You are on page 1of 52

|1

Реч уредника

Уз први број
Сасвим случајно, готово успут, почео сам да бележим „бапске “ приче о вилама, вампирима, вештицама и другим оностраним бићима, у тренутку
када сам помислио како би била штета и непроцењиви губитак за фолклорну фантастику Поморавља уколико би оне, заједно са својим приповедачима, отпутовале у заборав. Приче сам напослетку, када су се накупиле, укоричио у књигу
(„Сеновите приче“), но моје интересовање за њих
није престало ни после, суочен са сликом трагичне
борбе човека да опстане, и труда да се сачува частан и ведар дух, у суровом окружењу природних и
неприродних сила које га вребају без престанка.
Нажалост, сусрео сам се са поражавајућом чињеницом да су у српском народу врло ретки књижевни ствараоци који су показали веће интересовање
за народни живот и народну мудрост, за њихова
веровања, за њихово поимање оностраног и овоземаљског. У литератури се на прсте могу избројати
аутори којима је народна фантастика била инспирација за уметнички рад. Усмена казивања бележе
се спорадично и препуштена су ентузијастима. Редакција листа „Треће око“ једна је од ретких која
ова казивања објављује из броја у број већ двадесет година.
У таквим околностима осмислио сам интернет
сајт „Омаја“, заправо пројекат, чији је циљ да се
на једном месту прикупе текстови и ликовна остварења која за тему имају нашу фантастичну
традицију, са циљем да се тај материјал учини
лако доступним широком кругу корисника. Као логични наставак овог посла јесте папирно издање
„Омаје“.
Први пут у историји српског издаваштва српска
фолклорна фантастика добила је свој лист. Појава
првог броја књижевног листа „Омаја“ заправо је
историјски догађај. Са поднасловом „необјашњиве приче“, редакција широм отвара странице свим
уметницима којима онострано служи као инспирација у стваралачком подвигу. Позивамо вас да
учествујете у креирању листа. Шаљите нам приче
које су други написали а данас су заборављене.
Потребни су нам илустратори прича. Критичари.
Познаваоци фантастике (и хорора). Људи отвореног срца и добре воље. Људи који умеју да воле.
„Тако је мало љубави међу људима“, казао је
Душко Радовић. „Ко уме да воли, не би требало
ништа друго да ради.“
Добро дошли!
Миланче Марковић

2 | ОМАЈА /јесен 2008.

OMAJA
Српска фолклорна фантастика
Број 1
Јесен 2007.

4 Омаја / Ивана Весић
6 О народној религији Срба / Ивана Весић
8 Увод у науку о демонима / Драган Ристић
10 Привиђење у Рековцу / Бобан Љубас
13 Поранио на онај свет / Добрила Николић
14 Венчаница за покојницу / Биљана Јанковић
16 Како је Роса играла у ђавољем колу / Златимир
Пантић

20 Интервју: Златимир Пантић
23 Дозив нечастивог / Даница Марковић
26 Сабласна стоперка / Миле Јанковић
30 Барбуловићи / Живорад Лазић
33 Сусрет са покојном станодавком / Александар
Бјелогрлић

35 Обећање / Злата Видачек
36 Хајдучке хаљине / Раде Вучићевић
38 После деведесет година / Милован Глишић
44 Херојска времена су прошла / Ђорђе Кадијевић
48 Анђео мајчине душе / Спасоје Влајић
Илустрација на насловној страни: Александар Прибићевић
ОМАЈА – књижевни лист; друго измењено издање; оснивач и издавач: Удружење уметника „Завет“,
Велика Плана; главни и одговорни уредник: Миланче Марковић; заменик уредника: Споменка
Стефановић; штампа: „Мозаик“, Велика Плана (вл. Зоран Милошевић); Е. пошта: omaja@verat.net;
тел. 065/5521.592; ISSN 1820-5852; COBBISS.SR-ID 144451852
|3

ОМАЈА
Ивана Весић

У религији старих Словена имала је вода изузетно значајну улогу; постојбина је њихова обиловала великим мочварама, рекама и језерима, па је то одредило и одржало однос према овом елементу и по доласку на
Балканско полуострво.
Вода, веровали су наши преци,
попут земље, ватре, камена, дрвета, биља, поседује магичну моћ.
Наш народ замишљао ју је као живо
биће – пре него попије спуштао је
на земљу да се одмори, у многим
обредима позивао је и поздрављао.
Неке воде имају за Србе посебну
ритуалну важност и симболику;
вода заборава, замрзнута вода која
поседује моћну снагу – онај ко је
пије или се њоме умије ничега се
више не сећа; вода застава, која
се као роса или кишница задржала у шупљинама дрвећа и камења
– роса се налази између горњих и
доњих вода, па има посебну стваралачку снагу и највећи сакрални
значај у прављењу магијских средстава; вода неначета, она коју треба пре сунца захватити и којом се
месе чесница и обредни хлебови,
боје јаја и купа мало дете. Има и
вода чудотворних са извора потајница или из мрачних пећина што
онога ко их има уза себе штите од
демона.
Чудотворна, али може вода да
буде и нечиста, опасна, па су са
њом у вези и многи табуи. Вода
коришћену у посмртном ритуалу,
она која је у било каквом додиру са
покојником била, ма и она само затечена у кући у часу смрти, народ
верује, мртва је, замрла, прожета
начелом смрти. У тој води опрала је смрт свој нож или косу или,
што је много старије и изворније
веровање, опогањена је зато што
се у њој скрила покојникова душа.
Вода је тако замишљана не само
као биће које поседује душу, него
и као уточиште неке друге душе.
4 | ОМАЈА /јесен 2007.

Још један табу поштовао је и
гдегод још поштује Србин – воду
неће после заласка сунца да доноси, нити ће ноћу да пије са извора,
не само зато што је таква нечиста,
него и због веровања у постојање
демона и других натприродних
бића који бораве у води и око ње,
крај бунара, извора и нарочито ...
воденица. За воденицу и све што је
у вези са њом народ је веровао да
има магичну моћ. Већ сама предања о постанку воденице указаће
свакоме на њену везу са оностраним светом; у некима кажу – воденицу је створио Бог или Свети
Сава, али без чекетала које је ђавољи изум. Не само да је проналазак натприродних бића, него је воденица и место окупљања ноћних
демона што нападају и море људе,
а често по воденицама играју и
виле. Воденичку уставу обносио
је народ око села да би одбио градоносне облаке, воденички камен
користио у лечењу тешких болесника, и не само у ту сврху. Чувени
наш етнолог Веселин Чајкановић
дошао је на основу различитих казивања до закључка да је воденички камен некада замишљан као
једно од отеловљења ђавола, творца и житеља воденице.
Скоро да нема у Срба обреда
без воде, од рођења, преко свадбеног до посмртног ритуала. Незаобилазна је при чарању, гатању,
бајању, али и у многим верским
ритуалима. Уз њену помоћ људи
су се чистили од злих утицаја, бранили од демона, лечили или решавали своје љубавне проблеме. Вода
је нарочито важан елемент при

оваквом врачању када се речима
или поступцима жели да изврши
битна промена, а не само да предвиди будућност. Зато је и користе
у ритуалима чији је циљ постизање
чаробне лепоте и неодољивости
– на Ђурђевдан ујутру девојке је
ухвате па се њом купају не би ли се
момци окретали око њих као вода
око кола воденичнога.
Водом омајом лечио је народ
и болести, нероткиње, али највише
– рањено срце.
Љубавна магија посебна је и
интересантна прича јер своје значење црпи из ширег магијско-религијског система, али и друштвених односа. За разлику од других
преломних догађаја у животу човека као што су рођење и смрт,
свадба и избор вољене особе нису
неминовне и непромењљиве ствари. Могуће их је одредити, па и
контролисати. У патријархалним
условима договор између породица и посредника био је пресуднији
за заснивање брака од било какве
љубави, па није чудо што се јавила
идеја а онда и конкретна пракса за
остварење сопствених жеља. Упознавање, приближавање и спајање
само је један вид општења са супротним полом, али препреке на
путу обележавају однос између
мушкарца и жене у свим временима и на свим просторима, па
су неузвраћена осећања и љубавна магија у суштини универзална
прича.
У нашој народној религији
имала је вода и нека дубља, симболичка значења. По старом народном веровању вода једним делом

Илустрација: Миле Динић

отиче у пакао и гаси ватру јер би
потопила свет ако тамо не би отицала. Све велике воде скупљају се
на крају света где се небо наслања
на земљу. Вода представља неку
врсту моста између овостране и
оностране реалности, између света људи и света духова. Већ самим
погледом на површину воде могуће је завирити у другачију реалност, обезбедити пролаз ... у други
свет.
Воде, ваљарице и воденице
још су и места окупљања многих
демонских бића. Ту навраћају и
омаје, или осење, сотоње или прикојасе, како су их звали у неким
крајевима. Изглед ових бића није
био тачно одређен, замишљали су
их у разним облицима, најпре животињским. Омаје би пред усамљене ноћне путнике излазиле у облику јарета, кокоши, мачке, свиње, а
ако би се појавиле у људском облику, биле су то девојке расплетене
косе са козјим ногама. Биће ово
јављало се само ноћу, „у невреме“
и нестајало са првим петловима.
Када би се појавило запрежна стока би стала и нико је није могао
натерати да крене напред, а човек би, ако проговори био осењен,
несвестан куда иде, кретао би се
како то омаја хоће, па је при овом
сусрету ваљало ћутати. Пушком
се није могло савладати, јер би се
пушка у њега уперена распрснула и ранила или убила онога ко је
хтео да је употреби. Ипак, нечега
се плашило. Као и сваки ноћни
демон, ужасавао се светлости, па
су ноћни путници собом носили
кресиво или шибицу, а трудили
су се и да део чела између очију
покрију капом, жене марамом,
јер се веровало да ће бити осењен
онај коме демон види крст на челу.
Добра је заштита била и неки део
одеће обучен наопако, бели лук,
глог, црни трн у оделу, детелина
са четири листа у опанку, змија
у нарамку дрва, магичне траве у
навиљку сена или балези или неки
метални предмет.
И данас ћете понегде чути о
омаји, а реч ова остала је, можда

На Ђурђевдан ујутру девојке ухвате омају па се њом купају
не би ли се момци окретали око њих као вода око кола воденичнога.

редак, али посебно упечатљив траг
у језику. Једном сам, путујући новинарским послом, упознала човека који живи од вицева. Зна их
много, неке и сам смишља, па са
радијских таласа и ТВ екрана забавља народ. Рече у једном тренутку како је схватио да „причање вицева може да буде његова омаја за
народ“. У мени проради етнолог,
па се сетих чланка „Маштаније у
Горском Вијенцу“, чувеног нашег
етнолога, Тихомира Ђорђевића.
Каже, има људи који су способни
да осотоње, опчине, омаје, опсене
и говори о „комендијашима“, вашарским опсенарима у Тешици:

„када човек иде у комендију треба
да преврне капу или чарапе или
ма шта од одела на себи, па се не
може омајати“.
Још један цитат, за крај: „Веровао је народ да у некрштене дане
има пуно злих духова, омаја који
заводе човека на погрешан пут
или да му се нека ствар причини
сасвим другачија него што је“.
Постоји ли омаја, има ли је данас, ко све има моћ да народ омаје
и учини да му се нека ствар прикаже другачија него што је, није
толико битно. Битније је – има ли
овде основе за добру причу?
|5

удаљен свет. Једна је појава посебно занимљива у народној религији Срба – онострану реалност нису увек замишљали као неки магичан. змије. Људи. воде. једина подела која подразумева две потпуно различите и супротстављене класе ствари. профане реалности у другу – свету? (Ивана Весић. са потпуно другачијим законима и логиком. аутор текста) 6 | ОМАЈА /јесен 2007. Најбитније је схватити. световно и свето. Оно што су као одређену дефиницију религије прихватили и. око нас. и то истичу сви који се баве религијским феноменима. Како су одабиране или препознаване те класе ствари? Зашто је народ веровао да неке дивље животиње попут вука. пак. подела на овострано и онострано. него су најпре веровали да се тај други свет и друга реалност налазе у нама самима. дакле. наравно. Позадина сваког религијског веровања јесте убеђење у подвојеност света. профане реалносту у другу – свету? Одређени . код неких животиња. поделу свих ствари и појава којима се људска мисао бави на профано и сакрално. та реалност свуда присутна. Испољавала се само у одређеним врстама ствари. али и домаће.О народној религији срба Ивана Весић Религија је од оних области културе и манифестација људског духа којима се баве различите научне дисциплине. него ствари које не припадају чак ни истом свету. и у свим стварима које чине људски свет. да је оваква подела апсолутна. Оваква народна веровања оличена су најпре у анимистичким представама – убеђење у постојање душе као суштине. Била је. због чега је био убеђен да огледало није само предмет за огледање него пролаз из једне свакодневне. а интерпретације појма су бројне и различите. Мада недоступан људима. и. појава из света природе или предмета из света културе. зашто је веровао у магичну моћ неких биљака. на пример познају поделу на добро и зло – ове две појаве у суштини су само две врсте истог рода. манистичким представама – веровање да постоји извориште моћи које одређене ствари поседују. подразумева не само две потпуно различите. даље развили најистакнутији представници савремене антропологије и историје религије је став познатог француског научника Емила Диркема – религија је један општи поглед на свет. зашто да дрво има душу или да је станиште душе. Онострани свет смештен је иза граница овога који познајемо. у сасвим други простор. али не и свуда доступна. успоставе добре или избегну лоше односе. овострано и онострано. друго време. другог света и потребу да са њим комуницирају. камена? Или. ипак су успели да изразе своју визију тог Огледало као пролаз из једне свакодневне. морала. биљака. коњ или петао припадају истовремено двема сферама стварности. општи концепт стварности помоћу кога човек ствара организовану представу о себи и свему око себе.

Бг 2006. Мушкарци се највише купају у потоку. Оно изненада протрчи поред човека. забавити се – ја се омаја. онострано су могли себи да представе и без посредства овостраних ствари – кроз ликове оностраних бића. а особито селена. удесио би сцену и онде расипао своју вештину Омајати. морална начела. -јем се – задржати се негде сувише дуго. да погреши пут или да му се нека ствар сасвим друкчије прикаже но што је. препознати и разумети. утвара која опчињује човека . а од биволице ни трага. кажу научници није био неки велики теоретичар. караконџуле. опсена. кад неког што занесе.. – Чим се она родила. почињу се први пут купати. а жене и дјевојке донесу увече кући омаје.. апстрактне идеје биле су у његовим веровањима само наговештене. окупале ју виле у омаји. човек падне у занос и тако га омај заведе далеко. Са једне стране. једна врста . али зато њиме управљају и одређују његову судбину. – Када су некрштени дани. а уметност је. (Вуков рјечник) „На Ђурђев дан ујутру. такође. живот. И ми то чинимо и наши потомци ће. створио је сопствену слику света и у њу уткао своје тежње. бивола или пса. али и у хришћанске свеце. која се употребљава и као профилакса . вештице. САНУ. то је неко невидљиво створење што може да омаје – Омаја је зао дух у кога народ верује. а он појури да га ухвати и никад га не стигне. Уз све ово. омама. зарили је у кошару и закључали. појаве. Можда је најбоље објашњење понудио антрополог Клод Леви-Строс – неки објекат постаје магијски или религијски зато што изазива одређене асоцијације у свести човека. вампири. САНУ. Јована) пуно омаја. Једном су људи ухватили омаја као биволицу. и као средство у враџбинама.. па се ујутро њом купају у градину код селена и код осталог цвијећа. може да буде и фантастична уметничка инспирација. неисцрпне су и вечите теме. збивања некада су представљали опасност. али и историјских и свих других околности под којима је вековима живео. (Српски митолошки речник) Омаја – зао дух.људи. треба набрати траву повратичу и донести воду са омаје. људи их увек изнова и изнова осмишљавају.“ (Из Вукових записа о празничним обичајима) – Позната је ванредна снага омаје. привиђење. бића и ритуала заиста је излишно говорити. Бг 2006. Ипак. Народна религија одраз је духовног света нашег човека. зато што је „добар за мишљење“. опсена – омаја је омама. материјалних ствари. учи сад добро. – Кад се крави одујми млеко. замајати се. опсенити..) |7 . занесе – Чаки је био путујући глумац и немало од те омаје остало му је као урес и позлата: где год је могао. Виле. не треба заборавити да процес христијанизације у нас никада није завршен. али и у суђенице и Усуда. О разликама између хришћанских и паганских веровања. Њихова визија света поред тога.) Омај – ало ноћно биће које се претвара у овцу. очара. омаје га и јаше док петлови не закукуричу. ипак. Трчећи за њим. нарочито љубавним. ипак у Срба једни исти људи верују у Бога. дакле. некада велику корист. јаре... постоје оностране силе које зраче из овостраних. хришћанство и паганизам у прожимању одлика су народних веровања. он се јавља ноћу у глуво доба и дању кад је велика магла – Стање омамљености. Свет око нас. на брег или у понор. а некада су једноставно били мистерија и изазивали магловите идеје. мисао српског сељака досегла је и виши степен апстракције. занети коме памет – на неком вашару неки комендијаш осотоњи. имати нечијих негативних особина (обично психичких лабилности). независни су од нашег света. у виле. опчинити. Ту воду ватају жене у очи Ђурђева дне. козу. РЕЧНИК ОМАЈЕ Омаја – вода што прска с кола воденичнога (особито код кашикаре воденице) кад се коло окреће. бити сличан некоме по необичним поступцима и понашању – син му се трго. омаје. страхове. и метну у њу свакојака биља. кад нађе омаја човека после поноћи. те се од ње свако зло одмахивало као вода од млина. злих духова који заводе човека.. каже се омајало га – Способност да се неко опсени. те преноћи.. па се купају у њој. смрт. омаје народ – Израз имати нечије омаје покр. (Речник српскохрватског књижевног и народног језика. да се од њих свако зло и неваљаштина отресе и отпадне као омаја од кола. залуди. животиње. ама још неје доцкан (Речник српскохрватског књижевног и народног језика. магије. а оно што су нам преци оставили важно је знати. занети некога. али види се да има још мајчине омаје – Омајати се. прије сунца.-јем – омађијати. Српски сељак. Изјутра кошара била закључана. емоције и питања. верују да је у те дане (од Божића до Св.

користи се њима. ми одабиремо само неке којима ћемо се позабавити. нешто погано. Деда Илија је говорио да демони најчешће улазе кроз уста али не кроз храну или прљавштину као што данас чине бактерије и вируси. век почиње другачије да гледа и другачије да слуша. Човек сам чини тај ИЗБОР у зависности од својих жеља. Умео је чак и да разликује неколико врста демона. Када ми изговоримо нешто глупо. неку лаж. Убрзо демон потпуно преузима ова чула. Тако долази до поремећаја оптике. сам бира шта ће очима гледати и ушима слушати. а човек може да види само оно што му демон приказује. Можда кроз стопала. Они чекају да им се отвори пут. свог домаћина. Најчешћи поремећај који демони изазивају у човеку јесте „кратковидост за добро и далековидост за лоше“ (ово нису два поремећаја већ један). када демон постави своје филтере. Они живе под земљом. То је зато што човек највећи број информација из спољашњег света прима преко очију и ушију. и без демона. Све те функције преузима демон и живи у човечјем телу настојећи да се размножи и пређе у друге људе. демон се труди да најпре запоседне очи и уши. уши. могу да уђу у нас и да нам причине велику штету. Од многобројних информација из шарене баште. Сасвим је природно да човек. Тада сам демоне замишљао После уласка у тело човека. Све остало је њему не- . Међутим. уста. одређене информације постају човеку недоступне. потреба и интересовања. Човек код кога је наступио овај поремећај почиње да код других људи види само рђаве особине. тада се њима отвара пут те они онда скачу и кроз уста улазе у нас. а код себе само добре. у кога су ушли демони. ружно. II Као дечак слушао сам од деда Илије приче о разним демонима који су непријатељи човека. Када демон уђе у човека најпре му запоседне очи и уши те чо8 | ОМАЈА /јесен 2007. до неке врсте селективног слепила. Деда Илија је умео да препозна човека који је поседнут.Увод у нАуку о дЕмонимА Драган Ристић као мале човечуљке који живе под земљом вребајући како да скоче и уђу у нас кроз очи. Човек постаје слеп и глув а касније губи и моћ говора.

Када би његовим очима погледали свет били би окружени самим лоповима. III Старац Тимотије беше врло побожан човек. живе много боље и добијају много више него што заслужују. Он најчешће улази у човека кроз ушне отворе. покушаћу да у најкраћим цртама. главни јатак овог демона. не могу бити довољна утеха за проживљену бригу и патњу. Ми сами окрећемо леђа Богу јер сматрамо да је неправедан према нама. преварантима и убицама. Живео је у једном планинском засеоку у височком крају. налазе оправдање за наше поступке и претварају нас у неког другог човека. умножавају наше зле и неумерене жеље. То нас одваја од других људи и спречава да до нас стигне њихова помоћ. Тешко их можемо истерати. Када уђе у нас он одмах промени нашу оптику те ми око себе видимо све саме глупаке и неспособњаке. жеља за „правдом“. ми својим мислима сами отварамо врата демонима и пустамо их да уђу у нас. често већ у раном детињству. или пожелимо нешто што је туђе. несметано умножавају и ми постајемо све гори људи. демони су разврстани у групе. У почетку нам се чини да нам демони помажу. Ради лакшег изучавања. Подела коју налазимо код већине аутора одваја демоне у две велике групе: демони суђења и демони уживања. Циљ овог излагања није да ја потпуно разјасним проблем демона као непријатеља људског рода већ да овим текстом подстакнем младе људе. или желимо нешто што није умерено. Временом овакав човек почиње да уочава велику неправду јер види да други људи. према њима је веома неповерљив и крајње опрезан. Пре би се могло казати да је његова тачка пресекла моју путању. Ипак. Сасвим је јасно да ће се и овај циљ остварити јер смо ми селективно слепи за своје лоше особине. а он сам добија много мање од онога што је својим квалитетима заслужио. да их заинтересујем и колико-толико утичем на њих да се определе за изучавање ове древне. врата не отвара неко рђаво дело већ жеља против које се нисмо борили или се нисмо изборили. запостављене науке која је данас људима потребнија но икад. у мањег или већег монструма који око себе шири зло. Други мисле да је жеља за моћи. у околини Пирота. он то доживљава као лични неуспех и катастрофу. гнева. а ретки тренутци среће коју осети када он некога превари или ојади. из овог или оног разлога. а самим тим и мој живот. Ускоро демони постижу свој главни циљ – одвајање човека од Бога. Не могу рећи да су се наши путеви укрстили јер он из свог засеока није никуд одлазио. окрену леђа Богу. али и оних који сматрају да демон храни жеље. Ова подела је прилично добра али постоје два демона (по некима чак осам) који морају припадати и једној и другој групи. или завидимо некоме. Таквог човека можемо препознати по томе што живи у непрестаном страху за свој живот и своју имовину. рађа у човеку жељу за сигурношћу која у великој мери храни и одржава у животу демона среброљубља. Када га неко превари.доступно јер филтери спречавају пријем. Чак код различитих аутора налазимо и различите називе једног истог демона. бунта. IV Велики број демона улази у људе. Живе у нама. Овај демон код нас изазива превасходно два осећања: осећање самозадовољства и осећање незадовољства дру|9 . То је уједно и први циљ демона. Некада нам и стварно помогну да остваримо жељу која је везана за зло и патњу неког другог човека. Наш мозак не може трпети неправду и у нама се ствара осећај незадовољства. Приликом систематизације демона наилазимо на бројне тешкоће те стога није чудно што у литератури налазимо велики број подела и груписања. Један од најраспрострањенијих демона у данашње време је свакако демон гордости и самољубља. фамилије и редове. Тиме се пресеца доток неопходне Божје помоћи и човек коначно одлази у пропаст. Тешкоће се јављају и стога што неки аутори сматрају да страх од неминовно неизвесне будућности. То су демон среброљубља и демон очајања у лењости и немарности према свом вечитом спасењу. Најчешће човек пусти демона у себе када му се јави завист или жеља за осветом. Оне се. али и види само зло. Од њега сам много научио о демонима тако да могу рећи да су разговори са њим битно променили моју слику света. који су лоши. отвара врата кроз која улази демон гордости. Када желимо некоме зло. Други демонски циљ је да у нама умножи лоше особине. Такав човек је несрећан док се демони сасвим угодно осећају у том паклу. демони се онда одомаће у нама. И он је сматрао да ми сами отварамо врата демонима. Када нам учине услугу. запоседа њихов ум и наводи их да. уживају и вребају прилику да пређу у другог човека. Све ово отежава било какву озбиљнију и це- ловитију расправу о овој материји. поједностављено изнесем оно што је из ове области најпотребније данашњем човеку. жеља да се влада другим људима. Ако се којим случајем и не плаши људи. Неумерена жеља да будемо бољи од других и да наша деца буду боља од друге деце. У сваком случају. под заштитом демонских филтера. а касније и мржње. Никад краја овим расправама и поделама. док трећа група аутора даје предност телесним жељама. Има и оних који мисле да све три жеље хране демона среброљубља. Демони се у њему размножавају.

На недавно одржаном конгресу демонолога у Паризу занимљив је био рад професора Бориса Стојанова из Бугарске. а са њима неки из Рековца. изађох у један задружни шљиварић. А шта у будућности чека сурову и преку особу то демони и прижељкују. Трећи син демона гордости је демон брзог суђења. иди одмах у амбуланту. немој. и многе друге науке имају овакве проблеме: историја. Но. Не може се донети брза пресуда без прескакања неких фаза у дијалогу (чак и ако је дијалог само унутрашњи). неке странке. Дохватих пушку па преко реке. Не може се поуздано рећи које од ових осећања теже подносе људи који са запоседнутим човеком деле постељу. ловци. Шта ћу. мајку му. па пожурих у Рековац. и почеше да моле: – Перо. Прескакање се не може учинити без претходно изведених брзих генерализација. Брасмо ми неко време кукуруз. Свака подела мреже мора бити насилна и мора пресећи неку важну повезаност. најчешће о особинама припадника неког народа. Ова запажања навела су ме да уочим разгранату и испреплетану повезаност демона. Удари ме олово у лице. професије.гима. Ако је то нека утеха. тата. а брзе судове и генерализације не можемо донети ако нас демон гордости није претходно овластио да то чинимо. канцеларију или место за столом. Однекуд прхнуше јаребице. има да нас покажњавају дебело. кад наиђе неки наши Крушевичани. а ја ћу да берем за тебе. нити у друштвеном напредовању. није регистрована код милиције. свог домаћина. сви демони су међусобно повезани и чине мрежу. Он наводи човека да брзо изрекне казну некоме због нечега. нечистоте и блуда? Или да демон гнева и демон зависти нису у родбинској вези са демоном гордости? Или да демон празнословља није из њихове фамилије? Ако мало боље размислимо. осим у случајевима здружене запоседнутости. Тако професор Стојанов тврди да се међу унуцима и праунуцима демона гордости често налази и сам овај демон. Примећено је да запоседнути најтеже подносе један другог. археологија. Кад ме виде мајка крвавог. Ова осећања могу се јављати и наизменично код једног истог човека. Једна ме закачи по уву. Моја мајка поче да виче: – Какав лов. психологија. поред воденице. да причаш никоме. поведосмо децу па у поље. али демон онемогућава домаћину да уочи веома битне разлике између појединаца који припадају групи. мон постиже свој циљ – ствара се навика брзих пресуда и од благог и доброг човека настаје сурова и прека особа. да прескаче неке важне фазе у разговору и да закључке изводи на основу недовољно испитаних претпоставки. Овакве групе људи свакако имају своје заједничке особине. – опсујем ја и бацим пушку. Чак не мора постојати ни било каква могућност извршења казне јер се ове најчешће и изричу веома удаљеним и физички недоступним особама. Запоседнути није способан да уочи ово заостајање и не сматра да му је потребна икаква помоћ од стране демонолога. занемаримо и донесемо брзи суд. Октобра 1967. рече мени моја ћерка: – Иди ти. у недељу. Та казна не мора бити извршена. шта ћу. Отуда потичу и тешкоће на које наилазимо приликом покушаја њиховог разврставања и систематског проучавања. па у стрњику. Кад прођоше. узмем пушку па одем кући да је оставим и да узмем књижицу. закука. ко Бога те молимо. ако уграбим мало времена да одем у лов. ово је Момирова пушка. а из шљивара пуче пушка. познају ме. Хладна зимска ноћ наваљује на прозор. једна драмлија улете ми као љута осица у уста и заглави се између кутњака. демон генерализације нагони човека да лако доноси судове о већим групама људи. социологија и још многе чији предмет изучавања има мрежасту структуру. За нас је у овом тренутку најважније да уочимо огромно заостајање у духовном развоју које се јавља код човека кога је запосео демон гордости. У том дотрчаше двојица из Рековца. већ заостајање у приближавању Богу. Један од његових синова је демон прескакања који наводи човека. моја жена Рада потера овце. Извршења нема али де10 | ОМАЈА /јесен 2007.. Други син. а у соби мог домаћина Петра Раденковића „смедеревац“ загрева и тело и душу. Наравно да ће свако уочити здружено деловање ове фамилије демона. Ко може тврдити да демон неумерености у јелу и пићу није потомак (предак) демона разврата. Петар ме понуди ракијом и рече: Сад ћу да ти испричам неколико прича о тим стварима што те интересују.. сви обраше само наше остаде у пољу! Куд ћу. Он је у том свом раду изнео став да демон гордости обично рађа по три сина и неколико унучади. једна удари у шешир. спремао сам се да идем у лов. Него. мрежа се ипак мора некако поделити да би се изучавала као што комад меса морамо испећи и исецкати да би смо га појели. Не можемо бити горди док нешто не прескочимо. Он тврди да код демона синови и унуци могу родити свог оца или деду. – Ко то пуца. боље да оберемо кукуруз. у лов.. Ја понех пушку. Али то је посебна тема. Ту . а једна у блузу. упрегнем краве у кола. Слагах је да сам се убо на жицу. Није то заостајање у количини знања. ми ћемо све трошкове сносити.. Он пропада а демони расту и размножавају се.

као зрно бибера. ено га рипи на врзину! Окренем се и видим – иде неко горе обалом. каже млађа ћерка: – Тата. Млађа ћерка седи позади на калкану од кола. Већ хвата мрак. Дођем у село. пуни неких краста или чирева. чуди се како зуби нису повређени. Након једног сата наиђе лимузина из Крагујвца. Поче она да замиче. па пошто видим да се моји још нису вратили из њиве. Ту је некад била колиба. а нос дугачак. Иза ње на ветру лелуја неки шал. Неко повика: – Шта радиш ту. Извадише ми олово. иде неки човек за овцама. не могу добро да | 11 . Почнем полако да заостајем. него коса до дупета. – Шта је. Ништа ружније у животу нисам видео. нема где да прође. крастав. а старија води краве. то беше нека жена. за Јагодину. Мимоиђе ме па стаде. мислим ја. обрасле врзином. а мене остави да чекам аутобус. обешени. станем код Љубине њиве. мислим се ја. какав човек. Нисам им причао да сам настрадао у лову.ПРИВИЋЕЊЕ У РЕКОВЦУ Бобан Љубас видим ко је. Тад видех да оно није шал. а он окрете кола и вели: – Седи! Одвезе ме право у болницу. гледа ми у уста. Кад ме угледа. Нек иде. крив. Овце иду за нама. а сад у њиви стоје поредане ћумке од кукурузовине. Ја му испричах. обале су високе. Кад смо били код оног старог клена у Летину. кад на капији сретох сестрића у колима. онај изби преда ме на три метра. Перо? Погледам ја – Тима из Течића. официр. баба. Она опет рече: – Море. Одједном. завијем шал око главе и кренем да им помогнем. тата. Кренем да тражим превоз. Обрасмо кукуруз и у први мрак кренусмо кући. одједаред се окрете и поче да бежи између оних ћумки. Ја му испричах. дадоше неке ињекције и пустише кући. толико ружна да сам се скаменио од страха. а нешто ми ту сумњиво. ко да ми Илустрација: Миле Динић ме прегледа један доктор из Ратковића и одмах ми написа упут за Крагујевац. Како се попе. а ја. густа као руно. Дође неки доктор. Море. Повезао ме он до Ратковића и оде десно. ујко? – упита ме забринуто кад ме виде у завојима. Образи јој натечени.

Неки га зваше да иде код њих на вечеру и конак. а он опалио и откинуо ти палац. Још сам добро и прошао. све нам је погодио. да ћу имати женску децу. Ми седосмо у кухињу. и још много ствари. боље она него ја. Али. али све тачно! Неки сељак му. одох да прилегнем и заспах. Она најбоља пастрма нам липсала. видовњак стави пред нас своју легитимацију и рече: – Ево. тата. Ту га на једној пољани пресретне скривени милицајац. мислио си да је празан. о тим стварима није смело ни да се мисли. а не знаш да је твоја мајка требала тој и тој жени да изврши побачај. Скочих и право у обор. Кад тамо. причао једном једно. а на том гробу лежи човек и спава. Ето. Углавном. да су моји обећали неке дарове цркви а нису дали па морам ја. Домаћин поче да нам прича како му је овај све погодио. Из Крушевице отишао је у село Баре. И од тада ништа више о њему нисмо чули. Оне се поплашише. рече ми Рада да ме тражио Ж. Онда је било такво време. Перо. А тај је у међувремену ишао по селу. Рада узе у једну корпу неколико клипова и оде да баци свињама. те како ће још једна особа у фамилији да му оћопави. оздравиће. да жена није могла да ми затрудни док нисмо отишли у манастир. иде овамо. остави је. свраћао код људи. То си једном репертирао пиштољ. Тужио ме ту један ваш – и рече име тог човека. Перо. пошто је патрола ишла за њим. као да живи са тобом. те одосмо тамо. и не видевши га. кад уђе Рада снуждена. заједно код тог човека да му каже нешто поближе. Видесмо да је тај из Босне. за њом. Кад оне дођоше тамо. да одмах идем код њега. И на томе се заврши. има нас разних – заврши причу Петар Раденковић. кад све видиш и све знаш. Зачудим се ја и кренем да га тражим. да те моје очи не виде! Ја ћу да заварам остале. То се све обистинило. само што дођох из планине. Сетих се ја да она није угинула из чиста мира. од Приједора. умува ме она међу ћумке. Стадох збуњен. затворимо овце и избацимо кукуруз на таван. Једва наговорисмо домаћина да га пробуди. боље да не знаш. а моја ћерка викну: – Ено је. Он све позиве одби и рече: – Ја ћу вечерас да спавам код тог и тог човека. Лево-десно. Ви га не видите. Дошао. Некако наговоримо домаћина да погледа у његов сако.С. па га увече нашли на њиви одузетог. реци шта видиш код мене? – Шта да ти кажем? Ето. закукаше. оде код оне оскоруше! Има ту на међи једна оскоруша и само видех кад баба нестаде у мраку. узмите податке.С. Нареди му да легне. другом друго. да видим у чему је ствар. а камоли да се прича. Питам шта је. он се спусти у Мотриће. а она вели: – Ћути. Дете му је парализовано. одмах ти све погађа. Тада Ж. Сутрадан беше субота. Ми од срамоте у земљу да пропаднемо. И заиста. те ме тражио да идемо 12 | ОМАЈА /јесен 2007.С. а моја Рада виче с пута: – Ајде. Кад то чу. псовао мајку и називао га лажовом и преварантом. а овај се придиже и рече: – Ништа се ви не плашите. Само што уђе код нас у собу. У Крушевици пошле жене неком Сави на гробље. Тек увече ја и Ж. Пошто ме је болела рана. Тај човек је већ био код њега и напричао му свашта: те како му је отац радио на тај и тај светац. таман се пробудих.је сврака попила мозак. Ето га. све види и све зна. па том детенцету што се ипак родило вретеном избила око.С. вели. помислим. Уплашио се Ж. Одем код Ж. Он показа на једног: – Ево. Он има великих проблема. – Е. немаш палац на десној нози. Вероватно су га највише интересовали дукати. Кад смо стигли. Спавао сам целу ноћ. . Ујутро. али ја га видим. неки човек однекуд. сад морам да идем даље. Ујутро је опет ишао по селу и боравио код неких људи. код овог човека ћу да коначим. ја сам! Ту му оне дадоше нешто да поједе. искошкамо краве.С. већ да је то због оне бабе синоћ. који је иначе био члан комитета и важна личност у селу. преко прага лежи најбоља свиња. упита да ли дотични има неку легитимацију. па ако хоћете. У неки земан рече: – Е. а унук ће ти се тешко разболети и неће преживети. где ћеш ноћас! Окретох се да чујем шта то жена виче. милицајац му рече: – Бежи. Зато је и твоја ћерка мутава. и још којешта. шездесет друге. Не брини. после неколико минута појавише се два брата одоздо путем. Видовњак је већ био легао да спава. Све погађа Пре тога. Он се захвали и оде преко планине у манастир Ралетинац. Код куће имаш болесно женско дете. Мени је рекао да имам белег на десној нози. – Јеси ли ти тај и тај? – Јесам. Много се људи сакупило око њега. Тог дана срете га видовњак на путу и рече му пред сведоцима: – Ти мене називаш лажовом и преварантом и псујеш ми мајку. сазнадосмо код кога је он. ви сте малопре гледали моју легитимацију. Чим те погледа. а оне бабе нестаде. ево иде из Рековца милиција да ме приведе. те како му неки прадеда закопао негде у темељ дукате.

да му је најављено да је његов дан. гурали у недра. – Добри човече. на белом хоризонту. а овај му је одговорио да је то Човек Божји. звана „Ујна“. не мењајући ниједан детаљ. а у њему су се кували људи. смејали и то цвеће мирисали. пола бео. па су кажњени да им и на оном свету буде мало. – али није час. али он станује подаље од тебе. јер му се ближи час смрти и он хоће да се окупа. У даљини. а овај му је одговорио да су то они који су раздвојили младе који су се волели. или они који су уништили нечију заједницу. свима рекао по коју лепу реч и – престао да дише. – Јесте дан. У ћаскању. Затим је деда угледао велики казан пун катрана. Тако су их и сахранили. али и неверици у све што је деда рекао. Запитао је човека испред себе ко је то. једва видљив. Легао је у постељу. Затим је видео читаве гомиле људи и жена како беру цвеће.ПорАнио нА онАј свЕт Добрила Николић Једнога дана. Са четири сата размака. И тада је деда питао човека каква је то страхота. а за четири сата доћи ћеш и ти. пресвуче и у ново обуче да спреман смрт дочека. која се добро сећа смрти свога прадеде и о њој увек прича исто. Сав сметен и уплашен. али пола црн. па је пола бео и светао од људске љубави. Тачно четири сата пре тога издахнуо је његов имењак из Бугарије. прекрстили руке и стали плакати јер су га сви волели и тешко им је пао његов одлазак. видела су се њихова. Нашао се пред неким кога није видео. периферије Велике Плане. бескрајан и празан простор. ето. Прошло је од тада два до три сата. њен прадеда је рекао својој деци да му спреме пресвлаке и нађу ново одело. Смрт му је најавио неки бели човек. други су цвеће брали. Сада је час за човека из твог места. шта је с тобом. а пола је таман од људске злобе и пакости. провели су с њим та четири сата. а ови други су они који су вечито узимали за себе. од бола унакажена лица. пробудио и затражио лепо да заједно ручају. јер час смрти долази свима који су се родили и он је срећан што му је то најављено да оде с миром. Објашњавао му је: ови први су они који су чинили добра дела па су награђени срећом и мирисом. носи твоје име и презиме. Овај га је питао: Цртеж: Живомир Михајловић У Великој Плани још је жива стара Милинка. отворио очи. али цвеће је из недара испадало и они су плачно гледали за њим. Његови укућани су му упалили свећу. Врати се. указао се деди један познат лик. помериле су се неке беличасте и плаве магле и зашли су у миран. Када је тај глас утихнуо. а затим је. треперав и провидан и када је деда пошао за њим. а онда је деда прилегао и – испустио душу. зашто си ти дошао? А деда је одговорио. деда је коначно стигао на циљ. Растуженој деци мирно је рекао да не јадикују. деда се. Једни су стављали цвеће у недра. веселили се. И испричао је својима чудну причу. | 13 . и увек када би им глава изронила из катрана. али чуо му је глас. тешком муком. кад је деда најпре померио прсте и оборио свећу. из чиста мира. – чуо је деда глас.

независно од мојих жеља. затим се окренула мени и рекла: – Мама. и њеног мужа међу првима ухапсише као информбировца. од тих силних венчаница све ми је било бело пред очима. нису били довољни. Изашле смо из продавнице непосредно пред затварање и кренуле кући. у мени је постојала само једна нада: да ћу. молим те! Ниједна девојка нема такву венчаницу! Пробудила сам се и испричала мужу шта сам . који је живео у Ваљеву. у којем је рођена. Сећам се. гледала сам у своје дете бледо и смирено у смрти и по први пут откад се она разболела постала свесна да више не пати. нешто као магла која од нас сакрива пут којим прелазимо из једног у други живот. кад умрем и станем пред лице Божје. а другог су пронашли неколико месеци после рата. наћи коју реч да му се захвалим за године кад сам имала Кристину. Али. Непосредно после Другог светског рата удали су је за једног официра ОЗНЕ.. са намером да потрагу за венчаницом наставимо сутрадан. Кристина је пробала скоро сваку коју је видела. Године 1970. На неки начин са Кристином сам умрла и ја. Потрчала сам за њом пуна страха да јој се шта не деси и пред једном малом радњом за израду венчаница затекла ону девојку коју сам стално сањала. и на Крстовдан родих девојчицу којој кум даде име Крстина. она је и даље неуморно трагала. узалуд. Обишли смо све лекаре. А затим је дошла 1948. Нисмо прошле ни сто метара низ улицу кад је Кристина одједном ускликнула и претрчала на другу страну. али. ни њена лепота. Живела сам са том надом свесна да негде. Десете године. Била сам већ уморна. постоји тај други свет у којем је моје дете срећно. Без обзира шта сам сањала. на једној падини Сувобора. Због тога ни бол ни тугу нисам осећала. кад су те жене рекле зашто су дошле прихватила сам њихов долазак као Божји дар и одмах потписала зашто се одричем мужа. Онда ја – почех обилазити сваку врачару за коју су биле чуле мати и свекрва. у пролеће.. ни богат мираз. али је свакој нашла неку ману. села на јужној страни Медведника. По први пут почех да верујем да је моје дете из овог отишло у неки срећнији свет. Развели смо се и ја се две године касније удадох за једног момка из мог села који је у то време радио у градској пекари. Сањала сам је и ноћу и дању. са једним оком загледаним у вечност. овакву да ми купиш. Међутим. како смо ми сматрали да то име не одговара једном градском детету. све док некако у лето 1978. Одушевљено је гледала у венчаницу у излогу. прве недеље по Крстовдану добила је прву менструацију. осетих да сам у другом стању. нисам почела да сањам једну врло лепу девојку. Неколико дана по његовом одвођењу дошле су две активисткиње тражећи од ње да се од њега разведе и да га се јавно одрекне. О томе Станислава прича: Грешна ми душа. Пет година смо је лечили. Веровала сам да моја Кристина у том свету расте као њене вршњакиње у овом. а друге недеље умрла. Одвели су га некуда и више се није вратио. да смрт није крај већ само неки привид. Иако је много волела браћу.ВЕНЧАНИЦА ЗА ПОКОЈНИЦУ Биљана Јанковић Станислава Ивановић деценијама живи на пола пута између Ваљева и Кошарника. лела. Вера ми је давала наду. Међутим. Недуго по поласку у школу. а помало ме и хватао страх да ли ћемо уопште пронаћи венчаницу по њеној жељи. бар на овом свету. пуних девет година нисмо имали деце. „прекрстимо“ је у Кристину. све буде да прође. Личанина. а нада веру. моја Кристина се разбо14 | ОМАЈА /јесен 2007. као да је на нешто хтела да ме подсети. Један је у рату нестао. Ту је доживела и највећу срећу и највећу жалост. јер су мислили да ће тај брак бити довољан да сачува њена два брата које су четници пред сам крај рата мобилисали иако су били скоро деца. Међутим. лик те девојке обавезно је био у мом сну. али нико јој није могао помоћи. Али. пред мужем за њима није смела ни сузе пустити. Једне ноћи сањала сам да се моја Кристина удаје и да нас две идемо да купимо венчаницу. мртвог. баш кад сам изгубила наду да ћу икада родити.

јер ће јој ускоро доћи момак за ког треба да се уда. озебла. а о томе како да јој пошаљем венчаницу размишљала сам данима.. уморна. Више нисам могла ни да стојим. мрак је већ био почео да пада кад сам видела да се приближава неки камион. а много младих иза њих. Међутим. или она. Гладна.. Војни – видех по маслинастој боји и таблицама. Пробудила сам се пуна неке тихе радости и први пут откад је Кристина умрла почела да певушим неку песмицу. шта вам се то десило кад сте баш овај камион зауставили? Почела сам плакати још јаче и кроз плач једва објаснила да сам сањала своју покојну ћерку и да је од мене непрекидно тражила да јој купим венчаницу. а кад смо је сахранили нисмо јој обукли венчаницу. али да је узму јер не могу више да стојим и чекам да неко стане. рукуподруку са једним младићем у униформи. А ја сам из ноћи у ноћ сањала Кристину. он леже да спава а ја узмем ону венчаницу и изађем на ауто-пут да стопирам... да изађем на ауто-пут. Камион је стао. непрекидно је тражила да јој купим венчаницу јер јој ускоро долази момак за ког треба да се уда. кад се мој муж пробудио. чије тело возе. рече ми да је сањао нашу покојну Кристину како се удаје. и она ми рече да одем у цркву и да се исповедим. Станислава од тад више никада није сањала своју Кристину. Исти такав сан сањала је и моја свекрва. била сам сва прозебла и нико није ни помислио да стане. Рекла сам још да они са венчаницом могу урадити што год пожеле.. моја свекрва дође из села и даде ми много новца и једног јутра кренем рано. наменим је својој кћери. али он није хтео ни да ме саслуша. Он никада није веровао да осим нашег постоје и неки други светови. исповедила се и замолила га да ме посаветује шта да урадим да би ти снови престали да ме муче. | 15 . и у Ваљеву купим венчаницу која је стајала у излогу – исту онакву какву је желела моја покојна Кристина. Цео дан стајала сам на једном месту. јер ми је мајка била умрла. Причала сам о томе свекрви. Возач је отворио врата. Мој муж опет није хтео ни да чује. По подне.. да венчаницу ставе поред њега кад га буду сахрањивали. Истрчала сам на пут и почела да машем обема рукама. Било вам је доста да га погледате па да вам буде јасно да верује да постоји Бог. било му је сулудо да баца новац за венчаницу ћерки која је умрла пре осам година. ноге су ми се укочиле. Стајала сам и плакала. пре него што је мој Средоје дошао с посла. Неколико ноћи касније сањала сам моју Кристину како иде према некој цркви. стопирам неког од пролазника и дам му венчаницу. Тада је још на дужности у нашој парохији био сад покојни поп Милоје. Благо ме прекорео што ћерку нисам сахранила у венчаници и рекао ми да венчаницу купим. Једне недеље дошла сам пре службе код њега. венчаницу може продати или урадити са њом што год жели. Да објасним зашто тако радим и да кажем да он. у венчаници.Илустрација: Душан Цветковић сањала. падала је и нека ситна киша. стискала сам венчаницу у рукама. а ја сам га веома поштовала. А ја ни дан-данас не знам да ли је то био само сан. изашао и прекорно ме упита: – Мајко. Други дан кажем Средоју да идем да помогнем око славе једној комшиници. Возач је узео венчаницу и рекао да ће замолити родитеље војника. Нисам знала шта да радим.

уговори се прошевина. ал’ нема везе. Не треба њој кућа ни деца. диже се он и и’чупа она’ колац. ни да блекне. треба лојзе. ал’ нисам га млого ни волела. сам’ овај Милисав није – ка’ да је ђаво лег’о са мном! И за живо чудо. стојну ми изео какав је! Ситан. После се пожал’о он код моје матер’. дете ми није криво. ма ич га нисам фермала. ишло док није дошло време да ме удаду. шта ’оћеш још? Шта ти фали оному човеку и шта си ти боља од њега? Шта имаш у куће боље од њега? Немо’ да ме бламираш по селу. сваки ми добар. мислим се. зло и невољно урадемо. па после свадба и тако све по реду. она’ ме штипне. Одма’ ја почнем да планирам како ћу да нађем човека куј ће мен’ да одговара. ћерка јединица. ’ел кад доватим ова’ палавртак. тако другу. а на ору ни да га погледам. сам се нешто обезнаним и укрутим ка’ дрвена.. роди се нама и дете! Истино. мој отац. Све мислим ја на моје момце. Дође код мен’ и каже: „Јебем ли ти мајку крмељиву и мрсољиву. а и још ми се скита помалке. она’ издави. Боже ме прости ка’ да је запртак. А право да ти кажем. џгољав. само да не буде белај. јединче ти је проклета маза. Душа ми копни кад га видим. ал’ ја то нисам фермала. окренем му ја дупе! Тако једну ноћ. ја сам ји’ слушала. ал’ није то то. а човек не зна за то. ни да се осврне! И гледам га у очи и смејем се још издалеке. Она’ ме пипне. па макар цркла! Готова му радња. Па ка’ шта знаш. а послови кол’ко ’оћеш. Легнем ја с Милисавом. ’ел ја чекам бољу прилику. А мен’ се не удава још. После мојега пристанка. а није човек и младић у најбоље година. код моји’.КАКО јЕ РОСА ИГРАЛА У ЂАВОЉЕМ КОЛУ Златимир Пантић Била сам. иако ми се не пристаје. ови моји запели за Милисава. Човек био и свирач. Запрети ми она један дан ка’ оно отац под јабуком. Росо“ и отиде. ја трчим за Жиком. Каже. па овај није ни на пут да му изиђе! Само да ви’ш чудо. него дрндање. Мен’ шта падне у дупе – то ти је. онак’ луд и дрвендекас’ зовну мен’ и моју матер Милеву под јабуку да седнемо и да преграјимо нешто. И тако 16 | ОМАЈА /јесен 2007. А волела сам тога Жику Персинога млого. Изграја ти она мен’ све шта ју дошло на уста и шта није. Могу ја свакога другога да волим. а још се није оженио. после се роди и мушкарчић. ће буде комендија! Него научила дупоша да јури маглу и ветар. па чак поче и да прети. ал’ ја све иста. ’ел ме они против моје воље удавају за овога клемпоњу. кад ме не видиш! . нема више мрдања. кад увати она’ колац из петлиџана. Ал’ кад ми падне моје лудило – ту нема белога бога! Волела сам да се скитам по вашарима и саборима још ка’ девојче. ми седимо под оном јабуком. па за Милисава и то за цео век све неки Милисав. У сиње море. И нема друго него да пристанем. Нисам га доносила ни до дупета. а он сам’ ми каже: „Добар дан. ту ме ники жив не мож’ одврне. Треба кукуруз да се обере. Неки се и оженили и децу имају. Боли мен’ она работа за њега. А сад. па кад почне да ме бије – све ће Милисав да ми буде пред очима и ники више! И истино. Држи му страну и ту нема да пробијеш па да си мајка Јана! Видим ја де прош’о воз кроз кукуруз. дрва нисмо довезли. он прође покрај мен’ ка’ покрај турског гроба. па ју се не удава.“ А моја мати сам’ ћути. Как’и мој Милисав. није де нисам. мислим се. офрљасто и недоказано.. тако. ’Ајде пристанем ја и то. али ћу све њима да обијам о главу. ал’ ми душа није с њим. И тако све ишло. а мој отац једнако наваљује на мен’. ал’ кад се спомене онај прцољак од Милисава. Кад се скобимо. То прво било девојче. Све ја трзам да оставим Милисава и да нађем човека кога волим. Сад не могу да извучем главу. де је Милисављево. Одма’ ја видим шта ће да буде: решио курта да ме уда ове јесени и нема више врдања. Мрзела сам га из душе и то ти је! Дође јесен. па шта ми буде! А кроз живот ћу се сналазим како знам и умем. Ћутим ја и пристајем. За све ћу да ји окривљујем. Научила сам да будем слободна и да идем куд ’оћу. овце се нису измркале. ма триста чуда има да се ураде! Кад то некако. Њигови били добростојећи и од гласа људи. Мој отац имао у плану некога Милисава.

Види баба моју муку! С прва ме одврћала од тога. па откинем један дукат и турим пред њу на астал. Најпре она нешто мен’ пребаја и то задуго. баш ка’ за инат. пао му камен на срце. само да Жика падне. Одвучем се полако до Караманчићевога брв’а и свучем се гола. Каже ми баба Дана да објасним Циганке шта је и како је и да ми направи неке чини да ме заволи тај Жика Персин. ноге ми отпале. У главе ми друго. па и сад можда је. Тако и урадим. а за час’ нема да ју боли глава. А њој. одма скидо’ ону ниску па искида још три дуката. па да Жика буде мој. па с трећом. а она се смеје ка’ луд на брашно и видим нешто задовољна и располож’на. ’ел дукат ти је бре велика ствар у оно време била. Кад ји нађем. сам моја деца и ова кућа нису. ал’ нема ники. пичка му се моја усладила!“ После тога преко главе пребацим | 17 . није важно. него још прву вечер ’оћу оно да испробам. То је једно забачено село покрај Тимока. глуво доба. ако с једном ништа не буде. ал’ шта да радим – дупе се огрејало па нема мирка нигде! Нађем ја њу одма’ како сам дошла тамо. а ја ни да ји погледам. тако и моје чини за Жиком отишле! Кад га стигну да се сети мен’. Биле смо тако наше и добро смо се слагале. кренем ја натраг у Штубик. оно јок. кол’ко могу: „Како сунце за гору. ствар ће лако да уредимо. Скинем ја ниску с врата. Док је она дукате ушивала у оно марамче. Чим је Милисав заспао и деца се примирила. мило до неба. дупе ју не би стало у ову тепсију. да то ушије и да ствар буде сигурнија. Испричам ти ја њој мој случај. И још ми рекла. да простиш. Мишљала сам деца ће не вежу. Море. морам с левом руком да ји узнем и да се с њима препнем на средину брв’а. како виле у гору. ’ел како она каже. па да то стављам под јастук куд спавам. Улезнем ја онак’ гола под брв’ у воду и почнем да тражим три белутка. Још ми каже да би било млого добро да имам још три дуката да ми ушије у једно марамче. Прати она мен’ код једне Циганке у Браћевац. Сви је познавају у селу. види се далеко. а после ми исприча шта треба да радим кад дођем дома. Кад је то све било готово.Тако легнем с овем билмезом од Милисава. ка’ шта ми Циганка казала. Испричала ми је три радње које треба да обавим. ка’ шта ме дао Бог. има га тријес’ километра од Неготина. Моја свекрва љуља децу до пола ноћи док не заспу. На сред брв’а ја се окренем ка заласку сунца и развичем се јако. ја сам морала да гледам на исток куд излази сунце и да мислим све на Жику. И немам кад да чекам. А ја. Дебела нека Циганка. кад ме скоби главу да окрене! Душа му се за мном отворила. кад је без очију и без главе! Само кад је она обећала и зна да уреди да то све буде како треба. Оно месечина. онда с другом. а мен’ у главе све онај Жика. иначе ћу да умрем! Дођем ја пешачки до Браћевца. Каже. све горе и горе. ту има велики важан пос’о. видим. мислим се. те после на крају реши да ми помогне. само мора да падне један дукат за час’. а ја ’ајде па полако напрстачки у помрчину. И решим ја да се пожалим неке баба Дане за мој случај.

ал’ те нећу оставим! Одма’ другу ноћ решим ја да испробам све оно што ми Циганка казала. била сам се наљутила и не знам више на кога. Ал’. да се ори цела шума: „Како се ваша мајка око вас вила. осим за мен’!“ После врнем она’ ексер у рупу куд је и био. чупави и длакави до појаса отворише врата и уђоше код мен’ у собу. крече. да ви’ш чудо! Чим зађе сунце и поче да се смрачиње. кукумавче. Са том помешаном водом почнем да прскам оне ’тичиће у гњезду и јако причам. ’оћеш мојега! Подигли се ђаволи кол’ко ји земља држи. Како ја изиђо’. ка’ без душе. него ’ајде смишљај даље. вода дрма све ђаволе Шандоре да иду код Жике. Нема се ја ни осврћем. не би’ лења. Кад буде ова’ ексер натраг кренуо. Отворим уста да викнем. извадим кљеште из кесе и право код једнога крста. да га мен’ доведу!“ Како ја ово изговори и како закорачи да прејашем она’ гроб и пођем дома – звизну нека олуја ка’ бич и све око моје главе. Видим ја најебала сам ка’ млада прве ноћи. све мислим ћу се освестим и ће ме мане она олуја и оно свирање. него и по целе снаге. него мира не дам Жики. како ја теб’ не знам тако и Жика Персин не знао за другу. све ближе и ближе до наше куће. не примећују они то ништа. а неки брадати. набошћеш ме. Само ја то видим и чујем. ка’ де је свадба дошла! Не знаш куј има већу браду и куј по грозан. него ’ајде и на трећу. док год за мном не крене. све тако гола и развезане косе. ка’ шта ме Бог дао. баш ништа! Изиђем ја на пут. из- . Ма јок. Од прилике до два сата треба да обиђем три кладенца са које отиче чиста вода. биће све одједанпут да засврби мојега Жику. Испљускам се поштено у оне ладне воде. па више и не дувам! Не могу душу да повучем у душник. Видим раздањује се. тако. како ми казала Циганка. па ми очи извади! Још исту ноћ отидем ја јопет код брв’а. Кад оно. шта сам доживела. И тако увати ме неки ’ладан стра’. па кажем мојима: „Заболе ме јопет корам и под грудима. вриште и пцују ме у дупе и оно покрај дупета. у један крчаг ’ел флашу помешам воду са та три кладенца. у том стра’у ја радим мој пос’о. куј ме тер’о то да радим. па поновим све оно од прошли пут. док ви спремите вечеру. зачукам га добро и рекнем: „Незнани брате. ал’ овак’ више не могу. а ја.један белутак. мјаучу. Рек’о. Одједанпут дуну неки ветар – дал’ ветар. Искобељам се ја некако. па сви углас вичу. Жико. Знам ја да су то ђаволске работе. То сам у току видела морала да нађем. И то сви накрутили ђоке. баш никако! Али. јопет се завучем под брв’ па се окупљем цела. Кад сам све то урадела. кад сад остаде жива никад више нећу да умрем! Кад код куће – сви се подигли и траже мен’. све мислим ћу га скобим негде. И није само шта има браду по лицу. па ме чисто ’вата стра’. не би’ знала. У’ватим се за образ ’ел за ногу. а оно јок. деру се. па ћу малке. реко’. али кад се мора. Треба да прођем покрај гробља. ’ел ће прође. Не да мен’ дупе мирка да стојим и чекам. ’ел сад идем директно тамо. тако се и Жика Персин око мен’ и моје душе вио. Тако. ту код Славе залаја пас и у исто време изиђе сунце. ел куј мој. како се ја завуко’ под поњаву. и језик. баш 18 | ОМАЈА /јесен 2007. а ни мој Милисав. свекар и свекрва. шта сам ју понела. крст дрма земљу. Један од њи’ ми каже да одма’ изиђем у авлију.“ Јао. ка’ кроз сан чу’ ону вреву и ону галаму од ноћас. Сад су га довели и он ме чека сес издрљеним паљеником – подиго га и чека да ја изиђем. Код мен’ увек дош’о. прошврљам до ћуприје. а ја. Ники ме за то више није ни питао. Сад ме дође жао за све то. Жика Персин кога сам звала целу ноћ и молила се ђаволима да га пронађу и доведу. и идење. ништа не осећам да је моје. чекам ја шта ће да буде: дал’ ће се слепац однегде јави. Чим сам то завршила. а ја одма’ на другу радњу. док не исфрљам све оне белуце. а све то преко главе онога мртваца и причам: „О. никад другу не пронаш’о!“ Чим сам и ову радњу обавила. ал’ се пудим од Милисава ће ми се растури кућа и деца ће остану сирочићи. док још лечке има време до сванућа. каже. кога сам звала и трчала за њим. тад’ се и Жика за другом окренуо! Ја дрмам крст. Све ми се одузело: и снага. зло и невољно до ивице гробља па се преметнем у једно ливаче. мој брате незнани. Кад се довуко’ до прве куће. Испричам ји ја да ме целу ноћ болео корам и грбина. Бог ме убио! Први пут сам тад споменула Бога и сетила се да га молим да ме спасе од ове чудесија и грозоћа. а тражила сам тако да буде. Из флаше. па ји чуди шта ми било и откуд идем. па кад-тад. А у средине те гужве – онај Жика. И све ми се чини де иде с оном олујом шта свири и пишти. Јао. па ’ајд дома у кревет! Кад било ујутру. у свануће. сипљем воду низ ексер. она ’ука и бука стиже у авлију. онда нема врдања! Стигнем ја. па нисам могла да спавам од болова. па јопет из почетка поновим ове речи. ја не дирам твој мир. на гробље и одма’. ал’ ’оћеш ову моју: нема нигде никога! И право да ти кажем. Згрчила се. ал’ нема нигде живе душе да вичем некога у помоћ. има шта и да видиш – пуна авлија. него сам ’ладила чело на кладенцу. Ови моји. раде њине послове по кући. смеју се и примичу ми се. Мислим се: е па. него грабим до прве куће да стигнем. па после пред зору дођем код некога гњезда са малим ’тичићима. И морадо’ ја да изиђем код њи’. Можда ће те чини кад се здруже да буду јаче и да ји неки ђаво однесе куд треба. Јао. Све тако до три пута. да прилегнем у моје собе. тражи ме. а око оне работе по цело повесмо виси. те престаде и ова јурњава и пцовање. па макар цркла на месту! Онем кљештима вадим један ексер из крста и присећам се шта треба да причам. земља дрма воду. Ја одма’ видо’ шта ће да буде. па сам се стегла од ’ладноће и од ове моје чудесија.

Зато. Сит сам ја курава и прчевина. А после се мислим. трајаше то оро и весеље до пред зору. молим те. Е да си тако радела имала би само мен’ и то као правога младића каквога си волела и ’тела. а карабе почеше да царличу и пиште. али теб’ сам дош’о да испросим и да свадбу терамо. мани ме сад живу за вечерас. нити ме била по ушију. наш кум). Мен’ су оводе пратили. те морадо’ да играм онак’ гола. жена. Језик му до дупета доваћа кад прича. душу си ми изела сес молбама и жалбама. дође близу мен’ сес онем стојком укрућеним и каже да сви чују: „Чујеш Росо. У тај час у’вати се Жика с моје леве стране. овак’ ће да те обилазимо до девет вечери. Гурнуше ти они мен’ у њино коло. Он се обрте и рече: „Росо. па шта ми буде. ал’ немо’ сад сви да ми се смеју. па у зору код гробаља. И ми некому полажемо рачун. ако мислиш да се овога спасеш. Жика Персин. па ме прцај кол’ко оћеш. каже. Мислим се. Зато. сви скочише на мен’. биће ће се и ово заврши неки пут.“ | 19 . али ти си баш решила да ме искидаш и задавиш. звала. па сам и добила! Чини ми се на главу попеле и живу ће да ме поједу. Почела си од Караманчићева брв’а. Напослетку беше Жика. Дође ми сад да отидем код оне Циганке и да ју ову моју издрндану работу намакнем на главу. Никад чиње не смеш да мешаш и гомилаш! А најбоље би ти било да чуваш мужа и децу и живиш мирно у своје куће. шта је си ји довео ка’ да је прциндан код мен’! Одма’ да ји водиш одкуд си ји довео!“ А усред те гомиле длакави’ ђавола и грозота. да простиш. Мишљао сам да се не одзивљем. Него ти иди чим сунце изиђе код Милице у Гамзиград. Кад би у свануће. па дођи ујутру. на Жикину команду. па код три кладенца. Такав је наш закон и наши прописи. ка’ и теб’ сад. јопет од њине људи. Одједанпут. ка’ сес коцом! Ја стадо да га молим: „Жико. Погледај. бежањем нећеш. ’ел код Даринке у Ковилово. није ни крив. поче да се окупља оркестар. није ме она. ал’ нема мрдања! Дадо’ ја дупе на добош. ће идемо у Дубраву. ’Ел ти си велике молбе уложила и помешала си чиње од три сорте за једну ноћ. без ћипице на мен’. па нек’ ти врну вратак и нек’ кроз бајање замоле наше старешине да те оставе. Могао сам млого боље и лепше женске да прцам.Како то Жика рече. И ноћ пре си исто радела. Бре. а с десне јопет неки велики чупавко (то је. она гамад се покупи и без речи и гласа изгуби се негде. Целу ноћ си ме јурила. А мој Жика само гледа издаље и кебељи се. познавам га добро. Видим ја ће да буде чупаво. сама сам то тражила. Илустрације: Миле Динић дрљио највећи палавртак и витла њим. не би’ ја самовољно долаз’о сад ту. него се узме по једна радња за сваку ноћ. То се никад тако не ради. они свирачи почеше да бију у неке тупане и добошчиће. Издрндаше ме они сви по реду и куј кол’ко ’тео и шта ’тео то ми радео. свуд ће те стигнемо и још ће да те казнимо. ’ел у попМикину шуму. свукоше ми оно малке од дреја и фрљише негде у трње. ’ел ме млоге тако зову па оставе. Ал’ јопет.

а жена се зграну од чуда и неверице. После тога малко је’м па пут под ноге правац Ковилово. интервју: За неготинску крајину влада мишљење да се на великом делу њеног подручја и данас за разне сврхе и циљеве користи магијско деловање. „Нагрдила те и искористила до краја. могли на мртво да ме уморе. сад немам кад. целу ову авлију и кошаре са стоком и живином. како каже. ноћ се више не сме дочека ка’ прошли пут. а тако све до девет вечери. Кад се чини напрате на некога са намером да га заковрље. ’ел Бог услишава молитву покорницима и покајницима. Наједанпут се насмену. проклета ју душа била. а имаш и децу. . иако се она примењује подједнако и у влашким и у српским селима. Сигурније је. да не испадне неки неспоразум и белај. врнем се код своје деце и мужа и – ете. у једне тегле мед. Мани га бестрага. очију ми“. ал’ рачунам удата си жена. води кобилу на пашу. нешто зло наслутила. Понесем за сваки случај славску свећу. Тако до девет вечери. како врачара и вештица тако и оних који су од њих тражили услуге и помоћ. таман да пођем. Кад она то одши. ил’ у Ковилово! И нека ти вратак направе за живога вампирина и за мир у ђаволске рупе. чис’ веш за мен’ и моје укућане. У те сикирације пођем ја дома.“ И тако по’ватамо се ја и Жика некол’ко пут. Прионем да купим шта мен’ треба за вратак. Даринку нисам познавала. ’ел сам ја ’тела све одједанпут и што пре да заимам тога пустињака од Жика. да пљујеш у пазу. Пантић је у издању „Завета“ из Велике Плане објавио књигу „Тако је било. Дадо ја Даринке оно крпче. У њој је забележио. па ме испрати да идем. биће и то нешто утицало на ове моје чудесије. После бројних разговора. Кад добијеш вратак. Мани се гробаља и крстова. шта сам због њега препатила и шта ми навук’о у кућу! Још ми каже Да20 | ОМАЈА /јесен 2007. већ и у целој Србији а посебно у Београду. Пребаја ми она више пут’ у оне воде и са онем шта сам све однела. Сад памет у дупе. а ја сам решила све да признам и извучем главу. Неки чак верују да је влашка магија најјача на Балкану па и у целој Европи. Морала сам. како се прича. Кажем му да стане и да преграјимо лечке. Далачице га мртва нашла. педесетогодишњи матичар и референт месне канцеларије у овом селу. да ми прочитају молитву против ђавола. ринка да има коџа време да прође док се моја кућа и авлија не очисте сасвим од оне ђавола. Још ми рече да сврнем до некога намастира. Увечер учиним све онако како ми Даринка казала. могла сам и главу да изгубим. Гомна ти изела. Пантић је снимио и шест етно филмова. тамјан. снажна влашка магија. ал’ шта можеш. Мојем код куће за то не смем ни да споменем. Зора зарудела и моји почеше да си дигују. један нож. а није ни важно – шта има она да ме зна. а кад ми и то досади. Каже. оноземаљском животу. И ја сам теб’ волео. А код мен’ је друга работа. несвакидашњих доживљаја и прича које је записивао. од несреће нема вајде. скупљајући и бележећи приче. Посебно је. ’ел има поједини још да обикаљају и њуше мој траг по авлије. код Даринке. твоје године нису за то. оне шта више не раде. кад мож’ таква да буде!“ Исчудисмо се ми. има шта и да видиш! Циганка уместо три дуката ушила три жуте банке. све у куће и око куће. и да се овде њоме бави велики број људи. од Мироча и Хомоља преко Дели Јована и Ртња до Тресибабе и Старе Планине. а ја да добро пазим шта треба да урадим кад дођем дома. Јопет њи’ чуди шта је са мном. Кад ти падне на некога. нема други спас. Испричам ја њему за све ово. ’ел га у главе ниси ни имала!“ И обрте се он и отиде за онема. ’ел би ме убили за дукате и ове лудорије. о сусретима са нечастивим и надприродним силама. ако је вољан и оран. Други пут сам решила да ји испричам. па ил’ у Гамзиград. а њој се смркну у лицу одма’. ту ти нема живота. један катанац и још неке ђаволије. И видим ја све престало – ка’ да ништа није ни било! Фала Богу кад сам се и овак’ прошла. а о њеној моћи доста се зна не само овде. после мани. помешану воду с три места. а ти се без чиња удварај и моли га да ти испуни жељу.сабајле на пут. Изј’аше ме па ми пут не показаше! Сад морам жене све поштено да признам. ’Тела сам да видим. Кад изиђомо ми напоље. мистериозним и необјашњивим појавама. истините приче и искрена сведочења људи са подручја источне Србије. а ти с њим прскај кућу. ту сам до дан-данас. па ми рече: „Одкуд сам ја знао да ти мен’ волиш и радиш то. Зато ће она да ми врне јак вратак. После неки дан скобим Жику. Један од оних који је добар део свог живота искрено посветио истраживању магијског деловања на један другачији начин. а тако и ја њу! Испричам ти ја све њој шта се збило код мен’ за ови’ некол’ко дана. а човек се крсти и ништа не зна. нећу да врдам изоколо. а дукате турила у џеп. Немо’ да будеш лења и кукавица па да јопет навучеш белај на дупе – и теб’ и твоје куће. кад се ја сети’ да ју питам за оно крпче шта ми Циганка из Браћевца ушила три дуката. Чини ми се ближе од Гамзиграда. је Златимир Пантић из Штубика код Неготина. меру од улазни врата.

али са друге стране посматра народна веровања и на један други начин. очију ми“ објавио сам само | 21 . мистериозним и необјашњивим појавама. којих је све мање или их више нема. односно на простору где се укрштају два језичка говорна подручја: српски и влашки. рецитујете. највише се говорило и препричавало о оностраном. И нисам се покајао. о сусретима са нечастивим и надприродним силама. На славама. глумите. а касније и снимим у виду етно филмова и репортажа. Омаја: Писали сте и пишете песме. очију ми“. свадбама и сличним сусретима. Није било само у питању плашење мале деце. Све се мање у такве силе веровало. аутор књиге „Тако је било. телевизије и компјутера. Ти људи. сликао и снимао занимљиве приче и призоре из живота мојих суграђана. свирате.. већ су ти људи дубоко веровали у оно за шта су сведочили. јер ми је тај вид стваралаштва сам себи крчио пут. Ја сам прихватио да што више тога забележим и објавим. приче. а сведочили су из срца и душе истовремено.ЗЛАТИМИР ПАНТИЋ Истраживач. живели су у време кад није било струје. па чак и деценијама бележио сам. Румуније и Бугарске. радија. како многи мисле. понекада тешко да се дистанцирате или сматрате да то није ни потребно? Да ли је бољи писац фантастичних прича онај који верује? Пантић: У мојој књизи „Тако је било. сликате. а још мање бележило и објављивало. Да ли инспирација потиче са истог извора и који вид стваралаштва вам највише прија? Пантић: Живим на тромеђи Србије. а разумљиво је и да се у једном тренутку пред читаоцем отвори дилема – веровати или не веровати? Да ли је вама. очију ми“ у којој су сабране најлепше приче о влашкој магији и влашким чудесима које сте забележили? Књигу заиста вреди прочитати из пуно разлога. Од старијих људи сам највише тога чуо и записао. прикупљате и бележите изворна народна веровања. оноземаљском животу. али је то ишло мукотрпно. снимали сте и етно филмове. афоризме. већ двадесет година прикупља сведочења људи неготинске крајине о влашкој магији. као човеку који је интегрисан у живот своје средине.. писац и новинар. Омаја: Прошле године у издању Удружења уметника „Завет“ из Велике Плане изашла је из штампе књига „ Тако је било. Годинама. То су покушали да пренесу млађим нараштајима.

Омаја: Жанру српске фолклорне фантастике и нашим народним причама о вилама. Желео сам да о томе што више прибележим. по мени. тешко може да остане равнодушан. из средине прошлог века. након завршетка основне школе. данас не бих имао велику лепезу таквих прича. јер су ти људи нестали. јер бих после у школи морао да доказујем и како изгледа Бог. јер у противном. Добар записивач исто тако мора имати слуха за околности које извиру из самог приповедача. нешто треће? Пантић: Без обзира којим се пословима или занимањима бавио. јер историја не представља само ратове и све друго што је остало иза нас. Питајте неког младића када је последњи пут ишао по бадњак и на који начин га је унео у кућу и када је правио ђурђевдански венчић од прелепог мајског цвећа? Живот се брзо креће у неким савременим вртлозима који немају милости за наш преостали духовни живот и за чари које је тај живот некада имао. Колико само има божићних и ђурђевданских церемонијала. како за себе. Ја сам се још почетком седамдесетих година. имате сина Драгана и унука Милијана. због чега уметничка остварења чија је инспирација онострано не могу да „прођу“? Пантић: Код нас је у оном послератном времену. сведоци смо да традиционална култура убрзано нестаје. пак настали су управо као уметничко виђење фолклорне фантастике. упечатљивости и снази – прави бисер. па је њих мало ко бележио. али и оних околности у којима се налази. по стилу приповедања. Омаја: Ожењени сте. Никада нисам улазио у полемику веровати или не веровати. таква сведочења не бих ни записивао. није само у питању веровање и интересовање за теме којим се ја бавим. а да млади ништа о томе не знају. Ја сам се увек трудио и трудићу се да све оно што је у мом приповедачу лепо и значајно обелоданим и изнесем међу људе. Примећујете ли. Сваки запис. У чему је проблем код нас. везане за славља или светковине. Крајем шездесетих година ја нисам смео ни у цркву да уђем приликом сахране моје покојне бабе. јако интересовао за теме о оностраном. има и своју тежину и величину. Наравно. да не поверује у истинитост тих прича. Ја ћу се потрудити да се и моји потомци присете својих коренова и да је живот постојао и пре нас. да дубоко верује у онострана бића и појаве или. . ним приликама ова врста фолклорног наслеђа коришћена је као основа за уметничку надградњу. без обзира ко и колико у то веровао. тако и за неке нове нараштаје. Према томе. фантастичном и оностраном. Зато и читалац када буде имао пред собом неку од таквих прича. јер нигде у свету нико није био на ђавољој свадби и играо у ђавољем колу као што је то била моја баба Роса. због чега је значајно забележити и сачувати што више њених трагова? Пантић: Приче записане из народа су приче из прве руке и оне су увек биле велики допринос нашој традиционалној култури. Неки од највећих светских филмских и књижевних хитова. за њега то више није изненађење. Мислим да писац фантастичних прича мора и треба да верује да би био добар писац и истраживач такве материје. Да тих година то нисам бележио. било би вам драго да настави вашим трагом. Бежање од таквих казивања и казивача било би и бежање од наших предака и нашег рода. За мене су неке од прича у књизи „Тако је било очију ми“. код младих интересовање за оно чиме сте се читавог живота бавили? Пантић: Мислим да млађи нараштаји нису довољно окренути темама за које сам ја био у њихово време заинтересован. тај спој човека и вере представља оличење и печат за сваку његову реч изговорену и преточену у причу. ја сам својим саговорницима веровао. нити нешто страно или измишљено. Наравно.. вредан и радан. Шта то за вас значи – да је наш човек добар приповедач. млађи нараштаји све више губе из вида и наше прелепе народне обичаје. То су приче вредне пажње и просто се лепе за душу кад се читају или слушају. Да није њих било.део мојих записа из света људи које сам обишао и саслушао. иначе. били би смо сиромашнији за један вид наше историје на том пољу. човек мора свом послу бити предан. Само у изузет22 | ОМАЈА /јесен 2007. И данас се у иностранству више интересују за такву врсту писане речи. него и нашу душу и веру која нас је пратила кроз живот. А пратиће нас и даље онолико колико је то присутно у нама и колико желимо да то попримимо. Кажете. По мени је најбољи успех у свему томе кад је приповедач добар и искрен човек. а сведочења остала за навек. вампирима. У породицама је све мање стараца који би им казивали о својим догодовштинама и сусретима са нечастивим створењима. кога посебно волите. али и кад дубоко верује својим речима и мислима. и то много лепши и занимљивији. Омаја: Једном приликом пријатељ ми је рекао да ниједна прича коју је покушао да напише није тако уверљива као она коју исприча народ. кад има смисла да све тајне изнесе на најбољи начин. као што су то доказивали моји школски другови. Омаја: Ново време неминовно долази.. на то је утицао и савремени начин живљења у коме доминира последња реч технике у електроници. било јаких притисака са тенденцијом да се искорене приче из народа које говоре о нечистим и натприродним силама и таква сведочења сврставала су се у бајке. Међутим. Када се такав човек свакодневно суочава са казивањима о оностраном. нанета је велика културно историјска неправда. Али на њих нема ко ни да утиче.

ни фењера. то је нечастиви!). у једном извештају својој влади. и кад је један од кардинала предложио да га ухвате. ни тамјана. „Више легенада кружило је у граду поводом смрти Александра VI. вели да је папа умирући угледао једног мајмуна да му се руга. Али ужас. будући Александар VI. ни чтеца. ипак сам осећала велико задовољство које може да пружи синтеза великог талента. тело му је прешло у распадање. требало је пре но што се погребе римски првосвештеник служити службе за покој његове душе десет дана узастопце. долазим. Али је мене друга чар везивала за собу. Цела књига дубоко ме је импресионирала: све концепције. уместо покрова. познавање нарави. Други су причали да је у више махова казао: „Долазим. Ево редова Мерешковског. да се Илустрација: Александар Прибићевић Даница Марковић тачно у тренутку папине смрти појавило седам нечастивих крај његовог узглавља и чим је издахнуо. покрише га избушеном поњавом и како-тако угураше тело ударцима ногу у сандук веома кратак и веома тесан. сујеверје. да је крв почела да ври и уста пенушила без престанка. али ово последње оставило је особени утисак. као што је дело Мерешковског.Дозив нечастивог Било је пролеће у јеку и позивало је у поље и лепоте околине. сва излагања. који му је припадао. Мртвачки сандук био је сувише мали. и бацило ме у дубока размишљања. исто тако.. Није било око тела ни свеће. папа је престрашен узвикнуо: Lassola. Према обичају.. интриге. закључио је уговор с ђаволом и продао му своју душу за дванаест година првосвештеничке власти. ни чувара ни људи да се моле. che il diavolo!’ (Оставите га. који је уливао леш понтифа био је такав да се нико не нађе да служи. но причекај још мало!“ и објашњавали су овако ове речи: у време кад је конклав. Родриго Борђа. Уверавали су. Најзад нађоше десет лупежа. који је требало да изабере наследника Иноћентију VIII. па сам често речи морала по смислу реченице да нагађам. Дигоше тада с папине главе тијару с три круне. И поред тога што је превод био хрватски. био сакупљен. оставите га. Но једно необјашњиво осећање пробудило је код мене поглавље у коме се описује смрт папе Александра VI. од оних људи који су спремни на све за чашу вина. била сам добила „Васкрс богова“ и сва утонула у штиво. lassola. Но спокојство се не воспостави чак ни кад папа би укопан: сујеверни ужас растао је увек | 23 . Млетачки посланик Марино Сануто. високог интелекта и обилне ерудиције. Тражили су дуго гробаре.

Ја се замислих и моје трајно незадовољство опет устаде и осети потребу да се изрази. а као и да ме прође лака језа. као што чисто бива у мучним ситуацијама. Папа је продао душу за власт. која је навирала с околних брегова. сигурно не може бити ништа. чудно! И тек као из неке велике тмине. Волим ноћи без месеца. Чудно! Међутим. мислила сам. чудно. (И данас имам јасно и свеже сећање на ту сензацију). 24 | ОМАЈА /јесен 2007. Једног мучног дана – кад ми није било могуће да радим – наиђе комшиница која увек прича о „госпа Драги Капетаници“ и с њом њене две сестре. пала је у клопку опсењена легендом. Сан ме обујми и трепавице се потпуно склопише. кроз отворен прозор. одох да спавам.. Био је почетак лета. али искрена и силна. попети се поново на престо и да ће онда настати влада Антихриста. који сам за себе чини једно мало ремек-дело од великог песничког замаха!. која је увек тражила своје остварење. Не.. учинило им се то веома смешно. Бу- . један југу. Ипак не може бити друго до какав израз живчане надражености. На соби у којој сам ја спавала било је три прозора: два окренута истоку. онда је прегледна сва лепота неба. Понуда је несумњиво била толико различита. Те мисли пројурише мојом свешћу брзином светлости. кад би било могуће. Како је било топло руке су ми почивале на покривачу. може бити недеља дана од тог разговора. Али у томе тренутку једна огромна. бих ли то учинила. Многи беху искрено убеђени да Александар VI није умро природном смрћу. а није ми било могуће апсорбованој ситним. Ноћ је била млака. Не опомињем се да је преко дана било икаквих узрока да ми живци буду узнемирени. и то какав! Још ми је разумљиво да човек има привиђење.међу народом. Била сам спокојна. – Којешта. да јој обасја пут остварењу ма и пакленом ватром. Размишљала сам после о томе и испитивала себе. А ја додадох више за себе: „Но. толико силна. Је ли боље да погледам? Не. па отворих очи. Из полусклопљених трепавица назирала сам светлуцање звезда. измрцварена већ. и различит дух времена онај и садашњи. И правдала сам свој поступак једном вишом потребом. Али је сензација била толико стварна.. гледајући звезде и дишући свежину ноћи. али нисмо смеле. но да ће васкрснути. – Не знам. Чудновато. колико смо у сваком погледу различите личности папа и ја. Оне се почеше кикотати. Напрегох поглед и упрех га у све кутове собе – нигде никог. Једног дана необично сам осећала потребу и била расположена да пишем. нудила дулшу? Би ми и смешно. па оде у глуво доба ноћи под ћуприју и намами га на марјаш! – Кога? – Па нечастивога. и увек спутаваној бригама и паланачким животом. не празне речи. али су ме оне уверавале и наводиле ми многе примере. без месеца. али ово. кад би нечастиви постојао. Тишина и лепота ноћи су ме испуњавале. но ја ћу их укротити. продала би душу нечастивоме – као папа Александар VI за дванаест година првосвештеничке власти – само да могу да пишем! Из каквих дубина у мени проби овај глас?! Бизарна и неостварљива жеља. бачене у ветар. како бих ја с њиме дошла у додир кад не верујем ни да постоји?!“ Може бити да је прошло три. Нисам страшљивица и знам да су живци то који су почели да се служе новим методима. нађох тајну нит своје подсвести са сујеверном фантазијом ренесансе. У мени се подиже вихор незадовољства и општа побуна нађе. само. нека баба Цака што је вешта. као експлозија. У доста високој кући с доксатом биле су огромне собе. Ја сам се на то смејала. Сан поче да ме хвата. рекох.“ Питала сам се сама зашто се у сећању више навраћам на легенде о смрти папиној него нпр. свакодневним пословима. девојке. Разуме се никог није било. Средња сестра ми рече: – Да знате. Не знам којим поводом почеше разговор о „чинима“. – Али верујте: она је хтела да нам то покаже. пуна звезда. Ни рука Вулкана или његових киклопа не би била онако тешка. тј. никаква трансцендетална идеја није реметила мој мир тога часа. али не отворих очију истог тренутка – осетих лако колебање. Ослушнух: чуло се равномерно дисање деце. И онда им испричах легенде везане за смрт папе Александра VI. да је невероватно било да то може бити чулна обмана. Ја се нагло тргох. И пуних груди озона. Седела сам извесно време на прозору. овако добити утисак додира. Хтедох да зовем. безмало. који из удаљених столећа тиња у мени. тучна. Моја тежња. Источни прозор до врата стајао је широм отворен. а очију звезда. а ја бих за стварање. толико трајна. и под тим упливом обраћала се мрачном атавизму. госпођо. Завршавајући додадох: – И ја се сад овде осећам тако да бих продала душу нечастивоме само да бих могла несметано да радим. Тада разумедох утисак што га је оставила легенда на нама. Опет сам проводила дана апсорбоване ситницама и беспомоћно слушала ћаскање својих комшиница. страшна рука спусти се на моју руку. у ноћи без месеца лепо је небо. подиже се и засја једна мисао: ако то буде нечастиви коме сам. „вештичји лет“. али кад би могло бити. Хтедох да упалим светлост. израза у речима: О. сензација је била тако оштра и тако импресивна да ме није напуштла. Сви су у кући били поспали. На месечини је лепа земља.. И ја механички подвукох обе руке под покриваче. Недоступна тим крупним сујеверама. Ни то не. и никако не могу да верујем.

Подвукох руке под покривач – овог пута од хладноће. помислих. Окрећем се без бојазни и гледам: ничег! Читам пак: „Да воскреснет.. после? Не знам. неколико пута механичким покретом. а несумњиво и под другим околностима. Окрећем се опет зиду. не знам зашто. Спавајмо. Опомињем се да јој се једанпут њена утвара јавила рано с вечери на Калемегдану. као и пре њега. Но ни помена од сна. али је брзо повлачим. Сан ми се био разбио и ја сам очекивала освит. истурала сам руке испод покривача.. Чим се нађох према зиду. али се у свести одмах јавља слика нечастивог. зору и петлове. који ме је некад. па да обузме дух. Хвата ме сан. али врло слабо. На хоризонту се указа беличаст. небројено пута. Хорацио / О чему ваша мудрост и не сања.. Ничег. И ово је један облик море. очекујући. почех замишљати како нечастиви може изгледати. Би ми неугодно. Тако се може поновити.. како сам нашла за потребно да то утврдим. О невоље! опет: „Да воскреснет Бог наш. И најзад осетих. кад су врућине. имала привиђење једне жене без главе. Готово посумњах да је осећање било стварно као она два. Но то је било скроз болесно дете.. нарочито лети.. У сваком случају може се поновити. Али опрезност шапуће: не. а овако стварност? Но зашто се упуштам у испитивања ове појаве.. Да воскреснет Бог наш. Које ли је доба? У тишини чуло се јасно куцање часовника. два рошчића? Ко може знати? И ако постоји. Али се тискање с леђа понавља. Хајде да спавам. Хтедох да устанем. Запеваше петли. „Да воскреснет Бог наш.“ Ето тражене мисли. формулисане бесмртним стиховима.“. но сад као с неким изазивањем. Гледала сам у звезде које почеше бледети и паде ми на ум један незаборављени егзалтирани дечак. Не. Да видимо хоће ли се поновити потискивање. У једноме од њих има ова реченица: „Ја сам Вас довео на праг предсобља бесконачности. само је требало да глас петлова објави моју победу.. Разуме се. Кад бих могла да се забавим неком пријатном мисли. Да окушам још једном да спавама.. успећу да победим. Насмејах се.?“ Па. Смешно. Очи се склапају. то је неурастенија. Или му их даје људска машта?! Хтедох да одагнам његову слику. Ишло је мучно. у повеликом друштву. Одмах се окренух на леву страну.“ Зачу се први. О. Опоменух се његових дугих писама. онако сањива.“ Како би било да и ја читам? „Да воскреснет Бог наш. И ја почех тражити своја најпријатнија сећања давна и скора. давно. Ја подвукох руку и почех дремати. онда ће се поновити. Очекивала сам. ранија пута. тада се. уобразила. виђен или невиђен?! Да ли би онако изгледала чулна обмана. далеком овим сумњама и колебању. Бојала сам се да заспим. Да очекнем хоће ли се поновити. „Има много чега на небу и земљи. Дала сам се у дуга размишљања и за то време. | 25 . само слабије. шта друго може бити до неурастенија..далашитина! И помеша се у мени скепса и слутња. копита. нема ничег.. и спасао се тек кад је почео да чита: „Да воскреснет Бог наш. Могуће да са. узан руб.. Али чим сан наиђе. чудне лудости! Окретох се зиду. руку преко покривача.. и одмах другим инстиктивним враћала их под покривач. сваке ноћи. Само што то учиних тргох се. Немогуће! У том сасвим јасно осетих с леђа неко тискање. Звезде побледеше сасвим. Хајде да се спава. одмах почех замишљати изглед нечастивог. једва приметно тискање. свежина ноћи и умор почеше да ми склапају очи и ја несвесно извукох руку испод покривача. Осећала сам да је борба свршена и да напада више бити неће. Свежина зоре струјала је кроз прозор. Али више није било помена од сна. и превртох се на десну страну.“ Потом се сетих да сам давно читала негде како је неко – заборавила сам ко – записао да га је једне целе ноћи на лађи нечастиви јашио..“ Било што му драго. и на земљи. зашто се тај неко мени обраћао додиром. моје очи су се склапале. Сумње нема. Без предумишљања отворих очи и окретох на леву страну. То треба да дође спонтано.“ које упола прекиде благодатни сан. према гласу сујевере. Ако би могло бити „оно“. Но сумња искрсну: а зашто да није „он“? Ко може да докаже да он не постоји? Како су сићушна наша знања и наша искуства! Падоше ми на ум речи Хамлетове: „Има нечег на небу. ето. моји су живци и сад мирни после тога доживљаја. ја се тргох. Чекаћу.. Не може бити зора далеко.. Ипак не. Сетих се како је једна неурастенична девојчица. Не хтедох да гледам. Осећала сам неко поуздање. Сумња и стрепња ипак су се пробудиле. кад знам да се тиче живаца?! Али. као обично. а ја сам умела увек да будем господар својих живаца. Гледала сам широко отворених очију час у собу. повлаче зли дуси. упутио у астрономију. као да неко лежи у постељи покрај мене и намешта се да угодније легне. а не својом појавом мојем погледу?! Зашто ми не упути коју реч. Но тада. док се из људске подсвести подизала мисао сумње и слутње. Земља се будила. нипошто! Хоћу и овом приликом да огледам своју вољу. Међутим. Праскозорје. Да устанем и да упалим свећу. али то постаје мучно. Само размишљам како то да се никад није појавила у овом облику. час кроз прозор у звезде држећи руке под покривачем. успевам. притајени цркут птица. и ја се трзам. Легнем на леђа и бацам. Хорацио. знајући да ћу онда спокојно заспати. Да ли договара уобичајеној слици: реп. Размишљала сам: кад би заиста она тешка рука била нечија. Хајде да мислим нешто пријатно. он има разне облике.

беше пар десетина баштована. Готово после сваке узбрдице. Иако коњи час каскају. скоро целу зиму четрестреће. Остали само по једног. седео сам у колима са деда Дисом у која је био упрегнут само његов Осман. Пут по равници беше до бескраја досадан. До Петровца није било више од два сата пута. кретало се по подне или увече. Али. пито загребе камен. њихова кола беху мање натоварена – лакша. биће негде по Крстовдану. Потковица запара пут. Иако нисам. беше неки густиш. На пут кренусмо са првим мраком.. У касно пре подне. Само да поврће стигне у што бољем стању. И са мањим отвором за улаз. одморисмо и напојисмо коње. Путује се час узбрдо. кад одмакне онима иза. Жабарским друмом. Баштовани су свакодневно посећивали пијаце у околним градовима. као да стојиш у месту. Она новија кочницама.. Спојисмо и рупом кроз зид. богами. пут до оних места до којих се долази преко брда није тако ни прав. да не оптерећујем деда Дисиног Османа. Најмања је грешка веровати и једнима и другима. уз приче. Дошао сам код оца. Низбрдо.. углавном. оно о нечему другом. често. колико човек да се увуче. У њима проведосмо. како он каже. Равномерно се чује само бат коњских копита. благо деди. рупчагу. Први део пута. коњ се изненада оклизне под теретом који га гура.. а стизало зором или тек нешто пре ње. Они иза њега су чешће застајали и одмарали коње. путовао сам с деда Дисом. До тих градова. Ако не о самим борбама. четресдруге. а стизало кућама у први мрак. чак и да их погурам – да олакшам кола и помогнем коњу. И ту су спавали они мало зимљивији. како ваља. Ископасмо и негде ујесен. ено онде негде. – Тамо. Имало је стотинак оних којима је баштованлук био породична традиција и од чега су. Не за воз. па се само на основи тога ствараше осећај да се кола крећу. Зато је. а час низбрдо. силазим са кола и трчкам поред њих. виш ону шуму? – показује деда Диса тамо негде по мраку. Негде око поноћи. Само мало мањи. Коњи ногу пред ногу.. Нешто и због тога што је он био на крају колоне. Коче се кола. У једној смо спавали. замишљах као подрум. Зависно какав је пут и до ког града се путује. плодове вредних плањанских баштована довозише удобним запрежним колима на федерима. више због . Неки кажу. углавном. Поред њих. Мој отац упрегао два коња. око Плане. брже прође време. И то не беше тако давно. Ону његову. који су производили поврће. а често око подне. крајем августа шездесет и неке. Уместо да седим у колима са оцем. Мој отац је.. онде де је нешто као мало црње. они заклањају видик. живели. Знаш. а час ногу пред ногу. знатан део пута. оно што сечемо за бадњак. Коњ не смета погледу. најчешће. Узбрдо коњи запињу и копају копитама каменчиће са пута. Низбрдо. а њих. Његови коњи су били јачи од осталих запрега. Седнем са стране и могу да гледам напред. Па. путовах са оцем на пијацу у Петровац. застајао и сачекивао остатак колоне. од самог поласка. па је увек могла да се од њега изву- че још која прича. Можда. Када се упрегну два коња. она старија мотком – палијама. на том терену провео део рата. богами. Никада у животу нисам видео ни једну земуницу. када ко26 | ОМАЈА /јесен 2007. пар наши земуница. у нека стара и добра времена. нека крчевина. Пут тих градова. Колона од четири-пет запрега иде тако споро. ни раван. подоста. па чак и касно ноћу. као тунел на прузи за Београд. а само вишкове износили на најближе пијаце. Биле су до саме шуме. па је био много бољи и занимљивији. И тако. а највише зато што је он. Већ. Те ноћи. имало је велики број „градинара“. возио на челу колоне. ланцима. Некако. па се он није заустављао ни узбрдо ни низбрдо. тако добисмо две повезане. ено онде испод саме шуме. а у другој ложисмо ватру. Ту имаде и сада има. Често се јаве искре. углавном за себе. Још када је пут прав. преграђен. – Виш. И. ал пропало. чак и неколико стотина.Приче са Жабарског друма / 1: Сабласна стоперка Миле Јанковић У Великој Плани. – тако он прича о животу и мукама које је имао по овим брдима. па ту ижђикала шумарица. Не беше ми нимало тешко да узбрдо. кретало се назад. видео ни брдо ни шуму. има. потврђујем да их видим обоје. што се некада овде догађало. Али.

Размилео се народ по пијаци. сељанке из околних села. које су на пијаци биле и продавци и купци. Његов коњ је имао вишегодишње искуство и пратио је колону. па нема. Деда Диса у лицу некако сив.. Каткад сам устајао и преко кола гледао да ли нас остали из колоне прате. купе паприку. Деда Дисе нема. купус. баш си нашо за Дису да бринеш! Шта њему мож да се деси? – наставља Дула и тако потапша коња по сапима. Он је деда Дису поштовао као побратима. Он је био на зачељу колоне. Као сада. нико ни реч да изусти. Али. – Ама. И. стигосмо и у Петровац. Има времена.. продужи се продаја још за скоро два сата. продају.. један по један. као да осећају неку одговорност што га оставише самог да залута ко зна којим путевима и непутицама. увлачећи се у крагну капута и мање био расположен да прича. смеју се. И њему остаде онолико колико и свима осталима. Распреже коња и час-час па погледа ка улазној капији. богами. Мало само да предахне. И због тога што остаде по нешто и по мало. Продају сир. Прође сат. Стигосмо сви осим деда Дисе. Онако. обрати се мој отац осталима.. иако можда и нису били баш неки прави побратими. Пена на аму. прођоше скоро два. и не запиткује. – Остао код неке Влајнице – добаци неко тек онако да нешто каже. Земљосан – како за такве људе каже наш народ. одмахну и | 27 . пијан. Бога ли му небеског? – са мало више озбиљности и забринутости. – Ама. како је ноћ одмицала. кроз капију пијаце помаља се Осман. За сат-два и деда Диса је искрчмио готово све из кола. а могло је некоме да буде корисно. И по неку ситницу у дућанима. двоја. ти јутрос баш дебело одоцни?! – приупита чика Жила. парадајз. или вишемање. устима. баш. Док он испреже коња. Тек када се пијаца готово испразни и само пар Циганчића по тезгама скупљаше оно што на њима остаде. да овај умало не ускочи у кола. све више и чешће дремкао. Трезан тешко да је икада био. Мокар.. ми изгубисмо побратима – као мало и у шали ће Жила. побратиме – невољно рече Диса и не погледа га честито у очи. Купују људи. Били су одмах иза нас. А он ћути. да му се штогод не деси. без обзира да ли деда Диса спава или је будан. па пржи ли пржи. Сунце одскочило. – Људи моји. Сачекаће. Петровац није неки велики град. вичу. – Побратиме. а остали му истоварују робу. Сви као да се стиде. Тако. па је пијацу посетило тек неколико стотина душа. иду тамо. Тек негде после осам. никада се није догодило да га нема.Илустрација: Миле Динић тога што је деда Диса. Нико га. Махом су то биле жене из града. да одоцни. Толико се могло видети. око тезге за којом је деда Диса продавао оно мало остатака. трештен. И то раније – ујутру. потпуно. На њему не беше сува ни једна длака... овамо. – Ее. окупише се. Узгред.. пусти. Не могу се видети баш сва. Кола.

Уморан је толико да и не мрда ни муве да са очију отера.. Могу да будем будан сву ноћ. женимо. Нисам имао много мука да купим све што је потребно за јело. Диса се не крсти ни за шта.. своју пљоску. нек иде“.. још мало. – Жила не заврши мисао. Длака на Осману бела од зноја и сасушене пене. ни тако често ни када треба. срамота ме и да причам. па би да му очи на животу изваде. за душу нашло. заврте главом лево-десно. науче памети. Ниска преко ниске. Нит збори. Бога ти. па сад хоће да се организују да га. придружују. само мало јаче. као да очима не верује. као без душе. Ни глас. а оне навалиле. Ко да не постојим – одговара.. паде ми на ум да је могуће да га је напао неки од оних које је он називао као „влаурине“. – не дижући. одмахну само десном руком. Учини то тако. подиже је. Јер. из свега што је рекао не може се наслутити ама баш ништа. – И кажеш. Нећете ми веровати и да ви испричам. колико за залогај-два. Чичо? – опет ће мој отац. не дај боже. отвори је. бре. побратиме. дотрчао. Узе од свега. Сви се сасвим уозбиљише. Има да има све оволики дукати. зато је и дао толико пара. Бога ми. промућка. уштипи већи комадић врућег хлеба. а кусур деда Диси тутнух у руке. Бар сам тако схватао. – Ћути. у флаши нема ни капи. у задњем џепу панталона. једно време. – Побратиме. нит ромори. обриса грлић пљоске. накрену. овога ми крста!.. – Ево. да Бог да. час у њега.. Стресе се мало. Ништа из уста не излази. брани се полузатворених очију. па је пољуби. Ставих кесу са храном на тезгу. у повратку. До њих сам. Види се како клима главом. Он га згужва и стави у џеп у коме је било још пара од пазара. као да му је зима.. ал ово ноћас. ни осврто позади. можбити да си. Сагну се да ми каже нешто на уво. – Ее. па ни око да отворим. у то се не уклапаше никако изморен коњ. ако Бог да. седи?! Седи и ћути! Ћути као заливена. па други брк. пред зору. Оне навалиле. деда Диса. остало из ратних дана. Сви виде да 28 | ОМАЈА /јесен 2007. . левом руком обриса уста. чичо. Остали се. људи. Купих довољно за све нас. Није нећу! Не могу. ваљда. Продавница беше на самој пијаци. побратиме. Деда Диса погледа да није разбијена. Пожурих да се вратим. Море. онако преко залогаја. као да је сирће или. Ваљда и не дише.! – подиже мало веђе. Теро си га. благо деди. И не погледа на мене. тепања. оволико ми се. жмирка. тргни ову куповну – рече мој отац. Деда Диса гледа негде испод тезги. помало одсутни поглед са тезги. а у њој климаташе само трска. Остали гракнуше у глас. Па да га најесен. лупи по плећки. да бих чуо причу до краја. мој побратиме не надрља ноћас ја. ни реч – застаде да прогута залогај... – Побратиме. затим шаком као да брише чело. џамбаски. улепљена у богатим наслагама на њему. пружајући флашу даље. ово је право ђубре – рече он. Видим. ал не може. чело. Чекају да Диса настави.. Према оном како су пажљиво слушали. Није то било ништа више од саламе.! – узвикну и набра. Деда Диса размота папир у који је упаковано нарезано оно што беше купљено за јело. Има да те зими греје ко фуруна бубњара – благосиља ме деда Диса и опет ме. Џабе. – Ама. суве сланине. гледајући само у њу. Деда Диса стави трску у флашу и тргну једном или два пута. схватио сам да ме је у куповину отерао више због тога да не слушам његову причу. шта се то догоди ноћас. полако. Он дрема. Прекрсти се пар пута. а поче и да се крсти. – Ја?! Ја ништа! Оћу нешто да кажем. уверавајући га да му верују да није попио ни заборавио да напуни и да се више не куне. тресе главу од мува. И у поверењу. – рече тако да скоро нисам заплакао. опипа задњи део панталона. – Купи нешто за јело! – и лупи ме благо по леђима. – Прегуро сам свашта преко ову моју луду главу. брате! Ја оћу да кажем. онако као. – Жив био. кроз овај мој живот. – Ево ти! – рече. Увати ме неки дремеж. море. То причање на уво му је. воду попио. Тако је деда Диса и мислио.. – Видим. Сви остали гледају час у коња. После дуже времена. и велики порасо! Прави делија. па се и нисам. Али. пружајући ми неколико новчаница.. поче да претура по џеповима и напипа. као у знак признања. ово није ракија.. уврте један. нећу. – А ти? А ти. – Празна! – изусти са запрепашћењем деда Диса. да ми је личио на свеца са неке иконе са зидова манастира. – Дабогда оволико имао. нег мој Осман. па опет погледа. – И. Ко да ме нема.. Успут.руком. Не мож језик да превалим. – Господе Боже! Цела! Није се ни кап просула! А нема. Да нађемо одавде неку добру Влајницу. скоро. капци ми сами падају. Направи кисело лице. а већ се горко покаја.. пружајући му флашу ракије купљене у продавници.. Пљоска беше празна и затворена. Схватио сам да траже сам крај приче. тако ти Бога? Да не забаса неком непутицом? – Море. Прво.. каки невоља имо на путу? Ја задремо. Боже ми опрости?! – упита деда Дису мој отац. мука снађе те одоцни онолико? Јеси л. ал. Па. – Кака те. захвалности и поверења у исто време.. Затим се окрену мени и позва ме прстом да му приђем. био сам убеђен да прича још није до краја испричана. Виш како се усуко? Ко попадиски мачор! – показује деда Диса на коња. „кад иде. па обриса уста рукавом кошуље. стежу се – правдања ради се распричао чика Жила. – подиже деда Диса флашу. Да нико други не чује.

све колмована. Ја се покајах. Сва у белом. – Од записа. – Ти. таки сам био ја! – лупи се шаком у груди деда Диса. био је некако мало више сив. толико. Од цедила.. оде. – Запиње. онако.. Запне.. можеш у иглу да је уденеш. замаче у густиш. – И.. опет. па на фалте. – Значи. Него. Био би. Јадни Осман.. А ти „што не сиђе. – Како ли је само нестаде. – Чудан човек! Знам! Знам шта оћеш да кажеш. – Почело да се раздањује. побратиме! Запиње. И поче. ил она са метлом? – правда се мој отац. на срећу. ово је баш заличело. Сви штипкају од хлеба. Јес! Јес. – одмахну он руком да покаже како. | 29 . – опет мало застаде и направи се добра пауза. косу која лелуја. – Низбрдо. богами. Дугачка. – мало раменима као да показа на стас мој отац. она. ко девојче. И само се помакнемо. сунце јој калајно.. тиии! Ти петлићу мој! Није то за тебе. побратим Жила. само метар-два.. Земљосан. – Што не сиђе са кола. – Како. па кака је била? – и у шали и за озбиљно. бар мало.. па опет стане. онако. – Она? Она седи и гледа негде право и далеко. ово пијете? У.– А Осман. неко реже парадајз. На таласе – показа и руком нешто што би личило на ту таласасту косу.. Но.. чини ми се. – Што не сиђе?! Што не сиђе?! Усранко један! Нисам мого ни Османа да ошинем. Не мож да дође до ваздуха. оће ам да покида. Не мрда.. па се оклизне. беше сасвим трезан и то трезан да га трезнијег никад нико није видео. Флашом лупи о тезгу. – Па. Склизну. Но. А на нос ко парњача. синко мој. Мислим. па стане. Од оне куповне.. не да је отишла. бар. Шта ћеш? Млад човек. Напиње се јадан. Од записа до ћуприје мож да се каменом бациш. па јој до испод струка. Мора да је нешто ко тил. па лелуја – загледао се деда Диса у неку даљину и обема рукама показује како лепрша та бела хаљина. Начисто ће да се сатре. седела тамо где сам седео ја?! Их. Сви оборише главу гледајући у гомилицу саламе и сланине. Знаш ли ти. Ни гутљај. И блед. Више ни да мрдне. – Њег ће баба Злата да жени ражњачом или оклагијом – добаци Дула. онако. Шта ти ја знам! – прекиде деда Диса Жилу равнодушним одговором. Ни ја не мрдам. да сам остао! Што нисам знао да останем! – јавих се ја први и једини пут. додај ми ту флашу да не стоји тамо џабе – то рече. Боже ми опрости! Аљина јој тако до земље. не видо дужу косу! Црна... дедер. Бело лице. бар ти?! – испаметова дубокоумно мој отац.. да ми је да знам?!. је л бар беше нека лична. као да се само присети каква баш беше. дугу хаљину.. напипа своју пљоску у задњем џепу. како је се отараси. ту ли изгуби сво то време. – А тек коса! Боже. Тако танка. Падне на колена. бре. И. што не сиђе“. Али. Више ни да макне. јер прекидох причу којој нисам чуо крај. Сви ћуте. како је то да будеш скамењен човек? Не знаш! Дабоме да не знаш. нисам то мислио. Деда Диса поче да бира за други залогај. свако тако младо је лепо. црна ко зифт. припит или пијан када је дошао.. она остаде читава. као да се не усуђују да више и једну изусте. широка. ко уписана.. а де би?! – погледа Жилу. заврте главом и стресе се читавим телом. И. Ватра сева из копита.. побогу. Неколко корака. – А она?! Како она? – упита мој отац. А. У честар крај потока. докле тако побратиме? – упита Жила.. повуче. одбруси му деда Диса. реч да кажем ни глас да изустим. Остали то прихватише у подсмех и наставише да гледају час Османа.. Ма ни нос да обришем. а коњ запиње?! – упита Жила. кака. Промените је.. Дува ли дува.. Ко да је са венчања дошла. Каменом да се бациш.. Тако се то силази. Реко ли ја да за тебе има да нађемо Влајницу? – насмеја се деда Диса и сви око тезге. Само.. Као да је сасвим све једно што је то тако кратко растојање. Каки бич! Нисам мого да зинем. свако за себе. весели мој побратиме? – молећиво ће тепајући му. – поче он као да се правда. а залогај му се заглавио у устима.. – А кака је била? Мислим. Па.. Ето. Бели се ко снег. лепа.. у грлу. ти само на то мислиш. А. И. – Па. – Кака црна метла? Каки бакрачи? Беше. нисам. Сивкаст. ил нека свила. – Ето. – Је л. богами. Да је да реч једну изусти. била нека узбрдица? Да л не беше?... не задуго. – Откуд ја знам. у. – Није. љуште омоте од колутова саламе. Зора. Само склизну са кола. Чуше се петли из задњи кућа. било би ми лакше. Па. до ћуприје?! – зачуди се Жила.. ал не мрда. Пуштена. Само дува.. Склизну на пут и смандрља се у поток. час у деда Дису. Ал. Онако. извади је и поче да загледа. јер ће се потрујете начисто – посаветова остале да не купују више ту ракију. побратиме! До ћуприје! Оне пре скретања за гробље – прозбори деда Диса пуним устима хране.. показујући руком да мисли на то колико је то трајало. Ал. Јес.. ко свако девојче.. – застаде мало. – упита га неко и не заврши са питањем. Мало више мршава и танка.. црни побратиме? – Ту! Ту. али. а овај спусти поглед. ух! Да знате да ова баш ништа не ваља. – Ее. баш у поток. Ко да је од паучине. овога ми крста. већ као да је летела и одлетела. – Кака црна узбрдица?! Од записа је све низбрдо – рече деда Диса и показа руком на доле. тек што је прогута. затим тргну мало на трску. – До ћуприје. Затим. Лепа. Оно. А нисам. Сви су знали да он није попио ту своју ракију.

умало да ми истера краву из штале. јер није ме бијо. али оним из турски времена. Вукајло. ал шири у раменима. ал деда поче да скида са себе дреје. Одакле ми паре. онда су пенџери на кућама били осигурани са гвојздене решетке да не би ноћу у кућу могли да уђу лопови и ајдуци. уздубљене уза зид чувена кафане „Врба“! Онда опет: дамбара-думбара до следеће раскрснице. раније сам 30 | ОМАЈА /јесен 2007. Зену деда дваред-триред и растави се од душе. ко оће да види разбојнике. па застане на раскрсници и рове ко бик: „Народе. а њег сам највише волео. иначе ће да награбусиш ка ники твој. По мајању руку. – Излази напоље – викну и поведоше га у авлију у сам сутон. – Ће да проговориш. де је злато. Вукајло. последњи пут – дај паре. за. викну: – Да бидете мирни. Ти. него вади паре и не заобилази. ишту паре и бог! Потраја то и онда преметише бездушне арамије да се у залеђеног мрдају уста. иначе ће ти кућу запалимо. Онда један зликовац оде до бунара.. онај што је говорио стално. Деда немаше куд. чули сте за браћу Барбуловиће. дркће.. Ми смо ајдуци. ал мене је стално копкало шта је оно у задњи час тео да каже деда Вукајло? ЖТРИ ЗВЕЗДИЦЕ = 2 Иде пандур Маринко кроз село. није бијо ни другу децу. треба за школу... И тако видим ја мога Вукајла само у гаћама. Видите. да сте нисте померили и да ћутите – опомену нас и жене које почеше да тихо јаочу. а са шпорета скидоше бакрач пун топле воде.. да га лупкају шакама. дајте врућу воду! Бацише скочањеног деду у велико дрвено корито у којем су се купљали одрасли пред велике празнике. – Немам паре. Брзо га унеше у кућу. – Е. И друкче сам и замишљо. извади пуну кову воде. бре. Е друкче ће да разговарамо – рече Барбуловић и удари песницом деду пониже ува. удара маљицама у добош: Думбара-дамбара. ал смо сити и напити. а не два вола. Нас неколико се погледасмо и ћутке се сложисмо да кренемо. обује. тад смо и ми у школи причали о ајдуцима. убијене су арамије и ајдуци браћа Барбуловићи. преклиње. Не чујем шта вичу. па повикаше: – Дајте велико корито.БАРБУЛОВИЋИ Живорад Лазић Обишли малу и грунули на велику вратницу. Нисмо дошли да убијамо. запазим да траже од њега да скине и гаће. Долазио финанс. Упуђено гледам: убиће ми деду. не знам дал Димитрије ил Тривун. Ал они су смислили другу муку.. овога ми крста – прекрсти се деда. а они упали по дану. Ене их. – Ту нас замајаваш. Све нас покупише у кућу и испод гуњева повадише кратеже. ако оћете да сачувате главе на раменима. знам да сте ајдуци. још . Завитлали толико јако крило да је ударило у дирек и откачило се од шарке. из прве. шта му све нису радели. А ви. ди су паре од продати волова? – Отишло за порез. ал га оживети не могаше. све то треба да се обуче. нек иде у Пожаревац. бре. Долазили и у наше село. ал речи не изилазе. Ја приљубио лице уз пенџер. а искрљештише очи на деда Вукајла. – Није – немаш. изрешетане жандармским куршумима. децу и жене. Димитрије и Тривун. деце.. У кући се нада вриска и писка. да покажу снагу. викну. изгледа да је неко дојавио шта се дешава у нашу кућу и Барбуловићи рекоше: – Опет ће дођемо за паре. за порез је теби доста јунац. Барбуловићи се нису врнули. одјекну и пуцањ там близу општине. грађани. све ће ве побијемо! Онда одјурише кроз велику капију и ми сутрадан зајно са џандарима саранисмо Вукајла. вољ лебац? – Фала на нуђењу. им чуо за имена. вољ вам врућа проја. иначе ће те ошуримо ко свињу! Дедине будзе се мичу. Мораде и сирома и остаде потпуно го. вади паре да не пострадаш зајно с фамилију! – Јесте гладни људи. напољу мраз закива! Ту је и лонац киселог купуса са свињским гроником. канда чуше и комшије. и ако не дате. – Ама. добри људи. Нас сатераше у једну ћош. ал душевни. Трљали га. нисте ко она звер Бабејић. кућа пуна живине. Тели ома. и још вичу: – Говори де су паре. Помислише да не може више да истрпи да ће да ода де су паре. чује се звецкање његови зуба чак у кућу. ал они га бацили на муке. него не даш. па узеше лонче и почеше да поливају. Он дркће.. него изиђе. Знаш. Лазицки. би л би попили бардак вруће ракије. нег да узнемо оно што је наше. па вргом поче да полива мог голог деду. Онај нешто нижи.

Ми полако. Да погинеш од дрвета које мраз кида од стабла и собаљује га на тло. Да прежемо живинче по оваком мразу. а чује јатак – дошли Барбуловићи у Ћириковац. а и зашто би кад им мраз заледио месо и кости. Да су бар живи. Имамо коња. њи двојицу. наваљени на зид. Прогурам се некако и видим: два брата стоје. Скупимо сићу по џеповима и наручимо по једну врућу ракију. јер су били јаки. клизајући се пређемо на другу обалу и ето нас у Љубичеву. а динар био ондак велики ко тепсија. посути ињем. мучили. брале. Журимо и поскакујемо. Ту с нама и један старији Вла. Идемо испод високих јабланова љубичевских. иначе ћеш да пострадаш и ти и цела твоја вамилија!“ „Како ћу. имали пара и у по банкама! Како ћемо из села до Пожаревца? Ако се иде пречицом.. заледила се река. санке. а он ме скрозира погледом. ни то не долази у обзир. нема де да се седне. трну прсти. бркат. намрштен. Не морамо на Љубичевски мост. ако ти не можеш. пред „Врбом“ гомила људи и по неко дете. онда нађи неког ко ће завршити посо ил пријави џандарима. и убијали.једаред. <$ТСпИнтерЛн=1550>И ето нас. Замерили му се одметници из Рановца зато што су залазили у његову територију и робили оне газде које је он намеравао да опљачка! Не прође много времена. тек сам зашо у петнаесту. праве газде. пошто су уморили мојега деду. Испод шубара праменови косе и веђе понад склопљених очију. ал нећу ти кажем.. то рече ајдук из Нереснице и оде. така је била цича. изложену на увид грађанству којем су задавали велики стра док су пљачкали. Држи он чашу. „Једном јатаку ајдук Бабејић из Нереснице дође у кућу. стижемо у Пожаревац. мраз нам леди нос. а они мали растом. Да иштем од оца за возну карту. добио би шамар. купи нам по | 31 . а и снег до појаса! И то само зато што се нама ђаволанима прохтело да видимо ајдуке. ил су се можебити смањили од куршума и јаке зиме. ники и не придржава. Ето. Зима јака: пуца дрво. Женскиња нема. уместо банке. оробили највећег газду Драгишу Маринковића. а и што би долазиле да виде побијене. Уђем са мојима у кафану. па се окупимо око велике пећи да се огрејемо и раскравимо. ја јадан. а и стар сам?“ „Не тиче ме се. ноћу мачка и миш зајно спавају. Узели му преко шесет иљада динара. набијемо на главе капе и преком путањицом избијемо на Мораву. Замишљао сам да су млого већи и крупнији. Плати ракију па ћу ти причам!“ Ми опет преврћемо џепове и некако скупимо и за његово пиће. ал каква вајда од мртвог одметника? Тако се ми утоплимо. кака је то зима била. „Слушај. добро би било у топлом вагону. можеш преко ње да тераш пуна кола дрва. има петнаестак километара. кад смо нас неколико кренули из села да видимо мртву браћу из Рановца. Северац сече и брије ме иако сам голобрад. што се каже. Ома поита и нађе и. кад чујеш де су“. па преседање. никаква снага у њима. ал одакле паре. пуца и камен. па се одвали велика отока и тресне у пут. кад већ идеш за Пожаревац. па ајде да се бацимо на трошак и муку. она пуна. али то Маринковиће није бацило у беду. одвоји му дваес иљаде динара и нареди: „Има да побијеш Барбуловиће. срче врелу шљивку и приповеда. Питам га ја зна ли како су побијени Барбуловићи. Може возом до Мале Крсне. они у њега имали велико поверење. Е. а тек одједаред пуцањ. па ће ојстро: „Знам. бадава што смо шаке набили у џепове.

Бог да му душу прости. кад по онаком кијамету оћеш да идеш у варош и то да те пита човек – зашта? Да видиш мртве Барбуловиће!“ Тако ми је било се слошило да су 32 | ОМАЈА /јесен 2007. ништа. мораш. сачекај ти мене у . сви с којима сам друговао и прејатељово. а отац смркнут. већ се вата сутон. то вам је прича. звани Лута. него нек пође неки да ви донесе! Ја ћу у Пожаревац да коначим.“ У том у кафану рупише два жандарма. а не шећером и да пије на свака два сата. дете. Опет кроз Љубичево. А онда ме облије зној. Паде ми то у очи. очи ми полазе из главе. Објасни ти мени зашто ми све чешће долазе на памет и у сан смрзнути и мртви Барбуловићи? Није ли то глас о скором кобном дану кад ћу се и ја занавек укочити и отићи са овога света? Не знаш да објасниш. Три поњаве не могу да ме загреју. па чак се и служим. одавно су се скелом арханђела Михаила превезли на другу обалу. има нешто под овим небом што одређује да свако умре у његов дан. а ја сврати код Раде Калуђера да се огрејем. ал за чашу ракије и ово је млого. Ако га моји чајеви не спасу. „Добро. тели да ме воде лекару. виче: „Тако ти и треба. Не могадо да издржим. када је овом земљом управљо краљ Александар Карађорђевић. Каже доктор: „Запалење плућа. еве ти наши бројеви“. ко што су Барбуловићи стојали замрзнути испред пожаревачке кафане „Врба“. јер познајеш пут. појем тањир пилеће супе. веле му Барбуловићи. да им ладноћа крцка кости и леди крв у жилама. Ту ме увати вече и ја цвокоћем и целу ноћ ломим гранчице и ложим ватру. тешко нашој кући. њиве. Плућа су ми скроз настрадала од тог што ме снашло. медом. нећемо те водимо. наслони уво на моје голе груди. сад се лакше корача. И тако крене на боље. који умало да заковрнем услед оног пресецења и зиме. нема оне шкрипе у грудима. привиђају ми се и браћа Барбулови. ако морам да умрем. заледила бела џигерица која сад гори и све је теже да се шири и скупља. не дај боже.једне чизме. још једном погледам мртве и смрзнуте Димитрија и Тривуна да би после што боље причо у селу и крето с мојом тевабијом натраг.“ Упрегне газдин син коња у саонице и крену за варош. Сад под старост. неће ни три болнице!“ Гутам ја заслађену текућину. Сав сам у неком бунилу. јер би га снашла освета: „Момак. нег ћеш да прездравиш да причаш народу како смо пострадали како су не смрзнуте и удрвенеле држали уза зид кафане три дана. И не треба. „Е. Мој није био оне зиме давне 1930. убише ми Барбуловићи унука брез зрна барута!“ Сви веровали. Био у селу Милутин. Каже том момку тај јатак. а ето ја. Истина. нек буде у мојему а не туђему кревету!“ Мати удари у кукњаву.. Значи. Једино ми зазор да не умрем од зиме. купићу. врти главом. изађосмо напоље. а ти. да ме није толико пресеко ладник. И ми загрејани пићем и фуруном. с тобом и ракију пијем. И мој деда крај бунара. чује се до сокака <Н>цактање моји зубију. ни ватра. Једне ноћи ето опет Барбуловића. али прездрављен. изађем из зиме мршав као скула. сви до једног помрли. а не наручују пиће. Дође и он. гасила углевље. има још. па преко залеђене Мораве у наш атар. презнојавам се. дошли смо да те видимо!“ „Диће те ме“. Ето. смрзнем. час сам у незнању. ослушкује. понекад ми жаво што ме не уби она грана што се одвалила од дебла и пала на пут којим сам управо прошо. док ја пазарим чизме. То би било на ма. Кафеџија јури оне који се греју. а они показују горе на небо. поче да ми се тресу вилице од ладноће и моји продужише. Не пропушта прилику да на мртвим Барбуловићима заради што више. засладите га медом. који је у војски служио као болничар и доста се разумевао у медицину. Наиђу и веле ми: „Ето. Лакше дувам. а наш старац што је причо склони се украј. Стојећи укочени пред „Врбом“ и мртви су испаштали грејове због почињени недела према свима. па ће Димитрије: „Не бој се. Пресече ме ладник преко груди и трбува. Лазицки? . нег сам иг проклињо: Дабогда завршили на истим мукама!“ Бог је услишио његову молбу. а ето. ал мом оку не измиче да су и свећу припремили. долазила Жака врачара. мати ме трља комовицом. да се. ал ништа не може да ме огреје. Смрти се не бојим. а он право у окружно начелство и јави де су ајдуци. живот су им угасили врели куршуми. не смем да ви кажем његово име. ил се тако престављао..“ Овде га остави. пајзите. час при свести. па и према мојему деди. Боли ме снага. Кажем мојима: „Немојте да ме носите у болницу. Што ти све ово причам. онда одви из новина разне суве траве и рече мојима: „Од овога да скувате чај. кад усним Вукајла. колко мртви ајдуци. ал ја нисам мого. па су Владу Руса довезли санкама да ме прегледа. бајала. крију. само цвокоћем. превија облоге. он ми се поверава: „Нисам мрдао устима да би рекао арамијама де сам сакрио паре. јер ретко се ко из болнице жив врто кући. стего гркљан. ово је чисто мучење. вриштим. још живим. Ја верујем у проклетство. да не умрем брез свеће.Врби‘. Од њиови рана и изгледа ми се пресекла крв. Ујутру једва се некако довати куће и ома падо у кревет. оног гушења. па и ја. малађец у баљницу!“ Нададе се запевка по кући. дете. Лазицки? Зачуди ме једна ствар: сви они који су са мном ишли ондак пешке у Пожаревац да виде мртве ајдуке. ал шта ме се тиче. канда се сакри иза леђа они који су били вишљи и шири од њега. али се мени ондак чинило да иг мртве ломи мраз. јер се веровало да таки иде ђаволима на исповед.“ И ја ујутру осетим олакшање.

за свога кратког земаљског века. Кроз полусан. Право име јој је било Теја. Птичица из зидног сата у трпезарији убрзо је откуцала трећи послеподневни час. Имала је изборано лице. Једног дана. жућкасте веђе биле су јој срасле изнад носа. раширених ногу. Осим што је била обрвача. може искусити нешто из основа другачије. У то време имао сам двадесет година и глава ми је била надевена учењаштвом славних психоаналитичара. згрчен и потамнео. чуо сам како је нешто трупнуло у кухињи. у септембру седамдесет девете. Лежала је полеђушке. град је већ био заронио у нестрпљиви децембарски мрак.Сусрет са покојном станодавком Некада. управ пред благдан светог Николе. Кад сам се пробудио. газдаричин лик ми је напречац запосео подсвест. нисам слутио да смртно створење. А они. Уста су јој имала облик изврнутог латиничног слова У. Ури Гелер био је само још један јеврејски шарлатан. била је и брката. Густе. Од времена Мурнауовог Носферата. километри филмске траке утрошени су на приче о вампирима. Када сам. крајем децембра. По цео дан се клатила у столици за љуљање и прела као стари мачак. брзо скинуо одело и увукао се у постељу. што тобож овлашћено одељују стварност од маште. са снубљеним вуненим сокнама и квргавим коленима. најзад распаковао ствари и сместио се у нову подстанарску собу на Дорћолу. Судбина каткад шеретски укрсти небеске сфере. Ипак. Широм отворене очи беху јој упрте у таваницу. Знао сам да се илузије плаћају да би се у њих веровало. Летећи тањири тек пука забава за доконе. кад сам био самоуверен и неискусан. променивши | 33 . вратио сам се био у свој стан након напорног преподнева проведе- Цртеж: Живомир Михајловић Александар Бјелогрлић наог у психијатријској клиници на Губеревцу. смејао сам се ходочасницима што су хрлили да се осведоче у Госпино приказање. Анкетирани умоболници разгалили су ме бизарним исказима и најзад сам прикупио довољно градива за реферат о основама медицинске психологије. На кухињском поду затекао сам бабин леш. јамачно не знају да је уистину могућ саобраћај међу недодирљивим кружјима и превазилазним световима. Ушао сам у собу. старомодну пунђу и очи које би неко ко је сујеверан морао назвати урокљивим. као да је њена душа. разјапљене вилице.

Затим тихо зашкрипаше. као да ми је неко ножем проџакао црева. струја у инсталацијама је ослабила и жаруља је повремено жмиркала. дрвенаст звук. као да здухачи и ведогоње извиру из славине и пирују за трпезом. Имао сам осећај да ме суморна магличаста светлост штипа за ноздрве. приковане за своја станишта на поду и зидовима. дан кад се светкује црна литургија у храму сатане. Као и увек кад злокобно зафијуче карпатски ветар. Знојио 34 | ОМАЈА /јесен 2007. Можда ме је баба омађијала својим самртничким погледом? Кад протекну милијарде година и кад се свет у којем смо живели наново сажме у тажку из које је и потекао. Шкрипање је допирало из кухиње. На подбоју угледах двокраку сенку. слутимо да је прича о спасењу само злобно спрдање са мученицима. слава светог апостола Онисима. потражићу је у Богу и замолити је да ме одмађија. уверавајући себе да је јутро паметније од вечери. гледала ме је право у очи. Загледах се у кључаоницу. баба је седела на столици за љуљање и клатила се као суманаута. дрхтавим рукама одгурнуо сам кухињска врата. Нисам месечар и уверен сам да сам тада био у потпуно будном стању. дивовске амебе што саме себе прождиру и порађају. Ормани су цврчали као да предсказују земљотрес. као да стружу невидљивим зубима. Освртао сам се унаоколо. У помрчини. као да се помаља из неког удаљеног царства. која ће се потом одшкринути. па се увукла у кућицу. већ парче простора откинуто од паралелног света. Заболео ме је стомак. А онда. У фебруару је постало језиво хладно. потиснута струјањем ваздуха. Почео сам да дрхтим као да ме тресе струја високог напона. Оштре игле су ми израсле из коже. Сијалица из плафоњере у мојој соби имала је обичај да се по сопственом нахођењу угаси. Понекад. сам се и мучила ме је потмула главобоља. а утроба ми се напросто преврнула. снебивања и неверице. светиљка је блеснула и прегорела. лупити кваком о зид и поново се притворити. У трпезарији је куцкао зидни сат. све јаче и све разговетније почињао је да се оглашава онај уједначен. за собом оставила неку јарку жељу неиспуњену. Мољац је обезглављено врлудао на месечини између прозорских крила. Са газдаричином родбином уређено је да још неко време могу остати у стану. врховни вештичји сабат у календару противцркве. Прошао је још један сат. Врата су трупнула о рагастов. Из душевног грот- . искључио сам светло и склопио очи. Учаурио сам се као обудовела гусеница и било је дана када готово нисам мицао из постеље. уједначен звук. Дохватио сам празну боцу у намери да нападнем утвару ако ми се приближи. налик на грозовито увртање шпанске чизме. У мрачном предсобљу није било никог. кад год се присетим Божићног поста. кад на послетку века најзад утихну плач и шкргут зуба. Сенке су биле непомичне. По таваници су плесале гротескне беличасте приказе. Измерио сам температуру: тридесет седам са два. Зачуо сам врло тих. Десило се да је у кухињи сама од себе пукла неначета боца минералне воде. У поноћ се огласило звоно са цркве Светог Александра Невског. Попио сам аспирин. слутећи да ће ме назеб ускоро савладати. С напором сам се придигао из лежаја и ослушнуо. Уздисао сам под бременом наслаганих ћебади и с времена на време тихо кашљуцао. Био је двадесет и осми фебруар. Позвао сам амбулантна кола. Целог дана нисам окусио ни капи алкохола. за које сам мислио да постоји само у хорор филмовима. Кроз туробни мрак у предсобљу. Птичица у трпезарији рекла је куку. знамен штркљастих удова аветиње. а после неког времена опет упали. Еони што се један за другим смењују у ланцу васионског перпетуум мобила само су ехо једног од Створитељевих кошмарних снова. али у стану је сад владао потпуни тајац. Дуж градских улица хучало је нешто што је личило на сетне урлике адских заточеника. моје прве и последње београдске зиме. Намах ме сколи телесна слабост и осетих благу вртоглавицу у лобањи. Једне вечери кошава се силовито окомила на градске улице. морам подсетити чиаоца да никад нисам патио од психозе праћене халуцинаторним доживљајима. Почеле су да се дешавају ствари којима нисам могао одредити узрок. И данас ми удове вазда прожме ледена језа. уверен да ме отуда посматра нечије око. Већ годинама размишљам о томе с мешавином страха. Обузе ме страх. елем. Прошао сам још неколико корака и застао пред вратима.светом. Отворио сам врата. а термоакомулациона пећ је била неисправна и никако није хтела да се угреје до пуне снаге. Често бих се пробудио ноћу и чуо необичне звуке што су допирали из кухиње: тихо звецкање чаша и жуборење воде у цевима. беле покладе. Запахну ме кужни мирис старачке одеће. Као опарен потрчао сам ка својој соби. Пре но што одгурнем врата. И тада је почело. Уз пут застадох јер ми се учини да ме је неко дозвао по имену. полагано. Обавестио сам комшиницу. и тај злослутни звук напослетку ишчиле у фијуку ветра. Учинило ми се да је у тај мах ветар фијукнуо попут метка. Отело ми се отегнуто „аааа“. Сетио сам се Ничеовог учења о вечном враћању и чинило ми се да ми је душа ненадано заблудела у неки претходни или потоњи космички циклус. Студен ми се увлачила под кожу и осећао сам несавладив страх. у оним нарочитим тренуцима за које нам се учини да смо их већ једном преживели. као да је свећа пронешена у некој даљној просторији. Притиснуо сам прекидач. налик на притезање столарске стеге. накратко промину светлост. Имао сам тешко објашњив утисак да стан у коме обитавм више није онај стари дорћолски апартман.

Нисам се никоме исповедао. више да бих га одобровољила. град пун света. – Можеш. Постоје душевне истине које се физички не могу ни доказати ни оспорити. – Срешћемо се на главној капији Лувра. – Ако будем могао – одговорио ми је. Раздаљина безличних година што су прохујале од тада наводи ме на сумњу. јер си историчар уметности – рекла сам. обећавам – рекао је некако свечано. Помишљам како уистину нема важности да ли се догађај збио или није. Испред мене ишле су две младе жене. негде око десет сати. на крају музеја. Ја сам пошла за њима. порађају и прождиру. По Јунгу. Већ сам пружила руку да га дохватим за раме. до Милоске Венере. одржао си обећање. Отпутовао је у марту. – Хвала ти. Био је тужан због растанка са породицом. Ако Багаван шри Сатја Саи Баба у светом заносу успева да опредмети тајанствени лингам. Видело се да је једна одлично поткована знањем и да јој није први пут да некога води и показује му где је шта изложено. | 35 . на неком неочекиваном меридијану земаљског шара. Прошло је од тада пуно година. нашла сам се у Паризу недалеко од главне капије Лувра. не можеш. – Хоћу. – Ти идеш сада. Повукла сам руку пре но што сам незнанца додирнула. Са друге стране. бештије. а не зелени тренчкот. а ја ћу на лето. Узбуђено сам је посматрала. Поред мене више није било никога. само несвесни аутономни комплекси који се јављају као пројекције. – Хрвоје. коначно. Једне недеље у августу. Говориле су српски. добијао кутије транкиланаса и савете да више спавам и обилније се храним. Верујем да ме је само Венера разумела. пред очима ми се беласају ројеви ваздушастих универзума што се преламају. Јутро сам дочекао скотурен у углу собе. Хрвоје је био Јеврејин. као умоболник после инсулинског шока. Умро је у јуну. Ушла сам у музеј. хвала вам што сте ме провеле кроз Лувр – рекла сам. посматрано са психолошког становишта. Јурила сам за човеком у зеленом тренчкоту. Никад то нисам одбијала. Све три смо се насмејале. не мирим се са мишљу да је све било само опсена помраченог ума. зашто се. Упропастио га је логор. Овај је продужио. И тако је уредник добијао рукопис на време. мандрили и пухови. довеле ме пред осмехнуту Мона Лизу и.ла покуљаше потиснуте слике: сподобе језивих обличја. – Па. није могао да се попење на трећи спрат. Загледале су се у мене. Објашњавале су египтаску културу. био је тежак срчани болесник. – Да. водом. као прозрачна тела амеба из давних кошмара. Али. не би могло догодити да овејана стварност постану биће из бескрајног микрокосмоса не свесног. у бесаним ноћима. Мораш да ме проведеш кроз Лувр. јер у њој је итекако присутна душа. архетипски знамен што зрцали собом осовину васељене. као и његова породица. Ведар дан. ОБЕЋАЊЕ Злата Видачек Имала сам колегу у редакцији. Одлазио сам на Губеревац. Ипак. мораш – заинатила сам се. с разбијеном флашом у рукама. Постао сам старац и године су биле потребне да бих се иоле подмладио. На посао је долазио редовно. – Хвала. није ме ни приметио. Пажљиво сам слушала и гледала. Чувар је седео далеко у углу. Хрвоје – наједном сам повикала и потрчала. Једног пролећа указала му се прилика да оде на лечење у Француску. није тек несвесни регион психе Свевладара? Понекад. Хрвоје – рекла сам слободно и гласно. Због тога ме је Хрвоје много волео. али ми је он измицао међу светом. ваздухом и милијардама људи од плота и крви што гмижу по земљи и снују ружне снове. фичичко постојање није једини критеријум истине. па ме је са портирнице звао да сиђем и узмем његов текст. Једна од њих је тада рекла: – Видиш ли да нас ова особа стално прати. бабуни. скупа са ватром. На другом месту стари Швајцарац вели да су духови. Хрвоје је умро! – рекла сам гласно и застала баш пред главном капијом Лувра. Пред полазак приређен је мали опроштај у породичном кругу. Снебивање и страх не мимоилазе ме кад се опоменем бабиног приказања. Ја сам остала поред Венере. сломљен и отупео. ко ће потврдити да царство физичких чињеница. Оне су ме тако водиле кроз векове уметничких дела. кад лифт не би радио. док тешим себе надом у вечни живот. и у том тренутку видех да та особа има смеђ сако.

Једно вече. виђок га како излази из собе. он се диже. Млађенеее! – Јечала је уснула Подгора. шћедок нешта друго рећи али саме рјечи изађоше из мене. она љетна. Млађен се није одазивао. Расцијепи се Ђуричин јаблан и паде по путу. о стрина. са копораном и зубуном. бану Млађен. Оде веселница. наћеш ме тамо ђе је некад било ово одијело. Ето. о. Ете. Одједном ми се причини Млађен ко да иде дуваром. како вели. Телила се Миломирова крава. кад јошет зачук оно бралово дозивање. Некако поцрнио у образу. стрина. Нешто ладно прође кроза ме. али кад прођу прве Месојеђе. окрете се и оде уз башчу. Почињао је град. што не каже шта је било? Шћела сам да је умирим и речем јој како љепу рјеч. па црни родитељ зове ли зове. Ударик низ доњу башчу. Поглак Млађена.Хајдучке хаљине Раде Вучићевић – О. На намраченом небу тискали су се црни облаци. Топла устока поново понесе зов очајног човека. Таман шћедок лећи. Видим да иг је велика тешкоћа притисла. ђе веселник још зове. што га Гаврило дозиваше. неђе нагазио па се поче несрећа скитати 36 | ОМАЈА /јесен 2007. Шћедок нешта рећи. Одок тамо одакле се не долази. У том вакту прогрија мјесец. Ехо је долазио из Доњег забрана. кад чук Млађена да ме викну: – Чекни де мало. Дуг уморан мук потмуло одјекну Комадљевцем.. али смо били вамилија те смо се пазили ко најрођенији. небо се спустило на земљу и отицало великим мутним потоцима. Моја маја је казивала да си га и ти привиђала. Јопет се прекрстик. Сједе на клупицу поред шпорета. намирује и ћути. Трећи пут се распукли глас ширио Вијарцем. по овом кијамету. Рече како јој јошет занемало сина и како га је Гаврило звао сву ноћ. веле. кад ни пашче не иде од кућаре. округао мјесец за час се помоли у намргођеним небесима која су претила невременом. а он се наслони на ограду. ђе ли је несрећа ноћас. Прође неколико дана. Да видиш чуда. Гаврило лежи и једва коју проџака. о. прекрстим се. Мислим се. Млађен. Поглак преко авлије за њим. Пробуђено село буновно приђе иконама и кандилима. преста град. али му главе на раменима не би. стиша се киша. Устала сам и наложила ватру. Зинук. да се ја више нећу враћати кући. отишо штали. Рајтозне панталоне и везене чарапе украшене кожним каишима. али нумијем и то ти је. Бог ме убио не- . и то у неким ајдучким аљинама. У рукама ми трепери воштаница испод иконе светог Петра и Павла. – Ти. па тако одијело је имао само покојни Милутин кад је био ајдучки јатак. Мени сан никако не иде на очи. Боже благи. Нешто ми се узнемири срце. а он дошо сув. како га је Бог дао ни говори ни ромори. да знаш. стрина. па креток кући. Због тог несретног одјела и неке издаје изгуби главу. Немој ме ништа питати. Муње су сијевале. Неђе у први мрак одем њима да видим шта раде. “Ђе ли је она несрећа ноћас?” Ене. несретни Млађен. од јутрос по оном кијамету дошо сув сувцијат. веле да су га привиђали код Студене воде на перилу. Станија послује. Ма није ми био рођени ђевер. Протрљам очи. изгледа. После свану те одок својим послом.. Гледам у дувар и нешта мислим. Кад је Гаврило видио зу- бун и копоран. и кад иг је. а домаћин по кијамету није могао прићи штали. – О ООО Млађенее! Велики. оно је Милутиново одјело. – Носио је то одијело што је сад на теби. неста га. виђела си покојног Милутина кад су га провели ајдуци у Доњи забран. Утонук у неко чудно стање. Легосмо. Муње се прориједише. Намакок бакрач на вериге и тарнук ватру. Зазвечаше црепљике. На њему неко богато одијело извезено гајтанима. Потље. дође сеја Станија и исприча ми несрећу. и то у туђим аљинама. би ми ко моје рођено дијете. Стадок поред пријелаза. Млађен. Више нисам могла ока склопити. јопет га занемало. Пробудише ме трећи пијевци у зору. боже ме опрости. Не зна веселник шта ће. Неђе пред мужу крава. Јопет чук Гаврила ђе промукло дозива “О о Млађенеее!” Тад се сјетик ноћашњег сна. тарну ватру. најприје као шипраг а онда све крупнији. некако смирик и заспак. молим Бога да престане овај јад. Таман да помислим како ми се причинило. позно чији су. пописмо по шљивовицу. Ноћас је и миш покисо у дувару. па вели: – Оћу. црни Млађене! Он оћута. Ова сила што сатире нашу муку и зној. Ђеца се збила око мене и дркте. изађе на врата. па све умукну. Ђеца још мало дркташе па заспаше. Почела је киша. Ма заклела бих се да му на раменима не виђок главу и да оне аљине. Шести пут читам молитве. па гајтане. Реци ми шта је имо на себи. Што ћути. громови пуцали. Ма био је златан момак док није. Мало причасмо. па карли. и вуцарати. само је јекно и лего у кревет.

уморна сам.. сјутра је онај дан. ко последњи пут кад сам га виђела. а Гаврило само јекну. ја очекак и дадок јој биљегу и дводинарку. Живана гатала некој жени из Мушиђа. Водила сам иг до Симове букве. – Чекај. Сједе на сламљачу па вели: – Стрина. Под њом церада. сејо. Брале и Станија се порушили. казиваћу ти сјутра. Саранили га под букву јер му главу никад нису нашли. – Ма ђе је сада. да мало починем. | 37 . шта ти је то измјешо се? – Е. Узмем његову биљегу. Бог га не убио? – запитах. Ма шћела сам изокола. Увалила ми се нека мука у дроб па једва дишем. Станија закука. црна друго. Сви се ибретише куд иг одведок. па у сијорни уторник право Живани. На Млађеновом прсту сијо се сребрн прстен. одок Станији и Гаврилу. – Родио се несретник око Месојеђа између два варовна дана. Под њом лежо је Млађен са главом осјеченом или откинутом. – Вође копајте! – рекох. После дан или два јопет завилаше како је нестало Млађена. Поклопило му се с неким што је назор умро. Ваља звати попа и вамилију. Неђе пред подне скупила се ужа вамилија и дошо поп. Кад. а и више ниђе не журим. У ајдучком одијелу и без главе. Издо ајдуке па му осјекли главу. Све је било готово. жале сина. поклопио му се одређен суђени час па се измјешо с њиме. А ти. Врисну Станија.. Реци мојој нани да ми понесе прстен са креденца. дигоше је. Јопет нисам шћела никоме ништа говорити.Илустрација: Младен Ољача сретну – сад сам видела да му главе на раменима није било. – открије Живана марамом мусава уста па ће казати: – Ушо туђи дух у њега. Село свашта прича.. Труп без главе није опојан нити у гробље сарањен. Пођосмо. После само неколико минута спавала је као велико мудро дете са дланом испод седе косе. Кад свану. али не могок. – У његовом гробу. Све ми се смрачи пред очима. пробудише ме врата. Она баци угљевље па поче. Живана. једне ноћи. у Милутиновом одијелу. – Ово су ђавоља посла. Неђе се чу ћук. у гадан вакат и црни час. Ондај решим се да одем Станији и Гаврилу. ко да је поноћ а јок подне. Узеше будакове и почеше. а црква се не мјеша са ђаволом. Поп нешће чекати. Ископаше неку шаренику. треба ми. Море бити да су мислили да сам полуђела. Тешко сам бреме носила двије неђеље. Под њом су саранили покојног Милутина. понеси његов прстен са креденца. Неста га. Бог да му душу прости. одок кући. Гаврило закука и паде. Прекрстисмо се. Уђе Млађен. дијете. Баба Аника уморно махну руком: Нека.. онај са креденца. па носи његову судбину. Оно што ми је веселник реко стално ми се вукло по глави. кукала му мајка – промрмља Живана и просу ону ћасу са угљевљем. Не свратик Станији. Уста се сама отворише: – Ја знадем ђе је.

па је онда отишао по мајсторији. оплевено – милина ти погледати. а још момак. Само су му неки помало замерали што је „пропалио“ дуван. врло разборитог. а богме и требао им је. дичног и куражног момка. вредног. без игде иког свога. па богме често се и потуче. На другом крају села беше кућа неког Живана Душмана. и с њима је силазио чак доле у Посавину те градио куће. па и то само од старијих људи. вратио се у Овчину. Али и ако је Живан био тако опак човек. опет је имао нешто што ретко ко има. нешто поврћа и једна ливадица. што рекне неће порећи ни преварити па макар погинуо. начинио је сам ону кућицу и ту је живео као домаћин. На крај села на једном брдашцу има једна кућица. волео се свадити с човеком него попити чашу ракије. Страхињу су сви у Овчини и по оближњим селима волели. На оно мало баштинице. За то су га. Кад је спечалио неку парицу. Све лепо урађено. Наоколо мало њивице. што му је остало иза оца. а то је – тврду реч. Пристао је уз мајсторе Осаћане. вајате и остале зграде. задружна и богата кућа. . Онда се тамо врло ретко палио дуван. Живан је био врло опаке нарави. колик добра печурка – није већа.Вампир Сава Савановић: пOСЛе деведесет година Милован Глишић Чак онамо преко брда и врлети има село Овчина. Служио је по Овчини код бољих газда док је мало одрастао и ојачао. окопано. 38 | ОМАЈА /јесен 2007. веле. и прозвали: Душман. Својом пакошћу досадио је готово сваком у селу па и по околини. Страхиња је у детињству остао сироче. а момчад – никако. То је кућа неког Страхиње. по гдекоји тек виђао се с чибуком у зуб’ма.

Сутрадан се рашчу по Овчини како је нестало Страхиње. истезали греду.. Сваки час ваља што оправити. као да је гајтаном удављен. али је он све некако оклевао. налога. Да није био већ стар и бео као овца. – Иди под лужину. само одговорио: „Добро! Али ако не сверује. Да има барем два витла. па се разговарали и договарали о својим пословима. Тада је у Зарожју.. да се и побио с неким просцима. ко зна шта би још било.. кад се год спремала да изјави овце на попас. кад су закувавали качамак у бунару. кад зађу у шевар.. – Шта зар оног дроњу! – плану Живан као помаман на Средоја. иди! – вели јој Живан и смеши се заједљиво.. *** То је било још онда кад су Зарожани затурили вилама орасе на таван. таман у напун. – једва прошапуће она. Пред кућом Пурковом беше лепа рудиница.. Чича Средоје нађе се у чуду. два – три. један витао. који је имао најдужи перчин у свом селу. кад само дањом меље! – Па и онако. Има неколико недеља како се Зарожани муче и петљају са самом воденицом. јаз чистити. а већ забаглао чибучић у зубе!. Прође један дан. или – тек онако којасне се. па ако нема никаке опасности. подалеко од села. мељући помало дању. Али. Средоје каза некима како је Страхиња. биће од нас јада... Кмет легао потрбушке па се ногата најлак.. Неки поседали. Ама док ли га само домчам. А где је сад твој дроњо. оног Страхиње. – Море људи! – почеће Пурко. – Тамо је лепа паша. а неки подвијене под капу иза врата. Ми ионако имамо послова и сувише! – Хвала богу! – рече кмет и но| 39 . То се чудо рашчуло надалеко и већ нико живи није смео да се најми за воденичара. слободно не иди ми кући! Радојка само обори очи па затрепти као прут од страха. већ пас.У Живана беше лепа. Дуго је то тако трајало. ако не баш под самом лужином. На послетку науми Страхиња да покуша. Радојка је гледала да како било заметне траг па да се нађе с овцама барем према оној лужини.. Радојка се снуждила – ништа јој се не мили на овом свету. покуњи се и оде.. Вала не дам ја па макар ми седе плела.. И тако даље. море ти. брате – прихвати један – не може воденица бити сама. Но ваљда није истина. Кашто јој помогне и вратити овце. на реци. Онда се Зарожани нису шишали. што повазда ћурлика у двојнице. да се отресе Страхиње. И још нешто! Тада је био у Зарожју кмет – неки Пурко. сејали со. Под тим орахом састајали су се људи с кметом. није друга.. Знао је да се Живан неће дати ни осолити. одраћу га као јарца! Тако је Живан готово свако јутро припрећивао Радојци. Замоли неког чичу Средоја. Радојка! – повикао би Живан својој шћери. гранат орах.. – Шта ћеш тамо? Зар нема паше и по другим брдима! – Има. свог првог комшију и најбољег пријатеља. па се помало разговарају. Онда још није било механа.. ишли четомице у планину да секу чачкалице те ишчачкају зубе. Лицем на Ивањдан беху се искупили људи с кметом под орах. или дрва. Кмет и још њих дватри пушке на кратке чибучиће. или какву јапију. неки полегали насатке. Док ти се Живан на један мах као нешта досети па се насмеши пакосно и рече: – Ако мајчин син преноћи у зарожанској воденици – даћу му Радојку! Средоје заколута очи па нехотице протепа: – Одиста велиш? – Тврда реч! Не био Живан. у руци му некакав патрљак те шара њим испред себе по земљи. неки потрбушке. – Ако те још једном видим с овцама под оном лужином. Куд ће доспети да намеље свакоме. а њега нема.. уносили прегрштима видело у кућу. него су и они и свуд по околним селима носили перчине: неки низ леђа. заиста!. Село велико. Неки почеше говорити Страхињи да би добро било да запроси Радојку. него се то онако разгласило. Страхиња и Радојка баш су се заволели. а осване – мртав. колико нек се види ту. бели!.. Ваздан се људи чудише куд се то део.. Живан чисто расте што се тако лепо досетио. била у некакој грдној гудури – воденица сеоска. И Страхиња се нађе у послу наблизу око лужине: или сече пруће.. да оде Живану те да му помене. кад је чуо поруку Живанову. Ту су Зарожани млели жито те се хранили хлебом. али тек Зарожани нису знали да има механе на свету. на тој рудиници голем. честита шћер.“ Еле сви су већ били начисто да је Страхиња отишао у Зарожје и пропао сиромах у оној проклетој воденици. с црвеном масницом око врата. онда ће и проговорити коју с њоме. камен посецати. па шта бог да. а ноћом – нек је носи ђаво! Али овако све се мучимо без брашна. за чудо божје – није се могао ниједан воденичар одржати у тој воденици! Омркне прву ноћ здрав и читав. – Има ја како! Али нема оног дроње. Неће га мајчин син заћурликати више у двојнице.. ако слагао! Средоје слеже раменима. – Зар за оног што још није из пелена изишао. Већ је беху почели неки и просити: али Живан не да ни доћи! Кажу. Можда је и било.. па би нам било доста млети и дањом. – Чујеш.. појили врбу. То су већ сазнали готово сви по Овчини. запаравши мало оним патрљком испред себе – шта ћемо с нашом воденицом? Воденичара нема нити га можемо наћи. И још је много праскао и викао.

. може убити сваку утвару. и. деведесет година вампирујеш и не оста без вечере као вечерас!“ Сад је већ Страхиња знао с ким има посла! Али још чека мало. ако оћете. онда ћемо је развалити па градимо другу где. Поседи тако мало. рекао би врата се и не отворише. – Ја велим. одгрну брашно у мучњаку. Пушке је напунио салаутским марјашем1. Једну врећу жита сасуо у кош... сумњиво машући главама. – Не берите бригу. Одвраћаше га они. па нисмо ради. за појасом му две пушке и велики нож. Сава Савановићу. па је покри и намести да изгледа као да неко лежи. укара- ри камен да ситно меље. Затим увуче некакву грдну кладетину. е да могнемо заварчити оно чудо. Он им рече да му спреме само доста жита да може сву ноћ млети. аја! – замрмљаше готово сви углас. Воденица је баш под једном таком стеном.. кмете – поче Страхиња. – Окани се ти тога. Страхиња рече да он то све зна добро.. Док ти на један мах уђе у воденицу повисок човек. – Ко ли ће оно бити! – учини кмет. а расте. волимо те.. – Е.. постаја. – Чини ми се Страхиња – рече један. и опет се изврнуше. да још једном огледамо! – завикаше сви.. С друге стране кршеви и стене. оно јес. – одговори Страхиња. расте – нарас1 Салауски марјаш – неки стари турски новац.. они што беху потрбуш40 | ОМАЈА /јесен 2007. . рекао би зачуди се. Сви се мало замислише. а камоли ноћу. а преко рамена затурио торбу. Кад се пушка напуни тим марјашем или парчетом челика. рекао би. загледа га на длану па баци опет у мучњак. С једне стране густа шума. Чисто већ не дише колико се притајио. чини ти се сад ће се сурвати доле. или из села озго чује се гдекоји пас да залаје два-три пут па ућути. све некаке окапине. Они му рекоше да ће му све дати што му треба и разиђоше се... Кашто чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако. Помрчина као тесто. уђе нечујно. а помоли се озго низ један гај неки човек. али време тихо. – рече Страхиња. Само гдешто звонац зазвони крај реке. и дању је мрачно у њој. смотривши оног човека. – Шта!. Таман они то завикаше.. – Онај из Овчине.. Постаја тако. Али све узалуд. па се пружи потрбушке на оном таванчићу. *** Одиста је страшна та гудура. причаше му: како су многи већ пропали. ти!.. метну је лепо поред ватре. браћо. Само чекетало чекће монотоно. а ако и он пропадне. а они што беху потрбушке – изврнуше се насатке. Страхиња наложио у воденици ватру. и баш зато што зна – дошао је навлаш да барем преноћи једну ноћ у њиховој воденици. народ поштен. и чека шта ће да буде. па и он седе међу њих и узе пунити лулу да запали. – рече кмет. – Право велиш. Да нађемо како било воденичара. – Е.. Беше се већ одавно смркло. па се диже полако. Као да их прође и нека језа. како бог те пита од кад не може ни један воденичар да се одржи. – Који Страхиња? – упита неко. кад је толико салетио. – рече кмет и запара добро оним патрљком.гатну се мало. говеда се обадају. вода хуји на омаји под воденицом. – да још једном огледамо. Само та проклета воденица! – Ама какао би било – рећи ће један – да ми лепо узмемо пусат па преноћимо ноћ-две. и добро запара патрљком. наљути се – притиште опет гњавити је. приђе оној клади и на један мах притиште је гњавити. – Шта ли ће у Зарожју? – додаде кмет. Не чује се више ни звонац ни совица.. а они насатке – потрбушке. па му се спустио низ леђа чак до пета. па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове. Страхиња!. вредео је отприлике два гроша. две му још стоје спремне. па све испод ока погледа на ону покривену кладу. Претурио преко рамена бео покров. – Ми тебе знамо.. ке – насатке. Упита се за здравље. Не могоше му ништа. Али брзо одскочи и стаде. хита брзо доле к њима. што беше начињен од неколико дасака баш изнад врата. где што завија измеђ крупних као плашће стена. онда се полако попе на један таванчић. Изиђе још једном те разгледа да ли је све добро око жлеба. па ако се одржи – добро. Приђе полако к мучњаку. јес! – повика кмет и сви с њим. па. У том Страхиња сиђе доле к њима. ама знаш.. па тек викну да је сва воденица одјекнула: „Еј. – Само ако оћете – ето ја ћу одмах ићи тамо. Настаде глуво доба. припета као ластино гнездо уз њу. бог с тобом! – завикаше сви. – Ама. Извади нож и обе пушке запе их и метну преда се. летина поноси добро. потури руку те узе мало брашна. Кад све то намести. гњави. црвени се – као да ће му сад канути крв из лица и очију. Онај човек приседе крај ватре. дугачку сврх човека. него пристадоше. ништа више.. а за њега и остало нек се не брину. Страхиња узе полако обе пушке и спреми се. с једне стране потури још неки пањић. пошто одби дим-два – вама овде треба воденичар? – Јес. – све нам је у селу добро! Овце се близне. Они који беху полегали насатке изврнуше се потрбушке. или совица захуче у шуми... Вампир опет погледа на ону кладу. Речица се вијуга испод оне стране где је шума... ево ја дођох да вам будем воденичар. Нигде се не чује ништа. где је воденица зарожанска..

побогу. Она је. брате. Дуго су ћутали. повади брашно у мучњаку у врећу. – И не може на ноге! – Па да идемо ми њојзи! – рече кмет. Тако је Страхиња дочекао свануће здрав и читав. бог с нама!“ Али кад им каза шта је вампир узвикнуо – сви се замислише.. Страхиња истеже обема пушкама: гру! гру!. разгледа свуд око воденице – нигде ништа! Врати се опет унутра. – ’Ајдемо. па засу другу. старну ватру. У том се прогура напред једна баба. забога! е. Запиткиваше је. притвори врата. а оно широм отворена. сад се већ ничега не боји. а они се чуде. узвикују: „их.те већ готово до према оном таванчићу. чуда. погледа на врата. казуј!. саставила већ браду и колена. У том се чу у селу да запева петао. Узе један угарак у једну а нож у другу руку па изиђе напоље. док једва у зло доба одговори: – Знам. био је овде у нас један Сава Савановић. па рече: – А знате ли.. – салетише га сви. Страхиња полако сиђе озго.. сасвим седа и без зуба. људи! о. како је остао жив. Прича он њима. Таман се он спрема да пође из воденице горе у село. Ако она не знаде – не зна нико... Све се то начети око њега – пуна воденица. Добро је. – Ама зна ли ко каквог Саву Савановића? – упита кмет. – Баба Мирјана. – ето. – И. – Ама она је обневидила! – И оглунула. А чинио је зла људма и док је био жив. децо. седи крај ватре. док ето ти Заражана – има њих десетак с кметом. Једва га памтим. похитало све воденици. Њему чисто би лакше. – Ко би знао! – Нико не памти да је тај човек и био кад у нашем селу! И опет се Заражани замислише. Дим се разиђе. откад и ја памтим. Нигде ништа!. стара престара као аветиња. машу главом. – Да зовемо Мирјану! – викну неко. ’ајдемо Мирјани! – повика сав тај народ. Само нешто писну и као мало зајеча. најстарија у нашем селу. Нико није знао ту да паметује. Таман им поче Страхиња причати све по реду. гушећи се већ од наглости да чују то чудо. Иако је био куражан. па и неке бабе и жене. зар си жив! – викнуше сви углас од чуда. – Жив богме! Ама је и било белаја! – Казуј. Ја још нисам била ни проходала кад се Мирјана удала. – почеће неки стари Мирко. док ето ти озго читаво рекао би село. Нађоше баба Мирјану.. беше се богме прилично престравио. децо. – Бога ми јест. Напуни пушке и запали лулу – хоће да чека баш док не сване.. Већ унапред жале Страхињу. Али откако за се знаду нису се ваљда толико никад изненадили као сад кад су затекли живог Страхињу!. ко ће то најбоље знати? – Ко? – упиташе многи. а ионако је по селу много умирало људи.. | 41 . и крете се горе у село заједно са Страхињом. децо. па још пред воденицом. није се могао ниједан воденичар одржати.

па копај даље. Није ни то! Уђоше у четврту јаругу – и крива и пуна све рачвастих брестова. као од дрвета. ако то не буде пањ од оног рачвастог бреста. Готово хоћаху да се окане. Сви се згрнуше озго да виде. окреташе се сваке руке – аја. Но опет смислише да копају још мало. даске се све боље указују. Сунце превалило већ. а куд је себе деведесет! Није ни то! 42 | ОМАЈА /јесен 2007. Ненад принесе онај глогов колац. Полако очистише свуд земљу око оних дасака и спремише се да отворе. људи! – викну Пурко. није вајде! – рече кмет готово у очајању.. али која вајда кад нема бреста. Онај што беше закопао будаком узе мало труловине од оног пања и пружи чичи. Неки понели будаке и мотике. Коњ све више фрче и копа ногом. али нигде бреста. – рече неко – видиш где и коњ једнако копа ногама и фрче. ниједна од оних не беше овако дубока ни пространа. и понајстарија је.. него пукла права – као под конац осечена. – Стан’те. по гдекоји је и рачваст. Изгледаше им доста права. а има и доста рачвастих брестова. Чича разгледа. засука руке и спреми се. једва најдебљему да има двадесет година. Истина подалеко је. неке труловине.– Па где ли је укопан? – упита Пурко. одмах залиј аџијазмом. – Копни де који будаком! – рече Пурко. – рече чича Мирко.. ето баш тако! – одговорише многи. Опет се Зарожани замислише. овде да копамо! – рече кмет. Пурко га трже за улар и умирује – неће да се смири! – Ама шта му је сад! – узвикну кмет већ љутит па ожеже коња подобро штапом. у њој има брестова. дете. – вели му Пурко – да не прсне на те или на нас кога крв. Напослетку и да нађу јаругу. па ако не буде – да се разилазе. ту где коњ копа! – Јес’ бога ми! – учини кмет и стаде завиривати онде. чини ми се. браћо. бога ми! Вала ја бих смео у живот. хвала богу. Чича Мирко ишао је до попа те га намолио да и он с њима пође. разгледа па учини: – Брестово. голема. – Е. али ни једно није брест. само по гдекоји жбун и трн. наиђе одиста на некакав пањ. *** Зором сутрадан искупише се готово сви Зарожани под онај орах пред Пурковом кућом. –Шта? – Ама ето ту. али опет јаруга није крива. Ту опет пуно рачвастих дрва. не могу наћи – сва им је мука узалуд! Хајде да виде још једну јаругу. викнувши што игда може. – Вала. брате. крете се сав тај народ да тражи криву јаругу и рачвасти брест. и не познаје се да је ту могло бити какво дрво. На послетку се познаде да је гроб. добро бабу Мирјану? – упита кмет чисто сумњајући. Препентраше се преко једне врлети па се спустише у неку широку. Баш кад уђоше у њу. – да мало душом данемо! Ово се изгибе. Један приђе те закопа неколико пута. мало те прњади. Јаруга је крива да кривља не може бити. Коњ мало стане па опет копа ђа једном. али кад су већ пошли. њуши ону земљу и фрче. – Тако кмет све разреди па онда рече онима што су копали: . ђа другом ногом. – У кривој јарузи под рачвастим брестом. чича Мирко. а још ништа нема... А ти.. али беше неколико крупних пањева. голему јаругу. – Ту је! ту је! – повикаше сви некако узјазбено. – Миран. Уђоше у једну јаругу – истина. Коњ се мало смири па опет копа и фрче и њуши. али нико не зна где је баш та права „крива јаруга“ и рачвасти брест. Није ни то! Пређоше у трећу јаругу. прилично је крива. па сутра зором да траже „криву јаругу“ и гроб Савин – е. али малих. још непочишћена. има доста јаруга и кривих и правих. – Дајде. – рече чича Мирко – па још улудо! – Ама чусте ли ви. Чича Мирко принесе воду аџијазму. рекао би има јој сто година. али – брест! Може бити да му се већ ни корен не зна. гледај де! – учини Страхиња. Ненаде. али ништа. да нађу како год. Више дрвећа и не беше готово. како ми се чини. Сви нагрнуше да виде. Пурко спремио свог вранца без белеге. неки огорели. што му драго.. неки већ иструлили – готово се сама прњад начинила. док се указаше некаке даске. Они с будацима и мотикама окупише копати живо. Чувај да не излети лептирак!.. наиђоше на једну букву – дебела је. Неки Ненад осекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити. Кад је себе то било – није шала! Еле. ништа се учинити не може! Напослетку смислише да данас спреме све што треба: глогов колац. – Рече ли она баш „у кривој јарузи под рачвастим брестом“? – Чусмо. – Да копамо! – гракнуше сви. Кад већ одскочи сунце с копља. – Па зар не видите. Тумараше Зарожани по тој јарузи. Спремљено је све. Већ ископаше грдну пањину на оном месту. мислише Зарожани. – Море кмете. Поп натаче петрахиљ и узе књигу да очита опело. Није то! Пређоше у другу. отрго се! – повика одмах у том на свог вранца. – Може бити. Нису ударили још два три пут будаком. баш изгибосмо. људи. – настави чича – да је баш ово крива јаруга. као и ти. него букве или друго шта. У Зарожју. браћо. – Е не можеш наћи. Беху већ сустали – спали с ногу. који се беше нешто усфркао и почео копати ногом. Већ почеше Зарожани да губе сваку наду. воде аџијазме и ајгировита врана коња. – Добро гледај. То је! Што дубље. Па.

Она је однекуд прва дочула. Хоће он да иде. чича Мирко. – Ништа. Знао сам да је опаке ћуди. али готово обе зарасле. рече Страхиња кмету: Илустрације: Миле Динић – Газда Пурко! ’Вала ти на љубави и на части. па ћу му ја добро искресати. али баш толико да је – не бих веровао. онаквог гошћења није ваљда нико доживео као Страхиња читаву недељу дана у Зарожју. ’вала ти! Ја ништа не тражим. *** Онакве части. Није могао Страхиња већ да се наприча. Имају шта видети! Лежи читав читавцит човек.. Лепо сте ме почастили. Истина.. Само што је претурио ногу преко ноге. а ја и нисам дошао амо за паре. ето мене сутра у Овчину. газда Пурко. Тек после две недеље дана било је големо весеље код куће Живанове. шта је твоје да ти дамо? – За што? – Па што си нас опростио ове беде. него поли по лицу. Аја! „Ако ти влат један пропадне. стару. све ћемо ти ми надокнадити!“ веле му Зарожани. нема му ко обићи њиву. сав црвен. надувен као мешина. Мирко у оној хитњи. Једва пред мрак вратише се Зарожани својим кућама. пешкира.. Њој је Страхиња прво и испричао какво је чудо било у Зарожју. старих Зарожана – те право Живановој кући. Кад би пред мрак. Е стани ти. па се онда лепо ижљубише и расташе као род какав.. па је временом и њега нестало. Закопаше опет све лепо и поравнише. – Аџијазмом. кошуља – напунио је своју торбу дупке пуну. Онај га вуче к себи. Страхиња. али не мари. – Их забога. А онај лептирак дуго је. утекао је лептирак.. Па што је дарова надобијао: чарапа. – Они то учинише.. – Шта учини. Он је своју реч одржао и дао Радојку за Страхињу. а нешто и руке му. Само Живану као да не беше мило. брате. Шта су тамо радили и уговарали.. Лепо му људи не даду да иде. рекао би јуче су га ту спустили. Тако причају још стари људи по Зарожју и околним селима и куну се свима чудима – да је све истина. Ненад истеже оним коцем те у сред трбуха. Сви спремише мотике и будаке да су готови. на прсима му се познају две крупне ране од пушке како га ударило с леђа па му избило на прси. а другим гледи. док се то тако свршило. Далеко је Пурко испратио Страхињу. ето ти Пурка и још неколико одабраних. то они знаду. чини ти се сама је крв. Обрадоваше се сви по Овчини кад видеше да им дође Страхиња. кажу.– Дела сад подухватите капак будацима полако и скините. На находу упита га Пурко: – Па.. брате! Зар мој кум Живан тако!. да од бога нађеш! Али већ што му драго. онај к себи. морио малу дечицу по Зарожју. а ја бога ми морам ићи! Уставља га Пурко још. Ту му Страхиња исприча рашта је дошао да им буде воденичар. али Страхиња навалио да иде и никакао друкчије. утече лептирак! – повикаше многи. Радојка је одмах сутрадан изјавила овце под лужину. дршћу – промаши те не погоди баш да га залије у уста. једним оком зажмурио. тканица. Мирко! – викну Пурко. Кад се већ наврши недеља дана. руке испружио поред себе. радосни што су нашли вампира Саву и заварчили га тако. изговара се да му је кућа сама. Набацаше још на њ глогова трња па удри закопавај. – Их.. Истина и Пурко га је прилично изрезилио. Поп очита опело. | 43 . Али у тај мах излеће вампиру из уста прамичак некакве маглице – сушти лептир и одлети некуд. То не може маторим људима наудити..

Ја сам тада. а нарочито мени. осетим потребу за променом. Заједно са Сашом Петровићем. Душана Макавејева. Ја сам доста скупо платио своје опредељење. рецимо. а истовремено да буде значајно уметничко дело и да има озбиљну тему. Нисам био јавно жигосан. нарочито у драмској. ’70их и ’80-их година. Ја сам се до тада наснимао страшних ратних филмова. рецимо. то су и даље били врло тешки. ни када правим филмове из Другог светског рата. итд. чијије главни експонент и представник био. са малом разликом. наравно. или судски прогоњен. Међутим. у неку руку. био једини редитељ који се специјализовао за феномен контрареволуције. пре свих срамних догађаја у којима се и сада налазимо. више су о другој страни. и са друге стране је било људи. да буде смешна. која спада у . судећи по ономе што се могло видети у мојим филмовима. звери. заједно са мојим уваженим колегама. на 44 | ОМАЈА /јесен 2007. као Жика Павловић. по први пут у животу пожелео да снимим комедију. Направити античку драму је лакше него направити успелу комедију. од мене се очекује да Вам кажем нешто у вези са атмосфером која је владала у југословенскојкинематографији. незаборавни Вељко Булајић. Ја сам био у још тежој ситуацији зато што сам. када третирам феномен револуције. да не правимо довољно јасну разлику између добрих и лоших момака. Моји ратни филмови нису филмови о партизанима. Назив и квалификација „црни талас“ је потекла из сасвим друге генезе. код Вељка Булајића не види. тако да ми је тај жанр лежао. а ко лоши момци. као и Душан Макавејев. почетком осамдесетих година. ’60-их. као Жилник. Жике Павловића. ускратило право да радим даље и остало је много нереа- лизованих пројеката на ту тему. седамдесете године. тако је у литератури. злочинци. па и моје. као што је био случај са Сашом Петровићем. код кога се јако добро знало ко су добри. Усудио сам се да ризикујем и пало ми је памет да консултујем нашу литературу у којој сам срео Милована Глишића – знао сам га још из школских дана – и да једноставно узмем мотив његове приче „После деведесет година“. за разлику од осталих уважених колега. То је поготово лоше дочекано јер. није се ништа променило. Био сам потпуно свестан да је комедија најтежи жанр који се може замислити. Али. Жиком Павловићем. од којих многи нису међу нама. онда видите да су тамо све саме креатуре. Када сам видео да не иду филмови са феноменологијом контра-револуције. мучни и романтични филмови који су код мене пробудили потребу за променом жанра. Та генерација је југословенској кинематографији донела један феномен који се још другачије зове „епоха ауторског филма“. увек се може рећи: „Тоје нека прошлост. као покушај да се. Војиславом Коканом Ракоњцем. известан начин. То је позната прича о сеоском вампиру Сави Савановићу. Када сликате даљу историју. кад погледате његове филмове. Нама се замерало. а исто тако је и у кинематографији. са том генерацијом којој и ја. „црног таласа“. или врло презриво коментарисан. нарочито за шестдесете и. окренуо сам се историјском жанру и то је боље пролазило. Пуришом Ђорђевићем. деструктивно делује у односу на прокломовани програм кинематографије тога времена.“ Случајно сам по школском образовању историчар. од њега. ако сам добро разумео. наравно. Мени се једноставно. Дозволите да Вам прво укратко представим историјат настанка филма Лептирица. ја сам их већ довољно направио да. Дежурна цензорска свест тога времена окарактерисала је филмове Саше Петровића. припадам.Херојска времена су прошла Ђорђе Кадијевић Дакле. То се. То је прави и адекватан назив за кинематографију тога периода. који су званично квалификовани као филмови ткз. који је мој први хорорски покушај. према њој се може имати овакав или онакав однос. не одустајући. Већ осамдесетих година се мења ситуација са појавом и афирмацијом представника прашке школе. који је био принуђен чак да напусти земљу. евентуално.

успели да нађемо село Сопотник. која зрачи из филма. симулирамо ствари. Ми смо. испао је један страшан филм. храбро и постмодернистички. такве теме и садржаји. сасвим млади људи. Била је то Југославија. рецимо. старо село. колико депресивно. сугерише. старе куће. доживео си Други светски рат. то им је била као допуна школске литературе. Предњачиле су „Вечерње новости“. заправо. са филмом „Лептирица“ доживео највећу заблуду и направио највећу грешку. мени је био довољан мотив и ја сам. Приликом премијерног емитовања један човек је умро од страха. толико и регресивно. Мислим да не припада најбољим делима Глишићеве литературе. Бићу врло искрен и пред вама ћу поновити оно признање. као што је садржај филма „Лептирица“. тако да сам ја. Ми се као људи ретко. Филм је био измонтиран и отишао је на ткз. преко Дрине. шокиран тим сазнањем да сам направио нешто што у ствари нисам желео. наравно. негде код Зворника. Али наиђу тренуци када ваше „да“ мора бити „да“ и када ваше „не“ мора бити „не“. у једном смислу. Филм смо снимали у Босни. појавила се одбрана у „Политици експрес“. Морао сам себи поставити питање – одакле код мене таква врста енергије. Ту се може помислити на прву лопту: ти си ратно дете. шта сам направио. у ствари. Догађало се по школама и гимназијама да професори упућују ученике да иду да гледају филм. далеко више од онога што сам хтео. на известан начин. Нису бирали речи да кажу како је то врста кинематографског тероризма. наравно. што је испало. али више од онога што сам очекивао. Међутим. То су граничне ситуације. донекле. „редакцијску пројекцију“. далеко од онога што сам хтео. да бих направио уопште један такав филм. Био нам је потребан амбијент XIX века. заправо. Ишло се дотле да се дигла кука и мотика. који је. са нормалним и ненормалним. Сви су очекивали да ће то бити екранизација Глишићеве приче. али истовремено омогућава да буде превазиђено и ослобађа човека. него само „трте“. Самоанализом. а ни сам Глишић није у врху српске литературе. граничну људску ситуацију. Уместо тога. уствари супротно очекиваном. када нема „тртемрте“. да је то атак на душевно здравље. било је бежања из сале. који су тврдили супротно: да. Ја сам се нашао потпуно затечен и. по расположењу и слободној вољи. шта је то изашло и које су те генетске претпоставке које носим у себи. у другом смислу. Он каже да је примарни задатак уметника да фиксира ткз. заправо. Нарочито је злоупотребљен несрећни случај да је човек из Македоније умро од страха за време гледања филма. Мање од комедије. Поново сам одгледао филм. млади људи. толико пута гледао смрти у очи директно. У њему смо видели фамозну воденицу. које сам себи тада саопштио. омогућавају својеврсну катарзу и ослобађају човека осећаја страха и како је дејство те хорорске енергије. налазимо у граничним ситуацијама. а неки кисели – ја сам видео.приповедачки жанр Б – категорије. Тек тада. а онда смо. Посебно су ме „Вечерње новости“ нападале као човека који је изневерио очекивања. заправо. препуштени једној млитавој свакидашњици. и то у најделикатнијим дечачким годинама. интроспекцијом. према осећању које се граничи са оним што је најделикатније у нашем искуству: са добром и злом. То је била вриска. које је. С друге стране. доживео си неописиве ужасе и једва остао жив. Сетио сам се једне Адорнове мисли. чак. све се то сигурно увукло у тебе и имао си потребу да на неки начин извучеш осећање живота. да обмањујемо и себе и друге. мање-више. Полемика је била доста суптилна. открио сам да имам афинитет. а Босна је била нешто друго што је данас. су са ужасом гледали филм. деца. Ако Ви сопствену депресију пројектујете снажно у смеру друге свести. То се у Србији тешко могло наћи. шта се то десило. где су се нашли моји истомишљеници. нашли смо целокупни амбијент који одговара филму и ту смо га и снимили. да сам. на срећу. урадио оно што сам хтео. атавистички афинитет. и убица. у којој смо у стању или да вегетирамо или да. да потискује осећање страха. тада се тако звало. Уместо комедије. у контакту са већим бројем колега – од којих су неки били добронамерни. Дубоко верујем да је уметност кадра да артикулише граничну | 45 . постајете депресивни. Врло дрско и слободоумно сам мењао фабулу и од тога направио једну причу која. наравно. крив за смрт неких људи. била нам је потребна стара воденица. Развила се читава полемика у тадашњој штампи. фактографски готово да нема везе са Милованом Глишићем. Оно га.

људску ситуацију и свако ко се озбиљно бави уметношћу мора да се сусретне са том врстом искуства. пад са 25. болештина. да Вам не падне саксија на главу са нечијег прозора. Довољно је да се родите и да уђете у свет који је толико репресиван да се одмах налазите у зони високог ризика. Узрок може бити унутарњи или спољни. У филму „Лептирица“ нема ничега поетичног. епидемија. је страх од оностраног. Један страх је овоземаљски. Он ради са сликом. У сваком тренутку може да се сконча наш живот. који је већ артикулисан као стваралац. да кажем да код мене није у питању неки патолошки осећај потребе за ужасним сценама. хајде да се тако изразим. налазио свој извор у уметности. ако се зна да је човек изложен једном анксиозном простору. То је филм. од нечег апсолутно непознатог. најсложенија. да не буде рата. То је извор једног другачијег страха. морам да кажем. као што су „Лептирица“. „поетске фантастике“. а неки и у највећој гужви. или нека друга физичка сила која у свакој страхоти има неко рационално покриће. који су били исто тако тешки и страшни. то је теолошки израз. Човека је најлакше дефинисати као уплашено биће. О страху који 46 | ОМАЈА /јесен 2007. већ код Хомера. углавном. сама по себи. али има поетског у оном смислу у коме сваки човек који се озбиљно бави уметношћу. о смаку света. који није конкретан. није везан за место или мотив опасности. о страшном суду. Требало би разликовати поетско и поетично. човек је изложен катарзи смрти. астероид који долеће из космоса тресне у Земљу и ми сви одемо дођавола. Није филм први измислио оно што зовемо хорором. а да не причамо о средњовековној литератури и романтизму XIX века. Ја ћу Вас подсетити на велике есхатолошке страхове кроз које пролази човечанство још од античких времена. са покретом. пуни сцена које се просто не дају заборавити. Појављује се један алтернативни свет у нама. ако смем да употребим тако луксузне примере говорећи о сопственој маленкости. или може да прсне нешто у мозгу. нешто друго. ипак. И још нешто знамо: ми знамо да можемо умрети свакога часа. постоји тај есхатолошки страх. Морам да кажем да. Али ми у ствари умиремо свакога дана зато што смо. који има ауторски знак. трансцеденталном искуству којег сви носимо у себи. Нека Вас не буни реч „есхатологија“. или. који потиче из наших тамних простора. Он је стално присутан као једна врста стваралачке алтернативе. за једном врстом психолошке деструкције. који је мучио човечанство вековима и. искрено. страх да вас не удари ауто. Наравно. најближи је појму синтезе уметности. спрата. што је једноставно сама судбина. узајамног непријатељства. Нема озбиљног ствараоца. неки мафијаш. Сетио сам се да сам толико пута то радио у ратним филмовима. колико су близу те граничне људске ситуације. Из таквог осећаја се развија машта која је паралела са целокупним нашим животним искуством и долази до чудног огледања. Синеасти су нарочито упућени на такве алтернативе зато што је филм по природи сугестиван. свесни да смо смртна бића. Он је. са звуком. који се граниче са свесним и несвесним искуством које носимо у себи. без обзира како се безбедно осећамо. Зашто ово говорим? Говорим због тога што је хорор као жанр једна константа када је у питању уметност. Покушао сам да се утешим. такав жанр ћемо наћи и у литератури веома рано. она је крај свега. за разлику од осталих живих бића. већ више припадају типу. најближи визији синтезијске уметности. како би Имануел Кант рекао. То није никакво чудо. Ми сви носимо у себи две врсте страха. природних непогода. Ми смо довољно поучени о томе шта је хорор на основу холивудске продукције. прави извор метафизичког страха. Ми знамо да ћемо умрети. нема никакву катарзу. за морбидношћу по сваку цену. Друга врста страха је чињеница која произилази из саме наше самосвести – о томе је јако суптилно размишљао позни Фројд – ткз. „мортални синдром“. Али. када је тај жанр постао јако популаран. Неко ће пре. постоји и европска продукција хорора и филмова ткз. попут покретних страхова од ратова. своје филмове. куге. Али ми осећамо страх и у тренуцима самоће. и да је то један модалитет граничне људске ситуације који морам да избацим из себе. једна је ствар ако правите филм у коме страх изазива нож. То је једна врста страха. има своју поетику. Шта је есхатологија? Она је учење о последњим сврхама. почев од Милорада Павића па до Достојевског – да растегнемо дијапазон – који се није сусрео са таквим питањима и покушавао да на њих одговори. „Свето место“ или „Величанства свијета“ – филм који није приказан на овом фестивалу а има исту феноменологију – заправо не припадају у буквалном смислу жанру хорора. „страве и ужаса“. а овде се ради о нечему што је неизбежно. од нечег што припада. можда. Сасвим је логично што им толико значајних филмских аутора који су дотицали есхатолошки . С друге стране. о ономе што долази на крају времена. Смрт. Зашто ово кажем? Зато што је типични хорор. По томе ћете разликовати Бергмана од Буњуела. Опасност доноси анксиозност. у медијском смислу. Човечанство је вечито било обузето есхатолошким страховима. најкомпликованија уметност. неко ће касније. пиштољ. Друга је ствар ако се ту ради о метафизичком страху. има значење последње сврхе.

Када дође последњи тренутак. Дакле. избегавању одговорности да се доведе човек овог тренутка који је свестан историјске ситуације у којој живи и који сноси пуно одговорност за њу. и на известан начин артикулисали жанр онога што ми сада називамо хорором. што је ово страшно!“. чезнемо за светлошћу и уметност нас често увесељава својом шарном расветом. То је страшно. Немци. нарочито. Необично дубока мисао. немам одговор на то. када иза њега зјапи апсолутна празнина. ако остаје његов знак. Поготово у мојим годинама. највише нас мучи. Ми. нешто трансцендентално. али тама остаје. не могу да нађем дискурзивни израз. Скандинавци. он може прихватити ништавило. ја. Ово све звучи као својеврсна исповест. било ми је несносно понижење што је у питању нешто толико тривијално. Може се поставити Кафкино питање. Мени нико не може одузети живот јер сам га већ проживео. она је банална – не буде моја главна тема. (Са трибине одржане у оквиру фестивала „Српског филма фантастике“) | 47 . са данашњим блебетањем у Скупштини. И ви га осећате. у овој стварности коју доживљавамо. то је најгоре у садашњем тренутку. Било је лепо умирати у гудурама Албаније у Првом светском рату. дакле прави филмски жанр страве. Прелазак из ништа у ништа. шта значе ти филмови. ни Перхан. који ће својом трапавошћу увесељавати филмску публику зато што она види све његове мане и смеје се. Мој живот је заправо за мном и немам за чим да жалим. Кафка има једну мисао. него тривијалност. питање „могуће смрти“. Само сам кроз причу. То је неподношљиво. Страхота тривијалности. све је то бескрајно тривијално. што сам доживео такав ужасан пад из кинематографије којој сам и сам припадао и која је. где он описује руског племића кога сналази смрт у тренутку када он за њу уопште није спреман. губитком Косова. Херојска времена су прошла. оно што ми је остало спреман сам и да поклоним са одређеном ценом. метафизички хорор. ако има шта да остави. атавистички целог свог живота. Просто се каже – виша сила. Али. Руси. Ја се гнушам тога и стид ме је. Када сам правио филмове – немам ништа против да се назову хорорским филмовима – покушавао сам да не сведем на тривијални ниво. она је записана у његовом дневнику и гласи: „Све што сам покушао да урадим пишући своју прозу. обећавала нешто друго. „јао. Ни сам не знам о чему се ту ради. То нису ни Лепи Бора. у оно време када сам ја имао своје место у њој. Избегавао сам тривијалност по сваку цену. али је у ствари најбоља илустрација за објашњење карактера и врсте филмске фантастике којом сам се бавио. и на који ни сам аутор не може да одговори ни на једном од људских језика у употреби. замислите. Наравно. представља садржај исказан медијским филмским средствима. Постоји немогућа смрт. сила мрака или нешто тамно. и исповест. страх изазива нешто што се не види. чак и Бугари и Мађари. када је прочитате никада је нећете заборавити. надметањем странака. та склоност према маргиналцима и. Узевши у обзир пропаст државе у којој смо рођени. заиста. који се не може вербализовати. Американци. Занимљивоје да су Чеси. Много је лакше направити получовека. Ми смо сви преживели Нато бомбардовање. био је мој покушај да своју смрт учиним могућом“. У оба поменута филма. покушао да индиректно дочарам једну врсту искуства из кога је настало оно што не могу да вербализујем.страх. чији је главни јунак херој београдског врућег асфалта. у мојој старости. Све сам ово имао на уму када сам радио филмове. Завршићу са тим закључком: прави метафизички хорор. то није била помисао да може пасти неки томахавк на моју кућу и побити мене и моју породицу. Када би постојало било какво рационално објашњење за садржаје „Лептирице“ и „Светог места“. то је пре свега. неприхватљива смрт. свих догадаја које смо проживели. Ми немамо таквог филмског јунака. Чудно је како у нашој кинематографији постоји склоност према тривијалности. узрок беде савременог југословен- ског филма. и да она банална физичка опасност – коли-ко год била велика. и човек се осврне за собом. то је ткз. Оно се осећа у сваком тренутку. јер човек не може да се помири с тим. не може изразити. наравно. ванискуствено. а да ми никада нисмо. Нељудски је. корак од саме смрти. Оно што је за мене било најстрашније од свега у том тренутку. Понекад би требало скупити храброст и погледати у таму. направили филмове такве врсте. Зашто? То је јако тешко и одговорно. боже. То је велика грешка нашега филма. банализација теме есхатолошког страха. ако се чује његов крик. али је бедно изгубити живот у Вуковару или Сребреници. Ако бисте хтели да ме питате шта сам хтео да кажем. како се страшно осећа човек који је у ситуацији главног јунака чувеног Толстојевог романа „Смрт Ивана Илича. „немогућа смрт“. Ако нешто замерам југословенском филму – а ја га још увек тако зовем – онда је то што му је највећа мана склоност према схематизовању получовека. хорор је. они би истога трена пали. завршно са бомбардовањем. Најгора ствар у животу који ми живимо није зло. То тамно осећам зверски. и то сам покушавао да избегнем. у буквалном смислу речи.

Ниски тмурни облаци сипљиво су притискали долину. у недељу. која почиње у праскозорје и траје до раног јутра. Беличасти праменови извијали су се уз шумовито горје. бокала са водом..Анђео мајчине душе Спасоје Влајић Описаћу оно што се стварно десило и нека ми милостиви Бог опрости ако сам у нечему погрешио. Рески. поред постеља. пун озона. прозрачнији. мисли смирене. После богослужења и рада у воћњаку повлачио бих се у осаму своје келије и писао. Бејах сам у старинској соби. Трудио сам се да понашањем будем што ближи тихом монашком братству. Дрвена таваница. наговештавали су ведар дан. а лево и десно два правоугаона отвора за остављање свећа. дрво и креч. У манастиру Свети Прохор Пчињски стигао сам са Анђелком. Дивна једноставност. Отпутовао је дубоко потресен оним што му се догодило и са обећањем да ће се вратити. лелујали по усецима. из магле су израњали осунчани висови прошарани златним крошњама . књига. а будила звона. према Космету. патос. ум бистар. два прозора према реци Пчињи и бело окречени зидови са издубљеним огњиштем на источној страни. Над реком се дизала густа бела магла. тишина и молитва. лебдели над дубодолинама и застајали у вијугавом кањону који се спуштао до моста преко пчиње. Те вечери паде плаха киша и ваздух поста лакши. ширио је плућа. по мери непролазног и са погледом у вечност. јасни звуци и светли обриси превоја на истоку. после свете литургије. Свеж јутарњи ваздух. Осмог дана боравка. 48 | ОМАЈА /јесен 2007. Божјом милошћу добио сам келију у манастирском конаку. Иконе. у недељу уочи Ваведења Пресвете Погородице. На западу. Чула су ми била будна. Годили су ми мирис тамјана. Успављивала ме је молитва.. окопавао сам манастирски воћњак. Манастир је одисао богоугодним животом – молитвено. Изнад огњишта три иконе. посетих испосницу светог Прохора скривену у врлети. Анђелко је преспавао само једну ноћ и вратио се у Лесковац. Сутрадан. Пчиња је жуборила.

а опет не знам ко је. Очи су му биле пуне суза: – Кад сам видео како се она девојчица крсти и смеши. Кад смо изашли из цркве Анђелко ми приђе. тачније доживео сам је као анђела. поред неког човека. а сузе му грунуше на очи. душа неке жене? – насмејах се. Нешто нас води – допуних његову мисао. Заблиста бела манастирска црква. Тада још нисам знао да смо упловили у невидљиве токове и да нас они носе ка новим изненађењима и скривеној стварности. Неке ствари у свом животу нисам могао да разумем. Личила ми је на анђела. смешила се иконама и полако крстила.бадњака и још зеленим пропланцима. стрмим путем према пчињском бисеру. Први пут сам га видео да плаче. Не видим је. Ипак се та помисао. десити неко чудо. Анђелко седе на слободно место. али делом свог бића бејах у предворју неког проширенијег света. да тако кажем. Сав сам се најежио. Анђелко је сетно причао: – Често у сну осећам како ми долази нека жена. Низ прозрачно небо. на дан Ваведења. али тврда прича о монаху који је хтео да испита тајне Промисли. А она углавном гледа краткорочне потребе телесног живота. И то пред мноштвом људи. да ће слетети бели голуб. Анђелко ми исприча: – Пре десетак година помогао сам да манастир добије јачу струју. и ти си један од ловаца на ликове из снова – гласно сам се смејао. на празник Богородице. да ћу најзад сазнати чија ме душа посећује у сновима. па и непријатан. Поглед ми се задржа на великој икони Богородице са Исусом као бебом. – Имаш ли представу ко би могао да буде? – Не. Јелене и Милоша. – То је неописиво – озбиљно настави Анђелко. отицали су паперјасти облаци. Једна девојчица. – И настављаш са трагањем? – Да. ако раширим руке. прожео ме неописив осећај. Током литургије. испунило ме милином. Анђелко усхићено исприча свој утисак када му се чинило да осећа дах анђела. не чујем. – Данима планирамо. него расуђујемо по својој површној памети. То ми је веома значајно. Иза источних планина засја сунце. На крају нежно упита девојчицу: – Како се зовеш. ка југу. Окопавао сам воћњак. А почело је овако: Закаснили смо на аутобус који вози до манастира и ноћ провели у Врању. У освит зоре кренусмо према станици. анђелу? – Анђелка! Анђелко се штрецну. заправо сећање на један догађај. Молих се Богу да нарастем до смирености и да не западнем у празна маштања и лажна открића. Аутобус се спуштао вијугавим. мислио сам да су дубоко неправичне и питао сам се зашто их Бог допушта. Поводом тога рекох: – За искреног верника сваки догађај. али и збуњено. Сад ми је јасно да својим ограниченим умом човек не може да разуме божје тајне. Потом је уследила једна поучна. И пустих да се сличице слажу у мозаик који ми откри зашто се Анђелко толико потресао. У трену као да ми се размаче унутарњи застор. повремено заклањајући месечеву сенку. Нешто се у мени отворило. Једноставно се дало. Тако је Бог хтео. а тек онда и оно што је важно за душу и вечност. Ушли смо у собу где је двадесетак гостију чекало игумана Пајсија. – Да! – одсечно одговори и благо настави: – Толико бих волео да знам који ме то анђео посећује. – Значи. Дубоко верујем у божју доброту. Јер су судови божји безбројни и недокучиви. Али ми не видимо дубину промисли. а ево стижемо у позну јесен и то уочи благог дана посвећеног Ваведењу Богородице. има свој далекосежни смисао. или сам анђео. Анђелко ми скрену пажњу и ја пажљиво саслушах један део поучне беседе која поручује: покори се вољи божјој и не испитуј сувише судове божје јер можеш с ума сићи. упорно враћала. Човеку приђе и она девојчица што се смешила и полако крстила. Икона је одисала мајчинском нежношћу и љубављу. Анђелко ме је неколико тренутака гледао: – Имам предосећај да ће ми се у манастиру открити. толико близу да га осећам целим бићем. Тадашњи игуман отац Пимен био је толико захвалан да је благословио да манастирска звона звоне за здравље моје деце. Нешто га је дубо| 49 . као да је одгонетнута једна тајна и окончано трагање дуго деценијама. Питао сам познанице која ми од њих долази у снове и опија ме блаженством и надземаљском љубављу. Одагнах је стрепећи због мисли које су пролазне као ветар и често носе само привид истине. али ниједна није потврдила да је то она. само осећам неописиво блаженство и анђеоску љубав. Тог дана. а звона забрујаше. Анђелко је деловао усхићено. пут се отворио као и сада. Анђелко ме такну по рамену и очима показа према олтару. проширило. са чуперцима плаве косе испод мараме. Кад смо изашли из трпезарије Анђелко рече: – Прича о монаху ми је дата као мелем. – Мислиш да ти у снове долази. Чинило ми се да ће се. Док смо обедовали за великом трпезом гласно је читан „Пролог“ владике Николаја. – И шта су договориле? – Свака се смешила. дође и прену ме једна помисао. Морам да сазнам чија ми душа долази у снове. – неко драг ми је близу. старом манастиру. милост и правду.

Многи на самрти виде своје сроднике. понекад слама печат над устаљеним поретком да би нам се живе душе умрлих јавиле из оног света? За трпезом смо. а који је преогроман... давно умрле. Кад су му живи сродници рекли: „Ти бунцаш“. То је безмало обична појава. да ли се посредством Богомајке и милошћу Господа. Истог дана Анђелко је отпутовао из манастира.. Безбожници су је убили кад сам имао само три месеца. Године 1926. децембар.. Претрнух и помолих се Богу за опроштај ако сам погрешио: милошћу божјом и помоћу Богородице. онај и овај свет. Пламена љубав свих верника према Христу од кога долази и узајамна љубав. – Јеси ли чуо. И у наше дане бивају случајеви обамирања. и са њима разговарају. Анђео се зове Анђелка – рече и кроз сузе тихо настави: – Тако ми се звала и покојна мајка. Не знаш како је то. Бог ме је частио. О томе сам ти причао. У трену ме проже утисак да сам разумео Анђелкову тајну. Анђелка у сновима обасипа анђеоска љубав мајке коју је изгубио кад је имао само три месеца! Да ли су сени живе. У манастиру где су звона звонила за здравље моје деце видим анђела како се крсти. Узнемирен устаде и дође код мене. као и моја мајка. Док обасјан сунцем окопавах манастирски воћњак. дан посвећен мајци над мајкама – допуних га и додадох: – Дубоко у себи носио сам једно сећање и загонетку: да ли нас у сновима посећују душе умрлих? Онда се. Речи владике Николаја ми разгаљују душу и смањују сумње: „Ко је дошао из оног света да нам јави? тако се питају неверници. Анђелко настави: – Замисли овај дар. он одговори: „Не бунцам.. да сам схватио чија му душа долази у снове и облива га анђеоском љубављу. прену ме једна помисао.. Наиме: сваки умрли види један део онога света. десио догађај који ми је дао јасан потврдана одговор.ко потресло. Нада и Љубав. Мајка! Љубав мајке! Анђеоска љубав која прожима и спаја небо и земљу. Препричавам сестри Круни претходни догађај. Анђелка. . Анђелков доживљај још више поткрепљује наше уверење да је простор снова та гранична област коју делимо са сенима и у којој нам се јављају душе покојника. да ми се само не причињава. као да је непрекидно ту. Божјом вољом сазнајем да се та девојчица зове Анђелка. Треба им одговорити: покајте се за грехе ваше. Пошто игуман Пајсије не беше стигао. на дан прошлог Ваведења. да ли је љубав оно најфиније струјање које нас спаја са Исусом. Цртежи: Живомир Михајловић 50 | ОМАЈА /јесен 2007. Разговарао је са својом децом умрлом пре више од 20 година.. ако хоћете да дознате. Мајку сам видео као тромесечна беба. у селу Вевчанима био је на самрти Милентије П.. него разговарам с њима као и с вама. а преко Исуса и Богородица са духовним светом? Вера. чекали су га неодложни послови. Брат Драган чита расуђивање из „Пролога“ за 2. удостојите се и видећете. а имам утисак да је се јасно сећам.“ Тако о живим душама умрлих пише мудри владика Николај Велимировић. Стрепим да због гордости и плитке памети не сагрешим. несравњено већи од овога света. Нема силе која може бити јача спона међу људима. Кључ за решење тајне смрти је – живот. и видим њих као и вас. – И то на Ваведење. И виђења и искази свих оних који обамиру и у живот се телесни поново повраћају не противрече једни другима него се допуњују. А био је на прагу да реши загонетку о анђеоској души која му долази у снове.

године у Старом Селу. Позива све заинтересоване за његов рад да га посете. 9.1968. октобар бр. Поред тога. радо се бави и израдом разних фигура од дрвета. То му постаје главно уметничко опредељење – иконе светаца у дуборезу. Лако га је наћи на адреси: ул. 026/841.9. Веома рано је осетио свој дар према ликовној уметности. Илустровао је више прича у првом броју „Омаје“.МИЛЕ ДИНИЋ Рођен је 4. Бави се илустрацијом. али тек са напуњених двадесет година почиње њоме обзиљније да се бави. Проналази себе у изради икона и других ситнијих реликвијских предмета. 166 11324 Старо Село тел. Открива дрво као материјал и оно га у потпуности заокупљује.223 | 51 . општина Велика Плана.

52 | ОМАЈА /јесен 2008. .