You are on page 1of 5

6.

POJAM ARBITRAŽNOG SUDA


Arbitražni sud je nedržavna, sudska (pravosudna) institucija koja nastaje i
vrši funkciju suđenja na osnovu sporazuma stranaka u sporu.
Arbitražni sud čine jedno ili više izabranih lica-arbitara, ovlašćenih da u
određenoj pravnoj stvari sprovedu postupak, reše nastali arbitražni spor i
odluče aktom koji ima snagu sudske presude.

U ovom radu, ispitivanja i prikazi se ograničavaju samo na arbitražne


sudove koji deluju u sveri građansko-pravnih i njima srodnih odnosa.
To dozvoljava da se za označavanje predmeta presuđivanja pred ovim
sudovima, upotrebi i koristi opšte usvojeni izraz civilnog procesnog
prava-građanskopravna stvar.
Time se iskazuje da delovanje arbitražnih sudova u ovim pravnim oblastima
predstavlja arbitražno rešavanje sporova u građanskopravnim stvarima.

Iz ovog određivanja izostaju sva ostala tela koja arbitražno rešavaju pojedine
sporove.
Ovo se prvenstveno odnosi na arbitražne organe u oblasti međ.javnog prava
i upravnog prava, jer se radi o pravnim fenomenima koji su drugačije
prirode i nisu u zoni privatnog prava.
Upravo ta pojava, da se isti naziv koristi za određene i različite sudske
medijume u pojedinim pravnim oblastima, govori da se ne sme smatrati da
je termin arbitražni sud ekskluzivan naziv za nedržavne sudske organe u
oblasti civilnog prava.
Zato u pravnom govoru treba koristiti odgovarajuću atribuciju koja bi jasno
upućivala da se misli na građanskopravne arbitražne sudove.

Sadašnje stanje stvari, da su u nekim pravnim sistemima građansko i


trgovačko pravo odvojene institucije, sprečava upotrebu naziva
građanskopravni arbitražni sud, ako se želi da se ovim terminom jedinstveno
odrede i označe svi arbitražni sudovi u oblasti privatnopravnih odnosa.
Takođe, eventualna podela naziva na građanskopravne i trgovačke arbitražne
sudove ne bi odgovarala sistemima u kojima su ove dve grane prava jedna
ustanova.
Oznaka trgovački arbitražni sud u tim sistemima bi bila tek bliže određenje
za građanskopravne arbitražne sudove koji deluju u zoni trgovačkog prava.
Međutim, polazeći od toga da ovi arbitražni sudovi većinom deluju jedino u
oblasti trgovačkih odnosa ili u tom sektoru građanskog prava, ovde bi bila

1
korektna oznaka arbitražni sud u trgovačkim stvarima ili trgovački
arbitražni sud. Ovaj naziv je sasvim preovladao.
U doktrini je isticano mnogo argumenata u prilog arbitražnog sudstva, ali i
onih koji ukazuju na njegove nedostatke i nepovoljnosti.
Pozitivne strane arbitražnog sudstva su:

1. autonomnost;
2. pogodnosti arbitražnog suda za rešavanje sporova sa elementom
inostranosti;
3. izbor vrste arbitražnog suda;
4. određivanje sedišta arbitražnog suda;
5. izbor arbitara i njihova stručnost;
6. jednostavnije određivanje materijalnog prava – sve do mogućnosti da
se sudi po pravičnosti;
7. brzina rešavanja spora, smanjeni troškovi postupka;
8. redovno jednostepenost postupka;
9. odsustvo javnosti.

Negativne strane arbitražnog sudstva ssu:

1. prevlast jedne strane u određivanju arbitražnog suda;


2. mogućnost odsustva objektivnosti arbitara;
3. neizvesna primena prava;
4. nepostojanje instrumenata da se arbitražna praksa izjednačava,

Praktični pravni život pokazuje da već dugo godina arbitražni sudovi postoje
i uspešno vrše funkciju sudstva.
Oni danas predstavljaju paralelno sudstvo (podsistem sudstva) u pravnom
sistemu, a isto tako i alternativno sredstvo.
Zato se može govoriti i o kvalitetu tog sudstva i prednostima suđenja pred
tim sudovima.
Ti argumenti se mogu upotrebiti i da se pravnička i poslovna javnost bolje
upozna sa arbitražnim sudstvom i uveća interes da se pravna zaštita
ostvaruje pred ovim sudstvom.
I posle prihvatanja svih argumenata o povoljnosti suđenja pred arbitražnim
sudovima, postavlja se pitanje: zašto je u nekim savremenim državama,
delatnost arbitražnih sudova neprimetna ili je skoro nema.

2
Primer je naš sistem za kog se može reći da je otvoren prema arbitražnim
sudovima.
Da li i ovde treba pokrenuti rasprave na pitanje:
• zašto su državni sudovi neefikasni i onda
• izdvojiti i potencirati tvrdnju o nedostacima zakonodavstva o
izvršnom postupku i
• veliku sporost u rešavanju sporova.
Ako se predpostavi da je sve ovo tačno, onda ne čudi nedovoljan interes
tražilaca pravne zaštite da idu pred arbitražni sud i što pre traže suđenje.
Ovome traba dodati:
- političku orijentaciju društva,
- strukturu ekonomskih odnosa i
- mentalitet nekih poslovinih ljudi
da sudsku zaštitu traže tek u krajnjem slučaju i da se u takvoj situaciji
državni sud smatra stručnijim.
Ovi razlozi govore da arbitražno sudstvo u našem i drugim pravnim
sistemima, još nije steklo status delotvorne sudske institucije.

PRAVNA PRIRODA I DEFINISANJE ARBITRAŽNOG SUDA

1. Arbitražni sud je sudska ustanova koja vrši sudsku funkciju.


Arbitražni sud vodi jedan sudski postupak i presuđuje odlukom koja ima
snagu sudske presude. Ovo gledište spada u doktrinu koja se označava kao
jurisdikciono ili procesno učenje u arbitraži.

2. Neki važni elementi u strukturi arbitražnog suda, ipak čine da se


drugačije greda na arbitražni sud i određuje njegova arbitražna priroda:
statusna samostalnost, visok stepen autonomije u vršenju funkcije,
ugovaranje arbitražnog suda, izbor procedure, mogućnost suđenja po
pravičnosti. Sve ovo je za neke autore snažno uporište za mišljenje da su
arbitražni sudovi ugovorna, privatnopravna institucija i za shvatanje koje se
u literaturi naziva civilističko ili kontraktuelno učenje o arbitraži.

(Prema ovom rezonovanju može se zaključiti da bi se arbitražna odluka


mogla pobijati /pred državnim sudovima/ samo iz osnova povrede materijalnog
prava, koje se odnosi na ugovore i zbog onih povreda koje spadaju u zonu
javnog poredka. Time arbitražna odluka, ne bi imala prirodu sudskog akta.

3
Tek rešenje državnog suda kojim se potvrđuje pravna važnost arbitražne
odluke i strankama naređuje da se povinuju arbitražnoj odluci –
predstavljalo bi akt podoban da stvori efekte svojstvene sudskim odlukama.
Ta intervencija države, podvlače autori ovog učenja, ne umanjuje
privatnopravni karakter arbitražnog suda.
On ostaje ustanova ugovornog karaktera i njegovi akti u svemu
zadržavaju privatnopravnu prirodu).

 Do nedavno se dosledno sprovodio stav o privatnopravnoj prirodi


arbitražnog suda. Pošto je arbitražna odluka privatnopravni akt, kao i
arbitražni sporazum, potrebna je državna intervencija da se odluka
arbitražnog suda pretoči u punovažan sudski akt podoban da stvara
obavezujuće dejstvo u pravnom svetu.
Za nas je izvesno da bi prihvatanje ovih stavova kontraktualne teorije vodilo
negaciji arbitražnog suda kao sudske institucije.
Ovi stavovi se ne mogu prihvatiti, jer je arbitražno sudstvo ravnopravan
sudski medijum

 Novija gledišta zastupnika ovog učenja napustila su rezonovanje o


privatnopravnoj prirodi arbitražne odluke. Zadržali su se uglavnom
na statusnom momentu – da je arbitražni sud ugovorna tvorevina i da
to određuje pravnu prirodu arbitražnog suda. Dozvoljavajući
postojanje nekih javnopravnih elemenata u strukturi arbitražnog
sudstva, upustili su se u odmeravanje jednih i drugih, dajući
ugovornim veću važnost u određivanju prirode arbitražnog suda.
Mislimo da se ovi stavovi ne mogu prihvatiti.
Izdvajanje samo nekih elemenata strukture i stav da su oni odlučujući za
strukturu arbitražnog sudstva nije dovoljno da se odredi priroda ove
ustanove, jer su primarna očekivanja na koja arbitražni sud treba da
odgovori i cilj koji tim hoće da se postigne:
- da iz jednog jednostavnog i efikasnog, pa ipak pravnog postupka –
pred nedržavnom ustanovom proiziđe odluka u biti jednake snage, kao
i presuda državnog suda.
- Ako bi se arbitražni sud posmatrao čisto kao ugovorna ustanova i
izvan sistema sudstva, ne bi se mogao odrediti kao ustanova koja vrši
sudsku funkciju i donosi odluku po snazi – jednaku presudama
državnih sudova.

4
Procesualističko gledanje na prirodu arbitražnog sudstva i njena takva
određenost ne poriče privatnopravni status arbitražnog suda.
(njegovo ugovorno uspostavljanje, uvažavanje da je arbitražni sud nesudski
medijum, i sasvim autonoman u vršenju sudske funkcije).
Procesualističko gledanje ne insistira na tome da je ovde prisutna prosta
delegacija u vršenju državne sudske vlasti.
Sa ovim učenjem je kompatibilan stav koji ovde zastupamo, a to je da se
uvođenjem arbitražnog sudstva formira jedan poseban podsistem
nedržavnih sudova, paralelan sa državnim sudstvom, koji se uklapa u sistem
sudstva.
I ovako određene arbitražne ustanove ostaju statusno samostalne u vršenju
sudske funkcije.
Intervencija države, inače veoma blaga, svodi se na:
- normativno uspostavljanje takvog položaja arbitražnog suda,
- obezbeđenje i koodrinaciju njegove aktivnosti i
- ograničenu kontrolu arbitražnih odluka usmerenu na eliminisanje
povreda osnovnih prava stranaka i javnog poredka (intervencija
države).

Definicija koja bi izrazila sve bitne elemente arbitražnog suda bi bila:

Arbitražni sud, kao autonomna ustanova sudstva, sastavljena od izabranih


sudija-arbitara, nastajući i stičući investituru suđenja neposredno na osnovu
sporazuma stranaka, čini instituciju ovlašćenu da u određenoj pravnoj
stvari sprovede postupak i odluči aktom sa snagom sudske presude.