ISSN 1800 - 5039

ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

ЗА ВАСКРС 2015.

М. Михаило: ПОСЛАНИЦА .......................................2
Миленко А. Перовић: CONTRADICTIO IN
ADIECTO..................................................................4
Жељко Томовић: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА
ЦРКВА ЈЕ СТВОРИЛА, САЧУВАЛА
И ИЗГРАДИЛА СВИЈЕСТ О ЗНАЧАЈУ
ДРЖАВНОСТИ ЦРНЕ ГОРЕ ЗА ЊЕНЕ
ГРАЂАНЕ .................................................................5
Никола Белада: КАЗНЕНА ОДГОВОРНОСТ ЗА
НЕЗАКОНИТЕ РАДЊЕ И ДЕВАСТАТОРЕ
КУЛТУРНОГ НАСЉЕЂА .....................................11
ГОВОРИ СА ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ ЦПЦ
(Котор, 25.4.2014. г.) ..............................................13
ГОВОР МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА
НА СВЕТО ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ ........14
Сретен Вујовић:
ОДАНИ ВЛАДИЧИНОМ ЗАВЈЕТУ....................15
БОЖИЋЊЕ СВЕЧАНОСТИ 2015. ...........................16
БОЖИЋЊЕ СВЕЧАНОСТИ У КОТОРУ.................18
САОПШТЕЊА ЗА ЈАВНОСТ ..................................20
Михаило Бурић: НЕ МОЖЕ СЕ ОТУЂИТИ
ДРЖАВНА ИМОВИНА........................................26
Горан Секуловић: СКУПШТИНА ЦРНЕ ГОРЕ
ЈЕ ДУЖНА ДА КОНСТАТУЈЕ ПОНИШТЕЊЕ
ОДЛУКА ТЗВ. ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ
ИЗ 1918. ГОДИНЕ .................................................29
Борислав Цимеша: У ЧЕМУ ЈЕ СМИСАО
ИНИЦИЈАТИВЕ И ЗАХТЈЕВА ЗА
ПОНИШТЕЊЕМ ОДЛУКА ТЗВ.
“ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ”.........................34

Радослав Ротковић: ДА ЛИ СЕ ТРАДИЦИЈА МОЖЕ
ПИСАТИ И БРИСАТИ? ........................................37
Мирослав ЋОСОВИЋ: Зашто се ћути о вјековној
нетрпељивости? .....................................................40
Данило Радојевић: КАКО ЈЕ ЦПЦ ТРЕТИРАНА
У ПОТОЊЕМ ИЗДАЊУ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ
ЈУГОСЛАВИЈЕ ......................................................43
Чедомир Љешевић: ЦРНА ГОРА ИМ ЈЕ САМО У
ТАКУЛИНУ............................................................47
Драгољуб Рашовић: ЛУЧИНДАНСКА
АКАДЕМИЈА.........................................................49
Жарко Л. Ђуровић: ДА ЛИ СТВАРИ ТЕКУ
СВОЈИМ ТОКОМ .................................................56
Веселин Раичковић: НАД ЊЕГОШЕВОМ
ПРЕПИСКОМ ........................................................58
Сретен Зековић: ТРИ НЕВАЛИДНА ЗАПИСА О
ПОСВЕТИ У ЛУЧИ МИКРОКОЗМА .................60
НОВЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ .............................................64
Новак Аџић: ТРАГОМ ИСТОРИЈСКИХ ИЗАЗОВА
И ИСКУШЕЊА .....................................................69
ДВИЈЕ КАПИТАЛНЕ СТУДИЈЕ О ЦПЦ
ВЛАДИМИРА ЈОВАНОВИЋА ............................78
Жарко Л. Ђуровић: ХРИШЋАНСКО И
ХРИСТОЛОШКО У РОМАНУ “С ОНЕ СТРАНЕ
ЖИВОТА” ..............................................................84
КЊИГА О ЕВРОАТЛАНТСКИМ ИНТЕГРАЦИЈАМА И ЦРНОГОРСКОЈ ЦРКВИ .................85
БИЗАРНИ СВЕЦИ СРПСКЕ ЦРКВЕ ......................86
In memoriam: ВОЈИСЛАВ Д. РАШОВИЋ ...............89
In memoriam: МИОДРАГ ЖИЛЕ ЖИВКОВИЋ ......90

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 48
Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА „ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250
Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник
уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Зоран Станојевић (лектор),
Младен Ломпар, Милорад Поповић, Сретен Зековић, Драгољуб Рашовић. Штампа: ИВПЕ - Цетиње.
Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail: lucindancpc@gmail.com (mail адреса
Лучиндана), cpc@t-com.me. web адресе: www.cpc.org.me и www.cpc.org.me/mne. Лист је регистрован код
Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем 190 од 8.12.1998. године. Као вјерско
гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на промет. Тираж: 10.000 примјерака.

4
ОПШТЕЦРНОГОРСКИ ЗБОР „ЗА ПРАВО, ЧАСТ И СЛОБОДУ ЦРНЕ ГОРЕ“

Contradictio in adiecto
Иако није могућа без енергије ирационалности, политика је циљно-рационална дјелатност. Зато
поставкама својим сврха и средстава мора поштовати
логику збиљности и не трпи контрадикције. Посебно
на дуже временске стазе, не трпи унутрашње опреке
међу сврхама које поставља, опреке међу сврхама и
средствима њиховог озбиљења, као ни опреке међу
прокламацијама сврха и кријумчарењима опречних
конкретних сврха. Ако нека политичка групација свјесно или несвјесно - загази у неко од поља ових
контрадикција и у њему се предуго задржи, дјела јој
морају бити лоша, а њена политичка судбина проблематична. Нико се не може предуго одржавати
у спајању онога што је неспојиво. Мора се одбити од таквога спајања или ће од њега пропасти. У
стратегијском смислу, политичка будућност доброга
дијела садашње парламентарне опозиције у Црној
Гори - због контрадикција у политичким сврхама и
средствима које су им постале трајно обиљежје - у
доброј мјери врло неизвјесна. Међутим, за Црну Гору
много виши проблем је постојање контрадикције
између активитета политичког индепендизма
владајуће групације и њеног пасивитета у креирању
и провођењу стратегије духовног, културног, језичког
и религијског индепендизма. Та је контрадикција
најизраженија у чињеници да она покушава помирити политички индепендизам и религијски унионизам као његову директну негацију, с увјеравањима
да се тако може разријешити пароксизам православног религијског питања. Од када је преузела
вођство у индепендистичком покрету, она је својим
политичким ауторитетом, умијећем, одлучношћу и
организацијским способностима постигла државну
самосталност, међународно признање и оријентацију
Црне Горе према интеграцијама у западни свијет.
Нема разлога да се не вјерује да је у томе епохално
важном послу није водило чврсто циљно-рационално
увјерење кога се и данас држи. Суд времена увелико је
издржала њена процјена неперспективности и неодрживости државне заједнице са Србијом. Мајсторско
решето времена просијало је истиниту једноставност
спознаје да за Црну Гору нијесу биле добре ни
претходне форме државних заједница. За њу није
била добра двочлана заједница ни ,,југословенска“
федерација коју су требало да чине - како се. еуфемистички прерушавао један агресивни локални
империјализам - „они који то хоће“! По регресивној
логичкој методи, суд времена закономјерно је издржао и закључак да никаквог смисла ни оправдања
не би имало понављање највеће државне суицидне ка-

Миленко А. Перовић

тастрофе у црногорској повијести - ,,присаједињење“
Црне Горе Србији! Према другом мишљењу, једнако
плаузибилном, у повјесницу је морала бити потиснута и могућност обнове Краљевине Црне Горе.
Краљевина је била државно-политички и државноправни крешендо двјестогодишњег мудрог и храброг
кормиларења Петровића државом црногорском, али
је ход времена учинио анахроном. Шта је послије
тога крешенда преживјело као највиталнија политичка идеја у Црној Гори?
Највишу виталност показала је индепендистичка идеја у републиканском облику. Она је
побиједила на референдуму о државној самосталности Црне Горе. Ројалистичка идеја с династијом
Петровића повијесно је архивирана 1918. године. АВНОЈ је одбацио сваку будућу ројалистичку
солуцију за Црну Гору, али је у темеље социјалистичке
политичке организације Црне Горе у периоду од
1945. до 1990. године уградио насљеђе ројалистичке
Црне Горе. Политичка групација која је послије
тога дошла на власт временом је схватила величину
повијесних заслуга династије Петровића за настанак
модерне државе црногорске. Схватила је и величину
црногорскога огрешења о своју потоњу династију.
Огрјешење се није могло исправити стварањем услова за обнову монархистичког облика власти, али јесте
симболичким чином рехабилитације Петровића.
Није то учињено како приличи ни са стилом нити
повлачењем свих битних политичких импликација
које је захтијевао сами чин рехабилитације. In
genere, владајућа политичка елита данашње Црне
Горе за изузетно кратко вријеме прешла је огромни
развојни пут. Од свога почетног колаборатурног облика доспјела је у политичком развоју до епохално
важне спознаје да се истинска и ваљана политичка
будућност за Црну Гору може обезбиједити само
стављањем индепендистичке републиканске идеје у
средиште властитог политичког програма и избора.
Уз велике политичке и сваке друге ризике, та је политичка елита успјела материјализирати ту идеју. Каква
је вриједност те идеје и њезиног остварења показује
чињеница да је Црна Гора доспјела пред врата онога
што чини средиште политичке, економске и културне
екумене данашњег свијета.
Јасну оријентацију на политички индепендизам у стварима статуса и организације државе Црне
Горе - ако се апстрахира од потребних и изнуђених
тактичких лавирања - мање или више није пратила одговарајућа индепендистичка оријентација
у тзв. идентитетским питањима. Најдрастичније

5
се контрадикција показује у религијском питању.
Православље је на насилни начин - дакле, узурпацијом
- промијенило институционалног носиоца у Црној
Гори 1920. године. До данас СПЦ као узурпатор неуморно фалсифицира све што има икакве везе с истинском прошлошћу, садашњошћу и будућношћу
Црне Горе и Црногораца! Два пута је у потоњих деведесет година учињен покушај да се исправи дубока
повијесна неправда према аутокефалној Црногорској
православној цркви. Два пута је јасно артикулирано
хтијење да се поништи узурпација цјелине њезиног
духовног, сакралног и материјалног повијесног фактицитета, те поврати њен стари повијесни статус у
црногорском друштву. Први пут, у Никшићу 1945.
године православно свјештенство декларирало је
став о потреби обнове аутокефалне цркве. Неко је у
зачетку онемогућио ту идеју. Неко је учинио да лаичка и стручна јавност Црне Горе до данас углавном и
не зна да се она икад догодила! Други пут, покушај
је био релативно успјешан и деведесетих година је
обновљена аутокефална Црногорска црква. Зашто
„релативно успјешан“? Зато што правог успјеха и
правог исправљања повијесне неправде не може
бити без јаснога и истинитог односа државе црногорске према питању ко је у духовном, повијесном
и правном смислу сукцесор насилно укинуте старе
Црногорске цркве! Држава црногорска фактички
као сукцесора признаје Српску православну цркву.
Држава црногорска прешутно признаје узурпацију из
1920. године. Држава црногорска прешутно прихвата
фалсификацију да је данашња Српска православна
црква у њој иста она аутокефална Црногорска црква
која је себе уградила у црногорско повијесно, државно и духовно вијековно битисање, а не институција
која негира сваки елемент тога битисања. Држава
црногорска прешутно прелази преко чињенице да
је СПЦ она институција која је свим силама радила

да нестане аутокефална Црногорска црква. Држава
црногорска неће да се авиза пред чињеницом да СПЦ
на „византијски начин“ покушава преотети огромне
заслуге Црногорске цркве за постојање Црне Горе и
затријети свако памћење на стару Црногорску православну цркву.
Држава црногорска третира СПЦ као
институцију изнад свога правнога система. Држава
црногорска пушта СПЦ да буде држава у држави.
Држава црногорска тако рећи себи самој укида суверенитет на цијелој својој територији. Владајућа политичка елита Црне Горе, дакле, у том питању није
одмакла од свога колаборантског облика из 90-тих
година прошлог вијека.
Владајућа политичка елита Црне Горе мора
смоћи снаге и превазићи парадоксију властитог односа према конституцијским темељима државе. Не
може се дуже времена држава истовремено јачати у
својој политичкој самобитности и слабити нелегалном, нелегитимном и неправедном подржавању оне
политичко-религијске структуре којој је баш та самобитност - неподношљива! Разрјешење те парадоксије
неби значило спорење права на постојање Српској
православној цркви у Црној Гори. Но, морало би
значити оспоравање њеног права на узурпацију сакралних објеката који су у Црној Гори постојали и
прије него што је уопште она 1920. године формирана као Српска православна црква. Тешки је цинизам
да данас СПЦ не допушта свјештенству и вјерницима
ЦПЦ приступ црногорским православним сакралним
објектима. Држава Црна Гора је ту индиферентна или
чак секундира у том недопуштању, јер не омогућава
Црногорској цркви обављање службе у црквама у
којима је вјековима служила. Тако она крши једно
од основних људских права - право слободног
исповиједања вјере!

ЦЕТИЊЕ, ЉЕТЊА ПОЗОРНИЦА, 04.07.2014. године

ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЈЕ СТВОРИЛА,
САЧУВАЛА И ИЗГРАДИЛА СВИЈЕСТ О ЗНАЧАЈУ
ДРЖАВНОСТИ ЦРНЕ ГОРЕ ЗА ЊЕНЕ ГРАЂАНЕ

Жељко Томовић

Ваше Блаженство, господине Митрополите
Михаило,
поштовани присутни
Данас смо овђе да, још једном изразимо
своје незадовољство односом државе Црне Горе према Црногорској православној цркви.
Више пута смо то чинили, али без посебно
видљивих резултата.

У комуникацији са одговорнима наилази се
на разумијевање значаја Црногорске православне
цркве, посебно њене аутокефалности, али кад је потребно предузети конкретне радње и мјере из своје
надлежности, ту настаје прекид, одуговлачење,
чекање бољих времена и ко зна који све разлози се
наводе.
Наравно, ни један од разлога нема основа.
У питању је неодлучност.

6
Црна Гора је уредила своје односе са
династијом Петровић Његош, што је за сваку похвалу
јер је изразила свој однос поштовања према носиоцима власти претходне међународно признате државе
Црне Горе.
На овај начин наглашен је само дио
вишевјековног континуитета државности Црне Горе.
Династији Петровић Његош претходио је рад
Митрополита аутокефалне Црногорске православне
цркве која је створила, изградила, одржала и развила
свијест о значају државности Црне Горе.
Једина организација која је гајила вјеру у
државност Црне Горе је Црногорска православна
црква. То је чинила вјековима прије него је династија
Петровић преузела власт. То је, кроз породично
предање, чинила и након доношења декрета Александра Карађорђевића, 1920.године.
Ова чињеница остала је незаштићена независном, сувереном и међународно признатом државом Црном Гором па је остала препуштена самој себи
- Црногорској православној цркви.
Да ли некоме смета ЦПЦ?
Да, смета онима који свој развој везују
за центре који су ван Црне Горе а за циљ имају
експлоатацију грађана и осталих вриједности Црне
Горе.
Такође питање које тражи одговор је, Колико међу носиоцима уставних и осталих државних
овлашћења Црне Горе има оних који имају 2 или 3
држављанства?
Одговор је значајан због тога што
држављанство јесте дио идентитета а они који имају
више држављанстава свој „црногорски“ идентитет дијеле са другом државом. При томе носилац је
Уставних овлашћења Црне Горе и свакако да и своја
овлашћења дијели у складу са држављанствима.
Одговор на ово питање је веома значајан
јер таквима није приоритет развој Црне Горе него
клацкају између развоја држава чија држављанство
имају.
Дакле, не развој Црне Горе него подређивање
Црне Горе развоју других или бар ускраћивање независног и сувереног развоја Црне Горе у интересу
друге државе.
Према томе, упркос развоју институција независне, суверене и међународно признате државе
Црне Горе, основна вриједност остаје сама. Као да се
институције настављају развијати под утицајем Великосрпског али и осталих великонародних пројеката.
Црногорци су маргинализовани, осим оних
који прихватају Ђиласов концепт Црне Горе и Црногорце као сепаратисте. Разумијевање Црногорскога
народа као одвајање од Српскога народа је најгори
концепт за идентитет Црногорскога народа али, како

ствари стоје, управо они су задужени за негирање
колијевке државности Црне Горе. Управо они
спрјечавају да битне чињенице о државности не буду
и темељ континуитета државе Црне Горе. Као да је то
основа испод које се не може ићи.
Чему онда обнова државности Црне Горе кад
није заштићена вјековима стварана вриједност? Каква је стабилност дома који не поштује темељ?
Поред наведенога, значајан због којег Црногорска православна црква треба да заузима мјесто
које јој историјски припада је разлог са аспекта
културе у Црној Гори, уколико културу посматрамо
као допринос универзалним вриједностима. Са тога
аспекта ЦПЦ је дала огроман допринос развоју мултиконфесионалног, мултивјерског друштва.
И наведено, надлежни, не врједнују.
Непрепознавање сопствених вриједности,
у томе процесу, је метод који је наметнут али је у
темељу разградње и сиромашења Црногораца јер ако
не знају што вриједи онда не могу знати ни колико
вриједи.
Како је могуће помињати одрживост економског развоја у условима тржишне привреде, ако није
заштићена вјековима стварана вриједност? Никако.
Због тога, иако некоме ово апстрактно дјелује, стабилан одржив економски развој Црне Горе није могућ
без поштовања сопствених вриједности – прије
свих Црногорске православне цркве. Одатле почиње
разумијевање Црне Горе, наших сликара, пјесника,
књижевника, филозофа, научника, правника, економиста, привредника, грађана.
Предузимање законских мјера према онима
који, својим дјеловањем, наносе штету својој држави
један је од примарних задатака сваке државе.
При томе нечињење има исти значај као и
чињење противно интересима Црне Горе.
То што нијесу прочитали, што нијесу
довољно образовани за послове које обављају или
имају другачија вјерска осјећања не би смјело бити
опредјељујуће али је проблем у томе што јесте
опредјељуће.
За претпоставити је да од њих потиче деструктивна „логика привида“ којом стварају привид
да се нешто ради а унапријед им је јасно да ништа
неће учинити да покрену прави процес. На овај начин исцрпљују људски потенцијал и наносе штету
не само ЦПЦ. Одржавају и снаже митолошки дио
људскога бића, што човјека одваја од реалних проблема и сагледавања реалних могућности.
Црногорска православна црква се обраћала
свим надлежним органима у Црној Гори и иностранству.
Добијен је одговор само од Савјета за
грађанску контролу рада полиције, поводом

7
онемогућавања уласка Црногорске православне
цркве у Цетињски манастир 18. априла 2007. године.
Савјет је, између осталог, оцијенио да „нијесу
примијењена сва расположива полицијска овлашћења
против особа, из криминогених структура, која су
према званичним полицијским информацијама, наоружана боравила у Цетињском манастиру“.
Оцијенио је и да је неприхватљиво да поред
протока времена „јавност у Црној Гори није упозната
са идентитетом лица за које је полиција тврдила да
имају криминогену прошлост и предузетим службеним радњама службене природе у вези са случајем“.
Од 2007. до 2014. године не знамо ко су та
лица.
Тврдим сљедеће, да су у питању заговорници
државности Црне Горе и вјерници Црногорске православне цркве одавно би били правоснажно осуђени и
издржавали казну.
Ђе је суверенитет и независност државе и
професионализам Полиције нека свако закључи за
себе.
По питању Цетињског манастира имам и
конкретну иницијативу за уређење статуса овога основнога објекта државности Црне Горе.
Наиме, у састав Народнога музеја Црне Горе
су:
„четири
посебне
музејске
јединице:
Историјски музеј (у чијем саставу су Музеј краља Николе, Музеј Петра II Петровића Његоша, Његошева
родна кућа, Његошев маузолеј на Ловћену, дворска
црква на Ћипуру, маузолеј Владике Данила на Орловом кршу и Рељеф Црне Горе), Умјетнички музеј са
Галеријом савремене умјетности Дадо Ðурић, Етнографски музеј и новоосновани Археолошки музеј са
Лапидаријумом. Музеји су смјештени у здањима која
сама по себи представљају културно-историјске споменике највећег значаја.
Трагови сакупљања музеалија на терену
садашње Црне Горе сежу у вријеме црногорских
митрополита, а карактер прикупљених предмета
упућује прије свега на црквену историју.” (Цитат је
са званичног сајта Народнога музеја Црне Горе)
Без обзира на наведене чињенице, у састав
музејскога комплекса није Цетињски манастир иако
је основа историјскога језгра Пријестонице Цетиње.
Цетиње се развило око манастира. Остали објекти, који су настајали касније, у саставу
су највећег музеја у Црној Гори а први, основни,
темељни објекат није, иако је проглашен за споменик
културе.
Разлог овоме треба тражити у чињеници
да је у Цетињски манастир смјештена Митрополија
црногорско-приморска Српске православне цркве.
Дакле, организациони дио цркве стране држа-

ве држи најзначајнији објекат историјскога језгра
Пријестонице Цетиње и државности Црне Горе.
Како је у таквим условима, грађанима Црне
Горе али и странцима могуће приказати и објаснити
државност Црне Горе.
Континуитет и вјековна државност остају
само у гласу водича или слово умртвљено на папиру.
Потпуно безживотно и неаргументовано.
Звучи невјероватно и збуњујуће, иако је истинито.
Ћутање надлежних органа поводом недавно дате изјаве министра правде Републике Србије
довољно говори о недостатку воље за очување идентитета Црногорскога народа али и о недостатку воље
за очување и развој културе у Црној Гори и њенога
суверенитета и независности.
Опште позната чињеница је да је аутокефална Митрополија Црногорске православне цркве увела Црногорски народ и државу у ред просвијећенога
свијета.
Дакле аутокефална Митрополија Црногорске православне цркве а не садашња Митрополија
Српске православне цркве у Црној Гори, иако та
Митрополија столује у Цетињскоме манастиру.
Митрополија СПЦ није ни постојала кад је
Митрополија ЦПЦ вршила своју историјску мисију.
Својатање достигнућа аутокефалне ЦПЦ и
државе Црне Горе говори о недостатку вриједности
оних који то чине а ћутање надлежних је само наставак оснажене Великосрпске политике.
Да би Црна Гора сачувала свој идентитет
мора, на првоме мјесту, сачувати Цетињску манастир
и ставити га под своју управу.
Враћање Цетињскога манастира под управу
државе Црне Горе је једини начин за очување културнога блага Црне Горе, историје и идентитета.
Због тога и н и ц и р а м да Цетињски манастир уђе у састав Народнога Музеја Црне Горе, да
њиме управља држава, као и осталим музејима, уз
омогућавање вршења вјерске службе у Цркви свете
Госпође у вријеме које одреди Управа музеја, односно држава и Пријестоница Цетиње, а које је у складу
са вјерским потребама обије цркве.
На овај начин држава ће управљати својом
имовином а биће умањене посљедице дискриминације
Црногорске православне цркве.
Истовремено, вриједности Црне Горе би биле
коришћене у њеноме интересу а не у интересу стране
државе и то у циљу омаловажавања Црне Горе.
Захваљујем на пажњи.

8

9

10

11
КАЗНЕНА ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕЗАКОНИТЕ РАДЊЕ И
ДЕВАСТАТОРЕ КУЛТУРНОГ НАСЉЕЂА
Покретање кривичног поступка против
лица која су отуђила и оних која су омогућила
незаконити упис црквене имовине у власништво
СПЦ и њене матице државе Србије, блага је и неадекватна мјера за сву штету која је причињена ЦПЦ
и држави Црној Гори. Није ми познато да постоји
примјер у свијету гдје се историја, култура, традиција
свим средствима жељела негирати, фалсификовати,
затријети, као што је то примијењено на државу Црну
Гору и ЦПЦ.
Историја ЦПЦ њена првенствена улога и
значај као институције не само вјерског, већ као
симбола и државног, дају свим вјерницима и поштоваоцима ове цркве за право да укажу да цјеловито
рјешење црквеног питања није партијско већ државно питање, јер само постојањем црногорске цркве,
постојаће и црногорски народ и држава Црна Гора.
Међутим реалност и садашњост тренутка,
положај ЦПЦ изазивају забринутост и траже хитне и
одлучне потезе, да се поврати углед, положај и значај
ЦПЦ, какав је имала до 1920. године.
Насилним укидањем црногорске цркве,
моћници су предузели све мјере да јој одузму и
имовину. Посебно у периоду од 90-тих година до
данашњег дана непокретности се књиже-уписују на,
са становишта права неидентификовану страну силу
у Црној Гори, Српску православну цркву. На стотине хиљада метара квадратних непокретности без
ваљаног правног основа, противно важећим законима о непокретностима, укњижено је као власништво
– својина СПЦ. Упис је извршен без поднијете правно ваљане документације, а у многим случајевима
није поднијет ни захтјев за укњижбу. Сви правни системи штите својину као универзално право. Управо
у Црној Гори нечињењем или свјесно или несвјесно
радећи, омогућено је СПЦ да постане власник огромних непокретности у милионским износима и тиме
постане значајан економски фактор у овој држави.
Није познато да је било ко индивидуално или колективно сносио било какве последице; ни дисциплинске, а да не причамо о кривичним. Дакле, извршиоци
и налогодавци остали су ван сфере кривичне одговорности.
Да се посјетимо како је стање на споменицима културе у Црној Гори. Министарство културе
и медија је у мају 2005 године образовало комисију
за утврђивање стања непокретне културне баштине
у Црној Гори. По извјештају комисије од укупно прегледаних 350 споменика културе 246 је девастирано.
Од тог броја на 138 споменика културе евиденти-

Адв. Мр Никола Белада

ране су последице нелегалних и нестручних радова (што подразумијева да се обнова, рестаурација и
конзервација споменика културе радила без ваљане
пројектне документације или мимо ње, без стручног надзора, без одобрења надлежног државног органа или завода, да су нестручно извођени радови).
У нелегалним и нестручно изведеним радовима
примат припада српској православној цркви гдје је
девастирано или деградирано 80 објеката. Карактеристика утицаја нелегално и нестручно изведених
радова је у томе што у највећем броју за последицу имамо трајно оштећење појединих споменичких вриједности или трајан губитак споменичких
вриједности. Најтипичнији примјери оваквог нелегалног и нестручног поступања на споменицима културе су Цетињски манастир, Манастир Стањевићи,
Манастир Дујево, Манастир Подострог, Манастир
Старчево, Манастир Ждребаоник, Доњи манастир
Острог, Манастир Ћелија Пиперска, Дукља, Манастир Добриловина итд.
Под изговором враћања објеката потребама
вјерника, СПЦ је примијенила нова архитектонска
рјешења у погледу габарита, волумена и изгледа.
Кроз нелегалне радове и друге захвате на објектима,
уношењем нових елемената који нијесу својствени
и примјерени аутохтоној и градитељској културној
баштини Црне Горе, а под изговором привођења
објеката богослужбеним функцијама намјерно су
измијењена њихова препознатљива историјска, културна и архитектонска својства и вриједности. Зашто
је то урађено? Из простог разлога да се затре траг
свега што је аутентично црногорско, да се уништи
биће и дух црногорског постојања. Баш у вријеме
експанзије недозвољених радова на споменицима
културе у Црној Гори је био на снази и у примјени
Закон о заштити споменика културе, усвојен на скупштини Црне Горе новембра 1991. године. У казненим
одредбама овог закона предвиђена су кривична дјела
за сваког ко оштети или уништи споменик културе
или ко без дозволе надлежног органа изводи радове
на споменику културе, чак са предвиђеном казном затвора до 3 године. Међутим и овог пута извршиоци и
налогодавци остали су ван сфере кривичне одговорности.
Дакле, не само да је постојало упориште
у домаћем националном законодавству, да се гоне
учиниоци кривичних дјела, већ се потврда таквог
поступања могла наћи и у међународном праву. Наиме, друга конференција министара Европе 1985 године, донијела је конвенцију о заштити наслеђа архи-

12
тектуре Европе (тзв. Гранадска конвенција). По члану
9. те конвенције изричито се наводи на неопходност
примјене законских мјера у борби против кршења
културног наслеђа, а по датим смјерницама за правилно тумачење члана 9. конвенције предвиђа се и
затворска казна за прекршиоце. Да закључим нама у
том периоду није било довољно да имамо основу у
националном законодавству и међународном праву
да примијенимо норму и гонимо учиниоце кривичних дјела. Све што сада наводим односи се на период
до 2005 године и може се претпоставити што се све
на споменицима културе Црне Горе десило од 2005
године до данашњег дана.
Овоме треба додати још и податак да Закон
о заштити културних добара, усвојен 2010 године
и којим је престао да важи Закон о заштити споменика културе, у казненим одредбама за повреде –
непоступање по том закону предвиђа прекршајну, а
не кривичну одговорност.
Да наставимо са кривичном одговорношћу
боље рећи неодговорношћу. У важећем кривичном
законику предвиђено је кривично дјело изазивање
националне, расне и вјерске мржње. И у кривичном
законику из 2003 године постојало је слично дјело
са пуним називом изазивање националне, расне и
вјерске мржње, раздора и нетрпељивости. Није неопходно да посебно наводим, јер је то општепознато, колико је пута у последњих 20 година, јавно
изнијето лажи, клевета, увреда, мржње, вријеђања,
исмијавања, потцјењивања и ниподаштавања на рачун Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског Михаила и вјерника и поштоваоца Црногорске православне цркве. И овог пута су извршиоци и
налогодавци остали ван сфере кривичне одговорности. При свему треба истаћи и дискриминацију према ЦПЦ, а њеним вјерницима угрожено је право на
вјерску слободу. Ваљда не треба подсјетити да Универзална декларација о људским правима из 1948
године, Европска повеља и конвенције о људским
правима и слободама дају нам за право на вјерску
слободу.

За укупно стање ипак морамо бити самокритични и рећи да и сами сносимо дио одговорности
јер смо били у увјерењу да надлежни органи у оквиру
својих овлашћења треба и морају да предузму мјере,
како то налажу важећи закони Црне Горе.
Ради
превазилажења
садашњег,
понижавајућег положаја, ради вјере у право и правду,
ради исправљања учињених грешака сматрам за неопходним:
1) Да се од стране Министарства финансија
Црне Горе формира независна комисија, са задатком
да утврди основ уписа СПЦ у катастру непокретности за сву имовину на територији Црне Горе, те да
сачини извјештај о утврђеном стању са предлогом
мјера и достави га Влади и Скупштини Црне Горе, те
да се са извјештајем упозна јавност Црне Горе,
2) Да се у Скупштини Црне Горе иницира
расправа о Извјештају комисије о стању непокретне
културне баштине у Црној Гори, са иновираним подацима од 2005 до 2013.године.
3) Да се наведени извјештаји доставе Секретаријату Савјета Европе – Одјељењу за
културну баштину, те признатим међународним
организацијама у области културног наслеђа
ИЦОМОС-у и ИЦРОМ-у.
4) Да се у Скупштини Црне Горе иницира
расправа за измјену и допуну важећег Закона о заштити културних добара у дијелу казнених одредаба, које ће предвиђети кривичну одговорност за сва
оштећења и за радње без сагласности надлежног
државног органа на споменицима културе.
5) Да се због чињенице да су у питању универзалне вриједности ова кривична дјела третирају као
дјела, која по међународном праву не застаријевају
(чак и по цијену интервенција на важећем кривичном
законику).
6) Да се наведени извјештаји доставе Врховном државном тужилаштву Црне Горе ради оцјене да
ли постоји основ сумње за покретање кривичних поступака против свих који су било директним учешћем
било нечињенем извршили кривична дјела.

ЗАКЉУЧЦИ ОПШТЕЦРНОГОРСКОГ ЗБОРА
„ЗА ПРАВО, ЧАСТ И СЛОБОДУ ЦРНЕ ГОРЕ“
- Поништење одлука нелегалне Подгоричке скупштине 1918. године и свих аката проистеклих из ње;
- Повраћај црковне имовине и сакралних објеката у власништво државе Црне Горе;
- Отварање сакралних објеката за све, без обзира на национално и религијско опредјељење;
- Покретање кривичног поступка против лица која су отуђила и оних која су омогућила
незаконити упис црковне имовине у власништво СПЦ и њене матице државе Србије;
- Законско санкционисање свих, без изузетака, који унижавају углед Црне Горе, урушавају
њено Уставно уређење и раде против њених виталних интереса.

13
ИЗ ЉЕТОПИСА ЦПЦ

Говор архиепископа Симеона поводом рукоположења
црногорског свјештеника Николаја
Драги Оче Николај!
Наш Господ Исус Христос је казао: многи
су позвани, али мало их је изабраних. Данас на празник Светог Ђорђа смо те извукли из народа и преко
Твог рукоположења те народу поново предали. Ми
смо те рукоположили зато што смо убијеђени да је
твој позив од Бога благословен и зато што си ти свим
срцем предан томе, да служиш Господу Богу који те
позвао и одредио. Жеља која те кроз дуго вријеме
пратила, која те водила од Римско католичке цркве
у православну цркву, која је једним дијелом од тебе
прихваћена као твоја правовјерна, дакле, православна фамеља. Не постоје случајности у животу, него
само одређење против којих се тешко можемо бранити, одређења која нам тек у току нашег живота
показују животни пут. Твој богобојажљиви живот те

је сачувао и обликовао за оно што си данас постао,
свјештеник у православној цркви. Твоје студије у
православљу и са тим у вези њихово окончање у према нама пријатељском манастиру у Siretti, показују
како је озбиљно замишљен Твој нови пут. И премда
су Твоје шансе за пријем у друге православне цркве
биле велике, Ти си сам изабрао ову стару традиционалну цркву, јер твоји породични коријени сежу дубоко у овој цркви. Црногорска православна црква је
преко твог рукоположења добила свјештеника, који
ће у будућности своју пастирску дјелатност обављати
у властитој цркви, коју имаш намјеру да градиш.
Ми Ти сви желимо Божји Благослов и поздрављамо
те у овом знаменитом дану у кругу свјештеника и
вјерника Црногорске православне цркве.

† Симеон

Говори са духовне академије ЦПЦ (Котор, 25.4.2014. г.)
Ваше Блаженство, Господине Митрополите,
Предćедниче Црквене општине Епархије Которско приморске, Господине Станојевићу,
Цијењене даме и господо,
Прошло је више од двије деценије, од када је формално обновљена ЦПЦ. Кажем „формално“, јер
је и наша црква Божјом вољом створена а вјерујућим људима потпуно јасно да овоземаљска бића немају
право било на који начин поништити Вољу Свевишњега. То не схватају, или не желе схватити, они који се
представљају као Божје слуге и сљедбеници Апостола. То смо, нажалост имали прилику да се увјеримо приликом недавне демонстрације силе и насиља у Подгорици, чак и од стране Васељенског Патријарха, који
„заборавља“да је управо Васељенска Патријаршија између осталих признала аутокефалност Црногорске
православне цркве. Што требамо радити ми „обични смртници“ када се са тако високе адресе крше макар
двије од 10 Божјих заповијести: „Не ćедочи лажно на ближњега својега“ и „Не пожели никад ништа што је
туђе“. У нашем случају се не ради само о жељама већ о отвореној отимачини и фалсификовању црногорске
културе и традиције.
И као што је наш Митрополит у Ускршњој посланици казао:
Држава Црна Гора и Црногорска православна црква имају властиту Голготу; кроз највећи дио своје
историје били су разапети са трновим вијенцем славе на глави. Христов примјер држао их је на путу ка Васкрсу. Наша држава је васкрснула, а црква наша још чека са вјером у Христа јер је Он Пут, Истина и Живот.
Ја томе не бих имао што додати изузев да је Црну Гору кроз њену миленијумску Голготу, почев од
Дукље, Зете и напокон Црне Горе спасила управо вјера и љубав, која није имала алтернативе!

Сретен Вујовић
Секретар Св. Синода ЦПЦ

Ваше Блаженство, Господине Митрополите, Михаило,
Уважене даме и господо,
Чини ми задовољство да вас у име Црквене општине Црногорске православне цркве Котор могу
поздравити на овој духовној академији да још једном потврдимо наше духовно присуство и потребу да као
православни Црногорци, у властитој држави не будемо маргинализовани до те мјере да не остварујемо ни она
људска права која су загарантована и националним мањинама.
Надамо се да ће се коначно чути наш глас и да ће власти коначно схватити једноставну чињеницу
да је у Црној Гори само народ по коме се држава зове, ево готово четврт вијека без елементарних права која
прије свега подразумијевају право да своју вјеру исповиједају у историјској Црногорској православној цркви
која је готово три вијека била темељ црногорске државе. Закидањем тог права закида се и право тровјековног
државног постојања.
Ми смо ту. Ми немамо резервну домовину и зато још тврдо вјерујемо да Црна Гора мора доживјети
свој пуни државни и духовни препород.
У то име вас још једном поздрављам и желим од Бога свако добро за вас и ваше ближње.

Бранко Станојевић

14
ГОВОР МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА НА СВЕТО
ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
Данашњи Велики хришћански празник Свето Преображење Господње има изузетан значај за
црногорски народ и ЦПЦ. Слави се 19. августа по новом, а 6. по старом календару.
ЦПЦ слави овај дан као успомену Христовог
преображења на гори Тавору. Прославља се тренутак
кад се први пут Христова божанска природа учинила
видљивом. Ученицима је дат наговјештај славе есхатолошке вјечности.
Своју славу Христос је показао својим ученицима Петру, Јакову и Јовану откривајући им божанску природу.
Преобрази се пред њима, и засија се лице
његово као Сунце.
Сјај његове мандорле или ауреоле, тог
свјетлосног овала назначеног златном бојом који
уоквирује једну или више фигура, означава присуство трансцедентне божанске силе и снаге.
Створена таворска свјетлост схвата се као
енергија Бога, а не његово испољавање.
Као предмет мистичког искуства ова
свјетлост је често описивана у покушајима да се дође
до разумијевања и сједињавања са Богом.
Слика се планина Тавор често са три врха.
На средњем је Христос у бијелој одори, благосиља
док се из њега шири свјетлост.
На десном врху стоји Мојсије и држи таблице Закона.
На лијевом пророк Илија. Испод планине
три ученика Петар, Јаков и Јован леже гледајући као
у трансу.
Понекад се са једне стране планине приказује
Христос и ученици како долазе на планину, а с друге
како силазе.
Ученици су узнемирени, а Христос се осврће
и благосиља их.
Христос је рекао својим ученицима, да
не саопштавају ову тајну до његовог Васкрсења.
Силазећи са Горе заповиједи им Исус говорећи: „Ником не казујте што сте виђели док син човјечји из
мртвих не устане.“ (Мат. Гл. 17,2).
Христос је унапријед знао да ће страдати за
спасење људи, па је и позвао ученике да буду ćедоци
догађаја славе његове прије страдања на Голготи.
У моменту Христова преображења појавили
су се и пророци Мојсије и Илија. Они су разговарали
са Христом о његовом страдању у Јерусалиму.
У транскрипцији са црквенословенског
језика тропар гласи:
Преобразилсја јеси на Горје Христе Боже,
Показавиј учеником Твојим славу Твоју,
јакоже можаху, да возсијајет и нам грјешним
свијет твој присносушчниј, молитвом Богородици,
свјетодавче слава тебје.

У црногорским црквама се на овај дан
благосиља нови род грожђа, а везује се и за смјену
годишњих доба.
Ми, Црногорци, који носимо име Христово,
према својим моћима, настојмо да остваримо оно
што је безгријешни Христос својом Божанском моћи
остварио. А када се мучио на крсту чули смо његове
ријечи: „Боже опрости им јер не знају што чине.“
Угледајмо се на Христа, да не враћамо зло за
зла, него да праштамо увреде. Тако ћемо бити ближи
Христу и људима.
Вјерујте Црногорци Светом Јеванђељу и живите по Јеванђељу, јер нам Христос поручује: „Ко
ходи замном, неће ходити по тами, јер сам ја пут, истина и живот.“
Црногорци, будимо сами себи строге судије,
јер су дани зли (Еф. Гл. 5,16), јер само сталном борбом можемо да се одржимо и истрајемо на путу Христовом.
Да се припазимо да нас не превари Сатана,
јер знамо што он мисли. Црногорци, покорите се
Богу, а противите се Сатани који нам нарушава нашу
свету ЦПЦ и државу Црну Гору.
Преко сатанског амбасадора у Црној Гори и
његових курира злодух Сатане отвара сатанска врата пакла, да надвладају добро, и тако омогуће себи
тјелесна уживања у нашем државном дому.
Са столице Светог Петра чуле су се само
племените и људске поруке, а не ове које чујемо данас, вријеђајући не само Црногорце већ и све људе
који живе у Црној Гори.
Код ћивота Светог Петра на Цетињу,
вјерници се легитимишу које су вјероисповијести.
Курири сатанског амбасадора проповиједају да писани траг Његоша и Св. Петра неби се могао замислити
без Косовске битке, кнеза Лазара и Милоша Обилића,
као и неистину да се Црна Гора ослобађа Турака под
утицајем косовског мита.
Сатански злодух кривотвори Његоша.
Његош у својем тестаменту помиње четири
пута црногорски народ, а ниједном српство, српски
народ и српску државу. Није се он опраштао са Србима којима не припада већ да својим Црногорцима,
својим народом којим управља и влада. Да се оćећао
Србином оставио би и неку поруку српском народу.
Овако се пропагира зло и гријех од сатанског
амбасадора у Црној Гори. Он заборавља неумитну
судбину да ће сатане горјети у паклу.
Нама Црногорцима остаје наш једини свети
пут вјерности Христу и хришћанству чији сјај преображенске свјетлости нас сједињава са Богом.
Црногорци нека вас вјечно освјетљава сјај
као сунце са лица Божјег сина Исуса Христа!
БУДИТЕ БЛАГОСЛОВЕНИ
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО

15
Рукоположен још један свештеник, добијена и дозвола за
градњу цркве
Митрополит Црногорске православне цркве Михаило и владика Горазд, епископ
за Аргентину и Латинску Америку и никшићко – острошки са свештенством служили
су литургију у капели Светог Петра Цетињског на Цетињу, а затим је ђакон Бранислав
Пајовић, који је дипломирао теологију на Духовној академији у Кијеву, рукоположен за
свештеника.
Владика Михаило саопштио је и да је ЦПЦ постхумно додијелила медаљу за храброст
Љубинки Перазић, која је 1991. године на Цетињу са ђететом у наручју стала и пркосила
војним борним колима којих је било много тих дана на улицама Пријестонице.
31. 10. 2014. г.
Из канцеларије ЦПЦ
Ријеч протођакона, Сретена Вујовића, Секретара Светог Синода Црногорске православне цркве, на
парастосу Владици Антонију, 18. 11. 2014.

Одани владичином завјету
Ваше Блаженство,
Господине, Господине, Митрополите Михаило, драги пријатељи,
Као и прошле, ту смо опет и ове године да
се поклонимо ćенима Блаженопочившег Митрополита обновљене Црногорске Православне Цркве
Господина Антонија. И тада смо казали, а ваља поновити да смо спремни носити Часни Крст, који је
он тада достојанствено понио на својим леђима, у
славу једине наше Цркве, која је кроз вјекове сачувала слободу, национално достојанство, памћење и не
само у подловћенској Црној Гори, јер су наши преци
ту лучу слободе и части пренијели на друге крајеве
Црне Горе не штедећи своје животе да би поробљеној
хришћанској и нехришћанској браћи скинули јарам
ропства са леђа.
Нажалост многи од њих ни данас не виде
„дивне жертве, пред олтаром Цркве и племена“ већ
се вољно приклањају повампиреном злу, чије поруке
слушамо задњих дана, и чији злокобни Сотонски наум
благосиљају поглавари туђинске СПЦ у Црној Гори,
као да није било доста што су у име неке чудне вјере
угасили стотине хиљада недужних живота на просторима бивше Југославије и то само у посљедњем безумном рату. Вјерујемо да СПЦ као такву туђинском
мора доживљавати и већина српског народа, јер у њој
се умјесто љубави слави зло, умјесто изградње живота достојног човјека пројектује пропаст људскости.

Ми смо обећали нашем Митрополиту Антонију и
близу смо да испунимо то обећање; ускоро ће овђе
бити готова црква посвећена Преподобном Господару нашем Ивану Црнојевићу. Вјерујем да ће се у
Царству Небеском, душа Блаженопочившег Митрополита Антонија радовати заједно са нама.
Многе наше цркве су вољом девастатора у
мантијама изгубиле своју изворну физиономију, но у
том злом науму заборавили су да је немогуће девастирати ону која се налази у нашим срцима.
Цетиње је увјек знало препознати зле слутње,
њихове духовне вође и неимаре зла, као и оне који са
Олтара шаљу отровне и злокобне поруке и који нам
задњих дана то отворено поручују, а да нико лише
нас не проговори осудом, која ће имати одговарајућу
тежину. Зато можемо на овом Светом мјесту потврдити своју одлучност да љубављу сачувамо мир са другима и у себи, како би имали ђе да нађу уточиште и
залутали и уморни и невољни.
Помолили смо се са вјером у Господа и Спаса
нашега Исуса Христа, за душу нашег Архипастира,
Митрополита Антонија, вјерујући да ће ове молитве,
хришћанске поруке љубави, страдања и трпељивости
Господ препознати и дати нам снаге да наставимо на
путу Праведности и Љубави. Блаженопочившем Митрополиту Антонију поново поручујемо, као онога
дана када је дошао међу Црногорце, да остајемо одани датом Завјету! Њему нека је вјечна слава и хвала и
нека му душа царује у Царству Небеском!

16
Божићње свечаности 2015.

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ †МИХАИЛО

Благородном народу црногорском,
Архијерејски Благослов и Свети Поздрав
„Слава на Висини Богу и на Земљи Мир, међу
људима добра воља“
Драги Црногорци и Црногорке,
Празник Христовог рођења, Божић, несумњиво потврђују Његова дјела, Страдање и Васкресење. Да није било Благовијести не би било ни Божића,
ни Богојављења, ни Великог Петка ни Суботе, ни Духова. Не би било Хришћанске Цркве ни Спасења.
Без вас, драги моји Црногорци не би било ни
Црне Горе, ни Црногорске православне цркве.
Све се десило на данашњи дан, по заповиједи
Цара Небескога, прво у Витлејему, а потом у цијелом
свијету. Пресвета Богородица роди у пећини, близу
Витлејема Богочовјека Христа, а тај чин, чин рођења
Сина Божјег указа свијету први дан хришћанске ере.
Људски род је дуго ишчекивао рођење Христово, срећу, задовољство и благостање на земљи.
Дуго очекиваном госту не би мјеста до мемљиве, мрачне Витлејемске пећине. Његови противници, годинама потом, суде му, понижавају га, разапињу га на крст. Сличну судбину до данас има наша
домовина, Црна Гора!
Великани свијета назваше је оазом слободе у
поробљеној Европи, дивили јој се као симболу правде, непокорности, истине.
Слободоумни великани данашњице виде у
њој разапетог хришћанског мученика, страдалника, само зато што шири барјак на коме су уцртани
највиши принципи хришћанства и хуманости.

Покушавају нас газити ради личних интереса, разапињу као Спаситеља прије два миленијума.
На трону Светог Петра Цетињског Чудотворца, изразу моћи и ауторитета црногорске државе и њеном темељу, не сједи његов насљедник, нити се пред том
црногорском светињом налаже бадњак црногорски.
Црногорци,вјерујем свјесни сте властитог
страдалништва! Божић не може честитати биће срца
нечистог, испуњеног мржњом, злобом, онај који шири
националну и вјерску мржњу, биће руку нечистих. То
не могу чинити девастатори црногорских светиња.
Са највишег државног врха унижава се и
вријеђа држава Црна Гора, а њен камен темељац,
Црногорска православна црква жели се поништити
како би нестала и Црна Гора и Црногорци.
Са овог мјеста им поручујемо: Док има нас
бити и Црне Горе и Црногораца!
Док траје наша Голгота, све већа је и наша
хришћанска снага, спремност на праштање, дијалог
и помирење. То је наравно могуће само на основама
пуне истине и на темељима Божанске и људске правде.
Спремни смо хришћански загрлити и наше
прогонитеље и поручујемо им: „Божић је празник Божанског праштања, опраштамо као што је и Спаситељ
праштао:
Опрости им Господе, јер не знају што раде!
Драги моји Црногорци и Црногорке у Црној
Гори и дијаспори срећан вам Божић!
ХРИСТОС СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ
РОДИ !
Митрополит Михаило

ГОВОР НА БАДЊИ ДАН 2015
КЕ

ДРАГИ МОЈИ ЦРНОГОРЦИ И ЦРНОГОР-

Ево нас опет на славном Цетињу, окупљени
око значајних историјских и црквених симбола Црне
Горе.
Наша права, драги моји Црногорци, као да се
заборављају.
Континуирано се одлажу, за боља времена, а
све у корист оних који нас истрајно, и вјерски, и национално омаловажавају и негирају.
Чудимо се драги моји Црногорци овим
милитантним и антихришћанским анђелима у
Српској Митрополији у Црној Гори и њиховим
антихришћанским и незајажљивим апетитима и
њиховим надама да ће нашу скупо брањену домовину разрушити споља и изнутра.
Наочиглед демократске Европе ми се мрзнемо по снијегу и леду на Тргу краља Николе. Не дају
нам ући у цетињски Манастир, Ћипур, Влашку
цркву… као ни у остале вјерске објекте диљем Црне
Горе. Не можемо се поклонити ни Ћивоту Светог Петра цетињског, ни преподобном Ивану Црнојевићу на
Ћипуру, ни Светом Василију Острошком…

ЦПЦ је много пута наглашавала да се утрошило много времена за доказивање онога што је лако
доказиво, да је Црна Гора стара и цијењена држава за
чију је обнову било потребно више од 80 година као
и за обнову ЦПЦ.
Међутим и даље нас прате нерјешиви проблеми од фундаменталног значаја:
1) обнова националног културног фонда,
2) повраћај државног власништва над црногорским црквама и манастирима,
3) као и уклањање нелегалних вјерских
објеката.
Принуђени смо да се боримо за равноправност у својој сопственој држави. Државу смо обновили а духовни и катастарски суверенитет је препуштен
Српској светосавској цркви која кривотвори и девастира све црногорске храмове (цркве и манастире)
већ девет деценија. Очекујемо од државе Црне Горе
да коначно ријеши питање имовине Црногорске Православне Цркве.
ХРИСТОС СЕ РОДИ - ВАИСТИНУ СЕ
РОДИ!
Митрополит Михаило

17
БОЖИЋЊЕ ЧЕСТИТКЕ

Драге у Господу Владике, часни оци, браћо и сестре,
Христос се роди!

Честитке свима вама за велики празник! Славимо Бога који је преузео људско обличје.
Нека Божанско дијете Христос, Благословом рођено, свима вама донесе духовну радост, здравље,
мир, срећу и благостање.
Христос се роди! Бог је са нама!
С љубављу у Божанском Ђетету Христу,

† Горазд

Jevrejska zajednica Crne Gore
Jewish community of Montenegro
Podgorica, 05.01.2015.
n/r Arhiepiskopa cetinjskog i Mitropolita crnogorskog Gospodina Mihaila
Uvaženi Gospodine Mihailo,
Povodom Hristovog rođenja, u ime Jevrejske zajednice Crne Gore i svoje lično, čestitam Vam Božić, sa
željom da ga provedete u radosti i obilju Božje blagosti!

Jaša Alfandari,
Predsjednik Jevrejske zajednice Crne Gore

Одлука са ćеднице Светог
Синода (5.01.2015)

Донијета је одлука да на основу административне ситуације, и потреба Цркве Св Министарство иностраних послова са ćедиштем у Бечу у
будућности буде у Црногорској Православној Цркви
са ćедиштем у Цетињу. Архиепископ Которски и
Приморски Господин Симеон остаје као и раније
Министар у Министарству иностраних послова
Црногорске православне цркве а протођакон и секретар Светог Синода Цркве, Сретен Вујовић кореспондент и преводилац за њемачки и италијански
језик.
ОБАВЈЕШТЕЊЕ
Пошто наш часопис „Лучиндан“ није излазио дуже од годину дана усљед финансијских
неповољности читаоце упућујемо на сајт ЦПЦ
http://www.cpc.org.me/ на којем се могу информисати о раду и мисији наше цркве у овом протеклом периоду.
Из редакције

18
БОЖИЋЊЕ СВЕЧАНОСТИ У КОТОРУ
Обасјани свјетлошћу и топлином бадњака
испред Црногорске православне цркве Св. Петра
Цетињског Чудотворца, бројни Которани, Бокељи и
гости прославили су Бадње вече.
Поруке грађана за здравље, срећу љубав и
мир међу људима у благој ноћи стапале су се са звонима и добром молитвом.
Бадњак је наложио Веско Перовић а богослужио је протојереј Иван Пајовић са свјештенством.
Посланицу митрополита ЦПЦ Михаила Которанима
је прочитао секретар Светог Синода Црногорске православне цркве , протођакон, Сретен Вујовић, у којој
се између осталог наводи:
“Људски род је дуго ишчекивао рођење Христово, срећу, задовољство и благостање на земљи.
Дуго очекиваном госту не би мјеста до
мемљиве, мрачне Витлејемске пећине. Његови противници, годинама потом, суде му, понижавају га,
разапињу га на крст. Сличну судбину до данас има
наша домовина, Црна Гора!
Великани свијета назваше је оазом слободе у
поробљеној Европи, дивили јој се као симболу правде, непокорности, истине.
Слободоумни великани данашњице виде у
њој разапетог хришћанског мученика, страдалника, само зато што шири барјак на коме су уцртани
највиши принципи хришћанства и хуманости.
Покушавају нас газити ради личних интереса, разапињу као Спаситеља прије два миленијума.
На трону Светог Петра Цетињског Чудотворца, изразу моћи и ауторитета црногорске државе
и њеном темељу, не сједи његов насљедник, нити
се пред том црногорском светињом налаже бадњак
црногорски.
Божић не може честитати биће срца нечистог,
испуњеног мржњом, злобом,
онај који шири националну
и вјерску мржњу, биће руку
нечистих. То не могу чинити девастатори црногорских
светиња.
Са највишег државног врха унижава се и вријеђа
држава Црна Гора, а њен камен
темељац, Црногорска православна црква жели се поништити како би нестала и Црна
Гора и Црногорци.
Са овог мјеста им
поручујемо: Док има нас биће

и Црне Горе и Црногораца!
Док траје наша Голгота, све већа је и наша
хришћанска снага, спремност на праштање, дијалог
и помирење. То је наравно могуће само на основама
пуне истине и на темељима Божанске и људске правде.
Спремни смо хришћански загрлити и наше
прогонитеље и поручујемо им: Божић је празник Божанског праштања, опраштамо као што је и Спаситељ
праштао”, поручио је митрополит Михаило.
Архиепископ которски и приморски Симеон
у свом обраћању вјерницима и грађанима Котора нагласио је да није само задатак великих у свијету да
одрже мир. И до нас хришћана је да подаримо мир и
да захтијевамо јединство у вјери.
Мали на овоме свијету морају започети давати великима примјер заједничког живота у миру.
Данас, ове Свете вечери требали би ми који
живимо у Црној Гори и припадамо старој црногорској
традиционалној цркви да дамо знак мира нашој
браћи и сестрама у другим православним црквама и
приближимо им се.
Помислимо ове Свете вечери и за наше из
Црне Горе који живе у иностранству, казао је епископ
епархије которско приморске.
Налагању бадњака испред Црногорске православне цркве присуствовао је и градоначелник Котора др Александар Стјепчевић.
У име црквеног одбора ЦПЦ вјернике и
грађане Котора је поздравио предсједник Бранко
Станојевић.

19
Говор архиепископа Которског и Приморског
Браћо и сестре у Господу!
Бог се показао на свој најдивнији начин, тако
што је преко дјеве Марије, преко Светог Духа, послао
свог сина на свијет. Данас славимо ćећање на овај велики догађај, па су људи и данас као што су били и
онда, пуни радости због поклона који нам је Бог подарио.
Он је дошао на свијет да би нам донио мир.
Али, што смо ми, људи направили са овим
миром. Избили су поново вјерски ратови као и
стотинама година уназад. Људи умру ради свог
хришћанског вјеровања. Мржња и неразумијевање
су се пробудили у људском животу. Ђе је остао мир?
Није само задатак великих у свијету да одрже мир. И
до нас хришћана је да подаримо мир и да захтијевамо
јединство у вјери. Мали на овоме свијету морају започети давати великима примјер заједничког живота у

миру. Данас, ове Свете Вечери требали би, ми који живимо у Црној Гори, и припадамо старој Црногорској
традиционалној цркви, дати знак мира нашој браћи
и сестрама у другим православним црквама и приближити им се, да би показали као Вољу Божју, мир
и јединство посве озбиљно схватамо. Помислимо ове
Свете Вечери и на нашу браћу и сестре из Црне Горе
који живе у иностранству. Прикључимо их нашим
молитвама и молимо се и за њих да мир уђе поново у
њихова срца уколико су га изгубили.
Као Епископ епархије Которско Приморске, желим вама и вашим фамељама мир и љубав
новорођеног ђетета Исуса чији празник ми данас у
памћењу славимо.

Говор предćедника Црквене општина Котор,
Бранка Станојевића, за Бадње вече 2015
Ваше Високопреосвјештенство,
архиепископе Которски и Приморски, Господине Симеоне,
Браћо и сестре Црногорци, драга иновјерна
браћо и сестре,
Ево нас у предвечерје рођења Бога и спаса
нашега Исуса Христа, празника за који се каже да је
породични празник. А што било који празник значи
без вјере, која је дата једино човјеку, као бићу које је
у Васељени Бог једино обдарио даром одлучивања.
Ваше присуство вечерас је доказ да нам
вјере не мањка, јер који би то народ опстао у својој
вјери и свом бићу више од вијека институционалног
потирања културног и националног идентитета на
свим нивоима.
Дан Христовог рођења је суштински утицао не само на цивилизацију уопште, већ и на начин
живљења, културу, обичаје. Вјера је управо била та
која је Црногорце очувала у вишевјековној слободи, када су моћне империје падале на кољена пред
моћним освајачима.
Но на нама у ове благе дане није да

подгријавамо неправду која се чини према црногорским православним вјерницима и Црногорцима
уопште, већ да љубављу, као и до сада превладамо
нагомилане проблеме и будемо чувар наше свете
традиције, по цијену страдања, јер и Христос је дошао међу људе и принио себе на жртву за њихово
спасење.
Знам да ишчекивање дана у коме ћемо овакве
празнике славити у храмовима наших предака, који
се налазе у посједу империјалне, Српске православне цркве, код многих ствара осјећај беспомоћности.
Сјетимо се ипак наших предака, који су вјеровали и
очували нашу домовину у далеко тежим условима.
Зато вјерујем да се ближи тај дан који ћемо дочекати
радоснији него икада и као своји на своме пружити
као и до сада руку свакоме добронамјерном човјеку
ма које вјере или националности био.
Испуња ме као човјека прилика да вам
могу од свега срца пожељети срећно Бадње вече и
ćутрашњи Божић у вјери да ће вам донијети пуно
личне и породичне среће!
Живи били и весели и да још дуго година
славимо заједно и што бројнији у здрављу и весељу.

(Црногорско Бадње вече на огњишту гувернадура
Радоњића)

Зато имам особиту част да црногорске бадње
вече могу прославити на огњишту породице гувернадура Радоњића. На овај начин Црногорска православна црква покушава ублажити историјску неправду према овој фамељи.

Драга Браћо и сестре у Господу,
Након побједе црногорске војске над Турцима на Бијелим Пољанама, добио је Станислав
Радоњић насљедно право гувернадурства.
Таква права Црногорци су увијек добијали
на бојном пољу у вјечној борби за слободу и очување
хришћанског вјеровања.

Христос се роди!
Котор, 6.1.2015.г.

+ Симеон

Бранко Станојевић

Зато сам задовољан да вас могу поздравити
радосним хришћанским поздравом:
Христос се роди!

+ Симеон

20
САОПШТЕЊА
Саопштење за јавност 12.7.2014. г.

СПЦ НИЈЕ ТВОРАЦ, ВЕЋ ЕТНОЦИДНО-ХИСТОРИЦИДНИ
ДЕНАЦИОНАЛИЗАТОР ЦРНОГОРСКОГ НАЦИОНАЛНОГ
ИДЕНТИТЕТА
Много пута до сада са званичних адреса које грубо етноцидно и геноцидно потиру Црну Гору, Црногорске као народ и нацију и ЦПЦ ланира се неистина да је Црногорско-приморска митрополија СПЦ у Црној
Гори стуб црногорског идентитета и творац његове историје. Зато још једном и овом приликом истичемо и
понављамо једну једину истину, јер не постоје двије истине о истој теми и апострофирамо сљедеће:
1.) ЦПМ СПЦ у Црној Гори постоји од 1920. г. као посљедица насилног српског урушења, окупације
и денационализације Црне Горе анексијом Србије, присаједињења ЦПЦ Српској цркви, односно трагичних
одлука Подгоричке скупштине којима је отпочео процес асимилација, адоптације и денационализовања
Црногораца као чин етноцида, хисторицида, геноцида, културоцида и лингвоцида.
2.) ЦПМ СПЦ у Црној Гори је искључиви девастатор црногорског културног и сакралног насљеђа,
баштине, покретних и непокретних добара које перманентно преобликује, дограђује и отуђује.
3.) ЦПМ СПЦ у Црној Гори као епархија Српске цркве на црногорском државно-националном
историјском, неотуђивом историјском сувереном и слободном простору је искључиви окупатор, денационализатор, узурпатор и ништа друго и ништа мање.
4.) Црногорски народ, нација и ЦПЦ искључиви су творци црногорске државе и њене уједно своје
властите, вишевјековне историје слободе. Нико други и никада није стварао, бранио и одбранио Црну Гору,
Црногорце и ЦПЦ сем њих самих у низу историјских генерација које традицијом повезују прошлост и
садашњост.
Када ће фалсификатори црногорске историје укључујући у првом реду оне са официјелних адреса престати да кривотворе црногорску историју слободе које посрбљава денационализаторска српска империјална
свијест и пракса покривајући тијем своје вишевјековно ропство.

Из канцеларије ЦПЦ
Саопштење за јавност, 20.08.2014. г.

СРПСКИ ОКУПАТОР ГОРИ ОД ТУРСКОГ
За вријеме двочлане српско-црногорске федерације познате под именом Савезна Република Југославија
укњижени су на незаконит начин 12 квадратних километара црквеног земљишта и већина постојећих цркава
и манастира на Српску православну цркву у Црној Гори. Тијем су свјештенство и вјерници ЦПЦ задобили
статус као и у од српске војске окупираној Црној Гори 1918. године па надаље у доба грађанског рата, српског
бијелог терора и комитског ослободилачког црногорског национално-ослободилачког покрета. Слобода
вјероисповијести православних црногорских вјерника у оном дијелу од Турака окупиране Црне Горе, била је
на већем нивоу од услова које је створила окупаторска и девастаторска СПЦ у Црној Гори. Турци нијесу претварали цркве у џамије, нити их девастирали измјеном екстеријера и ентеријера, док их је СПЦ у Црној Гори
девастаторски претворила у светосавке објекте.
Настављајући девастаторску мисију у Црној Гори српски свјештеници се лажно представљају као
црногорски свјештеници, при чему континуирано преводе Црногорце у Србе. Један од таквих је српски поп
на Цетињу Гојко Перовић.
Молимо црногорску власт да нас заштити од насиља СПЦ у Црној Гори, а не да штити узурпаторску
и окупаторску СПЦ и њену рушилачку мисију. Уколико нас наша власт у нашој сувереној и међународно
признатој држави не заштити, за чију смо слободу и суверенитет дали велики допринос, бићемо принуђени
да се заштитимо сами. Молимо, заштите нас!

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО

21
Саопштење за јавност, 3.8.2014. г.
/Поводом празника пророка Илије/

СПЦ ОБЕСВЕЋУЈЕ РЕЛИГИЈУ, МОРАЛ И ПРАВОСЛАВНЕ
СВЕТИЊЕ
Јучерашњи Илиндански сабор на Сињајевини
још једном је потврдио суштину мисије СПЦ да непрекидно акцијом свестрано и потпуно урушава
Црну Гору, њено достојанство и морал.
Догађаји код цркве Ружице само су наставак
синхронизоване мисије која деградира хришћански
дигнитет, духовност и православни етос заснован на
највишим етичким врлинама, истовремено робујући
фетишима, пороцима и најнижим материјалистичким
и тјелесним скаредностима и поривима. То није чудно, пошто је познато да су у СПЦ у Црној Гори и шире
присутни педофилија, инцест, хомосексуализам,
порнографија и проституција. Таквим дјеловањем
јавни морал је претворен у своју сушту супротност.
Друга Божја запосвијест “Љуби ближњега својега
као самога себе” (Мат. 12,30 - 31.) у мисији С П Ц
не постоји. Она је претворена у хистеричне изливе
мржње. Изјаве СПЦ да је отимање цркава духовна
болијест су њене замјене теза којима своје узурпаторство и отимање црногорских светиња приписује
другима. Тако се лажно иако је џелат, исказује и
приказује жртвом. Фалсификатима историјске прошлости СПЦ континуирано еродира црногорску
националну свијест. Њеним кривотворењима, и
накнадним домишљањима и измишљањима истраге потурица, директно шири међунационалну,
вјерску и расну мржњу урушавајући вјерски суживот и интеррелигијску хармонију у Црној гори.
Ширењем митова и митоманских опсјена потчињава
и поробљава лаковјерне грађане и окреће их против њих самих. У том контексту је превођење у
православље, односно у српску вјеру помазивањем
миром из моштију “цара” Лазара и Светог Василија
Острошког.
Све светиње у Црној Гори, мисијом СПЦ,
обесвећене су и десакрализоване. За СПЦ ништа
ван агресивног светосавља није свето. Стално се из
идеолошког арсенала СПЦ врши манипулација и злоупотреба Косова, косовског мита и великосрпских
култова у које су уврштени и Владимир Дукљански,
и Црнојевићи и друге историјске личности, симболи,
појаве и догађаји. Лажно се тумаче дјела и поруке
класика црногорске историје, културне и књижевне
баштине Светог Петра Цетињског и Његоша који се

приказују заробљеницима косовског мита и великанима великосрпске агресије према сопственом и другим народима Балкана. Дисквалификације, клевете,
клетве и изрицања проклетства је начин мишљења
и постојања СПЦ и једини репрезентант њене квази
духовне акције.
Ријеч је постала велика жртва мисије СПЦ.
Она није доживјела само потпуно понижење, већ и
смрт као средство комуникације, љубави и духовности. И као хришћанска, црногорска и општељудска
светиња над светињама.
СПЦ по цијену сопствене заробљености
и опсједнутости потпуно деструкцијом заробљава
тијем рушилаштвом и саму Црну Гору. Јер на духовном гробу Црне Горе не може се подићи њено
материјално и свеукупно благостање.
Некажњена за сву своју деструкцију СПЦ
осионо корача све даље и даље. Она је рушитељ јер
јој то може бити. Њеним некажњавањем моћ јој фактички даје сама држава Црна Гора којој је одузела велики дио државне суверености. Вријеме је да најзад
сљедбеници СПЦ преиспитају себе: постоје ли они од
1920 и ко су били прије тога?! Да су њихови преци радили што и они данас раде слиједећи и подржавајући
рушилаштво СПЦ, Црне Горе неби постојало ни у
прошлости, нити у садашњости.
И на крају поставља се питање, има ли ико
у Црној Гори ко је свјестан рушитељске мисије СПЦ
и спреман да у духу правне државе, права и правде
заустави црногорско посрнуће изазвано светосавском
деструкцијом.
Драги моји Црногорци, одбаците мржњу, завист и неслогу. Одбаците празновјерје, безвјерје и
сусјевјерсје СПЦ којима Вам открива кључеве града
Скадра под ногама Светога Петра, мали прст Св. Саве
у манастиру Св. Тројица код Пљеваља, непостојеће
Св. Миро из моштију Светог Василија Острошког,
као и да је Св. Сава у улози тринаестог апостола
присутан у свим црквама у Црној Гори и окрените
се Црногорци вјери и вјерујте у Свето Јеванђеље и
Христа Спаситеља!

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
МИХАИЛО

22
Саопштење за јавност, 25.08.2014. године

СПЦ БЕЗ ПРАВНОГ СУБЈЕКТИВИТЕТА ОСТВАРУЈЕ
ПРИВИЛЕГИЈЕ
ЦПЦ је више пута до сада обавјештавала
јавност да је једино праведно рјешење црногорског
православног црквеног питања оно које се темељи на
реституцији црквене имовине од 1918. године када је
нестала држава Црна Гора, асимилован црногорски
народ и као посљедица тога Црногорска црква насилно и неканонски присаједињена светосавској Српској
цркви. Такође смо упозоравали, и сада понављамо, да
реституција од 1945 заобилази рјешење црногорског
православног црквеног питања јер га утемељује и
рјешава без ЦПЦ, Црногораца и независне, суверене
и међународно правно признате Црне Горе. Даје, у
ствари, рјешење без рјешења.
Круцијално питање гласи: како може црква,
у овом случају СПЦ без правног легитимитета односно правне регистрације у Црној Гори, дакле, лишена правног субјективитета тражити правду и право
и на основу чега може склапати купопродајне уговоре на продаји црквеног земљишта и тако стицати
материјално-финансијске привилегије?! И како се
то земљиште уопште могло књижити, односно катастарски водити на правно непостојећег субјекта?!
У питању је темељни однос права и политике. Пред
нама је проблем чијим праведним рјешењем се
потврђујемо као правна држава, а у супротном као

идеолошко и интересно друштво. Своју утемељеност
у реституцију од 1945. године СПЦ замјеном теза гради на неистини да је она жртва комунистичког терора
иако је окупатор и узурпатор црногорског црквеног,
вјерског и националног есенцијалитета од 1918. године. Свакоме ко објективно, непристрасно, утемељно
и аргументовано анализира и суди о црногорском националном и православно црквеном питању јасно је
да су жртва и оштећени ЦПЦ и Црногорци од 1918.
године, а не СПЦ и Срби од 1945. године!
Као и раније и сада упорно упозоравамо:
Правда и црквено земљиште СПЦ у Црној Гори су
спорни у праведном правном систему. У таквом систему они су неоствариви на начин и у опсегу како
их остварује и ужива СПЦ у Црној Гори. Отуда поново скрећемо пажњу јавности, а нарочито купцима
црквеног земљишта од СПЦ као продавца, да добро
размисле и купопродаји са овим правно непостојећим
актером у црногорском јавном животу. Јер правда и
право ће га прије или касније, кад-тад, ставити на
дневни ред за коначно преведно рјешавање. А праведним рјешавањем ће купци од нелегитимног продавца
СПЦ бити принуђени да врате купљено земљиште.

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО

Саопштење за јавност, 30.08.2014. године,

СПЦ НЕПРЕСТАНО ПОДРИВА ЦРНУ ГОРУ
Док ЦРНА ГОРА и поред свих тешкоћа и
свијих развојних проблема у улози регионалног лидера стреми евроатлантским интеграцијама, С П Ц
у њој и ван ње непрекидно и све интензивније води
пропагандни рат против европске будућности црногорске државе и њених грађана.
На црногорске домете и успјехе на европском курсу развоја СПЦ изриче салве оптужби, неистина и клевета и искаљује бијес. У том контексту се
Црна Гора лажно приказује просјаком и служавком
Европске Уније. Европске вриједности су мете клевета а Црногорци се приказују непаметни и глупи при
чему им се придаје арсенал погрдних квалификација
и традиционалне негације. Посебно се из редова СПЦ
шири национална и вјерска мржња према Турској, исламу и нашим муслиманским суграђанима. Ислам је
оцрњен као лажна и пасја вјера и невјера а муслиманима је дата дисквалификација лажних људи. На то се
надовезују ламенти над Косовом зачињени атацима
на османлијски културни и духовни идентитет. При
томе се крајње неистинито положај српске мањинске
заједнице у Црној Гори позиционира потпуно дискриминисаним иако стуб српства - Српска право-

славна црква незаконито држи готово све црногорске
православне светиње и црквено земљиште које је неправедно катастарски укњижено на њу и поред тога
што она нема правни легитимитет и субјективитет
у црногорској држави. Официјелна Црна Гора толерише светосавску СПЦ и њену девастаторску и пропагандну рушилачку мисију упркос чињеници да јој
овај стуб клеронационализма спрјечава пут у европску будућност. Надлежни индиферентно гледају на
СПЦ чији је циљ да је Црна Гора беспоговорно слуша
као што то ради и Србија.
Официјелни фактори Европе и свијета нажалост још нијесу схватили суштину црквеног питања
у Црној Гори нити димензије и мисију рушилачког и
антиевропског карактера СПЦ у Црној Гори.
Докле ће надлежни црногорски државни
органи прећуткивати ширење националне и вјерске
мржње Српске православне цркве против свих који
не извршавају њене рушилачке циљеве. И, докле ће
ЦПЦ и Црногорци бити заточеници у својој јединој
кући, слободној и сувереној држави Црној Гори.

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО

23
Саопштење, 26.11.2014. г.

ПОСЉЕДИЦЕ ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ ЈОШ НИЈЕСУ
ОТКЛОЊЕНЕ
На јучерашњи дан 26. XI 1918. године у
организацији официјелне Србије и њене војске која
је окупирала своју савезницу Црну Гору уз припомоћ
и покровитељство сила савезника, а у првом реду
Француске, одржана је Велика народна скупштина
Српског народа у Црној Гори позната као Подгоричка скупштина.
Подгоричка скупштина је насилним путем присајединила Црну Гору Србији лишавајући
је вјековне државности, детронизовала црногорску
династију и инагурисала процес денационализације
Црногораца. Као насилнички чин, односно АCT
deblatio I ACT inexistant била је увод и у насилно
присаједињење Црногорске Српској цркви.

Тако је отпочело најтрагичније доба црногорске историје. Трагичне посљедице Подгоричке скупштине још се снажно осећају у савременом
Црногорском друштву. Иако је црногорским референдумом од 21.05.2006. године обновљена црногорска државност у међународно признатом капацитету
бројне посљедице Подгоричке скупштине још нијесу
отклоњене.
Зато ЦПЦ подсећајући на овај трагични датум наше историје апелује на надлежне да коначно
у парламенту Црне Горе уврсте одлуке Подгоричке
скупштине.

Из канцеларије ЦПЦ

СТАВ

Држава да заштити грађане и ЦПЦ од СПЦ
У Црној Гори Српска православна црква
егзистира и мисионари под именом Црногорскоприморска митрополија и под именом епископија,
као што је Будимљанско-никшићка и друге. Назив
Црногорско-приморска митрополија, СПЦ стално
злоупотребљава. Под тим називом, у којем доминира придјев црногорско, СПЦ грубо клевеће Црногорце, ЦПЦ и Црну Гору, водећи против њих прави
медијско-пропагандни рат. Уједно их на крајње вулгаран начин негира, асимилује и денационализује.
О њима шири неистине, које су у функцији њихове
атрибуције у српско национално биће и агресивно
светосавље као њену једину, српску империјалну
идеологију и политику. СПЦ под именом црногорско
грубо вријеђа и омаловажава свето и часно црногорско име. Под овим именом некажњено шири вјерску,
расну и националну мржњу према другим нацијама,
вјерама, религијама и културама у вишенационалној
Црној Гори. На тај начин она сукобљава Црногорце
са свима осталима у Црној Гори, злоупотребљавајући
њихово национално име. Њена агресија је нарочито
присутна у посљедње вријеме према муслиманскобошњачком народу у Црној Гори и исламу.
Посљедњи такав иступ ширења мржње према другима збио се на Митровдан, када је митрополит
Амфилохије оптужио црногорске вјерско-религијске
припаднике ислама за потурчењаштво, односно за

издају „крста и вјерности Немањићима“, што је према овој његовој грубој клевети избор за горе од бољег.
На тај начин је не само погазио једнакост вјера,
цркава и вјерских заједница и једнакост и јединство
различитости пред Богом и у Богу, већ и њихову
једнакоправност у држави агресивним ширењем
вјерске, националне и расне мржње. Вријеме је да
се најзад заштити грађански мир и међувјерски и
међуцрквени суживот и толеранција у Црној Гори, и
да се већ једном стане на пут оваквом и овом грубом
кршењу норми закона и Устава државе Црне Горе.
Оваква злоупотреба црногорског имена одстране СПЦ рађа погрешну слику у европској и широј
јавности како су црногорски народ и ЦПЦ творци
овакве рушилачке пропаганде и политике Српске
митрополије у Црној Гори, због чега је неизоставна
активност црногорских државних органа да заштите Црногорце, ЦПЦ и Црну Гору од ове деструкције
СПЦ. Молимо надлежне органе државе Црне Горе
да заштите црногорску државу и све њене нације,
цркве, вјере, религије, културе и грађане од сталног
негирања, клеветања и агресије Црногорско-приморске митрополије СПЦ. У супротном, принуђени смо
да се заштитимо свим демократским средствима.

Из канцеларије ЦПЦ

24
ЦПЦ ТУЖИЛА УПРАВУ ЗА НЕКРЕТНИНЕ
ЦПЦ је поднијела кривичну пријаву Врховном државном тужилаштву, Одјељењу за сузбијање организованог криминала, корупције, тероризма и ратних злочина против непознатих службеника из Управе
за некретнине - подручна јединица Даниловград јер су незаконито на СПЦ преписали манастире Острог и
Ждребаоник и 25 цркава и других објеката, објавила је Побједа у броју од 17.3.2015. г. на стр. 6.

Митрополит Михаило:

ДЈЕЛО ОПАСНО ПО ДРЖАВУ

Незаконити упис 1.634.664 квадратна метра ливада, шума и пашњака Манастира Острог и Ждребаоник и 25 цркава и црквених објеката у даниловградској општини на цетињску филијалу београдске
патријаршије је криминално дјело високог степена опасности за нашу државу Црну Гору. Та имовина је посредно, стварно и формално налази под суверенитетом Србије.... (Вијести, 21.3.2015. г. стр. 11.)
Потоње вијести

ОБУСТАВЉЕНИ РАДОВИ НА МАНАСТИРУ ОСТРОГ

Инспекција заштите културних добара завршила надзор острошке светиње. Њеном интервенцијом
заустављени су радови на овој светињи (Побједа, 21.3.2015. г. стр. 7.)

НАШ КОМЕНТАР

УМЈЕСТО ПРАВОСЛАВНЕ КОНВЕРТИТСКА ВЈЕРА
Иако је до сада више пута указивано на конвертитизам СПЦ нужно га је изнова реактуализовати
највише из разлога његове упорне континуираности.
Као средњевјековна империјална творевина СПЦ изједначује, народност и вјеру заједничким
одређењем српство и српска. У томе иде толико далеко да кроз ријечи својих представника и вјерника
тврди да ако није српска црква није ни православна.
(православље је само српско). Таква политика је одговарала турском и аустријском окупатору Балкана који су је инаугурисали и подржали јер су преко
српства СПЦ унифицирали потчињене балканске
православце. Међутијем, у свој супституцији тј. конвертитству националног вјерским, дакле у својем
денационализовању
балканских
православних
хришћана СПЦ је и алогично противурјечна себи.
Тврдила је и тврди да су Црногорци учествовали у
боју на Косову 28.6.1389. г. а истовремено по њој они
не постоје јер су Срби настали од косовских пребјега
добјеглих у црногорске планинске врлети. Дакле, по
њој Црногорци су Срби који су уочи 28.6.1389. г. били
Црногорци, да би 28.6.1389. на Косову били Црногорци, али су већ 29.6.1389. г. поново Срби који се селе
у Црну Гору, црногорску земљу чија је постојбина
и матица Косово. У апсолутизму СПЦ нема мјеста
другом и другачијем конвертиству сем њеног и

њеном. Нико оно што она атрибуира нема право да
примјењује. СПЦ поред овог зарад дневно-понтичких и доминирајућих материјално-интересних, имовинских и својинских импералних разлога и побуда, уводи још једно ново конвертитство - апстактно
именовање кад јој то одговара анационалне Православне цркве у Црној Гори без националног предзнака - предимена и постивјећујући се са таквом православном црквом. Иако јој је укрила своје неизбјежно
српско име самопроглашавајући се само “Православном црквом” ЦГ она тијем не укида свој злодух,
своју идеологију денационализаторског светосавља и
фундаменталистичког светосавског српства без којих
она нити може да егзистира јер би изгубила своју
суштину - идентитет. Њена краткотрајна конверзија
из СПЦ у ЈПЦ па опет у СПЦ 1945. године најбољи
је доказ њене конвертитстичке суштине и природе у
чијој основи лежи воља за моћ, власт, доминацију и
империју и неизоставни статус, сходно томе, једине
државне православне цркве не само у региону Балкана и југоистока Европе, већ и шире.

Главни уредник

25

26

АНАЛИЗА: Чије је власништво оно што је припадало Књажевини и Краљевини Црне Горе

Не може се отуђити државна имовина

Др Михаило Бурић

Обнављањем црногорске државе, 2006. године, анулирани су сви претходни процеси из доба
Краљевине Југославије, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ. То по аутоматизму, ваљда, значи и враћање права на имовину. Те 2006. године Црна Гора је међународно призната у садашњим границама, иако та информација
- изгледа - није допрла до неких
Обнављањем црногорске државе, 2006. године, анулирани су сви претходни процеси из доба
Краљевине Југославије, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ. То
по аутоматизму ваљда значи и враћање права на имовину. Те 2006. године Црна Гора је међународно призната у садашњим границама, иако та информација
- изгледа - није допрла до неких. Везивање државности за националност, тако убитачно и анахроно,
ствара терете код многих људи (шта ли су Бразил и
Аустралија?). Тесла је живио у САД, али Америка
није постала Србија. Да ли САД треба да буде Кенија
пошто јој је предсједник Обама? И ко није знао - да
се зна: за Цетињски манастир је све јасно - створен је
са Црном Гором, а за Острог да се зна -он од послије

1796: године припада тадашњој Црној Гори (из времена Владиката). Наравно, и 1878. године, када је
Црна Гора међународно призната. И, наравно, 2006.
године, када је Црна Гора вратила самосталност (потпуни континуитет). Чему ружне ријечи, чињенице
ваљда треба да нас воде, а не насиље.

Неспорне чињенице
Треба да се зна још понешто: Свети Петар
Цетињски, владар и владика црногорски најбоље је
дефинисао позицију (аутохтоност) и организацију
(независност) Црногорске цркве: „дабогда ако црногорски митрополит не био родни Црногорац...“

27
Црногорска нација не може остати и даље
једина словенска православна нација без своје цркве
(очекује се братска помоћ Српске православне цркве).
Црногорска црква не само што је била аутокефална,
она је била самостална - аутохтона и државна, што је
врло битно знати. Зато, без обзира на то да ли је неко
признаје или не - њена имовина је њена!
И то нема везе са аутокефалношћу (како смо
видјели, она је истовремено и државна). Имовина
црногорске цркве је претходно била имовина државекњажевине и краљевине Црне Горе, која је након
престанка теократске владавине предата цркви на
управљање, па се посредно не може отуђити државна
имовина било којој страној цркви или држави. Црногорска држава има своју територијалну и управну
историју.
Та историја почиње краљевином Дукљом,
која је била освајана од Рашке (1186. године), а затим
од Турске (1456. године), а ипак успјела да сачува
своје територијално језгро и настави своју историју
стварања државе. Такву Црну Гору можете наћи на
картама Европе из 1500. године, заједно са отоманским царством и европским државама. То је Црна
Гора, у новој фази савременог стварања европских
држава. И од тада је у ствари почетак савремене
Црне Горе и њене цркве (није то ни камено доба ни
освајање од Рашке ни од Турске, ни од познате 1918.
године, који су оставиле своје трагове, али нијесу могле уништили црногорску државност).
Иван Црнојевић, господар Црне Горе је
1485. године издао манастирску оснивачку повељу
новосаграђеном Цетињском манастиру у којем је први

митрополит био Висарион, Тиме почиње историја
црногорске државе и припрема формирања теократске власти у њој. Теократска власт (црква и држава су
били јединствени и по управи и по имовини) је функционисала све до књаза Данила, када се одваја црквена и свјетовна власт. Све до тада по природи ствари државна и црквена имовина је била јединствена.
Касније је држава пренијела право коришћења имовине цркви, али црногорској, не ниједној другој.
Након 1918. године, послије формирања краљевине
Југославије, анектира се Црногорска црква.

Докази
Такође, постоје докази о Уставу Синода
Црногорске православне цркве, Уставу Књажевине
Црне Горе који дефинише Црногорску цркву и њен
положај, Васељенска Синтагма (по Никодину Милашу) о аутокефалности Црногорске цркве, Службени
лист Краљевине Југославије у којем краљ Александар формира нову српску цркву уз анектирање црногорске, и много других докумената са којим јавност
Црне Горе и Србије није упозната. Може бити разних
теорија о цркви, али о имовини и власништву у овом
случају - постоји само једна истина.
Стицајем околности укључен сам у ову тему.
Немам намјеру се више јављати поводом ње. Нека
то раде они који треба да раде. И господо, који се
обраћате мени, нијесам ја тема, тема је чије је власништво, оно што је имовина државе Црне Горе. Бавите се тиме, а не мојим писмом општини Даниловград.

28
Културно и сакрално насљеђе

БЕСКРАЈНЕ ДЕВАСТАЦИЈЕ ЦРНОГОРСКИХ СВЕТИЊА У
РЕЖИЈИ И ИЗВОЂЕЊУ СПЦ У ЦГ

Острог је поново мета српских вандала у мантијама. “Модернизација” Горњег манастира уистину личи на својеврсну радикално инфантилну карикатуризацију намјере да се ова светиња учини још
старијом и љепшом, јер драстично и драматично одступа од такозваног природног амбијента и у ужем
и у ширем окружењу
Мјере драстичне девастације светиње манастира Острог су у току. О њима је ових дана,
прецизније речено, 12.03.2015. г. писала “Побједа” у
броју 17684/LXX на стр. 6 и 7. Тај текст још једном
упозорава јавност Црне Горе и шире, да девастаторске активности СПЦ у ЦГ континуирано се спроводе. Светиња Острога је опет на удару. Девастација
се и овај пут реализује преобликовањем екстеријера
и низом бројних других радњи употребом савремених материјала некомпатибилних древном карактеру
светог манастирског здања. Рушилачку мисију као и
до сада СПЦ води и наставља упркос пријавама, апелима одговорних или њиховом неиздавању дозвола
српској цркви која вршећи недозвољене интервенције
на црногорском сакралном насљеђу дефинитивно га
редефинише и ситуира у српско-светосавски сакрално-архитектонски контекст извлачећи га на тај начин
из припадајуће црногорске духовне и материјалне
традиције.

Мирановић: Упркос кривичним
пријавама, МЦП Српске цркве у Црној
Гори и даље нелегално гради
Директорица Управе за културна добра Црне
Горе Анастасија Мирановић у разговору за Побједу
истиче да Митрополија црногорско-приморска
Српске православне цркве нема дозволу за извођење
радова на простору Манастира Острог. Мирановић
наглашава да је Управа поднијела током прошле године двије кривичне пријаве основном државном
тужиоцу у Даниловграду против МЦП због кршења
Закона о заштити културних добара и нарушавања
архитектонског, умјетничког и амбијенталног значаја
Манастира Острог.
- Управа за заштиту културних добара је у
сазнању да се у континуитету изводе нелегални радови на културном добру - Манастирском комплексу Острог, који нарушавају његов архитектонски,
умјетнички и амбијентални значај. Инвеститор ових
радова, Митрополија црногорско-приморска, била је
у обавези да обавијести ову Управу, као надлежни
државни орган, о намјераваним активностима и да
прибави потребне сагласности и дозволе - што није
урађено - каже Мирановић и напомиње да је прошле

године, након извршеног увида у стање манастирског
комплекса, Управа поднијела двије кривичне пријаве
против Митрополије црногорско-приморске.
- По сазнању о вршењу нелегалних радова на
Манастирском комплексу Острог, Управа за заштиту
културних добара је предузела радње из своје надлежности, односно стручна лица Управе и главни инспектор за културна добра су 4. јуна извршили увид
у стање поменутог комплекса, наложили обуставу радова и поднијели кривичну пријаву 9. јуна основном
државном тужиоцу у Даниловграду. Такође, Управа
је 22. септембра прошле године, сагласно захтјеву основног државног тужиоца Данке Ивановић - Ђерић,
доставила тражену документацију Министарству
унутрашњих послова, Управи полиције Подгорица, Центру безбједности Подгорица, Одјељењу
безбједности криминалистичке полиције, обзиром на
то да су радови настављени и да нијесу испоштоване
наложене активности овог државног органа главни
инспектор је поново обуставио радове, 9. децембра,
након чега се Управа за заштиту културних добара обратила 10. децембра Управи за инспекцијске послове,
како бисмо покушали синергетски дјеловати и стати
на пут овим нелегалним радњама. Такође, услиједила
је 15. децембра 2014. године друга кривична пријава
по истом основу. Међутим, све предузете радње овог
државног органа нијесу резултирале обустављањем
даљих нелегалних радова на овом значајном културном добру Црне Горе, закључује директорица Управе
за заштиту културних добара Црне Горе.

Информативна служба ЦПЦ

29
Скупштина Црне Горе је дужна да констатује поништење
одлука тзв. Подгоричке скупштине из 1918. године

Горан Секуловић

За црногорски народ, Црну Гору и све њене
грађане, изузетно значајни спис чувеног српског научника академика Живојина Перића (1868-1953)
Црна Гора у Југославенској федерацији, објавио је као
репринт почетком 90-тих лист Либерал, а 1999. г. невладина организација „ДОБ” са обимним поговоромстудијом академика проф. др Мијата Шуковића.
Перић је чинио „врх науке на Правном факултету
у Београду између два свјетска рата” (М. Шуковић:
Подгоричка скупштина 1918., друго допуњено и
прерађено издање, „ДОБ”, Подгорица, 2004) и један
је од најистакнутијих српских, југословенских и европских познавалаца међународног права свих времена. Академик проф. др Слободан Јовановић написао је да је Перић „најкрупнија фигура правништва
Словенског југа”.
Перић пише свој рад у времену
извјесне демократизације и започињања дебате о децентрализацији и федерализацији тадашње
краљевине Југославије. „Данас, када се ради о исправкама политичких не малих грешака почињених
код нас за ових двадесет година постојања
Југославије, имао би да се ревидира, такођер, и
државно-правни статус Црне Горе и да се и њој, на
првом мјесту њој, да положај полусуверене државе у сувереној Југославенској држави и да се на тај
начин, и према Црној Гори исправи једна неправда,
која је тако исто била један од узрока досадашње
политичке несређености и трзавица у нашој Држави ” (Ж. Перић: 1999.). Чак, академик Перић сматра
да „међу тешкоће, које подстиче предузето државно-политичко преуређење наше земље, долази, и то
на истакнутом мјесту, и питање Црне Горе. Оно је
двоструко комплицирано: с гледишта јавно-правнога
и гледишта националнога (ако не у етничком, а оно
несумњиво у смислу етичком)” (подв. Ж. П.) Већ са
становишта међународнога права, о положају Црне
Горе може се дискутирати и дискутира се; иако је та
дискусија данас више теоријска, она се једино оправдава у сврси да се у будућности не би чиниле грешке,
које су се десиле с Црном Гором послије прошлога
Свјетског рата”. (Првог Свјетског рата, прим. Г. С.)
Грешке у односу на Црну Гору о којима говори академик Перић имају своју предисторију. Уочи
и током Првог Свјетског рата, Влада Краљевине
Србије на челу са Николом Пашићем, планирала је
да Црну Гору припоји Србији у чему је и успјела
1918. г. Историјске чињенице говоре да је то било
насилно присаједињење. Српска војска, која је била
одређена да уђе у Црну Гору, звала се „Скадарске

трупе”, а касније је назив преименован у „Јадранске
трупе”. За команданта је постављен српски официр Драгутин Милутиновић. Српска Влада у Солуну, образовала је Одбор за уједињење Црне Горе и
Србије, у саставу: Светозар Томић, Петар Косовић,
Милисав Раичевић и Јанко Спасојевић, који је једини
био црногорски грађанин и био је на платном списку српског Министарства спољних послова. Одбор
је преименован у Црногорски централни извршни
одбор за народно уједињење, без обзира што је у
њему био само један црногорски држављанин Јанко
Спасојевић. Одбор се састао у Беранама 25. октобра
1918., и написао правила за избор „посланика” за
тзв. Подгоричку скупштину. Правила су направљена
тако да се унапријед обезбиједи избор „посланика”
за безусловно уједињење. „Скупштина” се састала
11. новембра 1918. године и том приликом један од
„посланика” Саво Фатић је рекао ”...Ми више њесмо
Црногорци но Срби... „. Војска је била на лицу
мјеста да онемогући свако друго рјешење. Власт у
Црној Гори је била војна, под командом команданта
Јадранских трупа. Ево, што пише начелник Врховне српске команде, команданту Јадранских трупа:
„Настојте најенергичније и свим средствима, да се
на територији, коју је наша војска окупирала, угуши свака агитација, па ма од кога долазила. За ово
вам стоје на расположењу сва средства којима можете располагати без икаквог презања.” (Божидар
П. Божановић: Коријени Црногораца, 2002. г.; подв.
Г. С.). Због нечувеног терора српских окупационих
снага црногорски народ је подигао Божићни устанак
1919. године који није успио. Но, како је писао Црногорац Никола Петановић, издавач и уредник часописа Црногорско огледало (Montenegrin Mirror) у Сан
Франциску: „Црна Гора јесте окупирана, али она није
мртва и њена трагедија даје нови сјај њеном имену.
Не одати почаст херојској борби њеног народа било
би као игнорисати балканску Спарту и ријеке крви
које су пролили њени синови у вјековима одбране
њене слободе. Била би злочиначка неправда омаловажити узвишене заклетве таквих хероја и сваки политички покрет који покуша то да уради заслужује
проклетство: због тога што је ова херојска борба
света ствар и као таква мора бити поштована од свих
оних који воле нешто што је племенито и велико...
Као слободан човјек још једном виђећу Цетиње.”
(Никола Петановић: 1927, Сан Франциско; 2006,
Цетиње-Подгорица). Само пар ових чињеница говоре о размјерама црногорске трагедије крајем друге и
почетком треће деценије XX вијека. Дакле, Црна Гора

30
је силом присаједињена Србији 1918. године, те је то
разлог више да су Црногорци са другим грађанима
Црне Горе, тј. са припадницима националних мањина
повратили своју државу 21. маја 2006. год., али и још
један од разлога због којих треба приступити НАТО
и ЕУ са циљем да се овакви и слични догађаји више
не понове. Управо чланство у НАТО и ЕУ помоћи ће
Црној Гори да у континуитету остварује на најбољи
могући начин оно што је био стратешки разлог за обнову суверености и међународног признања црногорске државе: да се национална, грађанска, демократска и државна судбина узме у властите руке и да се
одговорност за развој и просперитет Црне Горе врати
у руке свих њених грађана.
Циљ своје расправе о Црној Гори академик
Живојин Перић види у томе да се у будућности избјегну
грешке и неправде испољене према њој у прошлости.
Оне су почеле да се исправљају у антифашистичкој
и народноослободилачкој партизанској борби у току,
на крају и послије Другог свјетског рата - када је
Црна Гора добила правно-државну равноправност и
полусувереност (да говоримо прецизним Перићевим
правним рјечником) у оквиру нове југословенске федеративне државе - да би своју пуну државну сувереност и самосталност као и међународно признање
обновила на демократском референдуму 2006. године. И данас се, међутим, из неких научно-академских
институција и (про)српских опозиционих странака у
Црној Гори, позивају на одлуке тзв. Подгоричке скупштине из 1918. г. Недавно је посланик из једне такве
странке, чији вођа тражи да она и њој сличне сада
„наставе” процес приступања ЕУ (а иначе је велики
противник НАТО-а), реагујући на изјаве преćедника
црногорског Парламента Ранка Кривокапића да је
потребно стати пред Цетињским Манастиром, којег
је узурпирала Српска Православна Црква (СПЦ), са
„законом и правдом”, рекао да су „постојале и друге Скупштине, као што је била Подгоричка”, иако
је „истовремено и антисрпство и антицрногорство,
објективно, износити у политички живот Подгоричку скупштину 1918. и Одлуку коју је она донијела,
правно и фактички смјештене у ‘музеј старина’ „. (М.
Шуковић: 2004).
Антицрногорским снагама које Подгоричку скупштину не желе да смјесте у „музеј старина”,
итекако иде на руку то што још увијек од стране
легалних и легитимних црногорских власти нијесу
исправљене све грешке и неправде спрам државе Црне Горе, црногорског народа и црногорских
грађана-држављана у цјелини. У преамбули Устава
не стоји да је Црна Гора држава црногорског и свих
других народа који живе у њој, односно историјско
право црногорског народа на државу Црну Гору.
Тиме не би била нарушена, већ управо афирмисана,

грађанска држава, и то, историјски легитимним,
националним и државотворним, утемељењем Црне
Горе као једином браном сигурне будућности за све
њене народе и грађане.
Свјештеници, вјерници и поштоваоци
Црногорске православне цркве, национално исказани као Црногорци, у немогућности су да поćећују
и врше вјерске обреде у православним црквама у
Црној Гори, јер су оне све тренутно у власништву
Српске православне цркве, иако је на цјелокупној
некадашњој територији суверене и међународно признате државе Црне Горе све до 1918. године вјерску
надлежност имала искључиво аутокефална Црногорска православна црква. У том периоду црногорска
држава је била власник црквене православне имовине коју је само уступила на управљање и коришћење
Црногорској православној цркви. „Исто је и пошто
владалац поче бити мирјанин, опет код њега остаде
управа црковна материјална...”. (Валтазар Богишић:
1999.).
Све је ово насилно и незаконито промијењено
1918. године тзв. подгоричком „Великом народном
скупштином” и укидањем аутокефалне Црногорске
православне цркве актом регента-краља Александра
Карађорђевића 1920. године. Актуелно стање у Црној
Гори по овим питањима је и данас, скоро читави
вијек касније, непромијењено и потпуно садржајно
опредијељено и испуњено посљедицама ранијих
незаконитих и насилних чињења и аката. Држава
Црна Гора нема никакву контролу и надзор над привредним и трговинским активностима, те власничким трансакцијама у вези статуса дијелова црквене
имовине које обавља Српска православна црква.
Чак, нема ни адекватне прерогативе и могућност
одговарајућег интервенисања у циљу заштите и
очувања, презентације и друштвене, образовно-васпитне и цивилизацијске валоризације православносакралне баштине као неодвојивог дијела укупног
црногорског културног насљеђа. Српска православна
црква већ деценијама се понаша екстериторијално у
црногорској држави, потпуно игноришући њене органе и институције.
Академик Перић увиђа да „велико-српски
империјалисти и шовинисти” никако не желе да Црна
Гора поврати своју државно-правну индивидуалност
која јој по свему припада и тиме статус федералне
јединице у некадашњој југословенској држави. Зато
устаје у одбрану правде и етничких, етичких и националних права Црногораца и историјских, државних
и међународних права Црне Горе (то је чинио и 1929.
и 1933. г. у Хагу и Лиону када се о томе у Југославији
није смјело писати). „Црногорци имају толико својих
нарочитих особина, да се могу без претјеривања
убројити међу најоригиналније и најинтересантније

31
народе у Еуропи чија се оригиналност и интересантност у толико више истиче, што су они један
малобројан народ: етничка и етичка величина концентрирана на збијеном простору.,,; „Црна Гора је била
вијековима засебна држава и... никада није... била
потпуно покорена од Турака, док је Србија... била
сасвим под турском влашћу.,,; „Зар није доста жртве,
од Црне Горе, да је она, као суверени међународни
субјект (држава), унесена у нову државу и без њенога
питања саобразно њеноме Уставу, дакле, уништена
њена међународна сувереност противно прописима
међународнога права, него да, у новој Држави, она
не буде ни аутономна покрајина већ да се припоји
једној другој аутономној јединици, па ма то била
и Србија од које би Црна Гора, имала само да буде
једно продужење Ужичкога Округа.,,; „Да се учини
толика разлика између Црне Горе и Србије... да се
она, Србија, не само рестаурира, него да се, по једном
схватању бар, издигне чак на ранг Велике Србије, док
би се Црна Гора, арбитрарно, утопила у своју бившу
савезницу, ми то не можемо да схватимо ни с гледишта права ни правде” (подв. Ж. П.)
Што се тиче самих одлука тзв. Подгоричке
скупштине, „кључна садржина Одлуке су њене прве
двије тачке” (Шуковић: 2004): „1. Да се краљ Никола И Петровић Његош и његова династија збаци
с црногорског престола; 2. Да се Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину државу под
династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у
заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба,
Хрвата и Словенаца” (Шуковић: 2004).
О овим одлукама мађарски академик проф.
др Јожеф Бајза у књизи „Црногорско питање” пише
сљедеће: „Одлуке у Подгорици изазвале су презир и
невјероватно огорчење у цијелој Црној Гори. Црногорци, доведени до очајања због окрутности које су
спроводили Срби ‘ослободиоци’, побунили су се на
Божић 1919. Под вођством Јована Пламенца, бившег црногорског министра. Да би избјегао масакре,
Wilson (Вилсон) се обратио краљу Николи који је боравио у Neuilly (Неју), молећи га да обузда побуну
својом краљевском ријечју. 22. Јануара 1919. Краљ
Никола је послао у домовину телеграм који је саставио Wilson. Један дио побуњеника положио је оружје,
а остатак је напустио Црну Гору заједно са Пламенцом.
Ослободивши се тако најопаснијих патриота, Срби су завели терор нечувен и непримјеран
Европљанима. Након што се потчинио Београду, Пламенац описује овако црногорске догађаје у једним
новинама главног грађа: ‘1918. и 1919. године Црна
Гора је сведена на гробље. Запаљено је на хиљаде
кућа и побијено на хиљаде Црногораца... Жене, дјеца
и немоћни старци бацани су живи у ватру; дјеца коју

су бацали са прозора падала су на бајонете који су их
спремно чекали. Несрећницима који су давали знаке
живота кидали су уши, језик, нос... Жене су силоване;
везивали су им испод сукње мачке које су, подивљале
због удараца штапом, кидале тијела ових несрећница.
Формирале су се банде које су као Хуни, пустошиле области једну за другом, пљачкајући сиротињу
црногорску, скрнавећи гробове предака... вукући и
прљајући по блату као прави дивљаци кости Светог
Василија Острошког и Светог Петра Цетињског само
зато што су били црногорски свеци’.
Одбјегли црногорски политичари објавили
су тада један документовани меморандум о српским
звјерствима. Енглеска и италијанска штампа прошириле су ове вијести, али наравно, тако да Мировна
конференција (у Версају, примј. Г. С.) не буде у обавези да интервенише. Ондашњи амбасадор Енглеске
код Свете Столице, гроф Салис, канадски пуковник
Бурнхам и посланик америчке амбасаде код Квиринала, Арнолд, потврдили су у потпуности вијести
које је објавила црногорска емиграција. Цетињски
митрополит Митрофан изјавио је грофу Салису да
је признао уједињење са Србијом зато што су му
пријетили. На самрти Митрополит је то признао
отворено и затражио је Божји опроштај због своје
издаје. 11. Марта 1920. године лорд Цурзон је образложио у енглеском парламенту зашто није имао
намјеру да објави извјештај грофа Салиса: бојао се
да ће ако објави извјештај изложити српској освети
велики број Црногораца.” (Јожеф Бајза: 1927; 1928;
2001; подв. Г. С.).
Да је ово све тачно, потврђује истраживање
др Новака Аџића, које је објавио у својој књизи
„Борци за независну Црну Гору 1918-1941. год.”
том I: „Под владавином Карађорђевића у Црној
Гори, од 1918. до 1941. год., који су као окупациона
династија наметнути тзв. Подгоричком скупштином,
над црногорским народом почињени су бројни злочини. Запаљено је на хиљаде црногорских домова (у
оптицају је цифра од око 6.000 хиљада кућа, који су,
према писању српске штампе, београдских листова
„Балкан” и „Трибуна” попаљене од краја 1918. до
1921. год.), побијено око 9.000 црногорских грађана,
похапшено је више од 4.000 угледних Црногораца и
грађана Црне Горе који су били против уништења
Црне Горе...” (Н. Аџић: 2008)
Анализирајући одлуке тзв. Велике Подгоричке Скупштине, српски академик Живојин Перић
подсјећа на чл. 36 црногорског Устава: „Државна област Књажевине Црне Горе, не може се ни раздвајати
ни отуђити. Њене границе не могу се ни смањити,
ни размијенити без споразума Књаза (Краља) Господара с Народном Скупштином.” „Отуда, кад нитко други - наглашава он - осим законодавне власти

32
није био овлашћен чак ни за то да границе државне
смањи или размијени, тим мање је могло бити говора да нетко тко није законодавац цијелу област Црне
Горе отуђи тј. присаједини (анектира) некој другој
држави па, дакле, то није могла учинити ни Велика
Скупштина Подгоричка, која није имала никаква ослонца у Уставу Црне Горе.” Црна Гора је ушла, пише
Перић, ,,у састав Југославенске државе не онако како
је прописивало њено тадашње и непрестано пуноважно позитивно (црногорско) право, овдје једино
мјеродавно: она је ушла у састав Југославије само
једностраном вољом Србије и њених ратних савезника, дакле њиховом фактичком влашћу. Ту имамо
интересантан случај прве врсте debellatio..., debellatio
освајањем (la conqvete, Ероберунг), на штету не једне
непријатељске и побијеђене државе, него једнога ратног савезника, дакле, на штету једног од побједника.
Побједа, која се завршила нестанком побједиоца!”
(подв. Ж. П.). Проф. Перић је изричит: „Без уставне
и правне вриједности је одлука Велике Подгоричке
Скупштине о присаједињењу Црне Горе Србији: то
је случај познат у праву као правни акт inexistant (акт
који не постоји) те, отуда, и прихват, од стране Српске
државе, понуде те и такве одлуке такођер је један акт
без вриједности, точније inexistant, с гледишта права,
као и сама та одлука.”
Да је са научне тачке гледишта потпуно исправно данас предлагати да Скупштина Црне Горе
констатује поништење Подгоричке скупштине из
1918. године, показују и сљедећи аргументи академика Перића који се односе на апострофирање политичких догађаја и процеса из времена када је писао своју
расправу а који разложно и објективно побијају одлуке и посљедице тзв. Велике подгоричке Скупштине
из 1918. године. „Све... о чему смо већ говорили, одузима сваку плебисцитарну вриједност Великој Скупштини у Подгорици а нарочито данас када се она не
може више сматрати као њен неоспоран израз (ма да
она то није била ни раније а најмање с правнога гледишта). И посљедњи избори за Народну Скупштину
(од 11. просинца 1938. год.), у којима су... црногорски
федералисти добили половицу мандата додијељених
Зетској Бановини, крње значај исте Скупштине као
народнога плебисцита. (Колико ли га тек крњи обнова суверене црногорске државе!?; прим. Г. С.) Уосталом, и саме тешкоће и догађаји до којих је довела
иста Скупштина као и унитаристичко уређење наше
државе представљају, такођер, једну рјечиту критику
политике која је резултирала у Подгоричкој Великој
Скупштини”.
Упоредном анализом, имајући, и то са дужним респектом, у виду ове оновремене политичке
догађаје које истиче академик Перић, тим прије се
уочава сва вриједност и апсолутна предност демо-

кратског референдума о државно-правном статусу Црне Горе (правог народног плебисцита) и обнове њене суверене државе из 2006. године, а тиме и
потпуност правних, историјских и цивилизацијских
разлога да њени највиши политички органи донесу одлуку о констатацији поништења Подгоричке
скупштине из 1918. године. Не учинити то, равно је
правно-политичко-државном сљепилу и историјској
и цивилизацијској неодговорности према највишим
интересима државе Црне Горе, Црногорцима и свим
њеним народима, грађанима, садашњим и будућим
генерацијама.
Академик Перић утврђује став који је за
Црну Гору и нарочито њену легалну и легитимну
власт актуелан, поучан и функционалан и данас: „Треба једноставно да се та, одлука (Подгоричке Велике
Скупштине) одбаци и негира као нешто што није ни
било, и, радећи тако, не врши се никакво насиље ни
према коме... То је дужност свих оних у чијим рукама
се налази заштита права и законитости.” Јер - „држава је право, а право је држава.”
У извјештају који је сачинио по повратку из
Црне Горе 1919. г., „британски министар при Ватикану и можда највећи британски ауторитет за Балкан”
гроф де Салис, истиче да је „Црна Гора сада окупирана од стране јаке силе српских трупа.. .Српска Влада
одбија да повуче своје трупе, са образложењем ‘да
је Црна Гора дио Србије’ а тврдњу заснива ‘на раду
Скупштине одржане у Подгорици новембра 1918. ‘...
Ни у једном смислу избори нијесу били легални... Избори су одржани, а скупштина донијела одлуке под
бајонетом српских трупа. . .Претјерана журба и бескрупулозна употреба балканских метода (подв. Г.
С.) компромитовали су ово рјешење које се сада среће
са одлучном опозицијом од стране великог дијела
становништва, можда значајне већине. Опозиција
расте са надама...да је слободна југословенска држава сада могућност. . .Они желе, како кажу, да уђу у
југословенску државу, али да уђу као Црна Гора, а не
као профектура Србије, као слободни Црногорци у
складу са традицијама и прошлошћу своје земље а не
као послушници Београда; да уђу у њу на истој равни
као Словенци, Хрвати и сами Срби.. .Једна, и можда
фатална препрека таквој унији је политика ‘Велике
Србије’ која јој се супротставила из Београда.. .Одлуке Подгоричке скупштине, илегалне и нерегуларне,
не дају валидну основу за било какву акцију.. .која је
опција у Црној Гори већинска, једино се може конклузивно показати на слободним изборима”.
Слично академику Перићу и грофу де Салису
размишља и академик Бајза: „Краљ Никола и његова
влада су у више наврата тражили плебисцит и били
спремни да признају његове одлуке, било какве да су;
супротно томе Србија никад није одобрила плебис-

33
ците. Ове околности нас упућују да мислимо да би
Црногорци гласали за обнављање црногорске државе.. .Данас је Југославија велики затвор у коме неколико милиона Срба држи под окрутном стегом много
милиона људи других националности. Али сигурно
ће доћи час полагања рачуна, и мала Црна Гора, након
што превлада велике тешкоће, васкрснуће у нови живот” (Јожеф Бајза: 1927; 1928; 2001). Визионарски,
као Бајза, пише и амерички архитекта Витни Ворен у
књизи „Црна Гора - злочин Мировне конференције,,:
„Тамо гдје Турци и Наполеон нијесу успјели, Срби се
не могу надати у побједу. Очити успјех београдских
сплетки био је могућ једино због потпуне промјене
догађања у свијету.. .Жестоки герилски рат у Црним
Планинама се наставља и трајаће док се узурпатори
не повуку. Црна Гора не може бити освојена. Она ће
наставити да се бори док не избори свој повратак,
па макар то трајало и читав вијек!... Кад снаге слободе и правде изнутра и споља почну да дјелују у
хармонији, Црна Гора ће бити обновљена” (Витни
Ворен: 1922; 2000; подв. Г. С.). У истом духу наде у
слободну и независну Црну Гору, Никола Петановић
у „Црногорском огледалу” објављује „Наш апел
Америци,,: „Америка! Вољена земља слободе и
демократије, можда око милион душа говори о томе
кроз ове редове... Можда желите да чујете о томе ко
смо ми? Потичемо од славног народа који је живио
прије много вјекова.. .Ми смо Црногорци и то ћемо
са поносом бити.. .Потребни сте нам сада зато што
Европа не може да чује наш несрећни вапај - вапај за
правдом и слободом... Ми се поносимо нашим великим пјесником Његошем који је био наш велики национални учитељ. Он је рекао: Не бива васкрсења без
смрти, а ми додајемо: Ни части без срамоте. Од завршетка рата, наша мала земља је прошла кроз срамоту и смрт коју јој је нанијела њена најближа сестра.
Али дан славе и васкрснућа је близу... Црногорци су
хиљаду година стара нација.. .Црногорци као народ су
производ словенско-илирске мјешавине... Дух Црне
Горе није мртав и никад неће бити… Црна Гора ће се
уздићи и надвладати свог монструозног непријатеља
који више није ни Турска, ни Аустрија, ни Њемачка
већ смо пронашли најгорег непријатеља Црне Горе у
Великој Србији.. .Пуна слобода и независност на референдуму за црногорски народ би требали да буду
њихова највећа будућа национална судбина” (Никола
Петановић: 1927; 2006; подв. Н. П.)
„Васкрснуће у нови живот”, односно,
која је опција у Црној Гори већинска, показало се,
историјском судбином, заиста тек након скоро читавог вијека, 2006. г. на слободном и демократском
референдуму о државно-правном статусу Црне Горе.
„Бескрупулозна употреба балканских метода” је
најбоља формулација свега онога што карактери-

ше поступање српске политичке елите, Краљевине
Србије-Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије) и
Српске цркве према црногорском народу, Краљевини
Црној Гори и Црногорској цркви у периоду између два
Свјетска рата, али и шовинистичких, империјалних
и клерикалних кругова српске политичке и вјерске
елите и паравојних формација деведесетих година
у крвавом ратном распаду бивше СФРЈ. У суштини иста врста чињења употребљава се и данас, нарочито у односу према обновљеној аутокефалној
Црногорској цркви. Све је ово видљиво у анализи
како одлука тзв. Подгоричке Скупштине и акта регента Александра о укидању Црногорске православне цркве, тако и покушаја фалсификовања аутокефалности Црногорске цркве од стране митрополита
Српске православне цркве Амфилохија, изјава недавно изабраног патријарха Српске цркве Иринеја
и укупног актуелног односа Српске цркве према
црногорској нацији, суверености црногорске државе
и Црногорској цркви.
Јасно је у каквој се неслободној, пријетећој,
насилној, криминалној и злочиначкој атмосфери
одвијао читав процес уништења црногорске државе,
а убрзо потом и цркве, те затирања црногорског имена, црногорског народа и Црне Горе. Иако је са сваке
стране гледано, овај чин био потпуно нелегалан и нелегитиман, антицрногорског и антидржавног карактера, он је послужио у функцији остварења одавно
зацртаног циља о уништењу црногорске државности
и самобитности и посвемашњег утапања у српство и
српску државу.

34
ЈОШ ЈЕДНОМ О ТЗВ. “ПОДГОРИЧКОЈ СКУПШТИНИ”

У ЧЕМУ ЈЕ СМИСАО ИНИЦИЈАТИВЕ И ЗАХТЈЕВА
ЗА ПОНИШТЕЊЕМ ОДЛУКА ТЗВ. “ПОДГОРИЧКЕ
СКУПШТИНЕ”

Борислав Цимеша

Као што је у научној историографији и
уопште познато, тзв. “Подгоричка скупштина је
сазвана 11/24. новембра у Подгорици и засиједала
је до 16/29. новембра у подгоричком Монополу дувана. Представљала је нелегалну и нелегитимну
реализацију раније скованог, тајно организованог и
студиозно припреманог акта безусловног уједињења,
односно насилног присаједињења Црне Горе Србији
у чијој основи је лежао циљ остварења великодржавног пројекта Велике Србије под именом (формом) Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца то јесте
Југославије и у оквиру њега денационализовања
црногорског и других, несрпских народа у српски народ спровођењем етноцида.
У разматрању ове теме прије свега мора се
поћи од чињенице да Подгоричка скупштина ни по
форми ни по садржаја /суштини/ није то каквом се
именује. Њен стварни назив, официјелно име које
показује њену суштину је Велика Народна скупштина Српскога народа у Црној Гори. Кроз то име се
поклапају њена форма и суштина градећи међусобно
јединство и откривајући стварни циљ и смисао њеног
одржавања. Само се преко анализе форме и суштине (садржаја) може и стићи до разоткривања њеног
правог смисла.
Још у својем првом црногорском националном програму књаз, а касније краљ Никола је инаугурисао Црногорство животним начелом Црне Горе
настављајући тако своју концепцију Црногорства
као идеологије и суштине Црногорског националног
програма зачетог у властитој драми - спјеву “Балканска царица”. Он вели: “Црној Гори је животно начело Црногорство. Без тога Црна Гора не би могла
живјети, тј. не би могла бити Црна Гора. Изгубивши
то она не би морала материјално пропасти, у њој би
остале ове исте стијене и крши, можда још заођенуте
шумом и зеленилом, она би се могла још и проширити, у њој би могло бити више народа, богатијег и
просвјетљенијег - али “то више не би била Црна Гора
кад у њој не би било Црногорства.... (Глас Црногорца,
бр. 5/XII/ 25.1.1884./1.).
Иако је касније одступио од овог својег тачног почетног програма да би му се вратио тек у егзилу када је био лишен уништене црногорске државе
и забринут етноцидним потирањем и ликвидацијом
Црногорства као синонима црногорског народа и
нације, краљ Никола је имао у основи егзактан при-

ступ питању државе и народа, у ствари, форме и
садржаја (суштине). Садржај или састав тј. суштина је примаран у односу на своју форму са којом се
налази у односу релативног јединства и апсолутне
борбе. Садржај, састав, суштину чини укупност свих
елемената дате ствари, а њену форму чини њихова
организација или структура. Разликује су унутрашња
од спољашње форме која јој је кореспондентна. Форме су потчињене своме садржају али активно повратно дјелују на свој садржај поспјешујући или кочећи
његов развој зависно од тога да ли су му адекватне
или не. Дакле, краљ Никола је добро био разлучио
форму (државу Црну Гору) од садржаја, састава, суштина (црногорства, црногорског народа и нације) као
примарнијег од форме у њиховом јединству, ставом
“Црна Гора без Црногорства није Црна Гора”.
Велика народна скупштина Српског народа
(ВНССН) у ЦГ је политички сљедбеник антицрногорске Народне странке (клубаша) настале по узору
и програму Пашићеве Српске радикалне странке са
великосрпском иницијативом о преименовању Црногорско народне скупштине у Српско-црногорску
скупштину чему се супротставио Књаз Никола приговором преседнику Црногорске народне скупштине
војводи Шаку Петровићу од 29.11/12.12.1906.године
(Цјелокупна дјела Николе I Петровића, VI, 353-355).
Велика Народна скупштина Српског Народа
у Црној Гори (ВНССН) одржана у Подгорици је 13.
XI 1918. г. на својој другој редовној сједници тачком
2. Одлуке Црну Гору као државу лишила државности /форме/ присаједињујући је Србији. Али је своју
суштину прокламовала на трећој редовној сједници
одржаној 14. XI 1918. у трајању од 10 сати ујутро до
16 ура по подне. На њој је један од потпредсједника
ВНССН Саво Фатић, социјалиста, а потом комуниста
изговорио суштинске ријечи,суштину, садржај и састав овог нелегитимног насилничког и превратничког
скупа откривајући његов прави смисао и циљ. “Ја Вас
молим господо да оставимо по страни историју Црне
Горе. Што се пак тиче њене политичке историје ја је
дијелим на два дијела: На до јуче и од јуче. Ми више
нијесмо Црногорци него Срби.” (др. Димо Вујовић,
Подгоричка Скупштина 1918. г. Школска књига .
Стварност Загреб 1989. Стр. 241; Записник са III-ће
редовне сједнице ВНССН - дискусија Фатића изречена у 3. поподне - од 14. XI 1918; Светозар Томић
“Десетогодишњица уједињења Црне Горе и Србије”

35
Београд 1929. стр. 52.) Другим ријечима до 13. XИ
1918. смо Црногорци а од тада Срби. И у самом тексту Одлуке ВНССН од 13. XI 1918. г. Црногорци
су посрбљавањем денационализовани етноцидним
убрајањем и укључивањем у српски народ. Они су
елемент, саставни дио једног српског народа. Дакле,
циљ и смисао ВНССН био је да ликвидацијом Црне
Горе као државе тј. форме изврши денационализацију
Црногораца као народа и нације тј. суштине њиховим
насилничким простим и силеџијским утапањем у
један српски народ брисањем свих његових формалних /име/ и суштинских одређења, атрибута, квалификатива и идентификатива.
Црногорска држава је величанственим референдумом обновљена 21.5.2006. г. чиме је потрта тачка 2. Одлуке ВНССН из Подгорице од 13.
XI 1918. г. Али референдумским чином није реконституисана суштина, није обновљен затомљавани,
затомљени, потиснути, потуђени и огромним дијелом
суштински отуђени црногорски народносно-национални идентитет. Враћен је рам за слику, држава,
али не и слика, народни идентитет као суштина. Из

тијех разлога ЦПЦ и црногорски суверенисти и аутокефалисти су поднијели Скупштини Црне Горе
иницијативу са више од 6.000 потребних потписа
грађана за поништењем Одлука ВНССН. Без децидног поништења тијех одлука / конкретно става из тачке 1 који слиједи иза ријечи “изјављује”/, нема пуног
црногорског народноснонационалног идентитета.
(Народносно-национални идентитет је суштински и
трајнији од државног. Државе су пролазне а народи
трајнији. Може постојати народ без држави али не и
држава без народа и нације).
Из овијех суштинских разлога ЦПЦ је била
имплементирана у иницијативу за поништењем Одлука ВНССН, свјесна да без црногорског народа и
нације не само да нема државе Црне Горе, него нема
ни Црногорске цркве као националног духовног чувара, учитеља и заштитника. Зато ће иницијатива суверениста, аутохтоника и црногорских аутокефалиста
бити трајно актуелна на поништењу Одлука ВНССН
тијем што процес дисолуције, денационализације
и распадања - разарања црногорског етницитета и
идентитета има континуирани програмски карактер.

Поништити декрет регента Александра Карађорђевића о
укидању Црногорске православне цркве из 1920. године

Горан Секуловић

Прије него што је 17. јуна 1920. године регент
Александар донио ријешење и проглас о уједињењу
„свих православних црквених области” у Краљевству
СХС, што је практично значило и укидање Црногорске православне цркве, дакако потпуно нелегално и
нелегитимно, тј. противно позитивном праву суверене и међународно признате црногорске државе, одржан је 13/26 маја 1919. године „збор свих српских
православних архијереја из Краљевства СХС”.
Том приликом донијета је одлука о јединству „свих
Српских православних црквених области”. У своме
декрету регент Александар се позива, између осталог, и на ову „Одлуку Друге Конференције Архијереја
Уједињене Српске православне цркве од 13/26. маја
1919. године, у предмету уједињења Српске православне цркве: Изриче се духовно, морално, и административно јединство свих Српских православних црквених области, које ће се јединство дефинисати и уредити својим путем када се цео Архијерејски
Сабор Уједињене Српске Цркве као једно независно
(аутокефално) тело састане под председништвом свога патријарха. Дотле се ово уједињење има изразити
у једном привременом одбору епископа, изабраном
од ове епископске конференције...” Види се да ова
одлука уједињује „све Српске православне црквене
области”, а Црногорска православна црква није била
нека, тј. једна од више православних црквених области у саставу Српске православне цркве, већ је била

независна, самостална, аутокефална православна
црква, која је имала на територији суверене државе
Црне Горе своје сопствене двије православне црквене области (Цетињску архиепископију и ЗахумскоРасијску епархију, а од 1913. године и трећу - Пећку
епархију, јер је Метохију од турске окупације 1913.
ослободила Војска Краљевине Црне Горе, па је та област Лондонским уговором из 1913. призната као интегрални дио црногорске Краљевине!); имала је своје
органе на челу са Светим Синодом и одговарајућа законска акта, међу којима и Устав Св. Синода и Устав
Православних консисторија у Књажевини Црној
Гори. Црногорска црква је 1909. године донијела
самостално и Закон о парохијском свештенству у
Књажевини Црној Гори. Према томе, ова одлука „збора свих српских православних архијереја из Краљевства СХС” је, такође, била нелегална и нелегитимна
- што се тиче аутокефалне Црногорске цркве. Она
се напросто ни по чему није могла односити на Црногорску цркву, тако да је са правног (њеног) гледишта ова одлука непостојећа, инеxистент, па као таква
не може ни производити било какве посљедице по
Црногорску православну цркву.
Исти је случај и са актом регента Александра којим се практично „укида” Црногорска црква. У
„Гласнику”, службеном листу Уједињене Српске православне цркве од 14. јула 1920. године, објављена
је одлука Александра Карађорђевића, донесена 17.

36
јуна 1920. године, о „Уједињењу свих православних
црквених области у Краљевству СХС”. Одлука гласи: ,,У име Његовог Величанства Петра и по милости Божјој и вољи Народној Краља Срба, Хрвата и
Словенаца Ми Александар Наследник Престола - На
предлог Заступника Нашег Министра Вера, Нашег
Министра Просвете, а по саслушању Министарског
Савета и сагласно са одлуком збора свих српских
православних архиреја из Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца од 13/26. Маја 1919. године, решили
смо и проглашујемо: Уједињење свих православних црквених области у Краљевству Срба, Хрвата и
Словенаца, а наиме: Архиепископије београдске и
Митрополије Србије, Архиепископије Карловачке и
Митрополије српске са далматинским епископијама
даламтинско-историјском и бококоторском, Архиепископије Цетињске и Митрополије Црне Горе,
Брда и Приморја, Митрополија Скопске, Рашко-призренске, Велешко-дебарске, Пелагонијске, Преспанско-охридске, Струмичке, једнога дела Митрополије
Воденске, Епископије Полеанске, Митрополија Босне и Херцеговине-Дабро-босанске, Херцеговачко-захумске, Зворничко-тузланске, Бањалучко-Бихаћске,
у једну Автокефалну Уједињену српску православну
цркву Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Заступник Нашег Министра Вера, Наш Министар Просвете, нека изврши овај Указ. Александар, с. р.“
Одлуком Светог Архијерејског Синода
Васељенске патријаршије бр. 2056 од 19. марта
1920. г. се „признаје проглашено уједињење Цркава
Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију далматинских епархија.” О томе се званично налази податак у Гласнику Српске православне цркве од 14. октобра 1920. г., ђе пише да Цариградска патријаршија
„признаје проглашено уједињење аутокефалних
Цркава Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију
далматинских епархија”, (подв. Г. С.) Српска православна црква је од Цариградске патријаршије два пута
анатемисана, јер је њена „аутокефалност неканонски
установљена” (Новак Килибарда: 2010). Формално је
призната 1879. г. (као Митрополија). Дакле, тек након
проглашења самосталне и независне српске државе
на Берлинском конгресу 1978. г., што је још једна потврда православног принципа о поклапању независне
државе и самосталне, националне аутокефалне цркве
у оквиру њених граница.
Поводом проглашења тадашњег митрополита Србије Димитрија Павловића патријархом Српске
патријаршије, у „Гласнику”, Службеном листу Српске
православне патријаршије бр. 1., г. I, од 1/14. октобра
1920. г. на страни 102 пише: „Слично томе поступало
се и код оснивања националних аутокефалних области у свима православним државама. Тако су уздигнуте катедре на ступањ аутокефалне архиепископије

у престоним Србији, на Цетињу за цркву у Црној
Гори, у Букурешту за Румунију, у Софији за Бугарску,
а у Русији дигнут је архијерејски престо друге престонице у Москви на ступањ патријаршије.” Из овог
званичног историјског документа Српске цркве види
се да нема никакву чињеничну основу њено садашње,
дакле, актуелно залагање и тврдња, изречена поводом
недавне поćете украјинског патријарха Црногорској
православној цркви, да не постоје националне православне цркве, већ само једна једина, апостолска
православна црква. У званичном билтену Српске
православне цркве, као што смо виђели, аподиктички
се истичу „националне аутокефалне области у свима
православним државама”, па се поименице набрајају грчка, српска, црногорска, румунска, бугарска и
руска православна национална црква. И ово је још
један инсајдерски доказ и признање (аутогол!) саме
Српске цркве да је 1918., односно 1920. године, од
стране српске државе (Краљевине Србије-Краљевине
СХС) и тада новоуспостављене српске патријаршије,
насилно и незаконито укинута аутокефална, легална
и легитимна, национална Црногорска православна
црква, у то вријеме призната од свих националних,
аутокефалних, помјесних православних цркава (па
чак и од стране саме дотадашње Српске митрополије
у Београду). Српска црква овим документом заправо каже: јесте, постојала је национална Црногорска
црква, јер је постојала независна и међународно призната црногорска држава, као што постоје и даље све
националне православне аутокефалне цркве у свим
и даље постојећим независним државама, али сада
више Црногорске цркве нема будући да више нема
ни државе Црне Горе! Врло једноставно. Доказ више, односно још један доказ-прилог у мору-мозаику
доказа, да након успостављења и обнове суверене и
међународно признате црногорске државе, постоје
сви легални и легитимни историјски, правни, државни, црквени и канонски предуслови да се успостави
и обнови пређашње стање и у погледу статуса аутокефалне националне православне Црногорске цркве
у држави Црној Гори.
Као што одлуке тзв. Подгоричке Скупштине
и Св. Синода Црногорске православне цркве из 1918.
године потпадају под правни акт инеxистант (акт
који не постоји), исти је случај и са актом регента
Александра Карађорђевића о укинућу аутокефалне
Црногорске православне цркве и њеном „уједињењу“
у аутокефалну Српску православну цркву. Зато и
овај акт регента Александра треба да се поништи
и „одбаци и негира као нешто што није ни било, и,
радећи тако, не врши се никакво насиље ни према
коме... То је дужност свих оних у чијим рукама се налази заштита права и законитости. ”

37
Да ли се традиција може писати и брисати?

Радослав Ротковић

Историја је показала да то, чак, није ни тешко. Ми смо то упоредили са палимпсестом. У вријеме када је тешко било наћи материјал на коме би се
писало, брисан је стари текст и на истоме пергаменту
писан нови. Историја се учи и кад се не учи. У срећним земљама момак и ђевојка се ухвате за руку и шетају и из имена улица којијема се шетају, споменика
под којијема се љубе, установа у које улазе, иконостаса пред којијема се крсте - уче историју. Тако су и у
нас запамћени Црнојевићи, па је Вук Караџић писао
1837. године:
“Иван се Црнојевић и данас у Црној Гори
тако спомиње, као да је јуче био.”
Зато што га је памтила народна пјесма и легенда; што је за њим остала ријека Цетиња као ријека
Црнојевића; што су се на Ћипуру виђели остаци старога Цетињскога манастира; што су у нови манастир,
који је зидао владика Данило, уграђени дијелови
старога манастира; што су остале књиге из печатње
Црнојевића; и пријестоница на Жабљаку, коју је зидао Иванов отац Стефаница; и гробови Љеша, Маре
и њенога мужа Стефанице на Кому; Иванова Корита,
Иванова алуга; Иванов град Соко; Иван-бегово катуниште у Пиперима; па чак и један цвијет који носи
његово име: Иван-бегова ружа... Исто је тако јасно
да је турско име Станише Црнојевића: Скендер-бег,
довело до поистовјећивања Станише: Скендер-бега
са Ђерђом Кастриотом Скендербегом, а ову забуну
је олакшала чињеница да су и један и други имали
оца: Ивана. Па у Цетињскоме љетопису налазимо
пријевод Барлецијеве књиге о Ђерђу Кастриоту као
Повијест о Скендер-бегу Црнојевићу на светом
крштењу нареченом Ђурђе! Због тога је био збркан
родослов Црнојевића у истоме Љетопису, ђе пише
да је син Ивана Црнојевића Стефан био ожењен из
Венеције, од Muciniga (Моћенига), а то је био Ђурађ,
ожењен од Ерица, док се Ђурађ наводи као Иванов
брат а не син! Једино се за Станишу: Скендер-бега пише да је Иванов син, али да је, иако потурчен,
многе побједе над Турцима извојевао, а то значи да
је помијешан са Кастриотом! Узмимо примјер грчкога слова тхета (Θ, ϑ). Први, недовољно учени Руси
прочитали су га као Ф, па је тако θεοδωρος постао
Феодор, Федор а Αϑηναι = Афины. И тако је то остало до данас. Лако се направи грешка, али се тешко
исправља. Но да се вратимо на предање. Оно је као
пузавица: потребно му је дрво. Управо стога слабије
су памћени Балшићи, јер су се кретали по приморју
које су подијелили Турци и Млечићи, и около Скадарског језера које су притисли Турци. А веома су
добро документовани Немањићи, јер су донијели
православље; а са њиме и мијешање појмова српство
и православље; и зидали задужбине у којијема су, на
иконостасима, приказани као свеци, без обзира на
криминалне радње којијема су се одржавали и на
туђим територијама и на пријестолу. Оставили су за

собом манастирске рукописе и родослове, повеље,
житија као обавезну лектиру у школама, а током времена и масу апокрифних икона. А прије њих, изгледало је да није било ничега сем Грчке и Рима. Па су
многи српски љетописи почињали овако:
“Паки почнемо о Немањи Стефану првом господину србском...”
Ми не споримо да је он први господин (господар) српски, на мађарском урош, али ми имамо много
старије господе. У Дукљанина 10 краљева и једнога
од њих (Бодина) чак цара (1072), прије српскога
првога господина, великога жупана Немање, а то је
избројио још 1896. Ђорђе Поповић у Историји Црне
Горе, а 1899/1900. Фран Милобар у монографији која
је у Црној Гори угледала дана тек након сто година!
У трагању за значајним Немањиним претком
дошло се до римскога цара Ликинија (Лицинија)
(312-324), без обзира што је био познат и као мучитељ
хришћана. И помињан је искључиво као Ликиније
Мучитељ. На примјер:
“Бысть же велики жупань от племене благочьстиваго и корене ветвь; правьнукь Конъстантие,
сестры великаго Константина, от племена рашкаго
господства и сьродства Аугуста киесара; быст же его
ва Захльмию Техомиль и стриа Чоудомиль, сихже родитель Бела Оурошь, емуже власы белы врьхой главы его и мати ихь Анна, дьшти краля франъчскаго.
Сегоже родителы и прадеды Немание: благочстиваго
Конъстантина и Ликиниа мучителя, от ніегоже мучена бысть дьшты Ирина мученица...”
Ово казивање, које је више пута варирано
у српским родословима, вели: да је велики жупан
Стефан Немања праунук Констанције, сестре Константина Великога, од племена рашкога господства
а у сродству са цезаром Аугустом. Даље се каже да
је у Захумљу живио Бела Урош који је, наводно, добио то име због бијеле косе (истом се овом пучком
етимологијом објашњава зашто је Павле, предак
Бјелопавлића, назван Бијели; мада постоји и верзија
о његовој бијелој капи, која је логичнија, јер је дошао
из Дукађина) а он је родио Дукљаниновога Техомила
и Чудомила, а њихова мати била је Ана, шћер франачког краља. Дакле, Техомил би био Немањин отац,
а Чудомил – стриц. Ту је и податак да је Ликиније
мучио св. Ирену. Наравно, не зна се да Урош није име
већ мађарска титула: (ур = човјек, урош= господски) и
да та титула и често име Стефан доводе Немањиће у
директну везу са Мађарима а не са Римом.
Овакве мутне и штимоване родослове, да
се Немања повеже са неком важном личношћу ( јер,
како пише Енгелс, грчка племена су за своје осниваче именовале богове!), читао је и владика Василије
Петровић, путујући од манастира до манастира, јер
вели да многе старе историје у Светој Гори, Студеници, Дечанима, ”у српској Пећкој патријаршији, у
црногорској Цетињској митрополији... једнако казују

38
(супротно ономе што пише Мавра Орбин о неком худом попу Стефану) да је Симеон Немања рођен од
кнеза Бела Уроша, а тај Бела Урош потиче од породице Ликинија Мучитеља и сестре Константина Великог Теодоре. Овај Бела Урош живио је у Зети гдје је
данас град Спуж и тамо је родио три сина...”
Ову црквену традицију о рођењу Немање у
Спужу а не у Рибници, која није никада ни постојала
као град, потврђује оно што је Панта Срећковић нашао у Вољавчи, подно Рудника, и објавио 1869. и
1870.
“w первомъ Стефану Неманï родился во граде Спужь wт wтца Бела Уроша и матери Аннïи...”
Разлика је само у имену мајке. Но овај запис
се подудара са родословом који смо прије цитирали.
Дакле, Василије и Срећковић нијесу читали исти
текст, а то доказује да је од њега било више пријеписа.
Уједно, овђе се види и откуда Орбину помен
Немањинога поријекла из Херцеговине.
У Турском дефтеру из 1485. стоји да је “Подгорица варош тврђаве Депедöген”, а не Немањиног
града (Б. Ђурђев, “Историјски записи”, I, 1962)
Али, некоме је политички одговарало да се
смисли друга традиција о Немањином рођењу “у Рибници, данашњој Подгорици”, па је и турска тврђава
Depedögen, зидана 1474-76. проглашена Немањиним
градом! И ни један ђак још не зна за овај податак о
Спужу.
Види се, дакле, да се једна традиција лако
брише а друга лако пише.
Ђе гођ је неки Сава сломио врат или се
смрзнуо, или се напио хладне воде и умро, или каптирао воду, и настао топоним: Савин лакат, Савин кук,
Савина вода, то је повезано са св. Савом. Довољно
је било да се заборави прави Сава који је ту страдао
или направио корито за појење стоке. И не помаже
много чињеница да се Сава из Свете Горе није враћао
преко Црмнице! Ту уосталом и није ријеч о повратку из Свете горе него из Свете земље (Јерусалима) и
у Теодосијевом житију св. Саве јасно стоји да се он
отуд вратио преко Никеје и Свете Горе у Србију!
У књизи Свети Сава за школу и дом (Београд, 1996) пише како је Сава боравио на Дурмитору
па се тамо “и сад познаје где је лук сејао”, иако се лук
сади а не сеје. Па кад га је ђак питао: ”Како ћемо овде
без воде?” Сава је прекрстио штапом један камен “и
тога часа потече вода”. Штап је, наравно, позајмљен
од Мојсија!
Један црногорски приповједач у књизи Из
приче у причу (1984) вели да је св. Сава, “још док
је по земљи ходио”, поклонио Морачкоме манастиру
“причешни кондијер”, иако је Сава умро 1235. а Манастир зидан 1252. године! А у Црногорској хроници
времена Мата Глушца (1995, 293) пише друкчије:
да је Сава “подигао и посветијо” тај манастир. Даље:
“Недалеко од данашњега града Никшића
бљеласао се у стари земан град Требљеса. Сваки
божји благослов имао је тај град, то се виђело по
његову кудрету ама баш у свему! Да није била так-

ва, не би у Требљесу столовао једно вријеме српски
краљ првовљенчани, рођени брат Светога Саве. Сава
му је на сред Требљесе уципијо на главу краљевску
круну од злата жеженога и драгије каменова!”
Иако све ово тобоже прича неко други, писац је ипак обавезан да исправи причаоца, ако већ
пише хронику, да је Стефан Првовенчани крунисан
у Жичи од стране легата папе Хонорија III. Али, уз
помоћ папе не може се у Црној Гори оснивати српска
странка!
Данило Радојевић наводи да је назив Савин
Кук на Дурмитору новијега постања, јер се још не
само памти него и употребљава прави старији назив
Мали Дурмитор. Такав назив налазимо код познатога
биолога Ј. Панточека (а он је у Црној Гори био 1872.
године). Као Словак није био инфициран великосрпском пропагандом. Даље, Радојевић наводи Ердељановићево преправљање рукописа Стевана Дучића
о Кучима. Дучић није тамо нашао трага о св. Сави,
па је Ердељановић додао двије измишљотине које је
прекуцао на машини и додао под пагинацијама 444б
и 444в, па је то објављено као Дучићево и то у издању
Српске академије наука (1931). Радојевић помиње и
Н. Шаулића који је 1935. објавио 31 “причицу” о св.
Сави, од којијех је, наводно, највише прикупио око
Дурмитора. А у Србији у исто вријеме Д. Антонијевић
констатује да приче и легенде о Сави Немањићу
“нијесу познате у алексиначком Поморављу”.
Као дио споменуте пропаганде, пише
Радојевић, појавила се у Црној Гори и једна религиозна пјесма “Молитва св. Сави” намијењена школској
омладини. У њој су и ови стихови:
Свети Саво, угодниче,
црногорска т’ чеда моле:
заштити нам Црну Гору...
Да је Црна Гора чекала спас од те пјесме, робовала би као и Србија, Бугарска, Грчка...
А у Србији није било култа св. Саве чак ни
након наредбе Милоша Обреновића од 5. II 1827,
иако је предвиђена новчана и тјелесна казна (!) за оне
који на дан св. Саве не затворе дућан. Зато је његов
насљедник Михаило морао да изда другу наредбу 26.
I 1841.г. да се св. Сава мора славити као школски патрон. Па Милан Ђ. Милићевић, српски етнограф и
књижевник, каже да “св. Сава није велики светац за
сељаке. Но одкако је наређено да се тај светац слави
као патрон школски, готово свака општина школска
меси кољиво као на крсно име што се ради”!
Да је све ово посљедица српске пропаганде
XIX вијека, доказује чињеница да у Шкриванићевом
Именику географских назива средњовековне Зете
(1959), нема ни једног назива из основе: Сава.
Црква св. Сабе Освећенога у Будви проглашена је црквом св. Саве, иако је Саба мученик IV
вијека а Сава је умро у XIII вијеку! Зато је св. Саба и
слављен 5. децембра а не 27. јануара када је Савиндан. А под именом св. Сабе црква се помиње као
фрањевачка и 5. VII 1657, уз напомену да је, као и
црква св. Луке у Котору, стављена на услугу и право-

39
славнима (“alli Preti del rito serviano” ) који су се у
град склонили од Турака. Исто тако ни Савина код
Херцег-Новог нема везе са св. Савом, јер је најстарија
црква на томе комплексу озидана давно прије св.
Саве, по Љ. Стојановићу – 1030. године. Ни Херцеговина није Војводство од св. Саве већ “Ducatus Chelmi,
aliter s(anct)i Sabae”!
Исо Калач се чак борио за српско првијенство
у гајењу дувана, не схватајући да им, уздижући их,
приписује тровање народа!
“Срби су први на свијету гајили и пушили
дуван, прашили, плијевили и нагртали кртолу, али
им и ту подвалише неке кривоноге државице (?) по
Европи и свијету, па откриће дувана и кромпира приписаше другим народима.”
Залуду у Илустрованом лексикону ( Београд, 1933,318 ) пише да је дуван донио из Америке Француз Никот у XVI в. и да је по њему названа
Herba nikotiana.
Занимљиве су и измишљотине о Марку
Краљевићу. На колико мјеста је рупа у камену приказана као отисак копита Марковога Шарца? Пошто
је и измишљачима таквијех бесмислица било јасно да
ни најкрупнији коњ не може да удуби рупу у камену,
додато је као објашњење: да је то било у вријеме кад
је камен још био мекан! Дакле, прије милион година!
Није ни покушано да се објасни: како то да је тај коњ
имао само - једну ногу?!
Има ли љепше пјесме од бугарштице
“Краљевић Марко и брат му Андријаш”? Марко је,

КУЛТ СВ. САВЕ У ЦРМНИЦИ –
КУЛТ БЕЗ КУЛТА
В. Бољевић-Вулековић пише: ”За култ св.
Саве у Црмници везана су два извора: Савина
вода у Глухом Долу и Савина вода у Сјенокосу.
Прва је по предању тако названа што је св.
Сава, када је туда са пратњом прошао, на њој
одморио и воде пио. За другу, легенда каже да је
св. Сава долазећи из Свете Горе прошао преко
Брајића и Црмнице. У Сјенокосу је наишао на
групу чобана који су обједовали и понудили
га да руча са њима. Како нијесу имали воде,
Сава је три пута својим штапом прекрстио
тле и ударио њиме о један камен испод којег
изби извор, назван Савина вода.” Црмничко
племе Бољевићи, Подгорица, 1995, 253; по Ј.
Вукмановићу, Црмница, 1988, 296. Аутор се није
запитао: како то да стока пасе тамо ђе нема
воде? А кад је истоме Вукмановићу, између два
рата, један Црмничани приговорио да нешто
што је он објавио о Црмници није тачно, он му
је одговорио: ”Ћути, кроз педесет година ово
ће бити истина!” Иста легенда о Сави прати и
друге топониме типа: Савина вода.

ваљда нехотице, погодио млађега брата у срце врхом
сабље. А Андријаш га моли да не вади сабљу из
срца прије но му каже: да не жалости мајку његовом
погибијом, него да јој каже да се заљубио и престао
да с њиме војује; а да му је сабља крвава од јелена
који није хтио да му се уклони са пута а ако га нападну “гусари у црној гори” (или Црној Гори, јер гусари оперишу на мору и обалама), да кликне брата
Андријаша, као да је жив, па ће се гусари разбјежати
од страха... Можда у читавој свјетској књижевности
нема љепше пјесме, у којој се тако природно смјењује
грубост и њежност. Али - то нема везе с историјом.
Марко је погинуо на Ровинама 1395. а његов брат
Андријаш живио је послије њега, колико се сигурно
зна до 1403. године! Али историјске чињенице нијесу
у Црној Гори знали ни учитељи!
А црногорски владари, зачудо, рађе су нагађали о томе како је створена васиона него о томе
како је и када настала њихова држава! Па су са њоме
и њеним народом располагали као са приватном
својином која се може и размјењивати. ”Ево вама
држава, а ви нама дајте пријесто!” Или: ”Ви владајте
а ми ћемо пазити на Цркву!”
Што онда да кажемо о најстаријој црногорској
држави, Краљевини Војислављевића XI и XII вијека,
коју су као Дукљанску краљевину, односно црногорску државу монографски обрадили Ђорђе Поповић
(1896) и Фран Милобар (1899/1900)?
Наш први светац, великомученик бл. Владимир, убијен маја 1016. у Македонији, почивао је
од 1019. до 1215. године у Крајини, на обали Скадарског језера, али су његове мошти, као атрактиван плијен, Епирци однијели те године, можда прво
у Драч а онда у Шин Ђон, ђе је, судећи по називу
мјеста, већ постојала црква Св. Јована Претече. Онда
су спојена имена Јована и Владимира и тако је настао
светац Јован Владимир који никада није постојао!
Немањићи су били задовољни што Владимир, светац
још јединствене хришћанске цркве, не смета њиховом
календару и не изазива размишљање о његовој држави и судбини!
Затијем се о Владимиру ћутало, као да га
никада није ни било, све докле драчки митрополит
Козма није 1690. године саставио аколутију (службу са житијем) св. Јована Владимира, славећи га као
”сина цара Немање”, иако је Владимир, како рекосмо, убијен 1016. а Немања рођен 1114, 98 година
послије смрти својега “сина”! И не само то. Проглашен је барјактаром православља (“свему кличе православље”), иако је убијен 38 година прије
црквенога раскола (1054)! Дејан Медаковић нашао
је његову фреску у манастиру Крушедолу, озиданом
1756, уз Стефана Немању, кнеза Лазара, цара Уроша,
деспоте Стефана и Јована и деспотицу Ангелину. Додуше, он је ту Јован Владимир, а тако названога свеца, како рекосмо, никада није било!
Ето како се некажњено краде историја, и то у
вријеме када се некажњено не смије украсти - кокош!

40
Друштво - Тема

Зашто се ћути о вјековној нетрпељивости?

Мирослав ЋОСОВИЋ

Да ли ће митрополит Амфилохије и његови
свјештеници кад држе лекције из историје своме
„стаду“ и причају о „осмовјековном непрекинутом
континуитету“, говорити и о дугом континуитету
нетрпељивости и мржње између православне цркве
у Србији и Црногораца, како нам јасно показују
примјери које сам показао? Или ће се неуком народу наставити пласирање модерних лажибајки о
вјековној српској свијести Црногораца.
Задатак свих задатака Српске православне
цркве у Црној Гори јесте - а о томе свједоче бројни
подаци које ћу презентовати - посрбљавање Црногораца!
У оквиру тог задатка истакнуто мјесто заузима нешто што би се могло назвати (х)истороцид
- затирање историје једног народа.
Ријеч је о вјештом, смишљеном, пласирању
неистина или, у бољем случају, полуистина. СПЦ
има присуство у свим насељима Црне Горе и то присуство свештеници СПЦ често користе да би Црногорцима причали наводну историју о њиховим прецима а уистину - причају причу која је смишљена у
круговима СПЦ и од стране неких чланова САНУ,
попут Матије Бећковића, Добрице Ћосића, Косте
Чавошког и других... Највећи дио историје коју пуку
проповиједа владика Амфилохије Радовић и његови
свештеници - никада се није збио а наши преци
нијесу - ни виђели, ни доживјели на начин како то
представља српска црква.
У даљем тексту навешћу неколико свјесно
пласираних митова, у ствари обичних историјских
лажибајки.
Бајка о континуитету цркве: Једна од бројних
митоманских прича српске цркве у Црној Гори је теза
о осмовјековном непрекинутом континуитету српске
цркве у Црној Гори и та флоскула се често понавља.
На примјер, Митрополија цетињско- приморска СПЦ
издала је саопштење у марту 2011. године у којем се,
између осталог, приповиједа: „...као таква, такозвана
ЦПЦ од свог оснивања 2000. године постоји и делује,
али нема право да узурпира достојанство, име и имовину институције Православне цркве, која у Црној
Гори делује уз непрекинути континуитет већ дуже од
осам векова.“
Е сад да погледамо тај континуитет Православне цркве у Црној Гори, а под овим - Православне,
не сумњамо да се мисли - Српске православне цркве.
Примјер први: Тамничење зетског митрополита:
Академик САНУ Момчило Спремић у књизи
„Ђурађ Бранковић и његово доба“ (Цлио, Београд,
1999), пише: „Док је борба између световне и духовне власти на Западу имала дугу традицију, у деспотовини XV века наткривљеној непосредном исламском
опасношћу, однос између цркве и државе био је хармоничан, с тим, што је као и обично у тешким вре-

менима, пресудна била улога владара.“ (страна 364,
линк: http://i49.tinypic.com/fol578.jpg)
Послије смрти свога ујака - деспота Стефана Лазаревића у складу са тадашњим феудалним
обичајима Ђурађ Бранковић је добио његове земље,
а међу њима и Зету. Занимљиво сазнајемо о једном
догађају из 1441. године: „Није био у слози ни са зетским митрополитом, вјероватно Јефтимијем, коме је
сам, после 1435. године, дао на управу Будву. Успео
је на брзину да га зароби и повуче са собом у Дубровник... Што се тиче зетског митрополита, деспот га је
држао у затвору. Ипак, митрополит је успео некако да
побегне и да се врати у Будву“ (Момчило Спремић,
Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Цлио, Београд 1999, стране 291 и 295).
Видимо јасно: зетски митрополит и српски
деспот били су у непријатељским односима, а у исто
вријеме са поглаваром цркве у Србији деспот Ђурађ
Бранковић је имао хармоничне односе.
Примјер други: Српски патријарх - вјерни
сарадник Турака и непријатељ црногорске слободе:
Ђоко Слијепчевић у књизи „Историја српске
православне цркве“ пише: „Атанасија I наследио је
Мојсије Рајовић (од 6. октобра 1712. до 1726)... По
свему што је остало о њему забележено, види се, да је
патријарх Мојсије био човек врло подузетан и енергичан“ (страна 250).
Овај „подузетни и енергични“ патријарх
- а уистину најобичнија турска слуга, каква је била
већина поглавара српске цркве у вријеме Турака - био
је декларисани непријатељ владике Данила, Црногораца и црногорске слободе. Српски историчар Глигор Станојевић представио је писмо овог српског
патријарха упућено капетану Вукоти Вукашиновићу
и Црногорцима, пред поход Нуман паше Ћуприлића
на Црну Гору 1714. године - најгоре страдање Црногораца од стране Турака у историји.
Између осталога патријарх Мојсије Рајовић
звани Чурла пише: „Обиђосмо сву Босну и Херцеговину. Како уђосмо, не могасмо подносити сузе
и јадиковања хришћанских душа од вашег зла, које
сте починили вашој браћи хришћанима и чините им
их, пљачкате и лишавате их животнога и просипате
хришћанску крв: пола Херцеговине сте опљачкали.
Каква је то ваша снага?... Ко сте ви да водите рат са
једном премоћном царевином, у којој сте? Зато вам
пишем и говорим то свој покрајини, да престану с
тим рђавим радом и да се потчине срећном султану... Ако тако будете радили, урадићете добро за вас,
а ако не послушате, знајте да ћу бацити на вас тешко проклетство са збором који ми је Бог дао с владикама, калуђерима и свештеницима и наредићу у
свој мојој јурисдикцији да вас Господ Бог истражи,
и не да ћу вам један или два пута послати проклетство, него и сваког месеца те се неће знати од вас ни
род ни дом. Урадите како вас учим и идите паши...“

41
(Глигор Станојевић, Црна Гора у доба владике Данила, Цетиње 1955, страна 103, линк: http://i49.tinypic.
com/2pqmmgo.jpg)
Треба ли бољи доказ за тезу: српски
патријарх потпуно се ставио у службу Османлија и
са њима сарађивао на плану уништавања владике Данила, Црне Горе и Црногораца; све у циљу да буде
уништена Црна Гора, тада свјетионик слободе покореног Балкана.
Што се тиче оптужби како су Црногорци
пљачкали хришћанску рају која је живјела под Турцима, то се свакако дешавало и то много пута! Како
су сами Црногорци резоновали у вези тога, то нам је
описао руски кнез Долгоруков који је у Црној Гори
боравио од 30. јула до 14. октобра 1769. године, за
које је вријеме водио дневник. Црногорце је описивао
са мржњом, јер је био уплашен, на крају је и побјегао
из Црне Горе. Овај је племић навикао на удобан живот и није имао какво разумијевања за Црногорце и
њихову државу у којој је владала анархија.
У дневнику за дан 5. август 1769. записао је:
„У омањим четама од 10-20 људи договоре се и иду
у турске провинције на неколико дана или месеци, и
знајући сва тамошња места и пролазе, леже дању у
шумама, а ноћу краду и пале не штедећи никога ко
им падне шака у њихове зверске руке. Они сматрају
све за Турке, а највише страдају бедни хришћани.
Добивши тако невином крвљу попрскану пљачку,
враћају се дома. Ту крађу они називљу вечитим ратом с Турцима...“ (Дневник кнеза Долгорукова, http://
montenegrina.net/).
По мени - било је то потпуно нормално
резоновање ратнички настројених Црногораца. Да
би били слободни морали су живјети у безводном
камењару; хришћане који су плаћали харач, хранили,
облачили и наоружавали Турке Црногорци су такође
гледали као- непријатеље. Сваки Црногорац могао
је да оде на плодну земљу којом су владали Турци
и да од бега тражи комад земље, турски племићи су
то радо давали, радо су примали нову рајетину која
плаћа харач и многобројне дажбине...Али, Црногорци су радије били хронично гладни у свом безводном
камењару, гладни али слободни.
Турци су снагу добијали од хришћанске
ропске раје, то је сасвим истинито виђење Црногораца тог доба, а ми смо данас свјесни да историја
коју нам представљају многобројни српски национални радници - никада се није десила, та историја
је смишљена у СПЦ и дјеловима САНУ... И из 17.
вијека имамо историјске изворе који показују идентичне погледе Црногораца на хришћанску рају, као и
100 година касније.
Примјер трећи: Црногорци су имали аутономију, српска црква им није могла наметнути владику:
Нуман паша Ћуприлић је 1714. предводећи
30.000 војника десетковао Црну Гору, много је становништва иćекао, а много је и одвео у робље. Са
свим тим злочинима сагласан је био српски патријарх
Чурла, то се види из његовог даљег понашања, његова
мржња према владици Данилу остала је иста и годинама касније.

Душан Вуксан је 1939. представио писма
која је исти патријарх Мојсије Рајовић Чурла писао
неким свјештеницима из околине Подгорице. Вуксан
препричава писмо патријарха Рајовића од 22. децембра 1721. год: „Писмо је одговор на писмо Подгоричана од 14. децембра и. г. Види се да су се Подгоричани жалили на свога владику, кога патријарх назива
‚биједником и раскољником’. Саопштава, да је султан збацио владику, па му већ ни он не може бити
пријатељ ‚ни по једноме начину’ и наређено је, да се
више не смије задржавати у томе вилајету. И њему
је крив тај „раскољник“, јер већ четири године није
добио од њега ни једне паре. Он ће им ускоро послати новог владику и по њему ферман, којим је стари
владика рашчињен и наређено је, да се од њега наплати царева мирија за четири године.“ (Записи, књига
XXII, свеска 1 - јули 1939, стране 35 и 36)
Из овога јасно видимо да је српски патријарх
обична султанова слуга, те тврди како ће смијенити
владику Данила. Наравно, од тога није било ништа
и то нам доказује да српска црква није могла никако против воље Црногораца. Прије краја Првог
свјетског рата Црногорци су сами бирали своје владике, нико са стране није могао да им изабере црквеног поглавара. Од када је - крајем Првог свјетског
рата - српска црква заузела црногорске цркве и манастире, цетињски владика се бира у Београду, па је
тако цетињски владика био и човјек по презимену
Брадваревич, а и Амфилохије Радовић је за црногорског митрополита изабран вољом Београда, а не
вољом Црногораца.
Примјер четврти, наставља се нетрпељивост
између владике Данила и новог српског патријарха:
Патријарха Мојсија Рајевића Чурлу наслиједио је патријарх Арсеније IV Јовановић звани Шакабента. Историчар Душан Вуксан у истој свесци часописа „Записи“ препричава писмо патријарха Шакабенте од 7. децембра 1726. подгоричким хришћанима
и између осталога наводи: „Најинтересантнији је
завршетак писма гдје патријарх под проклетством
забрањује пастви да иде к црногорском митрополиту Данилу. Патријарх каже од ријечи до ријечи: ‚И
немојте који из тога вилајета к владици Данилу за
какав посао да иде, јер ако чујемо, хоће онај човјек
клетву дочекати, који к њему пође.’ Мислим да се ова
забрана може само тако тумачити, да је учињена по
заповиједи турских власти.“ (Записи, књига XXII,
свеска 1 - јули 1939, стр 37)
Ето такав су однос имала ова двојица
српских патријарха према чувеном владици Данилу,
родоначелнику династије Петровић Његош, главном лику Горског Вијенца, човјеку који је успоставио политичке односе Црне Горе и Русије. На позив
руског цара Петра Великог владика Данило је 1711.
дигао устанак Црногораца против турске империје.
Владика Данило је први црногорски владика који је
поćетио Русију и тамо био примљен од руског цара
Петра Великог. Владика Данило је први успоставио
политичке везе између Црне Горе и Аустрије и први
је имао идеју о независности Црне Горе. Ову колосалну личност црногорске и балканске историје у

42
његовим слободарским намјерама ометали су српски
патријарси Чурла и Шакабента. Не би марило да
понекад, између лекција лажне историје које прича
свом „стаду“, владика Амфилохије исприча и како
су двије Османске слуге - патријарси Чурла и Шакабента били непријатељи владике Данила, Црногораца и црногорске слободе. За промјену, владика
Амфилохије би могао да каже свом стаду обичну
истину - да су патријарси Чурла и Шакабента били
једнако непријатељи Црногораца као и Османлије.
Да напоменем, чувени академик САНУ Радован Самарџић у књизи „Историја српског народа“,
књига 4, том 1, Срби у XVIII веку“ (Београд, 1986)
на странама 536, 537, 538, 539 и 540 пише о двојици
патријараха - Чурли и Шакабенти и ни слова не даје о
њиховом односу са владиком Данилом.
У најбољем маниру Гарашанинове историографије, пошто му из политичких разлога ово што
сам приказао није одговарало, све је прећутао. Оба
патријарха - и Чурлу и Шакабенту Самарџић позитивно оцјењује а о Шакабенти овако пише: „Арсеније
IV је и као црквени и као општенародни поглавар одржао јединство српског народа за његове будуће наступе и упоредо с тим покушао утврдити и проширити
аутомна права Срба у Аустрији. У ствари, деловањем
Арсенија IV почео је онај српски преображај коме је
сваки део српског народа давао свој допринос и који
је водио револуцији 1804. године.“ (иста књига, страна 540).
У едицији у којој је Самарџић објавио ово
писање Црногорци су представљени као дио Срба, а
пошто јединства владике Данила и патријарха Шакабенте није било, остаје да се закључи да је академик
Самарџић само из политичких разлога Црногорце
сматрао за Србе.
Примјер пети, Црногорци су мрзјели српског
патријарха Бркића: Турци су 1766. укинули Пећку
патријаршију и од тада је православна црква Црногораца потпуно независна - све до краја I свјетског рата.
Пошто је Пећка патријаршија забрањена,
њен посљедњи патријарх Василије Бркић је послије
разних перипетија побјегао у Црну Гору у којој је
боравио двије године. Руски кнез Долгоруков који је
био у поćети Црној Гори у свом дневнику је биљежио
како је владика Сава Петровић Његош мрзио српског
патријарха: „15-ог авг. Кнез узнавши за вражду и
мрзност митрополита Саве на патријарха и желећи
помирити црквене пастире отправи једног официра к
митрополиту Сави да му представи како несугласице
међу пастирима могу оставити штетних последица у
народу. Официр, вративши се, изјави да је у старом
митрополиту, остарелом у црногорским обичајима и
поступцима, наишао на непомирљиву злобу и мржњу
на патријарха с којом жели у гроб поћи.“
Није само владика Сава Петровић мрзио
српског патријарха, Долгоруков је још забиљежио
како се једна, повећа група била заинтересована
за ликвидацију српског свештеника: ,,24-ог септ.
Бављење кнежево међу једноверним и оданим Црно-

горцима није било без велике опасности његовог
рођеног живота. Сваки дан долазили су са разних
страна гласови да једни спремају отров, други да су
поткупљени да га предаду у непријатељске руке и запале прах. Црногорска самовоља, ветрењаштво и лакомост на новце ово је лако могла учинити. Патријарх
Василије изагнан из својег отачаства и са српског
престола дошао је у Црну Гору надајући се наћи ту
прибежишта. Но, Турци желећи добити његову главу понудили су Црногорцима неколико кеса новаца.
Та сума веома је поколебала њихову хришћанску побожност, и 24 човека дођу ноћу к патријарху, и јаве
му да ће да га предаду Турцима. Знајући да ће ови
нечовечни издајници то и учинити, одвраћао их је испрва пастирским речима и претио им проклетством.
Кад је то било узалуд несрећни овај архијереј извади
животворећи крст и паднувши на колена пред својом
духовном децом горким сузама молио их је да му поштеде бедни живот. Кад ни то није мого умекшати
суровост ових хришћана, кад ни сузе ни молбе ни
крст нису помогли, да им све своје новце, 54 дуката, те тако сачува свој живот те ноћи. Сутра дан побегне у Приморје у Маине, и ту се сакрије у дому
једне удовице, те га гониоци који су пошли за њим у
потеру не нађу.“ (Дневник кнеза Долгорукова, http://
montenegrina.net/)
Кнез Долгоруков и српски патријарх
Василије Бркић су потом заједно побјегли из Црне
Горе. Е сад, логично је питање о реалности тезе о
траговима такозване српске свијести код Црногораца? Односно: Ако су Црногорци сматрали патријарха
Василија Бркића за свог духовног поглавара, зашто
су хтјели да га продају Турцима?
Догађај који је испричао Долгоруков је у
невјероватној супротности са савременом пропагандом из СПЦ. Данас СПЦ посрбљава народ у Црној
Гори причицама да су Црногорци увијек себе сматрали Србима, да су вољели српску цркву, да су патили за Косовом. Јасно је да тога прије доласка Симе
Сарајлије није било, Долгоруков фино показује какву су свијест Црногорци имали. Да ли је историја
забиљежила да су Црногорци хтјели свога цетињског
владику да продају Турцима? Ми, у ствари, знамо да
су предање и историја забиљежили супротан примјер:
Црногорци су за велике новце откупљивали из турских казамата свога владику Данила Петровића!
Да ли ће митрополит Амфилохије и његови
свјештеници кад држе лекције из историје своме
„стаду“ и причају о „осмовјековном непрекинутом
континуитету“, говорити и о дугом континуитету
нетрпељивости и мржње између православне цркве
у Србији и Црногораца, како нам јасно показују
примјери које сам показао? Мислим да неће, да ће
се неуком народу наставити пласирање модерних
лажибајки о вјековној српској свијести Црногораца. Исти за вољу - може им бит’; кад наша држава
неће да едукује свој народ, онда хоће - Амфилохије
Радовић.

43
Како је ЦПЦ третирана у потоњем издању Енциклопедије
Југославије
ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА
МИТРОПОЛИЈА
На подручју римске провинције Praevalitane
постојала је од IV в. епископија; њен је представник
присуствовао IV екуменском сабору у Халкедону
(451). Досељавање Словена изазвало је поремећај и
у животу цркве, те се дукљански бискуп морао склонити у Италију (602). У том раном периоду развоја
хришћанства (VI-VIII в.) подигнуте су базилике
(Превлака, Златица, Мартинићи, Бар и др.) које су
имале значајну улогу у његовом ширењу. Дукљански
кнежеви IX и XV. раде на јачању цркве. У то вријеме
у сеоским црквама почело је обављање литургије
на словенском језику. У легендама о цару Дукљану
(Дуклијану) црногорски народ је сачувао сјећање на
драматичну борбу око увођења хришћанске религије;
у њима је приказан св. Илија у улози носиоца
хришћанства.

Вјерски центри дукљанске државе
Успон дукљанске државе довео је до
осамостаљивања цркве, те је папа Клемент III упутио барском бискупу Петру надбискупски палијум
(1089). Тада се подижу велики вјерски центри (Бар,
Свач, Пречиста Крајинска); у бенедиктинским самостанима (15) раде школе и скрипторијуми; у
Пречистој Крајинској настао је и први роман у литератури Црне Горе, Легенда о Владимиру и Косари, а у
Бару Љетопис попа Дукљанина.
Пошто је рашка војска освојила Зету, надбискуп барски Гргур (Antivarensis humilis archiepiscopus)
морао је побјећи у Дубровник (1189). Приликом тога
освајања рашка војска је разорила цркве и манастире, изузев которске, јер је Которска бискупија била
подређена Барију (Италија). Разорену Католичку
цркву у Дукљи почео је подизати Вукан, који је успио
добити од папе признање краљевске титуле (Diocliae
et Dalmatiae rex), користећи се традицијом династије
Војислављевића. Он је успио да папа Иноћентије III
врати статус надбискупије барској цркви (1199) која
је, у периоду опадања моћи дукљанске државе, била
подређена Дубровачкој надбискупији. Након тога је
Вукан покушао да овлада Рашком (1207).

Борба католичке и православне
конфесије
Борба католичке и православне конфесије
организовано је вођена након оснивања православних епископија (1219). Црногорско тло припало је
трима епископијама: Зетској, са сједиштем у бившем
бенедиктинском самостану Архангела Михаила на
Превлаци (оток Страдиоти, одн. Иловик, Љуштица)

код Тивта; Будимљанској, са сједиштем у манастиру
Св. Георгија (данас Ђурђеви ступови) код Иванграда;
Хумској, са сједиштем у храму Богородице у Стону. У
Цетињском љетопису назначен је као први епископ
Зетске епископије Иларион Шишоевић, из Грађана
у Црмници (1220). Сједиште епископије остало је
на Превлаци до средине XV в., када је пренијето у
Пречисту Крајинску, код Остроса, пошто су Млечићи
овладали тим подручјем (око 1450). Рад Зетске
епископије тога периода мало је познат. До сада су
констатовани помени једанаест епископа и митрополита; статус митрополије Зетска епископија је добила
1346. Д. Вуксан је утврдио да постоје интервали за
које се не знају имена епископа и митрополита (13201405).
Душановим закоником, чл. 6-10, санкционисан је већ створени однос према Католичкој цркви,
која се помиње као »латинска јерес«, а њени припадници као »полувјерници« (1349). Рашки владари нијесу престајали радити на ликвидацији Католичке цркве. Њихов рад на осамостаљивању Барске
надбискупије од дубровачке цркве имао је политички
карактер: егзистирање Барске надбискупије служило
је као ослонац у спољној политици.

У Зети под Балшићима: самостална
црква
Послије осамостаљивања зетске државе под
Балшићима (1360), није могла остати на снази одредба да пећког патријарха бира Државни сабор, на челу
с владаоцем. Тада је учињен први корак ка стварању
самосталне цркве у самосталној држави; зетски и
српски владари Ђурађ Балшић и Лазар Хребељановић
споразумјели су се да патријарха бира само Сабор
архијереја и игумана (1375). Тада је за патријарха изабран пустињак Јефрем, чиме је изражена тенденција
да се на тај положај не бира утицајна личност која
би могла крњити независност држава што их је обухватала једна патријаршија. Рад Зетске митрополије
из периода династије Балшића (1360-1421) мало је
познат. Страцимир и Ђурађ Балшић исповиједили
су католичку вјеру и одрекли се црквеног раскола
(1369).

Црнојевићи, унијатство, Турци и Црногорска митрополија
Након смрти посљедњег Балшића (1421)
Црнојевићи су водили борбу против српских деспота који су покушавали да остваре феудална »права«
над Црном Гором (1421-54). Један зетски митрополит и сам је учествовао у борби око Будве (1441).
Год. 1458. помиње се на столици Зетске митрополије

44
унијат Јован, Грк са Крита (Johannes... archiepiscopus
dignissimus Craine); његов долазак био је у духу Фирентинске уније (1439), преко које је византијски
цар Иван VIII хтио осигурати помоћ католичког Запада за борбу против османлијске опасности. Пошто
је пао Цариград (1453), Турска је водила политику
онемогућавања уније између католичке и православне конфесије, па је за цариградског патријарха поставила антиунијата Генадија II.
Није познато колико је митрополитска столица остала у Пречистој Крајинској; постоји мишљење
да је пренијета у манастир Св. Николе на острву
Врањини (Скадарско језеро). Помјерајући фронт
пред инвазијом Турака, Иван Црнојевић је подигао
Цетињски манастир (1484), који је учинио митрополитском резиденцијом и поклонио му велики дио
породичног посједа, на коме се налазио његов нови
двор. Имовински статус Црногорске митрополије регулисао је Законом и дао јој право да омогућава азил.
Од средине XV в. Црногорска митрополија била је
под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Црногорски митрополити задржали су право вршења обреда у областима које су запосјели Турци и Млечићи.
У Цетињском манастиру Ђурађ Црнојевић
основао је штампарију, у којој су штампане књиге
за потребе Црногорске митрополије (1493-96).
Ликвидацијом отпора Ђурђа Црнојевића и завођењем
управе турског вазала Станише Црнојевића почело је
ново доба црногорске историје. Пошто је Турска обновила рад Пећке патријаршије (1557), Црногорска
митрополија ушла је у њене границе.

Митрополити у борбама за ослобођење
Устанак у сјеверном дијелу Црне Горе, под
водством војводе Грдана (1597), допринио је развијању мисли о ослобођењу, па се, неколико година
доцније, први пут један митрополит (Рувим II) ставио на чело једног одреда који се борио противу турске војске (1604). Од тада се код црногорског народа
повећава углед митрополита. Год. 1608. одржан је у
Кучима веома значајан скуп црногорских и албанских главара, а војвода Грдан и пећки патријарх Јован
преговарали су са аустријским, шпанским и папским
мисионарима око припреме устанка на Балкану.
Средином XVII в. Црногорском митрополијом управљао је Мардарије који је учествовао у борбама Црногораца за слободу. Радио је на повезивању
са западним земљама и стварању црквене уније, да би
се осигурало јединство у борби противу Турака. Свечаним исповиједањем, у Мајинама, ступио је у унију
с Католичком црквом (1640). С њим је сарађивао владика Василије Острошки, који је пренио у Никшић,
а затим у Острог, епископски центар за сјеверне
дијелове Црне Горе и дио Херцеговине (1655-71).

Аутокефалност ЦПЦ
Улога црногорских митрополита у борби
црногорског народа постала је значајнија у другој пол.
XVII в. Митрополит Рувим (1673-85) дјелује с националних позиција и пише скадарском паши Сулејману
Бушатлији да Црногорци нијесу султанови поданици,
већ вјерни Христови војници »који неће жалити своје
крви« да би остали слободни. У доба морејског рата
(1684-99), када су у цијелој Црној Гори вођене борбе, на челу Црногорске митрополије био је Висарион
Бориловић Бајица (1685-92). Тада су извојеване велике побједе над турском војском (на Каменом, 1687);
ослобођени су Херцег-Нови и Рисан. Митрополитску столицу (Цетињски манастир) бранио је млетачки одред (1688-92). Пошто су се морали повући
пред снажним нападом Сулејман-паше, Млечићи су
минирали манастир. Црногорска православна црква
(ЦПЦ) испољила је свој аутокефални положај при избору насљедника Висариона Бориловића. Црногорски збор одбио је да прихвати приједлог патријарха
Арсенија Црнојевића да се за црногорског митрополита постави добјегли београдски митрополит
Симеон; није прихваћен ни кандидат новог патријарха
Грка Калиника I. Црногорски збор састао се код рушевина Цетињског манастира и изабрао за митрополита Саватија Калуђеровића из Очинића (1694).
Доласком на митрополитску столицу Данила
Петровића (1697—1735) продужен је процес учвршћивања улоге Црногорске митрополије у животу Црне
Горе. Митрополит Данило је родоначелник митрополитске куће Петровића, у којој је ово звање постало насљедно. Црногорска митрополија успоставља
политичке односе Црне Горе с Русијом (1711), гдје
је митрополит Данило боравио од јесени 1714. до
јула 1715; примио га је руски цар Петар I и одобрио да се трогодишње даје помоћ митрополитској
резиденцији (Цетињском манастиру). Овим је Црногорска митрополија добила јак ослонац јер је Руска
православна црква имала углед слободног центра и
заштитника православља (продирање новог утицаја
на Балкан поклапало се с интересима ослободилачке
борбе црногорског народа). Остваривањем односа с
руским Синодом призната је аутокефалност ЦПЦ.
Пећки патријарх Арсеније IV, у писму Подгоричанима (1726), пријети онима који оду ка митрополиту
Данилу да ће »клетву дочекати«. ЦПЦ остала је само
у канонској вези с Пећком патријаршијом, чији је поглавар посљедњи пут долазио у визитацију у Црногорско приморје 1732.

Митрополити Петровићи и ослободилачки покрет
Радом владике Василија Петровића (175066), коађутора митрополита Саве Петровића (1735-

45
81), ојачао је ослободилачки покрет црногорског народа, као дио европске борбе противу Турске. У склопу тога дјеловања Василије је написао Историју о
Черној Гори (1754). Послије смрти владике Василија,
митрополит Сава није се могао супротставити струји
која је омогућила да на власт дође Шћепан Мали
(1767—73), чији је период владавине врло значајан.
Тада је ЦПЦ први пут одвојена од функције централних органа власти (1768); свјештенству је остављено да »христијане« учи божјем путу, а »мирским человјецима« забрањено је да дирају у црквене
тајне. Након смрти Шћепана Малог, Сава је радио
на учвршћивању ослабљеног положаја митрополије,
па истиче њен легитимитет који је добила од Ивана
Црнојевића; заправо, да је од тада »ови пук черногорски вођен митрополитима цетињскијем«. У основи схватања тога легитимитета налази се чињеница
да је Црногорска митрополија добила, при оснивању
Цетињског манастира (резиденције митрополије),
посјед династије Црнојевића. Због тога црква није
истицала да су митрополити добили свјетовну власт
од посљедњег слободног владара из династије Црнојевића (Ђурђа), већ од дародавца — Ивана. Противу водеће улоге Црногорске митрополије јавила се
струја око гувернадура; у анонимној историји (Кратки опис Зете и Црне Горе, Цетиње 1774) осуђује се
свјештенство да одржава народ у »дубоком незнању«
и сујевјерју те да спречава увођење права грађана.
Укидање Пећке патријаршије (1766) није
имало никакве посљедице на ЦПЦ јер је била остварила потпуно самосталан положај. Због тога берат
султана Мустафе III, којим је потврђивано звање
црногорском митрополиту, није донијет на Цетиње,
већ је остао у Пећи.

Петар I
У животу ЦПЦ и црногорске државе посебно је значајна епоха митрополита Петра I Петровића
Његоша (1782-1830), који је дошао на митрополитску
столицу послије епизодне појаве Арсенија Пламенца (1781—82). Предвођени митрополитом Петром I,
Црногорци воде ослободилачке битке противу турске
и француске војске. Петар I радио је на увођењу законодавства (Стега, 1796; Законик, 1798, 1803). Иако
је увео Кулук (суд), примјењивао је, као врсту казне,
клетву и екскомуникацију из цркве.
Супротстављајући се ауторитету Црногорске
митрополије, гувернадур Вуко Радоњић (1802—18,
1820—30) самовласно се обраћао аустријском и руском двору, па му је Црногорски збор одузео титулу
гувернадура (1818), која му је доцније враћена (1820).
Збор штити ауторитет Црногорске митрополије и
код руског Синода, на чије оптужбе одговара (1804)
истичући да су Црногорци слободан народ који се покорава само својим митрополитима, да је црногорски

митрополит »сам за себе у овдашњој цркви, независан ни од какве власти« те да је одговоран само црногорском народу који га је изабрао.
Пошто је француска војска заузела Боку которску (1807), одузета је Црногорској митрополији
јурисдикција над тим подручјем, које је било у
њеном саставу и за млетачке власти, на основу црногорско-млетачког уговора (1456). Наполеон је поставио за викара Боке которске Герасима Зелића, архимандрита манастира Крупа (1810), припојивши је
Далматинско-истријској епископији. На тај начин је
прекинут, у једном дијелу Црне Горе, традиционални
етнофилетизам. За Петра I формирана је заједничка
црногорско-бокељска влада — Централна комисија
(1813). Кад је Бока которска постала аустријски
посјед (1814), отворен је пут пропаганди Карловачке
митрополије. Доцније је ушла у Бококоторско-дубровачку епархију (1870— 1920).

Петар II
Кад је умро Петар I, гувернадур В. Радоњић
покушао је да преузме власт, али му је Збор главара одузео титулу и прогнао га из земље, те се коначно гаси институција гувернадура (1830). Тада је
изабран за митрополита Петар II Петровић Његош
(1830—51), који је посљедњи митрополит господар.
Хиротонисан је у Русији, у Спасо-преображенском
сабору, уз присуство руског цара, што је подигло
углед ЦПЦ. Установио је Сенат и друге институције
које су ојачале централну власт и омогућиле пријелаз
на свјетовни облик владавине. Због промјене јурисдикције ЦПЦ, Његош уз своју титулу владика »црногорски« уноси и одредницу »брдски«.

Данило одваја цркву од државе
Кнез Данило одвојио је цркву од државе
(1851), чиме почиње нови живот ЦПЦ. Законом кнеза Данила (1855), чл. 66—68 те 81 и 86, Православна црква се третира као државна религија; одређене
су надлежности цркве и обавезе свјештенства.
За митрополита је постављен Никанор Ивановић
(1851—60), игуман Цетињског манастира, који је уз
политичке компликације хиротонисан у Русији 1858.
Његова улога у тадашњим драматичним догађајима
није расвијетљена. Увео је у цетињској основној
школи прослављање култа Саве Немањића (1856).
Пошто је протјеран из Црне Горе након погибије
кнеза Данила, за митрополита је изабран Иларион
Рогановић (1860—82), који је основао Захумско-рашку епископију, са сједиштем у Острогу (1878). Издао
је наредбу да свјештеници морају носити браде и
увео вођење парохијских књига. За његово вријеме
формирана је Богословија на Цетињу (1869), у којој
су се школовали свјештеници и учитељи. Митрополит Митрофан Бан (1884—1920), познат и као цркве-

46
ни писац, устројио је организацију ЦПЦ.

Књажевина ЦГ и аутокефално устројство
ЦПЦ
Дјелатност ЦПЦ регулисана је, до краја
XIX в., на основу општих православних канона и
обичајног права. Доношењем Устава Светог Синода
у Књажевини Црној Гори (1903), Устава православних конзисторија у Књажевини Црној Гори (1904)
и Закона о парохијском свјештенству (1908) регулисано је устројство аутокефалне Црногорске православне цркве. Уставом Књажевине Црне Горе, чл.
40, утврђује се да је државна вјера источноправославна и да је ЦПЦ аутокефална. Међуконфесијска
толеранција на црногорском тлу испољавала се у
одређеним историјским фазама, те у неким црквама
постоје олтари за обје конфесије. Конкордат између
Црне Горе и Свете столице закључен је 1886. Послије
балканског рата ЦПЦ основала је, од ослобођених
источних крајева, Пећку епископију (1913).
Црквени историчар Е. Смирнов констатовао
је да је Православна црква у Црној Гори постигла аутокефални положај због сталне борбе црногорског народа за »вјеру и народност«. Процес осамостаљивања
датира од почетка XVII в., када су црногорски митрополити били принуђени да се укључе у борбу коју
је водио црногорски народ предвођен главарским
слојем. Црногорски митрополити ускладили су своје
дјеловање с борбом за слободу својих вјерника те су
»постигли потпуно независан положај« од Пећке и
Цариградске патријаршије (Е. Смирнов). Политичке везе с Русијом (од 1711) омогућиле су да ЦПЦ
реализира аутокефални статус. Због тога се на њен
самостални живот није одразило укидање Пећке
патријаршије. Митрополит Сава није прихватио султанов берат којим му је потврђен митрополитски чин
јер се понашао као поглавар самосталне цркве. У
Синтагми, том 5, чије је публиковање одобрила Цариградска патријаршија (1855), наведена је, под бројем 9, »Аутокефална Митрополија црногорска«.
У црногорским манастирима радило је више
скрипторијума; у неким су дјеловале школе; његована
је црквена умјетност: радили су иконописци и фреско-сликари; формирана је црквена архитектура која
има специфичне елементе.
За припаднике православне конфесије у старијој литератури јавља се термин »христијани«, а за
православље »грчко-славенска вјера«. У периоду активног дјеловања ЦПЦ (од почетка XVII в. до 1851)
митрополити су имали улогу војних старјешина, обављали су функцију врховног судије, били су дипломате. Њихова државничка улога била је одлучујућа
у историјским процесима. Повезаност с народним
животом довела је до лаицизирања њене структуре.
Послије одвајања ЦПЦ од државе, њенога

институционализирања, те оснивања Богословије, у
којој су радили извањци, у штампи и школама јавља се
синтагма »српска вјера« као замјена за православље.
У то вријеме Србија се ослобађа, економски брже
јача и врши пијемонтски притисак преко Црногорске
митрополије и Бококоторско-дубровачке епархије.
ЦПЦ имала је снажан утицај у црногорским школама.

Укидање аутокефалне ЦПЦ
Укидање аутокефалне ЦПЦ припремљено је
пошто је Црна Гора престала да постоји као државни субјект (1918). Први корак ка укидању било је
доношење Уредбе о привременом устројству министарства вјера (31.11919). Образован је Средишњи
архијерејски сабор који је имао задатак да припреми
»уједињење« »српских« цркава (26. V 1919). Његову
неканонску одлуку о »уједињењу« ЦПЦ и других
православних цркава у Југославији у Српску православну цркву потврдио је својим Указом регент
Александар, иако је легитимитет црногорске државе постојао до Видовданског устава (1921). Најзад,
Уредбом о централизацији управне и судске власти у
Српској патријаршији пренијет је »круг рада« црногорских митрополита, »изложен у Уставу Св. Синода од год. 1903«, на српског патријарха Православне
цркве Краљевине СХС.
Од 1921. налази се у посједу Српске православне цркве велики број културно-историјских споменика (око 650 цркава и манастира), који представљају значајан дио црногорског културног насљеђа.
Приликом арондације православних епархија
у Краљевини Југославији 1931, Црногорско-приморској митрополији припале су и бивше епископије Бококоторска, Захумско-рашка и дио Пећке епископије.
ЛИТ.: М. Јастребов, Јепископија зетска, Гласник
Српског ученог друштва, 1880, LVIII; Ф. Радичевић, Православна црква у Црној Гори, Цетиње 1889; Е. Смирнов”,
Историја христианској церкви, Петроград 1891; И. Руварац, Владике зетске и црногорске. Просвјета, Цетиње 1892,
књ. I, св. 1; П. А. Ровински, Свештеничка ношња у Црној
Гори, Босанска вила, 1893, 23; И. Маркович, Дукљанскобарска метрополија, Загреб 1902; Педесет година на престолу Црне Горе 1860—1910, Цетиње 1910; С. Станојевић,
Борба за самосталност католичке цркве, Београд 1912;
Д. Вуксан, Каталог зетских и црногорско-приморских
епископа и митрополита, Записи, 1935, књ. XIV, св. 2; Р.
Драгићевић, Уговор Св. Столице с Књажевином Црном Гором 1886, ибид., 1940, књ. XXIV, св. 2; И. Црнојевић оснива
манастир цетињски 4. јан. 1485, ибид., 1941, књ. XXV, св.
4; Цетињски љетопис (фототипско изд.), Цетиње 1962; Р.
Ковијанић, О зетском митрополиту у Пречистој Крајинској,
Гласник Цетињских музеја, 1968, 1; Т. Марковић, Историја
школства и просвјете у Црној Гори, I, Београд 1969; Поднесак СО Цетиње Уставном суду Црне Горе, Уметност,
1971, 27—28. (Извор: ЕЈ, ЈАЗ, М. Крлежа, Загреб, 1984. г.,
стр.148.-150.)

Да. Р. (Данило Радојевић)

47
Грађани, вјерници, интелектуалци и потрошачко друштво

ЦРНА ГОРА ИМ ЈЕ САМО У ТАКУЛИНУ

Чедомир Љешевић, новинар и публициста

Без обзира на могућност критичког и аргументованог негирања вриједности актуелног политичког, друштвеног, социјалног и, поготово, економског стања, без обзира на свиђање или несвиђање
политичких актера који воде државне послове, или
одлучују о судбинама људи, ипак се не могу заобићи
вриједносни доприноси политичких актера који
су себе уградили у обнављање државних темеља
Црне Горе, у њену независност и међународно
достојанство, па и у модернизацију друштва кроз
развијене и озакоњене демократске механизме,
кроз експанзију високог образовања и бројчаног
медијског нарастања, кроз неке културне помаке,
као и кроз веома видљиве промјене у инфраструктури: путеви, комуналије, питка вода, становање,
телекомуникације, уређење градова и насеља итд.. С
тога, насловљени коментар - који је само дјелимично
благонаклон према онима који су заслужни, нимало
није увиђаван према онима који су се из универзитетских, културних, независних, невладиних, медијских
и других фотеља утрпавали у побједничке возове
да би за себе прибавили неке нове и незаслужене
привилегије - и добро се напластили, нити је нагодан према онима који у сваком режиму властољубиво
умују, у благостању свих режима џабалебују - треба
читати као на судбину залуталог али свјесног истраживача који је нагазио на подметнуту мину која
пријети и великим, али још више и опасније малим и
нама сличним.
Зато, може се рећи, колико год да је актуелни свјетски економски, друштвени и развојни кошмар штетан и опак за све, а и Европа се тресе, он је
постао и умни и спознајни проблем већ отписаног
алавог, грабежног, заложно-каматарског, зеленашког
и црноберзијанског неолиберализма, јер је онај други, стаменији и рационалнији, капитализам својом
виталношћу већ пронашао опстајући лијек-поставио
је формулу за излазак из кризе кроз приближавањем
човјеку - грађанину - управо захваљујући одговорној
и стваралачкој интелигенцији. Насупрот томе,
грађани Црне Горе су потпуно закинути у сазнању
што ради, чиме се бави и који то бољитак свом народу доноси црногорска владајућа и привилегована
интелигенција, посебно она из двије академије наука, са три-четири универзитета и њихових 40-50
факултетских и институтско-заводских институција,
са близу пет хиљада доктора и магистара наука, са
тридесетак хиљада високо и више образованих, па и,
малтене, са пет хиљада медијских запосленика, итд.
итд.

Свијет капитализма - по новој формули
Нажалост, до наших владајућих умника још
није допрла вијест да се већ живућој економској,
социјалној и друштвеној кризи свјетски интелектуални корпус нашао на размеђи, прво, или да настави
са лагодним и добро плаћеним фотељаштвом, и, друго, или да са својим знањима и умијећем учествује у
трагањима за иновацијама које ће зауставити точак
неолибералне пошасти, спасити свијет од нових неолибералних простаклука, а капитализам сачувати
даљег минирања и пропадања.
Пошто је свакоме ко има три грама мозга
јасно да се из ове свјетске кризе не може изаћи ни
лијепим ријечима, ни превазиђеним новчаним или
заложно-материјалним трансакцијама, ни сиво-спекулативном економијом - свијет ума се окреће, а у
многоме се већ и окренуо, материјалној производњи и
продуктивном запошљавању, новим и технологијама,
новоорганизованој и рационализованој државнолокалној организацији, исплативијој друштвеној
надградњи, суженој администрацији, уз пуну
афирмацију стваралаца који су скопни да својим
дјелима утичу на даље токове развоја, појединачног
и свеопштег бољитка.
Нажалост,
владајућа
и
повлаштена
момишићка правно-економска наукована армада била је и остала спекулативна, нерентабилна,
рудаментирана, провинцијана и сведена на ниво
џабалебарења и каубојског господарења уз ову и
сваку другу власт, јер до Црне Горе јој је стало као
до лањског снијега, јер и поред већ надирућих и
људских и државних мука они даље уживају у свом
самољубљу, покушавајући да правдају своја неолиберална продуктивна и социјална згаришта и да своје
гријехе гурну да их други окајавају. Није их ни за
јоту из дремежа помјерила ни свјетска криза, а нити
инспирисала одговорност за судбину тек обновљене
државе Црне Горе.
Умјесто предводничке датости црногорска привилегована неолиберална интелигенција
не диже глас ни ума ни струке, иако су њихови
истомишљеници широм Европе већ сами упалили
црвена свјетла опасности. Црногорским неолибералима као да одговара што се овдје ствара друштво
криза и сиромаштва, стање без креативне ангажованости и стручне доказаности, што се у сиротињски
тор ћера сваки други становник Црне Горе.

48
Црногорски неолиберализам - озакоњена
пљачка
Ако се и на овај начин сведу рачуни црногорске неолибералне интелигенције, која је као комунистичка „будућност“ АБ-контрареволуцијом
промовисала „нову развојну филозофију“, није
тешко закључити: (1) да су они још од 1989. године запосјели скоро сва кључна мјеста и у позицији,
и у опозицији, а касније и у тзв. невладиним и независним организацијама, у регулаторним и саморегулаторним структурама, у сектору приватизације, у
развоју и у финансијским институцијама, у социјалноздравственим фондовима, у јавним и приватним
медијима, у свагдје тамо гдје су могли да присвоје
друштвену или државну имовину; (2) да се са Црном
Гором ругају као „еколошком државом“, иако за двадесет година нијесу били скопни, ни по знању ни по
способностима, да пројектују или ријеше бар један
еколошки проблем; (3) да су уништили цјелокупну
машинску, електронску, текстилну, и прехрамбену

индустрију и угасили 80 хиљада производних радних мјеста; (4) да су незнањем, неспособношћу и
властитим интересом угасили једну од најстаријих
поморских флотила Европе од 44 прекоокеанска
брода и Црној Гори ускратили стотињак милиона
долара чистог девизног прилива годишње; (5) да су
два развојна капацитета - алуминиј и челик - АБаиавошћу запослених и пословодстава довели до понора; (6) да су црногорски развој и будућност свели
на туризам и пољопривреду од којих не може да живи
ни трећина становништва, нити да се подмирује више
од 40 одсто туристичких и домаћих потреба; и, (7)
да су се успротивили реституцији од 1918. године и
ововременој лустрацији, и тако Црној Гори ускратили права на државни и грађански суверенитет.
И, на крају, ово је само групна слика црногорских интелектуалних протежера и креатора неолибералне економије, и у њој нема мјеста за ону
другу стваралачкију, својој земљи и народу лојалнију,
поштенију и рационалном капитал- односу оданију,
социјалној правди приврженијој интелигенцију.

ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
- Кратак историјски преглед и календар најважнијих догађаја
из њене повјеснице -

Б. Цимеша

Од краја VI и на почетку VII вијека на тлу
провинције Превалис (Превалитана) настала је
„склавинија“ Дукља (Доклеја, Диоклитија, Диоклија).
На овом историјском простору историјске, вјековне и
данашње Црне Горе до средине IX вијека наше ере од
досељених Словена (Склавиа, Склава) и затеченијех
Илиро-Романа, односно Илира, Романа, Реторомана
и супстрата другијех етноса (у првом реду Влаха)
настао је етносимбиозом и синтезом нови амалгам
дукљански Словени или једноставно Дукљани Зећани - Црногорци као етнички, историјски и државотворни народ који ће се кроз све своје вјекове до
данас развијати прво као самобитни и аутохтони народ, а потом нација све до данас и убудуће.
Средином IX вијека, око 850. године н.е. настала је Књажевина Дукља прва наша држава, претеча данашње Црне Горе са архонтом Петром, нашим
првим владаром. Дукља се налазила под политичким
ингеренцијама византијског цара Василија Првог с
обзиром да је склавинија Дукља још од 395. године
и подјеле Римског царства ушла у састав Источног
Римског царства (Византије). До средине IX вијека у
Дукљи је довршен процес христијанизације Дукљана
- Зећана - Црногораца по којима наша држава у својој
12-вјековној повјесници носи назив Дукља - Зета Црна Гора. Процес христијанизације је реализован

и довршен посредством бенедиктанаца, припадника
бенедиктинског хришћанског реда из Монте Касина.
Хришћанство је проповиједано у латинском вјерском
обреду. Неодвојиво је од покрштавања и ширења латинске писмености и културе а дало је плодоносне
резултате предајом и пријемом на домаћем, домицилном словенском језику. Рецепцијом хришћанства
Дукља - Зета - Црна Гора улази у западни културни
круг. До 1016. њоме влада чувени номинално самостални кнез Владимир Петрославов први наш светац
из прве црногорске династије Војислављевић. 7. октобра 1042. код Туђемила у близини Бара дукљанска
војска кнеза Војислава побиједила је византијску
војску, збацила врховну византијску власт и донијела
пуну државну свободу Дукљи која од тада носи име
Зета. Хришћанска црква у Дукљи - Зети је дукљанска,
а Владар наше државе од 1081. је краљ Михаило
Војислављевић који је краљевске инсигније примио од
папе Гргура VII Милдебранта 1077. године, 140 година прије првог српског краља Стефана Првовјенчаног
Немањића (1217. г.). Тим чином Дукља је уздигнута
на степен краљевине. Године 1089. основана је Барска надбискупија (архиепископија, архибискупија)
у чији су састав ушле бискупије (епископије):
Дукљанска, Барска (Которска), Улцињска, Свачка,
Скадарска, Дриватска, Пулатска (Пилотска), Рашка,

49
Босанска, Захумска и Травунијска. Од 1081. за наредних 20 година Дукљом - Зетом управља краљ Бодин,
син краља Михаила под чијом управом наша држава достиже највише пространство и територијално
ширење, 80-их година XII вијека. Најкасније до 1183.
године настало је епохално дјело Краљевство Словена (Regnum Sclavorum) домаћег бенедиктинца попа
Дукљанина, најстарији извор домаће провенијенције
за историју Дукље, написано латиницом на нашем
словенском (дукљанско-зетско- црногорском) језику.
До нас је допрло у латинском пријеводу. Упоредо са
пријемом хришћанства у IX вијеку и формирањем
Књажевине Дукље, настају и први велики сакрални објекти Дукљанске књажевине, црква Св. Петра на Шурању пред Котором, Св. Марије у Будви,
а од 13.1.809. године датира изградња и чувене катедрале Св. Трипуна у Котору иницирана чувеном
Андреацијевом повељом. Из овог времена потичу
коријени чувене Которске - Бокељске морнарице,
старе 1200 година, једне од најстаријих институција
савремене Европе. У периоду 1186-1189 над Зетом је
успоставила политичку и војну доминацију Рашка
(Србија) династије Немањић. Она руши дукљанскозетске градове и светиње изузев Котора, а 1189. године бјекством барског архиепископа Гргура испред Немањине одмазде престаје да постоји Барска
надбискупија и наша црква која је до 1054. године
била хришћанска, а од тада католичка. Нови инвазиони господари доносе православље, а Вукан, Немањин
син, намјесник у Зети (Дукљи) који ће се окитити
дукљанском краљевском титулом (краљевства од
прва) прелази у католичанство да би био прихваћен
од стране зетске властеле. 1199. обнавља се Барска
надбискупија. У периоду између 1186. и 1190. године настаје Мирослављево јеванђеље, први ћирилски
споменик зетске редакције (црногорске) редакције
старословенскога књижевног језика. Немањићким
увођењем православља у Зету (Црну Гору) настаје
православна црква која након 1217. носи име српска,

али је по својој суштини и саставу вјерника домицилна - црногорска. Друга по реду црногорска династија
Балшићи 1355-1421 ослобађа Црну Гору од рашке
(српске) доминације. Државна вјера је католицизам
уз толерантан однос према православљу. Трећа по
реду црногорска династија Црнојевићи (1421-1496)
учвршћује и даље развија црногорску слободу. Њен
династ Иван Црнојевић (1442-1490), оснивач Цетиња
у које преноси црногорски пријесто утемељивач је
историјске, државотворне, аутокефалне Црногорске
православне цркве са сједиштем (вјерским центром)
на пријетоном Цетињу, у манастиру Пресвете Богородице. Његов насљедник Ђурађ Црнојевић (владао
од 1490-1496) оснива при Цетињском манастиру прву
државну штампарију на свијету у којој су штампане
прве богослужбене књиге Јужних Словена: Октоих,
Псалтир, Требник, Молитвеник и Четворојеванђеље
почев од 4.1.1494. године. Пред налетом и инвазијом
Османлија 1496. напуштајући Црну Гору, државну
власт преноси на Црногорску православну цркву. Већ
1500. године на Цетињу се састаје први познати Општецрногорски збор, војнодемократски парламент
црногорског народа из слободног подловћенског
дијела црногорске државе који се послије слома
државе Црнојевића трансформисао у својеврсну
државну организацију независно од тога што неће
бити међународно призната. Збор (парламент) доноси одлуку о савезништву са Венецијом у рату са
Турском који је ова водила 1499-1509. Са турског становишта до 1592. године Црна Гора је номинално и
формално дио турског Скадарског санџаката, а фактички слободна и непокорена државна заједница са
Црногорском православном црквом на челу која одржава државно-национално заједништво и јединство
и управља Црном Гором за три и по наредна вијека у
систему познатом као владикат.
(Наставиће се)

ЛУЧИНДАНСКА АКАДЕМИЈА Фондације „Свети Петар
Цетињски“
Говор Драгољуба Драга Рашовића,
предćедника Фондације „Свети Петар Цетињски“
- на Скупштини Фондације, Цетиње 31. октобра
2014.
Уважени гости, Духовни оци, Ваше
Екселенције,
Градоначелниче пријестоног Града Цетиња,
Чланови Фондације «Св. Петар Цетињски»,
Даме и Господо,
Ево нас опет, у традиционалном реду и поретку, на славном Цетињу, окупљени око јаких

историјских симбола, али с нејаком надом да ће се
наша бројна очекивања остваривати убрзанијим ритмом, и да ћемо СВОЈЕ имати као СВОЈЕ, а СЕБЕ
са више самопоуздања и више самопоштовања цијенити и подстицати на људска и домовинска дјела.
Ово понављамо годинама, па и деценијама,
али као да се наша историјска права превиђају,
заборављају или одлажу за боља времена, а све то у
корист, макар и привремену, оних који нас истрајно и вјерски, и национално и социјално - омаловажавају,
кривотворе, негирају и у ћошак сабијају, све у име

50
тзв. Божје воље и Његовог „васкрслог поретка“.
И не чудимо се ми тим милитантним „анђелима“,
нити њиховим антихуманим, антихришћснским,
антиграђанским, антицрногорским , незајажљивим
апетитима, но се чудимо нама самима што то
понижавање безгласно трпимо, ваљда се упорно
надајући да нашу скупо брањену и наоко одбрањену
КУЋУ нико више - ни изнутра ни са стране - неће рушити, јер смо се и у прошлости, кад нас је било мање
и кад смо имали мање - знали одупријети и онима
који су били много јачи, једнако храбри, али - агресивни освајачи.
Не ради се само о положају Црногорске
православне цркве (а таквог примјера у слободном
свијету нема), не ради се само ни о скрнављењу обредне светиње на Румији и многим другим црногорским планинама, не ради се само о агресивности и
дрскости једне иностране, окупационо раскомоћене
вјерске солдатеске, не ради се само ни о поништавању
здравог разума и непобитних историјских чињеница...
и да не набрајамо више ... а све је то од капиталне
важности за наш опстанак, за опстанак црногорског
грађанског друштва и Црногорске Државе... али се
ради, на очиглед демократски удружене Европе, о недопустивом толерисању антидемократских, антиевропских, антихуманистичких, антиморалних (боље
рећи - аморалних), антицивилизацијских, антиеколошких, антиетнолошких и свих осталих људских
норми понашања и дјеловања! И не треба се питати
- ко све то и у име чега све то толерише ! Одговорни смо сви ми, понајвише одговарајући законодавни
и извршни државни органи. Кажемо - НЕ САМО, а
мислимо - И МИ С ЊИМА, као чучавци и чекалице
, како рече један наш књижевник - да се још коју годину, док нас не прозову за онај свијет - мрзнемо на
Тргу Краља Николе, по снијегу и леду, на корак од
нашег (а не њиховог!) Цетињског манастира, у који
нам не дају ући да се са нашим вјерским изабраницима - поклонимо ћивоту Светог Петра Цетињског ЦРНОГОРСКОГ ! - који је бранио и одбранио своју
Црну Гору, а нама у аманет оставио или да га и у
том погледу слиједимо, или да се лукавом, дрском,
моћном и опаком окупатору прикљањамо, па и да му
се клањамо.
И опет се враћамо на оно упозорење тог
нашег ствараоца: Не сметните с ума, вели он, да се
може догодити да промрзла маса пред Биљардом чује
духовни глас Светога Петра да му приђу ковчегу и да
га цјеливају, и да та маса обневиди и све пред собом
,,очисти“, не марећи ни за свој ни за туђи овоземаљски
живот! То је засад само упозорење; упозорење које не
треба подцјењивати. Недајбоже да до тога дође!
Није ово тужбалица над Црном Гором; наш
малобројни народ знао је и зна бити велики народ,

и није могуће да су сви коријени нагњили, те да се
читаво стабло опасно љуља.
НАДА НЕМА ПРАВО НИ У КОГА, ДО У
БОГА И У СВОЈЕ РУКЕ - закључи Владика Раде из
главе цијелог народа“ !
Дозволите ми да, сада, посебно поздравим
Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског Господина Михаила, који Црногорску цркву
стрпљиво предводи у овим неравноправним околностима, слиједећи своје претходнике, па и знаменитог
поглавара слободарске Црногорске цркве, а прије
свих - нашег патрона Светог Петра Цетињског и
Свецрногорског.
Нашој јавности је познато да Фондација
„Свети Петар Цетињски“ и њене хуманитарне активности имају своју друштвено-корисну традицију, која
је и поука и подстицај за наш садашњи и будући рад.
Полазећи од те позитивне традиције, многе примједбе
и пријекоре можемо упутити и себи и другима, посебно онима који су најодговорнији за остварење
основних грађанских права у Црној Гори. Фондација
је, међутим, позвана да својим чињењем унапређује
нашу духовност и доприноси укупној самообнови.
Стваралачки подстичући нове путеве науке и културе, истинољубља и правдољубља, наши чланови,
неимари наше самообнове, својим дјелима подстичу
вјеру у праведније социјалне и цивилизацијске односе у свим срединама наше Црне Горе.
Фондација «Свети Петар Цетињски» је више
пута подćећала колико је енергије утрошено да се
докаже оно што је лако доказиво: да је Црна Гора
стара и по позитивном насљеђу цијењена држава,
за чију је обнову суверености било потребно више
од осам деценија; али, исто тако, добро је познато
да нас и даље прате неријешени проблеми од фундаменталног значаја: заштита и обнова националног
и мултинационалног културног фонда у Црној Гори;
повраћај државног власништва над црногорским
црквама и манастирима; уклањање свих нелегалних
вјерских објеката, наприје оних који су подигнути
из политичких разлога, из жеље да доминацијом над
Црном Гором, као што је лимена црквица на Румији
и многе нелегално изграђене на нашим брдима по
облику и обиму сличне бившој Александровој капели на Језерском врху! Зашто Влада у овом случају
не поштује сопствену Одлуку и одговарајуће црногорско позитивно законодавство? То питање, које је
наша Фондација поставља више пута, данас поставила и Европа...
Ми смо још увијек принуђени да се боримо за равноправност, и то не за равноправност
међу слободним европским народима, него за равноправност у својој сопственој држави. Ко смо то
ми ? Сви домољубиви црногорски грађани, који

51
су се заједнички борили за обнову независности и
достојанства Државе Црне Горе! Државну независност смо обновили, али је духовни, па и у повеликом
дијелу катастарски суверенитет препуштен Српској
светосавској цркви, извањој институцији која по
окупационој логици ево већ девет деценија држи
„под своје“, кривотвори и девастира све црногорске
храмове и њима припадајућу непокретну и покретну
имовину. Најболније за Црногорце и најнедостојније
за Државу Црну Гору и њену коалициону власт јесте
управо то што је Цетињски манастир, вјековно средиште Црногорске државе и ćедиште црногорских
митрополита, црквених и државних поглавара, толико дуго, па и данас - под туђом управом, у окупационом статусу, заједно са свим државним благом које
се налази у његовој ризници. Зато не само нас, него
и друге црногорске грађане веома чуди (или не чуди)
зашто већ тако дуго није у Парламенту разматран Закон о повраћају црногорских храмова у власништво
Државе! А тај закон је неопходан из више изузетно
значајних разлога. Прво, епархије Српске светосавске цркве из Црне Горе износиле су и другој држави
поклањале десетине милиона неопорезованих Еура,
са тим средствима би се и грађанима и нашој Држави обезбиједила додатна средства за подмиривање
локалних интереса, за инфраструктуру, путеве и
све остало. Друго, не би било потребе да Црногорска црква гради нове храмове, јер у Црној Гори има
доста цркава и манастира и за Црногорску и Српску
цркву, па и за вјернике других источноправославних
вјероисповијести. Окончање тог процеса -повратка
у власништво Државе - окупираних и умногоме девастираних црногорских храмова - предуслов је европског признања да су код нас остварена основна
људска права, а за Црногорце и друге грађане Црне
Горе - да је бар донекле остварена историјска правда,
која је ево већ готово читав вијек узапћена, уланчена,
од политичара мимикријски прикривана, а практично
претворена у дискримининацију аутентичних интереса црногорскога народа.
Повлађивање таквом рушилачком тренду
кроз тзв. страначки политички компромис води у
директни државно-правни суицид, на што патриотска црногорска интелигенција, заједно са нашом
Фондацијом, упорно упозорава - не од јуче, не од данас. Толерисање антиуставне дјелатности и затварање
очију пред агресивним дјеловањем програмираних
прекршитеља и антидржавних завјереника - не може
довести ни до каквог добра за Црну Гору и њено мултиетничко грађанство. То је већ свакоме јасно, али се
и даље не предузимају адекватне мјере заштите културног, историјског, државно-правног насљеђа.
Остварујући своје програмске задатке,
Фондација „Свети Петар Цетињски“ наставља да

стипендира успјешне студенте Црногорске историје
и Црногорског језика и књижевности, те да подстиче
и стипендијама помаже црногорске студенте на духовним академијама у иностранству. Уз подршку и
помоћ племенитих донатора, помагаћемо и ствараоце духовних добара и пројекте од посебног значаја за
Црну Гору и њену културу.
У припреми су два капитална пројекта
Фондације: Монографија о Светом Владимиру
Дукљанском и лексикографско-енциклопедијско
дјело „СТО НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ЦРНОГОРАЦА“.
Рад на монографији о кнезу Владимиру већ је у
завршној фази, иако око компоновања ове сложене
материје и дефинитивне припреме за штампу потребно је још неколико мјесеци рада. И овом приликом
апелујемо на наше освједочене спонзоре и донаторе
да материјално помогну овај пројекат, а то ће им бити
на најбољи начин узвраћено: објављивањем њиховог
логотипа на крају овог луксузног билингвалног или
мултилингвалног издања. Наглашавамо да ствараоци окупљени око овог пројекта, као и аутор уводне студије и писци осталих текстова (македонских,
црногорских и албанских аутора), за досадашњи рад
нијесу добили хонорар, а скромна средства која су
добијена од Министарства културе и Министарства
науке, уз лична улагања чланова Редакције, утрошена
су за стручне обиласке манастира и цркава у земљама
региона - у којима смо снимили око 80 фресака и
икона са ликом Светог Владимира Дукљанског. Надамо се да ћемо финализацију овога значајног научноистраживачког и издавачког пројекта обезбиједити
средствима које очекујемо од надлежних државних институција и од прилога Златних, Сребрних и
Бронзаних донатора, који ће добити угледна мјеста у
нашој Монографији.
Компликованији случај је са пројектом „100
најзначајнијих Црногораца“, јер у нашој богатој
историји, давној, скорашњој и данашњој - има много
више значајнијих и веома значајних наших сународника, па ће избор само њих СТОТИНУ изискивати
строг критеријум и бескомпромисан суд. У овом
пројекту учињени су претходни приједлози Организационог одбора, Редакције и менаџерског тима.
И овом приликом апелујемо на чланове Фондације да издвоје минималну своту од 30 до 50 Еура
годишње чланарине, јер тим средствима покривамо
дио најскромнијих административних трошкова.
Најсрдачније захваљујемо свима који
подржавају и помажу нашу Фондацију. Та подршка
ће омогућити да остваримо своје програме, који доприносе бржем друштвеном развоју Црне Горе и
хуманијем животу свих наших грађана.
Захваљујем на пажњи и желим вам свако добро!

52
ДНЕВНЕ новине, ПОНЕДЈЕЉАК, 9. 3. 2015.
ВУЧИНИЋ ДЕЦИДАН

Питање цркве не рјешава се промјеном имена
Потпредсједник савјета Митрополије ЦПЦ
Стево Вучинић сматра да изјава потпредсједника
ДПС Светозара Маровића да се његова странка залаже за Православну цркву која није ни српска ни
црногорска, није ништа друго до најобичнија вербална еквилибристика. Том изјавом се, оцијенио
је Вучинић, укрива суштина проблема којега није
могуће ријешити по мјери власти и Српске цркве,
што државни врх добро зна и разумије.
„По дефиницији сваки народ је додијељен
својој цркви на развијање хришћанских врлина, дакле, руски Руској, српски Српској, грчки Грчкој цркви
и тако редом. Тако научава православна теологија.
Па би ред био и да црногорски народ буде повјерен
Црногорској православној цркви, а не београдској
патријаршији“, казао је Вучинић.
С друге стране, Вучинић је ко зна који пут
указао на неравноправан положај ЦПЦ, те злоупотребу црквене културне баштине од стране СПЦ.
“Нашу црквену културну баштину злоупотре-

бљава Српска црква, тумачи нашу прошлост као
српску, и ријечју и дјелом, и с олтара и с професорске
катедре подрива уставни поредак и дјелује против наших националних и државних интереса. Наравно, да
се као и свака моли за власт, како је савјетује господин Маровић, али српску која столује у Београду и
династију Карађорђевића која сједи у Бијелом двору.
А ми се баш томе и противимо и у тој цркви стога се
не препознајемо“, поручује Вучинић.
Он је нагласио да је црногорска црква обновила пасторалну дјелатност првом приликом која јој
се указала након 1918, дакле, 1993. године и како Закон налаже пријавила се надлежним органима.
„Има у властима, и неуких и злих, који
умишљају да се црногорско црквено питање може
ријешити најобичнијом промјеном имена цетињске
филијале Београдске патријаршије у Православна
црква, и формалним проглашењем аутокефалности“,
казао је Вучинић.

В.К.

РЕАКЦИЈЕ НА МАРОВИЋЕВУ ИНИЦИЈАТИВУ

Вучинић: Српска црква подрива Устав
Потпредćедник Савета Митрополије ЦПЦ Стево Вучинић каже да је Маровићева изјава
најобичнија „вербална еквилибристика“. Том изјавом се крије суштина проблема који није могуће
ријешити по мјери власти и Српске цркве, што државни врх добро зна и разумије. Нашу црквену
културну баштину злоупотребљава Српска црква, тумачи нашу прошлост као српску и ријечју и
дјелом - поручује Вучинић

Земљацима у походе
На југозападној обали Истре, окружен Медитеранским растињем и ушушкан таласима Јадрана
смјестио се Перој, старо предисторијско насеље које
је већ у доба Римљана било познато љетовалиште
Praetoriolum или Casale Petriolo, стоје видљиво из
закључака са Рижанске скупштине из 804 године.
Након куге која је погодила ово подручје 1561
г. устрајним напорима Венецијанских управитеља
долази до поновног насељавања овог подручја .
Током 1657 г. у Пероју се населило и 13 породица
православне вјере из старе Црне Горе, превасходно
из Црмничке и Ријечке нахије. Данас Перој има 830
становника који живе у сасвим урбаним условима ,
бавећи се истовремено повртарством , риболовом и
туристичким дјелатностима. Историјско сједиште
мјеста чини неколико једноставних камених кућа
које чувају дах прохујалих времена , обичаја и живота. Радо показују посјетиоцима споменике своје
вјековне и духовне сакралне културе.

Водећи се својим програмом и активностима у Перој су средином фебруара допутовали чланови Цетињске Н В О „Ђеца Карневала“. Донијели
су поздраве , доброг вина , специјалитете Црногорске кухиње и књиге које су донирали појединци, библиотеке и установе. Књиге, Календаре и пастирско
писмо са поздравима и благословом послао је и Митрополит Цетињски и Владика Црногорски - Његово
блаженство господин Михаило. У оквиру заједничког
програма , у препуној сали - који је био примљен
са видљивим емоцијама и симпатијама - држано је
слово о Црној Гори и њеној историји, како би се и
генерације које стасају у Пероју што боље упознале
са старим завичајем.
Ево извода и из поздравног говора и пресјека
Црногорске историје , којом сам се обратио грађанима
Пероја и присутним гостима :
Драги наши земљаци, драги домаћини, драги
гости

53
„Црна Гора је морска пјена и снијежна прашина , игра камених литица и суноврат потока , грохот битака и пијанство ратова „записао је једном револуционар, народни херој и Шпански борац Вељко
Влаховић и тако на наљепши начин сублимирао
миленујумски континуитет Црне Горе.
Њено срце је Цетиње , алфа и омега свих
њених прегнућа , успона и падова - ратничког и
пјесничког агона. Град је добио име по ријеци
Цетињи која је некада туда протицала , а онда сам бог
зна зашто нестала под земљом.
У историјским изворима се први пут помиње
1440 године, а пола вијека касније на Цетињу је подигнута црква , позната под именом Влашка црква.
Настанак данашњег Цетиња веже се за XV
вијек и владара Зете Ивана Црнојевића. Изгубивши од Турака дотадашњу пријестоницу Жабљак на
Црнојевића ријеци, Иван Црнојевић је одлучио да
премјести своје сједиште у неприступачне крајеве у крашко поље подно Ловћена , саградивши 1842 г.
двор, а потом и манастир Пресвете Богородице у који
је касније смјестио сједиште Зетске Митрополије.
Непрестане борбе против Турака доводе
до двовјековне стагнације у развоју Цетиња и Црне
Горе. Поновни развој почиње тек крајем XVII вијека
, доласком династије Петровића на трон Црне Горе,
а већа урбанизација и значајнији напредак слиједи
доласком Петра II Петровића Његоша за Владара и
Владику Црне Горе и њене Цркве. За вријеме његове
владавине саграђена је и чувена „Биљарда„ која данас чува непроцјењиво културно и историјско благо
Црне Горе.
Оснивач Цетиња Иван Црнојевић - ренесансни дух и учен владар увидио је да послије
многобројних ратова које су Црногорци водили највише страдају православне Цркве и богослужбене
књиге у њима.
Он на свој начин доприноси обнављању Зетске Митрополије оснивањем Цетињског манастира ,
а најстаријем сину Ђурђу усађује љубав према црквеним књигама и књигама уопште. Тиме удара темеље
одржава и одражава континуитет и мисију Црногорске православне Цркве.
Виђевши да Ислам притиска његов народ а
у Црквама нема светих књига , Ђурђе се завјетује да
ће их снадбјевати књигама , па ће испуњавајући тај
завјет проносећи славу и свог имена и своје домовине широм културног свијета.
Највјероватније је Цетињски манастир
тек средином 1429 постао стјециште штампарских
мајстора.
Појава штампарије у посљедној слободној
држави на Балкану , која је одољела Турској најезди,
штампање црквених богослужбених књига и њихова

дистрибуција указује на жељу да се допринесе
очувању националне и вјерске свијести.
1492 године Ђурђе Црнојевић у Венецији
набавља штампарску пресу и почиње да штампа богослужбене књиге. Прва књига из ове штампарије
излази 4 јануара 1494 г. и носи име Октоих Првогласник . Главни штампар је био јеромонах Макарије ,
а помагало му је 7 монаха. Ово је и прва Државна
штампарија на свијету.
Осим сталних ратова са Турцима Црна Гора
је морала ратовати и са хришћанским непријатељима.
Када је први цар француза Наполеон Бонапарта незадрживо освајао Европу - само двије земље су му
се супроставиле - Енглеска и мала Црна Гора. Када
је након неколико крвавих сукоба Наполеонова
војска била одбијена и потучена , цар се заклео да ће
промијенити име Црне Горе (Монтенегро) у Црвена
Гора (Монтеросо) - јер ће је натопити крвљу њеног
народа. Него , на Тријунфалној капији у Паризу стоји
име Црне Горе као земље против које је Наполеон ратовао - и изгубио рат. Ово је нашло поетског одјека
у Пушкиновој пјесми „Бонапарта и Црногорци„ и
Његошевој јеткој сентенци у једном писму ђе каже:
но Црна Гора не хаје ни за Немање, ни за Мутате ни
Наполеоне... -А ратови су надолазили као ехо оне
непоновљиве девиза Владике Рада - нека буде борба
непрестана. Први свјетски рат је донио Црној Гори и
Цетињу судбину равну апокалипси. Након епопеја на
Мојковцу , Скадру и Ловћену Црна Гора је политичким играма „Савезника„ изгубила такорећи у једном
даху државу , цркву и круну. Присјећајући се очевог
дивљења бесмртној Црној Гори лорд Гледстон млађи
ће у горњем дому Британског парламента ускликнути“ Према Црној Гори се није могло горе поступати
ни да се борила на страну великих сила.
У II Свјетском рату Црна Гора ће невиђеним
хероизмом , коме се тако дивио и велики Француз
Сартр, повратити дио својих атрибута и окитити се
Вијенцем славе . Цетиње је уз 49 својих народних
хероја постало 50-и.
2006 г. Црна Гора је постала независна, суверена држава и укључила се у ред поносних и
просвјетљених народа. Граби ка Европској унији, а
на том путу сусједна и пријатељска држава Хрватска даје своју пуну подршку и допринос. Залог
пријатељства су и два генија који нераскидиво вјекују
на врху Ловћена , свјетионика црногорске слободе и
духовности: пјесник Његош и вајар Мештровић .
Залог сте и ви драги земљаци из Пероја, који
преко 350 г. и чини ми се 16 генерација живите на
овим просторима.

Нико Јошов Мартиновић, Ипођакон ЦПЦ

54
ВРХОВНО ДРЖАВНО ТУЖИЛАШТВО ЦРНЕ ГОРЕ
– Одјељење за сузбијање организованога криминала, корупције,
тероризма и ратних злочина –

КРИВИЧНА ПРИЈАВА

Против НН лица, службених лица у Управи за
некретнине – Подручна јединица Даниловград,
због кривичног дјела злоупотребе службеног положаја из члана 416 ст. 3 у вези ст. 1
Кривичног законика Црне Горе

Увидом у катастар непокретности за општину Даниловград утврдили смо да су већина цркава, оба манастира и већина гробаља, супротно законским одредбама, уписани на Митрополију црногорско-приморску
као дио Српске Православне Цркве. ЦПЦ има интерес и право да држи вјерске обреде у црквама и на гробљима
када од ње то траже мјештани – вјерници. Међутим, у том свом праву ЦПЦ је онемогућена због чињенице да
су цркве и гробља уписана на Српску Православну Цркву, односно, њену филијалу у Црној Гори, епархију
која себе назива православна Митрополија црногорско-приморска. Ова епархија се захваљујући том незаконитом упису понаша као власник ове имовине иако она никада није била својина цетињске Митрополије,
а још мање Српске Православне Цркве или њене филијале. У наставку ћемо описати историју имовинских
права над црквама и манастирима.
Када су у питању гробља оцјењујемо да је довољно да укажемо на одредбе Закона о гробљима. Тај
Закон у члану 2 прописује да је гробље комунални објекат којим управља општинска Скупштина. Гробљима,
којима не управљају општинске Скупштине управља организација на чији је предлог гробље одређено, а
то је на сеоским подручјима Мјесна Заједница. Зато остаје неразјашњено питање како и на основу чега су
службена лица дошла до закључка да су сеоска гробља власништво Српске Православне Цркве. Јер упориште нијесу имали у Закону, у ранијим уписима, а наводни власник- Српска Православна Црква није могла
пружити било какав писани доказ који би их навео да тако закључе. Иначе, листови непокретности, у знатном
броју случајева, су неразговијетни јер се као власник појављује непознато правно лице именовано као српски
православни манастир Острог. Зато се из њих у појединим случајевима тешко може утврдити које власник.
Такође, у њима је као основ стицања власништва београдске патријаршије уписан такозвани правни пропис
или одлука државног органа. И поред најбоље воље нијесмо били у могућности да пронађемо одлуку или
пропис на које се позивате у листовима непокретности па смо закључили да таква одлука не постоји нити је
надлежни орган донио пропис који уређује ову правну материју.
Како је напријед назначено цетињска Митрополија никада није била власник цркава и манастира.
Чланом 129 став 1 Устава за Књажевину Црну Гору је било прописано да „Митрополији црногорској припада унутрашња управа источно-православне цркве“, а што значи да она није била носилац права својине над
црквама и манастирима.
Свака црква, сваки манастир по законима Књажевине односно Краљевине Црне Горе била је посебно правно лице. Чланом 716 општег имовинског Законика било је прописано да су имаоци православне
цркве, манастири и друге црквене установе. Сагласно томе чланком 99 Устава православних консисторија у
књажевини Црној Гори било је прописано да „ свака црква уопште, а посебно парохијска има право да буде
власником оног дијела опште имовине црквене које јој пропада (став 1), те да црква има сва она права која
ужива сваки други лични имаоник и она сама за себе представља самосталну јуридичку личност ( став 2 ).“
Никодим Милаш у свом дјелу „Православно Црквено Право“ закључује да је свака црква и сваки
манастир посебно правно лице.
На темељу, како прописа световне власти у књажевини Црној Гори тако и црквених прописа произилази да су у Књажевини односно Краљевини Црној Гори цркве и манастири били посебна правна лица над
којима Митрополија није имала власничке компетенције.
У вријеме краљевине Југославије правни статус цркава и манастира био је исти у што се можете
увјерити увидом у тапију бр. 17 коју је 18. 08. 1930 године издала општина Његушка у вријеме Зетске бановине коју прилажемо. Ми не располажемо тапијама за друге цркве, али приложена несумњиво наводи на
закључак да је свака црква била самостално правно лице и да Српска Православна Црква ни тада, као хегемона и једина у земљи, није била њихов власник, чак, није се ни усуђивала да над њима успостави власничке
компетенције.

55
У социјалистичкој Југославији овакав статус цркава и манастира, било којим Законом није мијењан,
а све до посљедњег излагања катастарских операта цркве и манастири су били уписани као посебна правна
лица и ни у једном Српска Православна Црква није означена као њихов власник.
Пресуда Управног суда РЦГ у вези спора око власништва дољанске цркве У бр. 1418/2006 коју прилажемо, рјешење Министарства финансија бр. 07-954-967/06 које такође прилажемо на темељу којих је
издат лист непокретности за цркву у Дољанима бр 1065 који прилажемо потврђује да је црквена имовина
увијек била као добро цркве као правног лица и да су ту чињеницу сви државни органи респектовали и у
споровима са цетињском филијалом београдске патријаршије се према њој равнали.
У катастру непокретности даниловградске општине, сагласно законским одредбама, све цркве и манастири били су уписани на исте закључно са 2007. годином.
ДОКАЗ: листови непокретности број:
9. КО Глизица Л.Н 139
10. КО Гостиље И Л.Н бр. 130 и 131
11. КО Мартинићи Л.Н бр. 663
12. КО Подкрај Л.Н бр. 166
13. КО Ржишта Л.Н бр. 26
14. КО Врела Л.Н бр. 61, 62, 63, 64
Без правног основа, неутврђених датума, али након 2007. године, супротно Закону о државном
премјеру и катастру непокретности лице НН – службено лице у Управи за некретнине – Подручна јединица
Даниловград је противправно уписало на Митрополију црногорско-приморску, у више посједовних листова,
укупно 1.634.664 м² ливада, шума и пашњака, манастире „Острог“ и „Ждребаник“ и 25 цркава и црквених
објеката и на тај начин истој прибавила имовинску корист непроцјењиве вриједности, али свакако више од
30.000 еура.
ДОКАЗ: листови непокретности број:
1. КО Бријестово Л.Н. бр. 18
2. КО Даниловград Л.Н. бр. 126 и 218
3. КО Дони Загарач; Л.Н бр. 360
4. КО Главица Л.Н бр. 103
5. КО Горица Л.Н бр. 20
6. КО Грбе Л.Н бр. 175
7. КО Грлић Л.Н бр. 190
8. КО Горњи Загарач Л.Н бр. 3
9. КО Јастреб Л.Н 153
10. КО Јеленак Л.Н бр. 294
11. КО Косић Л.Н бр. 414
12. КО Кујава Л.Н бр. 648
13. КО Међеђе Л.Н бр. 181
14. КО Ново Село Л.Н бр. 510
15. КО Слап Л.Н. 542
16. КО Слатина И Л.Н. 248
17. КО Спуж Л.Н. 1123 и 124
18. КО Врела Л.Н. 53 и 492
19. КО Загорак Л.Н. 45
20. КО Загреда Л.Н. 88
Стога су вјерници и свјештеници Црногорске православне цркве лишени могућности да врше вјерске
обреде у побројаним манастирима и црквама па захтијевамо да тужилац у оквиру својих надлежности покрене поступак, утврди које је лице починило наведено кривично дјело и предузме мјере да исто буде кажњено.
ПРИЛОГ: ЦД са листовима непокретности даниловградске општине
Подгорица, 12. март 2015. године

Подносилац пријаве
Стево Вучинић
Враницке Њиве 70 - Подгорица
Мобтел: 067 507 239
.............................................

56
ДА ЛИ СТВАРИ ТЕКУ СВОЈИМ ТОКОМ

Свјештеник Жарко Л. Ђуровић

Од Лучиндана 1993. године, када је уз помоћ
Бога и вољом црногорскога народа обновљена, аутокефална Црногорска православна црква суочена је са
прогонима, интригама, лажима, клеветама и лажним
оптужбама да је секта, иако су њени свјештеници,
вјерници и поштоваоци дали велики допринос
историјском процесу државног осамостољења Црне
Горе. Они су и након успјешног вртања државне независности остали вјерни синови и шћери државе
Црне Горе. Међутим, упркос ангажовању и исправним одређењима према свим значајним збивањима у
протекле двије и по деценије свјештенство, вјерници
и поштоваоци Црногорске православне цркве
још немају подршку многих домаћих и страних
институција, појединаца и медија. Немају потпору од
оних снага и политичких структура које се не мире са
нашом мисијом и активностима. Занимљиво је поменути да је ријеч углавном о политичким субјектима и
њиховим присталицама који више воле српске него
црногорске заставе, којима је у срцу химна „Боже
правде“ а не „Ој свијетла мајска зоро“, који у спорту навијају за противнике црногорске репрезентације
у фудбалу, ватерполу, рукомету, кошарци и који живот расипају у непомирљивој борби против црногорске државности, прогреса и евро-атлантских
интеграција. Стиче се утисак да само они препознају
значај Црногорске православне цркве, па се свим силама залажу да је оцрне, минимизирају и оспоре јој
правни и канонски субјективитет. Препознатљиви
су по прећераној заљубљености и удворичком односу према свему ономе што потиче из небеско-српске
традиције: екавици, српским епархијама у Црној
Гори, светосавскоме православљу, косовскоме миту,
светолазарском путу, црквено-националном програму рестаурације монархије под Карађорђевићима, неоствареном и неостварљивом пројекту о „уједињењу
свих српских земаља“. Њихово дјеловање своди се
на агресивну пропаганду и дискриминацију свих
који нијесу вјерници идеологизоване и политизоване Српске православне цркве, односно „српске
вјере“, „светосавља“. Циљ им је да појединце доведу
у забуну, то јест заблуду и да их користећи њихову
недовољну обавијештеност и оскудно знање преко
„српске вјере“ преведу у српски национални корпус,
а нас етикетирају као издајнике, отпаднике, бандите, усташе, јеретике... Њихова отровна мржња упе-

рена је управо против нас који желимо да живимо у
заједници са цијелим свијетом, којима су на првом
мјесту јединство, мир, слога, љубав и укупни просперитет рода људскога., поборницима љубави према свим људима, вјерама и нацијама, присталицама
демократизације друштва, вјерске толеранције и
свих тековина савременога свијета. Они иду „светолазарским путем“ којим је ишао њихов главни идеолог епископ Николај Велимировић којега је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве
19. маја 2003. године канонизовао за свеца. Свети
Николај Велимировић познат је као човјек који је
прије Другога свјетскога рата истицао утицај Светога
Саве на Адолфа Хитлера. Наиме, према тврдњи овога
српскога епископа Адолф Хитлер приликом стварања
њемачке националне цркве угледао се на Светога Саву који је седам вјекова прије Хитлера створио српску националну цркву. Колико је идеологија
Светога Николаја Велимировића била плодоносна
за српство у цјелини најбоље говоре подаци: у рату
који је вођен у потоњој деценији двадесетога вијека
на територији Републике Српске порушено је 1186
џамија и преко 500 католичких цркава. „Спаситељи
српства“ с поносом се правдају да су „Срби народ
Божји“ и „једини чувари праве вјере“, за разлику од
осталих који су настали из „ђавољега сјемена“ (ту у
првом реду мисле на Муслимане и Црногорце).
Нажалост, захваљујући политичком маркетингу, успјели су да задобију подршку многих политичара, академика, војних официра, острашћених
националиста који прихватају светосавље прије свега
због истицања етничкога српскога карактера, противно универзалном карактеру Христове цркве.
У овим одлучујућим временима када се
рјешава каква ће бити будућност Црне Горе, подćећамо
да је света дужност Црногорске православне цркве
чување истинских хришћанских вриједности: мира,
љубави и слоге међу људима, народима, нацијама
и државама, као и оданост домовини Црној Гори и
њеној вјечној слободи.
Упозоравамо на опасност која пријети од
рђавих намјера, клевета и лажи преправљача историје
и рехабилитатора сарадника окупатора. Јер, „Свака
ријеч изговорена с рђавим намјерама, гора је од свих
лажи које се могу измислити.“

КАКО ЈЕ ЊЕГОШ СПАШЕН 1916. ГОДИНЕ
Данас када се готово сви отимају око
Његоша, када се сви утркују да га славе, понешто о
њему напишу или кажу, заборављамо да је било момената када је Његош био заборављен, остављен од
скоро свих, међутим не баш од свих.
Када је аустроугарска граната погодила капелу на Ловћену, разрушила је и Његошев гроб, а његове

кости су остале разасуте по ловћенском врху на милост и немилост животињских али и људских стрвинара. Велики владика и мртав је погођен, а његова
Црна Гора пала је под аустроугарску окупацију. Сам
међу ловћенске и небеске висине није могао у миру
почивати. Окупатор је намјеравао да на мјесту капеле
подигне колосални споменик у част и славу својих

57
побједа. У тим временима сурове окупације, глади,
интернације и умирања, на славног пјесника и владара готово да се, при своме јаду, било заборавило.
Ко зна колико би дуго владичине кости чамиле на
ловћенском кршу, ко зна колике би од њих завршиле
у чељустима звијери, ко зна да ли би 1925. или 1974.
године имали што похранити и подизати да оне нијесу
сачуване 1916. године. У смутном времену понирања
црногорске државе, заборављен од свог народа,
своје крви, а камоли од непријатеља, земни остаци
ловћенског громовника успјели су бити спашени и сачувани захваљујући протојереју Симу Мартиновићу,
касније архијерејском намјеснику. Знао је поп Симо
добро што су кости, а још владичине и што Његош
представља за Црну Гору. Знао је да ако Црна Гора, па
и у тим околностима, дозволи да оне буду разнешене, Црна Гора тај гријех неће моћи вјековима спрати,
јер кости, оне се у Црној Гори највише памте. Знао
је добро поп Симо, да ако оне нестану, биће угашен
светионик црногорске слободе. Зашто је све ово поп
Симо морао знати, а остали не? Можда зато јер потиче из свјештеничке породице, син је протојереја Марка члана Конзисторије, а унук протојереја Јока, зато
јер потиче из једног од најугледнијих братстава, чија
је крв вишеструко повезана са владалачком кућом
Петровића, а можда највише зато јер је поп Симо био
духовник, угледник, а прије свега човјек.
У тешким данима окупације, поп Симо је
организовао смјелу акцију спашавања Његошевих
костију. Наиме, 12. августа 1916. године четири
силујете су се упутиле ка Ловћену, предвођени изразито високим човјеком у црним мантијама са црвеним појасом, а за пасом стари Гасеров револвер. За

попом су ишли његов ђакон Иво Калуђеровић, стари Лазар Томановић и Михаило Поповић, о чему ли
је мислила ова малена чета црногорских покајника,
чувара црногорског образа и части? Када су изашли
на Језерски врх, поп Симо је почео сакупљати кост
по кост, кошчицу по кошчицу, сваку од њих је умотавао у памук и положио у мали сандук. Слагао је поп
Симо стрпљиво и пажљиво, није слагао само кости,
већ и лучу слободе, стихове пјесама, вјекове и судбину, борбе и ратове Црне Горе, све је то, тог дана
било похрањено у сандуку у памуку. Нијесу ли им
у ушима одзвањале владичине ријечи: „Ко довијек
живи има се рашта и родити“. Након обављеног
црквеног обреда, владика је кренуо тамо ђе је некада столовао, ношен вјерним рукама својих слободара. Тихо, без шума и ријечи владика се са пратњом
примицао Цетињу. Поп Симо је ишао први, знали
су да је у сандуку био понос, господар и Црна Гора,
кости једино благо црногорско. Ноћ је већ била увелико пала, није поп Симо дозволио да Његош „види“
своје пријестоље, не да га види пустог и окупираног,
лако у таквом стању, Цетиње се знало одужити свом
владици. Два сата пред поноћ поп је преузео сандук,
унио у манастир и Његоша положио под штрикове
скути. Стриц и синовац, светац и пјесник, господар
и владар поново су се срели у мучну уру црногорску,
састанак на ћивоту био је судбина вјечног састајања и
растајања. Данас када славимо јубилеј 200. година од
Његошевог рођења, ред је да се сјетимо и оних који
су Његоша успјели сачувати и када је било најтеже
„На муци се познају јунаци“.

Срђа Мартиновић
27.10.2013. године

ДОГАЂАЈИ ПРВОГА РЕДА

Свјештеник Жарко Л. Ђуровић

У неђељу, 14. септембра по Грегоријанском
(1. септембар по Јулијанском) календару 2014. године, на дан кад се обиљежава Почетак црквене године, у кући Марка Жаркова Ђуровића на Цетињу
била је свечаност. Марко, син Жарка Л. Ђуровића,
свјештеника и секретара Црногорске православне
цркве и његова супруга Данијела-Лела Ђуровић,
рођена Миљеновић одлучили су да баш на тај дан
крсте своју шћер Милицу, стару годину дана. У присуству великога броја најближих, рођака, пријатеља
и кумова, Милицу су крстили Његово Блаженство
Митрополит Михаило и парох цетињски протопрезвитер Милутин Цвијић.
Кумовала је Ана Шоћ, професор из Цетиња.
Крштење по црногорском православном
обреду, по обичајима које су његовали, поштовали
и развијали наши преци у дугом историјском пери-

оду, укоријењено у властитој духовној традицији,
својеврсно је ćедочанство вишевјековне народне и
националне индивидуалности Црногораца. Такође,
крштење у Црногорској православној цркви један
је од изворних црногорских обичаја. Овај спецификум црногорскога обичајног и духовнога наćљеђа је
препрека негативним дјеловањима чији је циљ да се
Црногорци национално преобликују и интегришу у
други национални корпус. Крштење у Црногорској
православној цркви је примјер како се истрајно и одлучно брани своје национално име и своје национално биће.
Крштење Милице Маркове Ђуровић може
послужити као узор како се чувају црногорски
обичаји садржани у духовним коријенима. Цио радосни догађај најбољи је доказ да Црногорци чувају
свијетлу духовну традицију, своје коријене и извор-

58
не вриједности. Док кроз историјско памћење чувају
свијест о себи, они не могу нестати са свјетске позорнице.
Црногорски народ приврженошћу својој
држави и цркви показује да је најзад постао свјестан
своје изузетне историјске одговорности пред прецима и потомцима. Црногорска православна црква вазда је била истинска духовна матица црногорскога народа која је на подумијенти изворнога хришћанства
нераздвојиво везала своју мисију за црногорску
државу, традицију, историју и национално и људско
ослобођење Црногораца од свијех освајача, окупатора и тирјана. Она је тијеком вјекова имала водећу
улогу у очувању вјерског и националнога идентитета црногорског народа мобилишући га на велике

подухвате. У томе предњачи и данас у савезу са Богом. Оправданост њенога постојања препознајемо у
Његошевим стиховима „давно бисмо и ми упанули,
/ка сви други у ђавољу торбу...“ да нам није аутокефалне Црногорске православне цркве. Она је јака и
неуништива зато што се узда у Бога и слиједи Његову
ријеч у својој племенитој хришћанској мисији. Њена
узвишена вјера и љубав према Господу Исусу Христу представљају чврсти темељ за духовно буђење,
вјерско утврђивање и морално уздизање црногорскога народа. То је препознао и праведни црногорски народ који је свим срцем својим пригрлио своју једину
православну цркву слиједећи је на Христовом путу
Божје и људске правде.

Двјеста година од рођења Петра II Петровића Његоша

Над Његошевом преписком

Пише: Веселин Раичковић

Од девет томова који у издању „Просвете”
сачињавају Његошева цјелокупна дјела, три посљедња
носе наслов „Писма“. Кад се боље разгледају та три
тома, лако је утврдити да ту уистину правих писама
и нема. Бар не много, и не у смислу који у тој ријечи
дајемо када говоримо о другим људима и друкчијим
приликама. Кад би се судило по овој преписци, могло би се закључити да највећи пјесник нашега језика
није ни имао личног живота. Свакако, у њој се тај
живот на види, него ту и тамо назире. Разлог томе,
наравно, није у преписци, која је у ,,Просветином“
издању донесена у цјелости и савјесно уређена, него
у судбини Његошевој, у којој се живот једног човјека
- пјесника потпуно поистовјетио са заједницом у
којој је рођен и у којој је радио и умро.

Службена преписка
Његошева такозвана „преписка“ то је, са малим изузецима, дио званичног архива Црне Горе за
двадесет година, „најкритичнијих година његовог
државног, политичког и културног живота”.
Читајући ову збирку од преко хиљаду и седам стотина писама, човјек и нехотице тражи она у
којима има нечег значајног и особеног или она која су
упућена занимљивим личностима, али у даљем току
почне да чита све редом и да се задржава и на онима
која су обично измјењивана са руским чиновницима,
турским поглаварима или аустријским властима у
Котору и осталој Далмацији. То је, у ствари, типична
службена преписка која као таква понајчешће тежи
да прикрије право лице ствари и да им да изглед који
она жели. Па ипак, кроз редове тих писама може да се
сагледа нова, мање истицана страна Његошевог рада
и живота. Таквих писама - аката, упућиваних само

аустријском поглавару у Котору, има на стотине. То је ријека
живота која пред нашим очима
носи сву биједу и страхоту свакодневних догађаја, такозваних
ситних људских судбина, то
је мутљаг граничних сукоба,
тако незнатних и обичних кад
се гледају из даљине као прошлост, а тако тешких и заплетених кад се дешавају из
дана у дан, из године у годину, кад се обијају о главу
једном човјеку и кад је тај човјек млад и неискусан,
осјетљив и поносан, а нејак по сили којом располаже.
И заиста добро је и потребно уочити и имати у виду да је један пјесник, понављамо: највећи
пјесник нашег језика, имао на својој бризи и одговорности читав један мали свијет - немиран, угрожен,
убог, неук, горд и самовољан, да се стварно носио и
рвао са својим и с туђином. И добро је виђети како је
он то поднио и како се при томе понио.

Сви се жале и туже
Многобројна су писма - ноте упућена
аустријским властима у Котору која почињу ријечима:
„Жали ми се Крцун Краљевић”, „тужи ми се Јефто
Ненезић“. „Много ми се тужи Маре, жена покојног
Ивана Зеца“, и тако редом. Некад су у питању прави злочини, отмице или мртве главе, а некад, и то
понајчешће, једне ситнице јадног живота у кршу, на
граници. На примјер, 1 - словом један - цекин који
неки Иво Јоков из Котора дугује некој Стани, или
неколико лаката сукна или мала пушка узета неком
Црногорцу у Котору. Али, основна нота ове преписке не престаје да одјекује: жали ми се, тужи ми се;

59
жали ми се - са свих страна и најразличитијим поводима, док се све не претвори у једну једину жалбу
и кукњаву, у једноличну, али на свој начин величанствену симфонију апсурдног и проклетог живота на
размеђу.
Сви се жале и туже са свих страна и на све,
и то увијек Његошу и само њему једном, а он мора за
све њих да моли или захтијева, да се извињава или
правда, објашњава или препире. Али сам нема ником
да се пожали, нити би му што вријеђело.
Тако је почела ова црногорска симфонија
и тако ће одјекивати још у посљедњој години
Његошевог живота и у посљедњим писмима његовим.

Моћ и самосвијест
Ипак, није тешко примијетити да постоје
разлике у тону ове преписке, већ према времену и
приликама у којима је писана.
У првим годинама свога владања, док је
још млад и неискусан и док је његов положај у
земљи самој споран и несигуран, он је опрезан у
истраживању и скроман у захтјевима, иако већ и
тада на многим мјестима између редова пробијају и
моћ и самосвијест онога који тако уздржано пише.
По правилу, он не пропушта да сам први нагласи и
подвуче своју младост и свој тежак положај. Одмах
по ступа-њу на власт он пише руском конзулу у Дубровнику Гагићу да је у Црној Гори стање тешко,
„тек да је свакојако најтеже мени преуцвијељеноме,
ни дозрелу, ни доспремну”. „Ви знате ја нијесам имао
часова ученија, нити сам нимало свијета видио. Или
опет Гагићу: „Ја нијесам искусан у језицима, нити у
другом ученију европејском, а сувише тога што сам
млад љетима исто тако као и просвешченијем”. Према црногорским владарима има сличан став. Од њих
он тражи да га тако млада подрже, позивајући се на
њихов патриотизам и на вољу свог великог стрица
Петра I. А сусједима својим - и аустријском и турским - он стално понавља исто: „Ја с моје стране не
желим смутње никакве ни с ким, него сусјецки мир,
покој и тишину”.
Из писама Његошевих видљиво је да, са годинама, тај необично млади владар бива мудар као
старац - прилагођује се свему и приклања сваком,
али подиже глас чим је у питању оно што је битно и
оно што је он у пјесми, као и у животу називао „Црна
Гора и њена слобода”. Тако то траје неколико првих
година.

Бранич права
У том времену Његош је налазио начина да се
одупре својим многобројним противницима и да онако млад по годинама и немоћан по положају одбија
нападе и брани права своје земље. Али тек послије не-

колико година, отприлике послије другог путовања у
Русију, може се у његовој преписци осјетити извјесна
промјена. Односи снага и положај његове мале земље
без унутрашњег уређења, чак и без сталних граница,
у суштини су и даље исти. Њему и даље, како сам
каже: „Свагда сопутствује противни вјетар”. И његов
положај је увијек такав да се може најбоље окарактерисати његовим необично, неочекивано избаченим
ријечима: „Тјесно ми от всјуду”. Скадарски паша
је паша, а которски предстојник у Котору и даље је
представник моћне Аустрије. Ни свемоћни начелници у руском Министарству спољних послова нијесу
се много промијенили. Погранични предјели су за
њега „тјесни крајеви”, „дивљи ћошкови”. Он то добро зна. А и кад би заборавио, стварност би га опоменула. Све је исто или слично, али друкчији је Његош
сам. За првих шест-седам година свога владања он
је великим напорима успио да се одржи и да земљу
одржи према њеним непријатељима и њеним заштитницима.
Када Његош улази у зреле године, постаје
очито да „на патњи убрзано сазријева”. Путовања,
искуства, а нарочито болест и размишљање
поспјешили су ритам тога сазријевања. И у његовој
преписци назиру се трагови те зрелости. Он и даље
и тражи и прима помоћ и не одбија савјете, али се
види да је једном заувијек измјерио релативност и
условљеност туђе помоћи, као и праву вриједност и
најдобронамјернијих савјета. Он сада зна што да мисли о свима својим партнерима. А та његова сазнања
нијесу весела ни охрабрујућа. За своје црногорске
прваке он каже: „Тешко ономе ко је њихов главар”,
а за своје иностране сусједе: „Од свега ће одступити
и што се снажном мишицом не могне одржати, оно
све треба за ништа сматрати”. Ниједном се уговору
не може вјеровати.

Поруке без страха
Пажљивим читањем може се у овој преписци, личној као и званичној (а оне остају повезане),
примијетити нека резигнирана одлучност. То је снажна и мушка резигнација човјека који је без илузија, али
је ријешен да истраје и врши своју дужност до краја,
човјека који узима свијет такав какав је - јер не може
друкчије, али који се не плаши да у том свијету види
све ствари онакве какве заиста јесу и да их назове правим именом. Тако он сада и говори онима са којима
долази у додир. Тако им и пише у приватним писмима,
па и у званичној преписци. Таква су писма Јелачићу,
Томазеу, Гарашанину, Вразу и другима. Такви су и
многи ставови у службеним актима - снажни, реалистички, смјели, ослобођени свих оних обзира које
људи често цијелога вијека као ланце вуку за собом, а
на крају виде колико је то и недостојно и непотребно.

60
Дим у дим
Скадарском везиру Осман-паши Скопљаку
он пише у познатом писму: „Ову и другу овакву ствар
ти можеш казати онијема који свијет проз чибук гледаше, не мени”.
Аустријском поглавару у Котору, поводом
крвопролића на граници: „Нимало нека се не чуди
Ваше Високоблагородије што је мени противно да
данашњим даном тако Ви поступате с Црногорцима.
Али Ви кажете да испуњавате власт царску. Е добро,
кад је воља царска да се сваки дан Црногорци бију,
плијене, робе и различнијема другијема начинима
бешчасте, нека буде тако; ал’ ја сам увјерен да би се
и царска воља гнушавала подобнијех злодјејанија, а
не да их јошт проузрокујете. Впрочем, Ви чините, па
знате и ради шта чините”. Овај стилски и садржајно
сјајни одломак заиста сав кипти од немоћног гнијева
и уздржаног огорчења. А таквих има подоста. Већ на
прагу смрти, прекаљен и ведар, Његош ће написати
Книћанину ово: „Самообмана је убитачна и за људе и
народе. Ко му подноси нека јој се подаје, али ја прославивши тридесет више осам Божића и пребацивши преко главе множину ада, не могу се и не хоћу
обмањивати. Ја злу свакојем гледам право у очи”.
Из реченица као што је ова оцртава се лик
Његоша - човјека, као примјер истинске величине.
Њом извршавамо овај наш кратки приказ, јер ту смо

На примјер, познавао је чланове српске
масонерије и посјећивао је друге земље,
одржавајући контакте са земљама у којима су
биле раширене масонске вриједности и идеали.
Радознао и обдарен изузетним интелектом,
увео је, током своје владавине, бројне новине,
објавивши, између осталог, Грлицу, први
часопис у Црној Гори. Поред осталог, био
је одличан пјесник, и инспирисан усменом
традицијом, написао је бројна лирска дјела,
међу којима је право ремек дјело поема Горски
вијенац у којој се тежња за слободом преплиће са
мистичним полазиштима и промишљањима о
људској егзистенцији коју карактеришу вјечни
конфликти. „Св‘јет је овај тиран тиранину,/ а
камоли души благородној!/ он је состав паклене
неслоге: /у њ‘ ратује душа с тијелом/ у њ‘ ратује
море с бреговима/ у њ‘ ратује зима и топлина/
у њ‘ ратују вјетри с вјетровима/ у њ‘ ратују
живина с живином,/ у њ‘ ратује народ с народом/
у њ‘ ратује човјек с човјеком/ у њ‘ ратују дневи
са ноћима/ у њ‘ ратују дуси с небесима/... Море
стење под силом небесном,/ колебљу се у мору
небеса/ волна волну узано попире,/ о бријег се
ломе обадвије“.
већ при крају ове преписке, што значи и на крају велике драме Његошевог живота.

ТРИ НЕВАЛИДНА ЗАПИСА О ПОСВЕТИ У ЛУЧИ
МИКРОКОЗМА

Сретен Зековић

Ријеч је о три прилога који се односе на Посвету у Лучи с циљем да се укаже на њихову неверификованост.

Уводни контекст
У историографији и његошологији није
се уопште постављало питање неаутентичности
Његошеве Посвете у Лучи микрокозма, већ се она
једноставно прихватала онаквом каквом је Симо преиначио, односно кривотворио у штампаном првом
издању Књажевске српске књигопечатње у Београду 1845. Изван или другачије од тога не само да
се није ни помишљало или не бар изрицала таква
сумња, него није било ни могућности за то, између
осталог, јер није било могуће пробити већ потпуно
установљено, општеприхваћено гледиште на основу
штампаног издања Луче.
Тако све до 2011. и 2013. године (када је
аутор овог штива утврђивао њену неаутентичност
у књигама: Етничка свијест династа Петровић

Његош (2011) и Симо Милутиновић, Петар I,
Његош,.ЦКК (2013)
Међутим, заговорници реченог општеприхваћеног, а уствари приправљеног првог (и
јединог) издања Луче (и Огледала) били су свјесни
да за то немају ни једну историографску тврду
архивалију којом би се елиминисала евентуална сумња
у етаблирано мнијење о Посвети С. Милутиновићу у
Лучи коју је дрско и грубо преиначио, односно фалсификовао Симо злоупотребом Његошевог повјерења
да му буде коректор и посредник за издавање овог
његовог најмилијег „малог дјелца“. Зато су већ поодавно почели да уочавају „црне рупе“ у њиховој науци и покушавали да их „прекривају“ непоузданим
доказима и идеалним глорификацијама Његошевог
наставника, њиховог дугог пријатељства и песничке
срођености.

61
Испис Јегора Коваљевског
Први и једини испис је Његошевог савременика Е. П. Коваљевског, „Живот и смрт потоњег црногорског владике“ (1854), Записи, књ. XIV, св. 1, 1935,
2 ђе пише: „Луча микрокозма (Београд 1846 год.)
посвећена је успомени Пушкина, његовог омиљеног
пјесника“. Ово је све што је о том питању написао,
а нико на то није обратио пажњу, а камо ли изазвао
нечију сумњу.
У истраживању и доказивању у наведеним
мојим књигама да је Посвета Симу Милутиновићу
у Лучи миркокозма неаутентнична, односно да је
Симово кривотворство, био сам упознат и са овим
исписом Коваљевског, али га, након разматрања и
анализе, нијесам могао прихватио и уврстио ни као
индицију, а још мање, као доказ за моју тезу, иако ми
је субјективно, али без ичесове објективности, одговарао, односно потврђивао моју тезу, до које сам
дошао сасвим мимо и независно од површног и непоузданог исписа Коваљевскога, а сасвим на други
начин. закључио сам да се у испису Коваљевског
ради једноставно о једној (неисправљеној) грјешци
из сљедећих разлога:
а) и други странци, који су писали о Црној
Гори, често су правили знатне грјешке, па и сам
Коваљевски у истом овом његовом прилогу;
б) на Цетињу, код Његоша, био је само 4
мјесеца 1838. г. када није уопште могло бити ријечи о
Лучи микрокозма;
ц) По одласку из Црне Горе био је у преписци с Његошем, али су сачувана само два писма: једно
од 9.1.1839 из Беча и друго од 12. 3. 1839. (чисто приватног, пријатељског карактера, објављена 1835. у
Споменику Српске Кр. Академије);
д) О Лучи је могао знати само на основу
штампаног првог њеног издања у којем му пише
да је издата 1845. и да је у њој „Посвећено г. С.
Милутиновићу“, што значи, да не одговара његовом
наводу (ни година ни коме је посвећена)
е) Иако користи напомене (фусноте), за ову
спорну реченицу их није користио, нити било што
навео, ако није грјешка, о извору такве информације
због чега је непоуздана и неприхватљива;
ф) да је ту информацију чуо приликом поновног доласка у Црну Гору 1854. г. од Његошу блиских
достојника не само да би такво усмено незванично
обавјештење било посве непоуздано, него би засигурно о њој на исти начин остали трагови и од дугих
особа, а то није случај;
г) да је било што о томе ближе знао, морао
би то везати и за Огледало горско, за посвету у њему
Пушкину и за његов измијењени назив у Огледало
српско, а он о томе ништа не извјештава, већ наводи

назив Огледало српско, тачан датум издања 1846, али
не помиње Посвету Пушкину, што значи, да Огледало није имао у рукама, као ни саму Лучу.

Испис Данила Радојевића
Друго проблематизовање аутентичности
Посвете у Лучи је Данила Радојевића, у „Два записа о Његошу“, Lingua montenegrina бр. 13, Подгорица, 2014, стр. 177/8. Наводим га другог, послије
Коваљевског, из хронолошког разлога, јер је аутор наслов свог прилога означио * сљедећу напомену: „Ова
два текста настала су у Београду 1964. године. Овђе
се први пут публикују“. Ова напомена је интересантна, готово чудна, из сљедећих разлога:
а) како је и у уводном сажимку овог прилога наведено, Д. Радојевић претендује да је први, још
1964, реактуализовао и изоштрио пријетходно наведени испис Јегора Коваљевског, да је такође први
указао на „контроверзе везане за посвету Луче микрокозма“ и да га то „упућује на закључак да је Луча
била посвећена Пушкину, што потврђује сумњу да је
замјене посвета Огледала српског и Луче микрокозма
извршио Симо Милутиновић“;
б) Чак и да му историографски прихватимо ову „приватну чињеницу“ и да му „вјерујемо на
ријеч“, као и он Коваљевском, у стилу „рече ми наки
чоек“ да је тај његов рад (прилог) заиста настао давне
1964, а да га је, како сам признаје, објавио први пут
тек 2014, остаје нејасно:
б-1) како је у истом овом раду (из 1964) користио трећи по реду испис, односно прилог Владимира Отовића касније објављеног двије године, 1966.
који му је послужио да испис Коваљевског учини контроверзом у односу на Отовића, а с обзиром да прије
њега није било никаквих контроверза чак ни сумњи
у вези са Посветом у Лучи, а још мање закључка који
је навео;
б-2) зашто се таквим „приватним методом“
не би могли користити и остали списатељи и како би
се тиме могло уопште утврдити ауторски патерналитет и „право првога“ за које се очито бори затурањем
оних који су већ то право задобили или пак жели да се
то игнорише и да се и на тај проблем стално врћемо
на почетак и да се „вртимо у кружишту“?!
б-3)
зашто
својим
дуго
чуваним
(необјављиваним) прилогом о испису Коваљевског
није опонирао прилогу Владимира Отовића већ од
1966 до данас, за који није, ни мимогред, примијетио
да је посве сумњив и неупотребљив у историографији
онај битни испис којим аутор неосновано (х)оће да
потврди аутентичност Посвете у Лучи, већ га је искористио да га много доцније реактивира, затурајући
и игноришући друге ауторе који су, сасвим независно

62
од Коваљевског, убједљиво и доказима елаборирали
Симову манипулацију и кривотворење посвете;
б-4) из објављене књиге Био-библиографија
Д. Радојевића види се да се до 1974. г. бавио у
књигама само Називи београдских улица (1964) и Београд и његове улице (1966), а да је овај спорни прилог
могао објавити и у својој књизи Студије о Његошу
(1974), а у Црногорска литература и традиција,
Цетиње, 1993, 31 пише о преиначењу назива Огледало горско у Огледало српско и да је то учинио Симо
Милутиновић, али ни том приликом није уградио
овај спорни прилог, и тд.;
б-5) Радојевић наглашава: „Да је Луча
била посвећена Пушкину једини је саопштио Е. П.
Коваљевски“ у већ наведеном штиву, иако је могао
само рећи да је Коваљевски то „први саопштио“, а
никако једини и да тај испис Коваљевског евентуално иде у прилог осталим контроверзама које поричу
иначе општеприхваћено мњење о аутентичности
Његошеве Посвете у Лучи (да би ту једину контроверзу резервисао за себе пуних 50 година његовог
врло плодоносног рада, од 1964, и тек га објавио након двије књиге које у битном елаборирају ту тезу;
ц) иначе, Радојевићу је добро знано да за
правилан и истинит закључак (на који га је „упутио једино Коваљевски“) морају да постоје истините премисе, засноване на утврђеним чињеницама и
њиховим изворима, које није пружио ни Коваљевски
ни он сам;
д) одакле уопште и чиме доказује Д.
Радојевић своју тврдњу (закључак) да је Симо извршио замјену његове посвете у Огледалу за Лучу, а
Пушкинову из Луче у Огледалу, када се нигђе у валидним документима не помиње било чесова посвета
Симу Милутиновићу, ни за Лучу ни за Огледало?;
е) како Радојевић уопште може историографски да се ослања на испис Коваљевског када нема
и не зна његов извор; када није утврдио: је ли то
његова пука грјешка, а ако није, у чем утемељује ту
информацију?;
ф) При крају свог прилога Д. Радојевић неосновано тврди: „Није до сада постављено питање,
да ли је сам Његош спријечио објављивање ’вињете’
коју је, по Симовој замисли, био прихватио да изради поменути гравер Перласку“, јер је то питање врло
изричито постављано, а одговор је негативан; прво
је Његош био одбојан да се вињета потражује ван
Штампарије у Београду, па је на Симово инсистирање
и описа вињете по његовој замисли Владика прихватио с тим да израду њену Симо наплати од Његошевог
пријатеља, трговца из Земуна, а доцније опет је прихватио али заповиједио да је Сарајлија плати; Његош
је схватио да је Симу прича о вињети само изговор
за одуговлачење, па му је било најважније да се Луча

што прије отштампа с правом се бојећи цензуре коју
сигурно не би прошао на Западу; уосталом, није се
испоштовао ни један Његошев услов о штампању
Луче, па ни за вињету; све је у бити у служби Симовог
одуговлачења штампања Луче, због тешкоће Симове
да се суочи са кривотворством Посвете (виђети).

Испис Владимира Отовића
Трећи неверификовани прилог је Владимира
Отовића, „Његошева спева Луче Микрокозма прво
печатање“, Библиографски вјесник, Цетиње 1966. бр.
3, 7-31. У овом прилогу се прво наводе већ познати
докази, али доста различито интерпретирани.
У овом прилогу се на почетку сасвим нетачно и неосновано наводи да је Његошев и Симов
контакт на релацији Цетиње –Београд почео сасвим
независно од Луче и њеног штампања, док још о њој
Симо није ништа знао, а то је његовим писмом који
је Његошу тражио позајмицу у новцу за одржавање
његове купљене пиваре и тешке материјалне
ситуације његове породице. По В. Отовићу то је несачувано писмо Сима Милутиновића из Београда 19.
јуна 1845. Његошу на Цетиње, али сматра да се из
Његошевог одговора Симу 24. јуна 1845. може сазнати о садржини и оног наводно изгубљеног писма.
Како уопште зна да је прво, пролошко писмо Симово Његошу (у коме иште зајам) уопште тог датума,
када нема документа. У овој интерпретацији је тачно
само то да се из Његошевог писма (одговора) сазнаје
да му је Симо тражио позајмицу у новцу и Његош
му достојанствено одговорио и послао 200 форинти на дар, али ни у том Његошевом писму, као ни у
другијема, нема ни спомена о његовој Посвети Симу
ни било коме другом у Лучи ни у Огледалу.
Већ утврђена и објављена грађа је супротна
тврдњи Отовића да је поновна кореспонденција, након тешког сукоба због Симове манипулације са тестаментом Петра I, између Његоша и Сима настала
потпуно независно од Луче микрокозма. Његош је
Симу већ 12.4.1845. послао писмо и уз њега рукопис Луче, а истог датума и Огледало у Штампарију.
То значи да је то писмо знатно прије (наводно)
изгубљеног писма. Његош му се већ 24.6, 10. 7, 9. 8,
7.10 и 23.12. 1845. обраћа писмима ради пожуривања
штампања Луче. То значи да није била штампана у
1845, како стоји на првом издању, и како без основа
тврди Душан Вуксан, но се то отегло и даље (без обзира што формално стоји на њој година издања 1845,
како је то Његош ставио и очекивао). Позивајући
се на Његошева писма., Живко Ђурковић тврди да
је Његош ”стално инсистирао да се Луча што прије
штампа (пошто се штампање отегло двије године)”,
а у писму од 30. маја 1846. Његош му се правда за тај

63
свој ”потрк”, чешће пожуривање штампања Луче.
Отовић затијем цитира дужи и конфузни Симов концепт из Београда од 27. јула 1845. г. које до
тада није било познато и објављено, а суштина је да
се тек и једино у њему помиње Симово захваљивање
и почаствовање што му је Његош посветио његово
„ново сочиненије“. Тиме Отовић сматра да је покрио
ову празнину или „црну рупу“. Но, прије свега се не
зна у каквом су односу и вези ови Симов концепт и
оно такођер непостојеће његово пријетходно писмо
Његошу од 19. јуна 1845. Такође, остаје не само нелогично, но и неутврђено: зашто и на основу чеса би
се Сарајлија у свом концепту захваљивао на Посвети у Лучи када ни у Његошевом одговору на Симово
тражење позајмице у новцу, ни у читавој Његошевој
и Симовој кореспонденцији уопште није то нигђе ни
споменуто, иако је било доста погодних прилика за
то. Овђе се по Отовићу ради о Симовом концепту,
којега нема међу сачуваним и објављеним писмима.
Побуђује интересовање и то да је тај концепт писма остао толико времена скривен и непознат свима
приређивачима Цјелокупних Његошевих дјела, историографима и његошолозима, а навлаштито онијема
у САНУ и њеној Архиви. Може бит’ да се одговор на
то крије у кључној Отовићевој фусноти која се односи на тај закашњело „откривени“ Симов концепт, а
која умјесто да верификује тај концепт као својеврсну
архивлију, више га чини сумњивом.
Међутим, ево што на крају у фусноти означена изнад потписа потписника тог концепта Сима
Милутиновића стоји, а што тек оспорава и доводи у сумњу, односно до елиминације валидности
овог концепта: „Овај концепт Милутиновићевог
непронађеног писма Његошу, нађен у АСАНУ
14161/201, поменуо је Станишта Војиновић (Станиша Војиновић: Хронологија живота и рада Симе
Милутиновић Сарајлије – Симо Милутиновић
Сарајлија, књижевно дјело и културно историјска
улога. Зборник радова са научног скупа одржаног 15. и 16. октобра 1991. године поводом двесто
годишњице песниковог рођења – Београд, 1993, стр.
50), али он досада, изгледа, није објављен. И читак и
нечитак текст који је у овом концепту Милутиновић
прецртао заграђен је округластим заградама“ (стр.
15).
Уочавају се у овом, наводном, „доказу“ не
само неодређеност, нејасност, непотпуност, но и очите противрјечности. 1. Чуд(н)о је да такви значајни
документ, који треба да буде „круцијални доказ“, није
објавила САНУ, који јој је био „под носом“ (у њезиној
Архиви), него неки Ста-ништа који има само један
објављени рад, и то не ови односни (како му пише
на сајту). 2. Несигурно наводи чак и име аутора који
је Симов концепт први (само) поменуо, па се не

зна: је ли му име Станишта (које може бити и женског рода, иако га наводи у мушком роду) или како
је стављено у загради Станиша. 3. У истој реченици
се наводи „концепт“ (што није званично писмо, тијем
прије, што га је наводно Симо прецртавао), а одмах за
њим „непронађено писмо“, а затим „нађен у АСАНУ
14161/201“. Само В. Отовић и Станишта Војиновић
или Станиша Војиновић (или један од оба) могли су
нам разабрати: је ли писмо или непослати (неуредни)
концепт; је ли непронађен или нађен; је ли приватни
концепт Симов или заиста сахрањен у АСАНУ под
својим бројем. 4. Обоје су нам требали разјаснити: је
ли Станиште Војиновић поменуо тај Симов концепт
на „научном скупу одржаног 15. и 16. октобра 1991.“
онако усмено или Станиша Војиновић то поменуо у
свом реферату у Зборнику радова Београд 1993, стр.
50. 5. Што је још нејасније, треба „неко од обоје“ да
нам појасни: је ли уопште тај Зборник објављен или
само „изгледа да није“ јер, ако није, онда су и концепт,
и Станишта и Станиша, и научни скуп и реферант и
Зборник и АСАНУ не само наведени на основу „уснога причања“ (као што је зборио С. Милутиновић
за своју Историју Црне Горе), него су и непостојећи
(не-спознајни, изван-научни, недокажљиви) агностички или тзв. „вриједносни“ док се не објаве. 6.
„Неко од обој“ и/ли они „трећи који се на обоје позива“ (Отовић) алити они „четврти прећутни“ на
којег се све троје наслања (АСАНУ) мора да тај „из
нафталина извађени“ наводни „круцијални доказ“ да
верификује, да би се уопште могао размрсити ови на
крају феште заиграни и засвирани „моравац“. на које
(Стани-ништа). 7. чак и под сумњивом претпоставком да се ови „замршени моравац“ и размрси и смири
и да се верификује тај наводни „Симов концепт“ (а
не писмо), то и не би био доказ да је Посвета у Лучи
аутентична, да је стварно постојала у Његошевом рукопису Луче, односно да није фалсификат. 8. Могао
је то покушати Отовић да је у реченом раду објавио
факсимил тог „новог открића“ - „Симовог концепта
од 27. јулија 1845. года „, до сада још необјављеног,
што би било неупоредиво оправданије, него што је
у свом спорном прилогу објавио факсимил насловне
корице првог издања Луче, која није непозната.
9. И на врху, као закључак, стани и/ли ништа (ста-ништа, станишта) или без станишта (стајалишта), јер овако представљен тај „важни документ“, ако уопште постоји, није примјерен
озбиљном научнику, па ни онијема који га читају. И
ови Отовићев испис, којему се не зна извор, налик
је оном Коваљевског, па и не припадају валидним
архивалијама и исписима.

64
НОВЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ:

ЗА ПРАВО И СТАТУС ЦПЦ, КЊИГА ИСТИНЕ И ТРАЖЕЊА
ПРАВДЕ

(Зборник докумената), Црногорски културни форум, Цетиње 2014.г.
Приређивач Борислав Цимеша, страна 292.
Поводом доношења предстојећег Закона о лексиногији,
енциклопедистици,
архивистици,
слободи вјероисповијести као својеврсног супститу- музеологији и библиотекарству, као и у продуктима
ента Закона о вјерским заједницама и црквама у радио, ТВ и филмског медија код нас и свијету. НиЦрној Гори августа прошле године ЦКФ са Цетиња када нико изузев СПЦ ниједном није оспорио непообјавио је капитално издање “За право и статус битност светости, аутокефалности и историчности
ЦПЦ” приређивача Борислава Цимеше. У књизи се ЦПЦ и њене независности, самосталности, атипичтретира црногорско православно црквено питање и ности и аутентичности. Упркос свим агресивним, деу склопу њега положај и мјесто ЦПЦ са интенцијом национализаторским посрбљујућим, антицрквеним
залагања за њено право и статус у независној и суве- и нехришћанским атацима и правом вјерском и прореној Црној Гори од чега зависи будућност обно- пагандном рату који против Црногорске води Српска
вљене Црногорске државе и црногорски национални црква, ЦПЦ је опстала и опстаје као споменик у част
идентитет. Ово репрезентативно дјело на 292 стране слободе и људског достојанства Црногораца кроз сву
формата А4 садржи историјат ЦПЦ кроз документа њихову етногенезу, историогенезу и нациогенезу.
и фотосе са посебним апострофирањем повјеснице
Ова књига истине и тражења правде за ЦПЦ
обновљене ЦПЦ унатраг 22 године. Прво поглавље и њено правилно и праведно позиционирање у држакњиге чине “Нека основна документа кратког прегле- ви Црној гори и црногорском друштву у цјелини суда историјске хронике ЦПЦ до њеног укидања и верено доказује, да је постојање, трајање, дјеловање
присаједињења Српској цркви” 1920. г. Друго погла- и мисионарење Црногорске цркве фундаментално и
вље носи наслов “Од оснивања одбора за обнову својеврсни raison d`etre садашњег и будућег опстанка,
ЦПЦ до њеног обнављања” 31. X 1993. г. У трећем егзистирања и трајања црногорског народа, и нације и
поглављу је дата “Мисија и дјеловање ЦПЦ на повра- државе. То доказује и потврђује како историја, тако и
ћају насилно јој погажених и одузетих права, статуса актуелна стварност. Јер највећа брана уз самосвјесни
и положаја у држави Црној Гори са освртом на њену црногорски народ и нацију су суверена правна црноаутокефалност, светост и историјски карактер”. У горска држава и аутокефална ЦПЦ од свих напада,
четвртом поглављу су дати фото прилози из фото Ар- агресије, потирања и покушаја уништења које против
хиве ЦПЦ. Слиједи библиографија и прилог “О ЦПЦ њих воде агресивно светосавље, светосавски нациосу писали”.
православни фундаментализам и њихова ратничка
“За право и статус ЦПЦ” садржи утемељено негаторска, империјална српска црква, као патрон
кроз архивска документа, једним дијелом до сада политичког, идеолошког, новокомпонованог српства
необјављивана, ауторске и научне прилоге и ра- које у Црној Гори нема етничку већ искључиво кледове, саопштења и тумачења, факсимиле и фото- рикалну, страначку и идејно-идеолошку суштину.
документацију релевантно и непобитно доказује и
Зборник “За право и статус ЦПЦ” се придрупотражује историјски карактер ЦПЦ као темељног жује и обогаћује релевантну вишеслојну црногорску
агенса и конституента црногорске државе, народа науку - монтенегринологију и публицистику које
и нације за период од 3 ипо вијека и као један од духовно и спознајно утемељују, учвршћују и бране
стубова не само од 1482 до 1851 већ кроз читаву црногорски нацио-државни и духовни идентитет.
вишевјековну црногорску повјесницу свега што има Свако одступање од тих и таквих постулата и утецрногорско име, значење и садржај. Отуда се непо- мељења и овог зборника и њему коресподентне и
битно закључује, да је ЦПЦ једини православни агенс комплементарне научне, стручне истиносне литерацрногорске историје и једина примарна, домицилна, туре води Црногорце и Црну Гору у неминовну диматична, историјска, државотворна и традиционална солуцију. Зато и ова књига истине и тражења правде
црква православних Црногораца и државе Црне Горе. алудира, апелује и утврђује самосвијест Црногораца
Отуда се за њу тражи правда, што подразумијева да је са дубоком вјером и надом да је праведност за њих
у нови Закон о овој проблематици неопходно норми- достижна, неминовна и спасоносна, а по своме бићу
рати ЦПЦ са овим доказаним и општепознатим атри- истинита и објективна јер свакоме даје оно што је
бутима у цјелокупној нашој повијести. Те чињеницу његово.
су утемељене и у међународној научној и јавној мисРедакција Лучиндана
ли, у црквеном и канонскиом праву, лексикографији,

65
За право и статус ЦПЦ

ПРЕДГОВОР
Света, аутокефална Црногорска православна црква је историјска и савремена стварност Црне
Горе. Читавим својим историјским постојањем и
трајањем потврдила се и доказала да је темељ државности Црне Горе, њене суверености, самосталности,
независности, међународно правног признатог суверенитета и црногорског народносног и националног
идентитета. Православље у Црну Гору је импортовано у 13. вијеку али је конфенсионални садржај тада у
њој био као и кроз цијелу дотадашњу историју домицилни зетско-црногорски вјерујући народ. Историја
је потврдила, а актуелна стварност то свакодневно
доказује и потврђује да без Црногорске православне
цркве нема независне и међународно признате државе Црне Горе и Црногораца као аутохтоног, самобитног, историјског и државотворног, слободарског народа и нације. Док је епоха Балшића донијела у Црној
Гори вјерски суживот православља и католицизма,
фаза владавине династије Црнојевић дефинитивно
утемељује Црногорску православну цркву у државно, народносно – национално и вјерско биће и дух аутохтоних Црногораца. Епохални чин и тековина тога
процеса је преношење ćедишта Зетске митрополије
на Цетиње у епохалном повијесном догађају саздања
ове црногорске пријестонице у којој је Свети праведни Иван Црнојевић владар и господар црногорски
подигао историјски Цетињски манастир посвећен
Рождеству Пресвете Богородице 1484. године. Оснивачка повеља датирана је 4. јануара 1485. године. Напуштајући своју земљу пред налетом моћних
Османлија, црногорски владар Ђурђе Црнојевић је
суверенитет пренио на Општецрногорски народни
збор који се састао већ наредне 1500. године и на
Црногорску православну цркву. Дакле, пренио га је
на науништиве агенсе црногорског народносно-националног идентитета и носиоце бесмртне, духовне
борбе за живот и опстанак завјетујући метафизички
и трајни, непрекидни план отпора Црне Горе, сваком,
а нарочито актуелном агресору. Уједно, потврђујући
слободу највишим идеалом и добром Црне Горе и
Црногораца у свеукупној црногорској повјесници.
Тако је Црногорска православна црква уз
свој народ са Општецрногорским народним збором
избила на сцену и постала прворазредни, водећи и
владајући фактор црногорске историје за пуна 3 и
по вијека, све до 1851. године када је књаз Данило
спровео процес секуларизације и одвајања црквене
и државне власти. За тај период познат у историји
као доба „теократизма“, односно црногорског владиката, црногорском државом, народом-нацијом и

Борислав Цимеша

црквом управљају црногорске владике. Посебну
епопеју и круну владиката представља епоха владавине династије Петровић Његош коју отпочиње
владика Данило Први Петровић Његош (1697-1735),
родоначелник династије Петровић-Његош. Црногорска православна црква постаје народна и лаичка по форми и садржају, по идеји и пракси, мисији
и визији и као државотворна, државна и слободарска преузима улогу носиоца народносно-национално ослободилачког еманципаторства, вође и борца
за Бога, хришћанску религију, православну вјеру,
своју независну државу Црну Гору и властити црногорски народ и нацију, те носиоца идејно-духовног,
државног и народног суверенитета. То ће јој дати
посебну снагу и историјску улогу којом дјелује као
понарођени, атипични, авангардни, предводнички
дио и елита црногорског народа и нације предводећи
Црногорце у борби за слободу и у одбрани стечене
државно-националне и вјерске слободе. У овој епохи
и све до њеног конца, у ствари краја независне Црне
Горе 1918. године Црногорска православна црква је
фактички аутокефална, а формално правно од 1766.
Фактичку и стварну аутокефалност заснива на универзалном фундаменту историје који гласи самостална држава = слободан народ = аутокефална црква. У
цијелој овој епохи аутокефална ЦПЦ егзистира као
државна црква државе Црне Горе. Након окончаног
процеса секуларизације постоји и траје, мисионари
и дјелује са формално-правном устројеношћу као
вјерски и правни субјект чију аутокефалност су признавале све помјесне, сестринске православне цркве
у православној васељени међу којима, Руска, Српска
православна црква и Васељенска Патријаршија.
Анексија Црне Горе 1918. након нелегитимне Подгоричке скупштине од стране Србије и под
окриљем међународног фактора довела је црногорску државу и народ – нацију у положај побијеђеног
побједника од стране својих дотадашњих ратних
савезника. Посљедица тог чина је насилно, нелегитимно и неканонско укидање аутокефалне ЦПЦ указом српског регента Александра од 17.6.1920. године
објављеним у Гласнику уједињене СПЦ, број 1, година 1, од 1.(14.) 7.1920. године и њено незаконито
присаједињење Српској православној цркви. Након
укидања аутокефалне ЦПЦ активног учесника у борби за васпоставу Црне Горе под паролом „За право,
част и слободу Црне Горе“ од Божићњег устанка
1918. године, отпочео је процес њене обнове. Послије
краткотрајних и неуспјешних епизода тог процеса
из 1923. и 1941. ЦПЦ је иза фазе дјеловања бројног

66
Одбора за обнову аутокефалности ЦПЦ и масовног
аутокефалистичког црногорског покрета, легитимно
на традиционалан начин обновљена на Цетињу на
Лучиндан (Црногорски Петровдан) 31.10.1993. године на општецрногорском народном збору као једини
сљедбеник и насљедник истоимене претходнице. На
њему је за Црногорског владику и духовног поглавара ЦПЦ изабран блаженопочивши владика Антоније
(Абрамовић). Након његовог упокојења у Господу за
црногорског владику ЦПЦ изабран је владика Михаило (Дедеић), Архиепископ цетињски и митрополит
црногорски који је хиротонисан за митрополита у
аутокефалној Бугарској православној цркви у Софији.
Аутокефалност и светост ЦПЦ потврђују
поред свих аутокефалних православних цркава и
бројни научници, историчари, теолози, каноничари и правници у научној и стручној литератури и
лексикологији, лексикографији и енциклопедистици. Документа, текстови и књиге о томе налазе се
у бројним архивама, библиотекама и музејима. Документа и радови који имају непобитан и неспоран аутентични карактер говоре о томе на бројним
свјетским језицима. Међу плејадом афирматора и
вјерних тумача и интерпретатора о аутокефалности
и историчности ЦПЦ налазе се и знаменити црквени поглавари и каноничари из Српске, Руске цркве
и Васељенске патријаршије. Питање аутокефалности
ЦПЦ је научно верификовано у науци и као такво
није и не може бити спорно у јавном друштвеном и
црквеном, односно духовном животу.
О тој димензији и историчности ЦПЦ писале су и плејаде домаћих аутора. Након II Свјетског
рата генерацију домаћих аутохтоничара и аутокефалиста предводили су Радоје Радојевић, др. Драгоје
Живковић, др. Данило Радојевић, др. Војислав
Никчевић, др. Радослав Ротковић, Сретен Зековић.
О ЦПЦ су написани томови књига и прилога у
књигама, студијама, дневној штампи, периодичним
публикацијама, а снимљени су и документарни филмови, тв записи и радио емисије и све то како у Црној
Гори, тако и у свијету.
У посљедње двије деценије међу бројним
ауторским пројектима о ЦПЦ запажене су тематске
књиге Сретена Зековића, др. Живка Андријашевића,
др. Новака Аџића, Бранка Ђ. Никача, др. Данила
Радојевића, Владимира Јовановића и друге, зборник докумената приређивача Ранка Перовића. Уз све
њих аутентично, аргументовано и утемељено о ЦПЦ
ćедочи лист ЦПЦ „Лучиндан“ чије су странице за
протеклих 47 бројева испуњене многим прилозима
о Црногорској цркви бројне генерације релевантних
домаћих и страних аутора. Ти прилози су послужили уз Архив Црногорске цркве као извор за овај
Зборник. У правцу афирмације истине о ЦПЦ њеној

прошлости и садашњости драгоцјен је допринос ТВ
Монтена коју води господин Ђуро Вучинић значајни
савремени црногорски културни посленик у сфери
едукације и мисије за пуну истину о ЦПЦ. Такође
и Стево Вучинић чији архив обогаћује ову збирку
докумената. Ова збирка докумената настала је на
темељу неколико десетина хиљада архивских докумената и страница релевантне литературе стручног и
научног карактера. Настала на основу те импозантне
грађе она представља један од мноштва могућих избора најзначајнијих докумената и прилога о ЦПЦ.
На основу свега изреченог научно је утемељен
и валоризован и друштвено познат историјски карактер, мисија и улога ЦПЦ у прошлости и садашњости.
Међутим, и поред тога још увијек је изостало адекватно правно и друштвено позиционирање
ЦПЦ у нашем савременом друштву у независној,
самосталној и међународно признатој држави Црној
Гори којој је Црногорска црква дала неизмјеран
огромни допринос.
У прилог остварења заслужених пуних права
и одговарајућег статуса ЦПЦ у држави Црној Гори
настао је овај зборник докумената.
Њиме се утемељено, на основу познатих
архивских и публикованих извора и оних мање познатих и присутних у јавности презентирају битне
чињенице, непобитна факта, документи, текстови и
фото прилози који потврђују аутокефалност, светост
и историчност ЦПЦ.
На основу свега изложеног што документује
и ова збирка докумената, прилога и њен фото-архив,
произилази да је неопходно у нови, будући Закон о
слободи вјероисповјести у држави Црној Гори и у
правним документима и актима обавезујућег карактера, нормирати да је Црногорска православна црква,
црква историјског, домицилног и државотворног
црногорског народа и нације као најбројнијег етничког колективитета и цјелине у актуелном вишенационалном и мултиконфесионалном корпусу наше
државе.
Такође је нужно у том Закону и правној регулативи номиновати Црногорску православну цркву
као историјску и традиционалну цркву Црногораца и
Црне Горе.
Одређења историјска и традиционална произилазе из фактицитета њене историје, биографије и
традиције.
Појам „историјска“ укључује у себе прошлост као историјску димензију за нама, као најшири
појам, који обухвата епохе од настанка ЦПЦ до
данашњег дана, цијелу периоду повјеснице наше
цркве и са њом цјеловиту етногенезу, историогенезу
и нациогенезу Црногораца без којих нема Црне Горе.
Обухвата уједно цјеловиту историјску православну

67
духовност црногорске државе, етнија и нације.
Појам „историјска“ подразумијева и
потврђује да је ЦПЦ примарна, домицилна, матична и патриотска православна црква Црне Горе. Ове
истините, истинске, неприкосновене, аутентичне и
аутохтоне (самобитне) квалификације о црногорској
православној стварности припадају искључиво и
једино Црногорској православној цркви.
Појам „историјска“ укључује у себе појам
„насљеђе“ или „баштина“ имајући у виду сакрално
насљеђе и духовну баштину коју је кроз материјални
израз изградње, трајања и данашњег постојања
бројних цркава и манастира као и црквених посједа
завјештао, изградио и обезбиједио, вјековима вјерно
чувао и до скорих девастација од стране СПЦ очувао
Црногорски народ, Црна Гора као држава а дијелом и
сама ЦПЦ. Црногорци и Црна Гора су једини ктитори,
градитељи и добротвори црногорског сакралног фундуса непокретне и покретне културне и духовне баштине цркава и манастира, па се овим дефиницијским
одређењем утемељује повратак те имовине једином
стварном власнику до 1920. г. држави Црној Гори
и црногорском народу у чије га је име користила,
употребљавала и очувала аутокефална ЦПЦ. Појам
„историјска“ утемељује право повратка те имовине у окриље Црне Горе и тијем њено изузимање из
ингеренција сусједне државе као матице СПЦ која од
1920. г. постоји на црногорском историјском и државном простору.
Дакле, појам „историјска“ подразумијева духовну и дио материјалне основе из прошлости, све
оно што још увијек постоји и траје и живи с нама,
у нама и уз нас, на што се ослањамо као на један од
гаранта нашег постојања у будућности, са чиме рачунамо кад излазимо пред свијет, као са вриједностима
које смо стварали и прихватали да бисмо их даље
пронијели кроз вријеме и простор и предали својим
потомцима у лицу будућих генерација.
Појам „историјска“ подразумијева и
историјски карактер актуелне мисије ЦПЦ која од
своје обнове у друштвено-правном смислу мисионари и на повијесном пољу залагања за поништење
одлука нелегитимне Подгоричке Скупштине из
1918. г. и свих аката проистеклих из ње са несагледивим негативним посљедицама по Црну Гору,
ЦПЦ и Црногорце; за повраћај црквене имовине и
сакралних објеката у власништво Црне Горе једино
праведном реституцијом од 1918. г.; за отварање сакралних објеката за све, без обзира на национално
и религијско опредјељење; за покретање кривичног
поступка против лица која су отуђила и оних који
су омогућили незаконити упис црквене имовине
Црне Горе у власништво СПЦ и њене матице државе Србије; за законско санкционисање свих, без из-

узетака, који унижавају углед Црне Горе, урушавају
њено уставно уређење и раде против њених виталних
интереса.
Појам „историјска“ сугерише на аргументован начин, да све што је постојало и постоји,
постојало је и постоји само у историји, да је овакво
одређење ЦПЦ судбинско и витално за будући опстанак Црне Горе као државе и Црногораца као народа и нације јер је један од битних услова и разлога
њиховог постојања и трајања.
Појам
„традиционална“
подразумијева
преношење усменим и писменим путем, предањем
историјских,
духовних,
црквених,
вјерских,
религијских тековина и моралних назора са претходних генерација ЦПЦ на данашње и будуће млађе
генерације ове цркве и њених вјерника односно
вјерујућих православних Црногораца.
Овај појам подразумијева преношење
вјере, обичаја, вјеровања, умотворина, духовних
достигнућа, доктрина, учења, мишљења ЦПЦ из
некадашњег прошлог доба на садашње.
Традиција је веза садашњег са прошлим.
Отуда појам „традиционална“ обезбјеђује
континуитет постанка, постојања и трајања ЦПЦ
као једног од стубова Црне Горе и Црногораца кроз
вријеме и у будућност на црногорском историјском
простору.
Зато је неопходно и нужно да као и правни субјект, ЦПЦ стекне пуни легитимни правни
капацитет. Из њега би услиједило остварење пуних права до сада и сада дискриминисане ЦПЦ и
омогућавање добијања за њу статуса адекватног
њеном историјском, актуелном и будућем значају и
карактеру у црногорској држави и друштву. Уједно и
њене пуне равноправности. Вјерујемо да је то неминовно и да ће се као неминовност јачањем и обновом
свијести свих актера у друштву коначно и остварити. Вјерујемо у праведност. Јер, Iustitia in suo cuique
tribuendo – Праведност се познаје по томе што даје
свакоме своје.

68
Промоција књиге “Исповијести посљедњих зеленаша Крста Поповића“, Владин дом, Цетиње, 20. 03.
2015. године, у организацији Пријестонице Цетиње и Градске библиотеке „Његош“

Говор градоначелника Цетиња Александра Богдановића
Цијењени ауторе, господине Коњевићу,
Уважена господо Аџићу, Драшковићу,
Маруновићу, Вујичићу,
Драге суграђанке и суграђани,
Даме и господо,
Велика ми је част што сам вечерас са вама на
овом важном књижевном догађају и што сам у прилици да вам се обратим.
На самом почетку, не желим оставити само
за себе утисак да данас на Цетињу говоримо о једној
важној, незаобилазној причи, која није само дио наше
прошлости, већ и неотуђиви фрагмент нашег идентитета и наше културе.
А захваљујући дјелу уваженог Веселина
Коњевића и, овом књигом обједињених разговора
са преживјелим зеленашима - федералистима Вукашином Драшковићем, Вељком Вујачићем и Новицом Вујичићем, вечерас ћемо говорити о једној од
најплеменитијих идеја - идеји слободе.
Прича о Крсту Зрнову Поповићу и његовим
зеленашима, сага је о досљедности и оданости
својој домовини, о безусловној љубави - та је прича
свједочанство и примјер патриотизма.
У времену једне таме, која се и даље да уочити у црногорском историјском трајању, онда када
је то било најтеже - зеленаши Крста Зрнова поручивали су како све пролази, а само је Црна Гора вјечна.
И борећи се за достојанство и част своје државе,
изградили су своју историјску величину - на понос
нараштајима који ће умијети да је цијене.

Истрајавајући на том путу, који су политичке
прилике, праћене честим прогонима, често чиниле
беспућем - црногорски су зеленаши кроз вријеме, попут искре у мраку, чували једну визију, као постулат
на којем су чврсто стајали до посљедњих дана. Од
Божићног и Петровданског устанка, до самог краја,
овај покрет досљедно је корачао ка слободи Црне
Горе, најчешће гоњен силом и мраком. И баш како су
Крстови зеленаши истрајавали у данима анексије, у
времену прогона - истрајала је и надживјела их мисао
која је била јача од сваког страха и мрака. Вријеме је
показало како је Црна Гора остала досљедна њиховој
идеји. А та идеја, племенита и снажна, водила је
до слободе и независности. Генерације су остале
достојне дјела својих претходника.
Све што је речено, међутим, тешко је
закључити без мисли да Црна Гора данас поштује
легат зеленаша Крста Зрнова Поповића. Сигуран
сам да ћемо се вечерас сложити како култ тог покрета данас, у све већој мјери, живи, и то као једна од
бројних вриједности из наше историје, као један од
свјетионика прошлих дана који је водио ка правим
вриједностима. Који је водио ка слободи.
Имајући у виду наведено, за мене дилема не
постоји - управо дјела попут овог које представљамо
вечерас, драгоцјени су записи и свједочанства о
људима и покрету који је својим дјелом, још за
трајања, утиснуо дубок траг у црногорском животопису. Биљешке и записи, који су у овој књизи
представљени кроз форму дијалога или интервјуа -

Одржан помен Крсту Поповићу на Липи Цуцкој

Никшић – Чланови Културно-умјетничког друштва „Крсто Зрнов Поповић“ обиљежили су на
мјесном гробљу на Липи Цуцкој, 68 година од убиства прослављеног црногорског официра Крста Зрнова
Поповића. Чланови Друштва су положили цвијеће на Крстовом гробу, а свјештеник Црногорске православне цркве, никшићки парох Бојан Бојовић одржао је опијело.
Крсто Тодоров – Зрнов Поповић прослављени је црногорски јунак из Балканских и Првог свјетског
рата, војни је вођа Божићног устанка против одлука нелегалне Подгоричке скупштине, којима је укинута
Црна Гора као држава и детронизирана династија Петровић – Његош, те вођа Зеленашког покрета током
Другог свјетског рата (1941- 1945). Убијен је у зору 14. марта 1947. године, у засједи, на Бојањем брду, од
стране припадника црногорске УДБ-е.
„Крсто Поповић је прослављени црногорски јунак и војсковођа са бројних ратишта, и доказао је
како се несебично жртвује и храбро и часно бори за своју домовину – Црну Гору. Сав свој живот посветио
је тим светим циљевима, за које је на крају и положио и свој мученички живот. Наша света обавеза јесте
да не заборавимо на њега и на његово дјело. Свима нама Крсто Зрном треба бити примјер - и данашњој
и будућим генерацијама - како се воли своја домовина и како се несебично жртвује за њу“, казао је парох
Бојовић.
Културно-умјетничко друштво „Крсто Зрнов Поповић“ прва је и за сада једина организација у
Црној Гори која носи име овог прослављеног црногорског команданта и борца „За право, част и слободу
Црне Горе“.

69
за многе ће читаоце, сасвим сигурно, донијети и нове
спознаје о црногорским зеленашима. Но, прије свега
и изнад свега, овим ће дјелом бити подебљана нит
која је за Црну Гору и њену будућност имала изузетне
размјере.
Отуд, уз честитке аутору ове књиге, о којој
ће се тек говорити, господину Веселину Коњевићу
желим упутити признање на темељном и посвећеном
раду, који је крунисан овим издањем. Такође, изражавам и посебно задовољство што је наша градска

управа, заједно са Народном библиотеком и читаоницом “Његош”, била у прилици да подржи овај догађај
и што је управо Цетиње мјесто на којем премијерно
говоримо о овој књизи. Јер - ако говоримо о зеленашима, ако говоримо о црногорској слободи - са другог мјеста не може се ни поћи.
У то име, желим вас срдачно поздравити и
захвалити на указаној прилици да вам се обратим.
Хвала на пажњи.

ТРАГОМ ИСТОРИЈСКИХ ИЗАЗОВА И ИСКУШЕЊА

Новак АЏИЋ

Новинар и публициста Веселин Коњевић
написао је вриједну историографску студију о животу и дјелу црногорског бригадира Крста Зрнова
Поповића, која је прилог за што вјеродостојније
опсервирање његове личности и значаја његовог
ангажмана у војно-политичкој историји Црне
Горе прве половине XX вијека. Коњевићева књига
“Исповијести посљедњих зеленаша Крста
Поповића” представља свједочење Поповићевих
савременика, војника, али и потомака његових
најближих крвних сродника и рођака и која говори
о његовој драматичној животној судбини, смртоносном епилогу али и крају покрета којег је Крсто предводио током другог свјетског рата.
Овим успјешним истраживачким и креативним подухватом Веселин Коњевић је наставио,
за историјску науку у Црној Гори, реално вриједну
и корисну дјелатност, коју су неколико историчара,
публициста и других писаца (књижевника- умјетника
итд.) у Црној Гори раније подузели и остварили са
циљем да се научна, стручна и лаичка јавност упозна за виђењем Црне Горе и борби за њену слободу
и државност оних личности које су деценијама припадале проскрибованој “другој страни историје” и
о којима се деценијама писало највише или безмало
једино из угла побједничке или противничке стране историје. Ради се о историографском феномену,
који указује на чињеницу да се задуго у Црној Гори о
Крсту Поповићу и његовим сарадницима није смјело
зборити и писати на објективан научни начин, већ
је то чињено искључиво или доминантно у оквиру политичког и идеолошког далтонизма с априори
детерминисаним задацима, убјеђењима и опсјенама
морално демонизаторски, а све у функцији интересног виђења историје, из ракурса владајуће идеологије
и једне вишедеценијски монолитне државне партије
(КПЈ, СКЈ), која је прописивала модел историјског
мишљења и доминантно опредјељивала интересовање
истраживача углавном за прошлост револуционарног
субјекта (комунистичког покрета). Слична или још
тежа пракса у односу на проучавање историје зеле-

нашког покрета и црногорских федералиста била
је у доба постојања великосрпске монархистичке
КСХС/Краљевине Југославије (1918-1941), у којој
се проучавање, и кад га је било, у историографији и
публицистици, дјеловања црногорских зеленаша у
земљи и егзилу, сводило искључиво у сврху њихове
идеолошке –политичке и сваке друге демонизације и
прогањања и ђе су основни критеријуми научности
били непостојећи или сведени на минимум. Углавном, у историографији тога доба, изучавање историје
црногорских федералиста била је забрањена или
непожељна тема, а онда кад се о њима писало, изван
дневне или неђељне штампе, чинили су то њихови
политички противници и то крајње негативно.
Будући да је модерна историјска наука
опредијељена ка преиспитивању колективне и
историјске свијести, састављене углавном од митова,
некритичких вјеровања без могућности и резултата
провјере, предрасуда, епске пројекције повијесне
слике засноване на бајковитосити струна и гудала, у стварању пожељне слике прошлости и стварности, идеолошког опсјенарства и искључивости,
обмана, лажи, полуистина, а дијелом и истина, и
будући да историја као наука не треба да буде средство у функцији било које идеологије или центра
моћи, могу с поуздањем рећи да су претензије ове
Коњевићеве својеврсне и атипичне монографије
о Крсту Поповићу, отворене ка вратима научне
објективности, а не матрице идеолошко-политичке пристрасности и припадништва идеолошкој
историографској пракси на нашим просторима, толико присутној у формалним и фактичким рецепцијама
великосрпске – четничке или комунистичке историографске школе која говори о зеленашком покрету. У
науци историографија са маказама није методолошки
допуштен поступак за реално просуђивање о личностима, феноменима и догађајима. У монархистичкој,
комунистичкој и четничкој историографској,
публицистичкој и литерарној школи, у којој иначе
маказе кроје чињенице и доказе (“историографија
са маказама”), а тежња ка истини бива подвргнута и

70
подређена дневно-политичким тенденцијама и комбинаторикама, зеленашка прича, односно, историјска
свједочења зеленашког поријекла, или прича о зеленашком федералистичком и суверенистичком црногорском државотоворном и националном покрету
прве половине XX стољећа, бива сведена на ниво
стигме, жига и ништа даље од тога.
Међутим, у потоње двије и по деценије у
Црној Гори у политичкој реторици, историјској науци и публицистици добијала је све више на значају
прича која је будила интересовање и пажњу како научних и публицистичких, тако и других друштвених
групација, а која се није слагала са четничком и комунистичком пројекцијом зеленашког покрета. Зеленашки вођи и истакнути њихови прваци, припадници
Црногорске странке, у потоње двије и по деценије
били су предметом јавних расправа и полемика,
али и научног, историографског, публицистичког,
књижевног, новинарског и уметничког- редитељског
ангажмана и позорности. Тако да данас у насљеђу
савремене историографије у Црној Гори имамо
бројне студије, расправе, монографије, чланке, есеје,
реферате, прилоге, осврте, фељтоне итд., о дјеловању
првака зеленашког устаничког, комитског и емигрантског покрета (1919-1941) и Црногорске странке, односно, федералиста од 1919. до 1945. године. Поменимо
само монографије, зборнике радова са научних скупова и друге текстове, ауторског и приређивачког карактера, о др Секули Дрљевићу и Крсту Поповићу,
дневничко-мемоарске биљешке о бригадиру Марку Вучераковићу, те књиге о Саву Распоповићу
и Петру Звицеру, Николи Петановићу-Наиаду,
Милу Петровићу Његошу, чланке о мајору и
алајбарјактару Марку Зековом Поповићу, Тодору
Борозану, Јовану Чубрановићу, Николи Томанову
Зецу и другима. Та грађа преставља свједочанство о
једном трагичном периоду црногорске повијести и те
личности персонификују чињеницу да су појединци
или скупине жртвовали све за Црну Гору из чисте
идеје и да од домовине за узврат нијесу тражили и
добили ништа. И у томе је њихова историјска константа и величина.
Међу
историографско-публицистичким студијама вриједним за проучавање савремене историје Црне Горе, зеленашког и федералистичког покрета значајно мјесто заузима и књига
Веселина Коњевића под насловом “Исповијест
посљедњих зеленаша Крста Поповића”, коју ће неминовно користити историјска наука у Црној Гори за
реконструкцију приче о историји Црногорске странке и зеленашког покрета. Коњевићева расправа садржи детаљне исповијести, дате у форми интервјуа,
Вукашина Спасојева Драшковића, Вељка Јовова
Вујачића и Новице Јевтова Вујичића, војника

Крста Зрнова Поповића током Другог свјетског
рата, и те исповијести представљају корисно
свједочанство и запажен допринос за комплексније и
цјеловитије промишљање, анализу, реконструкцију и
интерпретацију војно-политичког зеленашког покрета од 1941. до 1945. године, чији је предводник био
Крсто Поповић.
У Коњевићевој књизи садржани су ставови
његових саговорника, али и ауторови, о историографским контроверзама у вези са дјеловањем Крста
Поповића у периоду 1941-1947. Умјешно Веселин
Коњевић образлаже дилеме које се тичу активности
Крста Поповића у том времену и покушава их коректно одгонетнути, а оне се, превасходно, односе
на историографско насљеђе и усмено памћење, које
је дуго и разнолико дискутовало и још дискутује о
томе да ли је Крсто Зрнов Поповић стварно и правно
био или не „ратни злочинац“ и „квислинг“, као и то у
чему се огледао његов црногорски патриотизам и каква је била његова улога у одбрани права на постојање
Црне Горе. Коњевић презентира основне биографске
податке о Крсту Поповићу, презентира његов животопис, користећи научну методологију, релевантну
историографску литературу и изворе, описује Крстову херојску улогу у подизању Божићног устанка
1919. године и његову зеленашку устаничку ослободилачку борбу (1919 - 1921), као и његов емигрантски
живот у Аргентини и Белгији (1922 - 1931), а посебно
се бави крупним темама и питањима који се односе
на Поповићев ратни ангажман (1941 - 1945) и начин
његове погибије (1947).
Веселин Коњевић, маниром савјесног
и приљежног истраживача, да би што је могуће
објективније дао приказ живота и дјела Крста
Поповића и времена у којему је битисао, у овој књизи
објављује исказ о Крсту његовог блиског крвног
сродника - Данила Васова Поповића, као и Јована
Петрова Поповића, рођака Крста Поповића. Ти искази имају запажену историографску вриједност јер
нуде аргументе којима се доприноси што потпунијој
консидерацији ове значајне личности црногорске
историје прве половине XX вијека.
У казивању Јована Петрова Поповића, адвоката и публицисте, посебну вриједност за историјску
науку има објављивање мањег дијела рукописа дневника Крста Поповића, што додатно мотивише и
оснажује научну потребу интегралног објављивања
његовог дневника (који се налази у приватном власништву кћерки генерала Николе Поповића, сина
Крста Зрнова). Цјеловито објављивање Крстовог
дневника било би од изузетне важности за савремену
историјску науку у Црној Гори и допринијело би потреби објављивања примарних историјских извора,
ради што боље и цјеловитије слике и сазнања о про-

71
шлости Црне Горе прве половине XX вијека.
У Коњевићевој књизи налази се и вриједна
фото-документација ствари које су биле приватно
власништво Крста Поповића и његових признања и
одликовања, које је добио као официр Књажевине/
Краљевине Црне Горе и слично.
Ово публицистичко остварење Веселина
Коњевића заслужује вишеструку похвалу, како за
ванредну ауторову радиност, тако и за несумњиви

допринос који је њиме постигнут у савременој
црногорској историографији, јер се животописом
једне значајне историјске личности Црне Горе истовремено објашњава важни дио повијесног тока и контекста друштвене заједнице, у којој је Крсто Поповић
поникао и живио.

Цетиње, 20. III 2015.

ПОЛИТИЧКА МЕГАЛОМАНИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ, УВИЈЕК
ЗАВРШАВА КУЛТУРОЛОШКИМ И ДРУШТВЕНИМ
СУНОВРАТОМ

Чедомир Драшковић

Живот ништа не обогаћује као човјечност. Са посљедњим истинољубивим завјетницима идеје
Божићног устанка: Веселина Коњевић, „Исповијести посљедњих зеленаша Крста Поповића“. Док је
таквих историјских споменара, Црна Гора с разлогом бива оаза вјере, наде и оптимизма.
Црна Гора је трајала и опстајала, захваљујући црногорској патриотској парадигми, и историјски арснази својих сопствених и аутентичних вриједности тикулисаном гњеву преварених и понижених Црно- све док није ,,братски“, тј. окупаторски преварена гораца послије 1918. године.
подметнутим српским културним империјализмом,
Сви
највећи
духови
илиризма
и
односно православним политичким интегрализмом. југословенства - зачетници идеје о јужнословенском
Од Караџићевог програмског, политичког клишеа заједништву на Балкану су убрзо разабрали да ту
„Срби сви и свуда“ (публикованог 1819.) - по којему нема будућности. На пр., Његош (који је први посу балкански народи сва три „вјерозакона“ (Срби, тенцирао појам и потребу националног братства
Хрвати, Муслимани/Бошњаци, Црногорци, Маке- и југословенства, резигнирано закључује: „Ја сам
донци, па чак и Бугари) - сматрани Србима јер го- се у почетку нешто надао, но данас видим да је
воре једним језиком, ,,српскијем“!? Такву политичку југословенство идеална ријеч која само празнијем
пресију и дан-данас испаштају једино Црногорци, главама лијепо звучи“. Или, Јован Скерлић, један од
којом нам се (чак и у сувереној држави!?) ригид- највећих културних и стваралачких индивидуалаца
ном политиканском окупацијом Српске православне у Срба (умро 1914.) је без дилеме закључио да - се
цркве - настоји избрисати свијест о себи и црногор- јединство Јужних Словена може остварити само
ском националном идентитету. Иако за цивилизоване на антирелигиозној основи, односно на потпуном
и сувисле категорије - то није питање знања, науке, елиминисању политиканских активности цркве.
или историје, већ једноставно питање политичког
Насупрот томе, политичка (немањићка)
приступа! И личног, и историјског става моралног.
идеја српске државе, односно националног велиО аутору Веселину Коњевићу, који тренут- косрпства, помно и програмски је развијана - почев
но заокупља нашу пажњу књигом Исповијести од Гарашаниновог „Начертанија“ (1844.), па Програпосљедњих зеленаша Крста Поповића (у издању ма Уједињене омладине српске (1866.), до дефиниШтампарије ,,Обод“ са Цетиња, 2014.) убједљивије тивног опредјељења „Црне руке“ (из 1903. године).
сам сазнао послије његове књиге Вранешка ле- - Уједињење, или смрт! У основи свега тога, гуран је
генда о младим трагичарима Пави и Ахмету, вјерски радикализам, тј. политички изопачено правокомшијама и несуђеницима, о којима је остало да славно хришћанство, односно хегемонално и милиćедочи заједничко гробно мјесто, са географским им тантно светосавље - што је све скупа на велика врата
узглављем завријеђене успомене за топоним Пави- уводило националне и државне преваре и присиле, и
но Поље... Ова садржајна, изворна и трајна људска империјални терор сурове политичке српске хоботприповијест неспорно припада оним најсложенијим нице према сусједним, односно њима подложним
трептајима живота из прошлости наших простора, православним просторима.
послије које се Веселин Коњевић спонтано и једнако
По дефиницији, лаж представља нетачан
искрено упуштио у трагање за новијим аутентич- исказ, којим се жели остварити посебан циљ! С
ним вриједностима црногорским — о Крсту Зрнову тим у вези, веома дуго и веома смишљено трајала је
Поповићу и црногорским зеленашима, као класичној деконструкција имена и духа црногорског. Та велика

72
српска националистичка пандемонија брутално је гушила и обезличавала национални идентитет и државни простор црногорски. Почев од погаженог имена,
проћеране династије, отете државности... Послије
нелегитимне и каубојски организоване Велике Подгоричке скупштине српског народа, па Одлуке перфидног окупатора, односно наводног Великог ослободиоца Александра Карађорђевића о укидању
Црногорске православне цркве - ради стварања
официјелне српске православне државне религије,
услиједила је Прокламацији о уједињењу, тј.
стварању југословенске државе - 01. децембра 1918.
године, у којој „Велики ослободилац“ није (чак!) посебно ни поменуо Црну Гору! Као некад окрутни жупан Немања, који се такође политички био упарио:
упоредо са црквом и војском, насрнуо је - те слистио
и освојио Зету...
Године 1919. услиједио је Божићни устанак,
као спонтани и природни процес буђења превареног
и ошамућеног духа, и организовања отпора црногорског. За сопствени понос, и лично и национално
достојанство! Упаљена је „света лампа“ самосвијести
црногорске, коју великосрпски „луд вјетар угаси“...
Да је лукавство снага немоћних, и одлика подлих, те да се слободарско срце Црногораца
не може побиједити сировом снагом, доказало је и
снажно настављање Божићног устанка 1941. године - спонтаним настављањем отпора и борбом Крста
Поповића и црногорских зеленаша „за част, име и
слободу Црне Горе“.

Црна Гора се искрено жртвовала за
Југославију, а најнечасније је преварена
и понижена
Црногорци никад нијесу ратовали - так да
би учествовали, него су то чинили да би успјели, да
би побиједили! С тим у вези, и продужетак њихове
зеленашке борбе 1941. године био је условљен основним црногорским геслом: мора се ићи напријед
- путем до потпуне црногорске слободе! Иако су се
острашћени идеолошки противници осветнички
упорно користили новијим инвазионистима на Црну
Гору, Италијанима, ипак нијесу имали елемената да
судском осудом - осуде и понизе Крста Поповића!
Али су, зато, њихови ,,научни“ трабанти, који се (по
познатом међународном квалификативу) врло често,
боље рећи редовно „понашају попут кљуканих гусака...“, о Крсту Зрнову упорно покушавали, а и данас
политикански препредају даје био ,,издајник“ и „ратни злочинац“.
Народ памти и препричава, и дугорочно је
хуман и одговоран према онима који су му чинили
добро. Крсто Зрнов је још за живота ушао у леген-

ду, и суверено ће га памтити разнородни облици
народне културе црногорске. Касније, у релативно
кратком року и историографска литература је дала
значајан допринос расвјетљавању тога злога времена - у Црној Гори као Карађорђевићевској „земљи
јаука“. У толико је спретност и инвентивност В.
Коњевића значајнија - што се ćетио, да у задњем тренутку припреми за штампу и публикује Исповијести
посљедњих зеленаша Крста Поповића. „Вукашин
Спасојев Драшковић, Вељко Јовов Вујачић и Новица
Јевтов Вујичић посљедњи су црногорски зеленаши,
који су током Другог свјетског рата били у редовима
прослављеног црногорског бригадира, војног вође
Божићног устанка 1919. године и вође зеленашког
покрета у Црној Гори (1941-1945) - ђенерала Крста
Зрнова Поповића“, каже аутор Коњевић на почетку
уводних опсервација и напомена о овом издању. Пожурио је, боље рећи - послужила га је срећа да у готово
задњем тренутку разговара са ове три часне старине,
три посљедња зеленашка ,,мускетара“ - поријеклом
с Чева, из Црмнице, односно са Грахова. Детаљни,
промишљени и садржајни појединачни разговори - у
форми интервјуа - нуде обиље појединости, догађаја,
грађе... у вези са зеленашким покретом, оновременом Црном Гором, али и ширим контекстом Првог и
Другог свјетског рата, и савезничком издајом Црне
Горе, иако земљом побједницом из Првог свјетског
рата. Која је јединственим бешчашћем дојучерашњих
савезника - водећих свјетских политичких субјеката
(касније и самокритички признатом политичком
скандалу) - препуштена острашћеном српском клеронационализму, и његовом пратећом институционалном и политичком разарању, те потпуном анексионом
слому Црне Горе 1918. године.
Имао сам срећу да добро упознам двојицу
главних Коњевићевих сарадника: Вукашин ми је био
рођак, а Вељка Вујачића сам - као необичну и веома
маркантну црногорску појаву - запазио на Цетињу
у вријеме одржавања Референдума за самосталност Црне Горе. Дошао из Аустралије (ђе је стално
настањен), са дијелом породице, и чак је неколика
мјесеца био закупио приватан стан на Цетињу - да
све боље и темељитије пропрати и доживи, и даде
одушка толико гушеној патриотској срећи! Вујачић
се касније неколико пута одушевљено враћао Цетињу
и Црној Гори, па сам имао задовољство да се с њим
упознам, и дуже разговарам.
Ова књига изворно доноси једну капиталну,
менталитетску и карактереолошку, кључну црногорску димензију. Говори о личностима, боље рећи
показује и говори нам - људе и личности из галерије
класичне и понајбоље црногорске стварности. Пред
нама су - као на музејским постаментима - ликови
једноставни и отворени; спонтани а стамени - мен-

73
тално и морално громадни, природно доминантни. И
надасве искрени и скромни - у својој једноставности
и разборитости. То су они људи са нашег бившег хоризонта - са јасним и чврстим ставовима, етнолошки
па чак и антрополошки препознатљиви, и историјски
одговорни - како према себи и својој ближој околини,
тако и према сопственом народу и својој Црној Гори.
За њих није било дилеме, нити двојбе! Већ само један
велики животни грумен и дар судбине: Црна Гора им
је била светиња - за коју им је живот био само улазница... А Крсто Зрнов витешки вођа, и часни узор
црногорски!
Како вријеме пролази!? Ова књига доноси
примарну изворност и „документарност“, народну и националну, и већ сада има одлике значајне
историјске конотације о недавном времену, и
његовим јединственим актерима - пресудним за коначно, поновно одређење и „рађање“ црногорско.
Но, како је Црна Гора углавном била земља апсурда,
учини ми се да би већ данас неко узалудно (као по
старогрчкој сентенци) - „свијећом“ тражио човјека“
њиховог менталног и моралног профила! Као да су
се намах истражили људи таквог соја, и носиоци класичног црногорског агона? Све се учини отуђено, расуто, деконцентрисано, и много друкчије: помјерено
из културолошке и националне осе! Као да је све
шуштало, без животне свјежине, без приватности и
без сопствености. Измјештено на улицу и чаршију!
И да су крчме, кафићи и фејзбук, и ,,брендиране“
потрошачке тричарије домети новијих генерација...
Откуд толика бујица површних, несавјесних и неодговорних људи!? Ширих потомака..., без здраве
самоактуелизације, спутаних неизвјесношћу, и без
сопствене визије, без логичке самоиницијативе? Без
снаге воље, без ентузијазма! Ваљда и због тога што
су, на другој страни ројеви површних имитатора и
лицемјерних политичких перформера, и симуланата сценских. Примамо себичних и егоцентричних...
Па се онда ту негђе нађе и пратећа гунгула сирових и увијек орних галамџија, и непромишљених
ђилкошких превратника и „револуционара“. Над
којима (у коначном!?) у дугом континуитету (по званично истраживаном јавном мњењу) - популарношћу
доминира владика српски у Црној Гори, Амфилохије
Радовић...

У континуитету превара и подвала,
бриљира и мојковачка - којом су се
„Црногорци дефинитивно одужили
српству“ (!?)
Да је ова књига донијела само инициране исповијести тројице задњих живих сљедбеника
идеје Божићног устанка, и сабораца Крста Зрно-

ва Поповића - била би вриједан и трајно актуелан
садржај, и вишеслојна и комплементарна грађа за
тај најсложенији и најконтроверзнији период црногорске историје. Међутим, аутор је значајно обогатио њену сазнајну компоненту - са десетак (за
основну тему књиге) концизно срочених засебних
прилога: О Крсту Поповићу; О Божићном устанку,
затим: Црна Гора у Првом свјетском рату, Петровданска скупштина на Цетињу, Ровачка република,
па Секула Дрљевић, Подгоричка скупштина 1918.,
Тринаестојулски устанак 1941., и Четнички покрет у
Црној Гори. Осим тога, исцрпни дијалог са тројицом
угледних представника зеленашког покрета - прати
и ауторски напор В. Коњевића, који се огледа у 140
„фуснота“, односно засебних напомена испод основног текста књиге. Којима се за потребе корисника књиге наводи, појашњава, коментарише..., и даје
мноштво пратећих детаља везано за низ појединости,
догађаја, појава, личности, датума и слично у основном тексту овог наслова.
У другом дијелу књиге, учешће у њеном
ситуирању узимају двојица знатнијих братственика Крста Поповића: његов најближи потомак по
мушкој линији, Данило (Васов) Поповић (по струци
инжењер, и познати црногорски синдикални функционер; који је наслиједио доста породичних реликвија),
и Јован (Петров) Поповић, адвокат и публициста из Београда (аутору је био посебно занимљив
због вишедеценијског блиског односа, и редовне
комуникације са генералом Николом Поповићем,
Крстовим сином). Наравно, и њихови искази, као и
уступљени факсимили докумената, и бројна и разнородна фотодокументација (личности, личних предмета и експоната) из њихова поćеда - знатно доприносе богатијем фабулирању и укупној историјској и
научној кохерентности грађе у овој књизи.
Ауторски надахнути Веселин Коњевић, ово
издање је снабдио и садржајно корисним уводним напоменама - посебно се занимајући за преговоре у вези
са својевремено потенцијалним укључивањем Крста
Зрнова у партизански покрет. Такође, бавио се и оном
касније толико рабљеном идеолошком, односно комунистичком дилемом: да ли је Крсто „издајник“ и
„ратни злочинац“, или је оно што је био по сопственом менталном и моралном склопу: велики патриотски шанац, и један од најзаслужнијих црногорских
витезова свих времена!
Почетак књиге резервисан је за краћи предговорни текст Новака Аџића, а на њеном крају су
уобичајени методолошки садржаји за модерно конципирана издања: Коришћена литература, Индекс
личних имена и Индекс географских појмова. Са ЦДом, односно живом ријечју тројице главних актера
књиге у прилогу.

74
Није тешко историјски одвагати сазнање:
Црна Гора није никад имала објективних услова за реалан развој! Ни данас, она још увијек није
достојна своје сложене стварности - због хегемонских, великосрпских културолошких и политичких
рестлова који отворено мешетаре по њеној култури,
историји, држави, вјери. Српска православна црква
као једина православна канонска у Црној Гори (!!!),
па (уз Српску амбасаду) и три српска конзулата по
територијално маленој Црној Гори, и енормно бројна
и охола српска партијска опозиција, и научни караван црномантијашки - за нека су будућа ишчуђавања
што све чине „једноплемена браћа“ како би унизили
и угрозили Црногорце. Црна Гора и данас опстаје јер
се успијева уздићи изнад тога свијета - и сопствене
стварности! До када је тако могуће? Чини се да је све
мање Црногораца којима је јасно да је наше трајање,
односно сопствени живот прије свега - била дужност
за одговорно осмишљавање сопственог животног
пута! Личног и друштвеног. Неовисно колико нам
текуће концепцијско-вриједоносно јединство актуелне власти нема утврђену и одговорно спровођену
стратегију развоја...
И опет, као да смо готово на почетку: Што
се тиче дугог црногорског и зеленашког ропца од
српске окупације и анексије 1918. године, ко зна до
када ће трајати ,,братске“ размирице!? Које су толико
бруталне, отроване и опасне ако се, рецимо, темеље
на ријечима тзв. науке; на пр. историчара ЦАНУ
академика Лакића, који је пред својим присталицама (ових дана) због дилеме ЦГ - НАТО савез, да или
не: негативно закључивао. Јер: „Док је у Црној Гори

био један народ, није било подјела“!? „Црногорци
су секта: брозомора - гора од турчења“, итд., такве и
њима сличне стално припомаже и „духовно“ кријепи
владика српски у Црној Гори, Амфилохије. Послије
таквих опструктора и лицемјера, као да сваком
пристојном, тј. нормално одгојеном и рационалном
није у потпуности јасно зашто су Црној Гори и Црногорцима увијек била „студена леђа“ од Србије! Конкретно, кад год су били актуелни црногорско-српски
војнички и политички договори и „савези“! Почев
од Прве Омер-пашине године (ко може заборавити
громовнички пријекор српској „браћи“ у Јакшићевој
химни људскости „Падајте, браћо!“), па преко свих
каснијих залудњих договора о заједничким ослободилачким ратовима од 1886. до 1918. године, који су
били само - потпуна и очигледна српско- црногорска
превара. Односно, подлост и мржња оних који ти зло
смишљају, односно изневјере кад ти је најтеже, није
опасна - као њихово пријатељство!
На крају, морам прокоментарисати став
једног од сарадника овог наслова: „Крста Зрнова треба рехабилитовати“, наглашава Јован П. Поповић. Зашто, и ко би га то требао „рехабилитовати“? Зар није
значај идеје Божићног устанка, и континуитет његове
политичке и војничке борбе, идентичан типичној
историјској одговорности за опстанак Црне Горе!
Због тога су Црна Гора и њен народ, и категорија
времена - као непогрјешивог „мајсторског решета“ једини мериторни судионици, и саговорници у овом
наводном спорењу. А они су, кристално јасно, рекли
своје!

Ријеч аутора Веселина Коњевића
Даме и господо,
Драги пријатељи,
Осјећам изузетно задовољство што је повод нашем окупљању у пријестоном Цетињу прича
о прослављеном црногорском команданту, ђенералу
Крсту Зрновом Поповићу, и његовим саборцима - зеленашима, који су се несебично жртвовали
за Црну Гору. Веома сам почаствован што је прво
представљање ове моје књиге уприличено управо
овђе на Цетињу.
Желим, прије свега, да се захвалим организаторима ове промотивне вечери - господину Александру Богдановићу, градоначелнику пријестонице
Цетиње и госпођи Саши Ловре - Божовић, директорици Народне библиотеке ,,Његош“ са Цетиња, која
је и медијаторка промоције. Хвала и промотерима
моје књиге - господину Новаку Аџићу и господи-

ну Чедомиру Драшковићу, као и глумцу Слободану
Маруновићу.
Жао ми је што вечерас, из здравственим
разлога, са нама није Новица Јевтов Вујичић, из
Никшића - војник и саборац Крста Поповића, којега
овим путем поздрављам, као и Вељка Јовова Вујачића
у далекој Аустралији. Трећи зеленаш - саговорник у
мојој књизи - Вукашин Спасојев Драшковић, на жалост, преминуо је у јесен 2011. године, десетак дана
након што смо обавили разговор за ову књигу.
Прије четири године дошао сам на идеју да
потражим преживјеле зеленаше, коју су током Другог
свјетског рата били у редовима црногорског бригадира, војног вође Божићног устанка 1919. године и
вође зеленашког покрета (1941 - 1945) - Крста Тодорова - Зрнова Поповића. Пронашао сам њих тројицу,
посљедњих преживјелих: Вукашина Спасојева
Драшковића, родом са Чева, Вељка Јовова Вујачића,
из Црмнице, који живи у Аустралији, и Новицу

75
Јевтова Вујичића, родом из Заслапа, са Грахова.
Биљежећи (и публикујући) свједочење
тројице посљедњих зеленаша-федералиста о том периоду (1941-1945), намјера ми је била да, кроз форму
интервјуа, јасније освијетлим њихове мотиве и одлучност да се боре за државу, у условима када је та
борба, од невоље, наметала својеврсну колаборацију
са тадашњим (италијанским) окупатором Црне Горе.
Одговори мојих саговорника показују сву силину
њихових емоција и патриотизма према Црној Гори,
коју су вољели изнад свега. Њихово увјерење да је све
пролазно - а да само Црна Гора мора бити вјечна, пружало им је морално оправдање за, како су сматрали,
привремену невољну сарадњу са окупатором. Идеја о
независној и сувереној, међународно признатој држави Црној Гори, за коју су се тако несебично жртвовали, реализована је тек 2006. године - шездесетак
година након пропасти зеленашког покрета и смрти
његовог војног вође -Крста Зрнова Поповића.
Дешавало се, кроз историју, да у Црној Гори
надјачају оне снаге које желе нестанак државе Црне
Горе и њене самобитности. Но, захваљујући људима
- као што је то био Крсто Поповић и његови саборци
- који нијесу дозвољавали да се име Црне Горе затре без гласа и отпора - црногорска зубља слободе
је добијала изнова нови сјај и ново трајање. Таквих
људи - који су вазда били спремни приложити себе
као жртву на олтар црногорске државности -било
је, има их и, вјерујем, биће их увијек. Без њих не би
било ни Црне Горе ни Црногораца, и они су гарант
нашега вјековног трајања!
Несебична оданост Крста Зрновог Поповића
и његових сабораца интересима државе Црне Горе,
као и њихова спремност да за ту свету идеју -а то је

опстанак Црне Горе
- у сваком тренутку
положе и свој живот - треба да буду
путоказ и наук и
садашњој и будућим
генерацијама како се
искрено воли своја
домовина и жртвује
за њене интересе.
Ако су у тој својој
борби и гријешили
- то су чињели
из најдубљих и
најискренијих
увјерења да чине
добро Црној Гори и
црногорскоме народу. Захваљујући таквим људима, знаним и незнаним
појединцима, који су се храбро и искрено жртвовали
за интересе државе Црне Горе и њеног народа, ми,
овако бројчано мали, на овој балканској раскрсници цивилизација опстајемо вјековима. Зато њихова
добра дјела заслужују да буду присутна у нашем
сјећању и сачувана за будуће генерације.
Нека ова књига буде макар мали допринос
у расвјетљавању улоге и дјела Крста Поповића и
његових зеленаша - федералиста у новијој историји
Црне Горе, о чему је, сасвим извјесно, нужно дати
нов историјски суд, лишен било какве идеолошке
обојености или личне нетрпељивости. Ова књига,
односно казивања тројице посљедњих зеленаша
Крста Поповића, у извјесном смислу је и споменик
свим њиховим саборцима, са којима су дијелили исту
судбину и борили се за
исту идеју, и у чије име
су проговорили.
Хвала
још
једанпут свима коју
су организовали ово
вече, као и вама,
драги
посјетиоци,
што сте дошли да
присуствујете
овој
промоцији.
Нека нам је
вјечна Црна Гора!
Владин дом,
Цетиње, 20.03.2015.

76
УКРИВАЊЕ ФАЛСИФИКАТА И ”САВРШЕНИ ЗЛОЧИН”
- КРИВОТВОРСТВО СИМА МИЛУТИНОВИЋА -

Маријан Машо Миљић

Апологија Црне Горе
Док сам радио на Цетињу, објављена је
Зековићева прва књига Филозофија, Музика, Мит по
вриједности и значају више него интересантна. Двије
године касније изашла му је друга књига Филозофија
нације, можда прекретничка у његовом укупном
списатељском раду. Прилике или боље рећи неприлике које су се након тога ваљале према Црној Гори,
а онда се у виду непогоде на њу сручиле, нијесу га
усмјериле да оде путем који је освијетлила његова
прва књига. У њој Сретен Зековић, иначе један од
најбољих професора филозофије које је Црна Гора
имала, наводи Платонову мисао (из Државе, у Миту
о Ананке), која гласи: ”Неће демон вас коцком бирати,
него чете ви изабрати демона”. Тај демон надахнућа,
у античком смислу, нашао је колегу Зековића и упутио га у другом правцу, који би се, метафорично речено, могао назвати апологија (одбрана) Црне Горе,
њене прошлости и духовности од присвајања и фалсификата.
У другој књизи проф. Зековић износи фундаменталну тезу да је нација, па и црногорска,
природноисторијска категорија.

Самосвојна, аутохтона институција
црногорска
Од тада до данас настајао је његов опус: преко 40 ауторских дјела, 5 приређених књига , од којих
су неке у годинама ратним биле и подвиг и ризик, затим 5 изузетно значајних брошура и око 1000 разних
текстова објављених у периодичним публикацијама,
зборницима радова итд. За три деценије рада и борбе
за Црну Гору, истину о Црној Гори и Црногорцима
и спуштања у историјске слојеве црногорског државног, националног, духовног и културног бића, настало је његово замашно и разноврсно дјело, а он постао самосвојна, аутохтона институција црногорска.
Вријеме је показало и потврдило да његова борба, научни, публицистички и патриотски ангажман нијесу
били црногорски донкихотизам. Институција звана
Сретен Ћено Зековић дала је свестрани допринос
еманципацији Црне Горе и самоспознавању Црногораца. Та жива установа је публиковала монографије,
приручнике, подćетнике, уџбенике, рјечнике, прозу
и поезију, капиталну Црногорску хрестоматију –
Наук(у) о самобитиности Црногораца у XIII томова, два незаобилазна тома Елемента монтенегрина,
зборнике докумената, те књиге о фалсификатима
црногорске прошлости.
Књига коју представљамо је само једна од
њих: Симо Милутиновић, Петар I, Његош – кривотворство Сима Милутиновића.
Па, ипак, се смијем усудити да устврдим, уз
разумијевање и ваше и уваженог колеге С. Зековића,

да тај његов ренесансни и енциклопедијски дух није
довољно схваћен, а његове књиге нијесу довољно
прочитане. Подстрек за темељније ишчитавање је и
ове његова промовисана књига.

Ребрантовски час анатомије над Симом
Милутиновићем
Зековић је овом књигом, строго ребрантовски, одржао својеврсни час анатомије над
Симом Милутиновићем. У тој интелектуалноисториографско-филозофској обдукцији, он је не
само указао него и доказао његове фалсификате који
се односе на Петра I и Његоша.
Револтиран обнављањем и величањем личности и дјела Сима Милутиновића – Сарајлије,
умјесто радикално-критичких издања, он је указао на
мистификације и кривотворења списа Петра I Светог
и Његошевих дјела Огледала и Луче, на што је једино
он досада указивао.
Проф. Зековић, демонстрацијом задивљујуће
логике и жестоке, разорне интуиције елаборира своја
сазнања, аргументе и доказе о кривотворењима С.
Милутиновића двојице владара Петровић – Петра I
и Петра II, истичући његову ”предиспонираност” за
кривотворење, рушећи устаљени наметнути култ о
”Његошевом учитељу”. Он истиче његову ћудљивост
и генетску потребу за преиначавањем, допуњавањем
и, надасве, кријумчарењем ”помена српског имена”
у Црној Гори. На ту његову склоност указивали су
многи аутори од Вука Караџића, Николе Банашевића,
Радосава Меденице и других.

Његош: Симо је ”ништа чојак и јавни
аустријски шпијун”
Иначе, нова књига С. Зековића у структурном погледу саздана је из три дијела: увода, дијела
у коме аутор елаборира однос Симов према Петру I
и другог дијела у коме је врло зналачки и документовано представљен Сарајлијин однос према дјелима
Његоша. Иако има наизглед једноставну структуру, ова књига је садржајно врло разуђена, историографски прегледна и јасна, логички утемељена и
по методолошком приступу, логичкој оштрини и
досљедности врло сложена. Озбиљнији осврт на њу:
књижевно-историјски, критички и историографски
захтијевао би писање књиге о књизи.
Представљајући у уводу овијаног фалсификатора Сима Милутиновића, његов загонетни, нимало случајни и авантуристички пут у Црну Гору, као
аустријског и српског и још понечијег агента, припадника српске полиције, аутор наглашава да је у Црну
Гору наводно илегално пребјегао, а из ње је због фалсификата завјештења Петра I и што се удружио с политичким противни цима свога ученика, младог Вла-

77
дике, морао да бјежи са Цетиња. Петар I га је кратко,
али прецизно дефинисао: ”Симо ка Симо”, а Његош
још прецизније: ”да је вјетропираст”, ”ништа чојак”
и ”аустријски шпијун”.

дио. Отуда и његово настојање да докаже присуство
и чувствовање ”српског имена у Ц Г”. Није неважна
чињеница да је С. Милутиновић био члан београдске
полиције.

Симова мисија је индоктринација
српством

Симо је ”велемајстор, специјалиста за
фалсификате”

У вријеме док је био секретар Петра I направио је више безочних фалсификата. Приписао је
неколико епских пјесама Петру I, без изворника, и
тиме замрсио клупко око питања њиховог ауторства.
Због његовог самовласног преиначења писма Петра I
избио је спор између Милоша Обреновића и владике црногорскога. Такође, замутио је око тестамента
старога Владике, што је могло довести до крвавог
епилога. Но није искључено да му је то и био циљ.
Потпуно је био слуђен српством, којим је контаминирао Његоша и много шта друго чега се дотакао. Ту
идеју, чију је клицу он посијао и оставио, слиједили
су други све до данас.
Неки српски ултранационалисти кажу да
је Његош ”највеће Симово дјело”, што није тачно.
Његош је само у почетку духовно растао уз Сима,
али убрзо се десило обрнуто, да је Симо растао уз
Његоша, али је у томе расту закржљао. Једино је напредовао у фалсификовању и посрбљавању у својој
алхемичарској радионици и у којој је чега се год дотакао, на што год је помислио претварао у српско, а
чињенице кречио у бијело.
Симо је, у ствари, распирио и лансирао народно предање о наводној ”истрази потурица”, што
је касније и Његош прихватио, а што је један од зачетника српске критичке историографије Иларион
Руварац не само критички оспорио него и карикирао.
Симо је много што смутио за то вријеме. Он чак и
своју Историју Црне Горе, на неки начин, приписује
Петру I. Проф. Сретен Зековић асоцира да сви
случајеви Симових фалсификата и преиначења имају
не само заједничке околности него и заједнички именилац. Јер иако је Његошев ”учитељ” био својеглав
и неуравнотежен, неко је стајао иза њега. Аутор ове
књиге идентификује српске кружоке задахнуте национализмом, великодржавном мишљу и, касније,
начертанијевским духом.

С. Зековић је у својој обдукцији личности С. Милутиновића дошао до врло занимљивих
закључака који потврђују изречене оптужбе на рачун
овог велемајстора фалсификовања, специјалисте за
фалсификате.
Поред Симове непрофесионалности, интелектуалног непоштења, С. Зековић наглашава његово
потурање, подметање кукавичјих јаја, преиначење,
кривотворење, чак и кријумчарење. Он је шарлатан
који све то чини у политичке сврхе. Он је политички
био ангажован много више него што се да и замислити.

Симо је био члан београдске и агент
српске полиције
Што се тиче првог дијела књиге треба нагласити да аутор истиче да је С. Милутиновић плагијатор,
кривотворитељ и преиначитељ чак и за творце ”науке” о ауторству пјесама Петра I. Н. Банашевић га сматра за плагијатора и интелектуалног преваранта, јер
је пјесме Петра I представљао као анонимне, народне, црногорске и тиме обмануо Његоша да их уврсти
у Огледало. За Р. Меденицу Симо је шарлатан и несигуран ослонац. Да апсурд буде већи спорне пјесме
се приписују Петру I чак и Његошу.
Сима свеколика кривотворства чини у име
Српства, које му је изнад свега и коме је све подре-

Фалсификат Његошеве посвете на
Вуковој Даници из 1826
Други дио ове књиге је посвећен анализи
односа Сима према Његошу. За већину данашњих читалаца, можда и стручњака, је ново Симово учешће
у фалсификовању наводне Његошеве посвете у стиховима на примјерку Вукове Данице из 1826, часописа који је поклонио српском епископу Никифору
Максимовићу приликом његовог доласка на Цетиње
1833. Виспрени и проницљиви Ћено Зековић и у томе
види Симов прст. Јер, Његош и тај епископ нијесу никада заједно били на Ловћену, али је посредник међу
њима био С. Милутиновић, овијани кривотворитељ,
вишеструки агент и члан српске полиције.

Неизворност посвете и наслова Огледало
српско
Нико као аутор ове промовисане књиге није
тако суверено и убједљиво проговорио о неизворности наслова Огледало српско, збирке народних
пјесама које је Његош сакупио и објавио у Београду 1846. Књига је штампана у Државној књажевској
штампарији, у којој је печатана и Луча. Кривотворење
наслова Огледала и Посвете у Лучи С. Зековић доводи у везу са С. Милутиновићем. Он је категоричан, ослањајући се на биљешку Вука Караџића, да
је првобитни наслов Горско огледало, односно Огледало горско велики маг фалсификовања преиначио у
Огледало српско.

Неизворност Посвете у Лучи
Од посебног значаја за историју књижевности
и његошологију јесте поглавље у књизи у коме
се оспорава аутентичност Посвете у изворнику
Његошева спјева Луча микрокозма.
С. Зековић сматра, и то врло логички и аргументовано доказује, да је Посвета у Лучи ”Симова
подметачина, преиначење и кривотворење, наравно
не без учешћа и посредовања великосрпских кругова

78
и органа власти”. По њему постоји несумњива веза
између фалсификата на Лучи и Огледалу, а више је
него индикативно уништавање оба манускрипта, што
је не само прикривање фалсификата него и ”савршен
злочин”
Заиста је задивљавајуће како је С. Зековић
направио реконструкцију и анализу Симовог
кривотворења и очитог фалсификовања Посвете,
уметање почетних стихова и, мимо Његошеве воље,
преиначава ње Посвете на кривотворитељеву адресу.
Луча је поред Посвете, састављена од шест ”пјесана”.
По њему, спјев је саздан од седам ”пјесана” или

пјевања. Посвета је била, у ствари, прво пјевање,
Симо је избацио прве стихове у првој строфи првог
пјевања, убацио своје који су адресирани на њега, а
прво пјевање насловио Посветом. Заиста, историјат,
анатомију и анализу овога беспризорног фалсификата нико није тако подастро и изложио као С. Зековић,
неуморни истраживач, аналитичар и мислилац.
Они који пажљиво прочитају ову књигу биће
обогаћени новим сазнањима и могу се похвалити да
су присуствовали још једном великом часу анатомије
професора и полихистора С. Зековића. Аутору честитам на ријетком прегнућу,

ДВИЈЕ КАПИТАЛНЕ СТУДИЈЕ О ЦПЦ ВЛАДИМИРА
ЈОВАНОВИЋА
Владимир Јовановић, ЦПЦ између Петрограда и Цариграда (1766-1918), ОКФ
Цетиње и Побједа Подгорица, 2013. г.
Основна ауторова премиса није била да напише потпуну историју односа ЦПЦ са Руском православном црквом и Цариградском патријаршијом
за период 1766-1918., већ да нашу јавност упозна са
досад непознатим документима о тијем релацијама.
Прва од двије капиталне студије о ЦПЦ
аутора Владимира Јовановића обилује шокантним документима из Архива Руске и Цариградске
патријаршије, то су:
* Због чега је Његош одбио да га за владику
рукоположи Српска црква и како је од Руске православне цркве добио титуле архиепископа и митрополита.
* Његошева преписка: Митрополија
цетињска је Црногорска православна црква!
* Посланица Патријарха и Синода Цариградске патријаршије којом потврђују свесветост и канонску аутокефалност Црногорској православној цркви.
* Скриване депеше Синода руске цркве
упућене Цетињу: “увијек ћемо са радошћу хиротонисати поглавара ваше аутокефалне Цркве”.
* Реакције из Београд: “Данас изгледа црногорски митрополитски престо као нека депенденција
рускога Синода, на чији предлог црногорски кнез
наименује онога, који ће стати на чело аутокефалној
Црногорској цркви“.
* Епистола Црногорске православне цркве
Цариградској и Јерусалимској патријаршији, Руској,
Грчкој, Румунској и Српској цркви: “Црква Црногорска жели увијек заједно са осталим аутокефалним
црквама”. Овом студијом Владимир Јовановић је
први пут у црногорској јавности објавио 100 факсимила првокласних докумената који свједоче о канонскиим темељима самосталности Христове цркве у
Црној Гори!

У првом поглављу аутор се бави
Међуцрквеним положајем ЦПЦ у назначеном временском периоду. У наредном, Његошем као поглаваром ЦПЦ, а треће носи наслов “Посланице Цариградске патријаршије поглаварима аутокефалних
цркава - одговор ЦПЦ”. Слиједе на грчком језику
објављене насловнице двије књиге од којих је прва
потписана потписом Црногорског митрополита Митрофана Бана. Прва је датирана 1904. г. а друга 1906.
Четврто поглавље се односи на релацију вјерских
центара Петровграда и Цетиња и садржи преписку
предсједавајућих Светих синода Руске и Црногорске православне цркве. У прилогу овог поглавља
Јовановић објављује текст на руском “У Богу почивши митрополит петроградски Антониј и његови
односи по црквеним питањима са Православним
Истоком”. Аутор текста је др. Алексиј Афанасјевич
Димитријевскиј (1856-1929), руски византолог, професор катедре за црквену археологију и литургику.
Кијевске духовне академије и дописни члан Царске руске Академије наука из Петровграда. Дакле,
у питању је приређивач кореспонденције из 1909.
г., између предсједавајућих Светих Синода Руске
и Црногорске православне цркве. Рад је датиран са
1914. г. када је објављен у Казању. Под истим насловом штампан је у казањском Православном
сабесједнику маја 1914. г., на стр. 920-931.
У закључном поглављу аутор доноси руске
рецензије 1905. и 1910.г., које третирају Нормативно преустројавање ЦПЦ. У прилогу овог поглавља
аутор Јовановић објављује на руском језику “Ново
устројство ЦПЦ”, рад проф. др. Ивана Савића
Паљмова (1855-1920) доктора црквене историје,
члана Царске руске академије наука, предавача петровградске духовне академије на катедри за цркве-

79
ну историју словенских народа. Паљмов је, према Јовановићу, аутор најопсежније руске студије о
аутокефалној ЦПЦ.
Кроз Јовановићеву књигу као златна нит доминира доказана спознаја и непобитна истина о аутокефалности, светости, историчности, независности
свете ЦПЦ. Изведена је на досад непознатим и новим
за нашу јавност релевантним и неупитним изворима
конституисања научних судова и истина.
У питању је дјело које богати ризницу националне културе монтенегрине и придружује се епохалним прилозима на ову тему који су настали од 18
и 19.в. до данас.

Аутор студије Владимир Јовановић је рођен
1971. г., дјелује као црногорски новинар, публициста
и научно-истраживачки дјелатник. Овом студијом се
потврдио и као релевантни историограф црногорске црквене историје. Ангажован је у већем броју
домаћих и иностраних медија.
Објавио је запажене књиге: Тотални курс
(1998), Петровдански сабор 1941 (2011. г.) и Срце
таме: Улога Црне Горе у ратној 1991. г. (2011.
г.). Као новинар је три пута хапшен због своје
истинољубивости, критичности и вјеродостојности.

Редакција Лучиндана

ВЛАДИМИР ЈОВАНОВИЋ: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА
ЦРКВА И ВАСЕЉЕНА (1766-1925)
Издавачи: ОКФ Цетиње и Побједа Подгорица, 2014. г. стр. 525.
Вођен истраживачком знатижељом да открива фактографију која је остала непозната након
успјеха и бума првом књигом о ЦПЦ В. Јовановић је
наставио. У овој својој новој књизи он на 525 страна
са 200 факсимила и 1370 фуснота исписује студију
која показује и на провјерљив начин доказује како
се скривала и фалсификовала историја о ЦПЦ као
Христовој цркви у Црној Гори.
Његова
волуминозна
студија
енциклопедијског карактера садржајности доноси
огромно богатство извора, међу којима и аутора и
врела непознатих ни стручној ни лаичкој јавности.
Његовом књигом дефилују нама непознати релевантни тумачи и истраживачи ЦПЦ из страних литература и култура. Њихова бројност просто одушевљава
и запањује. Јовановић је утемељеношћу књиге изворима и цитираним ауторима просто запљуснуо
истраживачко поље црногорске црквене историје и
подигао га до завидног нивоа. Његова друга по реду
црногорска црквена историја ЦПЦ обилује не само
плејадама аутора и мноштвом историјских врела, већ
и на основу њих ексклузивитетима које треба посебно апострофирати, као што су:
Владика Сава Петровић као “глава Црногорске цркве и црногорског народа”. /Св. Петар
Цетињски 1812. године о себи као “аутокефалном”,
или духовно независном владици”. /Српски владика 1832. године Петру II Петровићу Његошу пише
о “церкви Черногорској”. /Књаз Данило I Петровић
1858. о “Православној источној Цркви црногорској”.
/Канонско писмо Руског Светог Синода из 1886.
којим поздравља “первосветитеље автокефаљној
Черногорској церкви”. /Интегрални пријеводи и факсимили студија о аутокефалној Црногорској цркви:

Како је Црногорска црква признала обнављање аутокефалности Антиохијске патријаршије?/ Што се
дискутовало о Црногорској православној цркви на
Помјесном Сабору Руске цркве 1917. и 1918. године?/ Патријарх српски 1967. године признаје “Црква
у Црној Гори је била аутокефална”...
* Његош као поглавар “Черногории и Черногорскои православнои церкви”. /Српски аутори

80
о Његошу који је дефинитивно “прекинуо канонску везу са СПЦ” и обезбиједио руски благослов о
томе ко ће “стати на чело автокефалној Црногорској
цркви”. /Руси о Његошу са којим је “Черногорскаја
Церковљ причислила Свртитела лику свјатиx” и како
је “Светеишии Синод Русскои Православнои Церкви
признал зту Церковљ автокефалљнои”...
* Екслузивни документ - краљ Никола I
Петровић и Влада Краљевине Црне Горе осуђује
“нестанак” Црногорске цркве и “обновљање Пећке
патријаршије”.
Садржај књиге чине сљедећих 18 поглавља:
1.) Пролегомена о неким изворима аутокефалности
ЦПЦ и њиховим тумачењима. 2.) Између Петровграда и Цариграда 1766-1918. 3.) О Његошу као поглавару аутокефалне ЦПЦ. 4.) Црквени руски извори
о аутокефалној ЦПЦ. 5.) Руски професори црквеног
права о аутокефалној ЦПЦ. 6.) Западни аутори о цркви
православних Црногораца. 7.) Историја хришћанске
цркве у XIX v. (Поглавље о ЦПЦ). 8.) Одговори ЦПЦ.
9.) Сукоб око антиохијске патријаршије - улога ЦПЦ.
10.) Руске рецензије о нормативном преустројавању
цркве у Црној Гори. 11.) Преписка предсједавајућих
Светих Синода руске и Црногорске цркве (1909. г.)
12.) Једна оцјена о стању црногорског свјештенства.
13.) Анализа вишег управљања у ЦПЦ. 14.) О ЦПЦ
на помјесном сабору руске цркве 1917-1918. 15.)
Црква у 1918. г. - неколико чињеница и посљедица.
16.) Цариградска патријаршија и руски патријарх
о судбини аутокефалне ЦПЦ. 17.) Међуцрквено
игнорисање и црногорски протест због обнављања
Пећке патријаршије”. 18.) Црква у егзилу: Благослови архијереја грчког (Руског и служба Божја у Бергаму.
Већ познатој маркантној историографској
грађи о Црногорској аутокефалности из претходне
књиге и познате литературе, аутор је додао: 1.) Извод
из Кодекса (протокола) Цариградске патријаршије
о томе да се Црногорска црква не налази под

јурисдикцијом ни Пећи ни Цариграда (1766) 2.) Извод из грамате императора сверуског којом се Архипастиру црногорском додјељује Бијела панкаминавка
- Бијели клобук (1806). 3.) Документа и свједочења о
канонизацији Св. Петра Цетињског од 1834. г. 4.) Цитате из написа старијих руских, српских, бугарских
часописа.
Референцирањем, објашњењима, контекстуализацијом и репродукцијом изворника јавности су
предочене десетине нових извора. Освијетљене су
досад непознате, мање познате, скривене, игнорисане, прећуткиване, запретане теме као што су размјена
канонских писама ЦПЦ и Антиохијске патријаршије
(1901, 1906.); настојање свештенослужитеља црногорских да продуже живот аутокефалне ЦПЦ у егзилу (1919-1925); Фама о обнови пећке патријаршије
(1920-24) и ставови руских професора црквеног права о аутокефалности ЦГ тј. ЦПЦ (1889-1894, 1901 и
1909).
Доказујући свесветост и по ко зна који пут
опште познату аутокефалност ЦПЦ новим изворима
што је од суштинске важности, а коју до сада и данас
као и у будуће оспорава грубом денационализаторском атрибуцијом светосавско фундаменталистичка
СПЦ, Владимир Јовановић је објавио двије слободно
се без прећеривања може рећи капиталне и епохалне књиге о црвеној историји Црне Горе и повјесници
аутокефалне и свете ЦПЦ. Оне стоје у самом врху
црногорске црквене историографске литературе.
Својим садржајем, порукама, значењима помјерају
границе и стандарде истраживања и обраде истражене грађе и литературе. Као такве служе на част аутору, издавачима и самој Црногорској православној
цркви чувајући њено достојанство, истинољубивост,
светост која слиједи светињу Христовог распећа.

Редакција Лучиндана

ЦРНОГОРСКИ АНАЛИ
(Двоброј 7-8, децембар 2014. г. Издавач:
Црногорски културни форум Цетиње. Уредник Н. Аџић)
У својој потоњој књизи овај, иначе
најпрестижнији црногорски часопис за историјска
и друштвена питања има сљедећи садржај: Јасмина
РАСТОДЕР, Проф. Др. Шербо РАСТОДЕР: МЕМОАРСКО - ДНЕВНИЧКИ ЗАПИСИ МАРКА
ВУЧЕРАКОВИЋА; Др Данило РАДОЈЕВИЋ: УДИО
ЕМИГРАЦИЈЕ У УНИШТЕЊУ ЦРНОГОРСКЕ

ДРЖАВЕ Проф. Др Новак КИЛИБАРДА: Бистра
вода из Стамбола; Мр Јадранка СЕЛХАНОВИЋ:
ДОКУМЕНТА О ИСЉЕЂИВАЊУ ДР ИВА
ЈОВИЋЕВИЋА (1944) ; Новак АЏИЋ: АЛЕКСАНДАР ДИВАЈН О ЗАВЈЕРИ ПРОТИВ ЦРНЕ ГОРЕ
(1919) ; Тома МИЛАДИНОВИЋ: Црна Гора и сепаратни мир са Централним силама 1916. год. ; Маријан-

81
Машо Миљић: СТРАДАЊЕ ЦРНОГОРСКИХ
ДОБРОВОЉАЦА ПОД МЕДОВОМ 24. XII 1915/6.
I 1916. ГОДИНЕ; Предраг МАЛБАША: СПОМЕНИЦИ ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРЕ ИЗ ДУКЉАНСКЕ
ЕПОХЕ; Сретен Зековић: НЕКА НЕДОВОЉСТВА
ЊЕГОШОЛОГИЈЕ; Борислав Цимеша: ЊЕГОШ ЈЕ
ПЈЕСНИК СЛОБОДЕ, А НЕ ГЕНОЦИДНОСТИ; Др
Чедомир Богићевић: 13 Јул - Између историјског и
правног;Бранислав Бориловић: ПРВИ ЦРНОГОРСКИ ПАСОШ;Владимир Кековић: ДВА ДОКУМЕНТА СЛУЖБЕ ДРЖАВНЕ БЕЗБЈЕДНОСТИ
ЦРНЕ ГОРЕ ИЗ 1988. ГОДИНЕ;Мр Јадранка
Селхановић: Први свјетски рат;Новак АЏИЋ: НЕКОЛИКО СВЈЕДОЧАНСТАВА О ЦРНОГОРСКОЈ
ПОЛИТИЧКОЈ ЕМИГРАЦИЈИ (1925-1933) ; Новак
АЏИЋ: ЦРНОГОРСКА СТРАНКА (ФЕДЕРАЛИСТИ) И ХРВАТСКА СЕЉАЧКА СТРАНКА 1925
- 1941. ; Веселин Раичковић: ОРЛОВИ И КРУНЕ
НЕУКРОЋЕНОГ РАТНИЧКОГ НАРОДА; Проф. Др
Мирослав Додеровић, Проф. Др. Здравко Ивановић:
Географско саобраћајно одређење Црне Горе према
Подунављу;Др Рене ЦЛАПАРЕДЕ: КЛЕВЕТНИЧКА
КАМПАЊА ПРОТИВ ЦРНЕ ГОРЕ;Маријан - Машо

Миљић: ПРАВО ЦРНЕ ГОРЕ НА ОПСТАНАК; Др
Чедомир Богићевић: На годишњицу смрти академика Радослава Ротковића (1928-2013) ; Др Чедомир
Богићевић: др Звездан Фолић (1963-2014)
И овај број часописне публикације одржава високи ниво прилога комплементарно претходним бројевима и оправдава изузетно интересовање
научне и лаичке јавности у земљи и иностранству.
Часопис се дистрибуира на велики број еминентних адреса широм свијета на свим континентима а
добијају га у првом реду библиотечки, универзитетски, академски, научни и реферални центри у
бројним метрополама. Часопис је такође доступан
и црногорској дијаспори. Редакција врши припреме
за будуће и електронско издање ове релевантне часописне публикације. Још увијек су “Црногорски Анали” усамљени глас редефиниције, ревалоризације и
досљедног критичког преиспитивања наше прошлости, а самим тим и реконституције црногорске националне самосвијести.

Редакција Лучиндана

НОВА ИЗДАЊА

Др. Сц. Миле Бакић “ВАЛОРИЗАЦИЈА АРХИВСКЕ ГРАЂЕ”
Издавачи: Државни архив ЦГ Цетиње, Службени лист ЦГ, Подгорица, 2014. г. 362.
стр.
Архивиста, архивистички експерт, доктор архивистичких наука, интелектуалац, писац и
некадашњи директор Државног архива Црне Горе на
Цетињу, др.сци. Миле Бакић објавио је прије неколико мјесеци специјалистичку и експертску студију
“Валоризација архивске грађе” која представља
уџбеничко, лексикографско и готово енциклопедијско
дјело на ову тему. Ово изузетно важно научно издање
незаобилазна је литература за све научне истраживаче који поштују методологију научног рада.
Студија даје драгоцјене информације и инструкције
научним радницима и научницима који дигнитет научних дјела утемељују на критичком и објективном
третирању прошлости при чему је примаран и фундаменталан фазни поступак истраживања прворазредних архивских извора без обзира која је хуманистичка научна дисциплина у питању. У том смислу
студија је драгоцјена за све историчаре, историографе и повјесничаре историје цркве и ЦПЦ па је
и из тог разлога најпосвећеније препоручујемо на
коришћење. Кроз 8 глава ове несвакидашње и толико
потребне студије црногорском научном али и ширем
јавном мњењу, аутор третира, појмовно одређење и
значај валоризације архивске грађе, валоризацију

архивске грађе, те настанак и развој научне мисли и
теорије валоризације архивске грађе. Слиједе предмет, задаци и врсте валоризације, вриједност архивске грађе, методологије валоризације, критеријуми
валоризације и нека друга битна питања валоризације
архивске грађе. Књигу закључују списак коришћене
литературе, резиме и абстракт. Рецензенти студије су
др. Петар Павел Класинц, директор Међународног
института архивских наука из Трста и адвокат и публициста Јован П. Поповић, дугогодишњи директор
архива Југославије из Београда. Студија је изазвала велику позорност стручне и научне јавности. О
књизи су више него афирмативно писали др. Мирослав Новак, Дарко Рубчић, Јован Поповић, др. Изет
Шаботић, др. Азем Кожар све афирмисана имена
архивске струке у нашем региону. Др Владимир Жумер је оцијенио Бакићево дјело “Најбољим прегледом теорије развитка валоризације архивске грађе у
свијету”. Др. Бакић је актуелни уредник у “Службеном листу Црне Горе”, а ово његово дјело остаје као
трајна вриједност црногорске науке и културе.

Редакција Лучиндана

82
МЕМОАРСКО-ДНЕВНИЧКИ ЗАПИСИ
МАРКА ВУЧЕРАКОВИЋА
(Црногорског бригадијера)
Приређивачи Јасмина и др. Шербо Растодер. ЦКФ, Цетиње, децембар 2014.г. стр. 127.
Драгоцјени “Мемоарско-дневнички записи”
Марка Вучераковића, приређивача Јасмине Растодер
и академика Шерба Растодера појавили су се не само
у потоњем броју (двоброју 7-8 за 2014. г.) “Црногорских анала”, већ и као самостално издање истог издавача, Црногорског културног форума са Цетиња.
Са методолошко научним приступом
приређивачи Јасмина Растодер и академик Шербо
Растодер су подарили црногорској и широј јавности
изузетно вриједно мемоарско дјело - рукопис
“Биљешке” Црногорског бригадира и хероја Марка Вучераковића (Крњице, Црмница 1880 - Лијеж,
Белгија 1931.). У овом дјелу приређеном по научним
стандардима са аргументованим и утемељеним предговором и егзактном вјеродостојношћу, те са потребним регистром имена на крају приређивачи откривају
нове странице црногорске скриване историје с почетка 20. стољећа. На тај начин се знатно обогаћује,
употпуњује, утемељује Ш. Растодерова “Скривана
страна историје” као фундамент савремене црногорске историје без којег су незамисливи и недокучиви
актуелни процеси, збивања, догађаји и личности које
толико оптерећују и “усложњавају” нашу повјесницу
и текућу стварност. Досљедни у својој научничкој
акрибији и посвећени историјској и уопште хуманистичким наукама а привржени црногорском
и људском добру приређивачи су проналажењем,
припремањем, приређивањем и објављивањем овог
дјела дали не само велики допринос хисторији монтенегрини, него и чојском и слободарском црногорском националном духу и менталитету, па ово њихово
приређено дјело зрачи не само снагом ćедочанства о
ономе што је било, већ и узором и примјером какви
треба да будемо да би макар дијелом личили на узвишеност властитих предака.
Захваљујући Јасмини и Шербу Растодеру,
као и историчару савремене црногорске историје Н.
Аџићу, историјска личност Марка Вучераковића сачувана је на опште добро од незаслуженог заборава
опаснијег по жртву од сваког злочина. У питању је

црногорски бригадир, комита, суверениста, чувени
јунак и патриота који је себе посветио са заносом
светитељским “За право, част и слободу Црне Горе”.
Његов животопис поред фрагмената из породичне
саге обухвата учешће главног јунака у балканском и
првом свјетском рату, као и Божићњем устанку јануара
1919., живот у емиграцији у Италији, па све до смрти
као и јула 1919. у тзв. Петровданском “устанку”.
Вучераковић је поново у домовини да разгоријева
пламен народног отпора српском окупатору и денационализатору. Потписник је бројних прогласа устаничких вођа, словио је за неустрашивог борца. Јуна
1919. му је спаљена породична кућа у Крњицама и
убијен брат Блажо. Као један од најпознатијих комитских вођа оперисао је уз црногорско-албанску границу, координирао акције емиграната и утемељивао
обавјештајни рад. За бригадира црногорске војске
унапријеђен је указом Краља Николе од 27.1.1920.
г. У Гаети је био командант Трећег батаљона Црногорске војске, а затим командант војног гарнизона у
Виторији (Падули). Истицао се у најужем кругу црногорских првака у акцији разоружања и депортације
црногорских војника послије потписивања Рапалског уговора. Под његовим вођством у Скадру је
1924. г. организован Црногорски комитет. Носилац је
бројних црногорских одликовања и неуморни прегалац за обнову погажене црногорске државне суверености и самосталности.
Приређивањем овог дјела приређивачи су
оплеменили библиотеку црногорских зеленаша, патриота и суверениста у којој су поред овог и манискрипт Крста Поповића, те мемоарско-дневнички
рукописи или књиге бригадира Блажа Марковића, командира Тодора Милова Борозана и комите и борца
за Црну Гору Николе Томанова Зеца.
Иако Вучераковићев рукопис није довршен
он остаје значајним ćедоком епохе и незаобилазним
ćедочанством о трагедији монтенегрини концем
првог свјетског рата.

Редакција Лучиндана

83
КЊИГА О ЊЕГОШУ
Др. Чедомир Богићевић, Петар II Петровић Његош као државник и државни
реформатор - Његошева филозофија правде
У првој од двије студије ове књиге аутор
дефинише државотворно, поетско и философско
тројство као јединствено стабло које изниче из истог коријена творачког агона ума чија је круна дала
богате плодове непоновљивог генија. Зато он поетско-философску експресију Његошеву и државотворно прегнуће не посматра одвојено. Богићевић о
Његошевом државотворном и државотнорном реформаторству пише за разлику од бројних Његошолога
више него афирмативно. Неумитним чињеницама
од фактички пориче онај дио његошологије који је
скептицистички посматрао Његошеву државну улогу. Таксативно побројани факти утемељени на истинитим и провјерљивим изворима иако се овђе не
наводе апаратом Богићевићев су неумољиви аргумент за његов суд о величини државотворне мисије
Петра II Петровића Његоша. Наведеним фактима
које аутор убједљиво истиче могу се прибројати
само Његошеве техничке реформе увођењем апарата - “Макине за електризирање шанатура” тј.за машинско-техничко освјетљавање Биљарде, увођење
казначеје, конституисање фабрике “Ковнице” на
Цетињу за изливање одликовања..... Значајна је
у контексту његових државничких аспирација и
побједа над Аустријанцима у Паштровској гори 1838
извојевана од стране Ђорђија Савова Петровића
Његоша, виоцепрезидента црногорског сената која је
довела до разграничења Црне Горе са Хавсбуршком
Монархијом, те тијем, чином својеврсног признања
Његошеве државе у међудржавном и међународном
капацитету. У III-ој глави прве студије кроз етичкофилозофски приступ драматургији Његошеве улоге
као државног владаоца аутор пише о слободи личности као смислу човјековог и црногорског постојања,
о борби за слободу, племенитости Црногораца,
чојству и јунаштву, добру и злу, поштењу и најзад о
правди. Богићевић је одређује као “супстанцијалну
вриједност универзалног карактера која људском
бићу даје човјечански карактер и рационални смисао
живота, а чији је циљ поштовање другог и његовог
људског достојанства”. Њен врхунац је, наставља он
даље “у сламању силе, неправде и тираније”. Његошев
миркокосмос (човјек као мали свијет), теозофска и
мисаона пројекција о људском бићу и смислу његове
егзистенције у свијету космичког и космогонијског је
његово израстање из праматерије и преегзистенције
у форми есенције човјек - свијет - Бог. Тијем је
Богићевић уз Зековића и још неколико црногорских
филозофских писаца направио отклон од бројне групе “Филозофа” и социолога који Његоша ситуирају
у чисти антропоцентризам налазећи Његошева чојка
без Бога. Отуда се Богићевићев рад јавља и као тиха
критика “његошолошких” антропократиста и антропоцентриста. По Богићевићу човјек тражи одговор
на питања 1.) О сврси и смислу своје егзистенције.
2.) О узрочности својег постанка (миродржни ланац)
и 3.) О будућности. По Богићевићу Његош је прете-

ча савремене космологије. (“Житељи неба”). Закон
природе је логос, наставља аутор и додаје, вјечност
и вријеме су непојмљиви, а план свјетова недокучив.... Очи су духовне. Бог држи тај миродржали
ланац. Бог је творац, простор и вријеме... Сви други су кратковиди умови. Сви они траже пријесто оца
вјечности. “Човјек је умно зрно бачено у прозрачну бразду времена, но смртност његову сарзијевају
другога сунца луче”, цитира Богићевић Његошеву
“Биљежницу”. У поглављу “Теозофија и двуализам
бивства - духовно и материјално” Богићевић вели да
Његош открива љепоту свемира ђе се све окреће око
сунца, а то је сунце Бог - творац, природа или ум?
Он открива хармонију мирова и музику сфера.... Све
је то зачела бесмртна рука - Бог тајанственим украшен порфиром”.... “Ја сам по себи био/бити по себи
већ ништа не може/јер је против закона природе”.
Ово је Његошев космолошки доказ о Богу који је у
непрестаном стварању. У поглављу “Телеологија и
етика људске опстојности” полази се од става да је
“Бог створио само добро, а зло је резултат човјекове
смислене реализације Божје слободе”. Богићевић истиче да су два основна теозофска стуба бесмртност
душе и Бог. И даље, да Његошева гносеологија и
епистемологија као аспект његовог дуализма (борбе
духа и материје, душе и тијела) “сматра да би човјек
разумио свој положај и судбину, кад би упознао идеју
преегзистенције, као што душа стоји према тијелу,
тако и свјетослост стоји према мраку. У онтолошкој
и гносеолошкој структури правде код Његоша она је
израз моралне структуре свјетског поретка и космичког ума. Она је нешто идеално јер се везује за дух који
надвладава материјални супстрат егзистенције. Кроз
закључна разматрања одређују се човјек, човјештво,
слобода, право, правда, морал. Правда је љепота,
извире из морала и рађа правицу, право. Његошева
правда је космичка категорија. “Космичка структура заснована је на хармонији реда и поретка. Све
галаксије бивствују на овом принципу. Право и правда су апсолутни изрази јединства о хармонији духовног и супстанцијалног, те право као спољња форма
суштинске еманације правде, мора бити праведно.
Сунце правде и земљу угрије, цитирајући Његошев
Лучу, закључује аутор.
Богићевићева студија од два органски сраста
есеја је на трагу дубинског и истинског препознавања,
рецепције, анализе Његоша и суочавања са њим.
Афирмишући оно најдубље, најсмисленије и истинско у Ловћенском генију она се појављује у времену оćеке његошевског духа и злоупотреба великог пјесника и мислиоца. У томе је поред осталог
њен значај. Поновним “откривањем” његошевских
вриједности у антињегошевском и недуховном добу
грубог материјализма она је примјеран допринос
његошологији и црногорској култури.
Редакција Лучиндана

84
ХРИШЋАНСКО И ХРИСТОЛОШКО У РОМАНУ “С ОНЕ
СТРАНЕ ЖИВОТА”
Први црногорски роман о трагедији монтенегрини судбоносне 1918. године и њезина наставка
дубоко задире у суштину бића и духа Црногораца
и Црне Горе, књижевно га третирајући кроз реално и надреално (метафизичко) поље преплитањем
сучељавањем и конфронтирањем хисторијских,
хришћанских и универзалних координати њихова
постојања и експлицирања. Каиновско-авељевски
сценарио као и у Библији увео је Црну Гору у прави библијски потоп, у невиђено братско крвопролиће
при чему ће ролу Наоха тј. Ноја и Нојеве барке, Сама,
Хама и Јафета по божјем откровењу преузети на себе
зеленашки јатаци и црногорски национални колектив спреман на подношење трагичне судбине. Под
величанственим и универзалним слоганом “За право, част и слободу Црне Горе” црногорске патриоте
бирају најрадоснији хришћански празник Христово
рождество, рађање Богомладенца, долазак на свијет
Божјег сина Исуса Христа као Бога живога са мотивом, да на дан његова рађања роди и васкрсну преваром и силом своју окупирану и несталу домовину. Тај
Божић, чином Божићњег устанка има бити крвав јер
без крви нема љуцког рађања. Црногорска крштена
некрст већ на самом почетку романа аутора Борислава Цимеше остварује контрапункт. Светињу мира,
мира Божјег, љуцког праштања и помирења претвара
у крвави дан и крваву историју. У смрт и историју
као највеће сфере својег властитог повијесног
интересовања јер оне испуњавају оно што је веће,
трајније и вриједније од живота, а мотивисане су мотивом слободе као највишим смислом постојања и
трајања. Те вриједности нијесу мементо него вјечни
зов и изазов смисла црногорске историје, па се за
њих као и увијек ваљало и морало жртвовати. Само
вриједности вјечног зова слободе оправдавају све
жртве у њено име и само она има Божанску, надљуцку
моћ, вриједност и сјај. Спајајући императив слободе
као самосталну вољну радњу јунаци дјела приносе
себе на њен жртвеник уједно и на жртвеник Божјег
сина Исуса Христа. Веће оданости Богу живоме, себи
и принципу Слободе од овог није било могуће. Да би
апострофирао најснажније, најрељефније и у суштини граничне догађаје, духовност и слободољубље
црногорске крштене некрсти аутор је компаративистички сучелио и градирао историјску збиљу и
факта са хришћанским и христолошким валерима и
светињама.
Поред Божића као централног примордијалног догађаја из којег извире и у који се улива сва
фактографичност и судбоносна повезаност актера
романескне радње романописац се враћа симболички

и Васкрсу у којем и поводом којег антиподи крштене
некрсти изводе инквизиторски обрачун са породицом Звицер њиховим паљењем у сопственом дому.
Сатански злодух жели да потпуно затре крштену
некрст убијањем њихова потомства као у богумилска
времена немањићког прогона патарена. Инквизиторски чин торквемадовских сљедбеника само појачава
отпор крштене некрсти. Јер дух је неуништив.
Његова симболизација је васкрсење. Дух васкрсењем
потврђује своју бесмртност. Аутор догађајно полази
од Божића па преко Ускршњег страдања закључује
углавном радњу поново Божићем и страдањем
посљедње велике херојске оружане и отпорбене групе крштене некрсти трагедијом црногорских хероја
у Шћепан долу. И тако се круг затвара од једног до
новог Божића преко трагичног Ускрса. Али ауторов као и историјска ова два црногорска Божића су
уједно и црногорско Васкрсење, обнова и учвршћење
Црногорске тврде вјере из које ће звона цркава поводом рађања црногорске ђеце у егзилу зазвонити
и најавити и ново будуће рађање Црне Горе као неумиштивог Христовог сљедбеника али и “демијурга”
религије слободе и њеног судбинског вјерника у суи
генерис хомо менсуре, у човјека и у љуцко.
Тврда вјера у Божје и Божанско, у генеричку срж људског и човјечанског дата је осудом тзв.
Другог Бога чије замке материјалног воде тренутном
задовољству али и коначном крају без васкрсења.
Хедон, сушта супротност Христа у овом Роману стиже само у ад јер његови протагонисти и сљедбеници
нијесу достојни Васкрсења као кључа, шифре и сржи
цијеле религије хришћанства и религије слободе.
Религија хришћанства и религија слободе
опстају упркос инквизиторском насиљу и над црногорским светињама као што је био ватрени обрачун
са Острошком светињом који није случајно изазван и
изведен у ери ускршњих свечаности љета Господњег
1923. Светац и моћ вјере, и овога пута показали су
своју моћ над инквизиторским злоумом. Св. Василије
Острошки својим неукротивим духом зауставља
ватрени пир као што је праведно својим чудима,
дијелом обрађеним у роману помагао и спашавао
божје праведнике крштене некрсти.
У поглављу “Календар душе” кроз метафизички дијалог Пјесника и Краља, Његоша и Александра Карађорђевића дате су координате хришћанског
и космоса слободе кроз симболе пепела и душе, праха и духа, сржи људске и Божанске и њихова антипода. Компаративистички су захваћени Јуда и Матија
у инсценираном дијалогу о Христу, Писму, Закону
и изабраном народу. Алузија је дубинска а поруке

85
трајне. Свијет без идеја није свијет. Човјек без идеја
није човјек. Народ без идеја је осуђен на пропадање и
смрт. То је ауторова битна порука коју ставља у уста
великом Његошу као израз битка властитог народа и
његова трајања.
Трајне поруке овога романа ће остати да
зраче својом неумрлом снагом. А са њима и овај роман трајне вриједности награђен од Министарства
културе Црне Горе за 2014. годину средствима за
суфинансирање књижевних дјела.

Трајности, ексклузивности и универзалним валерама овог књижевног дјела доприносе поливалентност, вишеслојност, метајезичност и читав
низ других, бројних вреднота овога историјскопсихолошког космоса, а уз све то и јеретичност теме,
мотива и обраде ове доскора табуизиране “скриване
стране црногорске историје” која овим редовима суверено улази у наш и уопште књижевни живот.

Жарко Л. Ђуровић

КЊИГА О ЕВРОАТЛАНТСКИМ ИНТЕГРАЦИЈАМА И
ЦРНОГОРСКОЈ ЦРКВИ
Др. Горан Секуловић “НАТО И ЕУ: Црна Гора, Исток и(ли) Запад”
ХКС спектар, Подгорица 2014. г., стр. 183.
Пред читаоцима је најновија од више од тридесет књига др. Горана Секуловића свестраног истраживача, писца, научника и публицисте која разматра
судбинско актуелно питање смјера најновије црногорске политике, историје и културе. Књига садржи
седам битних цјелина: Улогу геополитике, Улогу етике, религије, екуменства и толеранције, Улогу православно-црквеног фактора, позитивног Црногорске и
негативног Српске цркве, Улогу црногорског мултикултурализма и интеркултурног дијалога те разлоге
великосрпског негирања Црногораца и Црногорски референдум као најплеменитији антички урбанитет образованих људи. Посебно је у 5. поглављу
обрађена улога личности у црногорској историји.
У склопу ове цјелине апострофиран је и снажно аргументовано консидериран и контекстуиран
премијер Мило Ђукановић у савремени црногорски
суверенистички амбијент. У том смислу као и кроз
цијелу драгоцјену студију убједљиво, аргументовано, доказано и провјерљиво др. Секуловић суверено
доказује црногорски евроатлантски смјер друштвено-политичког и геополитичког усмјерења и његову
супериорност над дуго времена доминирајућим
источњачким опредјељењем црногорске историје као
пратиоца Мономахова синдрома. У својим дубинским и дубљим анализама Секуловић посебну пажњу
поклања духовној димензији црногорске интеграције,
а у оквиру ње нужности црногорске националне
самоидентификације. У том правцу он не само кочничаре и опструкторе види у светосавској идеологији
великосрпског негирања Црногораца са стране већ
и онима изнутра Црне Горе који разарају њено биће
и дух. Највише пажње овај посвећени истраживач
поклања православно -црквеном фактору тј. духовности као битном фактору црногорске збиље који
снажно, а и пресудно може да утиче на будући смјер
црногорског развоја и алтернативе и путеве проспектабилности Црне Горе. Досљедан у својем научнич-

ком опредјељењу и суверенистичко-слободарском
усмјерењу Секуловић се залаже за то да Скупштина
Црне Горе је дужна да констатује поништење одлука тзв. Подгоричке скупштине из 1918. г. Аутор третира нелегалну и нелегитимну “одлуку” Св. Синода
ЦПЦ о “уједињењу” са СПЦ и тражи поништење декрета регента Александра Карађорђевић о укидању
ЦПЦ из 1920. г. Посебно поглавље његових еманципаторских интенција чини оно насловљено са
“Аутокефална православна митрополија или ЦПЦ”,
демистрификујући бројне антицрногорске трендове,

86
појаве и историјска збивања писац дезилузионира и
најновији експеримент о како он каже “Такозваној
православној цркви у Црној Гори” као једну од алтернатива рјешавања црногорског православног
црквеног питања. Успјешно и тачно доказује да ову
конструкт цркву као псеудо вриједност и нови мит
нашег црквеног проблема чине четири епархије
СПЦ. Да би извео до краја свој истиносни смјер
доказивања неопходности просперитета ЦПЦ у
сувереној Црној Гори као њеног домицилног и примарног, историјског и традиционалног црквеног фактора Секуловић успјешно елаборира и доказује да је
ЦПМ СПЦ у Црној Гори наставила фалсификовање
и узурпацију имена, историје и засад својинских
права историјске, аутокефалне ЦПЦ тј. Цетињске
митрополије. Бави се и Амфилохијевим покушајем
фалсификовања канонске аутокефалности ЦПЦ 1992.
г. и даље успјелим доказивањем неприкосновености
аутокефалне ЦПЦ на црногорском историјском и
државном простору полазећи од става да су границе
независне државе уједно и лимеси аутокефалне православне цркве. Даље саопштава да је Европски суд у
Стразбургу потврдио аутокефалност Митрополијске
цркве Бесарабије у Молдавији, да би потом реактуелизовао црногорско православно црквено питање
поглављима: “Непотпуност одговора Владе Црне
Горе на Упитник Европске комисије о стању људских
права који се односи на вјерске заједнице и однос
између ЦПЦ и СПЦ”, као и “Изјаве челника СПЦ и

наставак кампање против ЦПЦ, црногорске нације и
државе”. На бази овако спроведеног доказног поступка о властитој еманципаторској концепцији црногорског духовног препорода као услова за будући развој
и интеграције Црне Горе у оно што је води процесу
и напретку, Секуловић даје сугестије државним органима Црне Горе. Такође и сугестије државама чланицама ЕУ.
Дубински и истински посвећен добру Црне
Горе, Црногораца и ЦПЦ али и свих наших грађана,
Секуловић више него јасно указује на западну алтернативу будућег црногорског развоја која подразумијева
аутохтону, слободарску, суверену и аутокефалистичку црногорску националству самоидентификацију.
То значи да се одбацује евроазијска провизантијска
Мономахова,
источњачка
деспотско-регидна
концепција (Данилевски-Дугин) која би Црногорске
вриједности одвела у суицидност. Ова концепција је
тим опаснија што је укривена под плаштом неутралитета Црне Горе. У актуелним процесима уочи НАТО
одлуке о будућем статусу Црне Горе и већ разгорјелој
кампањи “неутралиста”, Секуловићев пионирски
подухват студијом зрачи драгоцјено, љековито и
плодносно. У томе је неизмјерни значај и допринос
Секуловићеве мисије и у склопу ње ове драгоцјене
студије посвећене слободи, добру, истини и правди
као темељима будућег опстанка и развоја Црне Горе.

Редакција Лучиндана

РАЗОБЛИЧАВАЊЕ СВЕСВЕТОСТИ СПЦ ИЛИ БИЗАРНИ
СВЕЦИ СРПСКЕ ЦРКВЕ
Под овим насловом је Мирослав Ћосовић,
септембра 2014. г. објавио ауторско издање студије
критичког и демистификаторског карактера којом
убједљиво, истинито, аргументовано, изведеним доказним поступком заснованим на мноштву
чињеница, докумената и цитата још једном потврђује
нехришћански и антихришћански дух светосавско
нацио-православног фундаментализма и његове светосавске цркве.
Након предговора и краћег поглавља у
којем говори о неким промашајима у својој првој
књизи (стр. 23-26.), писац се у поглављу “Увод бави
пројектом Велике Србије посрбљавањем Илирика (Западног Балкана), Гарашаниновом историографијом,
најавама рата за В. Србију академика Исаковића,
етнофилетизмом као савременом болијешћу православних цркава и феноменом светости у цркви.
У поглављу Средњевјековни Срби и данашњи
Срби (Новосрби) писац истиче да Власи нијесу Срби,
да су Црногорци староćедиоци на своме животном
простору, а затим анализира процесе посрбљавања тј.
стварања новосрба (Андрић, Кустурица итд., косов-

ски митоманију, неке обичаје новосрба (презирање
гусала), а затим се бави Доситејом Обрадовићем чије
је идеје реализовао Вук Караџић - отац Новосрба, а
српство на Цетиње донио Сима Сарајлија. Потом се
бави у овом контексту и Његошем. Наредно поглавље
његове књиге посвећено је већ добро познатој аутокефалности ЦПЦ. Слиједи поглавље у којем су
обрађени црногорски свеци, Владимир Дукљански,
Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски које
је СПЦ приграбила и посрбила. Говорећи о мржњи
између СПЦ и Црногораца кроз историју Ћосовић се
подробно бави светосавским патријарсима Чурулом,
Шакабентом и Бркићем. Сторију о бизарним свецима, потом, инаугурише Св. Савом којег Св. Петар и
Његош никада нијесу споменули у својим дјелима
и писменој кореспонденцији. У бизарне свјетитеље
иза Св. Саве Ћосовић набраја, обрађује и анализира
“свете” Стефана Немању /геноцидног, како доказује/,
краља Милутина (педофила, сладострасника), Стефана Дечанског /касапина/, Патријарха Јоаникија
(проклетог), Уроша Нејаког /лудог/, деспота Стефана (хришћаноубицу) закључујући на крају овог

87
поглавља да према строгим правилима канонизације
ниједан Немањић не заслужује да буде прибројан
светима. Такође, закључује, да у црквеном календару Црнојевића нема неких значајних српских светаца. Плејаду бизарних светац Ћосовић даље наставља
љотићевцем Николајем Велимировићем, Николајем
Жичким, осмишљитељем “национализма” Св. Саве,
који нити је поријеклом из Црне Горе, носиоцем Хитлеровог ордена, антиевропејцем, антијеврејем, противником културе, воде, хигијене, фалсификатором
дужине својег заточеништва у Дахауу.
Обрађујући бизарне свјетитеље из II
свјетског рата - квислинге и зликовце Ћосовић посебно апострофира “житија” квислинга Јоаникија
Липовца и “Светог” Маце Вукојичића.
Посебно поглавље књиге посвећено је
Амфилохијевој неканонској канонизацији “Светог” Његоша, да би у мање бизарне свеце своју истраживачку сонду спуштио до “светог” Драгутина
Немањића, “светог” Луке Вукмановића који има
живе потомке, “светог” Јустина Поповића, Филарета Мићевића, “светог” Јеленка Митраљесца, злочинохушкача и педофилољубца, недавно разријешеног
епископског положаја у Милешевској епархији,
Атанасија Јефтића - “светог” Атанасија Злурадог, те
“Светог” патријарха Павла (Гојка Стојчевића). Критичка диоптрија дуго је након овога усмјерена на
“светог” Амфилохија јаничарског који је много пута
ратом пријетио Црној Гори, да би свједобно забио

крвави нож у врх планине Румије.
Закључно поглавље књиге носи наслов “Да
ли је Милутин Немањић данас узор педофилима у
Српској цркви?”. У оквиру овог темата потпоглавља
су посвећена педофилима Игуману Илариону (Јовану
Мишићу), Владици Пахомију (Томиславу Гачићу),
педофилу и силоватељу попу Миловану Ђокићу,
владици Василију (Љубомиру Качавенди). Закључак
Ћосовићеве студије која дотиче силеџије Перановића,
Богуновића и друге, јесте да “Црква која данас
усхићено слави зликовце има наравно и свјештенике
убице”. Аутор је пита “Зашто СПЦ не обрише из календара своје лажне свјетитеље?” и даје дефинитивни закључак књиге којим закључује да “Црква која
усхићено слави зликовце је злочинољубна црква”.
Читавом студијом доминира повезана порука
како је СПЦ хришћански мир и љубав замијенила ратом и мржњом, морал насиљем и злом, претварајући
утврђене ратне злочинце, и силеџије и дегенерике у
своје свјетитеље и светиње. То је крајња тачка њеног
антихришћанског карактера, суштине и природе. То
је и крајња консеквенца светосавског етнофилатизма
који се као великосрпски и великоцрквени, клерикалистички, светосавско-српски национализам претвара у “поетику” и српског љотићевског и недићевског
нацизма. Једини лијек је (изостала) денацификација
српског народа. Због ње и данас и ćутра СПЦ као супститут пораженог великодржавља води и водиће нове
ратове за остварење замишљене и измишљене Велике
Србије којој једино тежи. Ћосовић се храбро, поуздано и истинито суочио и сучелио са СПЦ подастирући
јавности истине о потоњем великом стубу идеологије
геноцида и етноцида, хисторицида и културоцида
који са још неким актерима нарушава европски мир.
Ћосовић је апсолутно успио у својој истраживачкој
и списатељској намјери и циљу да разоткрије мрачну суштину светосавске идеологије осавремењеног
светосавља, фундаментализма и српскоцрквеног
покровитељства злочина који су се кроз историју,
закључно са савременим догађали на Балкану.
У расвјетљавању зла које је погодило овај
дио Европе дивовско је учешће и спонзорство
СПЦ и њених светаца. То су потврђивали идејом
и дјелатном праксом. Ослобађање митизираних и
геноцидношћу инфицираних маса је императив нашег и будућег времена. То ослобађање није могуће
без демитизације, дезилуонизације, демистификације
и најзад денацификације српског национа и тзв. новосрба. У тим еманципаторским процесима запажено
и значајно мјесто припада овој вриједној критичкој
студији.

Редакција Лучиндана

88
УДРУЖЕЊИМА ИСЕЉЕНИКА ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ И
ПРИЈАТЕЉИМА ЦРНОГОРСКЕ МУЛТИКУЛТУРЕ
Даме и Господо,
Поштовани Пријатељи,
Дукљанска академија наука и умјетности
(ДАНУ) обавијестила нас је о најновијем признању
које је добио академик СРЕТЕН ПЕРОВИЋ,
потпредćедник ДАНУ, па Фондација „Пријатељство“,
као поносни издавач Перовићевих Изабраних дјела
(у шест књига), сматра да је овај Почасни докторат молдавског државног Универзитета добар повод
да са вама подијелимо задовољство због чињенице
да књижевни ствараоци из мултиетничке Црне Горе
– старији и млађи – добијају највиша инострана
признања.
Фондацију „Пријатељство“ основали смо ми
- Пјесникови пријатељи – 15. фебруара 2007. године
– уз 75-ти Пјесников рођендан.
Наша Фондација је непрофитна невладина организација, која искључиво зависи од
пријатељских улога и донација, што је и омогућило
да досад публикујемо ПЕТ књига Перовићевих Изабраних дјела и три друге књиге: роман Михаила
Радојичића и књиге изабране поезије Франтишека
Липке (препјев са словачког: Сретен Перовић) и Воја

Шиндолића.
Шеста књига Перовићевих Изабраних дјела,
која је припремљена за штампу, има симболични наслов „ОСЕ ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРЕ“ (осе = опасни
инсекти, али и осе = осовине, темељи...) и она доноси избор Перовићевих културолошких текстова: О
етногенези Црногораца, о Црногорској православној
цркви, о Црногорском језику и књижевности, о фолклору и лексици подгоричких Муслимана, о везама
албанске и црногорске културе... итд.
Честитајући високо признање академику Сретену Перовићу, цијењеном књижевнику и
освједоченом домољубу и хуманисти, желимо му добро здравље и нове стваралачке успјехе.
Желимо вам свако добро – с надом да ћемо
се у догледно вријеме пријатељски сријетати у нашој
лијепој Црној Гори.
Срдачно –
Драгољуб Драго Рашовић,
Предćедник Фондације „Пријатељство“
Предćедник Управног одбора Фондације „Св.
Петар Цетињски“

Дукљанска академија наука и умјетности

ПОЧАСНИ ДОКТОРАТ СРЕТЕНУ ПЕРОВИЋУ
Државни Универзитет европских студија политичких и економских наука „Константин Стере“ из
Кишињева, Република Молдавија, високо оцјењујући
пјесничко и културолошко дјело академика Сретена Перовића, додјелио му је највише академско
звање Doctor Honoris Causa. Свечана церемонија
проглашења Сретена Перовића у ово високо звање
одржана је у главном граду Молдавије 15. овог
мјесеца - у оквиру званичног програма Интернационалне научне конференције, на којој је учествовало
више од 300 угледних експерата правних наука из
Европе и свијета. За ово високо признање пјесника
Перовића су предложила два знаменита европска
књижевника – академик Јон Деаконеску и академик
Николае Дабија, универзитетски професори и добри
познаваоци и преводиоци Перовићеве поезије, који
су и на Свјетском фестивалу поезије (Крајова 2014)
учествовали у промоцији Перовићевог пјесништва.
У посљедње двије године у Румунији и Молдавији
појавиле су се три Перовићеве књиге поезије на румунском језику.
Сретен Перовић је недавно добио значајна
европска признања: Интернационална награда за
поезију 2012. у Румунији, Златну медаљу „Блаже
Конески“ Македонске академије наука и умјетности
(2013), Почасно чланство у Интернационалној
академији „Михаи Емунеску“ (која га је прошле године предложила и за Нобелову награду); а књиге

његове изабране поезије појавиле су се на румунском,
македонском, украјинском (у Кијеву), француском
и, ових дана, на молдавском (варијанти румунског)
језику. Овим признањима прикључује се проглашење
у звање Doktor Honoris Causa, звање које је молдавски Универзитет истовремено додијелио и великом
шпанском пјеснику Хусто Хорхе Падрону. Тим поводом појавила се у Кишињеву збирка Перовићеве
поезије „STEAUA SALCAMULUI“ („Звијезда
акација“), с предговором најзначајнијег савременог
молдавског пјесника Николае Дабија, који је био и
промотер-лаудатор личности и стваралаштва Сретена Перовића на свечаностима у Кишињеву. (Здравствени проблеми, на жалост, спријечили су Перовића
да отпутује у Молдавију, те је церемонија његовог
проглашења у звање Doktor Honoris Causa обављен
уз видео-пројекцију његовог Захвалног говора.)
У извјештају са ове Међународне научне
конференције, News Agency “Молдпрес” наводи
изјаву ректора Универзитета „Константин Стере“,
проф. доктора Георга Аворника, потпредćедника
Свјетске асоцијације правника, да су добитници ових високих признања - Хусто Х. Падрон и
Сретен Перовић, као “водећи ствараоци свјетске
књижевности, својим именима почаствовали академска звања која им додјељује Универзитет у
Кишињеву“.
Информативна служба ДАНУ

89
АКАДЕМСКЕ ТИТУЛЕ ЗА ДВИЈЕ ВЕЛИКЕ ЛИЧНОСТИ

Од 14. до 16. новембра 2014., Република Молдавија је била домаћин Међународне конференције
правника, у организацији Универзитета “Константин Стере” у Кишињеву, на којој се окупило више од 300
истакнутих личности из области права из различитих земаља свијета.
Током манифестације, Сенат Универзитета “Константин Стере” додијелио је академску титулу
Doctor Honoris Causa господину Хусто Х. Падрону (Шпанија), једном од овогодишњих кандидата за Нобелову награду и Сретену Перовићу, потпредćеднику (Дукљанске) Академије Црне Горе.
У похвалном говору који је том приликом одржао господин Јон Деаконеску, предćедник Интенационалне академије “Михај Еминеску”, рекао је: “Хусто Х. Падрон је обновио свијет поезије, његове заслуге
у том погледу не могу се мјерити било којим наградама”.
Академик Ницолае Дабија, који је нагласио културолошке чињенице за које је књижевник Сретен Перовић почаствован овом великом титулом Doctor Honoris Causa, између осталог, истакао је: “Он је
Пјесник који је вољен од Поезије”.
Професор доктор Георг Аворник, ректор Универзитета “Константин Стере”, потпредćедник
Свјетске асоцијације правника, рекао је да су ове двије личности, водећи ствараоци свјетске књижевности,
својим именима почаствовали академска звања која им додељује Универзитет у Кишињеву.

News Agency “Молдпрес”
In memoriam

ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ЦРНОЈ ГОРИ
Војислав Д. Рашовић
(9.5.1937.-8.6.2014.)
На листи истакнутих црногорских патриота
прошлог и овог вијека видно мјесто заузима истакнути родољуб, прегалац и посвећеник нашој домовини
Војислав Д. Рашовић.
Потиче из породице и братства знаменитих
личности који у хроници Црне Горе имају историјско
значење.
Рођен је 5.9.1937. године у Фундини у којој
се збила у Вељем рату 1876-78. године велика битка
и величанствена побједа црногорског оружја. У складу са ратничком традицијом Црногораца, етичким
кодексом завичаја сазданим на моралном систему
чојства и јунаштва Марка Миљанова, Војислав је у
дјетињству изгубио оба родитеља као учеснике народноослободилачке борбе. Са 19 година 1966. године одлази у иностранство. Већ народне 1967. године досељава се у Канаду. Завршио је гимназију,
индустријску и пољопривредну школу.
Године
1969.
постаје
пресједник
Југословенског друштва у Канади. Један је од оснивача Црногорског удружења “Црна Гора” из Торонта које је основано 1971. године. Припада малој
груди иницијатора упућивања хуманитарне помоћи
за Црну Гору у вријеме катастрофалног земљотреса
који нас је погодио 1979. године односећи више
од 100 људских живота и причињавајући огромну
материјалну штету. Због својег огромног доприноса ублажавању посљедица ове природне стихије од

ондашње југословенске владе на приједлог црногорског руководства одликован је Орденом братства
и јединства са Сребрним вијенцем. Два пута је добио “Часно признање” Министарства за културу
провинције Онтарио у Канади. Добитник је плакете
Скупштине Матице исељеника Црне Горе 1983. године. Био је Потпорни члан канадског Пен центра.
Спонзор је значајних издања из области црногорске
историје, културе и језика. Ангажован је готово у
свим пројектима који се тичу добробити Црне Горе
и њених грађана.
Осамдесетих година прошлог вијека
Војислав Рашовић спонзорски потпомаже капиталне
пројекте Монтенегрине. Већ тада он је финансијски
стуб значајних дјела црногорског националног препорода.
Пионирска издања “Историје Црногорског
народа” проф.др. Драгоја Живковића носе његов
спонзорски жиг. Са истим прегалаштвом налази се
у улози суфинансијера првих пројеката на изради и
кодификацији црногорског језика проф.др. Војислава
Никчевића. Рашовић се активно укључује у активности добротворне природе упућиване Цетињу које
у његовој свијести заузима почасно мјесто светиње
над свијема црногорскијем светињама. Са Бранком
Ђуровијем Никачем коаутор је монографије о владици Антонију првом духовном поглавару обновљене
Црногорске православне цркве. Припадништво кругу
обновитеља Црногорске православне цркве у земљи

90
и међу исељеништвом потврђивао је из дана у дан, из
часа у час потврђујући се улогом једног од стожера те
еманципаторске мисије.
Неуморно дјелује на организацији Конгреса
црногорских исељеника и институционалном јачању
и повезивању црногорске дијаспоре. Слободно се
може рећи да је био један од челника Црне Горе која
живи и ради ван домовине Црне Горе на свим континентима. Предводио је у тој улози годинама Црногорце у Канади сврставајући се међу воде ће земљаке
на сјеверноамеричком континенту. Посебно мјесто у
његовој биографској хроници заузима значајна епизода његове посвећености Црногорској православној
цркви чији је неуморни и стални добротвор, ктитор и
донатор. Од првих дана њене обнове па све до своје
ипак неочекиване смрти која је прекинула његов
енергични ентузијазам на добробит Црне Горе и њена
грађана и институција, Војислав Рашовић прегалачки
њему својственим жаром и еланом истрајава у свим
пројектима мисије коју она води. Слободно се може
рећи да би снага замаха њене мисије била знатно сужена без његовог неизмјерног пожртвовања и добротворног дјела. Обављао је дужност пресједника, а потом члана Црквеног одбора Црногорске православне
цркве у Торонту, али и њеног неуморног и преданог
мисионара и у ширим координатама. У људском
рјечнику тешко се могу наћи ријечи еквивалентне
његовој благодарности за право, част и слободу Црне
горе, Црногораца и историјске, аутокефалне ЦПЦ.
У Покрету за сувереност односно обнову
државности и независности Црне Горе 2006. године налази се сјајним словима уписано његово име.
Његово доброчинство није имало граница у стварању
људских добара.

Причи о овом великом човјеку, пријатељу
људи и људском добротвору нема краја.
Видимо га како широм отворених руку и
племенита срца попут каквог огромног кипа слободе
и људскости дочекује људе у свој нови дом у Канади
или их са ведрим осмијехом прати у њихов завичај.
Био је човјек са двије домовине и срца које је сијало
као звијезда на срећу и добробит људи и народа са
племенитим жељама да чојек и човјечји род живе
и стварају у миру сва добра и вриједности у корист
садашњих и будућих генерација.
Покретао је људско добро и био његов истински вјерник. Вјеровао је у своју цркву, народ
и државу, у надмоћ људскости, добра и правде над
својим антиподима надахњујући се и спроводећи у
живот каноне учења великог саплеменика, војводе
Марка Миљанова.
У ствари Војислав Рашовић није био нешто
друго већ један од оних људских ликова и књижевних
јунака које је знаменити војвода и писац Марко
Миљанов описао у својим бесмртним примјерима.
Нама преостаје само утјеха и част што смо
га таквог имали. Што смо међу собом имали за
пријатеља и вјерног савременика ову људску личност
коју испраћамо у његов вјечни дом. Испраћајући га
на том путу до вјечности постајемо свјесни да с њиме
одлази и дио нас самих.
Нека је велико људско Хвала, и нека је Слава
неимару Војиславу Рашовићу! Мир пепелу његовом!
Нека му душа у рају почива!

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
МИХАИЛО

Поводом двогодишњице упокојења у Господу дугогодишњег сарадника и новинара часописа „Лучиндан“
In memoriam

Миодраг Жиле Живковић
(14.11.1937-4.5.2013.)
У суботу 4.5.2013. се преселио у успомене и сјећања колега новинара, бројних пријатеља и породице
Миодраг Жиле Живковић - дугогодишњи спортски новинар и сарадник Побједе са Цетиња.
Миодраг Жиле Живковић рођен је 14. новембра 1937. године на Цетињу ђе се и школовао. Радио
је у ЕИ ,,Обод“ али је новинарство обиљежило његов живот. Као спортски новинар оставио је иза себе
препознатљив траг објективног извјештача са спортских догађања у пријестоници.
Миодраг је био заљубљеник у прошлост, па ће остати упамћене његове приче „Из старе Подгорице“
и „Из прошлости“. Неуморно је сакупљао приче и историјске податке који су у неким давним временима
обиљежили Цетиње и Црну Гору којима је Жиле, како су га сви звали, остао вјеран до посљедњег дана.
Миодраг Живковић је био сарадник некадашњег „Цетињског листа“, „Лучиндана“ и београдске „Политике“.
Био је члан Друштва Црногорских новинара, Удружења спортских новинара Цетиња и Удружења
новинара пријестонице.

Редакција Лучиндана