You are on page 1of 13

3.

NEPOVOLJNI ELEMENTI I POSLEDICE ZAVODSKE IVOTNE


SITUACIJE
Pored najee nepovoljnih psiho-socijalnih karakteristika osuenih lica i
sam prinudni karakter ustanove za izvrenje krivinih sankcija nepovoljno se
odraava na mogunosti i odvijanje procesa prevaspitanja, inei ga znatno
oteanim. Ovde imamo u vidu izvesne nepovoljnosti koje proizilaze iz samog
karaktera ovih institucija, koje se negativno odraavaju na psihiki ivot
osuenih. U pitanju su razna neprijatna oseanja lienosti, koja svojim
postojanjem i intenzitetom mogu ozbiljno ugroziti mogunost vaspitnoobrazovnog rada. Za tu stranu zatvorskog ivota psiholoka nauka se, tek u
poslednjih nekoliko decenija, poela zanimati, to je uslovljeno snanijim
prodorom koncepcije prevaspitanja u ovu oblast. I opte poboljanje standarda
ivota osuenih, koji je ranije predstavljao osnovnu preokupaciju nauke i prakse,
omoguilo je i skrenulo panju na mogue tetne psihike posledice zatvorskog
ivota. U identifikovanju takvih posledica ima izvesnih preterivanja u smislu da
se i sitnije nepovoljnosti smatraju znaajnim i univerzalnim.
Umereniji istraivai se zalau za diferencirani pristup, smatrajui da
negativni psihiki efekti koje zatvorske ustanove ostvaruju zavise od vie
okolnosti. Oni zavise od linosti osuenih i njihovog zavodskog iskustva i, pre
svega, od objektivnih uslova vezanih za tip ustanove i reim izvrenja zavodskih
sankcija. Izgleda meutim, da su neki efekti u vidu zavodskih deprivacija manje
ili vie prisutni u svim prinudnim ustanovama i kod veine osuenih lica. Kao
takve, ameriki istraivai Sykes i Moris su izdvojili sledea oseanja lienosti:
deprivaciju slobode, deprivaciju materijanih dobara i usluga, deprivaciju
heteroseksualnih odnosa, deprivaciju autonomije i deprivaciju sigurnosti (prema:
J. Xini-[padijer, 1973).
Budui da se radi o negativnim oseanjima, za koja smo ranije istakli da
se nepovoljno odraavaju na uenje, to emo se na njihova izvorita i posebno,

na mogunosti njihovog ublaavanja, ako ne potpunog eliminisanja, ukratko


osvrnuti. Takav pristup sa stanovita penoloke andragogije je u funkciji
stvaranja povoljnijih uslova za odvijanje i uspeh procesa prevaspitanja osuenih
lica.
a. Deprivacija slobode
Lienje slobode je najtee liavanje i predstavlja dominantnu deprivaciju
osuenih, tako da se i kazna zatvora identifikuje kao lienje slobode. Lienje
slobode se kod osuenih ispoljava u dvostrukom smislu. Najpre, re je o
odvajanju osuenih od drutva, njihovim zatvaranjem u instituciju, a zatim, i o
ograniavanju slobode unutar same ustanove.
Lienje slobode znai prekid normalnih veza sa porodicom, prijateljima i
svojom sredinom. Osuena lica teko podnose tu izolovanost, posebno, zbog
toga to im ona ne omoguava da utiu na dogaaje i procese izvan ustanove,
naroito one koji se odnose na ljude i sredinu za koju su emocionalno vezani.
Oseanje lienosti slobode se pojaava moralnim odbacivanjem osuenih
od strane slobodnog drutva. Osuenom se, naime, esto stavlja na znanje da je
injenjem krivinog dela izgubio status i prava normalnog oveka i da je ubrojen
u niu drutvenu kategoriju. Osim toga i u kaznenim ustanovama su izloeni
raznim ogranienjima, prisutan je itav niz elemenata koji idu u pravcu statusne
degradacije osuenih, kao to su jednolina uniforma, zatvorski broj, ianje,
fotografisanje i razna merenja, zatim pritisak da se koriste stereotipi, u gestu i
rei, kojima se izraava potovanje i podreivanje pri susretu i kontaktu sa
slubenim licima i tome slino.
Postoji istina miljenje da je veina osuenih indiferentna prema osudama
spoljanjeg sveta, tj. da ih to odbacivanje i neodobravanje uopte ne pogaa.
Takvo rezonovanje je teko prihvatiti, ako se ima u vidu velika heterogenost
delinkventne populacije, gde sreemo kako one koji su prvi put uinili neko

krivino delo, tako i viestruke povratnike. ^ini se da je ispravnije smatrati da je


mali broj delinkvenata, kao to su profesionalni delinkventi i psihopatske
linosti, koji se indiferentno odnose prema osudama slobodnog drutva.
Prisustvo i intenzitet deprivacije slobode bili su predmet panje i nekih
naih istraivaa. Tako je jedno istraivanje pokazalo da se od sto molbi koje su
zatvorenici podnosili upravi ustanove, polovina odnosilo na omoguavanje
kontakata sa spoljanjim svetom. Drugo istraivanje utvrdilo je da najvei broj
osuenih izjavljuje da veoma teko podnosi gubitak slobode i da je to jedno od
najintenzivnijih negativnih oseanja izazvanih uslovima ivota u ustanovi (J.
Xini-[padijer, 1973).
Deprivacija slobode se veoma teko odraava na ukupan psihiki ivot
osuenog. Ovo liavanje treba da bude to je mogue vie ublaeno. U tom
pravcu je od posebnog znaaja osnivanje otvorenih i poluotvorenih ustanova i
odeljenja. Ublaavanju ovog oseanja mogu mnogo doprineti nekontrolisane i
ee posete lanova porodice, korienje godinjeg odmora ili njegovog dela u
krugu porodice, nagradna i druga odsustva, posete predstavnika sredine iz koje
potie osueno lice i dr.
Pomenute i druge pogodnosti koliko vode ublaavanju neprijatnog
oseanja gubitka slobode, istovremeno predstavljaju snane stimulanse dobrog
vladanja i aktivnosti osuenih.

b. Deprivacija materijalnih dobara i usluga


Re je o frustraciji koja je izazvana razlikama u standardu osuenih u
ustanovi i standardu koga su imali na slobodi. Pri objanjenju ove deprivacije
istraivai razliito postupaju.
Jedni smatrau da je stepen ove deprivacije neznatan, jer da najvei broj
osuenih ima u ustanovi esto i mnogo bolji standard od onoga koga su imali na
slobodi, a i tamo gde postoje razlike one nisu takve da bi ovaj oblik deprivacije
imao vei intenzitet. Verovatno da sa podizanjem materijalnih uslova ivota
osuenih u ustanovi razlike izmeu tog standarda i standarda na slobodi nisu
velike. Ne moe se, meutim, iskljuiti mogunost da je izvestan broj osuenih
imao daleko povoljnije uslove ivota dok je bili na slobodi. To je sluaj sa
izvriocima imovinskih krivinih dela, ak i sa sitnim lopovima, koji su preko
krivinih dela obezbeivali esto i visok standard.
Drugi istraivai, umesto komparacije izmeu nivoa standarda na slobodi
i u ustanovi, smatraju da je daleko znaajnije to kako sami osuenici procenjuju
materijalne uslove ivota u ustanovi. Smatra se naime, da iako je mogue da
neki zatvorenici bolje ive u zatvoru, to istovremeno ne znai da taj standard
smatraju boljim od onog kakav bi imali na slobodi. Ako se samo analizira
standard ivota, a ne i zatvorenikovo subjektivno doivljavanje tog standarda
tada je, kako smatra Sykes, nemogue oceniti koliko je i zbog ega taj standard
frustrirajui za njega.
Standard ivota u ustanovi zadovoljava osnovne potrebe ali istovremeno
ne omoguava izvesna simbolika isticanja i posedovanje izvesnih dobara, ime
bi se razlikovali od ostalih. Osuenik eli da ima cigarete, omiljeno pie,
omiljeno jelo, prema svom ukusu odabrano odelo i sl. Zadovoljenje takvih
prohteva nije ostvarljivo, a nekada je u direktnoj suprotnosti sa pravilima
ustanove. ^est je sluaj da osuenici pribegavaju raznim postupcima kojima ele

da prevaziu to "siromatvo" koje doivljavaju u ustanovi. U pitanju su razni


disciplinski prestupi, sitna potkradanja cigareta, hrane, razni oblici verca,
prekrajanje osuenike gardarobe, zatim, korienje raznih simbola kojima se
eli nadoknaditi lienost eljenih materijalnih dobara, kao to su noenje
ukrasnih predmeta: prstenja, ogrlica, majica i sl.
Ovo oseanje deprivirnosti ima svoju podlogu i u oseanju line krivice,
zatvorenik smatra da je on sam kriv za svoje siromatvo, da je siromatvo
posledica dela koje je uinio, a kojim nita nije dobio. U tom smislu lienost
materijalnih dobara i usluga osueni doivljavaju i kao napad na predstavu o
linoj vrednosti.
Deprivacija meterijanih dobara i usluga moe biti podsticana i od strane
globalne drutvene kulture koja materijalno posedovanje smatra toliko
znaajnim da je i predstava o individui, njenim vrednostima i ugledu, odreena
materijalnim posedovanjem.
U naim ustanovama za izvrenje kazne lienja slobode vrena su
istraivanja iji rezultati svedoe o prisutnosti ovog oseanja i u naoj populaciji
osuenih lica. Tako je jedno istraivanje, koje je istina imalo za cilj
osvetljavanje disciplinskih prestupa osuenih lica (Zvonarevi), dolo do
saznanja da su na drugom mestu po uestalosti prekraji u vezi sa hranom,
puenjem, piem, odevanjem i sl. U pitanju su najee krae (podkradanja)
koje su osuenici vrili meusobno. I istraivanje J. Xini-[padijer (1973),
pokazuje da je preko 50% anketiranih osuenika izjavilo da veoma teko
podnosi lienost mogunosti da bira i poseduje materijalna dobra koja eli.
Zapaeno je da i u naim ustanovama deprivacija materijalnih sredstava i
usluga u velikoj meri zavisi od subkulturnih elemenata u okviru osuenikih
kolektiva. Tamo gde ui kolektivi osuenika posebno vrednuju posedovanje
odreenih dobara i simbola, tamo e i deprivacija kod onih koji ne poseduju
takva dobra biti snanija.

Kako vidimo, deprivacija materijalnih dobara i usluga predstavlja jednu


od negativnih posledica zatvorskog ivota, koja moe imati nepovoljne
reperkusije na ukupan proces vaspitanja osuenih lica. Otuda se namee pitanje
kako ovo oseanje, ako ne sasvim prevazii, ono bar ublaiti. Nama se ini da
najbolji put vodi preko vrednovanja osuenikog rada, odnosno otvaranja
mogunosti da oni putem rada ostvare sredstva, iji deo (sa slobodnog
raspolaganja) mogu koristiti za zadovoljavanje onih potreba koje nisu
obuhvaene optim standardom u ustanovi. Pri naim kazneno-popravnim
zavodima postoje tzv. osuenike kantine u kojima je mogue nabaviti odreena
dobra.

v. Deprivacija heteroseksualnih odnosa


Kao to je poznato ustanove za izvrenje sankcija predstavljaju zajednice
ljudi istog pola. To znai da su u tim ustanovama osuena lica liena
heteroseksualnih kontakata, koja je lienost jedna od izrazito negativnih
posledica zavodskog ivota. U vezi sa ovim liavanjem esto se raspravljaju dva
pitanja: prvo, kako osueni doivljava seksualnu frustraciju i drugo, kakvo je
njihovo seksualno ponaanje u ustanovi.
U vezi sa prvim pitanjem u literaturi je prisutno shvatanje po kome
osuena lica u vreme izvrenja kazne doivljavaju redukciju svojih seksualnih
nagona i da prema tome ova lienost nije tako jaka, kako to na prvi pogled
izgleda. U prilog ovom shvatanju navode se rezultati posmatranja ponaanja
ljudi u koncentracionim logorima, gde stvarno dolazi do redukcije ovog nagona.
Nama izgleda da poreenje koncentracionih logora sa savremenim ustanovama
za izvrenje kazne lienja slobode nije adekvatno, jer zanemaruje bitne razlike
izmeu koncentracionih logora i ovih ustanova. Osnovna preokupacija logoraa
je kako ouvati goli ivot koji osuenim nije ugroen. Razlike dolaze do izraaja

i na planu materijalno-ekonomskih, higijenskih i drugih uslova ivota u ovim


ustanovama. U tom pogledu su ustanove za izvrenje kazni u neuporedivo
boljem poloaju. Osim toga, u ustanovama za izvrenje kazni osueni su
izloeni uticaju raznih erotskih stimulusa putem televizije, filma, tampe, pa i
pornografske literature koju ilegalno nabavljaju. Sve to koliko pojaava toliko i
odrava kod zatvorenika normalne heteroseksualne potrebe.
Deprivacija heteroseksualnih kontakata ima za osuenog kako fizioloko
tako i psihiko znaenje. Ne zanemarujui fizioloku komponentu, izgleda da je
psiholoki aspekt ak znaajniji. NJegova sutina sadrana je u doivljavanju
oseanja ugroenosti statusa mukosti, odnosno predstave o sebi. Otuda nije
udo to preko 65% osuenih teko podnosi liavanje heteroseksualnih odnosa
(J. Xini-[padijer, 1973).
Ovaj oblik deprivacije u savremenim ustanovama, pa i naim, prevazilazi
se tako to se osuenim daju mogunosti, kao pogodnosti (privilegije), da se
nasamo sastanu sa svojim branim drugom, zatim deliminim ili potpunim
korienjem odmora izvan ustanove i sl. Uoeno je da ove pogodnosti imaju
vanrednu stimulativnu vrednost, naroito na ona osuena lica koja su ouvala
svoje emocionalne veze sa branim drugom. Ova stimulativna sredstva mogu
znaajno

doprineti

veem

angaovanju

osuenih

procesu

vlastite

resocijalizacije, te ih u praksi treba koristiti.


Drugi problem u vezi sa odsustvom heteroseksualnih odnosa vezan je za
pojavu homoseksualizma u ustanovama. U analizi ovog problema nailazi se na
mnoge tekoe, a pre svega na odsustvo pouzdanih podataka o obimu takvog
ponaanja osuenih. Otuda se, najee na osnovu razliitih nepotpunih
informacija, vre procene o prisustvu ovog oblika seksualnog ponaanja.
Meutim, te procene su dosta nepouzdane. Pouzdano se, meutim, zna da takva
ponaanja dolaze do izraaja u ustanovama za izvrenje kazni. S tim u vezi
poznavaoci zatvorskih okolnosti smatraju da je najvei broj homoseksualaca i
pre dolaska u ustanovu pokazivao znake latentnog homoseksualizma, koja

latentnost u uslovima lienja heteroseksualnih odnosa, prisustva drugih


homoseksualaca, nasilja, silovanja i sl. dobija manifestni oblik.
Neki istraivai smatraju da se kod jedne kategorije osuenih
homoseksualizam javlja samo kao oblik razreenja situacije nametnute
zatvorom, a da se po izlasku iz ustanove vraaju normalnim putevima
zadovoljenja ovog nagona (J. Xini]-[padijer, 1973).

g. Deprivacija autonomije
Jedna od osnovnih karakteristika ustanova za izvrenje krivinih sankcija
jeste to da je njihova unutranja organizacija i celokupan ivot i rad osuenih
dosta precizno normativno regulisan i to ne samo preko optih - zakonskih
propisa ve i internim aktima tih ustanova. Takvo normativno regulisanje odnosa
i procesa nalae osuenicima da potuju veliki broj pravila i nareenja, koja
esto i do nasitnijih pojedinosti kontroliu njihovo ponaanje. Taj "pritisak"
mnoga osuena lica doivljavaju kao gubitak line autonomije, samostalnosti.
Otuda, izvesni istraivai ovo oseanje smatraju isto tako intenzivnim kao i
lienje slobode.
Ima, meutim, autora koji smatraju da ovom oseanju gubitka autonomije
ne treba pridavati toliki znaaj, navodei kao argumentaciju da su i ljudi na
slobodi prinueni da svoje ponaanje usaglaavaju sa brojnim normama, a da
ipak to usaglaavanje ne dovodi do gubitka ovekove autonomije. Izgleda,
meutim, da ovo shvatanje ne vodi rauna o injenici da je ivot i rad u ovim
ustanovama u neuporedivo veoj meri normativno regulisan i da se esto ide i u
regulisanje velikog broja pojedinosti i da je time mogunost izbora u
neuporedivo veoj meri ograniena. Ta ogranienost i jeste osnovni faktor
nastanka oseanja lienosti autonomije.

Naravno, intenzitet ovog oseanja u najveoj meri zavisi od tipa ustanove


i njenog unutranjeg reima. U ustanovama u kojima autokratske karakteristike
preovlauju i u kojima je otriji reim izvrenja sankcija, tamo e i osuena lica
gubitak autonomije intenzivnije doivljavati. Izgleda da ni jedan od oblika
deprivacije nije toliko zavistan od formalnog zatvorskog sistma kao to je sluaj
sa gubitkom autonomije.
Veem prisustvu i intenzitetu ovog oseanja svakako doprinosi i odsustvo
kvalitetnog i argumentovanog objanjenja odgovarajuih pravila, odluka i
slinih normativnih reenja. S tim u vezi ima i onih koji smatraju da takva
objanjenja ne treba davati, jer bi se time i njihov autoritet mogao dovesti u
pitanje i time, otvoriti mogunost unoenja odreenih modifikacija u normativni
sistem. Takvo rezonovanje odgovara birokratskom tipu organizacije ustanove,
ali se istovremeno, pokazuje neprihvatljivim s aspekta resocijalizacije.
Neosnovano je smatrati da birokratski odnos postie vee efekte od
demokratizovanih postupaka i odnosa. Osim toga, to je naroito vano, svest o
smislu i potrebi normativnog regulisanja unutranjih odnosa moe bitno uticati
na ublaavanje oseanja gubitka autonomije.
U tom pravcu znaajnog udela moe imati i omoguavanje veeg obima
slobodnog vremena osuenih, u kom se vremenu oni mogu slobodno, prema
linom nahoenju i saglasno svojim afinitetima i potrebama, prepustiti i ispoljiti
preko raznih aktivnosti sportskog, zabavnog i drugog karaktera. Ukratko, u tom
vremenu oni doivljavaju suprotno oseanje - oseanje samostalnosti.
Ublaavanju oseanja lienosti autonomije moe znatno doprineti
organizacija proizvodnog rada i adekvatno regulisanje poloaja osuenih u tom
procesu,

takvog

poloaja

koji

omoguava

ispoljavanje

inicijative

samostalnosti, ime se pojaava njihova motivisanost za rad.


U svetlu izloenog razumljive su razlike u rezultatima istraivanja o
prisutnosti ovog negativnog oseanja u razliitim tipovima institucija i u
razliitim zemljama.

d. Deprivacija sigurnosti
Kao to je poznato, drutvo je izabralo dosta neobian put u redukciji
kriminaliteta - propisujui primenu takvih krivinih sankcija ija realizacija
prisiljava osuenike (delinkvente) da due ili krae vreme budu vezani i da ive
zajedno sa drugim delinkventima i da u tom zajednikom ivotu pokuava
ostvariti resocijalizaciju i pripremiti reintegraciju osuenih u drutvo i njegove
procese i odnose.
Zajedniko ivljenje predstavlja jednu od ozbiljnijih tekoa za postizanje
pomenutih ciljeva. Ovo stoga to se unutar ustanove odvijaju i negativni
interakcijski odnosi izmeu osuenika, koji mogu dovesti do "kriminalne
infekcije", kao i do progresije u kriminalnoj orijentaciji pojedinaca. Otuda se
ova problematika u savremenoj penolokoj teoriji i praksi izdvaja kao posebno
znaajan problem.
Zajedniki ivot osuenih ima za posledicu, izmeu ostalog, doivljavanje
oseanja lienja sigurnosti, koje moe biti znaajna oteavajua okolnost u
odvijanju procesa resocijalizacije. U drutvu delinkvenata razliitih kriminalnih
orijentacija i

stepena ispoljavanja, u drutvu nasilnika i

agresivnih

homoseksualaca, dobar broj osuenih ivi u neprestanoj napetosti i strahu od


ugroavanja njegove linosti, njihovog psihikog i fizikog integriteta. To stanje
napetosti praeno je oekivanjem da e pre ili kasnije svaki osueni biti doveden
u situaciju da brani sebe, svoju linost i svoj makar simbolian imetak.
U tom oprobavanju, odnosno provokaciji od strane drugih osuenika ili
njihovih grupa, pojedinac je stavljen u iskuenje da izmeu dve solucije bira
jednu. Da se pomiri sa neuspehom u odbrani svoje linosti i imetka i time bude
igosan kao slabi, iju e slabost zatim zloupotrebljavati i drugi osuenici
izraavajui nasilje prema njemu, ili ga eksploatiui na razne naine. Druga

solucija jeste da on iz pomenute provokacije izae kao pobednik i time kao i u


prethodnom sluaju, postane objekat panje drugih osuenika, ali sada onih koji
ele zauzeti to povoljnije mesto u osuenikoj neformalnoj hijerarhiji.
Istini za volju, u savremenim uslovima izvrenja institucionalnih sankcija,
uetalost

tih

provokacija

meusobnog

nasilja,

dobrom

unutranjom

organizacijom i kontrolom od strane slubenih lica, svedeno je i sve se vie


svodi na manju meru. Saglasno tome, trebalo bi oekivati da e i gubitak
oseanja sigurnosti pokazivati tendenciju slabljenja, opadanja.
Istraivai, meutim, smatraju da, koliko god da se time suava prisustvo
ovog oseanja, ono ne moe biti do kraja eliminisano, jer, smatraju oni, ovo
oseanje ne proizilazi toliko iz estih agresivnih napada, ve ima svoje uporite
u psihikoj pripremljenosti osuenih da se takvim napadima, makar i retkim,
moraju suprotstaviti i da ta "pripremljenost" predstavlja podlogu oseanja
nesigurnosti. Otuda, izgleda razumljivo to se ovo oseanje javlja kod relativno
velikog broja osuenih lica, to na najbolji nain ilustruje stav mnogih
osuenika po kome je "najgora stvar u zatvoru to to moraju iveti sa drugim
osuenicima".
Za razliku od prethodnog rezonovanja postoji i shvatanje, dosta raireno
meu laicima, po kome ne postoji oseanje gubitka sigurnosti u ustanovama za
izvrenje sankcija. Po ovom shvatanju postoji i visok stepen "solidarnosti meu
lopovima". Smatra se, naime, da zatvoreniko drutvo i osuenike grupe unutar
ustanova predstavljaju relativno homogene i skladne celine unutar kojih je i
solidarnost podignuta na zavidan stepen (J. Xini-[padijer, 1973).
Izgleda da se, kao i u drugim situacijama, i ovde istina ne nalazi na
krajnjim takama, ve da je negde u sredini. Nije, naime, opravdano negirati
postojanje svakog odnosa uzajamne pomoi, podrke, prijateljstva i uopte
solidarnosti meu osuenicima, ali je isto tako neprihvatljivo iskljuiti
mogunost meusobne agresije, nasilja i sl. neprijateljstva izmeu osuenika,

koja neprijateljstva pothranjuju i odravaju prisustvo oseanja gubitka


sigurnosti.