet iste teorije prava je iskljuivo formalna logika struktura pravnih normi, a ne i njihov sadraj,
poto oni nisu dostupni naunom saznanju.
!!! U Kelzenovoj teoriji prava, na najviem mestu, stoji osnovna norma.
Osnova je vaenje (itavog) pravnog sistema.
Sve pojedinane i posebne norme potiu iz osnovne norme, odnosno, sve vrste normi sadrane su u toj
hipotetikoj osnovnoj normi i ine jedan konzistentan pozitivni sistem normi.
Ovaj stav dovodi do toga da ni drava nije samostalni izov prava, nego je ona samo drugo ime za pravni
sistem, drava je personifikacija prava zakljucuje Kelzen.
5.) stvaranje velikog broja graanskih zakonika u Evropi tokom 19.veka presudno je uticalo na formiranje
pravno-teorijske orijentacije , oznaene kao zakonski pozitivizam.
Korpus graanskih zakonika kao to su :
-Graanski zakonik (Code civil ) donet u francuskoj 1804.godine
-austrijski Graanski zakonik donet 1811.godine
- Opti imovinski zakonik za Crnu Goru iz 1888.godine.
- Ili nemaki Graanski zakonik donet 1896.godine.
Orijentie pravnu nauku prema postupku, tumaenje normi zakonika, njihovom objanjenju,
davanju napomena uz zakonske tekstove.
Pravo se izjednaava sa naredbom zakonodavca, pa ispada da su zakon i pravo jedno te isto.
Pravo je sve ono i samo ono to drava naredi ili propise u predvienom obliku.
Ovakav stav pokazuje da nema mesta pitanjima - da li je jedno pravo ispravno,
da li je u skladu sa zahtevima pravde, sadri li u sebi etiku komponentu i slino.
Pravo je sve ono to drava, odnosno, ono to zakonodavac i sudovi proglase za pravo,
bez obzira na to da li se ono protivi na bilo koji nain pravdi, moralu i sl., ili je u skladu sa njima.
Predstavnici zakonskog pozitivizma bili su:
u francuskoj koli - Aleksandar Duranton,
u nemakom zakonskom pozitivizmu - Karl Bergbom, Ernst Rudolf Birling , Adolf Merkel.
Sve pravno-pozitivistike teorije podudaraju se u pogledu odbacivanja idealistikih shvatanja prava i
prihvatanja stava da je neophodno postojanje nekog autoritera za utvrivanje prava.
Pozitivizam pravi razliku izmeu prava na jednoj i morala i politike na drugoj strani.
Umesto idealnog , stvara se jedno sigurno pravo koje je uslovljeno vremenskim faktorom i okolnostima koji
vladaju. Pravo na taj nain predstavlja delo koje je stvoreno u okviru istorije.

SOCIOLOKE TEORIJE PRAVA

Uprkos brojnosti sociolokih teorija one ipak ine relativno homogen pravac miljenja,
jer njih sve povezuje uverenje da pravo predstavlja jedinstvo stvarnih druvenih odnosa i normi
koje te odnose prinudno ili vie ili manje efikasno ureuje.
Pristalica ovog shvatanja odbacuje ideje da je pravo idealno, ili isto normativna pojava,
ili samo jezino-logina pojava.
Za socioloki pristup u celini,
karakteristina je istovremeno pobijanje legalistikog voluntarizma i normativistikog
bitka(drutvenih odnosa ) od trebanja ( norme ).
- Socioloki pristup pravo shvata ne kao skup vaeih normi,
nego kao norme koje su efektivno primenjene u jednom drutvu.
- Socioloke teorije pobijaju stav da je norma kao struktura jedno,
a sasvim drugo drutvni ivot koji normu uslovljava i na koji norma deluje.

razdvajanja

Osnova postojanja pravne norme je u stvarnim ljudskim potrebama i interesima unutar odreenog rasporeda
drutvene moi, ili u samom ostvarenju normativnog sadaja u drutvenim odnosima.
To znai da se u sociolokim koncepcijama zastupaju dve relacije kriterijuma pravnosti :
1. prvi, koji istie da pravnost zavisi od nekih posebnih obeleija drutvenih odnosa
(to je poetni relacijski kriterijum ).
2. drugi, koja naglaava da pravnost zavisi od mere ostvarenja normi u ponaanju njihovih adresata
(to je zavrni relakcijski kriterijum ).
Socioloke teorije mogu se razvrstati prema razliitim kriterijumima.
Jedna od osnova za klasifikaciju je u :
1. poetnom
2. zavrnom relakcijskom kriterijumu pravnosti
1. Kao primeri sociolokih teorija koje pripadaju poetnom relakcijskom kriterijumu pravnosti
mogu se navesti :
Jeringovo uenje o pravu kao objektivnom organizmu ljudske slobode,
Digijevo uenje o pravu i drutvenoj solidarnosti.
2. Kao primeri sociolokih koncepcija zavrnog relacijskog kriterija pravnosti navode se :
- isticanje uloge suda i sudske prakse u francuskom modernizmu, a tu spadaju E.Lanber, .Krue , F. eni,
- u amerikoj juresprodenciji D. Frank i K. Levelin .
Jedno od najveih imena nemake pravne nauke Rudolf Jering,
izrazio je da je pravo objektivni organizam ljudske slobode, organizam u vidu prirodnog proizvoda i
proizvoda istorije.
Pravo kao organizam mora uspostaviti sklad svojih organa.
Jeringa vie zanima proces prerastanja pravnih naela u pravne pojmove,
poto tu lee najvei problemi pravne nauke i zakonodavstva.
Funkcija prava sastoji se u tome da se ono ostvari. Ono to se ne realizuje nije pravo, i obrnuto,
ono to ovu funkciju zadovoljava jeste pravo, ak i tada kada jo kao takvo nije priznato (obiajno pravo ).
Ostvarljivost prava Jering deli na :
formalnu( lakoa i sigurnost primene apstraktnog pravila na konkretan sluaj ).
materijalnu (upotrebljivost i primerenost materijalno-pravnih odredbi ).
Definiui pravo u delu Cilj u pravu, Jering je uocio da su dva momenta odluujua za definiciju :
s jedne strane to su norme, a s druge strane injenica da se norme ostvaruju prinudom .

Leon Digi razvio je shvatnje drave i prava zasnovano na drutvenoj solidarnosti.

Digi nalazi temelj drutvenog poretka u podeli rada i organskoj solidarnosti,
tj. meuzavisnosti koja se u svesti ljudi spontano odraava,
najpre kao moralna i ekonomska pravila, a zatim i kao pravna pravila.
to se tie prava, Digi dolazi do dualizma prava, ali na sociolokoj osnovi.
On razlikuje:
- istinsko pravo
- objektivno
- drutveno pravo
- i dravno, pozitivno pravo.
Drutveno pravo stvara masa, ono proistie iz samog fakta postojanja drutva.
Drava samo razgrauje i ostvaruje drutveno pravo.
Ukoliko je dravno pravo suprotno drutvenom pravu ili ga drava uopte ne stvara,
prema Digiju drutvena masa ima pravo na revoluciju, na nasilno uspostavljanje nove vlasti.
Pravni sistem odgovara stvarnosti samo ukoliko moe da stvori i sankcionie pravila koja obezbeuju
zadovoljavanje ljudskih potreba, nunih u jednom odreenom drutvu i u izvesnom trenutku.
Taj pravni sistem je samo proizvod tih potreba,
on je vetaka potreba zakonodavca ili pravnika, bez vrednosti i bez snage.

44. POJAM I VRSTE DRUTVENIH NORMI

(Premda se vodi pod brojem ispitnog pitanja koje je sa prvog spiska ispitnih pitanja precrtano,
ovo pitanje se ui!)

Drutvene norme kao pravilo ponaanja delanja i vrednovanja nazivaju se jo i propisi, konvencije,
standardi, smernice, uzori i sl.
Njima se manje ili vie sa ovog ili onog aspekta bave pravne nauke, sociologija, psihologija, lingvistika,
etika , filozofija, estetika , nomotehnika.
Opta teorija norme ne postoji pa ak ni elementarna suglasnost ta se moe smatrati normom uopte koji
su njeni sastavni delovi i kakve sve vrste norme postoje.
Drutvene norme (pravila ) su zahtevi ili iskazi o trebanju,
pomou kojih se usmerava ljudska delatnost i ujedno im se preti sankcijom ako ne postupe prema zakonu.
!!! Kod drutvenih normi razlikujemo sledee subjekte :
one koji stvaraju norme - adresante
one kojima su norme upuene adresate
Drutvenim normama kao sredstvima ele se postii odreeni ciljevi i vrednosti,
a adresati mogu da se ponaaju u skladu sa normama ili da ih kre, to povlai mogunost primene sankcija.
Kada drutvena norma propisuje ono to treba da bude, ona treba da je saglasna sa stvarnou, da propisuje
samo ono to je mogue sa stanovita drutva i oveka odnosno, da bi bila primenjena norma ne sme da
bude ni nemona ni besmislena.
Relativno stabilan i ureen skup drutvenih normi (pravila ) i ponaanja ini normativni poredak.
Kako drutvene norme postoje u svesti ljudi (bilo da su one izraene pisano ili usmeno ),
kaemo da ljudi imaju normativnu svest, koja usmerava ponaanje.
S obzirom na to da su drutvene norme sredstva koje slue oveku,
one imaju zadatak da utiu na ponaanje ljudi, da usmeravaju ili ureuju drutvene odnose,
i sastoje se iz dva bitna elementa:
1. dispozicije
2. sankcije
Dispozicija je centralni i najvaniji element norme.
Ona predstavlja zahtev po kojem se adresati moraju ponaati a ini samo bie norme.
Sankcije predstavljaju sredstvo drutvene (i normativne) kontrole kojima se utie na ljude da primenjuju i
potuju norme. Preko njih adresatima je predoena kazna zbog nepotovanja zahteva dispozicije.
Sankcije mogu biti:
negativne - kazne, tj. sankcije u uem smislu rei koje odvraaju od nepoeljnih aktivnosti
i pozitivne - nagrade, kojima se podstie odreeno poeljno ponaanje.
Drutvene norme (obiajne, moralne , religijske, pravne) razlikuju se od prirodnih zakona.
Drutvena norma je razliita od prirodnih zakona,
jer prirodne zakone otkriva ljudski duh i utvruje ono to se deava po optim prirodnim zakonima,
zakonima kauzaliteta,
dok drutvena norma propisuje ono to treba da bude.
One nastaju tj. stvaraju:
neorganizovano drutvo,
i drutvene organizacije ( meu kojima je ) i drava.

VRSTE DRUTVENIH NORMI

Poto svaki ovek pripada brojnim drutvenim grupama,
on se i ponaa prema razliitim normama i pravilima.
Tako postoje razliite vrste drutvenih normi :
utivosti, bontona, pravila pristojnosti, takta, higijene, jezika.
S obzirom na to da postoje razliite norme u drutvu treba razlikovati
termin pravila u drutvu od drutvenih pravila.
Prvi pojam, pored drutvenih pravila,
koja ureuju drutvene odnose meu ljudima ukljuuje tehnika pravila.
Tehnika pravila su takoe drutvena, jer nastaju u drutvu, ali one ne ureuju odnose meu ljudima,
nego odnose ljudi prema prirodi.
Ona su uspena ako se zasnivaju na pouzdanim i proverenim naunim saznanjima.
One ne zavise od dogovora ljudi, ve od odreenih tehnikih standarda,
menjaju se kako se menjaju znanja o prirodi i prilagoena su vrsti delatnosti tj. predmetu delovanja
vie nego subjektu delovanja.
Za razliku od drutvenih normi, tehnike norme su uputstva i mogu se prekriti .
One ne sade sankcije, jer posledice nepotovanja dolaze sami po sebi i ne mogu se izbei.
Tehnika norma ne vai samo za odnos ljudi prema prirodi, nego i za njihove meusobne odnose,
stoga nastaju izvesni tehniki standardi koji su u stvari skup povezanih tehnikih i drutvenih pravila.
Najvanije vrste drutvenih normi sa stanovita povezanosti sa pravom su obiaj i moral.
Obiaj,
je deo svesti i vrsta drutvenih normi koja nastaje dugotrajnim vrenjem, ponaanjem
na odreeni nain.
Obiaj nastaju spontano i neorganizovano.
Obiaj se kao norma ne moe proitati jer nije napisan, jer ga ljudi nose u svojoj svesti
i ponaaju se prema njemu.
Sankcije za prekraj obiaja su raznovrsne (osuda, prigovor, prezer, liavanje ivota),
kao to su i sami obiaji razliiti s obzirom da nastaju u svim oblastima drutvenog
ivota.
Moral,
je deo svesti i vrsta drutvenih normi.
Kao i obiaji moral nastaje spontano i neorganizovano.
Moralne norme poivaju na svesti i one vuku svoju obaveznu snagu da ono to moral
nareuje je dobro, a da je ono to zabranjuje zlo.
Tako se moral odnosi na sutinska shvatanja vrednosti dobara oveka i njegovog
drutva (ivot, zdravlje, dostojanstvo, ast).
Zato i specifina sankcija gria koja prati prekraj moralne norme.

45. POJAM PRAVNE NORME

Pravna norma predstavlja privilegovani deo prouavanja pravne nauke i istorije prava.
Iako gotovo opte prihvaeno miljenje da pravna norma pripada biti prava i dalje ostaju otvorena pitanja i
problemi u vezi sa prirodom, strukturom, (sastavom), funkcijom i tipologijom pravnih normi.
Kako pravna norma pripada drutvenim normama i poto je ona specifina vrsta normi, koja se mnogo
razlikuje od drugih drutvenih normi ( npr. obiajnih, moralnih itd. ) ,
neophodno je utvrditi genus proximum, najblii rod,
a potom osobenu razliku differentija specifica.
Pravna norma predstavlja posebnu vrstu drutvenih normi ili najblii rod.
Neophodno je utvrditi i atributno obeleje ili specifinu razliku ( differentija specifica ) jer tek u jedinstvu ta
dva obeleija dobijamo relativno upotrebljivu jedinicu pravne norme,
odnosno pojam pravne norme u teoriji prava mora da bude upotrebljiv i delotvoran ( kae A.Ross).
U pravnoj teoriji esto se pravna norma oznaava kao najsitnije samostalno bie, atom prava,
to znai da se dalje ne moe deliti,
a da ti sastojci, elementi, delovi ostanu samostalni i da ine samostalna pravna bia.
Istovremeno, pravna norma ini prvi normativni deo pravnog poretka.
Prema objektu pravne norme,
ona se javlja kao regulator intersubjektivnih odnosa i drutvenog uticaja.
Meutim, taj kriterijum ne omoguava da se pravne norme razlikuju od ostalih drutvenih normi,
zbog toga se ovom kriterijumu dodaju i drugi, cilj, svrha i instrumentalnost pravne norme.
Pravila su sredstva koja slue oveku, sredstva koja nisu dana prirodno, ve su proizvod oveka i drutva sa
posebnom instumentalnom svrsishodnou.
Pri tome, samu svrhu norme ine razliite vrednosti:
red, mir, sigurnost, pravda , sloboda, istina itd.
esto se u literaturi bitno obeleije pravne norme izvadi iz subjekta koji postavlja normu.
Tako razmatrana pravna norma se odreuje kao
norma koju donosi suverena vlast ili od nje delegirani subjekt.
Istina je da pored pravnih normi koje stvara drava,
njih stvara i drutvena organizacija, kao to one mogu nastati i spontano u drutvu.
U teoriji prava, pravnik karakter normi,
vezuje se iza pripadanje odreenom pravnom sistemu ili pravnom poretku.
Pravna norma se ne moe shvatiti izolovano bez uvaavanja drugih pravnih normi,
pravo je svet normi, skup normi ili pravila ponaanja.
Jedno od najeih merila izvedeno je iz injenice primene sankcija ili prekaja kome sledi sankcija.
Pravna norma je obavezno pravilo, zapovest o ponaanju u drutvu, garantovana dravnim autoritetom.
Razlika izmeu ove dve vrste normi, drutvene i pravne,
nalazi se u injenici da njihovo izvrenje obezbeuje drava monopolom sile.
To takoe ne znai neizostavnu, pretenu, primarnu, iskljuivu upotrebu prinude u svakom konkretnom
sluaju za koji je predviena,
ve primenu prinude samo u krajnjoj liniji.

Pravna norma kao zapovest ovlaenog subjekta izraena je kroz jeziko logiku tvorevinu u kojoj se
istie kopula treba.
(Kopula znai spona i dolazi iz lat. jezika, gramatiki to je glagol ija je uloga povezivanje drugih reeninih elemenata).

Taj zapovedni nain norme naziva se preskriptivnom upotrebom jezika ili preskriptivni govor .
Pravna norma kao zapovest upuena je razumu i slobodnoj volji oveka,
to znai da je ona upuena u nameri da iznudi poslunost,
a da je subjekat, adresat, u poloaju da bira da li ce se ponaati u skladu sa normom ili e je prekriti.
Da bi pravna norma bila delotvorna zapovest mora biti obezbeena sredstvom podesnim da prinudi na
poslunost, a to je sankcija.
Sama pretnja moe biti dovoljna da bi se subjekat ponaao u skladu sa normom,
ali ako izostavi ponaanje po pravnoj normi,
drava e to ostvariti svojom nadmonom silom.
Sila je pravno korisna i potrebna kao tehnika pomo,
sredstvo u ostvarenju zahteva iz norme, ali ona nikako ne ini temelj prava.
Pravo istovremeno i organizovana sila ili jedno ustrojstvo sile na ta nas upozorava jedan od glavnih
predstavnika skandinavskog realizma K. Olivekron,
a A.Ross, koji pripada istom duhovnom krugu razvija ideju prava kao skupa normi koje reguliu silu.
Pravne norme su zapovesti o ponaanju subjekta
sankcionisane u krajnjoj liniji fizikom prinudom drave.!
Pravne norme su od trenutka nastanka,
primene i promene vezane za ekonomsku i politiku vlast olienu, pre svega, u dravi.
One su povezane u hijerarhijski sistem,
koji ima funckiju ostvarivanja specifinih drutvenih interesa i ciljeva.

*Ispitno pitanja STRUKTURA PRAVNE NORME

- pitanje koje posadrini obuhvata pitanja 48.,49.,50. i 51. je izbaeno iz ispitnih pitanja
(ukoliko ipak dobije to ispitno pitanje, bez detaljisanja, najvanije iz tih lekcija)

46. HIPOTEZA DISPOZICIJE

Uvodni deo:
Uenje o strukturi pravne norme vezuje se za kraj 19. i poetkom 20. veka.
Tada nastaje shvatanje da pravna norma ima dva elementa.
To se izraava sudom pa ako A treba B,
tj. ako se izvri prekraj norme, treba da se primeni sankcija.
Ovaj stav u teoriji prava zastupao je Hanz Kelzen.
Kao reakcija na ovo shvatanje nastaje uenje da pravna norma ima tri elementa :
1. hipotezu
2. dispoziciju
3. sankciju
Nedostatak ovog shvatanja sastoji se u injenici da se nedovoljno diferencijalno govori o svim bitnim
elementima norme, poto hipoteza moe biti dvojaka:
1. hipoteza dispozicije
2. i hipoteza sankcije.
Te nedostatke otklanja shvatanje o etvornoj strukturi pravne norme,
pravna norma, pored dispozicije i sankcije sadri i hipotezu dispozicije i hipotezu sankcije.
U okviru ovog shvatanja razvile su se dve hipotetike eme :
1. jedna oznaava vezu izmeu hipotezi i dispozicije kao posledica
2. dok druga oznaava vezu izmeu prekraja(kao uslova za sankciju ) i sankcije kao posledica.
Neki autori broj elemenata pravne norme proiruju sa est na osam pa ak i deset .
Tako prema K. Kosiju u svakoj potpunoj pravnoj normi nalazimo osam elemenata :
1.poetni fakt, 2. injenje, 3. subjekt obaveze, 4. subjekt ovlaenja, 5. prekraj, 6. sankciju,
7. organ obaveze i 8. volja zajednice

Hipoteza ili pretpostavka dispozicije je onaj deo pravne norme koji odreuje injenice ili okolnosti ijim
postojanjem je uslovljen zahtev, obaveza ponaanja, odnosno dispozicije.
Obaveze subjekta da se ponaa po zahtevu sadranom u dispoziciji nastaje tek poto se ispune uslovi iz
hipoteze dispozicije.
Izraava odnos u kojem je jedna injenica uslov neke druge.
Prema tome, hipoteza dispozicije je neophodan element svake pravne norme.
Na primer,
norma propisuje da lica koja navre 70 godina ivota ili 40 godina radnog staa
stiu pravo na starosnu penziju.
U ovom primeru pretpostavka dispozicije sastoji se u navrenih 70 godina ivota
ili 40 godina radnog staa koji je uslov za primenu dispozicije.
Sadrina hipoteze moe biti manje ili vie odreena, pa se hipoteza dispozicije mogu razlikovati kao
apsolutno i relativno odreeno .
Apsolutno odreene hipoteze dispozicija sasvim precizno su odreeni uslovi za koje se vezuje ponaanje
pravnog subjekta po dispoziciji.
Kod relativno odreenih hipoteza dispozicija, uslovi nisu precizno utvreni kao obrazac ponaanja, po
dispoziciji.

47. DISPOZICIJA
...je centralni deo pravne norme.
Ona sadri zapovest kojom se od obaveznog subjekta trai da prema ovlaenom subjektu
(u predvienoj situaciji) izvri svoju obavezu - da se ponaa po dispoziciji.
Dispozicija sadri glavni, primarni zahtev o ponaanju.
Na tj nain dispozicija ureuje odnose u drutvu rasporeivanje prava i obaveza meu ljudima.
Ona je primaran zahtev u tom smislu da e se subjekt obaveze ponaati po dispoziciji ukoliko eli da
izbegne primenu sankcije.
Ako primarno zapovest iz dispozicije ne ispuni,
sankciju ne moe izbei jer e drava, u krajnoj liniji njenu primenu obezbediti silom.
Dispozicija tako sadri uslovno, relativnu i alternativnu zapovest.
Zapovest moe biti u vidu nareenja upravljena na aktivnost, injenje, pozitivnu radnju
(roditelji su duni vaspitavati i izdravati svoju decu, vlasnici nepokretnosti da plaaju porez, vojni
obveznici da slue vojni rok, zaimoprincip da vrati dug).
Dispozicija se moe sastojati u zabrani aktivnosti, tj. pasivnom dranju
(zahtev da subjekti neto ne urade- da ne kradu, da ne kleveu drugog, da ne ine tetu).
Zahtev u dispoziciji moe da bude iskazan i u vidu ovlaenja, dozvole
(ovlaenje subjekta da stiti svoje zdravlje, da uloi prigovor, albu).
Subjektu koji je ovlaen dispozicija niti nareuje, niti zabranjuje odreeno ponaanje,
to znai da od volje odreenog subjekta zavisi da li e se njime koristiti ili ne
(da li ce se leiti, da li e uloiti albu).
I ovlaujua dispozicija sadi zapovest za svakoga,
da ne ometa subjekte ovlaenja u ostvarivanju njegovog prava.

VRSTE DISPOZICIJE
S obzirom na nain na koji je izraena zapovest, razlikujemo etiri vrste dispozicije:
1. nareujue ili pozitivne (preceptivne) - trae neku pozitivnu radnju, akt, injenje
2. zabranjujue ili negativne (prohibitivne) - uzdravanje od neke radnje
3. ovlaujue ili doputajue (permisivne) - predviaju ovlaenje da se neto ini ili da se neto
zahteva od drugog subjekta
4. deklarativne ili interpretativne (eksplikativne) - su one dispozicije koje sade objanjenje , opis ili
definiciju.
Na izgled one ne predviaju nikakve zahteve za subjekte, jeziki izraz nije ni u naredbi, ni u
zabrani, ni u ovlaenju, ve u konstataciji ili opisu (npr. glavni grad Srbije je Beograd, opis zastave
ili grba ).
S obzirom na stepen slobode ovlaenih i obaveznih subjekata razlikuju se:
apsolutno odreene i relativno odreene dispozicije.
Apsolutno odreene dispozicije nazivaju se jo i kategorikim, imperativnim.
Kod njih je zahtev tano odreen , a zapovest adresatima oznaena je tako i nikako drugaije,
ne ostavljajui subjektu u postupanju po dispoziciji nikakvu slobodu.
Takve su nareujue i zabranjujue dispozicije.
Relativno odreene dispozicije mogu biti s obzirom na slobodu adresata, dispozicije sa neodreenim
pojmovima i pravnim standardima, alternativne dispozicije, dispozicije s diskrecionom vlau i dispozitivne
(zamenljive) dispozicije.

Mnogobrojnost i slonost drutvenog odnosa uslovljava da se u pravu nuno koriste

dispozicije sa nedovoljno odreenim pojmovima.
U primeru norme da su roditelju duni da izdravaju i vaspitavaju svoju maloletnu decu upotrebljeni su
relativno neodreeni pojmovi vaspitanje i izdravanje, jer je oigledno da svi roditelji niti mogu, niti imaju
uslove da vaspitavaju ili izdravaju decu na isti nain.
Stvaralac norme ponekad upotrebljava i neodreene pojmove koji se nazivaju pravnim standardima
(npr. brza vonja, javni red i mir, savestan, opti interes itd. ).
Pravni standardi su pojmovi koji menjaju svoju sadrinu u zavisnosti od konkretnih okolnosti kojima se
primenjuju.
Iako pravni standard obuhvata razliita ponaanja on ne podrazumeva u konkretnim okolnostima slobodu
izbora za subjekta obaveze.
Samo jedno ponaanje je u skladu sa dispozicijom, tj standardom,
a sva ostala prestavljaju prekaj!!!
Alternativne dispozicije,
daju slobodu subjektu adresatu da bira jedno od predvienih alternativa,
ali samo u okvirima ponuenih.
( npr. Dunik je obavezan da vrati stvar koju duguje ili njenu novanu vrednost. )
Alternativna dispozicija prevashodno se odnosi na subjekte ovlaenja,
a moe izuzetno da se odnosi i na subjekt obaveze, tako da on, u okviru alternative, bira nain ispunjenja
svoje obaveze.
Dispozicije s diskrecionim ovljaenjem,
ili dispozicije sa slobodnom ocenom, sa diskrecionom vlau, diskrecionim pravom,
su dispozivcije koje ovlauju organe dravne vlasti (upravne, sudske) da u primeni dispozicije biraju
izmeu vie mogunosti, sledei principe zakonitosti i celishodnosti.
Bitno je da organ postupa u okviru svoje nadlenosti, u okviru svojih prava i obaveza,
s tim to je odluka koju donese obavezna za adresate
(npr:upravni organ izda ili ne graaninu dolzvolu za noenje oruja).
Diskreciona ocena je ovlaenje koje podrazumeva alternative, ali ovlaenje koje se mora
sprovoditi u okviru zakona tj. javnog interesa. Nosilac diskrecione ocene je ogranien u svom
postupku principom javnog interesa.
Dispozitivne ili zamenljive dispozicije,
dozvoljavaju subjektima da svoje odnose urede drugaije od predloenog, odnosno,
da postojeu dispoziciju zamene nekom drugom, da sami stvore dispoziciju.
Ukoliko se to ne uini, primenjuje se dispozitivna dispozicija
(npr: stvar koju je neko pozajmio vraa se u roku od tri meseca, ako se stranke drugaije ne dogovore).
Obino se izrazom ako se stranke drugaije ne dogovore naglaava da je re o dispozitivnoj dispoziciji.
Ovakve dispozitivne dispozicije predviene su u onim granama prava gde vai naelo aautonomije volje,
kao to su to u najveem delu, graansko pravo, nasledno i meunarodno privredno pravo.
U ovim granama prava sloboda subjekta izraava se kroz:
- fakultativnu obavezu kada izbor ispunjenja vri subjekt obaveze
- zamenu ispunjenja kada subjekt ima ovlaenje da ispuni obavezu zamenom za neto drugo u odnosu na
ono na ta se obavezao
- odustanak tj. plaanjem moe da se oslobodi obaveze

48. HIPOTEZA SANKCIJE

Hipoteza ili pretpostavka sankcije ini deo pravne norme, koja sadri opis, fakta prekraja,
tj. delikta koji treba da se desi da bi se primenila sankcija.
Pretpostavka sankcije nije isto to ni prekraj, delikt, kao deo stvrnosti, injenica, koja se nalazi izvan
pravne norme (npr: liavanje zivota, neplaanje duga, oteenje tue stvari... ).
Delikti ili prekraj sastoji se u ponaanju suprotno od onog koji zahteva dispozicija.
U vrednosnom smislu pravni prekaj je protiv pravni ( pravno nedozvoljeno) ponaanje.
U strukturi pravne norme delikt pokazuje odnos ili nain povezivanja primarne i sekundarne zapovesti,
dispozicije i sankcije,
zato je on negacija dispozicije i uslov za primenu sankcija.
Nema sankcija bez zakona koji odreuje taj delikt!
Ponaanje koje se kvalifikuje kao prekraj suprotno je onome koje je oznaena kao obaveza
i sastoji se u injenju ili neinjenju.
Prema drutvenom znaaju i subjektima obaveze razlikuju se,
pored meunarodnih i prekraji (delikti ) u unutranjem pravu.
Tako se u unutranjem pravu izdvajaju cetiri osnovne vrste delikata :
1. krivinopravni
2. graanskopravni
3. upravnopravni
4. disciplinski
U modernom pravu prekraj se odreuje kao svesna i voljna radnja, javlja se pitanje odgovornosti.
Ko i u kojim uslovima treba da bude odgovoran i na koga e se primeniti sankcija zbog prekraja?
U pravu civilizovanih naroda lice koje je obavezno na izvesno ponaanje po pravilu je takodje odgovorno
za to ponaanje.
Obino ovek odgovara samo za delikt koji je sam izvrio,
u zavisnosti od svesti i odnosa volje prema prekraju
(umiljaj i nehat u krivino pravo, dolus i culpa u graansko pravo).
to se tie uslova pod kojim se prekrilac sankcionie najvaniji su oni obuhvaeni kategorijama
odgovornosti zasnovano na krivici,
kojoj odgovara forma subjektivne odgovornosti i odgovornosti nezavisno od krivice u formi objektivne
odgovornosti, dok se danas sve vie govori o socijalizaciji odgovornosti.

49. SANKCIJA

Pravo i prinuda
Sankcije u odnosu na dispoziciju predstavlja alternativno i sekundarno pravilo o ponaanju
pravnih subjekata.
Ona je usmerena prema delikventu, poiniocu prekraja i prema dravnom organu koji,
ukoliko je to potrebno, treba da izvri sankciju u odnose na delikvetne.
Ovakvo shvaana sankcija je kao posledica prekraja nuan i sastavni deo norme.
U raspravama o ulozi sankcije stoje neke konstatacije u kojima se autori u glavnom slau.
1. Pre svega, u drutvu jedni subjekti primenjuju prinudu na druge, koji su prekrili dispoziciju,
da bi ih motivisali da se ponaaju na pravno poeljan nain.
2. Drugo, pravna norma slui se fizikom silom i prinudom.
3. Tree, sankcija se primenjuje kao posledica nepotovanje dispozicije.
4. etvrto, savremeno pravo obeleava centralizovana i normativno ureena upotreba fizike prinude.
U pogledu vezanosti pravne norme za sankciju kao fiziku prinudu u teoriji su se iskristalisale
dve velike grupe shvatanja:
1. sankcionistika
2. antisankcionistika
U okviru sankcionistike teorije,
u objanjenju povezanosti prava i sankcije shvatanja se meusobno znatno razlikuju.
I Najstariji, najrasprostranjeniji stav istie da je bitno obelezje prava stvarna primena dravne sankcije
na prekrioce pravne norme.
II Bitno obeleija prava je ustanovljenost sankcije kao elementa svake pravne norme,
pri emu stvarna primena nije bitna.
III U treu grupu spadaju oni koji zastupaju meovitost, realistiko -normativni pristup prema kome bitno
obeleje prava nije ni stvarna primena, ni ustanovljenost sankcije za veinu normi jednog pravnog
sistema ve njihova pripadnost jednom poretku pravnih normi.
U okviru sociolokih teorija prava razvija se stav da za pravo nije bitna organizovana dravna prinuda,
nego prinuda kao spontana reakcija ljudi na krenje pravnih pravila i drutvenih vrednosti.
Poetkom 20.veka Leon Digi,
polazei od ideje do drutvene norme postaju pravne kada prodru u svest mase i pojedinaca,
kada oni oseaju i smatraju da oseanje drutvenosti i pravde zahteva da norma bude sankcionisana.
U modernoj pravnoj nauci, nasuprot sankcionistikoj teoriji prava,
razvijaju se antisankcionistiki stavovi u okviru kojih dominira ideja da prinuda nije bitno obeleje prava.
U prilog tom stavu navode se mnogi razlozi.
Pre svega, istie se da najvei broj subjekata stvara i izvrava pravne norme dobrovoljno,
a efikasnost pravne norme ne poiva na pretnji ili primeni prinude nego na moralnoj snazi ili drugim
drutveno-psiholokim garancijama.

Vrste sankcija
Sankcije se, prema vrsti dobra koja se oduzimaju , mogu podeliti na:
- telesne,
- materijalne
- i moralne.
Prema cilju dele se na:
retributivne
i restitutivne.
Kod retributivnih sankcija cilj je odmazda,
a kod restitutivnih - naknada tete i povraaj u preenje stanje.
Ako se sankcije shvati kao prinudna mera razlikujemo:
sankciju prema licima
i sankciju prema aktima.
Sankcije prema licima ( fizikim i pravnim ) s obzirom na vrstu prekraja mogu biti :
krivinopravne, graanskopravne, disciplinski itd.
Sankcije prema pravnim aktima s obzirom na stepene nezakonitosti dele se na:
1. nitave
2. i ruljive ( razlikuje se nitavost i ruljivost pravnih akata ).
1. U sluaju nitavosti po slubenoj dunosti ponitavaju se sve pravne posledice nezakonitog pravnog
akta raunajui od dana njegovog donoenja, do trenutka njegovog ponitenja, ili prolosti.
2. Kod ruljivosti zainteresovanom subjektu ostavljena je sloboda da li e zahtevati sankciju i ako se
izrekne ona dejstuje od sada i ubudue.
Tako do dana njegovog ukidanja na snazi ostaju sve pravne posledice koje je taj akt proizveo.
Kada se radi o nezakonitim materijalnim aktima- ljudskim radnjama, primena sankcije na njih znai
vraanje u preanje stanje, u stanje koje je postojalo pre izvrenja prekraja.
Sankcije mogu biti apstratkne i konkretne.
Opte pravne norme sadre aprstaktnu sankciju,
(npr. u krivinom pravu vrsta i raspon kazne za pojedina krivina dela je zatvor u trajanju od tri do pet god).
Da li je uinjeno krivino delo u jednom konkretnom sluaju utvruje se u krivinom postupku.
Sud donosi pojedinaan akt u kome odreuje konkretnu sankciju (npr. Sudskom presudom okrivljenom licu
izrie se zbog krae kazna zatvora u trajanju od godinu dana ).

50. DRUTVENA FUNKCIJA PRAVNIH NORMI

Nesumnjivo je da su pravne norme sredstva kojima ljudi nastoje, a delimino i uspevaju,
da u pravnim odnosima ostvare interese , vrednosti, i ciljeve: mira, reda, pravde, sigurnosti, zakonitosti,
ugovora, istine, tolerancije u organizaciji i raspodeli drutvene moi i dobara.
U teoriji prava razlikuje se:
nameravana uloga u smislu cilja
i efektivna uloga pravne norme u pravnim odnosima,
kao i njihova dopunska funkcija.
Cilj se odreuje kao predstava o poeljnom uinku norme na pravne odnose
koji subjekti postavljaju kao zahtev u svom delovanju,
dok je funkcija stvarni uinak na drutvo i na pojedine elemente pravnog poretka (vrednosti i pravne
odnose) u konkretno-istorijskim uslovima.
U tom pogledu, pravna nauka stalno je zaokupljena pitanjem kakva je i kakva bi brebalo da bude ta funkcija
u skladu sa shvatanjima interesnog karaktera pravnih odnosa i funkcije vrednosnih stavova.
Sve koncepcije o drutvenoj funkciji pravnih normi mogu se svrstati u tri grupe :
1. solidaristiki
2. interesne
3. meovite solidaristiko interesne koncepcije.
Pri tome se interesne dele na interesno-neutralne i interesno-diskriminatorske.
1. Po solidaristikoj koncepciji drutvena funkcija nalazi se u sferi optedrutvenog.
Zatita opteg dobra, ideje pravde, slobode i podele rada znai ostvarenje potreba i interesa svih pripadnika
zajednice.U ovu grupu spadaju prirodnopravne teorije, od sofista, Aristotela , Savinja , Digija i drugih...
2. U drugoj grupi nalaze se sva ona meovita interesno-solidaristika shvatanja autora koji istiu znaaj
i konfliktnost interesa pojedinaca i drutvenih grupa u pravnim odnosima,
pri emu pravne norme imaju zadatak da razree te sukobe zbog opteg interesa i uspostavljanja
koegzistencije.
Ova shvatanja nalazimo u delu prirodnopravnog shvatajna T.Hobsa i B. Spinoze,
a u XX veku kod R.Paunda.
Interesno neutralne koncepcije, konstatuju da su pravne norme tehnike prinudnog razreenja interesnih
sukoba meu ljudima i drutvenim grupama,
ali ne reavaju da li su te tehnike u slubi zajednikih, optih interesa ili, pak, pojedinanih.
U ovu grupu, koja se inae teko razlikuje od interesno-solidaristikih, izdvajamo X.Kelzena i N.bobia.
Ovde spadaju i koncepcije o interesno -diskriminatorskoj funkciji pravnih normi.
Pravne norme su sredstva prinudnog razreenja sukoba interesa i odravanja drutva nejednakosti i
dominacije, sredstva kojim vladajua grupa prinudno ostvaruje svoje interese i, na taj nain dri u
pokornosti druge drutvene grupe .
U ovoj grupu, iako ona nije mnogobrojna , najuticajniji su marksistiki teoretiari F.Engels i V.I. Lenjin.
Posredstvom pravnih normi, koje su tehnika drz+utvene kontrole , socijalnog inenjeringa kako je to
nazivao Rosko Paund, vladajue drutvene grupe kontroliu, reavaju interesne sukobe i razgraniavaju
oblasti slobode svih adresata u pravnim odnosima, neposredno u svom interesu, a posredno ili sekundarno s
obzirom na drutvo kao celinu,
te jedino politika vlast primenjuje fiziku prinudu, to je zabranjeno svim ostalim pravnim subjektima.

Norme su izraz sukoba interesa u pravnim odnosima, a ujedno i sredstvo razreenje tih sukoba u skladu
sa vrednosnim principima mira, reda, pravde i sigurnosti vladajuih drutvenih grupa.
Primarna funkcija pravnih normi je zatita postojeih i uspostavljanje novih temeljnih odnosa dominacije i
nejednakosti u raspodeli drutvene moi i dobara.
Ta funkcija oznaava se kao represivna.
Pored nje, ukazuje se na promocionalnu i reformatorsku ulogu prava polazei od promena u savremenom
drutvu u kojem drutveni organi imaju nove ciljeve pa se usled toga koriste novim tehnikama drutvene
kontrole, a naroito tehnikom podsticanja.
Pravne norme slue korenitim, sutinskim preobraajima,
odnosno legalizaciji tekovine revolucije, dakle imaju revolucionarnu funkciju.
Nakon svake revolucije uspostavlja se jedan novi raspored odnosa moi i vlasti u kome su opet pravne
norme sredstvo oblikovanja i zatite novonastalih odnosa.
U pravnoj teoriji odavno se dolo do zakljuka da pravne norme imaju dvostruku ulogu :
1. razgranienje i 2. garantovanje oblasti ljudske slobode,
tj da vise ili manje precizno odreuju ta ljudi smeju ili ne smeju da ine,
na ta su ovlaeni u pravnim odnosima.
Pravo ima zadatak da organizuje slobodu da je razgraniava, ali i da je ograniava.
Njima se moe uticati na drutvene odnose i kretanja, jer se javljaju ne samo kao ovekov proizvod, nego i
svojevrstan sistem vrednosti.
Istina, pravne norme su samo jedno od mnogih sredstava, ali zbog svoje sveobuhvatnosti, zbog irine
odnosa koji reguliu moraju se smatrati jednom od znaajnih inilaca.
Pravne norme, s obzirom na celokupnu ljudsku istoriju imaju svojstvo vanog sredstva odreenja i
razgranienja slobode.
Meutim, moe se postaviti pitanje da li su one ovu funkciju u svim vremenima i drutvima podjednako
iskazivale.
Niz pravnih sistema pojedinih drutava i istorijskih epoha pokazae se kao sistemi koji su stajali ispod
nivoa svojih istorijskih mogunosti.
Uzevi u celini, pravo je u dosadanjim drutvima, ak i najprimitivnijim,
omoguila oveku u okviru postojeih istorijskih nunosti, autentiniji ivot i osiguralo minimum
mogunosti za razvijanje njegovih istorijskih potencijala u datom trenutku.
Osnovna funkcija pravnih normi (ostvarivanje vrednosti i u tom smislu slobode oveka i njegovog drutva )
ne moe biti u indiferentnom odnosu prema sutini prava, kao skupa normi, odnosa i vrednosti.

51. ODNOS IZMEU DRUTVENIH I PRAVNIH NORMI

Pravne norme su jedna vrsta drutvenih normi ali i meu njima postoje odreene razlike (str.94-tabela ).
primera radi, kao kriterijum i ratlikovanja pravnih od obiajnih i moralnih normi predlau se :
stvaralac, nastanak, trajanje, oblik, prihvatanje, sankcija i subjekt sprovoenja sankcija.
U pogledu odnosa pravnog i moralnog poretka kroz dugu istoriju iskristalisovala su se tri shvatanja:
1. Pravo i moral ini jedinstvo.
Kroz itav razvoj prirodnopravne ideje razlikovanje i granice izmeu prava i morala ostale su na
odreene i neizvesne.
Na nivou prakse, u primitivnim arhainim drutvima drutvene norme,
(obiajne, moralne, verske i pravne ) , inile su jedinstven sistem regulacije ljudskog ponaanja.
Isto tako u pravnim sistemima koji danas pripadaju tipu islamskog ili hindu prava,
moral i pravo nisu izdiferencirani i razvoj prava je pod snanim uticajem religije
(npr. Kuran ili Bramenska religija ).
Teza o identitetu tj. jedinstvu prava i morala nije mogla dugo da se odri.
esto uopte ne postoje normalne norme, ako i postoje one su nejasne i sporne, ili u okviru vaenja
jedinstvenog poretka razliite, protivrene ili protivrene pravnim normama.
Stav o identitetu prava i morala bio je dogma i autoritarnih sistema, ne samo nacionalsocijalizma,
ve i nekih dananjih diktatura .
2. Drugo shvatanje polazi od potpunog odvajanja, izolovanje prava od morala.
Pravo i moral se nedodiruju.
Ovo shvatanje zastupaju H.Kelzen , I.Kant, J.G.Fihte i drugi.
Sadraj pravnog sistema potpuno je nezavisan u odnosu na moral.
Ovaj stav o odvajanju prava i morala mogao bi se prihvatiti samo delimino poto bi u suprotnom
moral izgubio svoju kritiku funkciju u odnosu na pravo.
3. Tree gledite nalazi se izmeu dve krajnosti jedinstva prava i morala, i njihovog potpunog
odvajanja.
Izmeu njih postoji odnos relativne suprotnosti , korelacije, koja jednu strukturu odnosa ne
iskljuuje nego ukljuuje.
Ovo gledite podrazumeva da je moral kritiko merilo za pravo.
Te razliite i protiv rene ocene izmeu prava i morala mogu se pokazati na nekim primerima kao
to su pravo na otpor i graansku neposlunost.
Pravo na otpor protiv izopaenog zakona, zakona suprotnog moralu,
zakonskog neprava kako je to govorio G.Radbruh, jeste izvorni otpor moralne linosti u njenoj krajnjoj
muci zbog savesti .
U teoriji i filozofiji prava istie se da pravo na otpor postoji samo u nepravnoj dravi
protiv zloinake vlasti.
Kad je u pitanju pravna drava govori se o pravu na graansku neposlunost.
Prema D. Rolsu teorija graanske neposlunosti vae samo za poseban sluaj jednog skoro pravednog
drutva koje je, najveim delom dobro ureena, ali u kojem se ipak javljaju neke ozbljne povrede pravde.

52. KLASIFIKACIJA PRAVNIH NORMI

(prekucala sam celu lekciju, jer smatram da ne bi trebalo izostaviti objanjenja navedenih kriterijuma)

Pravne norme mogu se klasifikovati prema razliitim kriterijumima :

1. Krug subjekata na koje se norma primenjuje.
S obzirom na odreivanje normativnih subjekata, pravne norme mogu biti opte u sluaju kada se odnose
na neodreen broj lica, kada su upuene svim pravnim subjektima ili grupi ljudi.
Optost kao bitno svojstvo dopunjava stalnost ili trajnost,
jednom primenjena norma ne prestaje da vai, nego vai i za sve budue sluajeve, dok se norma ne ukine.
Pojedinana norma upuena je tano odreenom pojedincu.
Budui da se norma odnosi na konkretno, pojedinanog uzetog subjekta, bitno je da su ti subjekti, fizika ili
pravna lica, precizno identifikovani.
Izmeu optih i pojedinanih pravnih normi postoji povezanost i meuzavisnost .
Pojedinane norme , prema naelu zakonitosti, moraju biti u skladu sa optim normama.
Pri tome, ne postoji samo jednosmerna povezanost i meuzavisnost optih i pojedinanih normi,
nego i obrnuto, opta norma nalazi svoju konkretizaciju, tj. primenu u pojedinanoj normi.
2. Ispunjenost uslova za primenu pravne norme.
S obzirom na to da li je zapovest dana pod nekim uslovom ili bezuslovno , pravne norme mogu da se podele
na bezuslovne i uslovne.
- Bezuslovne pravne norme odnose se na odreenu situaciju, stanje, dogaaj (kraa, ubistvo,kleveta, teta).
takvom pravnom normom, tvorac normi bez uslova regulie neku konkretnu situaciju.
- Uslovne pravne norme predviaju jedan ili vie uslova da bi se dispozicija primenila.
One se odnose na stanja, situacije, dogaaje i radnje koje jo nisu nastupile.
Stvaralac unapred donosi pravnu normu predviajui uslove za njenu primenu.
Kod ove podele radi se , u stvari, o dva modela, tj. dva naina pravnog regulisanja drutvenih odnosa.
3. Broj sluajeva na koje se pravna norma odnosi .
S obzirom na broj sluajeva ,situacija, radnji,tj. dogaaja koji su regulisani pravnom normom,
one se dele na:
apstraktne, koje reguliu neodreen broj sluajeva
i kontkretne, koje se odnose na jedan konkretan sluaj.
Apstraktna norma se , pak, odnosi na itav niz, skup dogaaja i vai sve dok se ne ukine.
Mogue su i kombinacije etiri osobine pravnih normi :
optost,apstraktnost, pojedinanost i konkretnost,
pa tako imamo :
opte i apstraktne norme (takav tip normi sadinajvei deo zakona, npr. Krivini zakon),
opte i konkretne norme (zakon o optoj mobilizaciji za konkretnu situaciju),
pojedinane i apstraktivne norme (zakon koji odreenoj osobi dodeljuje zvanje sudije ustavnog suda),
pojedinane i konkretne norme (sudska presuda).

4. Intezitet pravne snage pravne norme.

Prema pravnoj snazi, a to znai prema meri uticaja koji pravna norma trpi i vri,
pravne norme mogu se podeliti na: vie i nie.
Na ovom svojstvu pravnih normi temelji se njihova hijerarhija, odnos neprotivrenosti niih sa viim, u
cilju da bi se ostvario jedinstveni pravni sistem.
Iz hijerarhijske zasnovanosti pravnih normi proistie princip koherentnosti.
Neke pravne norme su vie u odnosu na druge po tome to ih prinudno odreuju materijalno i formalno.
Materijalno odreenje znai da vie norme ordeuju manje ili vie odreeno, sadrinu niih normi .
Formalno odreenje znai da se viim normama odreuje nadlenost ( stvarna i mesna ), postupak u oblik,
kojima treba da budu donesene, menjane ili stavljane van snage nie pravne norme.
5. pravac delovanja pravnih normi.
Prema pravcu delovanja pravnih normi u vremenu,
pravne norme dele se na:
norme sa aktivnom i norme sa retroaktivnom snagom.
Pravna norma aktuelno obavezuje kada stupi na snagu, kada vai za sluajeveve koji tada nastaju i koji e
tek nastati, u budunosti.
Uslovi za vaenje pravnih normi podrazumevaju da je nju doneo nadleni subjekat ( fiziko, pravno lice) u
predvienom postupku i obliku i da nije ukinuta tj da nije prestala da vai.
U sluaju optih pravnih normi,
one, po pravilu poinju da obavezuju (vae) po isteku odereenog roka posle njihovog objavljivanja.
Taj rok izmeu objavljivanja i stupanja na snagu normi, na primer, u zakonu naziva se vacatio legis.
Svrha vacatio legis je da se subjekti, tj. adresati upoznaju sa sadrajem zakona, sa pravnom normom.
Poto proe taj rok, niko se ne moe pozivati na to da ne poznaje pravne norme i da ih zbog toga ne
primenjuje.
Vai naelo: nepoznavanje prava (zakona) svakome kodi, odnosno,nepoznavanje prava nikoga ne izuzima.
Na prvi pogled izgleda da ovo pravilo nije u skladu sa moralom,
meutim primena ovog naela je nuna za funkcionisanje pravnog poretka.
Ukoliko bi svako mogao da se izvinjava i opravdava time da nije poznavao vaeu pravnu normu, pravni
poredak bi bio neefikasan.
Dakle, izmeu neetikog principa i svoje neefikasnosti, pravni poredak bira efikasnost.
Mogue je da se pravna norma protee i na one drutvene odnose koji su nastali pre donoenja pravnih
pravila.
Ukoliko se pravna norma primenjuje i na one sluajeve koji su ve nastali pre njenog stupanja na snagu,
radi se o povratnom, retroaktivnom dejstvu pravne norme.
U krivinom pravu vai princip stroge zakonitosti (legaliteta) nema dela bez kazne,
i nema kazne bez zakona, te je retroaktivnost pravnih normi iskljuena.
Pravne norme primenjivae se retroaktivno samo u interesu pojedinca, ukoliko novim pravnim normama
nema krivinog dela i nema kazne ili je predviena blaa vrsta ili blaa mera kazne.
6. Adresanti stvaranja pravne norme.
U odnosu na pluralitet subjekta stvaralaca prava, pravne norme mogu biti:
dravnog porekla (bilo u celini ili delu): ustavne, zakonske, precedentne norme itd.
nedravnog porekla u celini ine tzv. autonomno pravo.
Istorijski i danas poznati oblici autonomnog prava su:
obiajno, cehovsko, esnafsko, crkveno, pravo meunarodne trgovine itd.

53. POJAM PRAVNOG AKTA

Pravni akt predstavlja pored pravne norme deo pravnog poretka,
tj. njegov drugi normativni element.
Re dolazi iz letinskog jezika iz rei actus koja znai in ili delo.
Pravnim aktom se oznaava akt stvaranja norme, sama pravna norma i njen materijalni izraz.
Strukturu pravnog akta ine dva elementa:
unutranji, psihiki akt kao odluka volje
i spoljni akt kao izjava volje.
Pravni akt je psihiki akt kojem se dodaje akt volje kojima se stvaraju pravne norme, ili uslovi za
primenu pravne norme!
Pravni akt je akt normativnog karaktera i sastoji se od jedne ili vie reenica, odredbi u kojima su ili
celovite pravne norme ili pojedini elementi pravnih normi, ili uslovi za primenu pravne norme.
Sadrinu pravnog akta ine pravne norme ili uslovi za primenu pravne norme,
ona se izraava materijalnim aktima jezikom (govornim ili pisanim) ili drugim "materijalnim
znacima".
Materijalni znaci mogu biti konkludentne radnje.
Pravni akti se nejee izraavaju u pisanom obliku.
Pisani tekstovi omoguavaju jasno, trajno i objektivnije iskazanje, ouvanje i razumevanje pravnih
normi, koje bi inae, da nisu napisane, ostale nedovolno odreene, i mogle bi se tumaiti na razne
naine.
Pisani tekstovi omguuju da se zajedno i istovremeno iskae vei broj pravnih normi koje reguliu
jedan ili vie srodnih drutvenih odnosa.
Pisani akti omoguavaju da se pravne norme izraze precizno i, ako treba, opirnije, time to e se uz
njih dati i pismeno obrazloenje.
Pisani tekstovi olakavaju objavljivanje i upoznavajne pravnih normi, kao i primenu od strane adresata.

54. FORMA I SADRINA PRAVNOG AKTA

Sadrina je zapravo ono to ini "materiju" pravnog akta i ona ima dva dela:
1. Glavni deo pravnog akta predstavlja odluku razuma i volje koja izaziva odreene pravne
posledice, i koja donosi promene u pravnom poretku.
2. Sporedni elemenat sadrine pravnog akta ini oznaavanje samog akta kako bi se to tanije
odredilo njegovo mesto u pravnom poretku.
Obino se oznaava vrsta pravnog akta, koji ga subjekat donosi, pravni osnov donoenja, mesto i
vreme donoenja, postupak po kome se donosi, u kom cilju se donosi i sl.
Forma pravnog akta definie se kao skup materijalnih sredstava kojima se ona stvara i izraava.
U pravnoj teoriji istiu se tri osnovna elementa iz kojih se sastoji forma pravnog akta.
Nju odreuju:
subjekt, nadlean (organ) za donoenje pravnog akta;
postupak procedure potrebne za njegovo donoenje;
materijalizacija forme akta to je "podesnost za ulno opaanje i izraavanje pravnog akta".
1) Nadlenost (organ) za donoenje pravnog akta predstavlja ovlaenje i obavezu odreenih subjekata
da donose pravne akte.
2)Postupak po kome se pravni akt donosi obuhvata konkretne radnje pomou kojih tvorac stvara pravni
akt. Postupak donoenja pravnog akta moe biti sloeniji ili jednostavniji, redovan ili skraen,
dugotrajan ili kratak, svean ili unapred predvien i strogo odreen, a sve to zavisi od subjekta
donoenja, znaaja pravnog akta, silja koji se eli postii i sl.
3) Materijalizacija pravnog akta sastoji se u preduzimanju radnji ili upotrebi drugih sredstava kojima
se akt izraava i ini trajnim.
Najee se akt ispoljava jezikom, ali to mogubiti i drugi materijalni znaci podesni za ulno opaanje i
razumevanje njegove sadrine.
S obzirom na formu mogue je izgraditi formalni pojam pravnog akta,
a s obzirom na sadrinu materijalni pojam pravnog akta.

55. HIJERARHIJA PRAVNIH AKATA

Naelo hijerarhije znai da se u nekoj celini ili u nekom sistemu koji je sainjen iz brojnih sastavnih
delova, unutranji sklad i sreenost ostvaruje prema nekom kriterijumu vrednosti.
Uticaj vieg pravnog akta na nii naziva se pravna snaga pravnog akta.
Pravna snaga pravnog akta jeste njegov poloaj nadreenosti ili podreenosti prema drugim pravnim aktima
u hijerarhijskoj lestvici pravnog sistema.
Pravna snaga pravnog akta oznaava meru uticaja koju jedan akt vri na druge (od njega nie) akte,
i kao mera uticaja koju trpi od drugih (u odnosu na njega) viih akata.
Pravni akt ima onoliku snagu kolika je vlast organa koji ga donosi.
Ukoliko je jedan organ nadlean za donoenje vie akata, tada se pravna snaga odreuje prema postupku
donoenja tog pravnog akta.
Sadrina ne utie na pravnu snagu pravnog akta.
Valja imati u vidu i razliku izmeu pravne snage pravnih akata i njihove pravne obaveznosti.
Svi pravni propisi su podjednako pravno obavezni, poto su deo jedinstvenog pravnog sistema.
Opti pravni akti sadre opte pravne norme i oni usmeravaju ponaanje grupa ili irih kategorija subjekata,
dok pojedinani pravni akti sadre pojedinane pravne norme, a to znai da ureuju ponaanja imenom i
prezimenom oznaenih subjekata.
Svaki pravni akt ima odreenu pravnu snagu manju ili veu, kao i svoj poloaj nii ili vii, u pravnom
sistemu.
Hijerarhija pravnih akata zavisi pre svega od "nivoa", "koliine" vlasti dravnih i drutvenih subjekata koji
ih stvaraju i donose. Dakle, postoji jedan paralelizam hijerarhije pravnih akata i hijerarhije dravnih organa.
Hijerarhijska lestvica dravnih pravnih akata potpuno odgovara hijerarhijskoj lestvici dravnih organa.
ustavotvorac

zakonotvorac

ef drave

vlada

ministarstva

optinske skuptine

sudovi

nii upravni organi

ustav

zakoni

ukazi

uredbe

pravilnici, odluke, naredbe, uputstva

statuti i odluke

presude

upravna reenja

Organa i akata ima najmanje na vrhu, jer samo jedan suvereni ustavotvorac donosi jedan ustav.
Organi i pravni akti su brojniji to su nii i postaju izvrni prema viim pravnim aktima.

Pravna snaga svakog akta, isto kao i vlast dravnog organa, je relativna i relaciona.
Ako se istovremeno posmatra odnos niih pravnih akata prema viim, jasno je da su nii pravni akti manje
pravne snage u odnosu na vie (ustav, zakon).
Opti pravni akti su vii akti, dok su pojedinani pravni akti nii u pravnom sistemu.
To je zato to pojedinane akte ee stvaraju organi i drugi subjekti s manje vlasti, u odnosu na opte akte.
U tome ima izuzetaka, poto i zakonodavac i ef drave mogu doneti individualne akte
visoke pravne snage (npr. akti o postavljanju ministara),
kao to ima i optih pravnih akata sa niom pravnom snagom (npr. upravna uputstva).
Akti nedravnih organizacja i graana po pravilu su nie pravne snage u odnosu na vei broj dravnih
akata.
Ali i zu ima izuzetaka:
tako su u savremenim drutvima, na primer, kolektivni ugovori izmeu poslodavaca i sindikata,
pravni akti velike pravne snage, redovno obavezujui kako za sudove tako i za upravu.
Osnovni uslov efikasnosti i opstanka pravnog sistema jeste injenica da se na optim i viim pravnim
aktima temelje, pojedinani i nii pravni akti, koji onda te vie akte dopunjavaju i izvravaju u konkretnim
drutvenim odnosima.
Pravni akt manje pravne snage mora biti saglasan sa aktom vee pravne snage, kako u pogledu forme,
tako i u pogledu sadrine.
Utvrivanje hijerarhije pravnih akata neophodan je uslov za ustanovljavanje i funkcionisanje pravnog
poretka, a time i ostvarivanja ustavnosti i zakonitosti.

56. POJAM I VRSTE IZVORA PRAVA

Najznaajnija podela je na opte i pojedinane.
Opti pravni akti su vii u odnosu na pojedinane i smatraju se "izvorima" pojedinanih,
poto oni nastaju na osnovu njih, i predstavljaju njihovu konkretizaciju.
Prve ideje vezane za izvore prava nalazimo kod Ulpijana koji pravo deli na pisano i nepisano.
Sintagma "izvor prava" ulazi u iru upotrebuu optoj teoriji prava tek u XIX veku jer upuuje na problem
porekla prava.
Izraz izvor prava dobija preciznije znaenje u zavisnosti od konteksta.
Prvo, u istoriji prava ovaj izraz ima razliita znaenja (npr. individualistika i racionalistika filotofija
prirodnog prava, rimsko i obiajno pravo, kanonsko pravo itd.).
Drugo, u sociologiji prava, izvor prava upuuje na drutvene, pre svega ekonomske inioce koji utiu
na evoluciju prava.
Tree, izvor prava ima znaenje vezano za optu pravnu nauku kada se pod izvorima prava smatra
zakon, obiaj, pravna nauka i td.
etvrto, izmeu anglosaksonskog i kontinentalnog tipapravnog sistema razlika se u izvorima prava
manifestuje ne samo u vrstamaizraza nego i u samom izrazu.
U angloamerikoj literaturi pod izvorima prava podrazumevaju se i izvori saznanja o pravu
(literary souces) knjige i drugi spisi iz kojih se moe saznati kako glase veea pravna pravila (npr. sudski
izvetaji, zbirke zakona, administraztivni izvetaji, meunarodni ugovori i sl.
H. Kelzen smatra da ovaj termin treba izbaciti zbog izrazito metaforikog karaktera.
U savremenoj pravnoj teoriji izrazu izvor prava pridaju se dva znaenja, a samo u jednom od njih oznaava
se opti pravni akt.
Prvo je tzv. materijalni izvor prava, predstavlja drutvenu injenicu iz koje nastaje,tj. "izvire" pravo.
Drugo znaenje je formalni izvor prava. U ovom svojstvu izvor prava oznaava opti pravni akt pomou
koga se izraavaju materijalni izvori prava. Neophodno je da se svaki put unapred i izriito naglasi u kom
konkretnom smislu se izraava sintagma izvori prava.

57. MATERIJALNI IZVORI PRAVA

Prema jednom stanovitu materijalni izvor prava je svojevrstan "uzrok" koji izaziva stvaranje prava.
Drugo stanovite materijalni izvor prava predstavlja snana socijalna komponenta ije dejstvo
prouzrokuje stvaranje prava.
Uzrok nastanka prava, u prirodnopravnoj teoriji moe biti: "boja volja", "ljudska priroda", ljudski razum" ..
Materijalni izvor prava je neki presudni faktor na temelju kojeg je jedno pravo takvo kakvo jeste.
Meu vanijim faktorima svakako su drutveni odnosi u kojima nastaju snani sukobi interesa.
Pri tome, nije mogue napraviti "spisak" svih tih vanih i konfliktnih odnosa jer postoje njihove brojne
vrste, a pored toga su i istorijski promenljivi.
Tu svakako spadaju:
ekonomski odnosi (ljudski rad, razmena, stvaranje i upotreba novca i sl.),
bioloki (ouvanje ivota, zdravlje, izdravanje dece i dr.),
politiki (odnosi vlasti, organizacija i njeno funkcionisanje i td.), kulturni i td.
Iz ovih drutvenih odnosa "izviru" pravne norme
koje potome te odnose regulisanjem "pretvaraju" u pravne odnose.

58. POJAM I HIJERARHIJA FORMALNIH IZVOR PRAVA (OPTI PRAVNI AKTI)

Pojam opteg pravnog akta
Formalni izvor prava ine oblici formiranja pravnih normi i odnosa, postupci i naini kojima se norme
ukljuuju u pravno postojanje ili vaenje. Formalni izvor "odraava materijalni izvor i istovremeno ga
menja u izvesnoj manjoj ili veoj meri, odnosno, dograuje ga, dovrava njegovo dejstvo".
Pravno je relevantna podela formalnih izvora prava na anglosaksonski i evropskokontinentalni tip prava.
Anglosaksonski tip prava potie iz Engleske i s vremenom se preneo uglavnom,
u zemlje engleskog govornog podruja.
Meu najznaajnije izvore spada:
sudska presuda,
zakon (zakonsko pravo) i obiaj (opte obiajno pravo Common law najstariji deo engleskog prava).
Pored opteg prava, englesko pravo sadri jo i:
pisano (zakonsko) pravo (statute law),
sistem pravinog prava (equity law)
i kanonsko pravo.
Formalne izvore u kontinentalnom tipu prava ine opti pravni akti.
Opti pravni akt je svaki akt koji sadri optu pravnu normu i uslove za primenu opte pravne norme nA
osnovu koje se stvaraju i iz koje proizilaze pojedinani pravni akti.
Unapred donet, opti pravni akt obezbeuje pravnom subjektu izvesnost kako treba da se ponaa.
Civilizacijski pincip u vezi sa formalnim izvorima prava
njihova svrha je garantovanje individualnih sloboda, ljudskih prava i pravne sigurnosti graana.
Hijerarhija optih pravnih akata
Svi opti pravni akti poreani su na hijerarhijskoj lestvici po pravnoj snazi. Na vrhu stoji ustav kao najvii
pravni akt drave, zatim slede zakoni, potom dolaze opti podzakonski akti, a u niim hijerarhijskim
redovima su akti drutvenih organizacija i obiajno pravo.

59. USTAV
Re ustav prvi je u savremenom znaenju upotrebio Ciceron.
Naziv ustav vodi poreklo od latinske rei constitutio, to znai uredba, ustav.
U rimskom pravu, konstitucijama su se nazivali edikti koje su donosili rimski imperatori,
ureujui ovim aktima i niz pitanja koja su se odnosila na dravnu organizaciju i njeno funkcionisanje.
U antikoj filozofskoj misli (Platon i Aristotel) izraz ustav upotrebljava se prvenstveno u znaenju
osnovnih obeleja politikog ureenja konkretnog polisa.
Ovim nazivom ne oznaava se pravni akt, ve konkretan sistem drutvenog i dravnog ureenja polisa.
U feudalnom drutvu katolika crkva preuzima izraz ustav iz rimskog prava koristei ga esto kao naziv za
propise, odnosno akte kojima se ureuje sistem organizacije crkve.
U vreme buroaskih revolucija termin ustav u pravnoj i politikoj teoriji dobija novo znaenje koje je u
upotrebi i danas.
Pored izraza ustav sreu se jo, iako se retko upotrebljavaju kao sinonimi, sledei izrazi:
ustavni zakon, osnovni zakon, organski zakon, osnovna norma.
Sasvim izuzetno, u savremeno doba, mogu se sresti i drugi nazivi: povelja, deklaracija.
Ustav u materijalnom smislu oznaava sadraj ustavne materije.
U tom pogledu razlikuju se u teoriji etiri grupe shvatanja.
1. Prema prvoj (dravno-organizaciono shvatanje - Jelinek), ustav obuhvata sva ona pravila koja se
odnose na organizaciju i funkcionisanje dravnih organa, njihove meusobne odnose i izgradnju
sistema dravne vlasti.
2. Prema drugom, pravno-strukturalnom shvatanju, ustav obuhvata sva on pravila kojima se utvruje
stvaranje prava, odnosno izgradnja pravnog sistema u jednoj dravi (Kelzen).
3. Tree (politiko) shvatanje vezuje ustav za politiku vlast i odnose koji se uspostavljaju u vrenju
politike vlasti (Leventajn).
4. Prema etvrtom, drutveno-eknomskom poimanju ustav ine pravila o svojinskim odnosima u
drutvu (F. Lasal).
Ustav u formalnom smislu je akt najvee pravne snage.
Njega donosi ustavotvorni organ u ustavotvornom postupku u obliku ustava.
Formalnom smislu treba "dodati" i pojam ustava u materijalnom smislu.
Ustav je najvii pravni akt jedne zemlje koji
institucionalizira postojanje i funkcionisanje politike vlasti,
ureuje osnovne drutveno-ekonomske i politike odnose,
obezbeuje odreenu sferu slobode i prava oveka
i predstavlja sredstvo ogranienja nosilaca politike vlasti!!!
U zemljama u kojima ne postoji ustav u formalnom smislu postoje pisani propisi koji u materijalnom smislu
imaju ustavni znaaj.

Postoje razliite klasifikacije ustava.

Pisani i nepisani ustavi razlikuju se po tome kako su doneti.
Ako su doneti u obliku jednog ili vie pravnih akata, radi se o pisanim ustavima,
a u sluaju da ustav sadri norme obiajnog prava, tada se radi o nepisanom ustavu.
Razlike izmeu kodifikovanih i nekodifikovanih uspostavljaju se prema tome da li se norme ustava nalaze
u jednom aktu ili u vie pravnih akata.
Kruti (vrsti, tvrdi) i meki (fluidni) se razlikuju po tome to je za promenu krutog ustava potreban
sloeniji postupak od redovnog zakonodavnog postupka.
Sa stanovita subjekta koji donosi ustav, oni se dele na:
narodne ustave (donosi narod i parlament),
ustavne paktove (donosi parlament i monarh)
i oktroisani ustav (donosi monarh).
Struktura ustava moe da sadri sledee elemente:
preambulu,
osnovna naela,
normativni deo,
ustavne dodatke
i ustavne amandmane.
Ustav hronoloki prethodi zakonima i sadri nairu materiju pravnog regulisanja.
On je najvii pravni akt i najjae pravne snage.
Stoji na vrhu piramide pravnih akata.
Radi se o politikom aktu, jer se odnosi ne samo na postojee, stare odnose,
nego i na projektovanje buduih eljenih odnosa!!!

60. ZAKON
Definicija:
U pravnom jeziku, zakon je, posle Ustava, najvii pravni akt koga donosi zakonodavni organ (skuptina,
kongres, parlament) po zakonodavnom postupku u formi (obliku) zakona.
To je zakon u formalnom smislu naspram zakona u materijalnom smislu,
gde se oznaava opti pravni akt.
Pojam zakona se uzima kao jedinstvo materijalnog i formanog odreenja.
Pojam zakona sree se jo kod sofista, pod njihovim uticajem nastale su antiteze:
nomos - fizis, zakon prirode - pozitivni zakon.
Ciceron je smatrao da zakon treba da bude najvii izraz razuma (lex est summa ratio),
a Ulpijan je konstatovao da sve to vladar odlui ili eli, ima snagu zakona.
Zakon u formalnom smislu je pisani opti pravni akt, nii od Ustava, koga donosi zakonodavni organ po
zakonodavnom postupku,
Zakon u materijalnom smislu sadri o.p.n kojom se reguliu razliite vrste drutvenih odnosa (pravnih
odnosa) - npr. zakon o radu; zakon o braku, krivini zakon.
Toma Akvinski smatra da nas zemaljski zakoni ne obavezuju moralno, ali obavezuju pravno i moraju se
potovati kako bi se izbeglo vee zlo (sankcija).
Zakoni su tvorevina modernih suverenih drava.
Aristotel naglaava da u dravi treba da bude suveren zakon - "jer gde ne vladaju zakoni,
nema ustavnog poretka", a drugi uslov dobre drave jeste da je "zakon pravedan".
Zakon se razlikuje od ustava ne samo po nioj pravnoj snazi, nego i po uem predmetu regulisanja.
Ustav obuhvata "sve vrste" odnosa koji su pravno znaajni za neko drutvo,
a poto su ustavne norme vrlo apstraktne, zakon ih razrauje zbog njihove primene
(dok podzakonski akti u demokratskim sistemima, uglavnom konkretizuju prava i obaveze predviene
zakonom).
Karakteristike zakona:
1.) Zakon je posle Ustava najvii o.p.a;
2) Zakon mora biti u skladu sa Ustavom;
3.) Zakon treba da bude objavljen kako bi postao deo pozitivnog prava i
4.) Zakon donosi najvie predstavniko telo drave (parlament/skuptina).
Svi zakoni treba da budu formalno i materijalno u skladu sa Ustavom, ime se potuje naelo ustavnosti.
Zakonodavni postupak je, po pravilou dugotrajan i spor, kako bi se najvanije norme briljivo donele.
Ovaj postupak obuhvata vie faza:
1. Prva faza, predlae se zakon, dakle prvo poinje sa predlaganjem i nacrtom zakona (pravo na
predlaganje ima svaki pojedinac, Vlada, grupa graana)
2. Druga faza, razmatranje zakona u radnim telima skuptine (matini odbor - sadrina i zakonodavni
odbor - forma). Dakle, predlog i nacrt zakona dolaze na plenum (zasedanje), jednog od domova
parlamenta, gde se vodi rasprava o celini zakona.
3. Trea faza, glasanje (za i protiv predloga)
4. etvrta faza, usvajanje zakona veinom glasova poslanika (2/3)
5. Peta faza, nakon usvajanja slede potpis predsednika drave, koji time potvruje da je zakon zaista
donet (objava)
6. esta faza, sledi objava zakona u slubenom listu (slubeni glasnik)
7. Sedma faza, stupa na snagu 8 dana nakon objavljivanja (vacation legis). Vreme/period od objave
novog zakona do stupanja na snagu naziva se vacation legis, i slui da bi se za to vreme graani
upoznalni sa zakonskim normama.

Zakoni mogu i sveobuhvatno da ureuju neku oblast (npr. zakon o saobraaju; zakon o visokom
obrazovanju, zakon o dravljanstvu), ali je nekada mogue i nuno da se donesu relativno "veliki zakoni"
koji obuhvataju sva ili vie srodnih podruja drutvenih odnosa.
Tako razlikujemo zakone i zakonike ili kodekse,
(Hamurabijev zakonik, Napoleonov gra. zakonik - Kod Civil itd).
Donoenje tih zakonika naziva se kodifikacija,
(za ta su prethodno potrebni da se steknu uslovi: stabilnost, razvijenost ek. i pol. sistema, ali i pravni
preduslovi. Kae se da je pravo postiglo odr. stepen razvoja kad su razvijeni pravni pojmovi, ustanove i
tehniki uslovi).

61.UREDBA I DRUGI OPTI PODZAKONSKI AKTI

Definicija:
Opti podzakonski pravni akti su dravni opti akti, nii od zakona (manje pravne snage),
a donose ih izvrno-politiki, upravni i lokalni organi samouprave, radi sprovoenja zakona.
Najvaniji podzakonski akti su:
uredbe, pravilnici, odluke i naredbe, a svi oni imaju zajednike karaktersitike:
-njihova pravna snaga je manja od zakona;
-oni proistiu iz zakona i
-donose se u cilju primene zakona
Dakle, re je o tome da su zakonske norme esto odvie apstraktne,
da bi mogle biti neposredno primenjene na konkretne drutvene odnose, zato,
zakonodavac (parlamet) ovlauje Vladu, ministarstva i druge upravne organe da donose opte akte nie
pravne snage (kao to su: uredbe sa zakonskom snagom), kojima se precizira ono to je ustavom i zakonom
propisano.
Dakle, u savremenim dravama, deava se da zakonodavna tela, sa njigovim sporim postupcima, esto ne
uspevaju da na vreme i kvalitetno normiraju drutvene odnose, koji trae brzo i struno regulisanje.
Upravo zbog takvih okolnosti ustavi daju vladi (i efu drave) ovlaenje da takve odnose u celini sami
normiraju uredbama ija je pravna snaga faktiki ravna zakonskoj, uz uslov da te uredbe naknadno podnesu
na potvrdu zakonodavnom telu.

Uredbe - najvii podzakonski akt u materijalnom smislu: o.p.a,

a u formalnom smislu: akti koje donose uredbodavni organ (vlada), po uredbodavnom postupku u obliku
uredaba.
Imajui u vidu sadraj pitanja koja se reguliu uredbama, mogu se razlikovati:
1.) Uredbe za izvrenje zakona - donosi uredbodavni organi na osnovu generalnog ovlaenja sadranopg u
Ustavu, ili posebnog (ovlaenja), utvrenog (zakonom), kojima se konkretizuju odredbe sadrane u
zakonima.
2.) Uredbe sa zakonskom snagom (delegirano zakonodavstvo) - donosi vlada na osnovu posebnog
ovlaenja, kojima se nadlenost zakonodavca (narodne skuptine), delegira - prenosi na uredbodavnu vlast.
3.) Uredbe za sluaj nude (ratne uredbe) - donosi izvrni organ (vlada, predsednik drave) u sluaju
vandredne situacije (neposredne ratne opasnosti, rata i slino).
Vlada je duna da po isteku vandrednog stanja podnese na potvrdu (ratifikaciju) zakonodavnom pravilu.
esto se danas deava da vlada ili ef drave preko uredbi normiraju sve iri krug drutvenih odnosa i ne
samo radi primeni, nego i umesto zakonodavca, to uzrokuje:
preoptereenost, sporost rada i nedovoljna strunost parlamenta.

Ponekad i zbog tenje vladajue stranke i vlade da izbegnu politike rasprave u parlamentu, vlada postaje,
sa jedne strane, glavni predlaga, a sa druge preuzima sve vei deo normativnih nadlenosti koje po ustavu
pripadaju parlamentu, to su glavni aspekti evidentne krize parlamenta u svim dravama
(naroito su opasne uredbe nastale iz nude u sl. rata, nereda, prirodnih katastrofa i sl, koje su u nadl. efa
drave ili vlade koji ih koriste za reavanje opasnosti u situaciji kada parlament ne moe da se sastane ili je
njegov rad otean).
Odluka - opti akt koje donose razni organi (parlament, vlada, ministarstva).
Osobito su vane odluke optinskim skuptina za lokalnu samoupravu.
Najvii normativni akt optine, kojim se ureuje organizacija i rad optinskih skuptina i njeni izvrnih
organa jeste statut optine.
Pravilnik - jeste zajedniki naziv za mnogobrojne akte dravnih i nedravnih organa.
Kada je opti akt organa uprava, on oznaava izvor prava, on je najiri po svom karakteru (npr. pravilnik o
radu matiara u postupku zakljuivanja braka).
Naredba - izvor prava kojim organ uprave regulie pojedinanu situacju, na opti nain (npr. naredba za
ograniavanje saobraaja za pojedine vrste vozila na javnim putevima).
Opti podzakonski akti moraju biti formalno i sadrajno usklaeni sa ustavom i zakonom, ali i meusobno
prema njihovoj hijerarhiji.

62.

OPTI PRAVNI AKTI DRUTVENIH ORGANIZACIJA

Sa stanovita izvora prava, o.p.a koje donose razne drutvene organizacije

(zdravstvene, prosvetne, kulturne, sportske), ine nedravno, drutveno, autonomno pravo.
Znaajni su razliiti oblici autonomnog prava:
obiajno, crkveno, esnafsko, meunarodno trgovinsko pravo,
a stepen autonomije zavisi od toga koliko su organizacije i rad drutvenih organizacija drutveno normirani
i koliko im dravni propisi ostavljaju slobode od same, vlastitim aktima ureuju svoje unutranje i
meusobne odnose.
Treba istai da uvek ima eteronomnog dravnog i autonomnog normiranja u organizaciji i radu drutv.
organizacija, i ne samo u aktima drutvenih organizacija, nego je i u prirodi prava u celini, jer je ono
"razapeto" izmeu autonomnih i heteronomnih pravila.
Svaka drutvena organizacija ima svoja pravila i konstituie se kao organizacija i kao pravno lice,
upravo preko tih pravila statut je njihov osnovni opti akt, neka vrsta "ustava" pravnog lica.
Statutnim normana propisuju se:
ciljevi, sedite, naziv organizacije, sastav nadlenosti, obaveze i ovlaenja njihovih lanova,
osnovni odnosi u radu, odravanje i evidencija imovine.
Samo donoenje statuta moe biti vie ili manje "osamostaljeno" od drave,
ali statutarne norme svakako moraju biti u saglasnosti sa Ustavom, zakonskim i drugim dravnim aktima,
koji reguliu osnovianje, organizaciju, delovanje i prestanak postojanja organizacije kao pravnih lica.
Saglasnost sa viim pravnim aktima je uslov za registraciju ili upis organizacije u dravne registre pravnih
lica.
Pored statuta (kao temeljni pravni akt), drutvene organizacije donose i druge pravne akte
(koji su im potrebni za funkcionisanje, npr. pravilnik o radnim mestima, platama)
ili poslovnike o radu pojedinih organa pravnog lica (skuptine, upravnog odbora, nadzornog odbora i dr.)
U savremenim drutvima sve su vaniji kolektivni ugovori, kojima radniki sindikati i udruenje
poslodavaca, uz eventualno uestvovanje ili posredovanje drave, dogovorno ureuju osnovne uslove rada i
naknade za rad na nacionalnom, granskom ili konkretnom nivou organizacije. Oni onda predstavljaju
obavezujua akta za sklapanje pojedinanih ugovora o radu.

63. OBIAJNO PRAVO

Obiajno pravo jeste jedan specifian skup optih pravnih normi koje predstavljaju izvor prava.
Ono nastaje "podravljenjem" obiajnih normi.
Obiaj je nastao dugotrajnim ponavaljanjem odreenih radnji, koje su se vremenom ustalile u svest oveka
o obaveznosti takvog ponaanja (obiajne norme).
Obiajne norme nastaju spontano, neorganizovano, dugotrajnim ponavljanjem istovetnog ponaanja,
kada se stvara svest o obaveznosti takvog ponaanja.
Obiajne norme se izraavaju faktikim ponaanjem i usmeno,
ponekad se i zapisuje u zbornicima obiajnog prava,
da bi im na kraju drava dala svoju zatitu (sudsku i upravnu) kada obiaji prelaze u obiajno pravo.
Pravne norme obiajnog prava, pre svega:
1.) Usmeravaju i reguliu izraene konfliktne meuljudske odnose i
2.) Odreuje fizike sankcije, koje organizovano primenjuju drutvena ili dravna tela.
Samo opti pravni obiaj, podravljenjem postaje izvor prava.
Na poetku razvoja dravnopravnog poretka, veina ustavnih, porodinih, krivinih i drugih pravnih normi,
bila je obiajne prirode (glavna vrsta formalnih izvora prava).
Obiajne norme nalaze se u tragovima gentilnog rimskog prava (npr. rimska porodica kao konzorcijum).
Pravila germanskih i slovenskih plemena zapisana su u:
Salijskom zakonu (Leks Salika),
Ripuarskom zakonu,
kao i u drugim varvarskim zakonima, koji su se primenjivali na teritoriji franakog kraljevstva,
kod nas u Duanovom zakonoku iz 1349/1354. godine.
Vremenom se oblikuju obiajnopravne norme za odnose meu feudalcima,
izmeu njih i monarha,
izmeu trgovaca i u zajednicama zanatlija,
izmeu drava u meunarodnom pravu, te u crkvenoj zajednici.
Sve obiajnopravne norme se meusobno razlikuju,
a zajednika im je dugotrajnost i uverenje ljudi o njihovoj potrebi, to se smatra bitnim za nastanak obiaja i
za prelaz obiaja u obiajno pravo (tj. priznanje od strane drave).
U modernog doba i graanstvo i apsolutni monarsi su nepoverljivo gledali na obiajno pravo
- kao tradiocionalistike prepreke, pa su ga potiskivali i zamenjivali pisanim pravnim aktima (leks skripta),
zakonima, uredbama, statutima, i drugim propisima kojima su izraavali nove vladajue interese, tako se u
modernom pravu obiajno pravo smanjuje i obimom i po pravnoj snazi.
Ve u 18. veku prosveeni monarsi (vladari) zapoinju proces kodifikacije, tj zapisivanje prava u "velikim"
zakonicima, kodekcima.
Iz krivinog prava, postupno se potiskuju obiajne norme, dok imovinsko i porodino pravo se
modernizuju zadravajui osnove rimskog prava.
Upravno pravo se izgrauje na novim naelima racionalne administracije, a ustavno pravo se ispisuje u
ustavima i deklaracija o pravima oveka i graanina.
U svim tim kodifikacijama preuzimaju se (recipiraju) nemali delovi tekovina razvijanog narodnog i

staleekog prava - npr. vrednovanje teine delikata, zahtevi potenja i poverenja u ugovornom pravu, ali se
obiajno pravo postepeno gubi kao samostalan izvor prava.
Obiajno pravo se ipak zadrava u dvema granama modernog prava, a to su: meunarodno javno pravo
(koje se sporo kodifikovalo, poto se zasniva na dogovorima suverenih drava koje vrlo esto imaju razl. i
suprostavljene interese) i u savremenom trgovakom pravu.
S druge strane, u trgovakom pravu (meunarodnom i unutranjem), privrednici stvaraju svoja obiajna
prava, koja su pogodnija za bri i sigurniji robni i finanskijski promed od dravnog prava.
Dakle, u meunarodnom trgovakom pravu, norme se stvaraju preko obiaja,
ali sve vie kroz objavljivanje uzansi (poslovni obiaji koji se primenjuje u trgovini, usvojen kao zakon),
neke od uzansi su:
luke uzanse, uzanse za ugostiteljstvo, uzanse za promet itarica),
bez kojih je u dananjim uslovima teko zamisliti meunarodnu trgovinu.

64. POJAM I VRSTE POJEDINANIH PRAVNIH AKATA

Pojedinani pravni akt je onaj psihiki akt volje (oveka) koji stvara:
pojedinanu normu u celini (potpune norme) ili delimino (nepotpune norme) ili stvara uslove za primenu
pojedinanih normi.
Oni predstavljaju pisane tekstove ili usmene iskaze koji sadre individualne (pojedinane) pravne norme, ili
deo norme, za konkretne odnose izmeu imenom i prezimenom odreenih subjekata.
Dele se na:
1. Potpuni pojedinani pravni akti - stvaraju se oba glavna ementa pravne norme, tj. pojedinanu
dispoziciju i pojedinanu sankciju. Javljaju se ree u odnosu na nepostpune, jer se pojedinana
dispozicija i pojedinana sankcija toliko razlikuju i zato se ovlaenja za njihovo donoenju i
primenu daju razliitim subjektima
(npr. sud izrie sankciji ili je ne sprovodi, ve drugi subjekt to ini).
2. Nepotpuni pojedinani pravni akti - stvaraju ili samo pojedinanu dispoziciju ili samo pojedinanu
sankciju.
Pojedinani pravni akti se u u teoriji najee dele na:
ukaz, sudska presuda, pravno reenje i pravni posao.
Prva tri su dravni akti, dok je pravni posao privatni akt fizikih lica, drutvenih pravnih lica i drave
(kada ona ne istupa kao vlast, ve kao ugovorna strana - ravnopravno)
Ukaz je pojedinani pravni akt, kojim ef drave odluuje o poslovima iz svoje nadlenosti, a to su:
-vri promulgaciju zakona (objavljivanje)
-postavlja diplomate
-daje pomilovanje
-dodeljuje odlikovanja
To je akt koji ima veliku pravnu snagu, ali nije opti pravni akt (ve pojedinani),
jer sadi pravnu normu za konkretan (pojedinani) odnos - npr. ukaz o pomilovanju uvek glasi na ime i
prezima odreenog subjekta, tj. osuenika).

65. SUDSKA PRESUDA

Sudska presuda je glavna vrsta sudskog akta.
Sudski akt je u formalnom smislu akt koji dnonosi sud u sudskom postupku u obliku sudskog akta u pisanoj
formi, a u materijalnom smislu sudski akt konkretizuje po pravilu sankciju.
Sudskim aktom se uvek na temelju zakona ili dr. optih pravnih akata,
reava jedan sudski spor i odreuju sankcije u krivinom, graanskom, ili drugom sudskom postupku.
Sudska presuda sadri pojedinanu normu, koja postavlja pravne obaveze i pravna ovlaenja strankama
(strana u postpupku), tj. ona je pojedinani pravni akt koji utvruje da li je optueni uinio delikt za koji je
optuen, a ako ga je uio sa kakvim stepenom krivice ga je uinio i kako treba da bude kanjen.
Sudskom presudom se ili usvaja ili odbija tuba kojom je postupak pokrenut,
tako to sudija odluuje koja od stranaka (tueni ili tuitelj) ima pravo u onome to tvrdi:
Prvo, s obzirom na pravne norme koje reguliu njihov odnos (pravna pitanja) i
Drugo, s obzirrom na utvrene injenice njihovih radnji (injenika radnja)
Ako se tuba usvaja (ako sudija usvaja) presuda je osuujua - tuenom se odreuje kazna ili se tueni
obavezuje na neku radnju u korist tuitelja, a ako se tuba odbija - presudom se utvruje da tueni nije
odgovoran za tueni delikt (za delikt koji se tereti).
Greke u sprovoenju sudskog postupka stvaraju materijalnu i formalnu nezakonitost .
Presude se proglaava usmeno, a strankama se dostavlja u pismenom obliku i od tada tee rok za pravni lek.
Sudska presuda ima etiri obavezna dela:
1.) Uvod - sa osnovnim podacima (o sudu, strankama, vrsti spora);
2.) Izreku - osudjujua ili oslobaajua odluka
3.) Obrazloenje odluke i
4.) Pouka (uputsvo) o pravnom leku
Jo krajem 19. i poetkom 20. veka naputena su gledita o sudiji kao ustima koje izgovaraju rei zakona.
U kontinentalno - evropskom tipu prava, presuda je uvek pojedinani pravni akt koji se odnosi samo na
imenovane stranke.
U angloamerikom pravnom sistemu, presude viih sudova, pored toga to su vaee za konkretne stranke
- adresate, stiu svojstvo optih pravnih akata i takve presude se nazivaju sudski precedenti ili presedan
(jednom doneta odluka/presuda vai za sve budue sluajeve iste vrste) i njih stvaraju vii sudovi u
Engleskoj, SAD, Kanada i drugim egngleskim kolonijama.
To su "prve presude" (praecedere = prethoditi) u jednoj konkretnoj vrsti odnosa.
U kontinentanom - evropskom pravu, koje nema sudske presedente postoji, postoji ipak neto slino tome,
a to je sudska praksa (te sudske odluke nisu formalno obavezujue za nie sudove, oni e ih ipak potovati u
buduim sluajevima.
Dakle pravnici sa velikom panjom prate publikacije sa izborom sudske prakse).

66. UPRAVNO REENJE

Upravno reenje je vrsta upravnog akta, koga donose dravni upravni organi (ministarstva, sekretarijati),
po upravnom postupku u pisanoj formi.
Upravnim reenjem dravni upravni organ ili nedravni organi odluuju, na osnovu zakona i drugih optih
pravnih akata o individualnom (pojedinanim) stvarima iz njihovog delokruga.
Takvim konkretnim odluivanjem stvara se pravo u konkretnim sluajevima
(npr. ugovornim reenjem odreeno lice se poziva na odsluenje vojnog roka, ili se daje ili ne daje dozvola
za izgradnju kue, odreuje odlazak u penziju jedne osobe itd).
Reenja su, takoe, individualne odluke nedravnih javnopravnih ogranizacija, preduzea ili ustanova,
kojima se npr. rasporeuju radnici na pojedina radna mesta, odreuje vreme godinjeg odmora ili se izrie
disciplinska kazna pojedinca zbog povrede radnih obaveza.
Upravni akt u formalnom smislu, predstavlja akt upravnog organa, koji se donosi po propisanom
upravnom postupku u obliku (formi) upravnog akta.
Upravni akt u materijalnom smislu, oznaava da se njime konkretizuje dispozicija.
Za razliku od pravnog posla, u kom se takoe konkretizuje dispozicija,
upravni akt je autoritativan pravni akt, to znai da se subjketu namee odreeno ponaanje.
Upravni akt ima isti sastav (strukturu) kao sudska presuda,
moe se osporavati zbog formalne i materijalne nezakoitosti i to prvo albom viem upravnom organu, a
zatim tubom sudu.

67. PRAVNI POSAO

Pravni posao je izraz (izjava) volje jedne, dve ili vie osoba,
kojom one slobodno (u doputenim granicama pravnog sistema), zasnivaju, menjaju ili ukidaju
pravne odnose, tj. neke pravne obaveze i pravna ovlaenja.
Pravni subjekti (fizika i pravna lica) slobodno raspolau vlastitom imovinom radi ostvarivanja ciljeva,
koji nisu u sukobu sa imeperativnim dravnim normama i sa moralom.
Otuda je pravni posao zasnovan na principu autonomije volje:
u graanskim, obligacionim, radnim i drugim odnosima.
Za razliku od ukaza, sudske presude i upravnog reenja koji su dravni akti i
donose ih slubena lica u intersu drave, pravni subjekti sami odluuju hoe li ili nee sklopiti pravni posao
- zbog toga to je ta sloboda stranaka, zasnovana na principu autonomije volje, koje je zastupljeno u
privatnom pravu (npr. naelo slobodnog raspolaganja subjekata vlastitom imovinom - stvarima).
Postoje razne klasifikacije, ali sve pravne poslove moemo podeliti na:
1) Jednostrane i dvostrane
- u zavisnosti od toga koliko treba izjava (jedna/dve) volje da bi pravni posao nastao.
Za jednostrani pravni posao dovoljna je izjava 1 osobe (testament - da bi testament nastao dovoljna je izjava
volje ostavioca imovine na nain kako odreuje Zakon o nasleivanju, pri emu nije potrebna izjava volje
kome je imovina namenjena; javno obeanje naknade).
Tek nakon smrti ostavioca, izjavom prihvata ili ne prihvata nasledstvo.

Za dvostrani pravni posao ili ugovor je potrebna izjava 2 ili vie subjketa (npr. kupoprodaja, ugovor o radu,
zajmu, zakupu), oni nastaju saglasnou dve strane, kojima je cilj da izazovu odreeno pravno dejstvo.
Oni se mogu klasifikovati na:
a) jednostrane obaveze - pravna obaveza proizilazi samo za jednu stranu,
dok druga strana ima samo pravno ovlaenje (ug. o poklonu)
b) dvostrane obaveze - proizilazi i pravna obaveza i pravno ovlaenje za svaku stranu (ug. o kupoprodaji)
v) konsenzualne - ovi ugovori nastaju saglasnim izjavama volje ili dogovorom stranaka
g) realne - potrebno je pored saglasne izjave volje i predaja (traditio) stvari,
koje su objekt pravnog odnosa (ug. o uvanju robe - nastaje predajom robe i dogovorom o uvanju).
2) Formalni i neformalni
- pravni poslovi za ije je zakljuivanje, po osnovu zakona, potrebna odreena forma su formalni, a oni koji
nastaju prostom saglasnou volja su neformalni.
3)Teretni i dobroini
- preneti pravni poslovi su oni kod kojih se daje naknada za ono to se od druge strane dobija
(kupoprodaja), a kod dobroinih jedna strana ne daje nikakvu naknadu za ono to od druge strane dobija
(poklon).
4) Pravni poslovim inter vivos i mortis causa
5) Kauzalni (vidi se osnog pravnog posla)
i apstraktni pravni poslovi (poslovi kod kojih se ne vidi osnov - kauza pravnog posla)
U modernom drutvu veina ugovora se valjano sklapa, tj. postaje obavezujua, usmeno i neformalno.
Drugaije je bilo u starim pravnim sistemima, kao to je rimsko pravo, gde je valjanost ugovora esto bila
uslovljena izgovaranjem odr. ritualnih rei ili obavljanjem ritualnih porketa, takav formalizam naputaju
razvijena prava.
Danas se izuzetno trai odr. obavezna forma za sklapanje nekih vanijih ugovora
(pisana forma za ugovore o prodaji nekretnina).
Taj pisani oblik gotovo nikad nije unapred strogo formulisan, ve se moe sastaviti slobodno.
Meutim postoje i tzv. tipski ugovori, koji se sklapaju tako to jedna strana ponudi drugoj gotov tekstom
pripremljen za sva ugovoaranja te vrste, a drugoj strani ostaje sloboda da taj tekst prihvati ili ne (potpie ili
ne potpie).
U sluaju nezakonitosti moe sud izrei sankcije nitavosti ili ruljivosti pravnih poslova zbog suprotnosti
sa strogim pravnim normama, protivljenja moralu, te prevare, zablude i prinude.

68. VREMENSKO I PROSTORNO VAENJE PRAVNIH AKATA

Vaenje je svojstvo pravnog akta da, obavezuje,
a to znai da je stuplo na snagu i da su adresati duni da se ponaaju u skladu sa njim.
Izraz "vaenje" se upotrebljava za obaveznost optih pravnih akata,
izraz "pravosnanost" (pravosnana odluka, reenje) za obaveznost pojedinanih pravnih akata
(tj. sudske presude i upravnih reenja).
Vaenje ili obaveznost pravnog akta, odvija se nuno u odreenim vremenskim i prostornim okvirima.
Norme uvek vae u odreenom vremenu (od-do),
za odreene osobe i na odreenoj teritoriju - prostorni okvir.
Za vremensko vaenje postoje dva kljuna momenta:
1. kada pravni akt tj. pravni poredak poinje da vai
2. i kad on prestaje da vai.
Pojedinani pravni akt je vaei ako je stvoren od subjekta koji je za to ovlaenje nadlean i ako nije
ukinut od strane ovlaenog subjekta.
Poinje da vai na sledee naine:
-nakon isteka odr. roka (npr. 15 dana);
-nakon objaviljvanja ili uruenja adresatu;
-zakljuivanje ugovora itd.
Prestaju da vae na mnogo naina:
-ispunjenjem svrhe (plaanjem poreza)
-propau stvari, smru subjketa obaveze
-oprostom duga itd.
Opti pravni akti poinju da vae (obavezuju) na dva naina:
1. Npr. zakon stupa na snagu ili kad on sam odredi (odmah nakon isteka nekog roka) ili
2. Primenom generalne odredbe ustava, da zakon stupa na snagu (npr. 8 dana nakon objavljivanja).
Dakle u ovom drugom sluaju radi se o pozitivnopravnom pitanju i reenje se nalazi u ustavima
konretnih drava.
Zakon prestaje da vai na vie naina:
1. izriitim ukidanjem (abrogacija) - kada se donese novi zakon u kome se kae da ovaj prethodni
prestaje da vai;
2. preitnim ukidanjem (derogacijom) - donosi se nov, ali se u njemu ne kae da li raniji prestaje da
vai, nego prema naelu da kasniji zakon ukida raniji;
3. dotrajalou i ispunjenjem svrhe;
4. istekom roka, koji je odreen u samom zakonu;
Za pravni akt je bitno da je stupio na snagu, a za pravni poredak je bitno da je efikasan.
On nastaje i postaje efikasniu, to znai da se znaajna veina adresata ponaa u skladu sa njihovim
sadrajem, dispozicijom ili sankcijom.
Pri tome se razlikuju primarna i sekundarna efikasnost pravnih norme.
Primarna efikasnost oznaava da se veina adresata ponaa u skladu sa dispozicijom norme.
Sekundarna efikasnost ako se primenjuje sankcija protiv prekrilaca norme (npr. protiv onih koji nisu
platili porez).
Ako izostane primarna i sek. ef. kae se da je takva norma primarno i sekundarno neefikasna.

Pravna norma je vaea ako su je stvorili nadl. organi u odg. postupku,

nezavisno od toga koliko je efikasna.
Ukoliko je neefikasnost "globalnih" razmera, tada postoji stanje bespravlja koja grubo naruava autoritet
prava i pravne drave, to naravno rezultira neefikasnou pravnog poretka (neefikasnost pravnih normi
prisiljava normotvorca da izmeni ili ukine postojee norme i donese nove pravne norme koje e adresati
bolje prihvatiti).
Prostorno vaenje pravnih akata:
Kada je u pitanje vaenje pravnog akta u prostoru, razlikuju se:
1. Teritorijalni princip: oznaava da pravne norme vae na iroj ili uoj teritoriji (na teritoriji svih
drava - ira ili nekoliko drava - ua), na celokupnoj teritoriji jedne drave ili delovima jedne
teritorije jedne drave.
Nad avionima i brodovima vae pravne norme one drave ije oznake brodovi i avioni nose.
2. Personalni princip: oznaava da pravne norme vae za iri ili ui krug adresata (lica na koje se
pravne norme odnose).
Najire personalno vaenje imaju meunarodne norme, koje su upuene svetskom stanovnitvu
(svim ili samo nekim dravama sveta).
iroko personalno vaenje imaju o.p.n upuene celokupnom stanovnitvu jedne drave (norme
krivinih, imovinskih, porodinih zakona).
Ue vaenje imaju opte pravne norme upuene samo nekim grupacijama stanovnitva (npr.
penzionerima, studentima, vojnim licima).
Najue personalno vaenje imaju pojedinane pravne norme (ukaz, presuda, pravni posao, upravno
reenje), koji se imenom i prezimenom upuuje odr. adresatu.
Strano diplomatsko osobolje poseduje diplomatski imunitet i ne podlee primeni pravnih norme drave u
kojoj slubeno borave. Oni se nazivaju eksteritorijalnim licima i na njih se ne primenjuje personalni princip
(tj. primenjuje se pravo drave koju predstavljaju).

69. ZAKONITOST PRAVNIH AKATA

Naelo zakonitosti i naelo legaliteta oznaava saglasnost svih pravnih akatata i materijalnih radnji sa
zakonom kao viim pravnim aktom - znai da svi pravni akti manje pravne snage moraju biti u skladu sa
pravnim aktima vie pravne snage, kako u pogledu forme, tako i sadrine.
Ovo naelo se ispoljava kao zahtev usklaenosti viih i niih akata i ima dva aspekta
(formalni i materijalni):
1) Formalna zakonitost - je zahtev da se u pravnim aktima zadovolji forma.
Ona se ispoljava kao zahtev da sve pravne akte (nie opte i pojedinane) donose subjekti koji su u
viim pravnim aktima odreeni kao nadleni za njihovo donoenje, da se svi oni donose po
postupcima (koji su, takodje propisani na nekim viim aktima i da su propisani u obliku viih
akata).
Ta tri formalna zahteva: nadlenost, postupak i oblik niih pravnih akata postavljaju vii pravni akti
(norme) - npr. presudu u odr. vrsti pravnog spora treba da donese sud koji je odreen zakonom o
sudovima, kao mesno nadlean za takav spor, u formi koja je propisana zakonima o graanskom i
parninom postupku. Slino je i sa donoenjem zakona u parlamentu.
2) Materijalna zakonitost - je zahtev da materija sadrajnih pravnih akata, tj. hipoteza dispozicije,
hipoteza sankcije, dispozicija i sankcija pravnih normi moraju biti saglasne sa sadrajem viih
pravnih akata, koji reguliu istu vrstu drutvenog odnosa.
Npr. ako u krivinom zakoniku pie da se za klevetu dobija "kazna zatvora od 1-5 godina", onda se
mora odrediti kazna unutar te granice, da bi bila maetrijalno zakonita, a ako bi se presuda odredila
na 6 meseci ili 7 godina zatvora, bila bi materijalno nezakonita kazna, jer bi bila nesaglasna sa
sankcijom iz vie pravne norme (akta), tj. van okvira - 1-5 godina.
3) Objektivna zakonitost - je ona koju je utvrdio odreeni nadleni organ u propisanom postupku.
Objketivna nezakonitost postoji pre izricanja odluke o nezakonitosti od strane nadlenog organa, ali
to je injenica koja je samo neije miljenje i nema nikakvo pravno dejstvo pre izricanja odluke,
osim ako je osnova za podizanje tube ili albe.
Ako je u pitanju pravni akt sve do nastupanja pravosnanosti kojim se zbog nezakonitosti opsoreni
akt ukida, ovaj ostaje vaei i smatra se zakonitim
4) Subjektivna zakonitost - iskazuje oseanje graana o zakointosti ili nezakonitosti pravnog akta ili
materijalne radnje.
S obzirom na razliiti stepen povrede zakonitosti,
razlikuju se sankcije koje se izriu prema licima i prema aktima.
1. Ako se utvrdi, u postupku ispitivanja zakonitosti, da je jedan pravni akt nezakonit - onda se taj akt
ukida ili prestaje da vai.
2. Ako se radi o teoj nezakonitosti - akt se ukida po slubenoj dunosti (ex officio), ponitava se od
samog trenutka njegovog donoenja. Takav akt je nitav (npr. ponitava se brak, ako se utvrdi da ga
je jedan od suprunika sklopio pod prinudom).
Kod blaih oblika nezakonitosti, akt se ukida na osnovu privatne inicijative od trenutka pravnosnanosti
akta kojim se on ukida (exx nunc = od sada) to se naziva ruljivost pravnog akta.
Na taj nain se obara pravni posao sklopljen u zabludi u pogledu kvaliteta robe, ili ukoliko je on sklopljen
pod pretnjom, prinudom.
U pravnom smislu, jedna osoba je kriva i odgovorna tek nakon to je pravosnano utvreno u propisanom
postupku i od nadlenog organa.
Pravni akt se smatra nezakonitim kada se to utvrdi, u propisanom postupku, jedan vii organ. koji je za
njihovo utvrivanje nadlean.

70.

POJAM I ELEMENTI PRAVNOG ODNOSA

Pravni odnos je drutveni odnos (odnos izmeu ljudi) koji je regulisan pravom.
Da bi drutveni odnos postao pravni odnos, bitno je da on bude regulisan pravnom normom.
npr. odnos profesor - uenik, prodavac - kupac, brani odnos, odnos poreskog organa - poreskog obveznika
i slino.
Po miljenju realista, pravni odnos je faktiki, intersubjektivni, konkretni odnos izmeu pravnih subjekata,
s druge strane, normativisti u pravnom odnosu vide iskljuivo normativni odnos koji ini sadraj pravnih
pravila (normi).
U pravnoj nauci problem izmeu pravnog i drutvenog odnosa iskazuje se
razlikom izmeu konkretnog i apstraktnog pravnog odnosa
Konkretan pravni odnos,
nastaje u momentu kada se primeni pravna norma u konkretnoj, realnoj (stvarnoj) i individualnoj drutvenoj
situaciji, izmeu konkretnih pravnih subjkata.
(npr. kupac Petar Petrovi i prodavac Pera Peri u kupoprodaji konkretne kue za X dinara).
Apstraktni pravni ,
je onaj drutveni odnos koji je regulisan pravnom normom, odnosi se na apstraktne pravne subjekte i sastoji
se iz apstraktne pravne obaveze i apstraktnog pravnog ovlaenja.
(npr. odnos roditelja - dece, kupca - prodavca ili svih poreskih organa i poreskih obveznika, sadanjih i
buduih).
Izmeu konkretnog i apstraktnog pravnog odnosa se uspostavlja veza.
Apstraktan pravni odnos predvien pravnom normom (bez obzira na to ko je stvaralac te norme), ostao bi
nerealizovan ukoliko ne bi usledili konkretni pravni odnosi.
Drugim reima, apstraktni pravni odnosi izraavaju se preko konkretnih pravnih odnosa.
U procestu stvaranja i nastajanja pravnih odnosa uspotavlja se veza izm. pravne norme i odnosa,
tj. pravni odnos ne moe nastati ukoliko nije predvien i regulisan pravnom normom.
Pravni odnosi nastaju kada se ispune odgovarajui uslovi, na osnovu opte pravne norme,
ili opte i pojedinane, ili samo na osnovu pojedinane norme u sluaju pravne praznine
- pravna praznina je drutveni odnos koji nije, a treba da bude, regulisan pravom.
Elementi (statika) pravnog odnosa:
U pogledu strukture pravnog odnosa postoji vie stanovita:
1. prema prvom, pravni odnos se sastoji iz 2 elementa, a ti elementi su subjektivno pravo i pravna obaveza.
Prema tome ovlaenje je samo vipi, rodni pojam za subjektivna prava i nadlenost;
2. prema drugom, iz 3 elementa: subjektivnog prava, pravnih obaveza i pravnih objekata;
3. iz 4 ili vie elementa: subjektivno pravo, pravna obaveza, pravni subjket i objekt prava
Pravni subjekt je imalac pravne sposobnosti, koja se sastoji iz podobnosti da bude imalac prava
(ovlaenje) i obaveze (dunosti). Radi se o pasivnoj kategoriji, o sposobnosti da se za subjekt veu
odreena prava i obaveze (vlasnik, poverilac, dunik, naslednik), bez obzira na njegovu svest i volju, i bez
obzira na to da li ih moe sticati sopstvenim delanjem.
Postoje dve vrste pravnih subjekata:
1. Fizika lica - su svi ljudi kao pojedinci
2. Pravna lica - organizacije, udruenja, ustanove.
Od pravnog lica treba razlikovati pravnog agenta - lice koje moe svesno i voljno da postupa po pravnim
normama. Oni mogu delovati svesno i voljno u svoje ime i u svoju korist, odnosno i u tue ime i u tuu
korist kao zastupnici).

71. FIZIKO LICE

Fiziko lice je ovek u svojstvo pravnog subjekta.
On je imalac pravne sposobnosti, odnosno nosilac prava i obaveze.
Pravnu sposobnost stie roenjem, a u odreenoj meri i uslovima i zaeto dete se smatra subjektom prava,
ako to u njegovom interesu (nasledna prava).
I danas vai odredba (fikcija) iz rimskog prava koja glasi:
"zaeto dete se smatra roenim ako je to u njegovom interesu i pod uslovom da se rodi ivo."
Potpuna prava sposobnost, u sutini znai isto to i subjekt prava, nosilac prava i obaveza,
stie se roenjem pod uslovom da je dete ivo roeno.
Danas postoji sve vea potreba da se ovenju u "nastajanju" prizna pravna sposobnost zbog mogunosti
povrede (mehanike, hemijsle ili neke druge), odn. da mu se prui krivinopravna i privatnopravna zatita.
Pravna sposobnost prestaje smru, a izuzetno moe prestati u sluajevima pretpostavljane smrti,
kada sud proglasi nestalo lice za umrolo (u slujavima u ratu, saobraajnoj nesrei i itd.).
U Napoleonovom gra. zakoniku, postojala je ustanova tzv. civilne smrti,
kada je lice osueno na smrt ili doivotnu robiju, pravo je "zamiljalo" smrt da bi se gasila imovinska i
porodina prava osuenog, odn. regulisala njegova prava i obaveze.
Pored pravne sposobnosti razlikuje se i delatna sposobnost (poslovna),
koja oznaava skup ovlaenja fizikih lica da pravno delaju, tj. da voljnim radnjama izazivaju pravne
posledice, bez obzira da li su one u skladu sa pravom iili su protivpravne.
Kada se uporedi sa pravnom sposobnou kao pasivnom kategorijom,
delatna je aktivna kategorija.
Unutar delatne sposobnosti, razlikuju se:
1) Poslovna sposobnost, oznaava sposobnost fizikih lica da svojim radnjama stie prava i preuzima
obaveze (zakljuivanje ug, otkaz, primanje naslea). Pored nje, stie se i politika sposobnost,
sposobnost da bira i da bude biran (aktivno i pasivno birako pravo)
2) Deliktna sposobnost je sposobnost fizikog lica da izvri protivpravnu radnju (delikt), ali i da bude
odgovoran za te radnje. Potpuna deliktna sposobnost se stie punoletstvom, a za izvrenje lake
deliktne i ranije - delimina deliktna sposobnost (pre punolestva). Veza izm. subjekta i odgovornosti
temelji se na pojmo urainavanja (lat. Impaputio)
3) Procesna sposobnost, sposobnost fizikog lica da pokrene i da bude aktivno ili pasivno u stranka u
procesu.
Postupna poslovna (deliktna) sposobnost stie se punoletstvom.
U okviru toga se pre punoletstva moe priznati i ograniena ili delimina poslovna sposobnost fizikih lica,
(zakljuivanje poslova manjeg znaaja, stupanje u radni odnos, raspolaganje vlastitom zaradom, sposobnost
da saini punovani testament).
Lica do 14 godina nemaju poslovnu sposobnost - mladjim malometnicima su zakonski zastupnici roditelji,
odnosno staratelji, a lice od 14-18 godina imaju deliminu poslovnu sposobnost - stariji malometnici, koji
mogu zakljuivati ugovore samo uz saglasnost roditelja, odnosno staratelja.
Nakon 16te godine uz doborenje suda i roditelja, lice dobija potpunu poslovnu sposobnost, iako nema 18
godina, a lica sa 18 godina svakako imaju poslovnu sposobnost (pravilo) - oboriva pretpostavka jer su
duevni bolesnici lieni poslovne sposobnosti.

Fiziko lice moe biti lieno poslovne sposobnosti u sluaju nesposobnosti za rasuivanje ili svojim
postupcima ugroava svoja prava i obaveze ili interese i prava drugih lica (usled duevne bolesti, zaostalosti
konzumiranja alkohola, opojnih sredstava, starake senilnosti i dr.)
Oduzimanje poslovne sposobnosti, vri sud, licima koja nemaju dovoljno razvijenu svest i volju.
Delatna sposobnost moe biti ograniena prema razliitim kriterijumima, kao to su:
doba ivota, zdravlje, negativno drutveno ponaanje,
ili razliiti oblici diskriminacije: po, rasa, ancija, vera, imovina, obrazovanje i slino.

72. PRAVNO LICE

Istorijski posmatrano,
u starijim pravnim porecima uloga malobrojnih pravnih lica nije bila velika,
pa je zato razumljivo to se pravna nauka retko bavila njima.
Tek od vremena carstva, u rimskom pravu uveava se broj drutvenih tvorevina kojima se priznaje svojstvo
pravnog lica, ali se ni do propasti Rimske imperije pravna lica, kao subjeekti prava, nisu znaajnije
afirmisala u pravnoj nauci.
Tek u 19. veku kao rezultat robne privrede i koncentracije i centralizacije kapitala, poveava se broj pravnih
lica i raste njihov znaaj. Sa razvojem gra. ivota javljaju se udruenja, ustanove i zadubine, a sa
jaanjem sindikalnog pokreta i irenjem birakog prava nastaju politike partije i sindikati kao masovne
organizacije, teritorijalne jedinice i drava kao pravno lice.
Pravno lice,
je organizovani kolektiv ljudi koji obavlja delatnost (privredna i neprivredna) svojim sredstvima (imovina)
radi sticanja dobiti ili drugih zajednikih interesa, odnosno ciljeva.
Drava svojstvo pravnog lica priznaje upisom u registar, a prestaje brisanjem iz registra.
Pravno lice je svako lice koje ima pravni subjketivitet, odnosno nosilac pravne sposobnosti.
Termin "pravno lice" (persona iuris) vezan je za Gustava Huga,
prestavnika istorijsko pravne kole, koje je udruenja ili kororacije predstavio kao pravna lica.
Neto kasnije Karl fon Savinji,
a potom i ostali poinju u pravna lica da ubrajaju pored udruenja i ustanove.
Statut je najvii pravni akt pravnog lica kojim se reguie organizacija i delatnost pravnih lica.
U pogledu pojma pravnog lica u teoriji prava iskristalisale su se dve velike grupe shvatanja:
1) Smatraju da se pravno lice negativno odreuje, da je ono sve to jeste subjekt prava, a nije fiziko lice.
2) Smatraju da je pravno lice drutvena tvorevina, kojima ima stvojstva pravnog lica (pozitivno odreenje).
Glavni elementi pravnog lica su: cilj, sredstva, lanstvo, organi, statut, jedinstvenost i identitet (7).
Cilj:
svaka organizacija nastaje i postoji zboh ostvarivanja odr. cilja u drutvu.
Od cilja zavisi da li e se jednoj organizaciji priznati svojstva pravnog lica, kakva e joj biti pravna i delatna
sposobnost.
Obim pravne sposobnosti pravnog lica uslovljen je ciljem ciljem koji ostvaruje.
Sredstva: da bi se postigao odr. cilj, potrebna su sredstva (imovina) koja ljudi pokreu u eljenom pravcu.

Ljudi koji pripadaju pravnom licu, ine lanstvo ili kolektiv.

Svako lanstvo ima svoje organe, koji rukovode, predstavljaju organizaciju, stupaju u pravne odnose,
organe ine fizika lica koja su ovlaena da izjavljuvju volju pravnog lica
(dekan za fakultet, direktor banke za banku, tako pravno lice deluje preko organa, jer bez organa bi mogli
imati pravnu sposobnost, ali ne i delatnu, da vre svoja prava i obaveze.)
Organi su zastupnici pravnog lica.
Vano je razlikovati konstituisanje volje i oitavanje volje pravnog lica.
Organi nisu samo ovlaeni,
ve su i obavezni da obavljaju delokrug svojih poslova.
Najee se organ naziva zastupnikom pravnog lica,
a u pravnoj nauci se pravi razlika izm. zastupnika i organa pravnog lica.
Statutom se ureuje unutranja organizacija, funkcija i svrha,
njima se regulie sve to je bitno za postojanje, ureenje i funkcionisanje pravnog lica.
Jedinstvenost i identitet:
pravna lica u drutvenim odnosima nastupaju jedinstveno i zato su ona impersonalna.
Fiziko lice ima bioloki odreen vek, dok pravna lica nemaju pravnim propisima odreeno tranje, ona
"nadivljava" svoj lanstvo zbog ega ima pravni kontitnuitet i identitet.
Identetet je odreen nazivom, seditem i dravljanstvom- kod pravnog lica,
a sa druge strane fiziko lice se uspostavlja na osnovu linog imena, prebivalita i dravljanstva.
Klasifikacije drutvenih tvorevina (pravnih lica):
1. Udruenja ili koropracije (univerzitetas personarum) - ine udruenja ljudi, odnosno lanova
udruenja zbog ostvarivanja zajednikog cilja (zadruge, politike stranke, verske zajednice,
udruenja u oblasti kulture, sporta...). lan je ono lice koje ima status lana, odreena prava i
obaveze (udeo u dobiti, uee u upravljanju, voenje poslova. Ustanove slue imovini udruenja
da bi ostvarili covje ciljeve kojima je naravno ta imovina posveena, stoga se u prvi plan istie
imovina.
2. Zadubina - pravni subjektivitet priznaje se i zadubini - osamostaljenoj imovini sa nekim ciljem u
privatnom pravu, a u javnom pravu zavodima.
3. Ustanove (bonorum) - su skup lica u raznim svojsvtima koja ostvaruju ciljeve ustanove.
U francuskoj i nemakoj teoriji prava,
vrlo je rairena podela pravnih lica na privatno pravna i javnopravna lica
1. Privatnopravna lica:
mogu biti komercijalna pravna lica (deluju u cilju ostvarivanja dobiti iz privredne delatnosti - npr.
proizvodnje robe, prometa robe, trgovine, kapitala, rada, pruanju usluga, bankarskih poslova,
osiguranja i neprivredne npr. kulture, nauke i zdravstva) i nekomercijonalna pravna lica (ona deluju
bez tenje za dobiti nepreduzetniki).
2. Javnopravna lica:
drava, federacija, federalne jedinice, kantoni, zavodi, pokrajine, optine, ministarstva.

73. PRAVNI OBJEKAT

Objekt prava je "spona", sredstvo, koji povezuje pravne subjekte u pravni odnos.
Ona je "praktina svrha", "ratio pravnog odnosa", "razlog zbog kojeg se sastaju ljudske volje".
Dakle, objekat prava su sva dobra, tj. vrednosti koja se prema vladajuem shvatanju prava,
raspodeljuju izmeu subjekata prava.
Npr: stvari su najee objekat prava (u sluaju zajma - novac, u sluaju najma - stan, radnja, lokal)
Objekat prava mogu biti i subjketivna prava ili interesi (prenos potraivanja na 3. osobu).
Objekat prava su i proizvodi ljudskog duha iz oblasti kulture i nauke.
Oni se tradicionalno dele na:
1. Autorska dela - je objekat autorskog prava. Pod njima se podrazumeva svaka originalna duhovna
tvorevina koja je izraena u odr. formi (pisana, govorna, dramska, muzika, filmska, arhitektonska
ostvarenja).
2. Inteletkualna ostvarivanja u sferi masovne proizvodnje- u oblasti industrijske proizvodnje spadaju
pronalasci, igovi, uzorci i modeli.
Pored stvari i proizvoda ljudskog stvaralatva objekt prava mogu biti:
1. Dobra i linost (ili lina dobra) kao temeljne ljudske vrednosti, a dobra linosti dele se u dve grupe:
1. Prvu grupu ine dobra koja predstavljaju komponente (elementi) fizike i psihike strukture
ljudskog bia, odnosno oveka (ivota, asti, ugled, zdravlje, dostojanstvo, psihiki i fiziki
integritet). Dobra linosti su objekt linog prava.
2. Drugu grupu ine lina dobra koja su opredmeeni izrazi linnosti (dnevnici, fotografije, privatna
prepiska, tonski i video zapisi). Lina dobra su proizvod ljudskog duha i uma (objekti su pravo
intelektualne svojine)
2. Ljudska radnja je ponaanje koje jedna strana moe zahtevati od druge strane u privatnom odnosu.
Bitno je da su radnje u duhu pravnog poretka.
ovek kao ljudsko bie, nije kao ljudsko bie objekt prava, ali to moe postati njegovo telo nakon smrti
(ili delovi tela - organi) ako je u pitanju transplatacija ili zbog naunih ispitivanja.
Ljudske radnje su objekt relativnih prava (ivotinje nisu pravni subjekti, ve objekti pravne zatite).
Danas na sadanjem stupnju razvoja nauke problematike objekta prava, postoje sloena i delikatna pitanja:
procena prekida trudnoe, kupovina organa, kloniranje itd.

74. POJAM I VRSTE SUBJEKTIVNOG PRAVA

Poreklo subjektivnog prava vezano je za hrianstvo i svetog Avgustina,
pojavljuje se postepeno sa sholastikom.
Puni zamah dobija tek sa modernom kolom prirodnog prava.
Tada se smatra da subjketivno prava predstavlja realnost koja prethodi zakonu, a da potie od prirode i
oznaava sposobnost da ovek ini ili ne ini neke stvari.
Od polovine 19 veka, subjketivno pravo se izuava sa stanovita pozitivnog prava.
Subjektivna prava proistiu iz prava koja ureuje drava
i koje se naziva objektivno pravo.
Drava je centralni element prava.
Izmeu njih postoji direktna veza:
objektivno pravo je skup pravnih pravila,
a subjektivno pravo - mo, sposobnost delanja.
Znai subjektivno pravo predstavlja mogunost da se pravni subjekt na odreeni nain ponaa.
Subjektivno pravo je ovlaenje koje pripada pravnim subjektima na osnovu pravnih normi zbog zatite
sopstvenog interesa.
Vrste subjektivnih prava:
1. Apsolutna (stvarna) ius in rem (pravo svojine na nekojm stvari), deluje prema svakom zamiljenom
subjkektu ergo omnes = prema svima.
Poznat je samo aktivni subjket, onaj koji raspolae pravnim ovlaenjima, a subjekt obaveze ostaje
apstraktan, sve dok ne povredi neije apsolutno pravo.
Apsolutna su jer subjekt moe da radi sa njima ta hoe. Ukoliko odlui da svoje ovlaenje ne vri
i u tome je slobodan, a zbog toga na njega ne moe biti primenjena sankcija.
2. Relativna (obligaciona) su usmerena tano ka tano odreenoj linosti ili broju ljudi koji su
odreeni kao obavezni.
Relativna prava deluju samo izmeu ovlaenog i obaveznog lica, izm. stranaka - inter partes.
Kod relativnih prava tano je odreen i subjekt ovlaenja i subjekt obaveze,
a poto je pravni odnos potpuno personalizovan, relativna prava se nazivaju i lina (ius in
personam), obligaciona prava.
U zavisnosti od toga prema kome su upuena, subjektivna prava se mogu podeliti na:
1. Privatna subjektivna prava: imamo jedni prema drugima kao ravnopravni subjekti u odnosu
koordinacije(kupoprodajni ugovor).
2. Javna subjektivna prava su: prava izmeu pojedinca i drave.
Re je o odnosu subordinacije jer je drava nosilac najvie vlasti (npr. pravo glasa, pravo na
odbranu).
U literaturi postoji i podela na:
1. Prenosiva: ona koja se mogu preneti na drugoga;
2. Neprenosiva: neodvojiva su od linosti i ne mogu se preneti (pravo glasa, roditeljsko pravo).
Uz ove podele u pravnoj nauci javljaju se i mnoge druge raznovrsne podele subjektivnih prava:
pozitivna i negativna, diskerciona i oficijelna, samostalna i nesamostalna.
*Subjektivno pravo: ovlaenje koje pripada pravnim subjektima na osnovu pravnih normi zbog zatite
sopstvenog interesa!

75. OSTVARIVANJE I ZLOUPOTREBA SUBJEKTIVNIH PRAVA

Pored temeljnog ljudskog prava na pristup sudu postoji u teoriji i struja koja se naziva
pravo na pristup sudu,
koja u centar interesovanja stavlja ispitivanje uslova prelaska iz jednog formalnog stanja prava u realno
stanje prava, primenu prava preko sudova.
Ova struja razvija se naroito u anglosaksonskoj doktrini,
a specifino je vezana za uslove postindustrijskog drutva.
Naime, od suda se iziskuje da bude nezavisan i da odluke donosi nakon efikasno i poteno sprovedenog
postupka, na ta je upozoravao jo i Aristotel da:
"ii sudiji znali ii pravdi" i da upravo zato ljudi trae nepristrasnog sudiju.
Pravna drava podrazumeva i odgovarajui kvalitet prava, kao i pravo na pristup sudu.
Kroz pravo na pristup sudu ispoljava se skoro itava civilizacija prava i pravosua,
a ujedno se odreuje i poloaj suda u ostvarivanju svrhe prava, a ne samo u ostvarivanju subjektivnih prava.
Pravo na pristup sudu oznaava i jedan izgraen koncept razl. proceduralnih, formalno-pravnih zahteva
kojim se ostvaruje samo to pravo, naroito:
- prihvatanje i ispitivanje zahteve od strane nezavisnog suda;
- pravo na primenu hitnih i privremenih mera da bi se osigurali interesi i prava u sluaju opasnosti i opasne
pretnje;
- pravo na izuzee sudije; pravo da se dobije sudska odluka u razumnom roku; pravo albe.
Predviena su brojna sredstva za ostvarivanje subjektivnih prava.
U sastav subjektivnog prava osim ovlaenja ulazim kao jedan njegov deo,
i zahtev za ostvarivanje subjektivnog prava.
On sadri mogunost prinudnog ostvarivanja ovog prava posredstvom drave.
On se upuuje nadlenom organu u pisanoj formi, a usmeren je kao obavezanom subjektu, od koga se trai
ispunjenje obaveze.
Pored zahteva sadri i pravno na tubu.
Pravno na tubu je sredstvo kojim se titi i subjektivno pravo.
Predstavlja pravno sredstvo za obraanje nadl. dravnom organu da rei spor izm. ovlaenog subjekta i
subjekta obaveze. Tim pravnim sredstvom treba da se rei pitanje da li postoji obaveza, i subjektivno pravo
i da li je dolo do delikta, a na osnovu toga mogue je zatim prinuditi subjekta obaveze na odreeno
ponaanje, na sprovoenje odgovarajue kazne.
Npr. zajmodavac ima pravo da trai vraanje duga, kada bi zajmodavac sopstvenom silom (fizikom ili
psihikom) ostvarivao svoje pravo prema duniku, nastao bi sluaj samovlaa koji je jo od rimskog prava
zabranjen.
Kako bi se samovlae izbeglo dravni organ utie da se subjektivno pravo ostvari, odn. zatiti.
Postavlja se pitanje da li pravo na tubu predstavlja element subjektivnog prava ili, pak,
posebno subjektivno pravo koje je u vezi sa subjektivnim pravom koje treba da zatiti.???
Ovo pitanje, zapravo, nudi dva reenja:
1. Po prvom, pravo na tubu nije samostalna pojava, nego samo element subjektivnog prava;
2. Po drugom, pravo na tubu je individualno, javno, procesno subjektivno pravo,
koje titi subjektivno pravo.

Zloupootreba je nedoputeno zabranjeno vrenje prava.

Teorija zloupotrebe postepeno se poela izgraivati u Francuskoj sredinom 19. veka.
U XX veku se u teoriji i praksi razvio institut nazvan "zabrana zloupotrebe subjektivnih prava".
Za utvrivanje postojanja zloupotrebe razvili su se razliiti kriterijumi (se uzimaju u obzir).
1. Subjektivni: za posojanje zloupotrebe neophodan je psihiki momenat
(namera da se drugom licu nanese teta)
2. Objektivni: nema subjektivne namere, ali objektivne posledice dovode do tete
3. Kriterijum vrednovanja: uzima u obzir koristi tetu kao instrumente, te njih vrednuje pri
utvrivanju injenica istine da li postoji zlouopotreba ili ne. Zloupotreba postoji kada je vea teta
od koristi. U tom sluaju nadleni organ izrie kaznu - sankciju.
Tuba ima dva aspekta:
materijalni - zahtev (ili tuba u materijalnom smislu)
i procesni - oblik u kome se iznosi zahtev.
Funkcija prava na tubu sastoji se u zatiti ugroenog ili povreenog subjektivnog prava.
Zloupotreba prava je vrenje subjektivnog prava kojim se drugom nanosi teta.
Ulpijan:
"Ko svoje pravo koristi, ne moe drugome koditi, ne moe initi nepravdu"
- dakle ranija prava priznavala su neogranienost vrenja subjektivnog prava.
Ulpijan: "Poteno iveti, drugoga ne vreati i svakom dati ono to mu pripada".
Ciceron: "Najvee pravo, najvea nepravda".
Ovi pojedinani principi bili su neka vrsta korekcija i dopune osnovnog pravila neogranienog vrenja
subjektivnih prava.
Ni u kasnijoj srednjovekovnoj misli ne namalazimo izraz zloupotrebe prava.
Tek sredinom 19. veka francuski sudovi su poeli da ogranilavaju indivualistiki shvaeno pravo svojine,
da bi s vremeno, proirili kontrolu nad vrenjem svih subjektivnih prava, kontrolu sa stanovita cilja i duha
prava. U praksi sudova u Francuskoj postepeno ze izraivala teorija o zloupotrebi prava,
a u zakonodavstvu polako prodirala zabrana zloupotrebe subjektivnih prava.
U 20. veku razvio se u teoriji i praksi institut koji je nazvan zabrana zloupotrebe subjektibnih prava.
Za utvrivanje postojanja, odnosno nepostojanja zloupotrebe,
u teoriji su se izgraivali razliiti kriterijumu (iz ega se izgradila opte ograniavajua norma koja
sankcionie zloupotrebu subjektivnog prava, to znai da se zloupotreba nee tolerisati, nego e sud izrei
sankciju):
1) Subjektivna teorija - za postojanje zloupotrebe neophodan je psihiki momenat, tj. namera da se drugom
licu nanese teta (animus nocendi).
2) Objektivna teorija - uslov za zloupotrebu lei u natupanju tete - objektivne posledice, ali ne i
subjektivne namere.
3) Kriterijum vrednovanja uzima u obzir korist i tetu kao instrumente, te njih vrednuje pri utvrivanju
injenice da li postoji zloupotreba ili ne.
Dugo se zloupotreba subjektivnog prava vezivala za sferu privatnog prava (posebno prava svojine),
meutim ona se javlja i u drugim granama prava: radnom, porodinom, meunarodnom, krivinom itd.
U teoriji se razvila posebna vrsta zloupotrebe prava koja vri drava i njeni organi,
a koja se zove "zloupotreba nadlenosti" ili "zloupotreba slubenog poloaja, "zloupotreba vlasti".
Predmet zloupotrebe mogu biti sva jadnopravna ovlaenja.
Ona predstavljaju zloupotrebu kada je njihovo vrenje protivno cilju ovlaenja.
Zloupotreba se razlikuje od prekraja subjektivnog prava, pa tako zloupotrebiti, ne znai delovati
protivpravno, jer se njome ne vri prekraj, nego ostvaruje neto nedoputeno.
Treba razlikovati i tzv. odgovornost za rizik, zato to se potpuno pravilnim vrenjem vlastitog prava nanosi
teta drugom, ali se ona moe nadoknaditi.

76. POJAM I VRSTE PRAVNE OBAVEZE

Pojam pravne obaveze (ili pravne dunosti) stoji u obostranom (uzajamnom) odnosu sa pojmom pravnog
ovlaenja, to znai da nema jednog bez drugog, jer izmeu postoji uzajamni odnos.
Nema pravnog ovlaenja bez pravne obaveze, niti pravne obaveze bez ovlaenja
(npr. pravu kupca da mu se stvar preda - odgovara pravu prodavca da zatrai isplatu odgovarajue cene).
Dakle, pravna obaveza podrazumeva da je ponaanje subjekta obaveze regulisano pravnom normom i ako
ne postupa u skladu sa normom, na njega e biti primenjena sankcija.
(1) Pravna dunost (obaveza) kao to je subjektivno pravo sadri ovlaenje za delanje
(u osnovi sadri obaveznost da se dela);
(2) Ima elemente iznude - i time se ona razgraniava od moralnih dunosti (obaveza);
(3) Subjekat pravne dunosti (pasivni subjekt subjektivnog prava) je fiziko ili pravno lice
(4) Dunost subjekta javlja se u odnosu na aktivni subjekt ovog prava (nosioca subjektivnog prava)
Pravna obaveza ili pravno ovlaenje su dva suprotna,
ali i meuzavisna (korelativna) stanja subjekta u pravnom odnosu.
Suprotnost je u tome to jedan subjekat dobija neto (novac, kuu),
dok drugi subjekat ostaje bez neega (kue, novca), to je vano za njegovu egzistenciju.
Naravno, mogue je da svaki subjekat neto gubi ili neto dobija (kupoprodaja),
a gubici mogu biti jednaki ili nejednaki.
Meuzavisnost znai da u pravnom odnosu ne moe postojati obaveze bez ovlaenja i obrnuto.
Pravna obaveza ili dunost moe se definisati kao pravnom normom postavljena obaveza na odreeno
ponaanje koje moe biti u davanju, injenju, neinjenju ili trpnjenju (obaveza prodavca je da preda stvar,
obaveza vozaa je da vozi desnom stranom ulice, zajmoprimca da vrati dug)
Korelativnost u odnosu na ovl. sastoji se u tome da kupac dobije stvar, zajmodavac dobije novac dat na
zajam,a vozai da obavezno voze desnom stranom.
Izmeu pravne i moralne obaveze postoji razlika,
jer pravna je izraz normativnog pravnog propisivanja,
dok je moralna autonomna i proistie iz svesti o dobru i zlu.
Vrste pravnih obaveza su:
1. Apstraktne i konkretne obaveze: apstraktne su sastavni deo apstraktnog pravnog posla, na ijim
temeljima nastaje konkretna obaveze u konkretnom pravnom odnosu.
2. Jednostrane i dvostrane pravne obaveze: jednostrane su one koje postoje u pravnom odnosu u
kome pravu jednog lica odgovara obaveza drugog lica, a pravna obaveza postoji samo na jednoj
strani (poklon). Dok kod dvostrane postoje uzajamne obaveze izmeu subjekata (kupoprodaja).
3. Neprenosive i prenosive: neprenosive su vezane za jednu linost i u ispunjenju se ne moe preneti
na druge osobe i ispunjenje obaveze se moe zahtevati od drugog lica.
4. Javnopravne i privatnopravne obaveze: javnopravne obaveze su obaveze prema dravi,
(plaanje poreza, vojna obaveza), a privatnopravne obaveze su one koje sami subjekti na principu
autonomije volje, dogovorno odreuju smatrajui u pravne odnose bez dravne prinude
(kupoprodaja, poklon, najam).
Ukupnost (skup) pravnih obaveza i pravnih ovlaenja jednog subjekta u drutvu, naziva se pravni status, tj.
pravni poloaj.

77. PRAVNE INJENICE

Na osnovu pravnih injenica upostavlja se gusta mrea pravnih odnosa.
Nastanak, promena i nestanak pravnih odnosa ine drutveni ivot veoma pokretljivim.
Pravne injenice,
su odr. okolnosti za koje pravna norma vezuje nastanak, promene i prestanak pravnih odnosa.
Pravni odnos,
nastaje kada neka norma pone da obavezuje subjekta (zakljuivanjem braka, ugovorom u kupoprodaji)
i nestaje kada je obaveza ponaanja po pravnoj normi prestala (prilikom isplate duga, razvod braka).
Pravni odnos se menja usled smene postojeih obaveza (npr. jedan subjekt koristi stvar besplatno,a
promenom moe da je koristi i uz naplatu).
Postoji vie vrsta pravnih injenica:
U najveem broju sluajeva, za nastanak pravnog odnosa "potrebno je da se steknu vie injenica"
i to se naziva injenini skup.
Pravni odnos nastaje kada se te injenice ostvare
(mogu nastati istovremeno, sukcesivno ili u odr. vremenskom razdoblju).
1. Obine injenice: poar, smrt, roenje
2. Pravno kvalifikovane: umiljaj, zabluda, nehat...
Dakle, ova podela omoguava da se bolje uoi razlike izmeu:
ljudske radnje - one radnje koje se vre svesno ili voljno (izradnja mostova, donoenje pravn. akata)
i dogaaja - predstavljaju ove promene u prirodi koje nastaju bez uea ljudske svesti i volje
(roenje, smrt, zemljotres).
3. Ljudske radnje i dogaaje. Ljudske radnje su one telesne ili psihike radnje koje se vre svesno i
voljno (izgradnja mostova, puteva, donoenje pravnih akata).
Dogaaji predstavljaju sve promene u prirodi i drutvu koje nastaju bez uea ljudske svesti i volje
(roenje, smrt, zemljotres).
Ljudske radnje se mogu podeliti na:
1. Pravne akte i ostale radnje, a ostale radnje na psihiike (miljenje, oseanje) i fizike (telesni
porketi, hodanje).
2. Saglasne pravu (u skladu sa pravom) i protivpravne radnje (prekraj, delikt).
ematsKi prikaz (knjiga 166. stranica).

78. PRAVNE PRETPOSTAVKE I FIKCIJE (pravno relevantne injenice)

Pravna pretostavka (ili lat. prezumpcija = nasluivanje, oekivanje)
jeste pravno relevantna injenica koju pravo uzima kao dokaznu (istinitu), sve dok se ne dokae suprotno
(metodom: uzimanja istinitog dok se ne dokae suprotno" pravo pojednostavljuje svoje procese, i bre i
efikasnije deluje).
Postoje dve vrste pravnih pretpostavki:
1) Oborive pretpostavke - su one koje se mogu oboriti, tj. protiv kojih se moe dokazati suprotno
(prezumcija nevinosti). Teret dokazivanja snosi onaj koji se "opire odreenoj prezumaciji".
Primeri: pretpostavlja se jo od rimskog prava, da je mu majke ujedno i otac njenog deteta, roenog za
vreme braka; pretpostavlja se da je punoletno lice poslovno sposobno; optueni se smatra nevinim, dok se
ne utvrdi da je kriv.
2) Neoborive pretpostavke - su one protiv kojih je zabranjen protivdokaz.
U nekim pravima neoborivu pretpostavku ine sve to je upisano u zemljinim knjigama.

3) Fikcija (fiktio iuris) upotrebljava se u pravnoj teoriji i praksi od rimskog prava do danas.
Radi se o pravno relevantnim injenicama koje uzimaju da je neto tano, istinito, postojee, to u stvari
nije tano, nije istinito i ne postoji.
Uzima se, takoe, da ono to nije tano nije ni istinito, a to ne postoji da je tano, tj. istinito i da postoji.
O terminu "fikcija" raspravljalo se tokom 20. veka u angloamerikoj literaturi.
O vrstama fikcija najbolje govore primeri:
(1) propis da se zaeto dete smatra kao roeno, ako je to u njegovom interesu
(2) nepoznavanje prava svakom kodi - ignoranito iuris nocet
(3) nepoznavanje prava nikog ne opravdava - ingoranito iuris neminem excusa
Zgrade ambasada drava uzimajju se kao fiktivne teritorije onih drava ija je ambasada.
Dakle, fikcije se razlikuju od pretpostavki po tome to se kod pretpostavki smatra da je tano neto to je
verovatno i tano, dok se kod fikcija kao tano uzima ono to izvesno nije tano.
Fikcija je u sutini pravno sredstvo kojim se najlake moe obezbediti primena prava i zatita odr. interesa
(u prvom, navedenom primeru, zatita interesa neroenog deteta, u drugom efikasna primena prava, a u
treem, nesmetano odvijanje diplomatse misije).

79. PRAVO I VREME

Vreme predstavlja vanu injenicu za pravo.
Posmatrajui pravo i vreme razlikujemo dva aspekta:
1. pravo u vremenu
2. i vreme u pravu.
1. Pravo u vremenu izraava se kroz njegovu evoluciju (u vremenu) i primenu.
Tako pravni odnosi nastaju, menjaju i nestaju.
2. Vreme u pravu nalazimo u svim granama pravnog sistema (rok, zastarelost u gra. pravu).
Ono to je bitan elemenat jednog pravnog odnosa jeste trenutak, momenat.
Trenutak ini "kljuni znak" u pravnom ivotu da bi se odr. odnosi zasnovali, promenili ili nestali
(npr. vreme roenja ili nastupanje punoletsva fizikog lica, trenutak zaklj. ugovora, in prihtanja ponude).
Trenutak materijalizuje polaznu taku vremena kao pravnu injenicu.
Taj rok jeste upravo onaj u kome pravni odnosi nastaju, menjaju se i prestaju.
Rokovi mogu biti:
a) Raskidni (rezolutivni) - ijim protekom pravni odnos prestaje;
b) Odloni (suspenzivne) - ijim protekom pravni odnos nastaje;
c) Prekluzivni - zakonom je odreen protek vremena, posle ijeg isteka pravni odnos prestaje da postoji
(ako ga njegov titular ne izvri u tom periodu).
Ovi rokovi su uvek strogo odreeni zakonom i stranke ga ne mogu menjati,
te se zbog toga oni nazivaju i zakonskim rokovima.
Pored materijalnopravnih rokova razlikuju se i procesnopravni u kojima stranke mogu preduzimati radnje u
postupckima (npr. sudskom, krivinom, upravnom itd).
Protok vremena je bitna injenica za pravo, jer zbog njega nastaju i nestaju pravni odnosi.
Prvi sluaj podrazumeva odraj, a drugi zastarelosti.
Situacije koje dugo traju moraju da se usklade sa pravom.
Ako se ovlaenje ne vri odreeno vreme, ono zastareva.
Gubi se ovlaenje primene ili zaptite nekog prava (npr. gubitak prava naplate potraivanja).

Odraj: pravna injenica na osnovu koje se protekom vremena nastajepravni odnos.

Zastarelost: pravna injenica na osnovu koje se protekom vremena gubi pravo na tubu, tj. prinudno
ostvarenje prava.
Postoji mogunost i sticanja prava svojini na osnovu dugog vrenja, i postaje vlasnik odrejem.,
na taj nain se pravni poredak prilagoava stvarnosti.
Postoje meutim izvesna prava koja ne mogu zastareti, niti se mogu odrajem stei,
bez obzira da li se vre ili ne (npr. brana roditeljska...).

80. PRAVO I PROSTOR

Pravo postoji, razvija se i primenjuje na odreenom trodimenzionalnom prostoru i odnosi se na povrinu
zemlje, vazduni prostor i zemljinom sloj ispod povrine.
Pravni odnosu mogu da se razvijaju i unutar jedne drave ili izmedju drava
(kao to je to primer sa EU - pravni odnos izmeu zemalja lanica EU).
Na optem makroplanu, pitanje prava i prostora podrazumeva odnose izmeu razliitih pravnih sistema.
Na pravnom mikroplanu, u svakom pozitivnom pravnom poretku postoje razliite manifestacije u pravnim
odnosima relacija prava i prostora.
Odnos prava i prostora se manifestuje u dva vida:
1) Pravo u prostoru:
ukazuje na:
relativnost prava, tj. na princip teritorijalnosti (znai da e se na lica ili stvari koje dolaze teritoriji
jedne drave primeniti pravne norme drave na ijoj teritoriji se oni nalaze)
vaenja pravnih normi,
egzistenciju pravnih sistema
i nunosti izgraivanja komparativne metodologije prava.
2) Prostor u pravu:
svi pravni odnosi imaju, manje ili vie prostornu dimenziju (lokalizacija).
Postoje pravni odnosi koji imaju kao objekat jedan deo prostora (svojinu na nepokretnosti).
Urbanistiko pravo i meuplanetarni prostori oznaavaju primere na kojima prostor u pravu
zauzima znaajno i odluujue mesto.
Za pravnu identifikaciju i individualizaicju fizikih lica bitni su sem dravljanstva i linog imena i
prebivalite, a za pravna lica je bitno sedite i naziv.
Tako je na primer, prebivalite bitno kod fizikih lica za postojanje i ostvarivanje nekih privatnih i javnih
subjektivnih prava, naroito politikih prava (birako pravo).
U meunarodnom privatnom pravu u odreivanju merodavnog prava u sluaju konflikata,
kod statusnih odnosa, pored dravljanstva, odluuje i lino prebivalite, odnosno boravite.
Mesto prebivalita, odnosno sedita nije samo vezano za primenu materijalnog prava,
nego i u oblasti procesnog prava, za odreivanje mesne (teritorijalne) nadlenosti organa.

81. POJAM I METODI STVARANJA PRAVA

Pojam stvaranja prava je sloen prooces.
Cilj stvaranja prava je da kreira pravo, tj. opte norme
- pravne poruke koje su upuene pravnim subjektima.
Tumaenje i primena prava su sastavni delovi pravnog poretka koji poinje stvaranjem prava.
Prema miljenjima sociologa prava,
stvaranje prava predstavlja davanje pravnog oblika drutvenoj stvarnosti.
Za uspeno funkcionisanje i usaglaavanje prava i drutvenih odnosa
neophodno je poznavati pravnu tehniku izrade (optih i drugih) pravnih normi.
Stvaranje prava obuhvata itav niz istorijskih, politikih, psiholokih vrednosnih obeleja.
Metodi stvaranja prava su pravno-tehniki naini pomou kojih se drutvenim odnosima daje pravni
oblik, koji podrazumeva sve ono to pravo dodaje obianoj, nepravnoj stvarnosti kako bi se pretvorilo u
pravnu.
Glavni deo (zadatak) pravno tehnikih metoda stvaranja prava su:
1. Jasnoa - jasnou pravnih normi ini njihova neposredna razumljivost.
Jasne pravne norme mogu lako da se primene i ne izazivaju nepotrebne sporove.
2. Preciznost pravnih normi je u tesnoj vezi sa jasnoom, one moraju biti precizne kako bi ponaanje
drugih adresata moglo to danije da se odredi.
3. Gipkost oznaava njihovu svojevrsnu poeljnu fleksibilnost.
Konkretizovanjem pravnih normi utie se na to da se one to bolje prilagode beskranjno raznolikim
ivotnim sluajevima koji treba da se reguliu.
Metodi stvaranja prava razlikuju se prema razliitim kriterijumima,
ako se kao kriterijum uzme uee svesti (ili svesne aktivnosti oveka),
razlikuju se dva osnovna metoda: 1. spontano i 2. svesno (plansko) stvaranje prava.

82. SPONTANO I SVESNO STVARANJE PRAVA

Obino se tvrdi da pravo nastaje na spontan nain, iz obiaja - obiajno pravo.
Subjekt koji stvara pravo nije svestan da upravo stvara pravo,
kao to nema nikakav unapred stvoren plan da ga stvori.
Obiaj predstavlja najstariju drutvenu normu, koji je vid "nametnute svesti ranijih generacija".
Obiaj mora imati neke socijalne pretpostavke, kao to su:
1) Optu primenu - obiaj koji se odnosi na odr. podruje, obiaj mora biti prihvaen od velike veine
lanova tog podruja ili zajednice.
2) Dugotrajno vrenje obiaj se mora vriti u toku dueg razdoblja (vremenskog perioda, npr u crkvenom
pravu taj period bio je 40 god)
3) Uverenje u ispravnost obiaja koje je neophodno, to znai da je dobrovoljno prihvaen i da su mu ljudi
privreni.
U procesu stvaranja obiajnog prava razlikuju se dve faze:
Prva faza, procesa jeste stvaranje obiaja od strane drave
Druga faza, jeste sankcionisanje obiaja od strane drave.

Postavlja se pitanje kako obiaj postaje izvor prava?

Postaje na tri naina koja pokazuju kako obiaj postaje izvor prava,
odnosno kako nastaje obiajno pravo, a ti naini su sledei:
1. Prvi nain sancionisanja obiaja izraava se tako to drava pozitivnopravnom normom propie da
e dravni organ za pojedine sluajeve da primeni obiaje.
2. Drugi nain sankcionisanja obiaja vidljiv je u nainu na koji dravni organi (pre svega sud
postupaju, prilikom primene prava, sud poinje da primenjuje sankciju. Zbog nepotovanja obiaja
bez obzira na to to nema izriito ovlaenje.
3. Trei nain: sankcionisanja obiaja sastoji se u prenoenju sadraja obiaja u pisani izvor prava,
najee zakon. To se naziva kodifikaciom obiaja.
Svesno - plansko (ili organizovano) stvaranje prava se razlikuje od spontanog,
zbog toga to ono ima osmiljenu unapred predvidjenu proceduru, metodologiju i faze svog nastajanja.
Svesno-plansko stvaranje prava ima dve faze:
1. Prva je pripremni deo: obuhvata sve aktivnosti koje se preduzimaju u cilju stvaranja pravnih normi.
2. Druga faza je glavni deo: stvaranje prava, predstavlja formulisanje samih pravnih normi, bilo na
optem (apstraktnom) ili pojedinanom nivou.
U socijalnom smislu, socijaljni inioci koji deluju na stvaranje prava, mogu biti objektivni i subjektivni.
Subjektivni inioci podrazumevaju sve svesne akcije koje pojedinci ili drutvene grupe preduzimaju da bi
uticale na konano uobliavanje pravne norme.
Objektivni inioci podrazumevaju ih svi drugi inioci koji nisu "neposredna svesna socijalna akcija" (npr.
drutveni inioci, drutveno stanje, socijalne organizacije).
Postupak stvaranja prava u velikoj meri zavisi od tvorca prava, odnosno pravnih normi.
Tvorac prava moe biti drava, ali i autonomni (nedravni) subjekti.

83. POJAM I PROCES PRIMENE PRAVA

Primena prava u najirem smislu znai
pretvaranje prava u drutvenu praksu i ponaanje pravnog subjekta po pravnim normama.
Kako pravne norme imaju dva alternativna prava dispoziciju i sankciju,
razlikujemo ponaanje pravnog subjekta A sa dispozicijom i ponaanje pravnog subjekta B sa sankcijom.
Shodno tome postoje:
1. Dobrovoljna primena prava:
znai da pravni subjekti slede zapovesti iz dispozicije pravne norme,
a ta primena moe biti dvojaka:
*Autonomna primena prava,
kada se pravni subjekat ponaa dobrovoljno po dispoziciji uz uverenje da je ono to se od njega trai u
njegovom interesu (npr. dispozicija da roditelji treba da vaspitavaju i izdravaju svoju decu). Dobrovoljnost
u ovom sluaju oznaava faktiku realizaciju dispozicije
*Heteronomna primena prava,
podrazumeva se ponaanje subjekta po dispoziciji iz straha od sankcije (npr. plaanje poreza)
2. Prinudna primena prava ponaanje pravnih subjekata po sankciji.
Sankcija se primenjuje ukoliko se ne potuje dispozicija pravne norme.
Sankcije se pojavljuju kao nuno zlo, poto njenom primenom nikada ne mogu da budu u potpunosti
ostvareni ciljevi koje pravo postavlja.
Kada se sankcija sastoji u naknadi tete ili povraaja u preanje stanje,
tzv. restitutivna sankcija - ona uvek znai gubitak nekih vrednosti (novca, vremena itd.),
dok retributivna sankcija - je nanoenje zla prekraju, ona tei da sprei prekrioce da ne ini prekraje,
dakle, cilj je stabilnost poretka.
Pojam primene prava u uem smislu, oznaava samo primenu opte pravne norme u konkretnom sluaju.
Primena prava u ovom znaenju odnosi se na misaone radnje, psihike procene, a ne na praktino ponaanje
pravnih subjekata po pravnim normana.
Primena prava u najuem smislu, oznaava samo izvrenje sankcije koje mogu da budu uperene prema
licima (restitutivne i restributivne) i prema pravnim aktima (nitavost i ruljivost).
Metod primene prava u irem smislu podrazumeva sve radnje, kako umne tako i telesne, koje se vre u
procesu primene. Metodi primene prava u uem smislu su "naini vrenja dotinih radnji".
Oni posebno treba da obezbede: sigurnost, efikasnost i ekonominost.
Sigurnost primene znai da pravo mora biti tako podeeno za primenu da do nje uvek doe i to tano
"onako kako je propisano", tako da subjekti mogu biti siguri ta e nastupiti u svakom datom sluaju.
Efikasnost primene prava srodna je sigurnosti i sastoji se u podobnosti metoda primene prava da pravo
izazove ono dejstvo koje mu je postavljeno kao cilj.
Ekonominost primene ispoljava se u tome da se "do primene prava doe najkraim putem, tedei vreme,
ljudske radnje, i materijalna sredstva".
Proces primene prava je u sutini jedan sloen i odgovoran postupak koji ini niz logiki povezanih radnji,
misaonih i materijalnih akata, povezanim sa ponaanjem subjekata po pravnim normama.
Sve te radnje imaju za cilj da se tano odredi ponaanje
koje pravna norma zahteva i da se to to ona zahteva i ostvari!

Neki teoretiari smatraju da se redosled faza u procesu primene prava sastoje od etiri faze,
a neki navode i vie faza.
"4 tipa i ujedno 4 vremenske faze radnji":
1) Utvrivanje vaeih pravnih normi;
2) Tumaenje (interpretacija) pravnih normi;
3) Popunjavanje pravnih praznina i
4) Izvrenje pravne norme, traenje ili sankcije, pravnim radnjama.
Nune su tri faze:
1. prvo, saznavanje pravne norme i utvrivanje autentinog teksta,
2. drugo, njenog tumaenja
3. i tree, izvrenje pravne norme kao krajnje svrhe i ujednog glavnog cilja normotvorca.
Poetna faza u procesu primene prava jeste
njeno saznavanje i utvrivanje njene sadrine (utvrivanje autentinot teksta),
za ovu fazu se koristi izraz nia kritika norme.
Autentian tekst pojedinane pravne norme, utvruje se uvidom u originalni pojedinani pravni akt kojim je
ta pravna norma stvorena (sudska presuda, upravno reenje, ugovor itd.).
Nakon utvr. autent. teksa, prelazi se na ispitivanje da li norma vai, tj. da li je pravna norma obavezna
(da li je sastavni deo pozitivnog prava).
Utvrivanje pozitivnosti pravne norme naziva se viom kritikom norme.
Pravne norme (pravni akti) obavezuju ako su donete u skladu sa normom (pravnim aktom)
vie pravne snage, kako u pogledu forme, tako i u pogledu sadraja.
Iz toga proistie da se sadrina vie kritike pravne norme sastoji u ispitivanju da li je odgovarajuu normu
doneo nadl. subjekt u odgovarajuem propisanom postupku i obliku.
Sledei korak predstavlja utvrivanje smisla poitivne norme na osnovu njenog autentinog teksta,
to se vri tumaenjem pravne norme.

84. POJAM I PREDMET TUMAENJA

Tumaenje ili hermeneutika predstavlja delatnost uma,
naina ili postupka koji se koristi da se neto nejasno objasni, uini jasnim, razumljivijim i shvatljivijim.
Razumevanje ini sutinu odnosa izmedju odnosa izmedju ljudi i ovekovog odnosa prema svemu
postojeem. Ono prethodi tumaenju.
Hermeneutika je teorija razumevanja,
(re hermeneutika pomenuta zajedno sa nekom konkretnom naukom, oznaava posebni vid hermeneutike
kao opteg metoda u njegovoj upotrebi, npr: filoloka hermeneutika, psiholoka, socioloka, pravna....).
Ima autora koji hermeneutiku shvataju kao kritiku.
Potreba za tumaenjem prava javila se sa pojavom prvih pravnih tekstova ,
sve do antikog mita o Hermesu koji je objave sa Olimpa prenosio ljudima i tako posredovao izmeu
bogova i ljudi.
Upravo taj mit otrkiva postojanje dva subjekta:
1) jedan je stvaralac duhovne tvorevine (normotvorac)
2) drugi je tuma duhovne tvorevine (tuma prava)

Rasprave o tumaenju prava dobile su na intezitetu u XX veku

(taj period se moe oznaiti kao vreme uzlete prava i zakonodavstva).
Najvei doprinost pravnoj hermeneutici dali su brojni filozofi, logiari i pravnici.
Postojale su dve grupe tumaenja:
1. Prva grupa, vri tumaenja s obzirom na prirodu teksta koji se tumai.
2. Druga grupa, ne mogu se praviti razlike premda predmetu tumaenja.
Pravo se tumai uvek zbog njegove praktine primene (kako bi se moglo pravino primeniti u praksi),
to se tie izgradnje hermeneutike pravne ontologije,
najznaajniji pobornik ove struje je bio Artur Kaufman.
Njen cilj je ipsa resiusta = sama pravna stvar (sama i pravedna stvar).
Postoje tri osnovna razloga koji vode tumaenju prava:
1. Izuzetna sloenost drutvene stvarnosti, slojevitost i dinamika drutvenih odnosa koji se reguliu,
pogotovo kad se radi o optoj normi, koja je opta i apstraktna.
Normotvorac mora poruku iskazati kratkim (saetim) reenicama, koje ponekad moe dovesto do
toga da je sam sadraj pravne norme nejasan.
npr. fakultet je duan da "izuzetno sposobnim i vrednim studentima" omogui da zavre studije u
vremenu kraem od trajanja redovnih studija.
Pitanje je da li su to studenti koji imaju procesnu ocenu 8,5 ili 9,5 ili 10?
Odgovor treba da da tuma prilikom primene norme u konkretnom sluaju.
S druge strane drutveni odnosi na koje se pravno odnosu su:
"konkretni, faktiki, kompleksni i dinamilni".
Ukoliko se pravne norme ne bi adekvatno tumaile, taj raskorak izmeu prava i drutva bi
negativno uticao na primenu, i pravo bi ostalo neefikasno. Drutveni odnosi se menjaju, a pravne
norme su statine, ostaju onakve kakve su donete, tako da norme treba prilagoditi.
2. Drutvo se menja, ali se menja i jezik, na mesto jednih rei, stvaraju se druge nove. U pravu se
esto upotrebljavaju neodreeni pojmovi i mogu tzv. narodne rei, izraziti u vieznane i stvaraju
tekoe u razumevanju pravnih normi. Njihov smisao se menja u zavisnosti od konteksta i situacija
u kojim se upotrebljavaju.
3. Veoma se brzo menjaju vrednosni stavovi i ideologije koji uslovljavaju sadraj jedne pravne
norme (s vremenom to izaziva promene u znaenjima norme npr: ustavne i zakonske odrebe o nadl.
za progl. vandr. stanja ili o jednakosti graana pred zakonom, menjaju znaenje od toga koja je pol.
ideologija vladajua: liberalna, konzervativna ili socijaldemokratska.
Predmet tumaenja su postojee pravne norme i njihovi skupovi.
Taj vid tumaenja u pravnoj literaturi naziva se tumaenje u uem smislu.
U irem smislu je postupak popunjvanja pravne praznine.
Gotovo se nikad ne tumai jedna posebno uzeta, izolovana norma od drugih, nego pravna norma u okviru
pravne ustanove i ire, pravne norme u okviru pravne grupe, ili pak i celog pravnog sistema.
Predmet tumaenja je svaka pravna norma,
(bilo opta ili pojedinana, uslovna ili bezuslovna, dravna ili autonomna, pisana ili nepisana).
Pored pravnih akata tumae se i sve pravne radnje, materijalne i jezike radnje, tube, albe, izjave
svedoka, vetaka...
Dakle, kod tumaenja u uem smislu predmet tumaenja je postojea norma,
dok kod tumaenja u irem, u sluaju popunjavanja pranih praznina, predmet tumaenja je pravni sistem
kao celina (retke situacije).

85. SUBJEKTI TUMAENJA PRAVA

U modernim i razvijenim pravnim sistemima pravne norme tumae brojni subjekti.
Postoje dve grupe stvaralaca prava, tj. grupe subjekata koje tumae pravo:
1. dravni organi - tumaenje prava koje vre dravni oragni,
obavezno je za pravne adresate i ima manju (niu) ili veu (viu) obavezenu pravnu snagu.
Zakonodavni organi se retko javljaju kao subjekti tumaenja, ali ako se i pojave, onda tumae pravnu
normu koju su sami stvorili, a to se naziva autentino tumaenje zakonodavnog organa.
Akt kojim se to vri jeste interpretativni zakon, to je akt koji vai povratno (deluje retroaktivno).
Tumaenje prava koje vre upravni i sudski organi, ini posebnu virstu konkretnog,
kazuistikog tumaenja normi radi njihove primene u konkretnom sluaju.
Tumaenje koje daju sudovi naziva se sudsko tumaenje.
Uloga suda je jako velika, jer se javlja kao poslednji organ tumaenja prava i on vri kontrolu rada uprave,
tj. zakonitosti njenih akata.
2. nedravni subjekti (privatna lica) - tumaenje prava koji vre nedravni organi,
oni tumae pravne norme koje su doneli drugi subjekti ili tumae sopstvene norme koje su sami
doneli.
Tumaenja koja daju privatna lica, ne mogu biti onako autentina, pouzdana, tana, kao kada ih daju
dravni organi, koji su specijalizovani za svoju delatnost.
Postoji jo jedna klasifikacija subjekata tumaenja prava, a to su:
1) Subjekti ije je tumaenje obavezujue;
2) Subjekti ije je tumaenje neobavezujue
Sredstva tumaenja pravne norme:
Postoje razliiti postupci i metode tumaenja pravnih normi:
jezik, logika, istorija, sistem prava, cilj pravne norme.
Primenom navedenih sredstava dobijaju se vrste tumaenja pravnih normi:
1) Jeziko tumaenje
2) Logiko tumaenje
3) Istorijsko tumaenje.
4) Ciljno tumaenje
Tuma povezuje rezultate znaenja do kojih je doao u jednu logiku celinu, a u tom postupku najzn. je
odnos jezika i drugih sredstava tumaenja (jezik je prvo i osnovno sredstvo tumaenja pravne norme, a tek
onda slede ostala tzv. vanjezika sredstva: logika, sistem prava, istorija i cilj pravne norma).

86. JEZIKO I SISTEMATSKO TUMAENJE

Da bi se saznala duhovna tvorevina,
mora da postoji materijalna pojava kao posrednik, tj. znak, a najsavreniji sistem znakova je jezik.,
prema tome pravo se moe iskazati jezikom, ali i van jezikih znakova (gest, mimika, konkludente radnje).
Jeziko tumaenje prava:
predstavlja tumaenje prava na osnovu jezika, da bi se dolo do jezikog znaenja normi.
Poto se pravo izraava jezikom,
tako se na pravne odredbe primenjuju pravila leksikologije, gramatike, sintakse i interpunkcije.
Primenom tih metoda na pravnu normu, dobija se jedno ili vie jezikih znaenja,
koje moe biti jasno ili nejasno, pa se mora utvrditi uzrok nejasnoe,
a postoje dva osnovna uzroka:
(1) kada pravne norme nita ne kau o onomo to bi trebale da kau (nedovoljne),
tad ne reguliu neki drutveni odnos koji bi trebalo da reguliu, i tu je re o pravnoj praznini,
koja se popunjava odgovarajuim logikim sredstvima.
(2) kada su besmislene i protivrene, kada norme imaju jasno jeziko znaenje, ali su meusobno
besmislene i protivrene.
U praksi je ee sluaj da norme imaju jasno jeziko znaenje, ali su meusobno besmislene ili
protivurene (sluaj antinomija u pravu).
Norma moe biti i neodreena, kada ima vie znaenja.
Postoji bitna razlika izmeu strunih rei ili termina (pravnikih, ekonomskih, medicinskih)
i rei iz obinog govora.
Prve su stvarali, tj. definisali strunjaci i one izazivaju manje probleme, jer imaju jasna i precizno
definisana znaenja (npr: "pravni lek", "dospelost", "odbacivanje tube", "pravna obaveza"),
a druge ili "narodne rei" (npr: "roditelji", "stvari", "dete") izrazito su vieznane i stvaraju razl. probleme u
razumevanju pravnih normi, a pravni akti ih prepuzimaju iz narodnog jezika.
Da je razumevanja govora uopte, pa i u pravu, uvek kontekstualan,
tj. razliito prema prilikama u kojima se govori i u kojima se govor prima,
najvidljivije je kod tzv. "pravnih standarda, neodreenih, apstraktnih, pravnih izraza, kao to su
npr: savesno, dobar privrednik, javni moral, brza vonja i slino.
Ponekad u pravu tekoe stvaraju i arhaizmi (stare, zastarele rei) i nelogizmi (nove nepoznate rei). Manje
tekoe stvaraju i sve brojnije strane rei (kompetencija, listing itd.), jer su one, ipak, preteno strune,
dobro definisane i dovoljno samo da se adektavno prevedu.
to se tie pravila sintakse, gramatike i interpunkcije, za pravne norme vae isto to i za jezik uopte.
Ako jezik pravnih normi nije jasan (precizan) i gramatiki ispravan (valjan),
on moe u manjoj ili veoj meri izazvati razl. znaenja i tumaenja pravnih normi,
tekoe stvaraju i saetost i rascepkanost pravnih tekstova na lanove, paragrafe i stavove.
Jeziko tumaenje podrazumeva ne samo kori. elementa jezika nego i odg. jezikih pravila.
1. Prvo pravilo se odnosi na jezike znakovi. Svaki jeziki znak ima svoje znaenje i nije suvian u
pravnoj normi.
2. Drugo pravilo odnosi se na sadrinu. Svakom jezikom znaku, ukoliko ima vie znaenja, treba dati
ono znaenje koje sadri u osnovnom znaenju.
Dakle, s obzirom da jezikim tumaenjem pojedinih rei i izraza dobijamo samo mogua znaenja pravnih
odredaba, tj. moguih sadraja pravnih normi, pravo ili najbolje znaenje utvrujemo tek kada iskoristimo
ostala sredstva tumaenja, logiko, sistematsko, istorijsko i naroito ciljno.

87. LOGIKO TUMAENJE

Sve to je produkt misaone aktivnosti oveka,
a iskazuje se jezikom ima svoj logiki postupak i logiki izraz.
Logika kao nauka o zakonima ljudskog mieljenja,
za stvaranje, tumaenje i primenu prava ima nezamenljivu ulogu.
Pravo se kao misaoni sistem (sistem misli o onome to treba da bude), logiki izraava.
Logiko tumaenje prava predstavlja postupak utvrivanja logiinog znaenja normi, primenom zakona
logike. Kod ovog tumaenja se utvruje logika povezanosti rei iz kojih se pravna norma sastoji,
tj. utvruje se logiki smisao onoga to jeziki tekst pravne norme kazuje.
Najkrae reeno,
logino tumaenje oznaava primenu logikih zakona na pravnu normu koja je logika kategorija.
Postavlja se pitanje, da li je znaenje koje se dobija drugom vrstom tumaenja logiki mogue?
Ako je nemogue, norma se smatra besmislenom.
Zatim, logikim funkcijama se iz norme izvlai ono znaenje koje se ne moe dobiti jezikim ili drugim
tumaenjem, to znai da se iz norme izvlai znaenje koje je ire od osnovnog znaenja.
Prema tome, postoje dve vrste logikog tumaenja:
(1) prvo ima za cilj proveru znaenja dobijenu drugim tumaenjem (naroito jezikim)
(2) drugo ima za cilj da izvodi nova znaenja do kojih se ne moe doi drutgim tumaenjem.
Logiko tumaenje se vri pomou:
1. Zakona neprotivrenosti - protivreni pojmovi u pravnoj normi ne mogu stajati zajedno, jer time
jedan drugog ograniavaju ili iskljuuju (npr. tuitelj i tueni u jednom istom postupku, ne mogu
biti isto lice). Ukoliko ih nije mogue otkloniti mora se uzeti da protivurena norma i ne postoji, to
znai da drutveni odnosi nisu regulisani pravom, pa postoji pravna praznina. Protivurenost u
samoj normi je vrlo retka, a najee su protivurenosti normi vie akata.
2. Zakon istovetnosti ili identiteta - istovetni pojmovi su oni koji su istog obima i istog sadraja, a
jedan znai ponavaljnje drugog (poinilac krivinog dela, krivac).
3. Zakon iskljuenja treeg pojma u odreenoj situaciji nema treeg pojma izmeu 2 pojma koji su
iskljueni (pravo na zakljuenje braka izmedju 2 lica suprotnog pola, dakle ova 2 lica suprotnog
pola zakljuuju brak, pravni akt moe biti samo zakonit ili nezakonit).
Logino tumaenje vri se i primenom tzv. argumenata ili pravila pravnike logike.
Oblici logikog tumaenja:
Logikim tumaenjem se otkriva smisao pravne norme, tj. da li je mogue ili ne.
To se postie primenom: optih pravnih naela i tzv. pravnih i konstrukcija.
*Pravna naela predstavljaju najopirinije pravne norme do kojih se dolazi generalizacijom onoga to je
zajedniko i bitno u pravnim normama
*Pravne konstrukce smatraju se najoptijom pravim porjmovima (npr. opti pojam ugovora) i sadre
zajednike opte elemente za sve ugovore.
Najvaniji sluajevi na koje logikim tumaenjem suavamo pravnu normu:
1. Razlog suprotnosti (ili arumentum a contrario)
- je logiko sredstvo kojim se pravne praznine popunjavaju na nain koji je suprotan analogiji.
Jednu pravnu normu regulie norma suprotne sadrine (npr. ako pravna norma glasi da sudsku
istragu vodi istrani sudija, logino se zakljuuje da je nee voditi neki drugi sudija; ako je
zabranjeno ulaziti na glavna vrata, logino je da moe na sporedna)
2. Argument slinosti ( ili analogija - a simili ad simile):

- jedan sluaj koji nije regulisan optom pravnom normom, koji, dakle predstavlja pravnu prazninu,
se primenjuje pravna norma koja je predvidjena za neki drugi slian sluaj i to upravo na osnovu te
slinosti (npr. pravna norma zabranjuje vonju biciklom stazama javnog parka, ali se misli i na
motorno vozila).
Razlikoju se zakonska analogija (analogia legis) i pravna analogija (analogia iuris).
3. Argumentum a portiori - predstavlja argument kojim se iz jedne normativne kvalifikacije nekog
odnosa zakljuuje da ista kvalifikacija pripada i nekom druigom odnosu zato to on ima vaniji
(jai) razlog.
str. 183 -188 u knjizi.

88. ISTORIJSKO I CILJNO TUMAENJE

Pravna norma, kao i sve drugo, ima svoju istoriju (nastanak, razvoj i promene).
Istorijski karakter norme je i uslov za njeno istorijskom tumaenje.
Istorijsko tumaenje doivljava afirmaciju tek od vremena francuske kole elegantne jurisprudencije,
a naroito od pojave istorijskopravne kole u Nemakoj poetkom 19. veka.
Istorijsko tumaenje je postupak:
kojim se trai znaenje jedne pravne norme ispitivanjem promena u njoj,
a zatim ispitivanjem istorijskh okolnosti, koje su prethodile njenom donoenju ili su bile neposredni
razlog za njeno donoenje.
Sredstva i pravne tehnike istorijskog tumaenja:
1. prvo sredstvo ovog tumaenja jesu promene u samoj pravnoj normi.
Zato se ovo tumaenje moesastojati u uporeivanju tumaene pravne norme sa normama koje su
prethodile i regulisale iste drutvene odnose.
Takvim uporeivanjem tuma dolazi do saznanja o promeni do koje je dolo u regulisanju ostog
odnosa (primera radi, donoenjem novog Porodinog zakona kod nas ukida se institut starateljstva i
uvodi se institut zajednikog staranja o detetu).
2. drugo, istorijsko tumaenje ima u vidu "neposredne povode" za donoenje norme, veoma esto
neposredni drutveni, ekonomski razlozi daju povoda za donoenje odr. pravnih normi;
3. tree, istorijsko tumaenje slui za tzv. pripremnim ili prethodnim materijalom koje doprinosi
tumaenju pravila (norme), ako je to zakon - pripremni materijal norme ine projekti zakona, nacrti,
predlozi).
Za razumevanje pravne norme neophodno je istorijsko tumaenje, ostala sredstva tumaenja:
jezik, logika, cilj - ne mogu da prue celovito i jasno znaenje norme kao to moe istorijsko.
Ciljno (teoloko) tumaenje:
to je postupak kojim se konano dolazi do zakljuka o najboljem znaenju pravnih normi.
Drugim reima, ciljno tumaenje predstavlja onaj kriterijum koji utvrueje jedno jedino "pravo znaenje"
pravne norme u okviru jeziki moguig znaenja.
Sva ostala pravila tumaenja podreena su njemu i slue mu kao priprema.
Tuma mora prvenstveno utvrditi one ciljeve, vrednosti i interese kojima pravna norma slui, a to se potie
upravo ciljnim tumaenjem.
Postavlja se pitanje, ko odluuje ta je cilj norme?
-s jedne strane, zastupnici zakonskog pozitivizma, smatrali su da je rpavo jednako volji zakodovca
(zakonodavstva), takvo tumaenje se naziva jo i subjektivno ciljno tumaenje.
-s druge strane, socioloke teorije prava, smatraju da je najbolje ono znaenje pravnih normi, koje
odgovoraju potrebama drutva, ovakvo tumaenje se naziva objektivno ciljno tumaenje.

Prednost bi, iz vie razloga, trebalo dati objektivnom tumaenju.

Pre svega zbog tekoa u utvrivanju ta je nekada mislio normotvorac, kada je donosio pravnu normu.
Ali i zato to su u savr. drutvu drutveni odnosi, ciljevi i vrednosti podloni promenama, a to dovodi do
zastarevanja poetnih razloga i ciljeva zbog kojih su norme donete.
Budui da su norme instrumentalnog karaktera i da treba da slue aktuelmnim potrebama ljudi,
one moraju biti efikasne, to sve govori u korist objektivnog ciljnog tumaenja.

89. METODI TUMAENJA PRAVNE NAUKE

Prema metodu tumaenja pravne norme, razlikuju se:
1) subjektivno i objektivno tumaenje
2) statiko i evolucionistiko tumaenje
3) vezano i slobodno tumaenje
1) Subjektivno tumaenje se definie kao tumaenje kojim se iznalazi (utvrdjuje) volja donosioca
norma. Ona polazi od jednog subjektivnog momenta, koji se utvrdjuje u skladu sa kojim se norma
primenjuje.
Kod subjektivnog tumaenja javlja se problem sa odredjivanjem volje tvorca norme koji nisu reeni
ni u filozofiji, ni u nauci. Volju je teko odrediti i kad ga donosi fiziko lice ili kolegijalni organ
(kolektivna volja).
2) Objektivno tumaenje polazi od neeg objektivnog, to je izvan "sfere volje" od objektivnih
okolnosti to utiu na pravnu normu.
U objektivnom tumaenju je znaaenje norme ono koje joj pridaje drutvo, prema tome, norma nije
ono to je njen tvorac hteo da kae, ve to je on stvarno rekao.
3) Statistiko tumaenje nastoji da razume smisao pravnih normi, da otrkije kako su one poimane u
doba njihovog donoenja (primer knjiga str. 193).
Evolucionistiko tumaenje predstavlja fleksibilno, gipko tumaenje prava, pravne norme ili
ustava.
ET je mogue ako se menja znaenje, smisao norme.
Prema tome, smisao pravne norma valja tumaiti u duhu steenih znanja, isustva, potreba koja je
novo vreme sa sobom donelo.
Dakle, evol. tumenje je tumaenje, a ne stvaranje novog prava (primeri u knjizi na str. 194). "Ma
koliko bili mudri i vidoviti, tvorci ustava ili zakona po pravilu nisu kadri da predvide sve novine i
iskuenja s kojima e se suoita nove generacije koje e pod tim aktima iveti u nekoj dalekoj,
skoro neprozirnoj budunosti".
Ameriki sudija Bendamen Kardozo je rekao da:
"Ustav ne izraava, ili ne treba da izraava, praviila za vreme koje prolazi, nego naela za budunost".
A kad se krene tim putem, onda tumai imaju preveliku slobodu koja uvek moe da se zloupotrebi.
Dakle, evolucionistiko tumaenje je samo tumaenje, a ne stvaranje novog prava.
Stoga, valja naglasiti da u prilog statikog tumaenja idu razlozi pravne sigurnosti, a u prilog
evolucionistikog tumaenja idu razlozi boljeg prilagoavanja stvarnom ivotu, neophodne pravne
elastinosti i "ivotnijem" ostvarivanju ciljeva prava.
Vezano tumaenje je ono tumaenje koje kao osnovu za to tumaenje uzima samo jedno od moguih
znaenja, tj. jedno mogue jeziko tumaenje.
Pobornici vezanog tumaenja smatraju da nikom, pa ni sudijama, ne moe biti dozvoljeno da popravlja
zakonodavca na taj nain to e kriiti njegove zakone.

Slobodno tumaenje zagovornici slobodnog tumaenja prava smatraju da tumaima treba dati mogunost i
ovlaenje da svojim pojedinanim odlukama, tj. tumaenjem, prilagoavaju pravo ivotu.
Pri tom, stupanj slobode koje se daje tumaima moe biti dvojak:
1) Jedan nain tumaenja je kada se tuma ili sudija, ako je neophodno,
moe da ide "izvan, mimo zakona", "trudei se da mu ne protivrei neposredno".
2) Drugi nain tumaenja daje tumau,
odn.sudiji slobodu da tumai "suprotno zakonu" ako nalazi da to odgovara zahtevima drutvenih potreba.

90. POJAM I NAELA ZAKONITOSTI I VRSTE ZAKONITOSTI

Zakonitost obuhvata veliki broj problema i pitanja,
postavlja se pitanje ta je ustavnost, a ta zakonitost?
Ustavnost oznaava zahtev da zakoni i drugi pravni i materijalni akti moraju da budu formalno i
materijalnu u skladu sa ustavom.
Takoe, vri funkciju ograniavanja i kontrolisanja politike vasti, odnosno zakonosko ograniavanje
dravne vlasti.
Ovako shvaena ustavnost predstavlja branu autokratiji, samovolji vlastorca bilo kog tipa
(autortarnog, totalitarnog, faistikog i dr.).
Njena suprotnost je despotska vlada, vladavina volje umesto prava.
Svrha ustavnosti jeste i pravno ograniavanje i kontrolisanje nosilaca dravne vlasti.
Zaetnicima pojma ustavnosti smatraju se Don Lok i Monteskije,
za koje se vezuje ideja ogranianja i kontrole vlasti (koje se odnose na slobode i prava oveka i graanina),
koja su ne samo proklamovana, nego je njihovo ostvarivanje garantovano odgovarajuim sredstivma i
procedurama.
I drugo ogr. vlasti podrazumeva podelu vlasti, tj. model njenog organizovanja koji garantuje uzajamnu
kontrolu zakonodavne, upravne i sudske vlasti.
Da ne bi mogla da se zloupotrebi, "vlast treba ukoriti vlau".
Razvijena je pravna kontrola ustavnosti kojma moe biti sudska i vansudska.
U okviru sudske ustavnosti znaajnu ulogu imaju ustavni sudovi (Austrija, Turska, Gra, panija),
a vansudsku imaju vrhodni sudovi (SAD, Kanada i vajcarska). Vansudsku kontrolu vre zakonodavni
organi ili posebna tela kao to je Ustavni savet u Francuskoj.
Iz pojma ustavnosti, proistie pojam zakonitosti,
kao zahtev da nii pravni akt i materijalne radnje budu formalno i materijalno u skladu sa svim
viim pravnim aktima, a naroito zakonima.
Naelo zakonitosti svodi se na obavezu svih da se pridravaju odredaba zakona.
Ta saglasnost niih pravnih akata sa viim zahteva usklaenost, kako u odnosu na formu,
tako i na sadrinu pravnog akta, pa se tako razlikuje formalna i materijalna zakonitost.
Skladnost je samo uslov njihovog stvarnog postojanja,
ako se oni u ivotu ne sprovode, to predstavlja ist formalizam, samo odnos izmeu pravnih akata.
Ustavnost i zakonitost su vano sredstvo za ostvarivanje demokratije uopte,
a demokratija kao oblik politikog reima garantuje odreena prava i slobode oveka i graanina, dakle bez
nje nema ustavnosti i zakonistosti.
Ustavnost i zakonitost nisu dva odvojena principa,
nego dva vida izraavanja jedinstvenog naela vladavine prava.
Pored toga, neophodno je sprovesti princip podele vlasti u kojem sudska vlast uvek mora biti nezavisna.

Nezavisnost sudje oituje se:

nezavisnosti sudije u postupku primene prava, statusnoj nezavisnosti i garancijama sudijske nezavisnosti.
Ustavnost i zakonitost zajedno sa sudskom nezavisnou
"znae vaan korak u pretvaranju policijske, vojnopolicijske i (ili) partijske drave
(kao tipinih savremenih vidova autoritarne i totalitarne drave) u pravnu dravu!!!
Ovako sadrinski shvaena savremena koncencpica ustavnosti i zakonitosti
pribliava se ideji pravne drave kao vladavini prava!
Ustavnosti i zakonitost nisu dva odvojena principa,
nego dva izraavanja jedinstvenog naela - vladavine prava.
Vrste zakonitosti:
Naime, pored formalne i materijalne ustavnosti i zakonitosti treba razlikovati jo jednu.
Svaki pojedinac nosi u sebi odreen oseaj pravde, prema tome i kriterijum za razlikovanje pravednog od
nepravednog.
Pojedinci ocenjuju ne samo vrednost pravnih pravila, ve i rad i postupak dravnih organa.
Na taj nain se razlikuje subjektivni oseaj nezakonitosti i objektivno utvrena nezankoitost.
Subjektivni oseaj nezakonitosti je vlastito uverenje koje graanin ima u odnosu na zakonitost ili
nezakonitost nekog akta. Dakle, ovde su mogue zablude i greke.
Objektivna nezakonitost je ona koju je u odgovarajuem postupku utvrdio nadleni organ, bilo po
privatnoj inicijativi, ili po slubenoj dunosti. Samo je taj rezultat znaajan, pravno relevantan jer proizvodi
pravno dejstvo.
Subjektivna zakonitost pokazuje koliko je razvijena pravna svest gradjanina,
kakav je njihov stav prema pravu u celini ili prema nekom njegovom delu.
Taj stavi moe biti znaajan jer graani pomau u otkrivanju i utvr. nezakonitosti.
U rimskom pravu poznat je institut actiones populares (tzv. popularne tube),
kojima je svaki graanin mogao da se obrati nadl. d.o sa incijativom za ispitivanje i utvrivanje
nezakonitosti pravnih akata ili radnji, kada je po njegovom miljenju,
naruena pravda, ak i onda kada nisu bili povreeni ili ugroeni njegovi lini interesi.
U dananjoj pravnoj terminologiji u mnogim jezicima "popularna tuba" jeste usvojen termin koji oznaava
da bilo koji graanin moe da podigne tubu, odnosno da svaki graanin ima aktivnu legitimaciju,
ak i ako nisu povreena ili ugroena njegova prava.
Time dolazi do izraaja visoka moralna vrednost popularnih tubi, koja se sastoji "pre svega u tome to
tuilac pokree spor ne u odbarnu svojih neposrednih prava, ve zbog ideje prava" kako je isticao Jering.
Postoji i trea vrsta zakonitosti - pravna i stvarna!
Pravna zakonitost jeste ona zakonitost koju je u odgovarajuem postupku utvrdio nadleni organ.
Stvarna zakonitost znai stvarnu usklaenost nieg akta sa viim (primer u knjizi strana 200. - kleveta).
Poto u svakom pravnom sistemu postoje dve organske celine: proces stvaranja i proces primene prava,
pored navedenih vrsta zakonitosti, odnosno nezakonitosti,
razlikujemo i one: u procesu stvaranja prava i u procesu primene prava.

Uzroci nezakonitosti mogu biti svesni i nesvesni - kada subjekt recimo ne zna sadrinu pravne norme, a u
pravnom poretku vai pravilo "nepoznavanje prava kodi".
Dakle, adresat se ne moe pozivati da nije poznavao pravni propis.
Drutveno tetna vrsta svesne nezakonitosti je tzv. dobronamerna nezakonitost, kada dravni organi
"popravljaju" propise tako to ih uopte ne primenjuju, ili ih ne primenjuju na predvien nain, jer ih
smatraju nepravednim ili neodgovarajuim.
Osnovni ciljevi potovanja ustavnosti i zakonitosti,
jeste uspostavljanje demokratske pravne drave, pravne sigurnosti, pravde, reda i poertka u drutvu.
Da bi drava bila pravna mora da se obezbedi:
ne samo legalitet (zakonitost), nego i legitimitet (pravednost)
****Organizaciju sudstva regulie Zakon o ureenju sudova:
1) Sudovi opte nadlenosti:
osnovni,
vii,
apelacioni,
i Vrhovni kasacioni sud
2) Sudovi posebne nadlenosti:
privredni,
privredni apelacioni sud,
prekrajni sudovi,
Vii prekrajni sud,
i Upravni sud

91. SREDSTVA ZA OBEZBEENJE ZAKONITOSTI

Svaki pravni poredak, koji se zasniva na ustavnosti i zakonitosti,
uvek predvia i sistem zatite tih naela, mnogobrojna sredstva za otklanjanje nezakonitosti.
Ukoliko nema "nikakve institucionalizovane zatite naela zakonitosti i ustavnosti, ili je ona nerazvijena ili
drutveno neefikasna, i samo naelo gubi svoju realnu vrednost i pretvara se iz jednog ustavnog principa u
golu proklamaciju, a neretku u propagandni paravan faktikog bezakonja i samovolje".
Najznaajniji pravni mehanizmi zatite naela ustavnosti i zakonitosti su:
1) Sudska kontrola prava u najirem smislu
2) Sudska kontrola rada uprave kroz upravni spor
3) Ustavno sudstvo
4) Zabrana retroaktivnosti zakona, publokvanje zakona i drugih propisa
5) Pravo na albu, tj. pravna sredstva
Pravna sredstva predstavljaju izjavu volje kojom ovlaeni subjekt od nadlenog organa zahteva
ispitivanje i zakonitost iznvesnog akta (pravnog ili materijalnog), bilo dravnog ili nedravnog subjekta.
Pravni oblici pravnih sredstava su: pravo na peticiju, na tubu i ustavna alba.
Po pravilu svaki akt moe da bude podvrgnut tom ispitivanju.
To se naziva ocena zakonitosti u prvom stepenu, a nju vri organ nadlean za donoenje tog akta.
1. Ukoliko zakonitost ispituje drugi nadlean,
a vii organ, to se naziva naelom dvostepenosti
(primer: prvostepenu odluku donosi optinski sud, a drugostepenu okruni sud).
2. Kada su ugroeni vrednosti od ireg drutvenog znaaja,
tada postupak moe biti trostepen i za njega su nadleni najvii organi (vrhovni).
Dvostepenost i trostepenost postupka za utvr. i zat. zakonitosti proizvod su zahtevi za uspostavljanje
pravde ekonominosti i efikasnosti pravnog poretka.
Pravni lekovi su sredstva kojim se pokree ispitivanje zakonitosti ili nezakonitosti. Kako sam naziv kae,
oni "lee" nezakonitost.
Dele se na:
1. Redovni pravni lekovi - oni koji se ulau do nastupanja pravosnanosti (npr. alba)
2. Vandredni pravni lekovi se ulau nakon nastupanja pravnosnanosti
(u krivinom postupku to su npr: zahtev za zatitu zakonitosti, zahtev za ponavljanje postupka i
zahtev za vandredno ublaavanje kazne).
Ova podela na reodvne i vandredne pravne lekovi,
postoji sa odr. specifinostima u svim postupcima - krivinom, graanskom i upravnom.
Pravni lekovi se mogu podeliti i na:
1.Remonstrativni pravni lekovi su pravni lekovi koji se primenjuju kada o uloenom pravnom leku reava
isti organ koji je doneo prvostepenu odluku.
Devolutivni pravni lek je onaj pravni lek koji se primenjuje kada o uloenom pravnom leku odluuje vii
organ od onoga koji je doneo odluku (dvostepeni postupak).
Pravni lekovi se mogu podeliti i na:
1) Suspenzivni pravni lek - odlae izvrenje pobijane odluke
2) Nesuspenzivni pravni lek - ne spreava, ne odlae izvrenje pobijane odluke.

Pravni lekovi se mogu podeiti i na:

1) Jednostrani pravni lek je pravni lek koji se primenjuje kada nadleni organ reava sluaj samo
na osnovu jednostranog saoptavanja, tj. albe podnosioca pravnog leka.
2) Dvostrani pravni lek prua mogunost i drugoj strani da se izjasni o uloenom pravnom leku
(npr. odgovor na tubu).
Efikasno delovanje pravnog leka daje mogunost gradjanima da zatite svoja prava i interese, da elimiu
nezakonitost, tj. uvruje se ustavnost i zakonitost, a time i pravna drava.
Dakle, mehanizam pravnih lekova je istovremeno i znaajan instrument demokratije i pravne drave.
Uloga pravnih lekova je dvostruka:
a) Prua granima zatitu njihovih prava i interesa
b) Uvruje ustavnost i zakonitost.

92. POJAM I ELEMENTI PRAVNOG SISTEMA

Re "sistem" je grkog porekla
i oznaavala je organizaciju, sastav, mnotva, celinu misli, akciju rezultat akata..
Sintagma organizacija mnotva kod starih Grka, sluila je da, pre svega, oznai trupe armije spremne za
borbu, ali i ureenje vrlo razl. elemenata kao to je sistem rei koji ini strovu, sistem ideja koji ine
doktrinu i grupe pojedinaca kao to je udruenje, skuptina.
Tako je sistem oznaavao jedinsvenu, neprotivrenu celinu sastavljenu iz delova koji su povezani nekim
bitnim svojsvom ili funkcijom,
da bi se vremenom znaenje te rei proirilo i prebacilo u brojne prirodne i drutvene nauke.
Danas (savremeno znaenje) sistem i jeste skup elemenata koji se naaze u meusobnom odnosu i zavisi
jedni o drugih i ine jednu organizacionu celinu.
Odnos zavisnosti meu elementima sistema moe biti krajnje razliit.
Svi elementi sistema mogu biti u jednoj "vremenskoj" ravni,
ali mogu pretpostavljati i sukcesiju u vremenu.
Odnosi mogu biti:
sinhronini (statini, prostorni, horizontalni)
ili polihronini (dinamini, vertikalne, vremenski).
Odnosi izmeu elemenata koji ine sistem mogu biti:
kompaktni, vrsti, logini, stabilni,
dok kod nekih "sistema" ti odnosi mogu biti labavi, nejasni, nekonzistentni.
Podsistem predstavlja manji sistem okruen veim.
Sistematian oznaava raspored po nekom planu, koji je pregleda i sreen po nekom isistemu.
"Svaki istraiva moe imati vlastiti pojam sistema"
Izraz pravni sistem,
odnosno, sistem prava kao sintagma postoji i u drugim jezicima,
npr. u engleskom "legal sistem", "sistem of lou",
u francuskom "sistem juridikve" u italijanskom "sistema jiurdiko", u nemakom jeziku "rehtsistem"

U starom Rimu kod Gaja, u njegovoj triparticiji (trodeobi) - lica, stvari u tube.
U 13. veku otkrivanjem Aristotelove logike, i prelaskom od glasa ka komentarima,
postepeno se javlja ideja sistematskog znanja.
U 16. i 17. veku ideja sistema prava ne javlja se samo teorijski nego i praktino kroz razliite izraze
koje koriste razliiti teoretiari:
umee (ars), podela (distributio). zakoni (leges), graanski zakoni (loiks civiles) itd.
U 18. veku ovaj izraz sve vie dobija savremeno znaenje,
tako Bentam naziva "Systems of Lou", a u delima . Rusoa spominju se razliiti zakonodavni
sistemi.
Sve do 19. veka pravni sistem oznaava skup pravnih normi jednoga drutva, pre svega, skup
zakona. Tokom 19. veka ispitivanje sistema prava, naroito u okviru istorijskopravne kole,
dok bi u 20. veku dostiglo zavidan zamah ne samo u optoj teoriji prava, nego i u drugim optim
(apstraktnim) pravnim nauka.

Kod Hansa Kelzena u "istoj teoriji prava", pravno nije, kako se ponekad kae pravilo,
ono je skup pravila koje imaju vrstu jedinstva koju mi shvatamo kao sistem.
Pravni sistem,
S jedne strane ima hijrarhijsko znaenje,
pravne norme sreuju ustavotvorne i zakonodavne organe po pravnoj snazi na vie i nie.
S druge strane, pravni sistem ini jednu dinaminu ili logiki sreenu i neprotivurenu celinu
mnogbrojnih optih pravnih normi jednog pravnog poretka.
Nauni pravni sistem ini ukupnost optih pravnih normi (dravnih i autonomnih) koje pravna nauka
sreuje u jednu koherentnu celinu prema nekim obelejima njihovog sadraja,
tj. prema nekim obelejima drutvenih odnosa koji su tim normama regulisani.
Sistem omoguava da se olaka pronalaenje pravnih normi i njegova primena,
i to je osnovni razlog postojanja pravnog sistema.
Sistematizacija slui otklanjanju protivurenosti izmeu normi i pravnih praznina.
Imaju se u vidu sve opte pravne norme, odnosno izvori prava, koji kvalifikuje iste drutvene odnose kao
temeljne sistemske jedinice i koji se dalje svrstavaju u pravne ustanove.
Vie srodnih ustanova svrstavaju se u pravne grane koje u svojoj ukupnosti ine pravni sistem.
Unutar naunog sistema prava nastaje i podela na:
- osnovne (ili kardinane) grupe prava
(javno i privatno, meunarodno i unutranje, materijalno i formalno, dravno i autonomno).
Tako stvoren pravni sistem naziva se: nauni pravni sistem,
s obzirom na to ko ga sistematizuje,
horizontalni, s obzirom na predmet i nain sistematizacije,
ili formalni, kada se ima u vidu nauno planski pristup normiranja drutvenih odnosa.
I faktiki i nauni su pravni sistemi, nazivaju se istim izrazom - pravni sistem.
Zajedniko im je to to se oba sastoje od pravnih normi.
Pored toga, meu njima postoje i vane relacije meuzavisnosti:
1. Prvo, postojanje faktikog sistema, kao objektivnog jedinstva pravnih normi unutar drutvenog
sistema, ini nunu pretpostavku za izradnju naunog pravnog sistema.
2. Drugo, sreivanje izvora prava u naunom pravnom sistemu obavlja se na osnovu nekih
objektivnih (od pravnih nauniha odabranih) svojstava drutv. odnosa i pravnih normi iz faktinog
pravnog sistema.
3. Tree, jednom izgraen, nauni pravni sistem utie povratno na faktiki sistem, tj. na stvaranje
primenu, promenu i prestanak pravnih akata i normi.
4. etvrto pravni sistem predstavlja polaznu taku za razvoj pravne nauke.
Tek kroz sistem prava opta pravna nauka je u stanju da otkrije sutinu i ulogu prava u drutvu.
Oba navedena pravna sistema (faktiki i nauni pravni sistem),
javljaju se u optem pravnom iskustvu i u pravnoj teoriji na dva nivoa:
1. nivou konkretne nacionalne problematike
2. i na nivou opteteorijske problematike.
Nacionalni pravni sistem u faktikom smislu,
predstavlja mnotvo pravnih normi koje sada vae ili su nekada vaile u odr. drutvu,
i upotrebljava se da oznai "rimski, "srpski srednjovekovni", "francuski", ili "kanadski" pravni sistem.
Taj pravni sistem, koji je nekada u prolosti vaio ili vai danas, ini konkretno istorijsko ili
pozitivnopravno jedinstvo niza pravnih normi.

Odabirom i uoptavanjem postojeih naunih sistematizacija veeg broja nacionalnih prava dolazi se do
opte teorijskih naunih sistema prava.
Najee su to vrlo apstraktne eme za ukupljanje nekih temeljnih pravnih ustanova koje su ve utvrene u
svim ili veini nacionalnih naunih pravnih sistema.
U modernoj pravnoj nauci, jedan od prvih i najpoznatijih pokuaja izgraivanja opte teorije naunog
pravnog sistema izvrio je Karl Fridrih fon Savinji.

Pravni sistem kao podstitem drutvenog sistema:

U savremenoj teoriji prava izraenu teoriju "supersistema" i prouavanje prava kao podsistema,
odnosno, prava kao drutvenog sistema razvio je Niklas Luman.
Otkako je osamdesetih godina 20. veka preuzeo iz biologije od Varele i Maturana
pojam autopoieze - samoproizvodnje prava.
Svi se uglavnom slau (bez obzira na Lumana) da je njegovo shvatanje nezaobilazno u prouavanju
pravnog sistema kao jednog podsistema globanog drutvenoh sistema.

Maks Veber je uzakao na injenicu da moderno pravo karakterie racionalnost.

Drava pretenduje ne samo da preko prava fiksira pravila drutvenog ivota, ve i da intervenie na tritu.
Tako drava i pravo ine dva velika drutvena podsistema.
Upravo na ovim pretpostavkama Niklas Luman u okviru teorije supersistema izgrauje
shvatanje autopoieze pravnog sistema.
Za njega je pravo sistem bez obzira za koju se difiniciju prava opredelimo.
Pravo je odvojeno od svoje okoline jasno obeleenom sistemskom granicom srazmerno visokim stupnjem
autonomije. Ova autonomija poiva na temeljima pravne drave, odnosno, jedinstvenosti jer svaki pravni
propis izvodei svoju zakonitost iz drugog pravnog propisa (krajnji cilj stvaranje vaeeg ustava).
Po Lumanu je pravni sistem kombinacija otvorenosti i zatvorenosti,
Luman ne pretenduje na potpunu samoodreenost pravnog sistema
Autopoieze pravnog sistema otro se kritikuje sa stanovita teorije igara.
Igra je mnogo adekvatniji izraz za pravo poto se zadravaju osnovni atributi pravnog sistema.
Zamerka koja se moe uputiti Lumanu i njegovoj teoriji "supersistema" odnosi se na injenicu da
iz nje nestaje subjekt - ovek, a time i pouzdan kriterijum ocene vrednosti pravnog sistema sa stanovita
oveka i njegovog drutva.

Pravni sistem i pravni poredak:

esto se u pravnoj literaturi pogreko kao sinonimi upotrebljavaju termini pravni sistem i pravni proedak.
Pravni sistem je deo pravnog poretka,
a sa druge strane, pravni poredak je iri pojam,
zato to obuhvata i normativan (pravne norme i pravne akte) i faktiki element (pravne odnose)
Pravni poredak u najirem smislu obuhvata i pravni sistem i tumaenje prava.
Pravni poredak nije statika, ve izrazito dinamika pojava u neperkidnom kretanju, stvaranju i menjanju,
kako pravni poredak nije nita drugo "do jedan vid drutvenog poretka" i kako se drutveni poredak, tj.
stvarni odnosi, ljudsko ponanje, neprestano menjaju, tako se menja i pravni poredak.
Dakle, neprekidno se stvaraju i ukidaju odg. norme odnosno pravni akti, nastaju i menjaju se i prestaju odg.
odnosi, menja se poloaj subjekata jer oni vre razl. materijalne radnje i ponaaju se na odr. naom shodno
pravnim normama. Taj stalni pokret tee po odr. redu, pa se stoga zove poredak.

93. PRINCIPI PRAVNOG SISTEMA

Principi pravnog sistema (koherentnost, potpunost i neodreenost)
oznaavaju stanja (stvarna svojstva pravnog sistema) i vrednosti pravnog stistema
koji nikada nisu potpuno ostvareni, ali im se uvek tei, kao i ideale (eljene ciljeve).
Drugim reima,
to znai da nie pravne norme moraju i formalno (u pogledu organa, postpuka i oblika) i materijalno
(sadrajno) da budu skladno povezane sa viim!
Taj odnos koheretnosti izmeu viih i niih pravnih normi potpada pod pojmom zakonitosti.
Idealno skladan pravni sistem u praksi ne postoji.

Lon Fuler navodi osam neuspeha koji dovode do toga da se radi ne samo o loem pravnom sistemu,
ve o skupu normi koje se uopte ne mogu nazvati pravnim sistemom
(npr. donoenje kontradiktornih normi,
donoenje pravila koja zahtevaju nemogue ponaanje, retroativnost itd).
U pravnom sistemu uvek u odr. meri postoje neuskladjenosti, neodredjenosti i nepotpunosti.
Postoje 3 principa pravnog sistema (koherentnosti, potpunosti i odreenosti):

1) Koherentnost pravnog sistema:

-pravni sistem je dinamino i relativno koherentno jedinstvo optih pravnih normi,
bitan zahtev pravnog sistema ini i formalizovana povezanost mnotva otih pravnih normi.
To jedinstvo je relativno ili nepotpuno, budui da u njemu postoje manje ili vie protivrenih normi
- antinomije pravne praznine i neodreenosti.
Kada su u pitanju pravne norme, treba razlikovati sledee situacije:
1. Nezakonitost je utvrena od nadlenog dravnog organa
2. Subjekti imaju samo subjektivan oseaj zakonitosti
3. Izmeu pravnih normi objektivno postojio aninomija
Antinomija predstavlja suprotnost izmeu dve norme koje se ne mogu istovremeno primeniti.
Sam pravni sisitem postavilja kriterijume za eliminisanje aninomija:
- hronoloki, kasnije pravno pravilo (misli se na zakon) ukida prethodno;
- hijerarhijski, vie pravno rpavila ukida nie;
Kad nedostaje kriterijum, najvaniji kriterijum je pravednost.

2) Princip potpunosti:
- jedan je od osnovnih principa evropskokontinentalnog pravnog sistema.
Po ovom principu glavni deo stvaranja prava pripada dravi
(oliene u voi, monarhu, zakonodavcu, vladi, vrhovnom sudu itd.).
Na irem planu princip potpunosti nalazi svoj izraz u tenjama za kodifikacijom i smatra da je
zakon feti.
Ova shvatanja kritikovao je Eugem Erlih u delu "Pravna logika", smatrajui da nije mogue,
a nije ni potrebno sve odnose regulisati dravnim pravom.
Postojali su i postoje u praksi, a u teoriji prava dosta su obraivani neki oblici autonomnog prava:
crkveno, obiajno, esnafsko, meunarodno trgovako pravo itd.

U relativno stabilnim pravnim sistemam, injenica je da nije mogue sve odnose regulisati dravnim
pravom, postoje stanja koja zahtevaju da se pravni odnosi na generalan nain i unapred normiraju,
bilo dravnim ili autnonomnim pravom.
Ipak u svakom pravnom sistemu postoji manji ili vei obim pravnih odnosa koja nisu, a treba da
budu regulisana optim pravnim normama i koji, zbog toga, predstavljaju pravne praznine.
Drugim reina, to znai da je naruen princip potpunosti pravnog sistema te da je pravni sistem
nekompletan.
Fransoa eni, samtra da su pravno relevantni samo oni odnosi koje je zakonodavac normirao.
Stoga, pravne praznine ne postoje ili zato to je zakonodavac ravnoduan na sve odnose ili zato to je
preutano kvalifikovano i sve ostale odnose kao dozvoljene.
Pravne praznine se mogu podeliti na:
1. u odnosu na poreklo imamo:
poetne (nastaju ve pri donoenju pravne norme, jer ih je donosialc predvideo)
i naknadne kada tvorac nije predvideo nove drutvene odnose koje treba regulisati)
2. istinske: kada pravni odnosi nisu regulisani optim pravnim normama;
3. tehnike; kada su pravni odnosi regulisani optom pravnom normom (normama)
4. prave: jedan sloeniji odnos je regulisan normom, ali ne i njegov sastavni deo
5. neprave: kod kojih ceo drutveni odnos nije regulisan.
U pojedinim pravnim granama ovaj princip vai kada npr. u krivinom pravu nikome se ne moe suditi
zbog dela i odrediti krivina sankcija, ako to delo i kazna nisu regulisani krivinim zakonom.

3) Princip odreenosti,
-sastoji se u tome da vie pravne norme moraju to preciznije i potpunije da odrede sadraj niih
pravnih normi.
Njima se stoga, izraava naelo hijerarhije i pravna sigurnost.
On se vie i stroije izraava u krivinom pravu,
a slabije u granama prava u kojima je osnovni princip autonomija volje (npr. gradjansko,
privredno...)
Da bi se postigla vea mera odredjenosti normaltivnih sadraja koriste se brojna sredstva:
1. izgraenost i preciznost ravnih normi
2. usavrena zakonodavna tehnika
3. nauno i kritiko ispitivanje pravnih normi
4. autoritet viih organa
Elementi pravnog sistema:
Pravne ustanove (institucije):
-svi se slau u tome da elemenat sistema prava ini pravna ustanova ili institucija i pravna grana.
Autori koji istiu da pravni sistem ima tri elementa pravnoj ustanovi i pravnoj grani dodaju i opte pravne
norme (izvore prava)
Autori koji u pravnom sistemu vide etiri elementa prethodnim elemtima dodaju i kardinalne grupe parava,
tj. pravna podruja (oblasti) - radi se o podeli unutar sistema prava, a ne o elementima sistema prava.
Iz ovoga se moe zakljuiti da pravni sistem ima tri elementa:
1. opte pravne (izvori prava),
2. pravne ustanove (institucije)
3. i pravne grane.

Postupak sreivanja tee tako to se pravne norme uporede prema pravnoj snazi,
zatim se utvrdi koje norme vae, odnosno, ta je pozitivno pravo, da bi se na kraju, s obzirom na sadrinu,
sistematozivale u pravni sistem.
Pod pravnom ustanovom (institucijom) podrazumeva se skup svih pravnih normi kojima se reguliu
istovetni, sloeni drutveni odnosi
(npr. ustanove braka, svojine, ugovora, naknada tete, dravljanstva, testamenta, krivinog dela).
Pravne ustanove mogu biti razl. obima prema tome razlikuje ire i ue, nie i vie.
Tako je kupoprodaja ua i nia u odnosu na ustanovu ugovora, a ugovor je nii i ui u odnosu na ustanovu
pravnih akata.
Povezivanje vie srodnih pravnih ustanova ini pravnu granu!!!
Pravne grane:
Ako se vie srodnih pravnih ustanova grupie u jednu celinu prema istim pravnim naelima,
one sainjavaju pravnu granu.
Te pravne ustanove reguliu srodne drutvene odnose koji spadaju u jednu oblast drutvenog ivota
(npr. granu por. prava sainjavaju pravne ustanove braka, porodice, starateljstva, usvojenja, prava i dunosti
roditelja i dece itd. koje su svrstane prema istim osnovnim naelima).
Ako se pak iste ili sline pravne ustanove grupiu prema razl. naelima,
onda one ne sainjavaju istu granu prava.
U najzaajnije grane prava spadaju:
ustavno pravo, graansko, prodino, krivino, upravno, privredno (ili trgovako), radno, sudsko, socijalno,
finansijsko, meunarodno privatno itd.
U pravnoj nauci, postoji podela unutar sistema prava na grupe prava koje neki nazivaju:
osnovnim ili kardinalnim grupama, pravnim podrujima ili pravnim oblastima,
tako da se itav sistem deli na:
1. javno i privatno,
2. materijalno i formalno,
3. meunarodno i unutranje,
4. i dravno i autonomno.

94. PRIVATNO I JAVNO PRAVO

Podelu na javno i privatno pravo prvi put spominje Dominije Ulpijan (170-228 g.n.e),
razlikujui prema interesu dve velike razliite kategorije:
1) Privatno pravo (ius privatum) - koji titi privatne interese
2) Javno pravo (ius publikum) - koja titi javne interese
Ovo merilo je odbaeno s razlogom,
jer je u praksi skoro nemogue odrediti koje norme tite privatne, a koje javne interese.
Ovu podelu je kasnije usvojio Monteskije,
ali je javno pravo nazvao politikim pravom - pravo koje regulie odnose izm. onih koji vladaju i onih nad
kojima se vlada,
dok je privatno pravo za njega civilno pravo (pravo izmeu graana).
Monteskijeovo razlikovanje poiva na subjektima
(javno - ono u kome se javlja drava, a privatno - tie se pojedinca i njihovih meusobnih odnosa).
I ova podela je odbaena,
jer granice izm. javnog i privatnog prava nisu dovoljno vrste, naime,
esto je drava subjekt i u privatnopravnim odnosima (npr. Kupoprodaja).
Kao najprihvatljivije merilo za podelu prava na javno i privatno najee se usvaja kriterujum vlasti.
U javno pravo spadaju sve one norme autoritativnog i imperativnog karaktera kojima drava namee svoju
volju durgim subjektima (plaanje poreza, sluenje vojnog roka, izdravanje kazne zatvora).
Oni odnosi u kojima su uesnici ravnopravni, u koje se ulazi dobrovoljno i sa obavezama koje se
samostalno i slobodno odreuju zjaedno s sdrugim subjektima, spavaju u privatno pravo.
U oblasti javnog prava javljaju se sl. grane prava:
ustavno, upravno, finansijsko, sudsko i krivino,
a u privatno spada:
graansko i privredno (trgovako) pravo zasnovano na principu autonomije volje.
Za pojedine grane prava (graansko procesno i meunarodno privatno pravo),
moe se rei da one imaju meoviti karakter.
Meunarodno privatno pravo delom spada u privatno, a delom u javno.
U javno pravo spada pitanje dravljanstva i poloaj stranaca, dok se sukob zakona odnosi na privatno pravo.
Ova podela ima pozitivan saznajni aspekt, jer se njome proiruju znanja iz pravne oblasti.

95. MATERIJALNO I FORMALNO PRAVO

Prema nainu na koji su u pravnim normama sadrinski regulisana prava i obaveze,
pravo se deli na:
1. materijalno (supstancijalno)
2. formalno (procesno)
Materijalno pravo odreuje prava i dunosti subjekata, ali i sankcije za sluaj prekraja dispozicje
(graanina, suprunika, roditelja i dece, vlasnika, dravnog organa).
Norme koje odr. oblike, naine i sredstva realizacije normi materijalnog prava u sluaju prekraja ine
formalno pravo (ili procesno pravo).
Formalno pravo se naziva procesnim, poto sadri postupke realizacije materijalnog prava.
Tipino materijalno pravo su graanskom i krivino, a procesno predstavlja graansko procesno pravo,
krivino procesno pravo itd..
Materijalno i procesno pravo su meusobno povezani i zavise jedan od drugog
(posebno vai za procesno, jer se ne moe zamisliti bez postojanja materijalnog).
Neki autori smatraju da je ova podela vetaka, te da je vrlo teko povui jasnu granicu.
esto formalno pravo sadri odredbe materijalnog i obrnuto (npr. u por. pravu dominiraju norme
materijalne prirode, ali postoje i norme procesne prirode, npr: norme o nainu sklapanja braka).

96. UNUTRANJE I MEUNARODNO PRAVO

Ova podela proistie, naravno iz podela sveta na drave.
Kao to sam naziv kae,
unutranje pravo ini skup vaeih pravnih normi unutar odreene drave.
Unutranje i meunarodno pravo je identino sa podelom na javno i privatno,
s tim to se pravi razlika da li se propisi (pravna pravila) primenjuju:
unutar jedne zemlje (unutranje pravo)
ili u odnosima izmedju drava (medjunarodno pravo).
Kod meunarodnog javnog razlikujemo dve podele:
1. Meunarodno javno pravo - regulie odnose izmeu meunarodnih pravnih subjekata subjekata,
tj. izmeu drava i drugih me. org. (OUN, UNICEF, me. org. Rada...)
2. Meunarodno privatno pravo - regulie imovinsko-pravne odnose privatnih lica sa elementom
inostranosti, odn. koje e se pravo primenjivati kada su strane u odnosu dravnih razliitih drava
(npr. ako jedan Francuz prodaje kuu Brazilcu, a kua se nalazi u Turskoj).
Meunarodno privatno pravo je u stvari, unutranje pravo jedne drave kojim se reava kolizija koja
nastaje izmeu unutranjeg prava pojedinih drava (npr. u sluaju zaklj. braka izmeu Francuskinje
i Nemca u Nemakoj, nasleivanja Italijana u Argentini i sl.)
U teoriji prava sporno je pitanje meusobnog odnosa - meunarodnog i unutranjeg prava.
Postoje nesuglasice oko toga da li je meunarodno pravo uopte pravo.

Razlikuju se dva shvatanja:

1. Monistiko shvatanje, istiu jedinstvo unutranje i meunarodne dimenzije prava.
Deli se na dve velike grupe:
primat unutranjeg prava - po njemu meunarodno pravo postoji ako ga drave priznaje,
primat meunarodnog prava - po kom je meunarodno pravo superiorno u odnosu na unutranje
pravo.
2. Dualistiko shvatanje njega zastupaju nemaki i italijanski posci pozitivistike orijentacije.
Oni smatraju da akti unutranjeg prava vae na teritoriji dotine drave,
dok akti meunarodnog prava vae na teritoriji neke drave tek poto ih pozakone (ratifikuje).
U savremenoj optoj teoriji prava i teoriji meuranordnog prava razlikujeu tri dominantna stava:
1) Primat ima meunarodno pravo
2) Primat nosi unutranje pravo
3) Postoji radikalna odvojenost ova dva prava,
kao dva posebna razl. sistema koji se razlikuju prema predmetu regulisanja, subjektima i izvorima.
Danas odnosi izmedju pojedinaca i njegove drave sve vie potapadaju pod sistem medjunarodnog prava.
Mnoge drave su jo uvek najvii i jedini gospodari nad ljudima u svom dravnom podruju, a zatita koju
pojedincu treba da prui i medjunarodno pravo ostaje neostvareno

97. DRAVNO I AUTONOMNO PRAVO

Dravno pravo ini sistem pravnih normi koje stvaraju i nameu dravni organi.
Autonomno pravo predstavlja jedan ili vie sistema (ili podsistema) normi koje ne stvaraju iskljuivo
dravni organi, nego neki drugi drutveni subjekti.
Ono moe biti vie ili manje zavisno ili nezavisno od drave.
a) Zavisno autonomno pravo postoji ako se nedravne pravne norme donose po ovlaenju ili u prinudnim
okvirima dravnih normi i ako su zahtevi iz nedravnih normi zatieni dravnom sankicjom.
b)Nezavisna autonomno pravo postoji ako su zahtevi sankcije iz autonomnih normi slobodne tvorevine
raznih drutvenih subjekata.
Autonomo pravo je imalo dominantnu ulogu u srednjovekovnoj Evropi, i to kroz:
obiajno pravo, crkveno pravo, statusno, korparativno.
Dananji oigledan primer autonomskog prava jeste meunarodno trgovako pravo.
Obiajno pravo ima veliki znaaj,
a ono obuhvata mnotvo pravila ponaanja u odreenoj drutvenoj sredini koja su nastala manje ili vie
spontano i u kojima se ustalila svest o obaveznosti takvog ponaanja.
Njima se reguliu raznovrsni i mnogobrojni odnosi:
imovinski,
organizacioni
i odnosi vlasti.
Sankcije se izvravaju dobrovoljno ili uz pomo prinude.

Crkveno pravo predstavlja skup pravila ponaanja (kanoni, dekreti),

kojima se reguliu spoljni ili unutranji odnosi verskih organizacija i njenih lanova.
Ono je u teokratskim drutvima, kao i kroz najvei deo srednjeg veka, bilo istovetno sa dravnim pravom.

I danas postoje drutva sa odg. pravnim sistemima u kojima su drutv. odnosi regulisani na svetim knjigama
(religijskim normama).
Inae, u savremenim laiciziranim i razvijenim drutvima, crkveno pravo je isto organizaciono pravo,
poto reg. odnose jedne sloene drutv. organizacije.
Zbog toga se u ovom sluaju radi o neadekvatnoj upotrebi termina "pravo", koje je preuzeto iz vremena
jedinstva crkve i drave, odn. dok je crkva imala bar deo dravne vlasti.

Prava feudalaca predstavljaju ukupnost prava koje je vailo na pojedinim podrujima feuda i koje je
proisticalo iz pravno priznatih ovlaenja feudalaca (pravosudna, radna, finansijska,
ta prava su se zasanivala na obiajnom i crkvenom pravu.
Korporativna prava predstavljaju ue pravne podsisteme kojima su se pojedine profesionalne zajednice
(u trgovini, zanatstvu) samoorganizovale u korporacije, cehove, gilde i druga udruenja,
reguliui samostalno u okviru dravnog, crkvenog prava, svoje radne, disciplinske i trine odnose.
Sama udruenja izgradjuju autonomna pravila ponaanja ureuju svoje unutranje odnose,
predviaju sankcije.
Statutarno pravo vodi poreklo iz feudalizma kao teritorijalno, uparvno pravo,
a esto se oznaava i lokalnim pravom pojedinog grada ili oblasti,
kojim se po pravilu samostalno regulisalo pitanje vlasti, organizacije i odnsa meu graanima.
Pored ovih tzv. unutranjih autonomnih prava, postoje i meunarodna autonomna prava,
prava meunarodnih organizacija (teritorijalnih i neteritorijalnih).
1. Neteritorijalne su, pored OUN, Meunarodna organizacija rada,
Meunarodna potanska unija, Meunarodni crveni krst.
2. A meu najznaajnijim teritorijalnim organizacijama svakako je EU
(koja danas donosi vrlo znaajne i sve vie prinudne pravne akte).

98. GLAVNI PRAVNI SISTEMI DANAS

Pravo esto zavisi od naroda, kontinenata, geografskih i kulturnih faktora, utaicaja religije itd.
Neki autori ograniavaju se na tri velike grupe pravnih sistema:
1. zapadni,
2. kolektivistiki
3. i religiozni sistemi.
Drugi autori grupiu pravne sisteme u 8 familija:
1. romansko,
2. nordijsko,
3. socijalistiko,
4. nemako,
5. Common Lou,
6. islamsko,
7. hindu
8. i pravo Dalekog istoka.
Rene David (iveni francuski komparista) deli sve pravne sisteme na 4 velike grupe:
1. romansko-germanski tip,
2. Common Lou,
3. religijsko-tradicionalnu grupu
4. i kategoriju socijalistikog prava
(ima mali znaaj nakon raspada SSSR-a i komunistikih reina u Istonoj evropi).
Na osnovu slinosti i istovetnosti razlikujemo velike uporedne sisteme:
1) Evropskokontinentalni pravni sistem u koji spada i na pravni sistem, ima dugu istoriju.
Najznaajniju ulogu u njegovom formiranju imala je recepcija rimskog prava.
U njemu dominira pisano i kodifikovano pravo.
Na vrhu piramide pravnih akata stoji ustav,
zatim zakon, podzakonski opti akti (uredbe), dok je uloga pravnih obiaja i sudske prakse mala.
Sudska praksa ne predstavlja izvor prava, nalazi se na dnu hijerarhijske lestvice.
Ovo pravo vai u kontinentalnoj evropi i Latinskoj Americi.
2) Anglosaksonski pravni sistem razvijao se postupno, samostalno, bez uticaja rimskog prava.
To je pravni sisitem Engleske, kotske, Velsa, SAD i ranijih engleskih kolonija.
Ovo pravo nije kodifikovano.
Ono se stvara radom sudova uz pomo precedenata.
Reenja najviih sudova se zasnivaju na obiajima i pravinosti (ekviti) ili na zakonima koji
predsatavljaju sudske precedente, po kojima se donose odluke u slinim buduim sluajevima.
Te presude najviih sudova u svojoj ukupnosti ine precedento pravo.
U anglosaksonskom pravu dominira Common low (nepisano ili opte pravo).
Ovaj termin je suprotan terminu Statute low koji oznaava pravo proisteklo iz zakonodavne
aktivnosti.
Razlike izmeu evropskokontinetalnog i anglosaksonskog pravnog sistema postepeno blede
(VB kao lanica EU podvrgava se, sve neposrednije i direktnije, sistemu pisanog prava
kontintentalnog tipa).

3) Islamski pravni sistemi za muslimane u Africi, Indiji i Dalekom istoku, postoji tesna veza izm.
vere i prava, pravedan drutveni poredak moe biti samo onaj koji je zasnovan na religji i tradiciji
(koje vervnicima postavljaju zadatke, a ne daju subjektivna prava).
Glavni izvori ovog prava su: Kuran, Sunet, Idzma-ul-umet
(saglasnost islamskih naunika po izvesnom pitanju) i Kijas (propisi izvedeni na osnovu analogije).
Osnovno obeleje islamskog prava koje je religijsko pravo je sakralnost.
Naziva se erijatsko pravo (dolazi od turske rei "erijat" to znai pravac, put koji Alah ukazuje
ljudima u ivotu). erijatsko pravo obuhvata osim verskih i krivine i graanske zakone i razlikuje
se od adeta, zanosvanog na obiajnom pravu.
4) Hindu pravni sitem zasniva se takoe na obiajima i religiji.
U Inidji poerd hindu prava postoji i nacionalno pravo inspirisano engleskim Common Low
sistemom.
To je pravo hindu zajednice koja vai prevashodno u linim i porodinim pitanjima u Indiji i drugim
zemljama Azije i Afrike. Hindu razlikuje nauku o pravednom i nauku o korisnom.
5) Kineski pravni sistem razvijao se bez stranih uticaja, poto je Kina veoma dugo ivela u stanju
izolacije predstavljajui tipian primer zatvorenog drutva.
Osnovna ideja ovog poretka zasnovana je na uenju Konfuija o kosmikom redu dogaanja, prema
kojem na zemlji moe da postoji harmonija, ako ponaanje ljudi odgovara prirodnom poretku.
Meutim, danas je Kina stupila na put izgradnje pravnog sistema u kome znalajno ulogu igra pisano
pravo.
6) Japanski pravni sistem predstavlja meavinu razl. pravnih sistema.
U oblasti privatnog prava pripada grupi romansko - germanskog tipa pravnog sistema, s obzirom na
to da je japanski graanski zakon iz 1898. donet po ugledu na nemaki, ali sa izvesnim elementima
Francuskog Code Civil-a.
U oblasti javnog prava, vidljiv je uticaj SAD.
Japan je ipak zadrao niz ustanova, uvajui svoj nacionalni identitet i ostao veran tradiciji
(npr. u porodinom i naslednom pravu u reavanju spornih sitacija van suda ili mirenjem).

99. DINAMIKA PRAVNOG SISTEMA

Pravni sistem pored prostorne dimenzije ima i vremensku dimenziju,
koja se tokom vremena menja u celini, kao i u pojedinanim delovima.
Iako pravne ustanove karakterie sistematinost i trajanje, one nisu vene.
Generalno posmatrano, u konkretnom pravnom sistemu tokom istorijske evolucije broj,
sadraji i nazivi pravnih ustanova i grana neprestano se menjaju.
Promene u drutvenim odnosima utiu na to da se neke jedinice naunog sistema prava gase ili
preobraavaju, dok istovremeno druge nastaju.
Tako se u modernim naunim sistemima prava gotovo dnevno gase i menjaju pojedine pravne ustanove
nacionalnih sistema prava (npr.dravna arbitraa, strogi zatvori) ili nastaju nove ustanove (ombudsman).
Sa druge strane, promena rasporeda i odnosa
pravnih grana (npr. graanskog, privrednog i porodinog, graanskog i privrednog prava),
kao i nastajanje novih grana prava (svemirskog prava, prava zatite ljudske okoline) ne deavaju se brzo.
Pored dnevnih, sitnih promena u pravu, postoje i bitne sutinske promene revolucije.
Revolucionarnom promenom jedna stvar prelazi u drugu, menja smisao i sutina prestaje biti to to je bila i
postaje neto drugo.
A socijalnom revolucijom ne menjaju se samo politike i pravne ustanove, nego se i sav ekonomski i i
kulturni ivot postavlja na nove osnove, bitno se menja svekolika struktura drutva.
Ovaj proces zahvata sferu drutvenog bia i sferu drutvene svesti i prevazilazi granice utoliko to uvlai u
isti vrtlog i prirodu i ljudsko drutvo.
Revolucija jhe drutveni preobraaj u kojem su ljudi neposredno i nuno suoeni s problemima novog
poetka, a njen cilj danas kao i uvek ne moe biti nita drugo do sama sloboda!!!
Pored socijalnih i politikih promena, istovremeno se izraava tenja da se stvori jedan potpuno novi svet
Revolucije su vrlo sloene pojave koje dovode do sutinskih promena u svim sferama drutvenog ivota
omoguujui bitno drugaiji poloaj oveka:
Pre svega sa ekonomske strane uspostavlja se nov nain materijalne proizvodnja,
sa pravne take gledita revolucija je nelegalan in koji nastoji da srui ceo pravni sistem.
U politikom smislu revolucija se pokazuje kao zamena jednog tipa politikosg sistema drugim,
odnosno, radikalno menjanje postojeeg dravno-pravnog poretka kao njegovog glavnog dela,
dok sa stanovita ideologije revolucija predstavlja posledicu sukoba dvaju razliitih pogleda na svet.
Socijalna revolucija koja izaziva mnotvo raznovrsnih promena u ekonomskoj sferi moe da bude
propraena politikom revolucijom, iji je cilj osvajanje politikevlasti neophodne za ouvanje i
unapreenje novog naina ustrojstva ivota.
U tipinim sluajevima izvodi se radikalno, neposrednom primenom nasilja (klasini primeri su francuska i
sovjetska revolucija).
Budui da se drutvo u celosti izraava pravom,
u pravu se ogledaju svi procesi koji se javljaju u drutvu.
Pravo se javlja kao aktivan inilac u procesu revolucionarnog preobraaja,
u stvaranju novih situacija oveka i drutva.
Postoje tri osnovne dimenzije stvarnosti: normativna, vrednosna i socioloka.

Kada govorimo o pojmu prava:

1. Prvo, mislimo na skup raznovrsnih normativnih sudova i iskaza koji se stvaraju, menjaju prema
posebnim procedurama i uz upotrebu fizike prinude pravne norme.
2. Drugo, radi se o vrednosnim stavovima o pravednosti ili drugim dobrima u pogledu najvanijih i
najkonfliktnijih meuljudskih odnosa pravne vrednosti.
3. Tree, imaju se u vidu stvarni meuljudski odnosi koji su predmet tog vrednovanja i normiranja
pravni odnosi i na njih mislimo kada govorimo o pravu.
Pravni sistem obuhvata: faktini i nauni pravni sistem.
Svaki revolucionarni preobraaj u sebi sadri dva aspekta:
1. destruktivan - razgradnja temelja postojeeg drutva, ruenje starog dravnopravnog poretka a koji
se izrava u diskonuitetu
2. konstruktivan uspostavljanje novog tipa drutvenih odnosa, i stvaranje odgovarajuih politikih i
pravnih institucija koji istovremeno podrazumeva kontinuitet jer nita novo ne nastaje iz niega
U novom pravnom sistemu ostaju netaknuta i neka subjektivna prava koja i dalje vae, tzv.
steena subjektivna prava.
Ni jedan zakonodavac nije u mogunosti da ukine itavo objektivno i subjektivno pravo iz prethodnog
sistema jer bi time u deliktnim uslovima preuzimanja i organizovanja nove vlasti nametnuo sebi veliki
posao oko novog pravnog normiranja i to u onim odnosima koji nisu bitni za egzistenciju njegove politike
vlasti. S druge strane, takvim postupkom bio bi doveden u pitanje minimum pravne sigurnosti.

100. RED I MIR KAO PRAVNE VREDNOSTI

UVODNE NAPOMENE
Jedan od elemenata pojma prava ine vrednosti kojima se ocenjuju i projektuju pravno relevantni drutveni
odnosi.
Bez pravnih vrednosti pravo bi bilo osiromaeno u svojoj sutini, a pravna nauka bi se ograniavala na neke
dimenzije pravne pojave, pa bi i ona sama bila formaluizovana i nepotpuna.
Sa stanovita pravnih vrednosti, nejvaniji cilj jeste da se oceni da li je pravo dobro ili ravo, kao i davanje
odgovora na pitanje kako u tumaenju prava povezati pravo i vrednosti.
Taj cilj moe da se ostvari ako se obrati panja na dve ideje: jednu, koja govori da pravo treba shvatiti kao
vrednost, i drugu, koja naglaava da je vano shvatiti vrednosti koje ostvaruje pravo.
Najvaniji cilj pravne nauke nije samo deskripcija, nego i ocenjivanje pravnih poredaka u celini i svih
njegovih elemenata sa stanovita pravnih vrednosti: mira, reda, sigurnosti, slobode, istine, pravde i
pravinosti i dr.

MIR
U irem smislu mir oznaava uljuene, normalne odnose reda, harmonije i mirnoe, koji se uspostavljaju
nakon nereda, pobuna i ratova.
U uem smislu mir na "unutranjem" planu oznaava relativno harmonian i civilizovan odnos izmeu
ljudi. Na meunarodnom planu, mir pznaava stanje u odnosima izmeu drava u kojima se ne primenjuje
sila.
Pravna vrednost mira isticana je jo u antikoj filozofiji i knjievnosti.
Unutranja ravnotea i spokojstvo ne mogu se odrati ako ne postoji "stanje mira" kao opti socijalni i
politiki okvir. Antika pravna misao uzima da je pravda osnova mira.
Odnos izmeu pravde i mira vezuje se za Aristotelovu ideju da je pravda izvor sree i poretka u politikoj
zajednici, a mir predstavlja onaj poeljni mbijent u kojem se pravda i poredak mogu ostvariti.
U srednjevekovnoj, a kasnije u modernoj pravnoj i politikoj misli,
postojala je saglasnost da je mir jedna od temeljnih vrednosti prava.

A. Augustin i T. Akvinski isticali su da je privremeni graanski mir svrha ljudskog zakona, to vodi
ekstremnom legalizmu prema kome i najplodniji zakon treba potovati dok je na snazi.
Baruh Spinoza istie da je mir dravni i meunarodni cilj.
Tomas Hobs smatra da je prvi prirodni zakon tenja i odravanje mira.
U raspravi "Ka veitom miru", Imanuel Kant zalae se za stavljanje rata "van zakona", a princip
mira uzdie na nivo temeljnog filozofskog pojma.
Kantovu ideju, kao ideju veitog mira, sledio je i nemaki filozof Karl Jasperes u delu "Mir,
sloboda, istina", veran Kantovom stavu, on pokazuje kako ba ideja mira otkriva i uva osnovne
vrednosti, pre svih, slobodu, pravdu i istinu. Upravo u ime tih naela, nijedan mir se ne moe
naruiti.
Za Hanza Kelzena, ideal mira je jedina vrednost koja moe biti predmet racionalne, a ne ideoloke
spoznaje. On unosi pojam mira u odreenje prava.
Pravo je skup zapovesti koje treba da obezbede mir i zato se zabranjuje upotreba sile u odnosima
lanova drutvene zajednice.
Danski pravni mislilac A. Ros konstatuje da je pravni poredak uvek, "poredak stvaranja zajednice,
poredak odravanja mira". Moe se rei da je cilj prava mir, u smislu da je svaka pravna naredba,
bez obzira na svoju sadrinu, mirotvoraka.

Mir predstavlja osnovnu i univerzalnu pravnu vrednost koja proistie iz same sutine oveka.
S jedne strane, ovek je bie reda i mira, stvaranja, a ne razaranja, pa i kad kri red i mir, on to ini, pre
svega, radi ostvarenja boljeg reda i mira. S druge strane, mir jedini omoguava opstanak sveta i u njemu
ostvarenje najvie univerzalne svetske vrednosti opstanak ljudi u njihovom ljudskom dostojanstvu.
Mir predstavlja dravnu, kontrolisanu i na pravu zasnovanu prinudu, koja je u stanju da sprei individualna
ili kolektivna nasilja koja nemaju opravdanje u pravu. Stanje mira omoguava postojanje i funkcionisanje
pravne drave i vladavine prava. Mir tei univerzalnosti i ne ispoljava se samo u civilizacijski opravdanom
zahtevu za ispoljavanjem mira u nacionalnim okvirima, nego i meunarodnog mira kako bi moglo
funkcionisati meunarodno pravo. Univerzalna vrednost mira izraava se u zahtevu za zabranu terora i
teroristikih akcija koje sprovode razliite ekstremistike organizacije, ali i spreavanja slie kao
meunarodnog "odgovora" dravama koje pruaju podrku terorizmu.

RED
Sa mirom se pojavljuje i red koji pravo titi, i koji je i sam predpostavka postojanja prava i ostvarivanja
ostalih pravnih vrednosti.
Red postaje vrednost koja znai da treba da postoje red i poredak kao pozitivna svojstva sveta.
Red postoji i subjektivno, u sadraju ljudske svesti "koji obavezuje na odreeno ponaanje,
koji postaje dunost i dobija normativnu snagu".
I ljudi kao pojedinci, i drutvo kao celina, stalno ulau napor da ostvare to vri i to jasnije ureen red.
Tako u drutvu i kodpojedinaca preovladava tenja za redom nad, takoe prisutnom, tenjom za neredom.
Od tih ruilakih tenji treba razlikovati nastojanja za sutinskim promenama za uvoenje novog reda i
poretka i novih vrednosti u doba revolucija.
Nema uvoenja novog reda i poretka, koji nije povezan sa borbom i koji ne nosi sa sobom neko zlo.
Kriterijum za postizanje boljeg, pravednijeg drutva treba traiti u sutini oveka i drutva, u stepenu
ostvarivanja ciljeva slobode, a da bi se sloboda ostvarila pored mira i reda nuna je jo i pravna sigurnost.

101. SLOBODA, TOLERANCIJA I LJUDSKO DOSTOJANSTVO

SLOBODA
Sloboda ini samu sutinu oveka.
Pojam slobode oznaava samoodreenje, samostvaranje i odsustvo spoljanjih uticaja na odluke koje
ovek donosi.
Slobode kao pravne vrednosti predpostavljaju priznavanje civilizacijski postignutih pravnih principa i
precizno odreenih prava, potovanje procedure, kao i postojanje garancija, naroito pravnih.
Znaaj slobode istaknut je jo u antikoj epohi.
Od vremena Solomona ivi ideja da se sloboda izraava u pokoravanju zakonima kao optim i
bezlinim pravilima.
Slobodan je, po Platonu, onaj ovek ije je delovanje usmereno na Dobro, a Dobro je unutranja
vrednost due koja odgovara spoljnoj utreenosti polisa.
Aristotel, naroito u delu "Politika", smatra da je slobodan onaj koji raspolae sam sobom, odnosno
koji ivi zbog sebe, a ne zbog drugog.

Za Tomasa Hobsa sloboda je kada na delovanje oveka ne utie nekaspoljna prepreka.

ovek je utoliko vie slobodan ukoliko "nije spreavan da ini ra mu je volja".
Prema Loku, sloboda se sastoji u slobodi od ogranienja i od prinude drugih, a nje ne moe biti
tamo gde nema zakona. Ljudi ive u slobodi ako ive pod vladavinom zakona.

an ak Ruso kae da sloboda mora da bude bitan uslov politikog delovanja ljudi, a prava
politika zajednica, opet, ne sme biti nita drugo do orue slobode.
Samo u dravi koja je zasnovana na drutvenom ugovoru mogue su sloboda i jednakost.
Ruso je tako slobodu i jednakost izriito odredio kao najvie dobro svih i svrhu svakog
zakonodavstva.

Razvijeno novovekovno odreenje slobode nalazimo kod Imanuela Kanta, koji najpre postavlja
princip da se "ini sve to se hoe, ako se nikome ne ini nepravda".
Potom, Kant pozitivno odreuje pravnu, spoljanju slobodu kao "ovlaenje da se ne pokoravam
nikakvim spoljanjim zakonima do onima za koje sam dao svoju saglasnost".
Hegel je samu sutinu filozofije odredio kao "nauku o slobodi". Jedino to postoji u Hegelovoj
filozofiji jeste duh, a sloboda je "bit supstancije duha".

Odnosi izmeu prava i filozofije, kada je u pitanju sloboda kao vrednost, vrlo su sloeni, isprepletani,
a ak i suprotstavljeni.
Npr.
"Deklaracija prava oveka i graanina" predvia da se "ljudi raaju i ive slobodni i jednaki u pravima."
i "Povelja o osnovnim pravima Evropske unije" proklamuje sledea osnovna ljudska prava:
ljudsko dostojanstvo,
slobodu,
jednakost,
solidarnost,
dravljanstvo i pravdu.
Savremena pravna teorija slobodu pravnog subjekta najee analizira i u okviru subjektivnih prava,
"prirode", strukture i vrste pravnih normi. Pravne norme omoguavaju razliit stepen slobode ponaanja
subjekata prava u pravno relevantnim drutvenim odnosima.

TOLERANCIJA
Tolerancija je vrednosni i civilizacijski stav koji omoguava, afirmie i ini univerzalnim slobodu, ivot u
zajednici i ostvarenje ljudskih prava.
Ona je vrednost zajednikog ivota i naelo uljuenog postupanja u svim sferama ivota u drtvu u
ekonomiji, kulturi, politici i pravu.
Tolerantan znai biti pomirljiv, miroljubiv, jednom reju, tolerantan znai biti obziran!
esto se pod tolerancijom podrazumeva odnos razliitih subjekata moi.
Trpeljiv i tolerantan moe biti samo onaj pojedinac (grupa, zajednica) koji nije prinuen da podnosi tetu
koju mu nanosi miljenje ili delovanje razliito od njegovog, nego ima mo da slobodnom odlukom
odustane od primene sile protiv takvog miljenja ili delovanja.
Razlikuju se:
duhovna tolerancija, materijalna, politika, klasna i rasna, jezika, nacionalna, svojinska i ugovorna
tolerancija razlika po roenju ili bilo kom ubeenju.
Tolerancija se ne stie roenjem nego razvojem vlastite kulture i sticanjem duhovnosti.
Bitno obeleje demokratske pravne drave jeste tolerancija kao sveobuhvatna kategorija koja se ostvaruje u
razliitim porama drutvenog ivota.
LJUDSKO DOSTOJANSTVO
Ljudsko dostojanstvo predstavlja skup svih onih svojstava koja ukazuju na osobenu i uzvienu prirodu
oveka.
S antropolokog stanovita svi ljudi su podjednako ljudi:
trebalo bi da uivaju isto ljudsko dostojanstvo bez obzira na imovinske, obrazovne, rasne, verske i druge
razlike.
Na potovanje ili grubo vreanje ljudskog dostojanstva utiu brojni socijalni i politiki inioci kultura,
obrazovanje, religija, ekonomija, politika, pravo.
Pravo se ne pojavljuje samo kao znaajan inilac zatite ljudskog dostojanstva kao univerzalne vrednosti,
nego i njegove povrede.
Jedna od bitnih povreda dostojanstva oveka sastoji se u primeni prinude.
Savremeni ustavni sistemi korpusom odredbi koje odnose na slobode i prava oveka predstavljaju bitan
faktor zatite ljudskog dostojanstva.
Tako ustav Evropske unij na prvo mesto osnovnih prava stavlja ljudsko dostojanstvo, njegovo potovanje i
zatitu.

102. SIGURNOST I ISTINA KAO PRAVNE VREDNOSTI

Ona podrazumeva zatitu ivota ljudi kao i poretka politike zajednice (dravnog poretka) od nasilnog
ugroavanja.

V. Fon Humbolt je smatrao da je sigurnost ono ponaanje ili korienje imovine koje nije protivpravno. Po
njemu je sigurnost "izvesnost zakonite slobode".
Jedan od najveih pravnih mislilaca 20. veka nemaki filozof praga G. Radbruh u Filozofiji prava
navodi da pravda, svrsishodnost i pravna sigurnost zajedniki vladaju pravom u svim njegovim vidovima,
iako ove vrednosti izmeu sebe mogu dou uoptru protivrenost.
"Tako je policijska drava nastojala da princip svrsishodnost uini jedino vladajuim i bez dvoumljenja je u
vrhodnim odlukama svoga kabinetskog pravosua ostavljala po strani pravi i pravnu sigurnost".
Tako je "prirodno pravo" pokualo da iz formalnog principa pravde doara celokupnu pravnu sadrinu i
stovremeno izvede njeno vaenje.
U filozofiji prava nalazimo na razl. dimenzije pravne sigurnosti:
postoji pravna sigurnost u objekvinom smislu
i u subjektivnom smislu.
Prva podrazumeva blagovremenu i potpunu primenu prava, a druga postoji kao pouzdano uverenje da e
pravo biti primenjeno.
Pravna sigurnost ima tri dimenzije:
1) Vremenska - izraena kroz zahtev za stabilnost pravnih propisa u vremenu
2) Sadrinska - kojom se predviaju obaveze, ovlaenja, prekraji i sankcije
3) Drutevnu - kojom je pravno regulisanje usmereno unapred, na sve budue odnose unutar zajednice.
Pravna sigurnost je jedan od temelja drutvene sigurnosti, koju je jo Monteskije odredio kao izvor
"drutvenog spokojstva", ona je tesko vezana sa mirom.
Moe se konstatovati da je mir jedan minimum pravne sigurnosti.
Pravna sigurnost je relativna i zato to je nemogue da se ostvari stanje postpune predvidljivosti.
Pravna sigurnost ima sledee elemente:
1) Pooptivost prava - pravo vai jednako za sve, pod istim uslovima
2) Zakonitost - obaveza svih niih pravnih normi da budu u skladu sa zakonom
3) Pravni lekovi kojima se lei nezakonitost.
Mogu biti redovni i vandredni.
Kada nastupi pravosnanost mogu uzeti samo vanredni pravni lekovi
4) Pravosnanost to je stanje konanosti pravnog akta koji prekida stanje neizvesnosti
u pogledu njegove zakonitosti
5) Steena prava to su pravna ovlaenja steena na osnovu pravnih akakata koja
se novim ne mogu menajti i oduzimati.
Postoje i drugi elementi, kao to su:
-prelgednost pravnog sistema
-pouzdanost u funkcionisanju institucija
-neretroaktivnost
-zastarelost
-odraj

Istina spada u najstarije pojmove filozovije prava i pravne nauke.

Istina i pravda su etsno povezane, spoznaja istine je pravni put do pravd, a utvrivanje pravde predstavlja
pravnu potvrdu istine.
Jo su Rimljani ukazali na brojne sitauacije drutvenog ivota u kojima istina predstavlja pravnu i socijalnu
vrednost.
Istinom se bave, ne samo naunici, nego i filozofi.
Oni istinu vide kao pravnu vrednost i smisao civilizacijskog ivota u ljudskoj zajednjici,
i smatraju da je ona uvek deo oveka.
Istina je naime ljudsko saznanje koje relativno i adekvatno odgovara objektivno stvarnosti
(istinito je samo ono to je naunu dokazano).
Ontoloki pojam istine odgovara pojmu "autentinosti", stvaranju ono to nije postojalo kao vrednost.
Faktiki pojam istine ukazuje na adekvatno oznaavanje jednog injeninog stanja, odr. prirodne ili drutv.
stvarnosti koja jeste
Logiki pojam istine imenuje, polazei od iskaza, logiku vrednost sudova.
Aksioloki pojam istine oznaava injenino stanje, jednu odreenu strukturu koja je vrednost i koja tek
treba da bude.

103. POJAM I OBLICI PRAVDE

Pravda (lat. justita) jeste temelj svake drave i svakog prava.
Ona je po reima Cicerona "gospodarica i kraljica svih vrlina".
U drevnoj Grkoj pojam pravde sadao je zahtev za merom, nekom vrstom ispravne ravnotee,
za onim to svakom pripada.
Prva gledita o pravdi nalazimo u delima istoriara, epskih i dramskih pesnika.
Homer je u "Ilijadi" i u "Odiseji" pevao o tome kako se sprovodi pravada.
Hesiod u epu "postanak bogova" zasniva zdrav drutveni poredak na principu pravde.
Eshil u "Orestiji" govori o pravdi kao boanskom principu koji neprekidno vlada svetom.
Pravda je boanska sila koja odraava normalnu ravnoteu sa kosmosom.

Platonovo delo "Drava",

u kojem raspravlja o samom pojmu pravde, pravednom oveku i pravednoj dravi. On smatra da je
pravedno da "svako obavlja svoj posao i ne mea se u mnoge druge poslove".
Aristotel odreuje pravdu kao potpupnu vrlinu, najviu od svih vrlina, a ideju pravde on rezimira kao
"najvii princip zajednice".
Pravda se javlja kao:
1) Pravednost u deobi dobara i asti (gde se vodi raina o ljudskom dostojanstvu i zaslugama)
2) Izjednaavajua pravda (gde se izjednaava razlika izmedju gradjanina i ostvaruje jednakost ljudi)
3) Zakonska pravda (izraava socijalne obaveze pojedinca u odnosu na zejednicu).
U srednjem veku Aurelije Avgustin navodi tri bitne karakteristike Boje drave:
1.venu sreu,
2. veni mir
3. i venu pravdu.

Vena pravda se javlja zato to ima jedan zakon, u kome je on sam.

Sadraj ovoh zakona je propis Boje volje koji uredjuje ouvanje prirodnog poretka.
Prirodni zakon u oveku je odraz venog Bojeg zakona.
U 16. veku francuski filozof an Boden smatra da je pravda simbol dobro ureenog poretka.
Engelski filozof Frensis Bekon isticao je da je pravda obaveztuje da ovek oveku bude Bog,a ne vuk.
Hugo Grocijus smatra da je "pravda sutina prirodnih prava i uvek ej usklaena sa ljudskim razumom".
Don Lok nastoji da uravnotei pravdu, slobodu i politike ustanove.
Kako je privatna svojina spoljni izraz slobode, on smatra da ukoliko nema svojine nema ni prava, pa ni
pravde. Pravedni poredak je jedino onaj koji garantuje pravdu, pravo na ivot, imovinu i slobodu.
Don Stujart Mil je pravednost svrstao u pojmove moralne teorije.

Radbruh pozivajui se na Aristotela razlikikuje distributivnu i komutativnu pravdu.

Apsolutna jednakost izmeu dobara, npr. imzeu rada i nagde,
izmeu tete i naknade naziva se komutativnom pravdom.
Srazmerno imunosti, potpora srazmerno siromatvu, nagraivanje i kanjavanje prema zasluzi i krivici, to
je naprotiv, sutina distributovne pravde.
Komutativna pravda je pravda u odnosu prireenosti,
distributivna pravda hoe da vai u odnosu nadreenosti i podreenosti.
Oblici pravde:
1. Distributivna pravda ili poloajna - ona u stvari, predstavlja najstariji ili rani oblik pravde,
jo u arhajskoj zajednici ("matrijrahalna zabrinutost".
Princip distributivne pravde je taj da drutvena raspodela u jednoj zajednici bude srazmerna
poloajima koji su pojedinci, lanovi zajednice stekli ili zaskuili u datoj drutvenoj nejednakosti ili
socijalnoj hijerarhiji (stalekoj, rasnoj, imovinskoj, versoj, nacionalnoj, polnog, obrazovnoj).
Zajednica treba da daje vie onome koji zauzima vanije mesto u socijalnoj hijerarhiji, a manje
onome koji se nalazi na niem prirodno-drutvenom poloaju.
2. Komutativna pravda ili razmenska - ne poznaje "matrijarhalnu zabrinutost".
Predstavlja emancipovano stanje pojedinaca u kojem svako brine za sebe.
Drava sa svojim brojnim organima ispoljava u skladu sa principom komutitavne pravde, a to je
"patrijarhalni" ili "levijatanski princip".
Drava se postavlja kao arbitar, kada je u stvari potrebno da rei neki spor.
Odlika komutativne pravde znai potovanje individualnih prava i njihove pune zajemenosti.
Odnosi zasnovani na komutativnoj pravdi garantuju slobodu i samoodranje, stanje individualnosti,
ali i borbu.
3. Zakonska pravda - zakon je jedini izvor pravde.
4. Solidarna pravda - zasniva se na stvaranju takvog drutvenog sistema koji omoguava da se bitna
jednakost ljudi realizuje i kao jednakost u konkretnim drutvenim odnosima i poloajima i ansama
u svim oblicima ivota.
Solidarna pravda upuuje na to da od zajednikih dobara treba dati vie slabijima i siromanijima, a
manje jaim i bogatim.
Svrha ovog naina raspodele je u tome da se postupno, na nivou drutvenog sistema i
institucinalnim menhanizmima, bez pozivanja na neku emotivnu individualnu dimenzuju izjednae
polazne osnove i mogunosti ljudi u zadovoljavanju egzistencijalnih potreba i korenja drutvenih
vrednosti i dobara.