1. Politika i konvencionalni moral N.

Machiavelli
Sa obzirom da ljudi vladare cesto obelezavaju raznim atributima, neki vladari su po njihovom
misljenju darezjivi, neki skrti, neki su darovatelji, grabezljivci, nemilosrdni, bezbozni, uporni,
iskreni .. ipak svi se slazu da bi vladar od navedenih svojstava trebao imati samo one dobre.
Vladar treba biti oprezan I nepoverljiv u postupcima, trebao bi biti razborit, ne sme strepiti od svoje
senke, prevelika poverljivost ne sme ga uciniti neopreznim, a preterana nepoverljivost
nepodnosljivim.
Na pitanje da li je bolje da ljudi vladara ljube ili da ga se boje, najbolje bi bilo oboje, ali posto je to
nemoguce, najbolje resenje je da ga se boje, jer ljudi su cesto nezahvalni, pohlepni, nepouzdani,
manje se ustrucavaju da uvrede nekog koji zeli da ga ljube, nego nekog ko im uliva strah, jer tada
uvek postoji pretnja od kazne.
Medjutim, vladar mora paziti da ga podanici ne mrze zato sto ga se boje, on ne sme proliti krv bez
dobrog opravdanja I ne sme uzimati tudje zene.
Ali kada je u pitanju ratovanje, vladar ne treba strahovati da ga vojnici proglase okrutnikom, jer to
je jedini nacin da vojsku povede na pravi put.
Pohvalno je da vladar ne prekrsi zadatu veru, ali ako gledamo unazad, velika dela su postigli oni
vladari koji su manje marili za zadatu veru I tako su premasili one vladare koji su se oslanjali na
zakone.
Postoje dva nacina borbe: zakonima I silom, prvi je svojstven coveku, drugi zivotinjama, zato je
nuzno da se vladar zna koristiti I jednim I drugim. On mora biti I licisa I lav, lisica ako zeli da
predoseti mrezu, a lav ako hoce da prepadne vukove. Onaj koji se vise sluzio lisicjim svojstvima
bolje je prosao, jedan od takvih je Aleksandar VI, koji je samo smisljao kako da prevari ljude, on je
imao veliku moc uverljivosti. Mozemo zakljuciti da vladar ne mora posedovati sve navedene
osobine, ali se drugima mora ciniti da ih on ima, jer ljudi cesce veruju svojim ocima nego rukama.
2. Moral I politika I. Kant
Politika kaze 'Budite mudri kao zmije', dok moral tome dodaje kao uslov 'I nevini kao golubovi',
posto oboje ne mogu postojati zajedno, onda zaista postoji sukob izmedju morala I politike.
Volja svih pojedinaca je da zive u zakonskom uredjenju na nacelima slobode, ali kako bi se stvorila
zajednicka volja, u izvodjenju te ideje u praksi, treba racunati samo na silu kao pocetak pravnog
stanja, a ona ce naknadno svojim prinudnim delovanjem stvoriti javno pravo. Naravno, mogu se
ocekivati velika odstupanja od ove ideje u teoriji, jer ko jednom ima vlast u svojim rukama, nece
dopustiti da mu narod propisuje zakone.
Moralni politicar postavit ce sebi necelo da ako se jednom pokazu nedostaci, bilo u drzavnom
uredjenju, bilo u medjusobnom odnosu drzava koji nisu mogli biti spreceni, onda je njegova
duznost da to sto pre popravi I prilagodi prirodnom pravu. Jednom drzavom moze se stvarno
republikanski vladati, iako prema postojecoj konstituciji, postoji despotska vladarska moc, sve dok
se narod postupno ne osposobi da postane pristupacan samoj ideji zakonskog autoriteta I dok se ne
utvrdi da je dorastao za vlastito zakonodavstvo.
Prakticari koji se ugledaju na razne ustave drzava koji su se najbolje odrzali, ali su u vecini
slucajeva bili protupravni, drze se nacela koji se svode na sofisticke maksime:
- fac et excusa- iskoristi priliku da se samovoljno domognes vlasti, jer mnogo je lakse izneti
opravdanje I ulepsati nasilje nakon dela, nego pre toga traziti uverljive razloge I cekati na
protudokaze.
- si fecisti nega- za ono sto si sam zgresio, I svoj narod doveo do ocajanja a time I do ustanka,
poreci da je tvoja krivica I tvrdi da je kriva upornost podanika, da je krivica do ljudske prirode
- divide et impera- ako u tvom narodu ima nekoliko privilegovanih glavara, koji su te izabarali

samo za svog prvaka, posvadjaj ih medjusobno I odvoji ih od naroda. Pomazi zatim narodu,
obecavajuci mu vecu slobodu, pa ce onda sve bezuslovno ovisiti o tvojoj volji.
Objektivno u teoriji, nema uopste sukoba izmedju politike I morala, dok ce subjektivno taj sukob
uvek postojati, ali mi cemo se drzati teorije da istinska politika ne moze uciniti niti jedan korak a da
se pre toga ne pokloni moralu, I iako je politika sama za sebe tesko umece, sjedinjenje politike sa
moralom nije nikakvo umece. Jer moral preseca cvor koji politika nije mogla cim se te dve snage
suprotstave jedna drugoj. Sa ljudskim pravom treba postupati kao sa svetinjom, ma kakve to zrtve
stajalo silu koja je na vlasti I svaka politika treba saviti kolena pred pravom.
3. Politika kao poziv M. Weber
Nijedna etika na svetu ne moze zaobici cinjenicu da je postizanje dobrih ciljeva u brojinim
slucajevima vezano za prihvatanje moralno sumnjivih ili opasnih sredstava I ne moze reci kada I u
kojem obimu eticki dobar cilj opravdava eticki opasna sredstva I propratne posledice uspeha.
Za politiku je primena politicke sile odlucujuce sredstvo.
U svetu realnosti uvek iznova sticemo iskustvo da se eticar uverenja iznenada preobrazava u
hilijastickog proroka, tako se oni koji su propovedali ljubav a ne nasilje, u iducem trenutku pozivaju
na nasilje, na poslednje nasilje koje bi onda dovelo do stanja unistenja svake sile.
Stari hristani su znali da svetom vladaju demoni I da onaj ko se upusta u politiku tj. u silu I primenu
slike kao sredstva, sklapa savez sa dijabolickim silama I da za njegovo delovanje I da za njegovo
delovanje ne vredi teza da iz dobroga proizilazi samo dobro, a iz zla samo zlo, vec cesto upravo
obrnuto. Ko to ne vidi zaparavo je u politickom pogedu dete. Kao I za svaki aparat vodje jedan od
uslova uspeha predstavlja praznjenje I opredmecivanje, duhovno proletariziranje u interesu
discipline. Sledbenici nekog verskog borca koji su dosli na vlast vrlo se lako izrode u obicne
uzivatelje sinekura.
Politika se uglavnom vodi glavom, ali definitivno ne samo glavom. Nikome se ne moze propisati da
li treba delovati kao eticar uverenja ili kao eticar odgovornosti, kada ciniti jedno a kada drugo?
Kada jedan zreo covek, nez obzira na starosnu dob, koji realno I punom dusom oseca odgovornost
za posledice I koji deluje u skladu sa etikom odgovornosti, u jednom trenutku kaze ' drugacije ne
mogu, to je moj stav', to je nesto istinski ljudsko I dirljivo, I svakom coveku se to moze desiti. I zato
etika uverenja I etika odgovornosti nisu apsolutne suprotnosti nego dopune, I tek zajedno cine pravo
coveka koji moze imati poziv za politiku.
Politika znaci snazno, lagano busenje tvrdih dasaka sa strascu I merom istovremeno. Celokupno
povesno iskustvo potvrdjuje da covek ono moguce ne postize kada se ne bi u svetu uvek iznova
posezalo za onim nemogucim. Onaj ko to moze uciniti mora biti vodja kao I junak. Samo onaj ko je
siguran da se nece polomiti zbog toga sto je svet, sa njegovog stanovista, previse glup I previse
prost za ono sto mu on zeli ponuditi, samo onaj koji svemu tome moze reci 'ipak' samo on ima
poziv za politiku.
4. Etika I revolucija H. Marcuse
Pod revolucijom se podrazumeva svrgavanje zakonski uspostavljene vlasti I ustava koje vrsi neka
drustvena klasa ili pokret sa ciljem promene drustvene I politicke strukture. Ova definicija
iskljucuje sve vojne udare, revolucije na dvoru I preventivne kontraevolucije fasizam I nacizam,
jer oni ne menjaju osnovnu drustvenu strukturu. Postavlja se pitanje moze li revolucionarna
upotreba nasilja opravdati kao sredstvo za uspostavu ili promicanje ljudske slobode I srece.
Postulirati postojanje racionanih standarda I kriterija za procenu danih mogucnosti ljudske sobode I
srece znaci pretpostaviti da eticki moralni standardi jesu povesni standardi. Revoucionarni pokret
mora moci pruziti racionalne osnove za svoje izglede da ce realizirati stvarne mogucnosti ljudske
slobode I srece, mora moci pokazati da su njegova sredstva primerena za postizanje tog cilja.

U suprotnom, na raspolaganju imamo dva stajalista, a priori odbaciti ili a priori prihvatiti sve
revolucije I revolucionarno nasilje, iako se oba ova stajalista ogresuju o povesne cinjenice.
Etika revolucije svedoci o sudaru I sukobu dva povesna prava, sa jedne strane prava onoga sto jest,
uspostavljene zajednice o kojoj ovisi zivot a mozda cak I sreca pojedinaca, I sa druge strane prava
onoga sto moze biti, I mozda bi cak I trebalo biti, jer bi moglo umanjiti muku, jad I nepravdu, pod
uslovom da sansa za takvo nesto mora pokazati kao stvarna mogucnost.
Utemeljenje I valjanost etickih normi ograniceni su na normalno stanje stvari u drustvenim I
politickim odnosima.
Sva drustva svakodnevno traze zrtvovanje I ugnjetavanje I ne mozemo biti moralni I eticni u nekoj
proizvoljnoj, ali prikladnoj tacki za rez, tacki revolucije. Ko moze kvantificirati I ko moze
usporediti zrtve koje trazi uspostavljeno drustvo I one koje se traze za njegovo rusenje? Da li je 10
000 vise eticno od 20 000? Takva je nehumana aritmetika povesti, I u tom nehumanom povesnom
kontekstu deluje I povesna racunica.
Odnos sredstvo- cilj eticki je problem revolucije, I taj odnos je dijalektican. Cilj mora biti izvediv
represivnim sredstvima za njegovo postizanje. Medjutim, koliko god racionalna, nuzna,
oslobadjajuca revolucija bila, ona ukljucuje nasilje. Nenasilna povest jest obecanje I mogucnost
drustva za koju se jos uvek treba boriti. Za sada se cini da je pobednicko nasilje na drugoj strani.
5. Profesionalna etika za politicare A. Alexandra
Walzer smatra da je problem prljavih ruku posebno aktuelan za one koji obnasaju neku politicku
ulogu. To je delimicno zbog toga sto je politicar u poziciji u kojoj odluke koje on donosi mogu imati
izuzetno vazne posledice. Dok politicka uloga jest, I moze biti, moralno opravdana jer se moze
iskoristiti da bi se ostvarili moralno dobri rezultati, samo carstvo politike, kako ga opisuje Walzer,
jest otpadna jama nemoralnosti, grozna borba za moc I slavu. Zahtev da politicki akter mora biti
spreman da uprlja ruke nesto sto se trazi u dobroj veri, dok je u zloj veri traziti ili prihvatiti sluzbu a
da nismo spremni delovati unutar granica njenih ovlasti.
U politici ucinkovitost ovisi ne samo o tome kako sama osoba deluje, nego I kako drugi deluju, a
cesto ce ti drugi delovati na nacine koji cine nuznim da delujemo nemoralno kako bismo postigli
cilj koji smatramo vrednim.
Profesionalna etika odnosi se na podgrupu etike struke koja se odnosi na ljude zbog toga sto
pripadaju onome sto bi se moglo nazvati paradigmatskim profesijama, kao sto su medicina I pravo,
a glavni cilj je pribavljanje nekog vaznog dobra.
Jedna stvar koja razlikuje politicare od paradigmatskih profesionalaca jest to sto politicari svoju
placenu poziciju dobijaju putem javnih izbora, I prema tome oni ne moraju posedovati neki dokaz o
strucnosti kao sto su obrazovne kvalifikacije ili prethodno relevantno iskustvo.
Profesionalni politicari moraju posedovati odredjeni stupanj onoga sto bismo mogli nazvati
moralnom samosvescu. Oni moraju napraviti odmak od svojih usko-stranackih ciljeva I razmisliti o
razlozima postojanja politickih institucija u okviru kojih deluju.
6. Patritizam I moral I. Primorac
'Patriotizam je poslednje utociste nitkova' najpoznatija je izreka o patriotizmu I jedna od
najpopularnijih politickih izreka svih vremena. Nalazimo je u Boswellovom delu Zivot Johnsona,
gde je jos zabelezi da nije mislio na ' pravu I velikodusnu ljubav prema nasoj zemlji, vec na lazni
patriotizam kojim su toliki, uvek I svugde, pokrivali vlastite interese'.
Patriotizam nije tek jedno prosirenje duznosti brige za druge, to je osobita briga za moju zemlju,
zato sto to jest moja zemlja, za moje zemljake zato sto to jesu moji zemljaci.

Ali rec moj ne moze sama po sebi igrati presudnu ulogu u argumentu koji pokazuje da je odredjeni
nacin delovanja moralno vredan. Patriotizam nije moralna duznost niti moralna vrlina koja prelazi
svaku duznost. To znaci da se sa moralne tacke gledista, nema sta reci u prilog patriotizmu. Ljudi su
skloni poistovetiti se mnogim grupama, velikim I malim, misliti o njima kao o svojima, brinuti o
njenim clanovima ali svemu ovome nedostaje pozitivni moralni znacaj. Oni su moralno dopustivi
sve dok ih se drzi unutar odredjenih granica ali su po sebi moralno indiferentni, a takav je I
patriotizam.
Pojedinac ima moralni razlog kultivirati I ocitovati brigu za moralni identitet I integritt vlastite
zemlje I zemljaka. Trebaju ga se ticati nemoralne prakse njegovog drustva, nemoralni zakoni I
politicke mere njegove politicke zajednice, buduci da one mogu nametnuti kolektivnu moralnu
odgovornost koju bi I on mogao snositi,
7. Laz I liberalna demokratija D. Simpson
U situaciji u kojoj politicka lazljivost postaje neobuzdana, u kojoj je poverenje nadomesteno
racunicom I u kojoj je politicki diskurs degradiran, liberalna demokratija postaje tek malo vise od
retorickog sredstva. Ne bismo smeli dopustiti da nas zavedu stari mitovi liberalizma, po kojima je
vlast jednostavno produzetak civilnog drustva. Nas je odnos prema vlasti u liberalnim
demokratijama stvar racunice, jednako kao I poverenja, I bar u neku ruku prihvatamo da je politicki
diskurs, bas kao I politicki proces, ujedno I agnosticki I promisljen. A u slucaju da rigorizam vezan
za ove stvari prevlada, sumnjam da b I liberalna demokratija funkcionisala, I zato ga treba
izbegavati.
Onaj koji govori istinu ne suocava se sa zahtevima opravdanja koji vrede za lazljivca, on ipak
preuzima odgovornost za istinu, a cini se da to prenosi I u politiku. Vlast koja hrabro preuzima
odgovornost za istinu nije daleko od arogancije moci I uma na koju upoozorava Arendtova.
Opetovana izdaja moze lako stvoriti precutnu saglasnost ili cinizam, vodeci u ono sto je ustvari
dobrovoljno odbacivanje gradjanskih prava ili nista drugo do puka trgovacka racunica.
Nasu paznju bismo trebali posvetiti na stvarne mogucnosti I ogranicenja istinitosti.
8. Upotreba I zloupotreba politickog nasilja D. Miller
Liberalna koncepcija nasilja smatra da je nasilje ilegalno koristenje sile, ili pretnja takvom silom,
protiv osobe ili vlasnistva. Ako posmatramo pretnju silom, jer se cini da se uzimanje taoca ili
podmetanje bombi na javnim mestima ispravno smatraju nasiljem, cak iako su taoci na kraju
osloboldjeni bez povreda ili ako bombe ne eksplodiraju, pod uslovom da su tokom svega ovoga
ljudi bili doveden u opasnost ili zastrasivani. Destruktivni napadi na vlasnistvo mogu se razumno
smatrati nasiljem jedino kada se njihovi ucinci direktno odrazavaju na osobe. To se moze dogoditi
jer su ljudi ozledjeni ili im se preti ozledama kada dodje do napada, jer trpe veliki materijalni
gubitak,
Najkontraveznija karakteristika ponudjene definicije jest zahtev da nasilje mora biti ilegalni cin. To
odmah diferencira nasilje I od legalnih aktivnosti drzave, koji unatoc tome mogu jednako tesko
pasti njenim zrtvama kao I bilo koji drugi cin nasilja I od eksploatacije, pauperizacije itd., koje
mogu neumoljivo proizilaziti iz funkcionisanja nekog gospodarskog sistema.
Nasilje se kao ilegalna upotreba sile protiv osobe ili vlasnistva kvalitativno razlikuje I od legalne
sile drzave I od potencijalno stetnih ali nenamernih ucinaka gospodarskog sistema. Nije tacno da je
svaki cin nasilja gori od bilo kojeg dogadjaja u ovim drugim kategorijama, vec pre da su cinovi
nasilja u proseku gori, ili gori na jedan razlicit nacin. Pravni sistemi mogu biti drakonski,
gospodarski sistemi mogu biti eksploatativni, to su prema liberalnom vidjenju zla, a ne zla koja
ukljucuju nasilje. Slabost ovog liberalnog stajalista jeste u tome da dovodi do nepromisljenog
odgovora od strane sire javnosti. Nasilna osoba je poput nogometnog igraca koji je pocinio ozbiljan
prekrsaj I za koji je jedini lek da se sto pre ukloni sa terena. Svi oblici nasilja stavljaju se u istu hrpu

i osudjuju na isti nacin. Takav ce stav onemoguciti bilo kakvo usmeravanje paznje na poreklo
nasilja ili na ciljeve koje njegovi akteri nastoje promicati. Malo popustljivije stajaliste koje se ovde
zagovara, ako bi se generalno usvojilo, ne bi nuzno dovelo do porasta sveopste kolicine nasilja.
9. U nacionalnom intersu, moral I politicki realizam N. Dobos
Postoje dve varijante politickog realizma: deskriptivni ili cinjenicni I preskriptivni ili normativni.
Prema deskriptivnom realizmu, cinjenica je da su drzave motivisane iskljucivo nacionalnim
samointeresom I ne ponasaju se moralno.
Preskriptivni realisti u vecini slucajeva nesvesno brane svoj stav iskljucivo na moralnoj osnovi.
Neki sugeriraju da je eticna vanjska politika opasna I da ce verovatno dovesti do pogubnih
posledica I da je najsigurniji put do najvece srece najveceg broja zapravo univerzalni drzavni
egoizam.
Drzavama nedostaju I volja I sredstva da bi do kraja sledile moralne ciljeve. Sa obzirom na
nacionalni interes, to dovodi do suboptimalnih posledica a da pritom ne generira globalne
pogodnosti koje su dovoljno suspstancijalne da nadoknade ovu zrtvu. Rezultat je negativna ukupna
korist. I sto moralisticnija politicka razmisljanja postanu, to je losije. Kao dokaz tome da je put do
pakla poplocan dobrim namerama, iz povesti se navode krvave bitke za spasavanje dusa.
Cini se medjutim da je strah realista od morala delimicno uzrokovan njihovim neuspehom da g
a razumeju, kao I mesanjem morala I moralizma, jer moralizam nije sinonim za moral.
Ako je drzava ovlastena da bi gradjanima priskrbila najbolje uslove, osigurati im sigurnost I
slobodu, poboljsati im zivotni standard, tada postupanje za koje se ocekuje da promice taj cilj u
potpunosti spada pod parametre njene ovlastenosti. Medjutim, kada ovlastimo nekog drzavnika
dajemo mu ovlasti da sredstva drzave na bilo koji nacin na koji, prema njegovoj dobronamernoj
prosudbi, najbolje sluzi nacionalnom interesu. Drzava nije naprosto delegat, cija je uloga preneti
izravna uputstva svojih nadleznih ili autora, vec je ona strucnjak unajmljen da donese svoj
profesionalni sud za I u ime svog nadleznog.
10. Politicko delovanje I problem prljavih ruku M. Walzer
Ne mozemo tvrditi da je dilema prljavih ruku samo politicka dilema, jer I u privatnom zivotu
mozemo zaprljati ruke. Medjutim, ovo se pitanje u politici postavlja na najdramaticniji nacin iz tri
razloga koja politicki zivot cine onim sto jest, zato sto tvrdimo da delujemo za druge ali sluzimo I
sami sebima, vladamo nad drugima I protiv njih koristimo nasilje. U politici je lako uprljati ruke, ali
je tesko to ispravno I uciniti. Medjutim, nije jednostavno dobrog coveka poduciti kako da ne bude
dobar, niti je jednostavno tom coveku objasniti njega samog, jednom kad je pocinio sve zlocine koje
se od njega traze.
O slaganju da zivimo sa dilemom prljavih ruku I o pristanku da koristimo rec zlocin, razvile su se
tri opste tradicije objasnjenja koje proizliaze iz neoklasicnih, protestantskih I katolickih perspektiva
o politici I moralu.
Prema prvoj tradiciji koju predstavlja Makiaveli, dobar covek koji nastoji utemeljiti ili reformirati
republiku, mora ciniti grozne stvari kako bi postigao svoj cilj. Kao I Romul mora ubiti svog brata,
kao I Nema mora lagati narodu, jer ponekad kad cin optuzuje rezultat opravdava.
Makijaveli je verovao u postojanje moralnih standarda, njegov paradoks ovisi o tom verovanju.
Smatrao je da se retko dogadja da je dobar covek spreman koristiti losa sredstva da bi postao vladar.
Makijavelijev cilj jeste uveriti takvu osobu da ucini pokusaj te vrste, a coveku koji to cini I u tome
uspeva nudi na dlanu najvece politicke nagrade, moc I slavu. Dobar covek nije nagradjen niti mu je
oprosteno zbog spremnosti da uprlja ruke. Nema nagrade za cinjenje losih stvari na los nacin, makar
se I radile sa najboljim namerama. Zato politicko delovanje podrazumeva poduzimanje rizika, I

ukoliko politicar uspe, on postaje junak, sa ogromnom moci I slavom.

Prema drugoj tradiciji koju zagovara Weber, covek prljavih ruku je I dalje junak, ali tragicni junak.
Njegova tragedija je u tome, da iako je politika njegov poziv, on taj poziv nije dobio od Boga I
prema tome, Bog ga ne moze ni opravdati. Weberov je junak sam u svetu za koji se cini da pripada
Sotoni, I njegov je poziv u potpunosti vlastiti izbor. Sa punom svescu o onome sto cini, on cini zlo
kako bi cinio dobro I odustaje od svoje duse. On se otvara dijabolicnim silama koje vrebaju u
svakoj primeni nasilja.
Prema trecoj tradiciji A. Camusa, junaci su nevini zlocinci, pravedne ubice jer nakon sto su ubili
spremni su da umru I zaista ce umreti. Tek ce njihovo pogubljenje koje ce izvrsiti iste one despotske
vlasti koje su napali, do kraja zaokruziti delovanje koje su sami pokrenuli, umiruci ne moraju se
opravdavati. Pogubljenje nije toliko kazna koliko je samokaznjavanje I ispastanje. Na stratistu oni
ciste svoje ruke od prljavstine, I za razliku od sluge koji pati, oni umiru sretni.
Camusovo glediste je najprivlacnije, zbog toga sto od nas zahteva da zamislimo kaznu ili pokajanje
koje odgovara politickom zlocinu, I da time pomno razmotrimo njegovu prirodu. Ostali to ne
zahtevaju.
11. Prljave ruke S. de Wijze
Kada smo suoceni sa problemom prljavih ruku, prljava karakteristika uzima se u obzir jednom pri
odredjivanju opste vrednosti tog delovanja i ponovo sama po sebi, znaci ona se broji dvaput. Znacaj
prljavih karakteristika je da usmeravaju delovanje, a ne njihova pogresnost., jer one i dalje ostaju
nevrednost.
Prljave ruke pojavljuju se kada ljudi stvaraju zle okolnosti, i zlo ljudsko delovanje presudno je za
scenarij prljavih ruku. Prljave ruke pojavljuju se samo onda kada moralna razmatranja pokrecu
izvrsitelja da pocini moralni prekrsaj, i ona su provedena u dobroj veri. Izdaja osoba, vrednosti ili
nacela moze se opravdati samo ako takvo delovanje donese neko dobro.
Ubijanje vodje koji zagovara i izvrsava genocid i cija ce smrt dovesti do skorog prestanka tog
genocida klasificiralo bi se kao delovanje koje potpada pod klasu prljavih ruku. Razmatranje
troskova i dobiti koji se daju razumno proceniti, daje nam jedan vazan kriterij za razlikovanje
scenarija prljavih ruku od onih okolnosti u kojima izvrsitelj postupa nemoralno.
Biti ubica, lazljivac, izdajica itd., i osecati kajanje ne znaci prepoznati da smo ucinili nesto sto
nismo smeli, vec da smo shvatili sta smo postali cineci to, i sta je to ucinjeno zlo predstavljalo
drugima. Scenariji prljavih ruku ukazuju na to da moramo nastojati pronaci moralnu teoriju koja
moze razjasniti vrednovanja koja ne usmeravaju delovanje i dvostruko pribrojene nemoguce
zahteve.
12. Nema dileme prljavih ruku K. Nielsen
Ruke se prljaju kada se cini ono sto je neispravno. A kako moze biti neispravno ciniti ono sto je
ispravno? Kako mozemo uprljati ruke cineci ono sto bismo trebali ciniti?
U odredjenim okolnostima, Walzer smatra, da na pr. politicki delatnici moraju postupiti neispravno
kako bi postupili ispravno. Medjutim, ako to nije kontradikcija onda je to paradoks. Cini se da
logicki gledano, ne mozemo postupiti ispravno cineci ono sto je neispravno. Ali to je sve pogresan
nacin konceptualiziranja stvari. Jer ako sve sto cinimo ili propustimo uciniti dovodi do zla ili ga
odrzava, ne postupamo neispravno cineci manje zlo. Uzimajuci sve u obzir, zapravo cinimo upravo
ono sto je ispravno, stvar koju bismo u tim okolnostima trebali uciniti. Cineci ono sto bismo trebali
ciniti, ne mozemo neispravno postupiti. Mozemo ciniti stvari koji bi u normalnim okolnostima bile
neispravne, ali u okolnostima koje traze prljave ruke one nisu neispravne.
Kada je jedini izbor onaj izmedju zla i zla, nikada ne moze biti neispravno, i uvek ce biti ispravno,
izabrati manje zlo.