TOO HOT FOR STAGE

Neko kaže ljubav
priča

Tekst & režija:
Aleksandar Marković

Beograd, 2012.

U samom uglu kafanske bašte, ophrvane tišinom koju je povremeno razbijalo
meškoljenje kariranih stolnjaka, sedela je bleda, sitna prilika. I dok se oko siluete starog čoveka,
umornih očiju i sede kose, vetar igrao inventarom male kafane, stvarajući sopstveni ritam,
pogled sedog čoveka nije odmicao dalje od čašice koja je stajala ispred njega.
Oči, uvrežene u staračke bore, igrale su oko ispunjenog čokanjčića, njemu odavno poznatog
pića, na čijoj površini je plutalo jedno umorno lice. Starac se već po navici okrete ka čašici,
energično je prinese ustima i uz dubok uzdah popi naiskap. Lutao je pogledom nekoliko
trenutaka nakon toga, tražeći konobara, no bilo je bezuspešno... Krišom izvadi pripremljenu
čuturu iz unutrašnjeg džepa i dopuni sebi piće, pa staloženo iskapi još jednu čašicu. I, kao da
ga nešto, nepodnošljivo jako, opeče u predelu srca. On se uhvati za grudi. Oseti nešto pod
šakom, nešto poznato. Čašica se konačno izgubi iz fokusa starčevih zenica koje pređoše na
staru, prepolovljenu novčanicu.
Brojevi ispisani na toj izgužvanoj, okrnjenoj novčanici kao da su nosile uputstvo za dalje
događaje. Dok mu je telo tražilo još jedan oslonac, klateći se na staroj baštenskoj stolici,
starac, gledavši u novčanicu, kao da je iščitavao stranice svog ranijeg života. Novčanica je
postala kaleidoskop koji mu je dao sliku jednog od najbolnijih trenutaka u životu.
Hladne kancelarije i šalteri banke, ispresecane kolonama različitih ljudi, na prvi pogled istih
pokreta i problema. Sat otkucava, masa nervoznih ljudi čini ga napetim. Pogled ka časovniku,
pogled ka papirima. U jednu kancelariju se uliva reka različitih ljudi sa papirima jedne boje, u
drugoj, druga reka. Službenici robotizovano klimaju glavom, hirurški pravilnim pokretima,
odajući osećanje nezainteresovanosti. Jedno „ding“ označava pauzu jednog od šaltera. Kao i
obično klijent bi teško pronalazio šalterskog službenika predanom i posvećenom svom poslu.
Starac bi pomislio da mu novčanica iščitava dan običan kao i svaki drugi – ali znao je bolje.
Bio je to onaj dan kada se baš za vreme njegovog radnog vremena pojavila ONA.
Nije mu trebalo puno vremena da shvati da se jednim od redova širi neodoljiv talas parfema,
praćen očaravajućom lepotom devojke koja ga je slala. Pred njegovim očima iskrsla je ONA.
Isprva kao priviđenje, a posle kao realnost, shvatio je da se njegov pogled sudara sa tuđim, da
ga guraju sa njenog lica, grudi, nogu. Iako je bio nadređen svima, ispunjen besom, ali ipak
pomalo zbunjen, odlučno istupi iz radnog prostora i priđe joj, ponudivši joj pomoć. Uputiše se u
kancelariju na drugom kraju hodnika i dalje praćeni pogledima. Miris vanile koji se raznosio
prostorijom kao da je uvijao glave ostalih, koje su se, poput iglica na kompasu, usmeravali ka
njoj.
I sam zbunjen neočekivanom ljubomorom koja ga je ispunjavala sve više, svakim tuđim
pogledom, uporno se trudio da je zavede. Kada ju je po drugi put ponudio kafom, primetio je
trapavog mladića izrazito krupnih naočara; stajao je nedaleko od nje, netremice uzvrpoljeno
pratio svaki njen pokret. Pokušavajući da je osvoji nekoliko puta, samom je sebi izgledao više
nego smešno. Pomislio je kako je sigurno bar desetinu puta obišao oko stolice u kojoj je sedela,
ili kako je bar duplo više puta pokušao da je suptilno pita za adresu ili broj telefona.
1

Poslednje čega se setio bio je trenutak posle naravno neočekivanog poljupca, kada je dobivši
šta je htela, ustala, uzela novčanicu, pocepala je i ispisala na jednoj polovini olovkom nekoliko
sitnih brojeva. Potom je zadovoljno izašla iz kancelarije, ponovo praćena pogledima. Ovaj put
među njima bio je i njegov, beznadežni i sanjivi pogled koji je cvilio za zanosnom siluetom
devojke, sve dok nije napustila poslednji vidljiv kutak hodnika, a bol u grudima beše sličan
onom od malo pre.
Starac se trgnu primetivši zamagljenim pogledom još dve prazne čašice rakije pred sobom.
Njegovo bledo lice se lagano osvrte i ugleda sa svoje desne strane visokog, jednako bledog
čoveka. Prvobitna, uplašenost visokog čoveka ubrzo iščili. Na mestu kao što je ovo nema
ničeg drugog do čašice spokoja i neopisivog olakšanja. Bledo lice se iskezi, praćeno
ogromnom šakom koja podiđe iznad stola i zaustavi između njih dvojice. Srdačnost se potvrdi
dugim treskanjem stisnutih šaka i prikrivenim osmesima; potom se šake skupiše, uperene ka
čašicama, koje se, uz zveket, susretoše u vazduhu.
Drugi gost se, vraćajući čašicu na karirani stolnjak kao šahovsku figuru, nespretno promeškolji u
svojoj stolici. Izdignu svoje vitko telo i izvuče iz džepa iskrzanu, papirnu ružu. Prvi gost primeti
neočekivano uzbuđenje svog novog prijatelja dok njegovo i dalje neprirodno belo lice,
postade ozareno sve sjajnijim krupnim zenicama. Videvši da mu je prijatelj prepušten
sanjarenju koje je i njega samog obuzelo, drugi gost kafane se okrete svojoj čašici, prethodno
prijateljski krišom dopunjenoj iz čuture i započe svoju priču.
Začuđujuće jaka svetlost koju je video nekoliko trenutaka pre dolaska u kafanu sada ga
podseti na blještavu svetlost diskoteke. Odjednom, pred njegovim očima pojaviše se i druge
boje. Bio je to reflektor koji je obasjavao podijum za igru. U ušima mu je odzvanjao ritam
prošlosti; dobro poznat ambijent diskoteke, mesta gde je proveo mladost, prepoznatljive
muzike, koja na prepoznatljiv način pokreće ljude. U samom je centru podijuma za igru.
Devojke koje igraju ispred njega neprestano se menjaju. Oseća omiljenu kombinaciju pića i
muzike koja se nezadrživo širi njegovim telom. Sabira i pamti poglede i lica devojaka oko sebe
razmišljajući kojim će ih redosledom pozvati kod sebe. U pauzi dok je pesma obrtala svoj
poslednji refren uputi se ka šanku. Pažnju mu je privčlačila neobična gužva na kraju šanka.
Krug muškaraca dečačke nespretnosti obigravao je oko jedne devojke. Isprva je nije mogao
videti. Tek bi s vremena na vreme uhvatio njen profil koji bi se ubrzo izgubio zahvaljujući
brojnim mladićima oko nje.
Ugledao ju je… Bila je to ONA. Nije to bilo obično veče, izlazak kao i svaki drugi. Bio je to onaj
trenutak kada se pojavila ONA. Ustade, odmače se od šanka, i lagano, sa njemu svojstvenom
samouverenošću, podje ka stolici na kojoj je sedela. Za trenutak, osetio je da bi se i sam
mogao prepustiti redu nespretnih momaka oko sebe i kao obezglavljen igrati oko nje. Ostaje
priseban jer zna da se u ovakvim situacijama pre svega ne treba ponašati isto kao i ostali. Kliše
je, pored dosade, donosio zagarantovan neuspeh. Čuveni zavodnik izvadio je iz rukava trik koji
nikada do sada nije koristio i sada već prilično nesigurno krenuo je na sve ili ništa.

2

Pogledom je ispratio trenutak kada je usled mora momaka koji su je opseli, ustala sa stolice i
krenula ka sredini podijuma... Da, to je taj momenat, bio je siguran! Zgrabio je piće, krenuo
leđima ka njoj i pred sam sudar naglo se okrenuo i sasvim slučajno prosuo piće po njenoj
majici. Misleći da je sve unapred uspešno isplanirao krenuo je da je dodirne i da se izvini, ali
trgnula ga je i odgurnula u nazad pre nego što je bilo šta uspeo da izgovori... Mogao je videti
njenu iznenađenost koja se ocrtavala na celom licu.
Zanemela je i samo se okrenula i otišla ka masi devojaka koje su iza nje uzdisale za njenim
nespretnim udvaračem. Svakako, bila je lepša, zavodljivija i daleko iskusnija sa momcima od
bilo koje druge devojke. Verovatno je to bio razlog zbog kog su je tako brzo i ponizno
prihvatile i pristale na igru zavođenja koju je pokrenula.
Sa druge strane mladić nije očekivao takav ishod i tok njegovog plana. Sve je palo u vodu.
Znatiželjna masa ostalih mladića brzo je prestala da traži opravdanja u svojim pređašnjim
neuspesima, pa predjoše i prepustiše se igri koju su devojke predvođene čarobnom fatalnom
devojkom započinjale. Brzo su podklekli i prepustili se.
Za to vreme, on je već postao marioneta, pion za njenu uvežbanu igru. Uspeo je da je izvede
na plesni podijum, lomio se, pokušavao da je osvoji. Izvadio je unapred pripremljenu ružu
napravljenu od papira, zadnji trzaj, gest koji je uvek ranije palio. Bio je fasciniran njenom
pokretljivošću i osećajem za ritam. Sve više ga je očaravala devojka ispred njega koja je tako
zanosno uvijala svoje telo, ne skidajući blistavi osmeh sa lica. Ni jedno ni drugo nisu primetili
kako se ceo podijum širi, samo za njih. Svi su uzmicali i ostavljali prostor za igru paru u sredini.
Mogao je biti siguran da ona igra njegovu igru i da njegove metode pale, ali ona je znala
drugačije. Da... Uveliko je postao žrtva njene osvete.
Repertoar se bližio kraju. Neumanjena, njegova samouverenost je i dalje nezadrživo izbijala iz
njega. Pozvao ju je kod sebe. Klimnula je glavom i neočekivano otišla do šanka i obratila se
nekom mladiću sa naočarima. Iako prilično ličan, razgovor ga nije zabrinuo. Ipak je vodio ovu
devojku kući.
Napustili su diskoteku, ispraćeni sumnjičavim pogledom mladog čoveka za šankom.
Polako je palio sveće koje su okruživale krevet. Gledao je u njeno zadivljujuće lepo telo. U
njenim očima uporno je tražio stidljivost. Bilo mu je drago što je nije našao. Poželeo je da se što
pre nadnese nad njom i oseti njene usne na sebi. Ipak, često je suzbijao tu želju, uživajući u
samom posmatranju predivnog ženskog tela koje je sedelo na levoj strani kreveta. Ubrzo je
podigla svoje noge, jednu po jednu, i zavodnički ga pozvala svojim pogledom. Nije očekivao
da će se toliko odvažiti. Ipak, shvatio je da ništa ne može da se očekuje od ove devojke.
Prihvatio je igru i lagano se nadneo nad njom. Uživao je u svakom njenom poljupcu. Iznenadio
se njenom smelošću koja se ogledala u ocenjivanju njegovih pokreta – sklonila bi mu ruku sa
kose ukoliko bi joj u tom času zasmetala, izbegavala pojedine poljupce, suptilno skrivala vrat...
Postajao je svestan neobičnosti žene koja je bila sa njim.
3

Njegova upornost hranila se svakim njenim otporom. Postala je to igra u kojoj su oboje uživali.
Konačno, legli su jedno pored drugog, umotani u posteljinu, oboje zadovoljni vremenom koje
su proveli zajedno.
Sutradan, njegovo umorno telo se dalo u potragu za mekom kožom na drugom kraju kreveta.
Kako je pod prstima ruke osećao sve prazniji prostor tako je i raslo osećanje nespokoja u njemu
samom. Na njenom kraju kreveta ležala je samo bela papirna ruža, okružena tada još dobro
poznatim mirisom njenog parfema vanile...
Ispred stola dva zamišljena čoveka, u kafani se pojavi i treći. Pomalo začuđen, kao i svoj
prethodnik, smestio se na stolicu između njih dvojice. Dva ranija gosta se gostoljubivo okrenuše
ka pridošlici. Bio je to mršav, buljav starčić, prosede duge kose i ogromnih naočara okruglih
okvira i takođe jako bledog lica. Ne izustivši ni reči, starčić sede i popi svoju rakiju nadušak.
Bezuspešno je prvi starac i dalje tražio konobara, no nije ga bilo.
Čutura se bližila kraju. Kako je vreme malo odmaklo, a njih trojica se dobro ispričaše, treći
starac izvuče iz novčanika fotografiju i položi je na sto.
„ Vidim da vam je slika devojke sa fotografije poznata.“
Nije čekao odgovor zapanjenih staraca preko puta njega, već nastavi da priča, čisteći staklo
naočara salvetom sa stola.
„ Devojku o kojoj ste toliko pričali i maštali poznajem mnogo bolje nego vi. I možda vam se ne
činim poznat - vi meni svakako jeste. Sećam vas se vrlo dobro. Ugledni bankar i ekscentrični
zavodnik. Koliko god da mi je bila bolna svaka pomisao na vas dvojicu, moram priznati da
sada osećam samo sažaljenje. Nerado priznajem da sam prošao kao i vi, a kako bi vam stvari
bile malo jasnije, najbolje bi bilo da odmah počnem. I, da, umalo da zaboravim… Zvala se
Kalina.
Dobro se sećam susreta u banci. Kako ste je samo izdvojili iz onog kilometarskog reda! Sve one
kafe koje ste joj donosili, asistenti lete na sve strane.. Bio si u stanju da uskratiš usluge svima
samo da bi se njoj posvetio. Za to vreme, ja sam je čekao . Sedeo sam na onoj stolici iza i...
znam da si me video, vidim da se prisećaš. Sigurno se pitaš šta ja radim tu. E, pa, ja sam je
čekao. Sedeo pozadi i molio se da ćeš proći kao i svi ostali pre tebe. A ja sam ostajao. I dok si
pričao s njom tog dana u banci znao sam da ću ostati. Ipak sam strepeo, šetao po hodniku,
izvirivao se i preznojavao. Trenutak kada je izašla na vrata, ne štedeći svoj prelepi osmeh,
osetio sam najsvirepiji bol. Nemaš pojma koliko sam bio srećan kada je, posle samo nekoliko
metara, bacila polovinu novčanice koju je nosila.“
Starčić se promeškolji u svojoj stolici i okrete ka visokom čoveku preko puta njega.
„ Da ne zaboravimo veče u diskoteci. Moram priznati da u životu nisam video prepotentnijeg
čoveka od tebe i ako sam sumnjao u nečiji neuspeh, onda si to bio ti.Uporno sam pokušavao
da joj priđem i zamolim za ples, ali sam tu želju gušio mišlju da je besmislena.
4

Cupkao sam na toj prokletoj stolici; svaki put kad bih rešio da ustanem i priđem joj, nekako bih
ostao zakovan za stolicu. Uveren sam da bih joj prišao poslednji put kada sam se zaista odlučio
– tada si ipak ti, Samouvereni, već pošao ka njoj. Zavideo sam ti dok sam sedeo tamo u ćošku,
neprimetan i neinteresantan ostalima; ti si uspeo da je nagovoriš da igra sa tobom. A kada ste
otišli zajedno, i kada mi je rekla da će se vratiti sama – tada sam prvi put probao kombinaciju
tableta, alkohola i cigareta. Kasnije sam se uporno trudio da oponašam tvoje pokrete dok mi
se telo nespretno klatilo na podijumu. Poslednjih nekoliko pesama sam proveo teturajući se,
idući od devojke do devojke, moleći ih za ples. Vratio sam se sam, neprestano misleći na
Kalinu.
Eh, a onda smo par nedelja kasnije šetali zajedno. I danas se čudim kako sam uspevao da
prevaziđem sve ono što je činila. Neverovatna je snaga poricanja koja je bila u meni i dalje
očuvavala netaknutu sliku nje kao idealne devojke. Voleo sam je, najiskrenije. Uvek sam
pretpostavljao njene vrline manama, misleći da je poznajem najiskrenije, najdublje... Seli smo
to veče na klupu, a kiša je na moje neoduševljenje samo savršeno upotpunila osećanje koje
me je kasnije prožimalo. Retko kad sam sedeo tako blizu nje; šćućuren, stiskao sam se uz nju,
skupljajući hrabrosti da joj najzad kažem sve što osećam. Tad sam, kao i mnogo puta ranije
razmišljao o mojoj ulozi u njenom životu. Uvek sam bio tu, spreman da odgovorim na sve njene
zahteve. Moja ljubav prema njoj bila je neprikrivena i upadljiva. Ipak, ona kao da nije
primećivala ništa od toga.
Moja svest se uporno branila činjenicom da nisam dovoljno direktan. Tad sam odlučio da
budem još više. Iz torbe sam izvadio fotoaparat i zamolio da nas slikam. I dalje pamtim njen
osmeh. Telo mi je bridelo zajedno sa aparatom koji je brujeći okidao i namotavao film. Tada
sam joj rekao da je volim, i zamolio je da napiše istu rečenicu na poleđini fotografije“ – starčić
duboko uzdahnu i okrete snežno belu poleđinu fotografije. – „ Ovaj, drugi osmeh, nažalost,
pamtio sam još više. Bio je to poslednji koji mi je dala.“
„ Kasnije sam čuo da je ostala sama, depresivna i očajna. Osetila je da će joj se život pretvoriti
u nepodnošljivu običnost onog trenutka kada prestane da bude epicentar muških misli.
Jednostavno, bila je takva – nije bila u stanju da prihvati ništa osim najboljeg. U suprotnom, sve
bi odbacivala, makar to značilo i samu sebe.“
„ Dugo sam je zamišljao, sanjao na jedan isti način. Ona okružena momcima. Zavode je,
prilaze iznova i iznova. Neumorno. Ona ih uporno odbija, puštajući da joj i dalje prilaze, jedan
po jedan. Potom se situacija menja. Oni odlaze, svaki ponaosob pronalazeći devojku za sebe.
Dolazi vreme kada moraju pronaći ženu za ceo život, odbacuju je i nastavljaju svoj život bez
nje. Na kraju ostaje sama, prepuštena sebi, poražena u bici sa vremenom. Nečemu što nikada
nije iskusila. Tada čak rešava da se ubije. Da, sigurno sam negde već čuo da je oduzela sebi
život. Ispija otrov i pridružuje se svima koji su možda nekad oduzeli sebi život baš zbog nje. Ne
bih se začudio ukoliko se nešto slično ovome i desilo. Ipak, ovako me je misao o njenoj smrti
proganjala. Čak i predugo, mislim...“

5

Tri čoveka, ovog puta izrazito bledih lica za kafanskim stolom utonuše u tišinu. Vetar se umiri.
Na snežno belim licima se ukazaše gotovo iste grimase. Uzdahnuli su gotovo istog trenutka,
kao da su se zaklopile korice knjige koju su upravo pročitali. I kao što su im lica iskazivala ista
osećanja, tako im ruke načiniše isti pokret; polako, starački ih podigoše uvis, zatraživši po još
jednu čašicu.
U baštu najzad uđe konobarica, devojka, lica još bleđeg nego u gostiju za stolom ali par
desetina godina mlađa od svakog starca. Bila je to Kalina. I dalje lepa, nepromenjeno
zanosna. Ona priđe, ne nasmešivši se, bez ikakvog iznenađenja i napuni čašicu svakom od
njih.

6