You are on page 1of 2

O tome koliko je turski spoljnopolitiki nastup prema Balkanu ozbiljno osmiljen i

projektovan za dui vremenski period svedoi i onaj segment Davutogluove knjige


Strategijska dubina koji govori o postojanju triju koncentrinih geopolitikih krugova, u
kojima bi se manifestovao turski uticaj razliite dubine i intenziteta. Prvi je tzv. Unutranji
krug, koji sainjavaju Kosovo i Metohija (samim tim i Srbija), Albanija i Makedonija; drugi je
tzv. Sredinji krug, sainjen od Grke, Srbije, Bugarske i Bosne i Hercegovine, dok poslednji
tzv. Spoljanji krug sainjavaju Hrvatska, Maarska i Rumunija, i on nije od primarne
vanosti za Ankaru.
Za Tursku je najvanije da Albanija i itav albanski nacionalni korpus to vie ojaaju. Ne
sme se dozvoliti da Albanija i dalje bude slaba i siromana zemlja, jer bi u tom sluaju Italija i
Grka osnaile svoje prisustvo u njoj, suzbijajui turske politike ambicije i regionalne
interese. Davutoglu je posebno svestan sloenosti i protivreenosti ukupne problematike
albansko-makedonskih odnosa, kao i rizika da njihovo pogoravanje otvara vrata uplivu
grkog, bugarskog i srpskog uticaja na ovu iznutra politiki podeljenu i faktiki pocepanu
zemlju. Zbog toga istie Davutoglu Turska mora osnaiti albansko-makedonsko dravno
zajednitvo, i stvoriti sve uslove da Albanci maksimalno koriste svoja ljudska prava u
Makedoniji kako bi se ouvao poredak i integritet ove nestabilne drave.
U pogledu taktike za drugi geopolitiki krug drava, tu je najvanije da Turska na svaki
pokuaj upostavljanja tenje i ugovorne saradnje meu njima blagovremeno aktivno
odreaguje, i to inicijativom za sklapanje protivugovora kako se ne bi poremetila ravnotea na
tetu Turske i njenih balkanskih tienika. Vano je naglasiti da Davutoglu ne dovodi u pitanje
osovinu BeogradAtina. Za njega je to politika injenica na koju se ne moe uticati.
Meutim, moe se uticati na to da se toj osovini ne prikljui i Sofija. On strahuje od te
mogunosti i otvoreno preporuuje to aktivnije preventivno delovanje prema Bugarskoj kako
bi se ova vie vezala za Tursku. Koliko je Turska bila uspena na ovom planu moe se videti
iz injenice da su svi nereeni sporovi izmeu Bugarske i Turske (a ima ih dosta) bili nekako
zabaureni i gurnuti na margine, kako bi Bugarska bila primljena u Evropsku uniju 2007.
godine. Tome je mnogo doprinela i stranka turske manjine u Bugarskoj, iji je lider Ahmet
Dogan gotovo uvek predstavljao poeljenog politikog partnera za sve bugarske politike
stranke. Dalje, Bugarska je priznala nezavisnost Kosova, njen predstavnik pred
Meunarodnim sudom pravde u Hagu srano je branio pravo Kosova na nezavisnost, a
njeni politiki prvaci neprekidno ohrabruju albansko-makedonsku saradnju. Namee se
zakljuak da Bugarska to ini kako bi i sama izvukla parcijalnu korist iz date geopolitike
situacije na Balkanu, posebno u istonoj Makedoniji.

Na kraju ovog dela prikaza moe se jo dodati da velike sile, a na prvom mestu SAD, Velika
Britanija, Francuska i Nemaka, nemaju nita protiv ovakvog spoljnopolitikog zaokreta
Turske. Izgleda da se ni Rusija tome ne protivi, a to pitanje Kina kao da nema uopte u svom
vidokrugu. esto se moe uti miljenje da je Turska (kao lanica NATO) obian regionalni
poslunik SAD i Velike Britanije, koji ne radi nita drugo nego samo ispunjava njihove
politike zahteve, a da zauzvrat dobija pravo da uspostavlja red i mir u svom dvoritu. To
moda tako izgleda samo na prvi pogled, ali je daleko od prave istine. Tano je da Turska
uvaava politike interese i zahteve anglo-saksonskih zemalja, ali je istovremeno spremna i da
im se suprotstavi ukoliko to zahtevaju njeni sopstveni strateki politiki interesi. Turska ih
nikada nee rtvovati da bi ugodila svom pokrovitelju s druge strane Atlantika. U tom
kontekstu bi trebalo i tumaiti neke izuzetno zanimljive politike manevre turske vlade, koji
su neprijatno iznenadili SAD: povlaenje svog ambasadora iz Vaingtona na konsultacije
zbog usvajanja rezolucije u amerikom Kongresu kojom je progon Jermena u Turskoj za
vreme Prvog svetskog rata ocenjen kao genocid; zatim, zaotravanje odnosa sa Izraelom
povodom ugroavanja poloaja Palestinaca u pojasu Gaze; davanje podrke predsedniku Irana
Mahmudu Ahmadineadu (inae otvorenom amerikom neprijatelju), te pristupanje gasnom
aranmanu sa Rusijom Juni tok. Sve ovo potvruje da Turska tei da samostalno vodi
svoju spoljnu politiku, te da bi takav njen nastup trebalo oekivati i u bliskoj budunosti.