You are on page 1of 18

НИКОЛА КЕРАВИЦА

НЕМАЊА КАЧАВЕНДА
НЕВЕНКО ЛАЗОВИЋ
АЛЕКСАНДАР ПЕШИЋ
АЛЕКСАНДАР САВИЋ
ЖЕЉКО ПЕТРОВИЋ

U IME BOGA

• КРАТКА ИСТОРИЈА КРСТАШКИХ РАТОВА •

Zavod za uxbenike – Beograd

НИКОЛА КЕРАВИЦА НЕМАЊА КАЧАВЕНДА НЕВЕНКО ЛАЗОВИЋ АЛЕКСАНДАР ПЕШИЋ АЛЕКСАНДАР САВИЋ ЖЕЉКО ПЕТРОВИЋ U IME BOGA • КРАТКА ИСТОРИЈА КРСТАШКИХ РАТОВА • Zavod za uxbenike – Beograd .

Рецензенtи проф. редовни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду Небојша Максимовић. директор и главни уредник ISBN 978-86-17-15097-4 . професор историје у Филолошкој гимназији у Београду Уреdник мр Јасмина Милановић Оdgоворни уреdник Небојша Јовановић За изdавача проф. др Радош Љушић. др Радивој Радић.

Керавица) ПРВЕ ПОБЕДЕ (Н. Керавица) ОСНИВАЊЕ КРСТАШКИХ ДРЖАВА (Н. А. Лазовић) КРАЉ БАЛДВИН II (Н. Качавенда) ТУРЦИ (Н. Керавица) ЈЕРУСАЛИМ (Н. Лазовић) БАЈБАР (Н. Лазовић. Лазовић. Качавенда) ЏИХАД – РАТ ЗА ПРОТЕРИВАЊЕ КРСТАША (Н. Лазовић) ХАТИН (Н. Качавенда) КРАЉ БАЛДВИН III (Н. Качавенда) ОСМИ КРСТАШКИ РАТ (Н. Лазовић) ОПСАДА АКРЕ (Н. Пешић) КРСТАШИ И ВЕНЕЦИЈА (А. Качавенда) РАТ ЗА ПОВРАТАК ЈЕРУСАЛИМА (Н. Качавенда) ОПСАДА ДАМАСКА (Н. Пешић) ЈЕРУСАЛИМСКА КРАЉЕВИНА (А. Керавица) БИТКА ЗА АНТИОХИЈУ (Н. Пешић) ШЕСТИ КРСТАШКИ РАТ (Н. Пешић) СЕДМИ КРСТАШКИ РАТ (Н. Петровић) ПЕТИ КРСТАШКИ РАТ (Н. Керавица) НАСТАНАК И ШИРЕЊЕ ИСЛАМА (Н. Качавенда) ЗАПАДНА ЕВРОПА (Н. Качавенда) СВЕТИ РАТ (Н. А. Лазовић) КРАЉ АМЕРИЛ I (Н. Лазовић. А. Лазовић. Н. Савић) ЗАДАР (А. Лазовић) ТЕМПЛАРИ (Н. Н. Петровић) АЛБИЖАНСКИ КРСТАШКИ РАТ (Ж. А. Керавица) ПРЕГОВОРИ И ЗАКЛЕТВЕ (Н. Качавенда) АСАСИНИ (Н. Лазовић. Савић) ДЕЧЈИ КРСТАШКИ РАТ (Ж. Пешић) КРАЉ БАЛДВИН I (Н. Качавенда) ХОСПИТАЛЦИ – ВИТЕЗОВИ СВЕТОГ ЈОВАНА (Н.СА Д Р Ж А Ј I ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ РАТОВА 7 7 18 21 23 II ПРВИ КРСТАШКИ РАТ 33 33 39 42 46 54 III НОВИ ГОСПОДАРИ СВЕТЕ ЗЕМЉЕ 63 63 66 71 76 81 IV ВИТЕЗОВИ. Лазовић) ФУЛК АНЖУЈСКИ (Н. Н. ФАНАТИЦИ 83 83 88 91 V ДРУГИ КРСТАШКИ РАТ 93 93 96 100 103 107 111 112 VI ТРЕЋИ КРСТАШКИ РАТ 119 119 VII ЧЕТВРТИ КРСТАШКИ РАТ 129 129 132 133 VIII КАСНИЈИ КРСТАШКИ РАТОВИ 143 143 146 149 152 155 IX ПАД ПРЕКОМОРЈА 161 161 165 167 ВИЗАНТИЈСКО ЦАРСТВО (Н. А. Лазовић. Лазовић. Н. МОНАСИ. Качавенда) . Качавенда) НОВИ КРСТАШИ (Н. Савић) КОНСТАНТИНОПОЉ (А. Лазовић. Качавенда) КРАЉ БАЛДВИН IV (Н. Пешић.

Te.Crux. nunc vanus. Реликвијар са честицом Часног крста . salus! Tibi tantum cantica condet Et generosa canet vox semper carmina. Vinctus enim nos rex summus solvebat. et ipse Ex tradendo cruci vitam de morte triumphat. en. Victor tollendo mala regnat. aperto Si liceat plectro. quia clarus carmine David Insistendo probat pretioso sancta coturno Nobis testificare decens esse inde paratum. celsa. Rex deus ex cruce donavit caeleste tribunal. Tota tremens tellus effertur et unite nomen Testifat crucis. Suscipe sic talem rubicundam. Alma crucis vexilla canunt gentilia saecla. . Optimus ad regnum nos fidus et ille redemptor Reddidit et rigidum signo superavit in isto Belligerum evertens de regni sorte Satanan.. mundus debet tibi solvere vota. confossus. vicit et hostem Xristus. mea vita. nostra cruci grandis. coronam. iniquus avete! Omnipotens fulget! Sit corde beata fides nec Rursus ylidrus agat veteri ut pectora retro. decus es mundi. Absolvendo trahit praedam carnale ligamen. hostia fixa.. Inclyta crux. Rector in orbe tuis sanavit saecla sigillis. Iessu de sanguine sancta.

Флак Албин Алкуин (753–804) Крсте. до гуше у злу огрезли. и нека вас змија не поврати у проклетство давно. Глупи људи. свој живот на Крсту давши. Крсте изврсни. ти радости света. уз инструменте многе гласне. васељена сва хвалити те мора. почујте! Свемогући у Сили сја! Радосна вера буди у срцима вашим. Јер Давид. мој животе и спасу! Само Теби увек ћу певати оде и песме племените. славан због песама својих. Он носи трофеје победе. Иако прикован. Узвишени Крсте. уверљив доказ даде да умесно је Твоју светост узвисити кроз дотеран стих. Сав свет у славу барјака са Крстом поје. Добри и истинити Избавитељ прима нас у краљевство Своје док охоле покорио је уздигавши се на Крсту. Владар васељене спасио је знаком Крста генерације нижњих. Оборио је Сатану ратоборног са престола. нас је ослободио. Он смрт је победио. Бог краљ наш. Васељена тутњећи. Са Крста небеску правду дели. Теби. ништећи зло и покоривши ђавола. освећен си крвљу Исуса. што га за се хтеде. прихвати од мене овај венац сјајни! Са лаtинскоg pреpевао Никола Керавица 5 . Краљ највећи. Моћну жртву на Крсту Спаситељ је поднео за нас. јединствено узноси да свети Крст истинит је. раскинувши окове телесног. Победник влада.

веку 6 .НАЗИВ ПОГЛАВЉА Европа у 11.

он је низом војних победа власт у царству концентрисао у своје руке. којa се простирала од Британије до Јерменије и од Северног мора до Етиопије. Међутим. био је управо такав човек. у најбољем смислу латинске пословице „Carpe diem!“ (Искористи дан!).IN NOMINE DEI I ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ РАТОВА ВИЗАНТИЈСКО ЦАРСТВО R имска империја. Строго централизована држава у којој је цар био врховни заповедник војске. Хришћани 7 . епидемије и економска нестабилност довели су царство до границе нестајања. Иако је Италија изгубила значај који је имала као колевка државе. Управо су цареви тамо рођени донели преокрет и удахнули империји нову животну енергију. грађански ратови. Константин Флавије. семе римског духа пустило је корена у некад варварским провинцијама. Константин Велики је био први владар Римског царства који је хришћане и њихову религију изједначио са свим осталим религијама у држави. који своју власт нису желели да деле са другима. запала је током III века у највећу кризу до тада. Стални сукоби на границама. последњи судија и једини законодавац била је плодно тло за људе жељне велике моћи. касније назван Велики (324–337). његова снага и жилавост још увек нису били сасвим потрошени. Уграбивши прилику.

ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ РАТОВА су га славили као изабраника јединог Бога. као највишег браниоца праве вере. а царство је остало незаштићено. На идеалном месту. Римска војска је готово уништена. Нова престоница брзо је доказала сву видовитост свог творца. нова престоница. претила је новим освајањима. из Константинопоља. Константиново прихватање хришћанства Саркофаг с приказом борбе Римљана и варвара После Константинове смрти. а дуж Рајне и Дунава 8 упорно су продирала варварска племена. данашње Једрене. царство је најчешће имало два легитимна владара. Константинопољ. формално јединствено. Град ће. На месту старог грчког града Византиона подигао је царски престони град који је назвао Нови Рим. Варвари су харали источним делом царства све док их цар Теодосије I (378–395) није мудром политиком интегрисао у државу. Тако замишљеном царству је била потребна. персијска држава. из многих разлога. тринаестог апостола. Један је владао на Западу. На Истоку. Римска империја је била у трајном ратном стању. бити запамћен по другом имену – Константинов град. стари непријатељ. расла је у сјају и богатству којем није било премца током целог средњег века. Константин је желео да његова владавина буде запамћена као нови почетак обновљеног Римског царства. други је владао Истоком. Он . Цар Валенс (364–378) поражен је од Гота у пресудној бици код града Адријанопоља. у захвалност оснивачу.

називали су се Ромеји. имало своју цену. Све то је. али са јасном намером да се населе на овим просторима. Коначно је 476. Победник Теодосије I је прогласио хришћанство као једину државну религију. освојиле су готово све територије уз обалу Средоземног мора. општих и личних трагедија. који су већином говорили грчки језик. што су искористили Словени који су се појавили као пљачкашке хорде.IN NOMINE DEI је био први римски владар који је водио рат са верским предзнаком. Богатство цара и државе било је потпуно исцрпљено. Пред смрт је одлучио је да царство подели на два дела. Ови називи су одражавали непрекинуту везу с античким Римским царством и његовим наслеђем. Са друге стране. па је Јустинијан I пред крај свог живота гледао како се његов сан о обновљеном Римском царству расипа као песак на ветру. својим синовима Хонорију и Аркадију. Непрестане ратове је пратила ужурбана царева активност на реформи државне управе. међутим. Велизар и Нарзес. у Константинопољу. Као владар из Константинопоља. унутрашњих превирања и сукоба. Управо се ту појавио владар чија ће дела уздрмати тадашњи свет. Цар Јустинијан као победник над варварима 9 . Током средњег века држава коју данас зовемо Византија носила је име Ромејско царство. године у делу немачког класичара Јеронима Волфа који се први заинтересовао за Ромејско царство као посебан цивилизацијски феномен. Славне Јустинијанове војсковође. цар Јустинијан I (527–565). коштао је царство плаћања великог данка. Уследиле су године пуне исцрпљујућих ратова. Балканске провинције су остављене небрањене. такозвани Вечни мир. Једини прави наследници идеје о светској империји владали су на Истоку. Низ неспособних владара довео је римску државу до пропасти. мучних преговора. под најездом германских племена. кодификацији права и подизању бројних грађевина. године. пао западни део царства. Његова намера била је да поврати изгубљене територије и поново уједини Римско царство. Он је био први владар у историји што је повео поход који би се могао назвати крсташки. Назив Византија први пут се јавља 1557. напао је неугледног цара на Западу – Еугенија и његовог моћног покровитеља Арбогаста. Пораст моћи држава насталих на територији некадашњег Западног римског царства и јачање Рима као црквеног центра променили су њихов однос према царству на Истоку. с разлогом. понело охоли римски назив „Mare nostrum“ (Наше море). Циљ рата је био наметање хришћанске вере и укидање последњих упоришта паганских веровања. Та промена се најјасније видела у називима за ромејску државу који су се користили у западним документима: „Imperium Graecorum“ (царство Грка) или само „Imperium Constantinopolitanus“ (царство Константинопољско). Њени становници. Овај назив ће од XVII века постати општеприхваћен у историјској литератури. склопљен са персијском државом. Оно је поново. Подељено царство доживело је током V века своје најмрачније тренутке.

У појединим моментима рат се претворио у отворени верски сукоб. па је против ње повео неколико успешних војних похода. васељене. Камеја с ликом Августа Персијски краљ Хозроје II се покорава цару Ираклију ли највећи део Балкана. Када је у VII веку грчки језик потпуно потиснуо латински из употребе. спаљивао персијске храмове и на крају вратио велику хришћанску светињу у Јерусалим. Поражена персијска држава и исцрпљено Ромејско царство нису били равноправни противници новој сили. Сина картагинског егзарха Ираклија (610–641). по предању. Ираклије је. назване теме. Тада је у њихове руке пао крст на којем је разапет Исус Христос. наследник Октавијана Августа. Augustus – узвишени. Код Јармука 636. становништво престонице царства дочекало је као спаситеља. По узору на егзархате. исламом. продревши у Сирију и Палестину. Неочекиваном брзином. Flavius – од рода Флавија. освојили и опљачкали Јерусалим. потом. у Азији је формирао нове административно-војне области. Тиме је Јустинијановим привременим освајањима дао елемент трајности. цар Ираклије и ромејски владари после њега усвојили су као главну титулу једноставну грчку реч василевс – краљ. Коначну победу над персијском војском однео је код 10 Римски владари су носили титуле на латинском језику: Imperator – онај чија је власт неограничена. односно наследник Константина Великог. Духовни губитак . која ће у новим условима добити и ново значење: владар целог хришћанског света. вршећи одмазду. дошло је до слома Византије. после краћег грађанског рата. Словени и Авари су контролиса- древног града Ниниве. Персијанци су. Цар–ратник је правилно проценио да је Персија била опаснији противник. кренули су у освајања. док је Персија сталним нападима претила да под своју контролу стави богате азијске провинције Византије. што значи самодржац. првог цара који је. Сукоб Рима и Персије за богате азијске територије и контролу над трговачким путевима трајао је више од шест векова и био је окончан победом цара из Константинопоља. у Италији (Равена) и северној Африци (Картагина). Ираклије је због тога спровео озбиљну реформу ромејске војске. Хришћанско царство остало је без многољудних и богатих провинција Сирије и Палестине. Арапи ношени новом религијом. првог римског цара.ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ РАТОВА Двадесетак година касније цар Маврикије (582–602) успео је да учврсти ромејску власт у западним деловима царства формиравши царска намесништва. Касније ће овој титули бити додата и друга – аутократор. егзархате. Проблеми са којима се нови цар суочио били су велики. прихватио до тада прогањану хришћанску веру. Caesar – наследник Јулија Цезара (одатле и наша реч цар). године византијске војсковође су изгубиле одлучујућу битку. онај који самостално влада.

. који је уточиште потражио у ромејској престоници. пао у руке Арапа. и још понеке. предао је град 638. Два пута су снажне арапске војске нападале град на Босфору. Када је изгледало да граду нема спаса. и покушај отирања или уклањања је обично доводио до ширења пожара. ромејска ратна флота је испловила. град Јерусалим. борбене галије покретане веслима. био је најтежи јер је место ускрснућа Исуса Христа. док су Ђеновљани своје бродове облагали осушеним волујским кожама. добар део данашње Шпаније. Запаљена течност је избацивана помоћу сифона. њихов главни циљ. Византијски противници су покушавали да се заштите на разне начине. Сицилију. данас непознате супстанце. тајним оружјем – запаљивом течношћу названом течна. дуге бакрене цеви која је била повезана са резервоаром преко неке врсте ручне пумпе. изгубљен је заувек. Грчка ватра се није могла гасити водом. Одређени додаци су је чинили лепљивом. У трену је плануло на десетине бродова арапске флоте и њихов пораз био је неминован. Напади су трајали четири године. Због ових особина коришћена је како у поморском ратовању. на челу ромејског гарнизона. године освајачима. Царски дромони („тркачи“). пливала је по површини воде и горела. док су се у зиму Арапи враћали у свој логор на полуострву Кизику. Њен тачан хемијски састав. На другој страни. Незаустављиви Арапи су 646. били су наоружани новим. избеглица из Сирије. тако да се лако хватала за све материјале. Византија је тако ватром и зидинама своје престонице одредила границу арапског напредовања ка Европи. „Грчка ватра“ (име које су јој дали крсташи) први пут је употребљена за одбрану Константинопоља. сумпора.. Претпоставља се да се радило о мешавини нафте. тако и на копну. после готово двогодишње опсаде. у одлучујући напад. морска ватра. напротив. 11 . међутим. Јерусалимски патријарх Софроније. Истраживачи су данас успели да делимично реконструишу ово страшно оружје и докажу његову ефикасност. из залива Златни рог. од раног пролећа до јесени. мада ту ређе. Творац овог моћног оружја био је архитекта Калиник. Најтежа и најдужа опсада десила се за време владавине цара Константина IV (668–685). са копна и са мора. године покорили плодни Египат.IN NOMINE DEI Арапски ратници освајају ромејско утврђење. нова најезда Словена на балканске области довела је Византију у веома тежак положај. чуван као највећа тајна свог времена. а потом и све провинције царства у Африци. Престони град Константинопољ био је. Тако су Венецијанци своје бродове штитили покривајући их тканинама натопљеним у сирће.

Византија је улазила у период своје највеће славе и моћи. нису прихватили иконоборачку политику ромејских царева. верски сукоб такође је обележио овај период. Укинула је све прописе иконоборачких претходника и дворским превратом уклонила свог сина. цара Константина VI (780–797). До расцепа није дошло јер је папски Рим био политички и војно слаб. Велика политичка и економска моћ цркве била је главна мета царева – иконобораца. Ти сукоби су постепено прешли у дуготрајне пограничне чарке у којима ће час једна. године још једном покушали да освоје византијску престоницу. Један унутрашњи. године.ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ РАТОВА Арапи су 717. Карло Велики са папама Геласијем I и Гргуром I 12 Христос Пантократор. Распад франачке државе који је уследио после смрти Карла Великог и истовремени опоравак Ромејског царства промениће сложене односе Запада и Истока. Римски црквени поглавари. Карло Велики је у Риму. Цар Лав III (717–741) био је први владар који је отворено забранио поштовање икона. Она је била прва жена која је самостално владала Византијским царством. То је повећало већ постојећи раздор између два хришћанска центра. утицај Византије на Западу. био је вековима једно од главних обележја хришћанства. час друга страна постизати мање успехе. крунисан за цара. Царица Ирина (797–802) била је искрени присталица култа икона. моћног и ближег заштитника. папе. године призна франачком владару право на царску титулу. слабио је како се црквени сукоб продубљивао. Борбом против култа икона они су покушавали да потисну и умање утицај цркве у вођењу државне политике. али без успеха. са престола. Папски Рим је у њему видео новог. Синај VI век Забрана култа икона изазвала је озбиљна превирања и унутар ромејске државе. Ипак. Као резултат нове поделе снага. посебно у Италији. Богородицу. од стране папе Лава III. Готово цео VIII век протекао је у ратовима које су Ромеји водили за територије пале под арапску власт. Промене изазване утицајем нових веровања и мешањем култура довеле су до јачања оних који су се залагали за укидање култа икона (иконоборци). Царство је успело да преживи навалу и да опстане. . Рима и Константинопоља. апостоле и мноштво светаца. Тешка ситуација у византијској држави натерала је василевса Михаила I да 812. сликâ које су представљале Христа. Култ икона. Њена владавина поклопила се са успоном франачког краља Карла Великог (768–814). на Божић 800.

Као у доба античке Римске империје. Дошао је с војском 975. од Сирмијума (данашња Сремска Митровица) на северу до Триполија на југу. Зачетник династије. толико је био пун разумевања и умерен као победник. док је. с друге стране. Цар Нићифор II Фока (963–969) ослободио је важне градове у Сирији. преко балканских земаља па све до јужних делова Италије. Ходочасници у пролазу ка Светој земљи дивили су се „Царици градова“ и сматрали Константинопољ непролазним и вечним у времену. Цар Василије Македонац као судија освајањима. с одобравањем је гледала на покушаје да се под заштиту царства врати Света земља и град Јерусалим. Назарет и Цезареју. Они су. Васељенска патријаршија. Владавина Василија II (976–1025) означила је врхунац средњовековне ромејске државе. у својим народним предањима. међу скандинавским народима. успешно је ратовао ширећи и учвршћујући границе царства. Цар Јован I Цимискије (969–976) успешно је одбио опасни руски напад код Доростолона. заузевши Тиберију. велепоседнике и цркву. Успешно је сачувао мале сељачке поседе као извор здраве економске моћи царства. године надомак Јерусалима. добио је надимак Бугароубица. свестан да би опсадом ризиковао безбедност својих трупа. То дивљење се посебно осетило на далеком северу Европе. Због суровости којом је водио дуготрајан и исцрпљујући рат против бугарског владара Самуила. Његови наследници наставили су са Европи. тако и у Азији. Потом се окренуо делу свога претходника и наставио освајања на Истоку. а царска војска је била снажна. Државна каса је била пуна. житељи престонице на Босфору испуњавали су градске улице да би учествовали у тријумфу победничке царске војске. одустао је од напада. Опрезни војсковођа. порезима оптеретио најбогатије слојеве у држави. Једнако колико је био немилосрдан као противник у рату. на Дунаву. Управо је безбедност путовања омогућила да се број ходочасника изузетно повећа и довела је до бољег упознавања људи на Западу са Византијским царством. Василије I Македонац (867–886). Он је предводио низ победоносних похода како у Бугари убијају заробљене Ромеје При крају његове владавине Византија се простирала од Далмације на западу до Јерменије на истоку. све до Антиохије. до свог циља. У Сирији је освојио Дамаск. Ходочасници са Запада који нису имали довољно новца да плате скупо путовање бродом безбедно су путовали копном под царском заштитом. града Јерусалима. чији се утицај ширио од руских степа. Тиме је одредио границу византијског напредовања кроз Палестину према Египту. који је коначно остао у арапским рукама. а затим је повео поход на Палестину. која је после више од три века враћена под ромејску управу.IN NOMINE DEI Низ способних царева македонске династије (867–1056) повели су Ромејско царство у пуну војну и политичку офанзиву. Она је била поуздана спона између европског Запада и исламизованог Истока. 13 .

посетио је Свети гроб и оставио тамо вредне дарове. међусобно и обострано је бачена анатема – акт којим се појединац или група трајно одстрањују из хришћанске заједнице. Његова смрт и пораз викиншке војске за многе је означио крај ере Викинга. са својим саборцима. Њу су заменили одреди плаћеника прикупљани са свих страна: Нормани и Франци са Запада. убрзано су губила вредност и прелазила су у руке локалних велепоседника. Искусни ратник био је у Јерусалиму. Харалд III Хардрада. Харалд Сигурдсон je рођен 1015. који се намерио на краљевски престо. опонашали су ромејски начин живота и ковали новац по узору на царски. Постао је један од првих официра славне царске гарде. Неко време делио је власт са рођаком Магнусом. Централна царска власт је слабила. вешт политичар и образовани духовник. Хришћанска црква остала је трајно подељена. године као један од синова локалног норвешког владара. У том смутном времену одиграо се догађај чији ће се прави значај осетити доста касније. варанга. Васељенски патријарх Михаило Керуларије. Печенези. Понудио је своје услуге владару митског Миклагoрда (Великог града) – Константинопоља. извор ромејске економске и војне моћи. 14 Економска нестабилност и унутрашњи политички сукоби довели су до постепеног слабљења и нестајања војне силе којом су успешно командовали цареви–војсковође македонске династије. Напустио је царску службу и преко Русије стигао назад у домовину. Тада је добио надимак који ће га пратити до краја живота – Хардрада (немилосрдни). млади Харалд је побегао у Русију где га је примио кијевски велики кнез Јарослав. с друге. Византија није била способна да војном силом брани своје угрожене границе управо када се озбиљна претња појавила са . Као петнаестогодишњак борио се у војсци свога полубрата Олафа Харалдсона. богат и славан. те папа Лав IX и кардинал Хумберт. Ратовао је против Арапа у Малој Азији и на Сицилији. Изгледало је као да су се лутања неуморног пустолова окончала. Нико није могао претпоставити да ће се раздор између два црквена центра све више повећавати. Харалд. године саксонски краљ Енглеске Харолд II Годвинсон однео је победу. низ руске велике реке. У бици код Стамфордског моста 1066. Касније су уложени многи напори да се сукоб превазиђе. године постао краљ Норвешке. Век који је почео највећим победама – донео је убрзо године пораза и великих губитака. с једне стране.ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ РАТОВА приказивали ромејску престоницу као мистично место невероватног богатства и моћи. у намери да је покори и потчини својој власти. По повратку у домовину. Узи и Кумани из азијских степа. одлучио је да се умеша у борбу за норвешки престо. на југ. Савременицима је ово био само један у низу сличних сукоба и неспоразума. Године 1054. Бугари са Балкана. Верски сукоб Рима и Константинопоља кулминирао је драматичним расцепом. Када је у одлучној бици Олаф погинуо. а мала сеоска газдинства. да би после његове смрти 1047. али се он потом уплео у борбу за енглески престо. Несталног духа и увек у потрази за већим изазовом и вреднијом наградом. Са војском од десетак хиљада викинга Харалд III се искрцао на северу Енглеске. спустио се Харалд. а Харалд III Хардрада је погинуо славно као што је и живео. довели су сукоб до врхунца. Харалд III Хардрада остао је описан у легендама. али све до пропасти Византије то никоме није пошло за руком. Последње деценије македонске династије су протекле у брзим сменама многобројних владара. Тематско уређење се распадало притиснуто спољним и унутрашњим узроцима. Харалд је постао један од заповедника у кнежевој војсци. али и у историјским књигама као „последњи Викинг“. Многи од њих су као плаћеници служили у византијској војсци.

Ромеји су напредовали под кишом стрела. Дошавши до Манцикерта. Војска Tурака-Селџука је била постављена у јединствену коњичку линију. са султаном Алп Арсланом на челу. Било је то племе Tурака-Селџука. То није промакло Алп Арслану и он је наредио општи напад. Војска коју је предводио састојала се од домаћих трупа. али то није било довољно. Турски коњаници су се залетели у незаштићене бокове и леђа преосталих византијских трупа. командовао је Андроник Дука. Ромеји су тврђаву лако и брзо освојили. Роман IV био је опкољен и 15 . царев политички противник. повлачење се претворило у пометњу. почео је да се осипа и бежи. Унутрашњи политички разлози тражили су од њега постизање одлучне победе. С друге стране. Битка код Манцикерта 1071. Део војске на десном крилу. Андроник Дука. Наредног дана византијска војска је наступила у свој сили према непријатељу. која је била постављена иза првих линија. потиснуо је надируће турске освајаче. мислећи да цар напушта бојно поље. Зато је у пролеће 1071. Видевши да се приближава мрак. године Одлучио је да поврати важно утврђење Манцикерт у Јерменији. У центру је био Роман IV је издао наређење за повлачење из битке. године окупио шаролику војску и кренуо према угроженој граници царства. печенешких плаћеника. укупно око тридесет хиљада ратника. док је трупе на левом и десном крилу поверио поузданим заповедницима. Резервом. Роман IV са гардом. бугарских и јерменских помоћних одреда. норманских. Ту је василевс сазнао да се у близини налази главна турска војска. франачких. издао је наређење за повратак својих трупа у византијски логор. До поподнева Ромеји су освојили и опљачкали противнички логор. Уместо уређеног маневра. који је требало да подржи повлачење. Цар Роман IV Диоген (1068–1071). док су се турски коњаници уређено повлачили. који су од друге половине XI века угрожавали виталне центре царства у Малој Азији. предводећи неколико похода.IN NOMINE DEI Истока.

Пешадија је била запостављена и имала је другоразредну улогу на бојном пољу. помоћ није дошла. тешко оклопљени коњаници обучени за блиску борбу. Мала Азија. луком и стрелом или праћком. У сталним нападима на византијску територију продрли су до Палестине и освојили Јерусалим 1077. ромејским заповедницима су на располагању били и лаки коњаници. најчешће пореклом из Азије.ПРЕД ПОЧЕТАК КРСТАШКИХ РАТОВА заробљен. средиште моћи царства. готово истовремено. То је коначно потакло. а лево и десно од ње. Свето место хришћанства постало је потпуно недоступно. борци без оклопне заштите наоружани сулицама (кратка копља за бацање). Само су се варанге. Идеалан бојеви поредак ромејске војске изгле- дао је овако: у центру се налазила тешка коњица. коју су испољавали арапски господари града. иначе незаинтересованог. лако оклопљени ратници опремљени дугим копљима за борбу против коњице и чаркаши (psiloi). неколико хиљада. Готово су три века прошла откако су једног владара Ромеја последњи пут тако понизили непријатељи. последње велико упориштe Византије у Италији. Како су Турци-Селџуци уговор о примирју потписали са њим. била је изложена нападима и небрањена. Једино су за време династије Комнина (1081–1185) цареви и војсковође предводили војске чија је бројност премашивала десет хиљада бораца. нагло је престао. Уколико је противник успео да савлада или потисне ромејску коњицу. издвајали својим квалитетом. Ромејске војске овог периода биле су релативно мале и број ратника није прелазио. Били су опремљени слично западноевропским тешким коњаницима (latinikoi). После битке код Манцикерта дошло је до опадања војне моћи Византијског царства. осим празних обећања. претежно нордијског порекла. Последице овог пораза биле су велике. док је лака пешадија била распоређена на крилима. Узима и Турцима. Они су јахали брзе коње и били наоружани луком и стрелом. сма- трали су да његовом смрћу обавезе из уговора престају. Остатак пешадијских јединица чинили су копљаници (kontarioi). Иза коњице је формирана друга линија коју је чинила пешадија. године. Период релативне толеранције према хришћанским староседеоцима и ходочасницима. Они су били плаћеници. Циљ оваквог распореда је био да се јуришом тешке коњице постигне одлучна победа. Поражен и болестан цар Роман IV је умро наредне 1072. Царство је тако доживело потпуни војнички слом. које су византијски владари узимали као плаћенике. Куманима. а у случају успешног пробоја непријатељских линија прелазила је у гоњење. цара Михајла VII (1071–1078) да се обрати папи Гргуру VII за војну помоћ и подршку. Са друге стране. у руке Нормана пала је лука Бари. она се повлачила иза пешадијске линије. године. Коњица је била најважнији део ромејске војске. Тада су пешаци преузимали улогу заштитнице у одступању са бојног поља. а као главно оружје користили су велике бојне секире. мало истурена према противнику. оклопљена царска гарда. Припадали су разним степским племенима: Печенезима. копљем. или су омогућавали потребан предах коњици за покушај новог напада. Поред тешке коњице. 16 . Али. и то тако да су у средини били оклопљени ратници. лака коњица. мачем или топузом. у најбољем случају. при том је лака коњица својим дејством ометала покушај противника да са бокова угрози ромејску војску. Њено језгро су чинили катафракти (katafraktoi).

и на Истоку и на Западу. Царство више није могло да се брани од упада турских трупа. Време и услови. Нормани предвођени Робертом Гвискардом искрцали су се код Драча 1081. Али. са жељом да регрутује плаћеничке одреде за потребе ратовања против Турака. Царство је било исцрпљено и угрожено са свих страна. Алексије I обратио се за помоћ папи Урбану II. византијски василевс није довољно познавао ситуацију у земљама европског Запада и није могао предвидети последице које ће његов позив изазвати.IN NOMINE DEI Алексије I Комнин (1081–1118). Као и његов претходник. а ромејске трупе предвођене младим царем биле су ту несрећно потучене. нису постојала средства нити војска која би то учинила. били су сазрели за нешто што свет до тада није видео – највећи верски ратови у историји само што нису започели. потомак богате и утицајне аристократске породице. На Истоку ситуација није изгледала ништа боље. Цар Алексије I Комнин Византијски ратници 17 . покушао је да на сваки начин учврсти власт. године.