You are on page 1of 15

Arhe, II, 3/2005.

UDK 16:801.73
Originalni nauni rad

DAMIR SMILJANI
Nirnberg

DISKURZIVITET I EVOKACIJA
FORME LOGOSA U HERMENEUTIKOJ LOGICI

Apstrakt: Zadatak ovog rada o hermeneutikoj logici jeste koncizan prikaz pojma te granine
discipline. U prvom delu odreuje se mesto hermeneutiko-logikih teorija u kontekstu lozoje 20. veka, ujedno se predstavljaju njeni reprezentanti Georg Mi, Hans Lips i Jozef Kenig a
onda se daje pregled tema jedne takve logike. Pri tom se u obzir uzimaju kako zajednike osobine
tako i (metodske) razlike u nainu razmiljanja hermeneutikih logiara. U drugom delu lanka
se, kao svojevrstan uinak hermeneutike logike, predstavlja tematizacija fenomena diskurziviteta i evokacije, a to ukljuuje i suprotnost isto diskurzivnih tvrdnji i evokativnih (metaforikih)
izraza, odnosno iskaza. Na kraju lanka se iz ugla jedne opte lozofske logike baca pogled na
jednu moguu specino lozofsku teoriju miljenja. Moe se oekivati da e hermeneutika
logika dati produktivni podstrek konstituisanju jedne takve teorije miljenja.
Kljune rei: hermeneutika logika, logos, diskurzivitet, evokacija.

Sasvim uproeno, istorija logike posle Kanta pokazuje dve tendencije: nagli razvoj
formalne logike i traganje za alternativnim formama logikog miljenja. S jedne strane
se krajem 19. veka, posebno pod uticajem matematike, razvija diskurs formalne logike
(moglo bi se rei i formalni diskurs logike), dolazi do jaanja ideje logike sintakse
i formalnih jezika, simbolika logika se formira kao samosvojna disiplina, a kao posledica te specijalizacije dolazi do odvajanja (u uem smislu) logikih od lozofskih
problema. S druge strane, poev sa Kantovom koncepcijom transcendentalne logike,
stvara se i jaa svest o mogunostima upotrebe logike i van okvira formalnog i formalizovanog miljenja, javlja se potreba za logikim prouavanjem raznih sadraja i
fenomena, to dovodi do zasnivanja razliitih vidova materijalne logike: transcendentalne kod Kanta, Fihtea i Huserla, dijalektike (Hegel), spoznajno-teorijske logike
kod novokantovaca itd. Glavno pitanje sa kojim e se u toku 20. veka suoiti logika
kao lozofska disciplina je da li se u vidu istog formalizma treba odvojiti od lozoje,
poto se njegovi problemi mogu razmatrati nezavisno od lozofske take gledita koju
logiar inae zastupa (ako je jo zastupa!), ili se sa promenjenim predznakom u
slubi transcendentalne, dijalektike, fenomenoloke ili neke druge lozoje treba
zadrati u okviru opte lozoje. No moda je postavljanje takve alternative nepotre131

bno ak i kao formalna logika ona je deo lozoje, ako nita drugo onda barem u
institucionalnom smislu. Vanije je pitanje da li se zadaci logike mogu traiti i izvan
okvira istraivanja forme miljenja, da li svaka logika koja se bavi tom formom mora
da bude i formalna logika.
Za razliku od logike koja je poetkom 20. veka krenula putem separacije, hermeneutika je ila u obrnutom pravcu: u to vreme dolazi do njene postepene ekspanzije.
Istina, i ona je prvobitno bila koncipirana u kontekstu otcepljenja duhovnih od prirodnih nauka. Hermeneutika metoda je bila zamiljena kao metoda sui generis duhovnih
nauka, metoda koju iziskuju predmeti tih nauka, predmeti u mnogome razliiti od onih
u prirodnim naukama. Dok je ispoetka bila iskljuivo usmerena na domen interpretacije tekstova kao duhovno-istorijskih dokumenata, ona je u prve dve-tri decenije novog
veka poela da se proiruje na druge oblasti, da bi se uskoro transformisala u isto
lozofsku metodu tumaenja sveta i bitka uopte. Ve kod Vilhelma Diltaja, osnivaa
teorije duhovnih nauka, hermeneutika je postala oruem one lozoje koja se bavi
trojstvom izraza, znaenja i razumevanja u ivotu. Poto se Diltaj u svom delu zalagao za sintezu lozoje ivota i hermeneutike, onda ne udi to to sam ivot u takvoj
lozoji postaje sloenim tekstom koji valja interpretirati kako bi se adekvatno razumeo. Ali kako lozoja ivota ne bi ostala na nivou nepromiljenog iracionalizma, to
su joj oduvek prebacivali njeni ogoreni protivnici, a hermeneutika mogla da proiri
svoj tematski horizont, bio je potreban jo jedan korak ukljuivanje logike u izgradnju
hermeneutike lozoje ivota. Taj korak preduzeli su predstavnici tzv. hermeneutike
logike.
Zadatak ovog priloga je saet prikaz hermeneutiko-logikih teorija, njihovih istorijskih korena, njihove sistematike i njihovog mogueg znaaja za sadanju lozoju.
Prema tome bie potrebno navesti predstavnike hermeneutike logike, ukazati na
slinosti, ali i na razlike njihovih koncepcija, zatim baciti pogled na predmete kojima
se bave ili pak ustanoviti specinost perspektive pod kojom se posmatra jedan te isti
predmet (I). Na primeru polarizacije fenomena diskurzivnog, predoene u vidu kontrasta izmeu isto diskurzivnih tvrdnji i evokativnih iskaza, pokazae se kako logika
ovde poprima crte jedne obuhvatne teorije znanja koja ak i fenomenu neiskazivog daje
logiki smisao (II). Najzad valja razmotriti koju perspektivu bi hermeneutika logika
mogla imati u kontekstu sadanje lozoje konkretno: koji doprinos ona moe dati
konstituciji jedne isto lozofske teorije o miljenju (III).

I
Verovatno ne zauuje injenica da je ideja hermeneutike logike ponikla u okrilju Diltajevog impozantnog projekta teorije duhovnih nauka. Diltaj sam ne govori o
hermeneutikoj logici kod njega je re o logici duhovnih nauka [Logik der Geisteswissenschaften]. Koncept takve logike poiva na kritici tradicionalne logike do Kanta i
zahteva sledee tematske i metodske promene: kontekstualizaciju logike (logika mora
biti smetena u kontekst ivota), genetsku analizu logikih fenomena, ukidanje primata
iste teorije, zasnivanje formalnih logikih kategorija u realnim, proirenje dome132

na logike (pored diskurzivnog u njenu analizu mora biti ukljueno i ne-diskurzivno


miljenje), kao i tematizacija pred- odnosno Nad-racionalnog znanja iji se izraz moe
nai u stavovima ivotnog iskustva i ivotne mudrosti, zatim u svetskim nazorima,
religiji i poeziji. Meutim, ne sme se izgubiti iz vida da je taj projekat ostao nedovren.
Veina Diltajevih tekstova koji sadre nacrte takve logike teorije ini jedan deo njegove zaostavtine [1] tako da veina njegovih savremenika verovatno nije ni znala o
kakvom opsenom projektu se tu u sutini radi. Nepoznavanje tih i drugih lozofskih
ideja, posebno onih koje se tiu elaboracije tzv. lozoje ivota, doprinelo je mnogo
stereotipu o Diltaju kao obinom duhovnom istoriaru ije je delo bez znaaja za
razvoj sistematske lozofske misli.
Ono to je zapoeo Diltaj nastavili su da razvijaju njemu bliski mislioci, a meu
njima treba istaknuti pre svega njegovog uenika (i zeta!) Georga Mia [Georg Misch]
(18781965), poznatog po svojoj Istoriji autobiograje [Geschichte der Autobiographie, 4 toma], ali i po polemikoj knjizi Filozoja ivota i fenomenologija [Lebensphilosophie und Phnomenologie] (1930.) u kojoj je stao u odbranu Diltaja i kritikovao
Huserla i Hajdegera. Mi je do 1935. bio redovni profesor lozoje u Getingenu [Gttingen]. Kljunu ulogu u prezentaciji koncepta jedne hermeneutike logike imaju Miova predavanja o logici i uvodu u teoriju znanja koja je drao vie puta izmeu 1927.
i 1934. godine. Ta predavanja (tanije: drugi, sistematski deo predavanja) su pre deset
godina izdata pod nazivom Izgradnja logike na tlu lozoje ivota [Der Aufbau der
Logik auf dem Boden der Philosophie des Lebens] dakle sa prilinim, ali opravdanim
zakanjenjem i moe se rei da zahvaljujui svom obimu (preko 500 strana) predstavljaju solidnu osnovu za prouavanje razvoja ideje o hermeneutikoj logici. (Jedan od
razloga to je program hermeneutike logike ostao manje-vie nezapaen sigurno lei
i u tome to ova predavanja vie decenija nisu bila dostupna iroj lozofskoj javnosti.)
U tim predavanjima Mi se nadovezao na ideju ivotno-lozofske logike koja se
poela nazirati u kasnom Diltajevom opusu, ali ju je i preciznije artikulisao i ono to
je kod njegovog uitelja u raznim rukopisima ostalo u fragmentarnoj formi produbio,
sistematski razvio i nadgradio, koristei se pri tom rezultatima tadanjih istraivanja
drugih lozofskih disciplina, ali i antropologije, psihologije, biologije, nauke o jeziku.
On se ve 1924. u lanku Ideja lozoje ivota u teoriji duhovnih nauka [Die Idee
der Lebensphilosophie in der Theorie der Geisteswissenschaften] zalagao za proirenje logikih fundamenata koje bi moglo doprineti produktivnom prevazilaenju suprotnosti izmeu prirodnih i duhovnih nauka. Tu svoju ambicioznu nameru je konano
sproveo u delo u svojim predavanjima.
Miova verzija hermeneutike logike je u sutini hermeneutika lozoja logosa. Logos () treba shvatiti u punom smislu grke rei: kao jedinstvo misli i rei,
miljenja i govora, misaonosti i nedokuivosti, kako to kae Mi, aludirajui pri tom
na Heraklitovu koncepciju logosa koja po njegovom miljenju nije bila merodavna za
tradiciju logike od Aristotela do Kanta. Inae, slino shvatanje logosa kao jedinstva
zborenja i miljenja je zastupao i Hajdeger koji je takoe zahtevao rehabilitaciju antikog pojma logosa kako bi se shvatio iskonski zadatak logike (Mi mu inae prebacuje ontologizaciju logike). Logika se po Miu ne sme ograniiti samo na analizu suda
kao isto diskurzivne forme. Naprotiv ona u vidu mora imati itav raspon logosa od
133

elementarnih izraajnih formi kao to su izraz lica ili deiktiki gest preko jezika kao jedinstva delanja i izraajnog pokreta, rei i reenice kao njegovih elemenata, do govora
i sloenijih diskurzivnih formi (naune tvrdnje, formule itd.) i najzad na drugom polu
diskurzivnog do tzv. evokativnih iskaza. (Time je skiciran i tok samih predavanja:
ona poinju od najelementarnijih formi i uzdiu se do kompleksnijih, isto diskurzivnih i evokativnih.) Univerzalna forma, od koje se mora poi u izgradnji logike, jeste
izraz. Svet u kom ivimo je po Miu svet izraza. Ve na primarnom stupnju nejezikih fenomena u sloju ivotnog ponaanja, ak i kod ivotinja mogu se pronai
tragovi smisla i znaenja. Otuda izgradnja logike treba da zapone na toj osnovi.
Prvo se razmatra izraajni pokret (afektivni, mimiki izraz) ije znaenje neposredno
opaamo, tako da se moe rei da su ovde izraz i znaenje srasli zajedno. Zatim sledi
razmatranje ka nekom cilju usmerene radnje kao to je pokazni gest koji za razliku od
mimike ukazuje na neki predmet u okolini; njegov smisao ili znaenje razumeju samo
ljudi, ne i ivotinje. Ali i takva radnja ima samo ogranien obim, jer ona se odnosi samo
na pojedinani predmet, tako da je njeno tumaenje usko povezano sa kontekstom pokazivanja. Tek jezik nas oslobaa od neposrednog konteksta i usmerava na (duhovni)
pogled ka predmetima koji nisu neposredno dati, a isto tako omoguuje da jednu stvar u
razliitim situacijama prepoznamo kao identini predmet. On nas osposobljava da itav
svet napravimo predmetom i prikazujemo ga u svom takobitku [Sosein]. Mi govori o produktivno objektivirajuoj artikulaciji koju preduzima re, gde se ujedinjuju
svest o predmetu i samosvest. [2] Sledei korak posle vertikalnog ralanjenja govora
(u glasovnu artikulaciju, smisao ili znaenje [3] i odnos prema predmetu) je njegovo
horizontalno strukturiranje, pod ime Mi podrazumeva sled rei unutar reenice i reenica u okviru tematski strukturiranog govorenja, dakle, diskurzivnu struktura govora.
No poto diskurzivitet kao fenomen kojim se bavi hermeneutika logika treba posebno
da se razmatra u drugom odeljku, na ovom mestu prestaje prikaz Miove hermeneutiko-logike koncepcije, a njen dalji razvoj emo pratiti kasnije.
Umesto toga emo se osvrnuti na druge mislioce koji su na svoj nain razvijali ideju
hermeneutike logike. Tako se jedan vid hermeneutike logike moe nai i kod Hansa
Lipsa [Hans Lipps] (18891941) koga bi u biografskom i sistematskom pogledu mogli
nazvati Vitgentajnom hermeneutike. Ovaj otroumni mislilac, inae Huserlov uenik, jedno vreme je u Getingenu delovao kao privatni docent, a od 1928. i kao vanredni
profesor lozoje. Pored toga je radio i kao vojni lekar. Ispoetka pod uticajem Huserla, a zatim posebno inspirisan od Hajdegerove egzistencijalne ontologije, on u toku
tridesetih godina 20. veka razvija egzistencijalistiku varijantu hermeneutike logike u
kojoj se pre svega tematizira zavisnost ljudskog miljenja i govora od konkretne situacije. Situacija ovde doslovno dolazi do rei. Stoga Lips kritikuje formalistiki pristup
logikim fenomenima gde se upravo apstrahuje od ljudske situacije kako bi se navodno dobile iste forme. Morfologija suda po Lipsu mora biti zamenjena tipikom
koraka u kojima se ostvaruje egzistencija. Slino kao i ivot kod Mia situacija je u
sutini nedokuiva govor istie neto tako to to artikulie s obzirom na situaciju u
kojoj se nalazi. Otuda je svaka dikcija, svaka re i reenica neto ogranieno na osnovi
neeg neogranienog. Lips uz to napominje da logos odlikuje i intersubjektivnost: on
kao ne slui samo oznaivanju neega, ve prvenstveno ima svrhu
134

da se nekome neto oznai odn. Da se ovaj uputi, da mu se neto pojasni, stavi do znanja, naredi itd. U Lipsovoj hermeneutikoj logici se pored egzistencijalistike istie i
pragmatina dimenzija. To i ne udi, poto ovek u situacijama svakodnevnog ivota
uvek ima posla sa stvarima kojima valja baratati. Baratanje stvarima pri kom se one
i ispituju predstavlja ostvarivanje egzistencije u kom ovek dolazi k sebi. Logike
forme zato treba istraivati u kontekstu radnji, ne u vakuumu istog, izolovanog miljenja. Ali ta je onda hermeneutiko u toj logici? Lips zahteva od hermeneutike
logike da razotkrije nesvesne pretpostavke i anticipacije koje se izmiu reeksiji, kao
i skrivene motive u koje se ovek zaplie i pri emu samog sebe zatie. Dakle, ta
logika je u tom smislu hermeneutika, to ona predstavlja reeksivnu formu naknadnog
osveivanja situativnih radnji; ona izriito ukazuje na ono to se oduvek ini, ali to
se obino ne reektuje.
Primer Lipsove egzistencijalistiko-pragmatike koncepcije pokazuje da hermeneutikom logikom ne treba smatrati samo hermeneutike teorije logosa, nego da i druge
teorijske struje (kao na pr. pragmatizam ili egzistencijalizam) mogu uticati na prol one
logike teorije koja eli biti alternativa formalno-logikom istraivanju. Meutim da
hermeneutika logika isto tako ne mora stupiti u konkurenciju sa formalnom logikom
pokazuje delo Miovog uenika Jozefa Keniga [Josef Knig] (18931974). Za razliku od svog uitelja (a i od Lipsa koga je lino poznavao) Kenig se u svojim naalost
malo zapaenim delima zalagao za logiko-formalnu eksplikaciju lozofskih pojmova. Mada i pod uticajem Miove lozoje ivota on se posle drugog svetskog rata,
doavi u dodir sa anglo-saksonskom lozojom (pre svega sa Raslom), zalagao za
produktivno sjedinjenje matematike (!) i dijalektike logike. Ve u svojoj habilitaciji
Bitak i miljenje [Sein und Denken], objavljenoj 1937. godine, on se kretao u kako to
kae podnaslov te knjige graninom podruju izmeu logike, ontologije i lozoje
jezika. Taj interdisciplinarni pristup problemima je nastavio i u nizu predavanja
koja je tokom pedesetih godina prolog veka drao o razlici izmeu teoretskih i praktinih reenica. [4] Ali bez obzira na metodoloke razlike mogue je ustanoviti odreeno
srodstvo sa Miovim, pa ak i sa Lipsovim hermeneutiko-logikim zamislima. Tri
primera mogu ilustrovati to zajednitvo: promiljanje odreenog utiska, radikalne
razlike izmeu reeninih formi i kontekstualnosti.
Nadovezujui se na Diltajevo shvatanje impresije, te Miovu interpretaciju tog izraza kao ivotnog pojma [Lebensbegriff] Kenig svoja razmiljanja u Bitku i miljenju
zapoinje razmatranjima o logikom potencijalu tzv. odreenog utiska koji je ekvivalentan utisku o neem odreenom. Odreeni utisak Keniga zanima kao iskljuivi izvor
znanja o odreenim stvarima. Kao takav on je i od znaaja za teoriju predikacije u
okviru koje se pravi razlika izmeu determiniuih i modikujuih predikata. U prvu
klasu spadaju oni predikati koji oznaavaju osobine koje se mogu ulno opaati: boje,
zvuk, miris itd. U drugu klasu Kenig ubraja one predikate koji se mogu samo posredno
opaati ulima i koji ukazuju na neulne osobine stvari, recimo predikati kao to su razumno, pravedno, lepo, dobro, bivstvujue itd. Plavo i pravedno nisu samo
razliiti predikati, nego su kao predikati razliiti znai, radi se o formalnoj razlici.
Kenigova teza je da su modikujui predikati dati samo posredstvom odreenog utiska;
tavie, on ak tvrdi da ukoliko ne bi bilo tog utiska, mi ne bismo znali ta je onim pre135

dikatima oznaeno. Teorija o odreenom utisku je verovatno imala i uticaj na njegova


kasnija razmatranja o metaforama o kojima e biti jo rei u narednom odeljku. Kao pobornik, kako on to kae, vetine formalnog razlikovanja [Kunst formaler Unterscheidungen] koju je, kao to se vidi na primeru razlike izmeu predikata, praktikovao ve u
svojoj habilitaciji, Kenig je teoriju o radikalnim (formalnim) razlikama produbio u ve
navedenim predavanjima o teoretskim i praktinim reenicama. Logika diferencija se
temelji na dubljoj epistemolokoj, na razlici dveju formi znanja: znanja da ... [Wissen, da ...] i znanja kao ... [Wissen als ...]. Da se odreena stvar moe osloviti je
radikalno razliito od toga da se neto oslovi kao stvar. Prva forma znanja, znanje da
..., svoje izvorite ima u ulnom opaanju i nuno se izraava jezikim sredstvima, dok
je druga forma (znanje kao ...) oblik neposrednog znanja koje ne pridolazi bitku i koje
se manifestuje u vidu odreenog ponaanja. Diferencija izmeu reeninih formi je,
pak, povezana sa diferencijom znanstvenih formi: teoretska reenica je izjava-znanja
da ..., a praktina reenica je izjava-znanja kao .... Tako je reenica Ovo je pas mog
prijatelja Karla praktinog, a reenica Postoje psi teoretskog karaktera. I dok ima
smisla pitati otkud znamo da je ono Karlov pas, potpuno je bez smisla pitanje odakle
znamo da je pas uopte pas. Za razliku od teoretskih reenica praktine su uvek vezane
za odreeni kontekst. Tek razjanjenje njenog situativnog znaenja moe pokazati da
li je tano ono to se njom tvrdi. Ako se kae: Karl je plavokos, ta reenica se moe
verikovati samo onda, ako znam koji Karl je time miljen. Taj Kenigov stav se podudara sa Lipsovim kontekstualistikim shvatanjem logiko-diskurzivnih formi (drugo je
pitanje da li bi i Lips tvrdio nezavisnost teoretskih reenica od bilo kog konteksta). Kad
smo ve kod poreenja Kenigove logike teorije sa Lipsovom treba napomenuti da i
Kenig ukazuje na intersubjektivnost praktinih reenica. Praktine reenice su po njemu saoptenja [Mitteilungen] vezana za konkretnu govornu situaciju. One nisu samo
sredstvo saoptavanja, nego su kao takve saoptenja. Saoptenje ima samo onda smisao, ako se nekome neto saoptava. Tako Kenigovo shvatanje konvergira sa Lipsovom
interpretacijom a a.

II
Po onom to se dosad prikazalo moe se rei da hermeneutika logika naspram formalne logike preuzima dvojnu funkciju: lozofsko-hermeneutiko utemeljenje logike
(ne u smislu njene asimilacije od strane hermeneutike kao druge lozofske discipline,
nego u smislu kontekstualizacije fenomena logosa u irem okviru ivota i egzistencije) i proirenje domena logikog (tematizacija ne-jezikih izraajnih formi, odreenog
utiska ...). Ostanimo kod ovog poslednjeg. Po miljenju hermeneutikih logiara (posebno Mia i Lipsa) tradicionalna logika je ograniila fenomen logikog na domen teorije, a unutar ovog posebno na sud i njegove forme. Ali sud je samo jedna od moguih
logikih formi ne smeju se zapostaviti ni reenica ni iskaz kao forme bliske sudu, a
koje se ipak u odreenom (formalnom) pogledu razlikuju od njega. (Lips ide jo dalje
i ubraja i pitanje, molbu, savet u domen logike, pa ak i izreke, poslovice, aforizme i
druge jezike forme.) Kako bi se oblast logikog istraivanja prikazala u celom obimu
136

Mi predlae razmatranje diskurziviteta [Diskursivitt] kao opteg imenioca svih (jezikih) logikih formi, pri emu se slui metodom polarizacije: na jednom polu se nalazi
isto diskurzivna, na drugom evokativna forma. Dovoljno je da se razloi struktura
govora, kako bi se dobio uvid u specinost fenomena diskurziviteta. Kao to je ve
napomenuto, Mi diferencira izmeu horizontalne i vertikalne strukture govora. Dok se
vertikalna odnosi na ralanjenje govora u glasovnu artikulaciju, smisao odn. znaenje
i predmetnost, pod horizontalnom strukturom Mi poima sm proces govorenja, njegov
tok, dakle, sled rei kojima se grade reenice tako to se jedna re nadovezuje na drugu, zatim jedna reenica na drugu itd. Govor je tako ralanjena celina, ali ne u smislu
kontinuiteta, neisprekidanog linearnog razvoja, ili kompozicije, obine sume delova, ve u smislu dijalektikog jedinstva: diskurzivitet govora je jedinstvo u mnotvu.
Struktura govora je sintetikog karaktera, jedinstvo razdvajanja i spajanja, jedinstvo
koje nastaje imanentnom sintezom delova. U kontekstu razmatranja horizontalne strukture govora postavlja se pitanje odnosa izmeu reenice i rei: da li rei kao delovi
prethode reeninoj celini ili je reenica kao celina data pre rei? Veina prouavalaca
jezika se nekala izmeu te dve alternative i obino bi pala odluka za jednu opciju.
Mi razmilja drukije, naime, dijalektiki. Tako on konstatuje da se celina smisla zamiljenog, iako ona prethodi delovima govora, tek sa njihovom sukcesijom uobliava.
Paradoksalno izraeno, govor je celina koja nosi svoje delove, ali koju isto tako nose
njeni delovi. Mi se koristi jo jednom dijalektikom gurom koju preuzima od Diltaja,
naime pojmom odreeno-neodreenog [das Bestimmt-Unbestimmte]. S jedne strane
jedna misaona celina treba da se odredi tako to e se postepeno izdiferencirati unutar
reenice; s druge strane rei koje su na poetku jo neodreene u svom znaenju, jer
uzete za sebe ili u meusobnoj kombinaciji mogu razliito da se upotrebe, kroz svoj
raspored u reenici dobijaju odreeno znaenje. Najzad ceo taj dijalektiki kompleks
se d izraziti i formulom koja se moe nai i kod Miovog uitelja Diltaja, formulom
eksplikacija koja je ujedno i stvaranje [Explikation, die zugleich Schaffen ist] to
je i tendencija smog ivota. [5]
Sad je vreme da se sa opte karakterizacije diskurziviteta pree na razmatranje njegovih formi koje su polarno odvojene jedne od drugih. isto diskurzivnim tvrdnjama
na jednom polu su suprotstavljeni evokativni iskazi na drugom polu. Poto je re o
polovima, mogue su i meovite odn. prelazne forme. Ali ostanimo kod krajnjih formi.
Prvi tip iskaza, onih isto diskurzivnog karaktera, dovoljno je moda ak i previe
istraen u tradicionalnoj logici. Radi se preteno o tvrdnjama koje izraavaju zaokruenu misao, tako da se smisao onoga to se tu tvrdi moe direktno razumeti iz same
tvrdnje (obino nije potrebna dodatna interpretacija onog to se tvrdi). Naravno da je
poznavanje odreenog konteksta ili materije potrebno, ukoliko se ta tvrdnja nalazi u
nekoj naunoj raspravi ali to ne menja nita na injenici da je misao naprosto asimilirana od iskazne reenice. Reenice su unutar isto diskurzivnog govora meusobno
povezane, a obino je ta povezanost i metodski osigurana. Tom vrstom diskurzivnih
iskaza se posebno slue nauke koje njima izraavaju injenice, zakonitosti ili sl, ali one
se koriste i u svakodnevnom ivotu (recimo kad se eli iskazati neka namera). Otuda u
njih spadaju faktine izjave, denicije, matematike i zike formule, obrasci itd. Pre137

dmeti takvih iskaza su, kako to kae Mi, bez sopstva, a oni obino znaenje dobijaju
u teoretskom kontekstu. Primeri takvih teoretskih predmeta su prirodni fenomeni kao
svetlost, voda, toplota, elektrina energija, masa ..., fenomeni koji izgube izraajni
karakter kojim raspolau u obinim ivotnim situacijama, im ih se nauka prihvati.
Ali isto diskurzivni iskazi predstavljaju samo jednu mogunost kako se misli mogu
izraziti u diskurzivnom mediju. Znaenja se mogu i evocirati to je svojstvo tzv. evokativnih iskaza. Dok isto diskurzivni iskazi u neku ruku mogu reprezentovati diskurzivitet u uem smislu (njegovu racionalnu stranu), evokativne izraajne forme zastupaju
ono to bi se moglo nazvati intuitivnim miljenjem. Evokativni izrazi neku stvar daju
samo u obrisima, oni je samo naznauju; ono to oni znae ne moe se u potpunosti
(nedvosmisleno) izraziti obinim reima, a kamoli nauno normiranim pojmovima. U
njima do izraaja dolazi draesni karakter [Anmutungscharakter] onoga to nam se
deava u svakodnevnom ivotu, dra stvari i dogaaja sa kojima se tu susreemo.
Ovde se ne govori o odreenoj stvari, ve se sama stvar izraava, ili kako to Mi
metaforiki (dakle evokativno! [6]) izraava predmet pod dodirom rei treba da
zatreperi. Za razliku od isto diskurzivnih iskaza evokativne forme se mogu nai i u
oblasti estetskog oblikovanja, posebno u poeziji, ali i u metazici i religiji, pa ak i u
naukama (prvenstveno u duhovnim naukama). Pesnik nam putem evokativnih izraza
doarava sliku odn. Simbol neke stvari ili okolnosti koja nas nadrauje. Mi zato govori i o moi rei, analogija koju je posebno razvio Lips (o tome kasnije). Takoe u
takvoj jezikoj praksi na videlo dolazi prednauni ili predteorijski odnos oveka
prema stvarima. to se tie metazike i religije, evokacija tu prvenstveno ima ulogu da
ukae na stvarnost koja se izmie isto diskurzivnim pojmovnim i iskaznim formama.
Ali ono to je neiskazivo nije zato i neizrecivo; naprotiv, ono to se ne d iskazati nalazi
se na krajnjoj granici izrecivog koju dostie evokativni izraz i tako, barem indirektno,
saznajemo neto o njemu. Naposletku i duhovne nauke mogu imati koristi od evokacije, jer pomou nje u itaocu ili sluaocu treba da se stvori slika ili predstava o njihovim
specinim predmetima. A kad je ve re o predmetima, onda valja napomenuti da
predmeti evokativnih iskaza i oni duhovnih nauka imaju dosta toga zajednikog. Za razliku od predmeta isto diskurzivnih iskaza koji su bez sopstvenog znaenja predmeti
evokativnih iskaza znae neto sami od sebe, imaju sopstvo, na neki nain otkrivaju ljudima svoj smisao. Mi ih naziva hermeneutikim oblijima [hermeneutische
Gestaltungen]. Oni zadravaju svoj izraajni karakter ak i kad postanu predmetima
naunog istraivanja. Zato je zadatak rada u duhovnim naukama da u svojim pojmovima ouva taj karakter koji u procesu terminologizacije moe da izgubi na svojoj
snazi. Hermeneutika preuzima tu ulogu u okviru duhovnih nauka, pa je otuda potpuno
razumljiv i poslednji korak koji zahteva Mi: ugraivanje hermeneutike u logiku kao
sveobuhvatnu teoriju znanja, kako onog isto diskurzivnog, promiljenog, tako i onog
o neiskazivom i nedokuivom koje imenuju evokativni izrazi.
Kenigova teorija o teoretskim i praktinim reenicama se u odreenim takama dodiruje sa Miovim razmatranjima o diskurzivnim formama. Mogue je da su Miova
predavanja o logici, koja je Kenig verovatno poznavao, imala uticaja i na razvoj njegove teorije o reenicama, mada se taj uticaj na prvi pogled teko primeuje. Karl-Hajnc
Lembek [Karl-Heinz Lembeck] u svom lanku Logika i lozoja ivota [Logik und
138

Lebensphilosophie] (1996.) smatra da kriteriji koju po Miu ispunjava diskurzivni


govor jesu i aspekti praktine reenice. Dakle, praktina reenica mora ispunjavati sledee uslove: (1) ona se odnosi na neto odreeno to se ne sme zameniti niim drugim;
(2) ono to subjekt za sebe misli o neemu ovde postaje svesnim predmetom, subjektivno mnenje-za-sebe postaje svesnim mnenjem da ..., a time i elementom znanja
da ..., dakle, praktina reenica u vidu saoptenja daje nam do znanja ta neko u stvari
misli; (3) ona je, recimo kao saoptenje kojim se daje neki opis, obavezno vezana za
kontekst i ima relativno znaenje u odnosu na onog koji govori i situaciju saoptavanja
(kad neko kae da je Karl plavokos, verovatno e se pitati koji Karl je time miljen); (4)
praktina reenica mora biti intersubjektivno razumljiva. Teoretska reenica po Lembeku ima slinosti sa isto diskurzivnim izrazom. Jer ona kao univerzalna ili partikularna
reenica vai nezavisno od konteksta (singularne reenice su uvek praktinog karaktera); ona zatim predstavlja zakljunu tvrdnju o formalnim optostima iji predmet je
reenina funkcija, ne singularno stanje stvari; najzad teoretska reenica ne postavlja
hermeneutske zahteve, poto nisu potrebne dodatne informacije kako bi se utvrdilo da
li je ta reenica istinita. Na primer, istinitost reenice Postoje drvea mogu utvrditi
tako to u opaziti najmanje jedno drvo; meutim, da li je reenica Karl je plavokos
istinita mogu utvrditi tek onda kad raspolaem dodatnim informacijama na osnovu daljih singularnih deskriptivnih reenica preko kojih saznajem o kom Karlu je re. Poto
su tako povuene paralele izmeu Miove logike diskurziviteta i Kenigove teorije teoretskih i praktinih reenica, ostaje da se vidi ta na strani Kenigove lozofske logike
ima slinosti sa evokativnim izrazima.
Mada se u tu svrhu ne poziva na Miovu teoriju evokacije, Kenig je u okviru svojih
istraivanja logikih oblika identikovao formu koja se ne moe uvrstiti u tipologiju
teoretskih i praktinih reenica, ali koja zasluuje interes hermeneutikog logiara.
Naime, funkciju evokativne forme kod njega preuzima metafora. Promiljanje fenomena metafore se moe nai kako u habilitaciji tako i u predavanjima o razlici izmeu
teoretskih i praktinih reenica [7], a pored toga se iz vida ne smeju izgubiti ni govor
o metafori koji je Kenig drao na jednom seminaru 1937., kasnije (1994.) izdat pod
nazivom Napomene o metafori [Bemerkungen zur Metapher], ni prilog Priroda
estetskog dejstva [Die Natur der sthetischen Wirkung] iz 1957. godine. Pod metaforom Kenig smatra onaj izraz koji obino potie od neke rei koja uzeta za sebe ne
predstavlja metaforu (na pr. nekome neto prebaciti u sebi sadri nemetaforiki glagol
bacati). [8] Nemetaforini izrazi iz kojih se razvijaju metafore mahom potiu iz sfere
ulnog opaanja (bacanje kamena, lopte ili nekog drugog predmeta je neto to se ulno
moe opaziti). Metafora pak u nama doziva (doslovno: evocira!) sliku predmeta o kom
je re; ona pri tom nita ne preslikava, ve doziva, kako Kenig napominje, iskonsku
sliku [ursprngliches Bild] onog to oznaava. Meutim, metafore se razlikuju u
sadrajnom i formalnom pogledu one mogu biti razliitog sadraja ili razliite forme. Formalna razlika meu metaforama je svakako zanimljivija od sadrajne, tako da
emo samo nju razmatrati. Da se dve metafore razlikuju po formi znai da su one kao
metafore razliite metafore ili da su principijelno razliite metafore. Neka jedan primer
to ilustruje. Tako se za neku osobu moe rei da sjajno izgleda. No isto tako moe biti
re o sjajnom uinku. Te metafore se ne razlikuju samo po svom sadraju, ve se razli139

kuju i po svom metaforikom bitku. Dok je metafora sjajnog uinka neautentina


[uneigentlich] u tom smislu to uinak ni u kom smislu ne sjaji, u sluaju metafore o
neijem sjajnom izgledu se moe ak govoriti i o autentinoj [eigentlich] upotrebi rei sjajan. Barem delimino, ne u potpunosti kao kad se govori o sjaju sunca.
Metafora sjajnog izgleda po Kenigovoj terminologiji doziva sliku o metaforiki
predstavljenom predmetu u modusu srednje autentinosti [mittlere Eigentlichkeit].
Kenig razlikuje pravu od obine metafore: obina metafora je ona koja se moe
izraziti i ne-metaforikim izrazima, ali ne i prava, jer ova je izraz duevnog deavanja
koje se samo pomou nje moe izraziti. Taj izraz je ovde ujedno kako ono to oznaava stvari tako i organ pomou kog je jedino mogue videti tu stvar. [9] Kad ne bismo
raspolagali tim metaforikim izrazom ne bi bili u mogunosti da znamo za stvar koja je
njime izraena. (Kenig takve izraze naziva i iskonskim metaforama.) Sjaj je neto to
opaamo preko ula vida, dakle, on je sm neto ulno; umesto toga sjaj izgleda nekog
oveka oznaava neulno dejstvo onoga to ovde zapaamo. U svojim razmatranjima
o prirodi estetskog dejstva Kenig je dalje produbio svoju teoriju metaforikih izraza
i doao do zakljuka da su svi izrazi odn. Iskazi koji opisuju estetska dejstva metaforikog karaktera. tavie, estetsko dejstvo dolazi k sebi samo onda, ako ga neko opisuje
(i to na metaforian nain). Kenig se tom prilikom sm slui evokativnim sredstvima:
Da se deava da estetsko dejstvo dolazi k sebi, kada i tako to to ga ovek opisuje,
moe se slikovito [!] izraziti i tako da se ono u neku ruku probudi, kad ga umesno
opiemo. Umestan je opis koji ga pogaa ili dodiruje ili budi. A da se ono u neku ruku
razbuuje moe se pak efektno iskazati i tako da ono uzvraa zvucima ili da rezonuje.
[10] Evokacija postaje sredstvom iskazivanja misli a to je neto to je Mi zahtevao i
od (hermeneutikih) logiara. Stoga nema sumnje, da je pored drugih intencija (onoga
to je hteo postii svojim pristupom logikim problemima) Kenig u izvesnom smislu
ostao Miov uenik.
Bacimo jo pogled i na onu osobinu koju Lips pripisuje jeziku i rei, a koja je u dvostrukom smislu povezana sa evokacijom: jednom zato to je sama evokativni izraz, a
onda i iz tog razloga to se njome moe okarakterisati proces evociranja. Lips smatra da
re raspolae izvesnom potencijom ili, kako bi se izrazio Mi, monou [Mchtigkeit].
Govor o potenciji je usmeren protiv jednostrane identikacije rei sa znakom po kojoj
je re neto sekundarno, jer stoji u slubi signikata. Umesto toga Lips tvrdi da je re
u stanju da deluje na stvarnost, pa ak i da je u izvesnom smislu izmeni, da joj d odreeni oblik. Re pogaa i kazuje neto, ali nije samo oznaka neega. [11] S druge
strane Lipsova namera nije da takvom karakterizacijom rei pribegne primitivnim
misaonim formama po kojima rei raspolau nekom maginom moi. Pa ipak poreenje sa maginim svetskim nazorom nije bez osnove, jer ovek moe biti pod snanim
utiskom onoga to mu doarava re, a ponekad i pod uticajem same rei. Re jeste
istinita ili postaje istinitom ne na osnovu nekakvog podudaranja sa stvarima, ve tako
to se u ispunjenju pokazuje njena snaga. [12] Neto od magije rei sauvalo se i u
odreenim formama koje se jo koriste u svakodnevnom ivotu kako to Lips pokazuje
na primerima obeanja i kletve. Oto Fridrih Bolnov [Otto Friedrich Bollnow], jo jedan
uenik Georga Mia, koji se zalagao za rehabilitaciju pojma hermeneutike logike u posleratnoj lozoji [13], saima Lipsove misli i kae: Onaj ko obeava preobraava se
140

sam u datoj rei tako to, usmeren od nje, samog sebe zahvata i tako iz neodreeno-neautentinog temelja ivota izvlai autentian bitak, a tek u ovom onda postoji mogunost
vernosti kao i nevernosti. [14] A to se tie kletve on istie: Kletva se ispunjava, ne
zato to je moda tana poput nekog predskazanja, nego tako to sopstvenom snagom
dolazee dogaaje podvrgava svojoj moi. [15] Lips se prilikom tematizacije kletve
izriito ograuje od mistikacije jezika, mada ne negira izvesnu srodnost rei sa maginom silom: Ovde se re ne obdaruje nekom neshvatljivom i okultnom silom kao
da su pri tom ... pogreno procenjene granice rei i njemu svojstven uinak. Stvar lei
upravo obrnuto. Tek dovoenjem takve, ini se, nastrane upotrebe rei kao to je kletva,
izreka itd. Znaenje rei u naem smislu se d razumeti samo kao jedna modikacija i
usmerenje iste temeljne strukture. Dokuujua potencija rei, pojmovna sila jezika je
istog porekla kao i ta vis magica. [16] Tako se Lips razmatranjem dejstva koju moe
imati jedna re ili reenica pribliio teoriji govornih inova, s tim to je njegova teorija
protkana i egzistencijalistikim i antropolokim motivima.

III
Iz dosadanjih razmatranja se moe izvesti zakljuak da teorija o diskurzivitetu i
evokaciji, koju nalazimo u hermeneutikim logikama Mia, Lipsa i Keniga, predstavlja
alternativu jednom skuenom formalno-specijalistikom shvatanju logosa koje je iz
vida izgubilo obilje njegovih raznovrsnih formi i mogue nijanse jedne te iste forme.
Hermeneutiko-logike koncepcije tako nisu ograniene samo na domen logike, nego
se zahvaljujui svojoj univerzalnosti proteu i na teme drugih lozofskih disciplina,
recimo lozoje jezika, spoznajne teorije, epistemologije, antropologije [17], ontologije (posebno kod Keniga), pa ak i metazike (kod Mia). To to se te teorije ne podudaraju, a ponekad slede ak i razliite intencije, ne znai da je zajednika oznaka hermeneutika logika nepotrebna naprotiv, kretanje hermeneutiko-logikih razmiljanja
u raznim pravcima otvara mogunost da se tematika logike raspodeli na vie oblasti,
logika reeksija sa jednog nivoa prelazi na drugi, a isto tako da logiki problemi postanu dostupni i drugim lozofskim pravcima i disciplinama. Zato ne treba da zauuje
injenica da je kod ovde navedenih hermeneutikih logiara re i o transcendentalnoj, ivotno-lozofskoj logici, a kod Keniga bi se moglo govoriti i o zasebno koncipiranoj formalnoj logici (u tom smislu da ona prouava formalne razlike, razlike
meu reeninim i drugim formama).
Kada je ve re o etiketama kojima je mogue oznaiti Miova, Lipsova i Kenigova istraivanja, onda treba napomenuti da je naziv hermeneutika logika svakako
samo provizoran. Tako ga na pr. Mi koristi tek na kraju svojih predavanja; Lips je,
istina, svom delu iz 1938. dao naslov Istraivanja o hermeneutikoj logici [Untersuchungen zu einer hermeneutischen Logik], ali on taj pojam ne razmatra zasebno, a Bolnov navodi da mu je Lips prilikom jednog razgovora rekao da taj naziv nije smatrao
najadekvatnijim; Kenig se tim pojmom slui samo u okviru izvetaja u kom je predstavio lozofski opus svog uitelja Mia, a u svojim (dosad objavljenim) sistematskim
delima ga uopte ne koristi umesto o hermeneutikoj, on govori o lozofskoj logici.
141

Moda je ak i najbolje koncepcije tzv. hermeneutike logike smatrati doprinosom


razvoju jedne specine lozofske logike koja je vie od alternative logistici. (Iz vida
se ne sme izgubiti ni injenica da je pojanjavanje pojma hermeneutike logike postalo
mogue tek sa izdanjem Miovih i Kenigovih predavanja pre deset godina to je dovelo
do poveanja interesa za taj vid logike.) Pa ipak se taj pojam moe zadrati u svrhu
oznaivanja logikih teorija Mia, Lipsa i Keniga, ne samo iz istorijskih razloga (meusobno poznanstvo trojice lozofa za vreme njihove delatnosti u Getingenu), nego
i zbog mnogo vanije injenice da su se bavili slinim temama. to se tie njegove
recepcije u nemakim akademskim krugovima jo uvek se moe primetiti vezanost
interpretacija za Diltajev projekat logike duhovnih nauka, tako da se izraz hermeneutika logika esto poistoveuje sa tako shvaenom metodolokom logikom. (Zanimljiv
je i podatak da pojedini autori teorije hermeneutikih logiara pokuavaju interpretirati
iz ugla drugih tradicija recimo Mihael Vajngarten [Michael Weingarten] koji vidi
izvesnu srodnost teoretskih intencija Erlangenske kole sa onima hermeneutike logike
(on u stvari govori o logikoj hermeneutici!) jer se i ovde i onde radi o rekonstrukciji
elementarnih odnosa sporazumevanja. [18]) Verovatno e tek detaljnije prouavanje
Miovog, Lipsovog i posebno Kenigovog dela (ono je dosad najmanje istraeno) moi
jo vie razjasniti ta se sve (ne) moe razumeti pod pojmom hermeneutike logike.
Naravno da e tu ostati prostora i za nove interpretacije, a eventualno i za koncepcije
koje e moda dati novi izgled onom pojmu odn. Samoj teoriji dodeliti druge zadatke.
Poto se pojam hermeneutike logike jo nije etablirao kao terminus technicus, mogue je da se on interpretira i tako da se njegov obim proiri i na problem odreenja
miljenja (moglo bi se rei i: problem miljenja o samom miljenju). Da ta interpretacija nije bez osnova pokazuje i opte prihvaeno shvatanje pojma logike po kom se
ona bavi prouavanjem miljenja. No poto i neke nauke kao neurologija ili psihologija
takoe imaju posla sa miljenjem obino se zadaci logike vide u prouavanju forme
miljenja. Ali prouavanje forme miljenja ne mora biti uvek formalistiko, logika ne
mora biti samo formalna logika. Logika se moe (ne-formalistiki) baviti i formama
miljenja, misaonim formama [nem.: Denkformen], gde je akcenat na mnoini. A poto
forma uvek pretpostavlja i odreen sadraj, moe se postaviti pitanje ta je onda sadraj
miljenja. Da li su moda misli sadraj miljenja? Ako jesu, to bi se moglo izraziti i
ovako: miljenje sadri misli. Misao bi se mogla shvatiti kao oblikovani sadraj. Pitanje
je onda da li je smo miljenje kao proces kojim dolazimo do misli bez forme. Ili je ono
sadraj neke vie forme? Da li u tom sluaju misaoni proces poprima oblik iteracije
formi ili negde nalazi svoju granicu? Ali ta pitanja ve prelaze domen logike njima
bi se verovatno trebala baviti meta-logika (novokantovac Emil Lask je na neka od
njih dao odgovor u svom delu Logika lozoje i uenje o kategorijama [Die Logik der
Philosophie und die Kategorienlehre]). Jedan nain na koji bi se mogao interpretirati
odnos miljenja i misli, a da se izbegne problem regresa formi, jeste da se kae: Misao
je izraz miljenja. Ili: Miljenje se izraava (u) mislima. Uvoenjem pojma izraza
u logiki diskurs o miljenju (ili diskurs o logici miljenja?) otvara se konano i put
hermeneutikoj logici. Jer, kao to smo videli, izraz je iz perspektive hermeneutike
logike (barem one Miove) univerzalna kategorija. Hermeneutika logika bi tako imala
zadatak da razjasni ta to uopte znai da se miljenje izraava. Izraava li se miljenje
142

samo od sebe ili smo mi kao subjekti miljenja ti koji izraavaju misli? Koju ulogu pri
tom imaju znakovi odn. Jezik? Da li su misli samo onda misli kada se izraze obinim ili
simbolikim jezikom? Nezavisno od toga kako e se odgovoriti ta pitanja moe se konstatovati da u domen hermeneutiko-logike teorije pored mimikog, jezikog, diskurzivnog i evokativnog izraza spada i misaoni izraz. Hermeneutika kao vetina izlaganja
i logika kao disciplina miljenja se sjedinjuju u hermeneutikoj logici ako hoemo
razumeti ta znai kad kaemo da se miljenje izraava, onda nam takva vrsta logike
sigurno moe biti od koristi.
Razmatranje problema odreenja miljenja je jedan od bitnih zadataka koje moemo
da postavimo u okviru jedne opte lozofske logike. Onda se moe rei da je hermeneutika logika jedna verzija lozofske logike, neka vrsta logike razumevanja miljenja
(misaonog izraza). Na primeru hermeneutike logike se moe pokazati ta prilikom
prouavanja onog problema valja uzeti u obzir. Izraz je ve naveden kao kategorija koja
e pri tom biti od znaaja. Ali i drugi aspekti e igrati zapaenu ulogu. Meu prvima
treba navesti utisak on ovde dolazi u iu interesovanja kao mogui izvor odreenih
misli. Kad ne bi bilo odreenog utiska, moda ne bismo imali odreenu misao o nekom
predmetu ili dogaaju (miljenje, bolje rei, sumnju da neko neto krije preda mnom
mogu imati samo onda, ako se u meni na osnovu neke situacije stvori takav utisak).
Ponekad i oseaj preuzima funkciju tog utiska, pa se moe rei: Jedan oseaj mi kae
da ... (izraz oseaj govori je inae primer izraza srednje autentinosti). Mora da se
radi o nekom posebnom oseaju kada ga miljenje slua. Takoe i slike kao predmet
hermeneutiko-logike teorije evokacije mogu da poslue pojanjenju izvesnih misli i
da olakaju razmiljanje. Slike su u dvostrukom pogledu od znaaja: kao slike koje se
javljaju prilikom samog miljenja, ali i kao slike kojima se slui lozofsko miljenje
kako bi si predstavilo sutinu misaonog procesa ili metalozofsko miljenje u nameri da
prikae formu odreenog tipa lozofskog razmiljanja (takvim analogijama se recimo
slui Hans Lajzegang [Hans Leisegang] u svojoj studiji Misaone forme [Denkformen]).
Najzad se i preko metafora mogu izraziti misli, ali i otkriti neki detalji koji se tiu tajanstvene prirode samog miljenja. Uzmimo za primer metaforiki iskaz Palo mi je na um
[da ...]. ta je njime iskazano? Pre svega da nisam ja taj koji je doao do te misli, nego
da je ona u neku ruku dola k meni. Miljenje tako poprima oblik jednog autonomnog,
moda ak i autopoetskog deavanja koje se izmie kontroli sopstva, koje u neku ruku
sopstvo koristi samo poput nekog medija kroz koji se moe izraziti i time ostvariti. No,
to su samo spekulacije koje e morati biti zamenjene detaljnim analizama ovde samo
turo skiciranih problema. U svakom sluaju, mogue je da e hermeneutika logika
(ili kako god se nazivala ta logika) pokazati put koji vodi u jednu nadsubjektivnu
teoriju miljenja (eventualno i neku novu teoriju duha). U stvari ona je sama taj put
put koji vodi od isto diskurzivnog do evokativnog pola, moda i u obrnutom pravcu,
a moda ih ak i naputa.

143

NAPOMENE
[1] Ti tekstovi se nalaze u 19. i 20. tomu njegovih Sabranih dela (19. tom je izdat 1982.,
a 20. 1990. godine).
[2] Jasno je da iz tehnikih razloga ovde ne mogu da se navedu sve etape razvoja logosa
koje su prikazane u ovoj dinamikoj teoriji recimo razmatranje interjekcija, imena i
funkcije imenovanja, kategorije toga tu i tako neega, aktivnog i pasivnog prikazivanja stvarnosti itd. , tako da akcenat mora da bude stavljen samo na one forme gde je
jasno izraen momenat novog naspram prethodnih formi.
[3] Da se pojmovi smisla [Sinn] i znaenja [Bedeutung] u hermeneutikoj logici esto
poistoveuju moe se objasniti kroz specinost konteksta. Precizna distinkcija tih pojmova je ionako mogua samo u okviru formalno-semantike teorije iskaza koju na pr.
Nalazimo kod Fregea.
[4] Ta predavanja su 1994. godine izdata pod nazivom Logika razlika teoretskih i praktinih reenica i njen lozofski znaaj [Der logische Unterschied theoretischer und
praktischer Stze und seine philosophische Bedeutung].
[5] Kenig je tu formulu lozoje ivota izrazio na sledei nain: Dakle jezik, a zatim
poblie izrazi, rei, dokuuju ivot ili ga izlau, i to tako to ga ekspliciraju, razlau ga na
jedan nain koji nas opravdava da kaemo da te rei eksplicirano u isti mah nekako stvaraju ili proizvode iliti produciraju. (Josef Knig, Georg Misch als Philosoph, u: Nachrichten der Akademie der Wissenschaften in Gttingen, Phil.-Hist. Klasse, Gttingen
1967, str. 152249, ovde str. 227.) [Prevod ovog i svih ostalih citata: Damir Smiljani.]
[6] Evokacija je sredstvo koje mogu upotrebljavati i lozo, a kao to to pokazuje
Miov sluaj i hermeneutiki logiari se slue tom (legitimnom!) metodom.
[7] U svom lanku Logika i lozoja ivota Lembek se pita da li metaforika reenica predstavlja poseban reenini tip pored teoretske i praktine reenice. Zanimljivo
je da ona ispunjava uslove kako teoretske tako i praktine reenice: s jedne strane vai
i nezavisno od konteksta, s druge strane predstavlja takoe i hermeneutski oblik. Tako
se moe rei Ljudi su skloni ganuu (stanju u kom su dirnuti), ali isto tako i Karl je
ganut (dirnut). (Kad smo ve kod tog primera valja napomenuti da su metaforiki izrazi
dirljiv [ergreifend] i dirnut [ergriffen] po Kenigu principijelno razliiti izrazi. Neto
je dirljivo, ali neko je dirnut dok prvi izraz moe da se pripie i (neivim) stvarima,
drugi je ogranien na ljude kao iva bia.)
[8] Lips je kritikovao govor o prenoenju znaenja odn. prenesenom znaenju, jer
je po njemu sm jezik u sutini metaforikog karaktera. A ne sme se prevideti ni to da je
ak i govor o prenoenju znaenja metaforian.
[9] Josef Knig, Bemerkungen zur Metapher, u: J. Knig, Kleine Schriften, Freiburg/
Mnchen 1994, str. 156176, ovde str. 173.
[10] Josef Knig, Die Natur der sthetischen Wirkung, u: J. Knig, Vortrge und Aufstze, Freiburg/Mnchen 1978, str. 256337, ovde str. 303.
[11] Hans Lipps, Die Verbindlichkeit der Sprache (1938), u: H. Lipps, Werke IV. Die
Verbindlichkeit der Sprache, 3. izdanje, Frankfurt am Main 1977, str. 107120, citat: str.
115.
[12] Ibid., str. 116.
[13] Od posebnog znaaja je lanak O pojmu hermeneutike logike [Zum Begriff der

144

hermeneutischen Logik] koji je objavljen 1964. u jubilarnom spisu povodom Kenigovog 70. roendana. Njime je Bolnov hteo skrenuti panju lozofske javnosti na skoro
zaboravljene mislioce Mia, Lipsa i Keniga, a takoe i pokazati vanost rehabilitacije
njihovih istraivanja kako bi se prevaziao jaz izmeu logike i lozoje koji je poeo
dominirati tadanjom lozofskom diskusijom.
[14] Otto Friedrich Bollnow, Die Verbindlichkeit der Sprache , u: O. F. Bollnow, Studien zur Hermeneutik. Band II: Zur hermeneutischen Logik von Georg Misch und Hans
Lipps, Freiburg/Mnchen 1983, str. 251267, ovde str. 254. (Bolnov preuzima naziv
Lipsovog lanka upor. Nap. 11.)
[15] Ibid., str. 255.
[16] Op. Cit. (upor. Nap. 11), str. 118.
[17] Valja napomenuti da je pojam hermeneutike logike u okviru svojih lozofsko-antropolokih istraivanja koristio i Helmut Plesner [Helmuth Plessner], tanije u delu Mo
i ljudska priroda iz 1931. godine. Plesner je cenio Miov rad, a bio je ak u prijateljskoj
vezi sa Kenigom. U okviru posebne publikacije je 1994. godine izdata prepiska dvojice
lozofa (tanije pisma izmeu 1923. i 1933. godine), a u dodatku te knjige se nalazi
Kenigov opirni esej koji se kritiki bavi Plesnerovom knjigom Jedinstvo ula [Die Einheit der Sinne] (1923.). Dakle, radi se o vanom dokumentu kako istorije lozoje 20.
veka, tako i recepcije hermeneutike logike odn. Njenog dijaloga sa drugim lozofskim
disciplinama.
[18] Michael Weingarten, Anfnge und Ursprnge. Programmatische berlegungen
zum Verhltnis von logischer Hermeneutik und hermeneutischer Logik, u: Dirk Hartmann/Peter Janich (ed.), Methodischer Kulturalismus. Zwischen Naturalismus und Postmoderne, Frankfurt am Main 1996, str. 285314.

Damir Smiljani
Nrnberg

DISKURSIVITT UND DER EVOKATION


Zusammenfassung: Ziel der vorliegenden berlegungen zur sog. hermeneutischen Logik ist
eine prgnante Darstellung des Begriffs dieser Grenzdisziplin. Im ersten Teil wird eine kurze
Standortbestimmung der hermeneutisch-logischen Theorien in der Philosophie des 20. Jahrhunderts vorgenommen, gleichzeitig ihre Vertreter Georg Misch, Hans Lipps, Josef Knig vorgestellt und eine bersicht ber die Themen einer solchen Logik gegeben. Dabei wird sowohl
auf die Gemeinsamkeiten als auch die (methodischen) Unterschiede in der Vorgehensweise der
hermeneutischen Logiker Rcksicht genommen. Im zweiten Teil des Aufsatzes wird als eigentmliche Leistung der hermeneutischen Logik die Thematisierung der Phnomene der Diskursivitt und der Evokation herausgestellt. Dabei wird der Gegensatz zwischen rein diskursiven Feststellungen und evokativen (metaphorischen) Ausdrcken bzw. Aussagen dargestellt. Am Ende
des Aufsatzes wird aus der Sicht einer allgemeinen philosophischen Logik ein Blick auf eine
genuin philosophische Theorie des Denkens gewagt. Es ist zu erwarten, dass die hermeneutische
Logik selbst fruchtbare Impulse zur Konstituierung einer solchen Denktheorie geben wird.
Grundbegriffe: hermeneutische Logik, logos, Diskursivitt, Evokation.

145